Poštovane dame i gospodo, mišljenje Romske partije je da bi ovaj set zakona, u svakom slučaju, trebalo da se usvoji.
Dobro je to što on čini bitan iskorak u pravcu učešća manjina u lokalnoj samoupravi. Međutim, ne možemo da se otrgnemo utisku da zakon u celini ne prati jednu te istu ideju. Ima nekoliko slabih momenata.
Kada govorim o zakonu o izborima, i mi smo pokušali svojim amandmanima, ja, kao narodni poslanik, da dam doprinos tome da duh zakona i osnovna ideja – da manjine učestvuju u radu skupštine opštine, budu dosledno sprovedeni. Kada to govorim, mislim, prvenstveno, na sledeće stvari.
Zakon govori o tome da manjine mogu da učestvuju, zatim definiše tzv. prirodan prag, međutim, istovremeno, definiše da sve liste moraju da imaju 1/3 od predviđenog broja odbornika i onda imate opština koje imaju više od 20.000 stanovnika, pa im treba mnogo više potpisa nego glasova da uđu u opštinu, gde imaju svog odbornika. Mi smo tu predložili određene amandmane, o tome ćemo kada budemo o pojedinostima diskutovali.
Zatim, ozbiljan problem je i to što u istu ravan, kada se govori o broju glasova, stavljate velike političke partije i liste manjina, tako da, ako je u pitanju poslednje mesto, odnosno kada se upoređuje količnik koji je isti za manjine i za političke partije većine, dajete prednost broju glasova.
Tu smo, takođe, predložili da se ti količnici ne upoređuju na taj način, već da se, kada je poslednje mesto u Skupštini u pitanju, prednost da manjinama.
Veliki broj političkih partija u Parlamentu je pokazao volju da se manjinama pomaže, recimo, SRS je u prošlom mandatu dala, koliko mi je poznato, mesto potpredsednika Skupštine predstavniku manjina. U ovom mandatu je DSS, mimo Poslovnika, dao mogućnost meni, kao nezavisnom poslaniku, da učestvujem u radu odbora.
Mislim da bi to bilo na tragu izražene volje političkih partija, da se, ako je to poslednje mesto u pitanju, ono, ipak, da manjinama, koje, realno, ne mogu da imaju veći broj birača u odnosu na ove druge. Zato i radimo ceo taj sistem.
Sledeće, smatramo da kada se govori o nadležnostima u organima lokalne samouprave, nije dosledno sprovedena ustavna odredba koja daje mogućnost lokalnim samoupravama da afirmativnim merama podstiču grupe građana, koje se nalaze u suštinski različitom položaju u odnosu na druge građane, da poboljšaju njihov položaj. Doduše, predlagač zakona govori na jednom mestu o ljudima sa posebnim potrebama, ali građani sa posebnim potrebama su mnogo uža kategorija u odnosu na onu kategoriju kako je definiše Ustav.
Meni nije daleko od pameti da, recimo, jedna opština obezbeđuje za svu svoju decu besplatne karte. Deca su posebna kategorija u odnosu na sve ostale, pa zašto ne bismo onda svoj deci obezbeđivali besplatan prevoz do srednje škole, knjige, ukoliko je to opština u stanju, ili zašto ne bismo pripadnicima romske nacionalne zajednice, koji zaista žive u socijalnoj bedi, omogućili da im opština da određenu pomoć.
Sledeća stvar za koju smatramo da nije dobro razrađena, to je pitanje da li je grad Beograd odgovoran na isti način za razvoj svih delova grada ili grad Beograd treba samo da ulepša Knez Mihailovu ulicu, da uredi samo krug dvojke, ili je odgovornost na drugima?
Mi smo predložili da organi lokalne samouprave, odnosno da grad Beograd mora ravnomerno da razvija sve svoje delove. Nedopustivo je da ispod Gazele ne postoji voda, a da u centru grada pozlaćujemo česme, kao dokaz da smo ušli u Evropu i da smo već evropska država.
Dakle, moramo da pokažemo malo veću odgovornost. Kao što tražimo da se u Srbiji pokaže odgovornost prema njenim ruralnim delovima, tako isto, u gradu Beogradu, jer skoro dva miliona je veliki deo Srbije, moramo da pokažemo odgovornost prema perifernim delovima Grada. Moramo ravnomerno da ih razvijamo i moramo tu da razbijamo neke stereotipe.
Ako mi dozvoli predsedavajući, još samo minut, da se ne bih javljao po Poslovniku. Na zahtev građana Kostolca, predložili smo da se Kostolac definiše kao opština. Imamo jedan dopis u kojem su sve političke partije Kostolca to podržale. Nema toga u zakonu, govorim da Kostolac nije predviđen kao opština.
Sledeća stvar. Ministar nije tu, ali moram da ga pitam, to je ono zbog čega se neću posle javljati.
U Parlament je ponovo stigao jedan poziv svim poslaničkim grupama iz nekakvog sekretarijata za romsku nacionalnu strategiju. Ja tvrdim da sekretarijat za romsku nacionalnu strategiju ne postoji, da sekretarijate formira Vlada, na čelu sekretarijata mora da stoji direktor koga imenuje Vlada, i poniženje je za Skupštinu Srbije da se neko deklariše kao sekretarijat.
Ovo je krivično delo, na koje sam upozoravao nekoliko meseci. Postavio sam poslaničko pitanje. Već tri ili četiri meseca, niko mi ne odgovara iz Vlade na to pitanje. Sada vas molim da prenesete ministru sledeće, da ispita krivičnu odgovornost ljudi koji se predstavljaju kao sekretarijat za romsku nacionalnu strategiju. U protivnom, moraćemo da podnesemo krivičnu prijavu protiv ministra, jer on ne može da tvrdi da ne zna ono o čemu ga danas obaveštavamo.
Daću vam usput ovaj dokument. Hvala.

Poštovane dame i gospodo, bez obzira što Vlada Republike Srbije nema jedinstven stav po pitanju integracija Roma, bez obzira što neka ministarstva, kao Ministarstvo za poljoprivredu koje daje značajan doprinos tome izdvajajući 100 miliona dinara za pitanja Roma, za pitanja raseljenih i izbeglih lica, ima ministarstva koja bi morala to da rade, nažalost to ne rade i mesecima ne žele to pitanje da stave ozbiljno svoj kalendar aktivnosti – Romska partija će da glasa za ovu rezoluciju.
Za nas pitanje Kosova i Metohije nije pitanje dnevnopolitičkih nadmetanja, nije pitanje pozicioniranja na političkoj sceni Srbije, za Romsku partiju pitanje Kosova i Metohije i naš stav prema tom pitanju jeste demokratsko pitanje, odgovornost Roma prema Srbiji i odgovor romske nacionalne zajednice prema politici koja se vodila u Srbiji prema Romima dugi niz godina unazad.
U okviru toga, želim da kažem da veliki broj izbeglih lica sa Kosova, a radi se, između ostalog, i o 50 hiljada Roma koji su našli svoje utočište na teritoriji dela Srbije bez Kosova i Metohije, kao i činjenica da su ti građani Srbije sa Kosova došli u druge delove Srbije govori o tome da oni imaju poverenja prema ovoj vlasti.
Takođe, želim da kažem da nismo zadovoljni sa rezultatima pregovora u pravcu na koji način se definiše jedna drugačija budućnost, upravo za pripadnike romske nacionalne zajednice koji su izbegli i napustili Kosovo. Ništa značajnije se nije desilo mesecima unazad, odnosno u toku ove godine koliko traju pregovori. Mislimo da bi pregovarački tim morao značajnije da posveti ulogu i tom pitanju, jer bez rešavanja tog pitanja, bez rešavanja pitanja položaja pripadnika romske nacionalne zajednice, ne možemo da govorimo da smo dali adekvatan odgovor, civilizacijski odgovor koji je potreban danas, ne samo u Srbiji nego i u Evropi.
Smatramo da EU ima veliku odgovornost u tom procesu. Nedopustivo je da EU zahteva od Srbije da potpiše ugovor o readmisiji kojim će da budu vraćeni građani Srbije, preko 100 hiljada, a od toga oko 50 hiljada Roma, bez jasne perspektive i budućnosti, a veliki broj tih građana jesu uprav Romi sa Kosova i Metohije. Dakle, nije opravdano da Evropa te ljude vraća u one delove Srbije bez Kosova i Metohije, da se oni integrišu ovde, da Srbija izdvaja za integraciju tih građana, a s druge strane deo te teritorije gde su ostale njihove kuće, gde je veliki broj njihovih kuća srušen, gde oni ne mogu da se vrate, da se taj deo teritorije otcepljuje od Srbije i na taj način ti ljudi vraćanjem u Srbiju žive u najvećoj bedi.
Sa time bih i završio. Očekujem, dakle, da pregovarački tim ozbiljno postavi pitanje manjina koje dovede sa Kosova u Srbiju, da postavi ozbiljno pitanje i integracije Roma.
Još jednom želim da podvučem, ovo nije naš odgovor na aktivnosti celokupne Vlade po pitanju integracije Roma. To sam obavezan prema biračima Romske partije da kažem, ovo je odgovor na naš odnos prema Srbiji, na naš odnos prema ključnim državnim pitanjima koji su Srbiju zadesili sada. Hvala.

Dame i gospodo, zaista sam hteo da verujem potpredsedniku Vlade kada je rekao da će da nađe rešenje da lica bez ličnih dokumenata ostvare pravo na privatizaciju, da dobiju besplatne akacije. Zaista sam mu verovao da će da imaju to pravo svi građani Srbije.
Međutim, nažalost, ipak je ostala ona ista situacija da to pravo imaju samo svi birači. Jeste sada pomerili do 31.12, međutim, pokušaću još jednom da ponudim neka nova rešenja. Možda će ta nova rešenja da vam budu prihvatljivija pa ćete, uz pomoć tih nekakvih novih rešenja, zaista i tim ljudima da date mogućnost da, o čemu ste govorili, izađu iz socijalne bede, jer su upravo ti ljudi koji nemaju dokumenta oni koji imaju najveće probleme. Da bi stvar bila jasnija, moram da podsetim ko su ti ljudi koji nemaju lična dokumenta. Istini za volju, jedan deo građana nema dokumenta svojom krivicom.
Međutim, jedan drugi deo građana nema dokumenta krivicom države. I sad, država ne da dokumenta, a pošto vam nije dala dokumenta, neće da vam da ni besplatne akcije. Onda vi direktno osudite nekoga da nećete da mu date to pravo.
S druge strane, govorite da su ovi amandmani koje sam predložio podložni zloupotrebama. Pa, hajde sada ništa da ne radimo u državi jer mi smo velemajstori sve da zloupotrebljavamo. Kažite mi jedan član zakona u Srbiji koji ne može da se zloupotrebi. Kada mi budete naveli samo jedan član zakona u sistemu pravnih normi koji postoji u Srbiji koji ne može da se zloupotrebi, ja ću istog momenta da povučem sve ove amandmane i reći vam: u redu je.
Ne možemo mi, podsetiću vas na jednu staru izreku, da ne otvorimo prozor, da uđe svež vazduh, zato što će time da uđe jedan komarac. Bolje da uđe jedan komarac pa svi da dišemo, nego zbog tog jednog komarca da svi pomru.
Zato vas molim da zaista pokušamo zajedno da nađemo način, neka to bude amandman odbora, neka bude amandman vlade, meni je tako svejedno kakvu ćete tehniku da napravite, ali omogućite da preko sto hiljada građana Srbije učestvuje u podeli besplatnih akcija. To su ljudi koji su izbegli, koji su došli sa Kosova, u vreme bombardovanja izgorela su im dokumenta, nemaju ljudi dokumenta, morali su da podnose zahteve... Država je kriva što nemaju dokumenta, nisu oni krivi. To su ljudi koji žive u kartonskim naseljima, u nehigijenskim naseljima, kojima je najviše potrebno da u porodici od tri-četiri člana dobiju nekoliko hiljada evra i da reše svoj položaj.
Na taj način je poruka građanima Srbije - rešavamo vaš status zajedno sa svim građanima Srbije. U suprotnom, imaćemo situaciju sutra da morate iz budžeta da izdvajate sredstva da raselite građane ispod Gazele, iz kartonskih naselja, građane u Topoli i druge građane, umesto sada da damo inekciju svim građanima i da svi građani Srbije osete da su ravnopravni.
Postoji jedno rešenje, da kažete da svi ovi uslovi koje ste napisali postoje danom upisa u registar. Time ste dali šansu šest meseci svim građanima Srbije da obezbede dokumenta. Nemojte sada nešto do 31. januara, a upis u birački spisak na dan upisa. Hajde da uradimo to da svi uslovi koje ste propisali u zakonu, samo da kažemo, da to definišemo u zakonu, definišite vi to u okviru odbora, u okviru Vlade, da svi uslovi postoje danom upisa u registar.
Time ste dali šansu u narednih šest ili osam meseci da svi građani pribave dokumenta, da svi građani učine nešto sami za sebe i na taj način ćete da pomognete državi da zaista stane čvrsto iza toga i da kaže - u ovom postupku su učestvovali svi građani Srbije, a ne - u ovom postupku su učestvovali svi birači u Srbiji.
Na taj način ćete da izbijete sve argumente da je ovo izborni zakon. Na taj način ćete da izbijete sve argumente da je ovaj zakon u funkciji samo birača. Dajte, ispunite obećanje potpredsednika Vlade koji je jasno ovde za govornicom rekao da je to ozbiljan problem, da će Vlada time ozbiljno da se pozabavi.
Ne insistiram da se prihvati moj amandman, ja insistiram da se nađe rešenje. Meni je jedino bitno da ti građani ostvare svoje pravo. Da prihvatim da ste u pravu kada kažete da je nedokazivo da neko nije imao drugo državljanstvo. Pa, sudovi za ratnu odštetu daju ratnu odštetu ako imate izjavu dva svedoka. Zar mi u državi ne možemo da verujemo izjavi tog lica da nije imao drugo državljanstvo? Ako se ustanovi da nije istina, možemo da ga kaznimo. Postoje kaznene odredbe za davanje lažne izjave.
Još jednom vas molim, dajte da učinimo svi zajedno nešto za te ljude. Ne treba da se prihvate ovi amandmani koje sam ja predložio. Predložite vi bolje rešenje, predložite pravo rešenje, ali stvorite mogućnost da sto hiljada građana Srbije ostvari svoja prava i da sto hiljada građana Srbije, koji ne mogu u januaru da glasaju, ali koji imaju sva potrebna dokumenta u jula, avgustu ili bilo kada u 2008. godini, ostvari to pravo.
Na taj način ćemo svima onima koji kritikuju ovaj zakon kao izborni, u smislu da je zbog izbora, da damo jasnu poruku - ne, ovo je zakon za sve građane Srbije i mi pokušavamo da izjednačimo sve građane Srbije u ovom zakonu. Hvala.

Samo bih kratko napomenuo da je amandman tehničke prirode i ukoliko bi se usvojio ovaj prvi amandman ili se našlo rešenje onda se naprosto tehnički stvara mogućnost da se suština problema realizuje.
Još jedna rečenica u tom pravcu. Kada smo usvajali Zakon o readmisiji, svi ste rekli - prihvatamo sve građane iz Srbije, nema veze da li imaju ili nemaju dokumenta, imamo obavezu prema Evropskoj uniji da prihvatimo te ljude i oni će biti ravnopravni građani Srbije. Tako smo obećali međunarodnoj zajednici, Evropskoj uniji, Savetu Evrope, velikim i malim političkim faktorima u svetu itd.
Ovim zakonom ti ljudi nisu u ravnopravnom položaju. Doveli smo ih odande gde su imali kakve-takve uslove za život, a ovim zakonom smo ih kaznili i rekli im - gospodo, dobili ste ono što ste tražili, bili ste malo u readmisiji, vratili smo vas ovde ne da budete ravnopravni, već da budete kažnjeni.
Zato vas još jednom molim, učinite nešto, vi kao Vlada ili kao nadležni odbor, dajte svoj amandman, nemojte da prihvatite ovaj amandman, samo izjednačite ovih 100.000 ljudi sa svim građanima Srbije i stvorite uslove da ti ljudi iz readmisije, koji dolaze januara, februara, marta, aprila itd., kada smo ih već vratili ovde, kada smo im uništili egzistenciju u zapadnoevropskim zemljama, kada ih već vraćamo ovde da ne mogu da izdržavaju ni sebe, ni svoje stare roditelje, dajte da im damo ono što dajemo svim građanima Srbije.
Smislite vi najbolju mogućnost i ja ću za tu vašu najbolju mogućnost da glasam. Nemojte da prihvatite ovo rešenje ako mislite da ne valja, dajte bolje rešenje, samo dajte mogućnost da svi građani u Srbiji po ovom zakonu budu isti.
Nemojte da formalne stvari stavljamo ispred faktičkog stanja. Srbija nije uređena država koja je 100 godina živela u nekom stalno stabilnom pravnom sistemu i sada da kažemo - vi ste krivi što nešto niste uradili. Srbija je živela unazad 20 godina u pravnom haosu, bili smo deo jedne države, deo jedne državne zajednice, sada smo samostalna država, ne znamo šta će sutra da nam urade, a ponašamo se kao da smo došli negde gde je sve potaman, gde je sve u redu, gde sve funkcioniše, ali, znate, onaj građanin kojeg vraćamo iz procesa readmisije, on je neodgovoran.
Postavljamo pitanje da li su ti ljudi neodgovorni što su otišli u ono vreme koje mnogi kritikuju ili smo mi neodgovorni jer jednostavno te ljude vraćamo i nećemo da im damo ista građanska prava kao i svima ostalima.
Molim predsednika nadležnog odbora da sazove sednicu, da razmotrite ta pitanja, da date pravo rešenje ili, ukoliko je Vlada u situaciji, da ona da pravo rešenje. Definišite amandman dok još vreme rasprave traje i dajmo mogućnost narodnim poslanicima da se izjasne o tom nekom rešenju.
Ili, pak, recite - to nas ne interesuje, to nije u redu. Ali, ne verujem da je tako jer je potpredsednik Vlade jasno rekao da on hoće to da reši. Dajte onda to rešenje. Ukoliko se ne bude dalo to rešenje, ostaće gorak ukus u ustima ljudi da jednostavno nas to ne interesuje i da su ti ljudi nebitni.
Dajte da dokažemo tim ljudima da su bitni i da zaista ova skupština misli na sve građane Srbije i da Skupština Srbije zaista hoće da pomogne onima koji nisu u stanju da stanu u red ravnopravnih građana, da li na taj način što nemaju lična dokumenta, da li na taj način što smo ih vratili iz procesa readmisije, da li na taj način što jednostavno žive na margini društva i nisu bili svesni toga da ukoliko ne reše neko formalno pitanje neće ovo uraditi.
Mi smo ti koji imaju odgovornost prema građanima, a nemaju odgovornost građani prema Skupštini. Dajte da demonstriramo da smo mi ovde zbog njih, a da nisu oni na izborima zbog nas. Hvala.

Prvenstveno bih želeo da se obratim mojim kolegama Romima, gospodinu Đuriću i gospodinu Damjanoviću, i zaista da ih zamolim da oslobode govornicu od tih stvari oko uzajamnih optužbi, da ostavimo tu situaciju, da ne radimo ovde u parlamentu, da pokušamo to da uradimo na drugom mestu. Nije korektno upravo prema narodu Srbije, za koji se i jedan i drugi zalažete i na koga se i jedan i drugi pozivate, da zloupotrebljavamo ovu govornicu u te svrhe.
Ne ulazim u tu situaciju ko je izazvao, ko nije, međutim mislim da bi trebalo da se stavi tačka na to, da mi Romi pokažemo da smo dostojanstvenici ovog doma i da jednostavno te neke rasprave prebacimo na drugi teren, a ovde da poruke svojim biračima šaljemo na taj način što ćemo da se borimo da u zakone nešto ulazi, da u budžet ulazi i da drugačije definišimo institucionalni okvir Srbije.
U tom pravcu bih rekao samo par rečenica. Romska partija u tom pravcu, ne interesuje nas ko je šta radio, ko je krao, interesuje nas da Vlada Republike Srbije formira Savet za integraciju roma, interesuje nas da se u Vladi Republike Srbije više niko lažno ne predstavlja.
Ovo želim da obavestim sve poslanike, da smo juče napokon, kod potpredsednika Vlade došli do zaključka da se u Službi za ljudska i manjinska prava jedan čovek lažno predstavlja kao rukovodilac sekretarijata.
Kolega koji je predsednik Zakonodavnog odbora zna da sekretarijate može da formira samo Vlada, da Vlada samo formira direktore sekretarijata. Međutim, u Vladi Republike Srbije godinu dana unazad jedan čovek se predstavlja kao šef sekretarijata po ministarstvima, zloupotrebljava ukupnu romsku populaciju.
Dajte, kolega Damjanoviću i kolega Rajko Đuriću, koji nije tu, da pomognemo da se ova država ustroji, da pomognemo da pored 40 miliona, koje očekujem da ćemo danas u budžetu da izglasamo za integraciju Roma i 60 miliona za unapređivanje položaja izbeglica, raseljenih lica i drugih, da ovim načinom doprinesemo da se stvori institucija koja će tim ljudima da pomogne, a za tri godine će birači da kažu koliko smo im pomogli i da li zaslužujemo opet da dobijemo mandat ovde. To je moj apel vama.
Informacija poslanicima da, iako sam tražio pre dva meseca da mi daju odgovor na poslaničko pitanje - da li postoji sekretarijat za romska pitanja, nisam dobio taj odgovor, pa i ne mogu da ga dobijem zato što jednostavno Služba za ljudska i manjinska prava ne može da da odgovor jer ona zloupotrebljava i tamo se lažno ljudi predstavljaju. Za to se ide u zatvor, a mi obmanjujemo ministre, obmanjujemo romski narod, obmanjujemo Vladu Republike Srbije, i svi ćutimo o tome i nećemo na to da odgovorimo.
Još zlo da bude veće, danas je isti taj čovek pokušao, i pored toga što mu je jasno bilo podvučeno kod potpredsednika Vlade, da to telo ne postoji i da mora da ga imenuje Vlada, taj isti čovek je danas u Vladi pokušao da određenom broju ljudi, aktivisti koji se bave integracijom Roma, ne želim da pričam o ljudima, pričam o sistemu, isti taj čovek je pokušao danas da određenim ljudima da određene naredbe i da kaže - mene ne interesuje parlament, mene ne interesuje niko, mene interesuje ovde da sprovodim politiku onih koji su mi rekli.
Braćo, poštovani prijatelji, poštovani poslanici iz vladajućih partija, očekujem od vas da se zaista u duhu onoga što je potpredsednik Vlade sinoć rekao izborite za to, razračunate se sa tim nezakonitim stvarima u Vladi i jednom zasvagda pokažemo ozbiljnost da Vlada Republike Srbije hoće da rešava pitanje Roma u institucijama, i samo legalno i legitimno.

Poštovani poslanici, poštovani predstavnici Vlade, za Romsku partiju sigurno da je ovo jedan od zakona za koji ću kao narodni poslanik da glasam iz jednostavnog razloga zato što on treba da doprinese velikom broju građana koji žive na ivici socijalne bede, da koliko-toliko poboljša njihov kućni budžet. Međutim, nekoliko stvari želim u tom pravcu da kažem i da iznesem određene probleme sa kojima ćemo da se suočimo oko toga.
Nastavio bih na ovo što je govorio kolega iz G17 plus da zaista ćemo imati problema oko upisa prava na sticanje akcija, jer mnogi idu Srbijom, traže po dve ili tri hiljade dinara, navodno, da će da upisuju građanima akcije i da u tom pravcu očekujem od gospodina potpredsednika Vlade i od Vlade da oni zaista, kolega Albijaniću, samo da dozvolite da kažem ovo potpredsedniku Vlade ako je moguće. U tom pravcu očekujem da zaista u sistemu kancelarije ili ko će već da vrši upis, pokušate to da spustite na najniži nivo lokalnih zajednica, jer upravo socijalno ugroženim kategorijama, da se omogući da u mesnim zajednicama ili već negde blizu kod mesta stanovanja, upisuju te akcije i na taj način ćemo najbolje da se izborimo protiv onih koji pokušavaju da zloupotrebljavaju taj novac.
Drugo, svi govore da će svi građani Srbije da imaju mogućnost da dobiju te besplatne akcije. Međutim, ovako kako je koncipiran zakon, mi imamo problem sa licima koja nemaju lična dokumenta. Pokušao sam da predložim jedan broj amandmana da se i tim licima, pod određenim mogućnostima, stvore uslovi da ona mogu da uživaju ovo pravo.
Suština mog amandmana se svodi na sledeće, da ta lica ne moraju da imaju do 30. juna 2007. godine državljanstvo i prebivalište, već moraju da dokažu da su imali uslove i u to vreme da imaju državljanstvo.
Dakle, da se de facto ne menja situacija. Znači, oni u tom postupku moraju da dokažu da su imali tog dana državljanstvo, ali tog dana nisu imali formalno, znači, nisu bili upisani u knjigu državljana.
Tu sam podneo amandmane, to su tri amandmana, gde se govori u jednom od amandmana na član 2, da ispune uslove iz stavova 1, 4, 5, člana 2, a sa druge strane, da nikada nisu imali državljanstvo neke druge države. Treće, da su uslovi za dobijanje državljanstva Republike Srbije postojali 30. juna 2007. godine.
Takođe se govori da obezbede lična dokumenta najkasnije šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Pošto ste vi u svom predlogu zakona definisali da će najmanje šest meseci da traje period upisa, tim građanima se omogućava da u tom periodu obezbede lična dokumenta i da zaista sa ličnim dokumentima izvrše upis, ali se sam ovaj formalni uslov na drugačiji način definiše.
Prihvatam mogućnost da mi nismo u detalje pratili logiku predlagača zakona i u tom pravcu sigurno da možemo da izvršimo neke izmene u toku rasprave, i da prilagodimo ove amandmane i eventualno Vlada da predloži neke amandmane ili da predloži nadležni odbor određeni broj amandmana.
Zaista molim da izađemo u susret, radi se otprilike o sto hiljada građana Srbije, to su građani koji su zaista socijalno najugroženija kategorija. Ukoliko mi stvorimo takvim porodicama, u kojima žive četiri ili pet punoletnih članova, dajemo četiri ili pet hiljada evra sa kojima mogu da reše ljudi ispod Gazele svoje stambeno pitanje, mogu da reše da počnu neki biznis. I onda tu vidim da ovaj postupak ima i tu dimenziju, i mi smo spremni da u tom pravcu pomognemo i da otvorimo tu debatu, ali dajte da pre nego što se bude usvajao ovaj zakon, da učinimo nešto u tom pravcu.
Vi ste u svom izlaganju govorili o tome da će ljudi koji nemaju lična dokumenta, da će da ostvare to pravo kada ste govorili i ja bih zamolio da vidim koje je to vaše rešenje. Hvala najlepše.

Poštovani narodni poslanici, mi smo pokušali, Romska partija i ja kao njihov poslanik, da u budžet Republike Srbije, ovaj predlog, unesemo jedan amandman koji treba da definiše drugačiju politiku Vlade u oblasti poljoprivrede.
Ta drugačija politika Vlade u oblasti poljoprivrede jeste politika da se podržavaju na drugačiji način, u odnosu na velike zemljoposednike koji dobijaju po jedinici mere subvencije, da se podrže i oni koji imaju male posede, da se podrže socijalno ugroženi na selu, da se podrže izbeglice, raseljena lica, koji pokušavaju da ostvare svoj život na selu u Srbiji. Jer jednostavno nije isto kada vi date 100 evra po hektaru nekome ko ima hiljadu hektara zemlje i kada date istih 100 evra nekome ko ima 10 hektara zemlje.
Ti koji imaju 10 hektara sa hiljadu evra ne mogu ništa da učine, a oni koji imaju hiljade hektara mogu i te kako da ulepšaju i da poboljšaju svoj život. U tom pravcu Romska partija je predložila da se posebno izdvoje sredstva u budžetu za poljoprivredu i da se ta sredstva namene za socijalno ugrožene, za raseljena i za izbegla lica. Sigurno da sam kao predstavnik Romske partije insistirao na tome da se i u poljoprivredi deo sredstava izdvoji za integraciju Roma iz vrlo jednostavnog razloga.
Mnogi Romi rade kao sezonski radnici u poljoprivredi. Mnogi Romi su na taj način naučili da rade u staklenicima, u plastenicima, sa malim subvencijama, znači po jednoj porodici, sa malim parčetom zemlje koju može da im ustupi opština - mi stvaramo od jednog socijalnog sloja stanovništva jedno radnoaktivno stanovništvo, stvaramo samoodržive porodice, koje mogu na jedan drugačiji način da ostvaruju svoju egzistenciju.
Ono što mi j juče unelo malu zabunu, pa bih zaista zamolio ministra ako može da da odgovor na to pitanje, jer smo imali čvrsto obećanje od Ministarstva poljoprivrede - da su to dobre ideje, da su to dobri amandmani. Izvršili smo i konsultaciju sa njima oko određivanja obima sredstava.
Međutim, juče smo dobili u nezvaničnom razgovoru informaciju da vi imate drugačije informacije i da nisu prihvaćeni ti amandmani u Ministarstvu poljoprivrede. Zato vas molim da dobijemo pravu informaciju - da li je u pitanju obim sredstava? Spreman sam da izvršim izmenu amandmana ukoliko je u pitanju obim sredstava, ili je u pitanju da to politički nije u redu, da taj pravac nije u redu i da budžet na jedan drugačiji način hoće da definiše to pitanje.
Sledeća stvar o kojoj takođe želim da govorim jeste, ukoliko se ne budu prihvatili amandmani Romske partije koje sam podneo, da se u Ministarstvu za socijalnu politiku izdvoji 6,5 miliona, a da se u Službi za ljudska i manjinska prava izdvoji pet miliona, ona definitivno proces unapređivanja položaja Roma, onda definitivno sprovođenje strategije o integraciji Roma, onda definitivno promena položaja Roma u Srbiji, a naročito promena položaja 50.000 pripadnika romske nacionalne zajednice, za koje je većina glasala da se vrati iz Evrope ugovorom o readmisiji, ne može da se realizuje.
Jednostavno, nema u Vladi kapaciteta koji mogu da realizuju celu tu priču. Kada smo razgovarali sa Ministarstvom poljoprivrede da se izdvoje ova sredstva, rekli su nam vrlo jasno - mi smo spremni da izdvojimo ova sredstva, međutim treba nam pomoć u realizaciji, trebaju nam ljudi koji će praktično to da sprovedu na terenu.
Ukoliko je zaista veliko opterećenje u budžetu da se u dve stavke izdvoji 11 miliona dinara, onda ne znam o čemu govorim ovde u parlamentu i onda ne znam na koji način mislimo da pomognemo 500.000 ljudi? Kažem, ministar Rasim Ljajić je imao dobru volju i on je dao saglasnost da se to uradi u razgovoru koji sam s njim imao.
Očekujem od njegovih poslanika iz Sandžačke demokratske partije, koji su zaista obilazili romska naselja, koji su obećavali Romima da će da stvore uslove za integraciju Roma, da izađu i ovde i ono što je njihov ministar obećao, da pokušaju da objasne drugim članovima parlamenta, jer se radi o ozbiljnim pitanjima, o malom novcu, ali se radi o i demonstraciji vrlo jasne i konkretne političke volje.

Samo bih da iznesem par stavova Romske partije povodom budžeta. Ministre, zaista razumemo da je teško zadovoljiti sve potrebe u budžetu, da mnogi imaju zahteve, da mnogi hoće novac, da mnoge stvari ne mogu bez novca da se urade. Međutim, danas ću, sada je već kasno, samo da se osvrnem na jednu činjenicu koju smo danas čuli i da vidimo, eventualno, kako se ona reflektuje na jedno vrlo važno društveno pitanje.
Danas je rečeno da je budžet odraz politike Vlade. Danas je gospodin Đelić govorio da društvo koje pravi velike razlike između građana svakako da nije dobro društvo. Zatim je rekao, između ostalog, da se ulaže u razvoj nerazvijenih područja, odnosno u razvoj nerazvijenih društvenih grupa. Takođe je rečeno da u Nacionalnom investicionom planu ima negde, gospodin Vlahović je govorio, oko 34 i po miliona dinara sredstava.
Vi ste govorili o tome da nije budžet ekspanzivan, međutim, budžet je, što se tiče Romske nacionalne zajednice, izuzetno restriktivan u odnosu na budžet iz 2007. godine. Hoću da vas zamolim da vi to objasnite pred Skupštinom, pošto pretpostavljam da nije odgovornost na vama, da niste vi krivi zašto se ove godine u službi za ljudska i manjinska prava više ne nalazi 12 miliona sredstava koja su se nalazila prošle godine u tom budžetu zahvaljujući amandmanu Romske partije, koji ste vi podržali.
Ministarstvo za socijalna pitanja je takođe podržalo i našla su se ta sredstva.
Ukoliko nije postojao zahtev za tim sredstvima u ovom budžetu, onda vas molim da nas upoznate sa tom činjenicom i da znamo ko ne želi sredstva da stvori institucionalni okvir za unapređivanje položaja Roma.
Zašto je to bitno? Ove godine upravo od tih 12 miliona počela je da radni jedna grupa od osam eksperata, koja je trebalo da pomogne Romskoj zajednici da više participira u realizaciji različitih delova budžeta koji su usmereni prema socijalno ugroženim kategorijama. Ta grupa, zahvaljujući tome što su sredstva iz prošle godine preneta delom za iduću godinu, može da radi otprilike do šestog, sedmog meseca i onda mora da prekine da radi. Taman će da se stvore uslovi da različita ministarstva počnu aktivno iz svojih budžetskih linija da izdvajaju sredstva u tom pravcu, međutim, tih para sada više nema.
Kao narodni poslanik sam podneo jedan amandman, tražeći da se ponovo opredele sredstva Službi za ljudska i manjinska prava u visini od 5 miliona, da bi ta radna grupa mogla da nastavi svoj rad, nažalost i dalje kao radna grupa, a ne kao sastavni deo Službe za ljudska i manjinska prava.
Sutra ću da pitam gospodina Đelića, on je obećao, kada su bila poslanička pitanja, da će da započne razgovore oko formiranja interministarske komisije i rekao je, otprilike, rečima - iduće nedelje to završavamo, samo se javite. Međutim, ta iduća nedelja još uvek nije došla na red.
Prvo je to pitanje preneo na nekog svog savetnika, o kome imam dobro mišljenje kao o čoveku, za gospođu Tinde Kovač-Cerović. Međutim, ukoliko potpredsednik Vlade prenosi na svoje savetnike da rešavaju tako važna politička pitanja i da dogovaraju sa poslanicima, onda ili ti poslanici nisu zaslužni da sede sa njim to da razgovaraju ili je to pitanje od trećerazrednog značaja, pa neka politički savetnici dogovore celu tu priču.
Time bih završio ovaj deo izlaganja i zamolio bih da mi ostalih pet minuta ostane za sutra. Molim ministra, ako može, za ovih dva minuta samo da mi da odgovor da li vi niste opredelili sredstva ili služba nije tražila.

Pre nego što budem podvukao razliku između amandmana koji sam podneo na Zakon o državnim službenicima i ovog amandmana, hoću samo par uvodnih napomena, tako da se ne protumači na pogrešan način volja pripadnika manjina u ovom parlamentu, koji su podneli ovaj amandman.
Prvo, moramo da definišemo da diplomatija države Srbije nažalost u ovom trenutku nije diplomatija koja je dorasla aktuelnom trenutku. To možemo da čujemo od mnogih evropskih i svetskih diplomata ako sa njima govorimo. Dakle, mi nismo za to da se inače loše kadrovsko stanje u diplomatiji još više pogorša time što će da se primene određeni ključevi i time što će to da nam bude razlog da se opravdavamo, da nam zbog toga diplomatija u državi Srbiji nije na najboljem mogućem nivou.
Dalje, moramo još jednu stvar da razjasnimo ovde. Ona je nama bila polazna osnova za podnošenje ovog amandmana, a to je da diplomatija nije samo znanje, već da je diplomatija i veština. Tu dolazimo do ključne reči, u čemu se razlikuje amandman koji je već deo Zakona o državnim službenicima i ovaj amandman koji smo podneli na ovaj zakon.
Kada zapošljavate nekoga kao državnog činovnika u opštini, u pokrajini ili bilo gde na državnom nivou, dovoljno je da on ima samo znanje. Ne mora da poznaje ni veštinu kada seda za sto, da li seda u isto vreme kada i domaćin ili ustaje pre ili posle njega, ne morate da mu objašnjavate na koji način ostvaruje kontakt sa sagovornikom, može da bude arogantan i dovoljno simpatičan, ali može da bude jako dobar državni činovnik u opštini, pokrajini ili na republičkom nivou.
Međutim, kada govorite o diplomati, on mora da vlada mnogim veštinama. Da bi vladao tim veštinama, vreme je da u Srbiji diplomate prođu jedan proces osposobljavanja za to, da zaista budu diplomate, ne samo od znanja nego i od zanata. U tom smislu ovaj amandman govori da mi moramo da preduzimamo određene mere.
Da bi neko bio u diplomatiji, nije samo da na konkursu kažete: on je pripadnik manjina, neka izvoli. Mere su da u postupku priprema diplomata vodimo računa da budu zastupljeni pripadnici različitih nacionalnih zajednica, da budu zastupljeni građani iz ruralnih delova Srbije. Ne treba da budu diplomate samo iz Beograda. Nije dobro da bude poneki diplomata iz Novog Sada, Niša, Kragujevca. Treba u diplomatiju da uključujemo ljude iz svih delova Srbije. I ljudi čiji su roditelji poljoprivrednici treba sutra da budu diplomate, a oni nažalost ne mogu u kući da nauče određene stvari o diplomatiji.
Ovaj amandman ide u tom pravcu, da pripadnici nacionalnih zajednica budu u tim školama, a na taj način se otvara put i otvara se jedna nova era u razmišljanju u tom pravcu, da zaista svi građani Srbije mogu na jedan određen način da budu diplomate.
Da gospođa Nada Kolundžija ne bi vrtljala očima dok ja govorim, samo ću da kažem da imaju šansu i mogućnost i SRS i DS da jasno na predsedničkim izborima kažu ko je za manjine, ko hoće glasove manjina i da glasaju za ovaj amandman, pošto već imamo predlog da G17 plus hoće da podrži to.
Znači, ukoliko podrže manjine, nadam se da SPS nema ništa protiv toga da se ovo usvoji, onda imamo jednu jasnu politiku da DS i SRS, kao dve jake političke opcije u ovoj skupštini, jasno kažu ko je za to da manjine budu u diplomatiji, ko je za to da podrži kompletno učešće manjina u političkom životu Srbije, a ko je za to da govorimo o jednom deklarativnom načinu.
Nadam se da će na kraju Skupština Srbije svim glasovima da usvoji ovaj amandman i da ćemo na taj način da pokažemo da u Skupštini Srbije vlada mišljenje koje vlada u narodu Srbije, a to je da su manjine ravnopravne, da svi treba da budemo zastupljeni u svim organima vlasti.

Javljam se po čl. 225. i 226.
Izvinjavam se svim narodnim poslanicima, posebno predsedniku Skupštine, što na ovaj način moram da komuniciram sa ministrom za kulturu. Jednostavno, već tri-četiri meseca, izabrao je da sa mnom komunicira putem poslaničkih pitanja i odgovora. Ja se svima vama izvinjavam, posebno predstavnicima iz DS-a, ali nemojte meni da zamerite. Ja sam tražio da s njim razgovaram, ali je on ovako izabrao. Radi se o sledećem.
Dobio sam odgovor na poslaničko pitanje, gde ministar za kulturu, između ostalog, kaže da je predložio opštini Inđija i Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu da se oformi romski teatar. Dalje govori da je predlog Ministarstva da plate zaposlenih i materijalne troškove snosi opština Inđija i Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu, a programske troškovi bi snosilo Ministarstvo za kulturu.
Mislim da je ovo neodrživo, iz sledećih razloga. Mi nismo predlagali da se oformi ni opštinski teatar, ni pokrajinski teatar, nego smo predlagali da se oformi Romski teatar Srbije, dakle, ustanova kulture od republičkog značaja. Mislim da nije održiva situacija da opština Inđija snosi tako veliki deo troškova.
Moram da vam kažem da Romi ne žive, kao Mađari, pretežno u Vojvodini. Romi su podjednako raspoređeni na celoj teritoriji Srbije. Verujte mi, ukoliko se bude na taj način finansiralo, nećemo moći da ubedimo opštinske i pokrajinske vlasti da ta pozorišna trupa ode do Roma na Kosovu, da im tamo održi pozorišnu predstavu, da ode, recimo, do Bujanovca, ukoliko bude dečija predstava, da tamo govori deci u Bujanovcu. Na taj način, formiramo jednu pokrajinsku instituciju, jednu opštinsku instituciju i ne dobijamo ono što želimo, a to je da zadovoljimo potrebe 500.000 građana ove države, pripadnika romske nacionalne manjine. Usput da kažem da će to sigurno da prate i građani drugih nacionalnih zajednica, to stvaralaštvo.
Ja bih još jednom uputio pitanje ministru kulture - da li se druge ustanove i pozorišta od republičkog značaja finansiraju iz opštinskih i pokrajinskih budžeta ili ne? Ukoliko se i druge institucije na takav način finansiraju, želim da me obavesti koliko je to u procentima, tako da ista ta pravila primenimo i na Romski teatar Srbije, a ne na romski teatar Inđije ili romski teatar Vojvodine.

Samo par napomena.
Zaista, mogu da razumem predstavnicu SRS-a, iz kojih razloga je podnet ovaj amandman, jer u nevladinom sektoru imamo veoma lošu situaciju.
Imali smo situaciju da puno para dolazi, da se to zloupotrebljava u tom sektoru. Veliki broj nevladinih organizacija postoji isključivo zbog toga da bi bili sami sebi svrha i veliki broj nevladinih organizacija, umesto da pomaže u rešavanju državnih problema, unoseći zabunu, u stvari, odmaže u celom tom procesu.
Međutim, ako govorimo o dve stvari, da je potrebno da se vrši civilna kontrola i da na VMA treba i civili da se leče, a mislim da je i jedna i druga stvar bitna, da treba da bude civilne kontrole Vojske, da treba i na VMA da se leče ti isti civili, onda nije daleko od te logike da određene nevladine organizacije mogu da se angažuju u ovoj oblasti.
Amandman SRS-a smatram kao najozbiljnije upozorenje i Ministarstvu odbrane i samoj Republičkoj vladi da u stavu 2. da moraju da se definišu jasniji kriterijumi, da mora da se definiše jasna politika u tom pravcu, na koji način će Ministarstvo odbrane, odnosno iz budžeta odbrane, koji je definisan, da se, eventualno, finansiraju određene aktivnosti nevladinih organizacija.
U tom smislu, samo ću da pomenem da mogu da zamislim da postoji Udruženje rezervnih vojnih oficira, da postoji Udruženje ratnih vojnih invalida, ili Udruženje učesnika ratova, i da u toj situaciji ima logike da i oni i neke druge nevladine organizacije budu u određenoj programskoj sprezi s Ministarstvom odbrane.
Slažem se s vašim argumentima da to treba vrlo restriktivno da se radi, da Vlada mora da definiše jasne kriterijume i da u budžetu koji se donosi u Skupštini Srbije mora jasno da se definiše pozicija koja ide prema nevladinim organizacijama. Inače, to je moguće da se uradi.
Ne treba da, zato što je loša situacija u jednoj oblasti, a sigurno da je loša u nevladinom sektoru, zbog te loše situacije, isključimo sve, eventualno, dobre stvari koje mogu da se dese u budućnosti.
Mislim da u budućnosti može da se desi puno dobrih stvari i da u tom pravcu treba shvatiti ovaj član, a amandman SRS-a doživljavam kao najozbiljnije upozorenje.
Sigurno da treba da se upozori na to da jednom moramo, kada je u pitanju nevladin sektor, da jasno definišemo stvari, šta se na koji način radi i šta je čemu svrha. Hvala.

Drage kolege poslanici, postoji nekoliko istina kada je u pitanju status romske nacionalne zajednice u Srbiji i u Vojvodini, i postoji nekoliko bitnih stvari koje jasno moramo svi da razdvojimo. Isto tako, postoji nekoliko istina kada je u pitanju Vojvodina i odnos prema Romima, i tu takođe moramo jasno da razdvojimo neke stvari.
Istina je to da jedino u Vojvodini postoji institucionalni okvir za realizaciju i programa Dekade i unapređivanja položaja Roma. Za razliku od postojanja institucionalnog okvira u Vojvodini, gde postoji Savet za integraciju u Izvršnom veću Vojvodine, gde postoji Kancelarija za inkluziju, kao deo koji treba administrativno, tehnički, stručno da podrži proces unapređivanja Roma Vojvodine, nažalost u Srbiji istog tog institucionalnog okvira nema.
I zato, s razlogom, mnogi Romi u centralnoj Srbiji govore da se u Vojvodini uradilo puno toga, a da se u drugim delovima Srbije nije uradilo isto toliko. Mi smo na tu činjenicu upozoravali i premijera Srbije, i direktora Službe za ljudska i manjinska prava, i predsednika Republike Srbije, i ovde u parlamentu smo nekoliko puta govorili o tome. Mislim da ta razlika mora da bude jasna i da se građanima Srbije mora vrlo jasno objasniti.
S druge strane, istina je da u Senti postoji jedna odluka koja se na negativan način odnosi prema svim povratnicima u procesu readmisije koji nisu građani opštine Senta. Isto tako, zamenik gradonačelnika u Beogradu gospođa Rada Hrustanović je rekla da je ispod Gazele interesuju samo oni građani koji su stanovnici Beograda, a da za one građane koji nisu stanovnici Beograda nije spremna da sprovede proces integracije.
Nažalost, to je i danas aktuelna politika, uvaženi kolega, i ako vi ovde, za govornicom, budete rekli da to danas nije više tako, ja ću da vas podržim i biću najsrećniji što će za te ljude ispod Gazele, bez obzira da li su raseljena lica sa Kosova ili odakle su, da važi program resocijalizacije ovde u Beogradu.
Isto je tako u Bujanovcu, gde je politička partija Albanaca na vlasti. Kažu da ovo u Salvatoru, šator koji postoji, da će oni jedino da im pomognu da se vrate na Kosovo, a da nemaju nameru da ih integrišu u Bujanovac. Moram da vam kažem da analize i istraživanja pokazuju da svega 10% Roma koji su izbegli sa Kosova govori da uopšte razmišlja o tome da se vrati na Kosovo. To je ozbiljan politički problem. To nije politički problem Vojvodine, to je politički problem Srbije i o tome moramo vrlo ozbiljno da razmišljamo. (Završavam, pošto je tri minuta isteklo.)
Predstavnici Romske političke partije su posetili građane u centralnoj Srbiji koje je zadesila poplava. Nažalost, u jednom od domova kulture rečeno je: vi jeste spaseni tamo, možete da odete u taj dom kulture, ali ne možete da uključite grejalicu jer nema ko da plati tu struju koju vi trošite. Ljudima su kuće poplavljene, ne mogu da uključe grejalice u domovima kulture jer se ne zna ko će da plati struju. Mi smo iz svog skromnog budžeta odneli tim ljudima mleko i pampers za bebe, ali mislim da to ne treba da rade političke partije iz svojih budžeta i da je to obaveza države.
I dajte, kada govorimo o integraciji Roma, o unapređenju položaja Roma, onda da govorimo u toj funkciji, da nam zaista briga budu ti građani i da to isključimo iz dnevnopolitičkih tema. Hvala.

Poštovani poslanici, predstavnici Vlade, takođe smatram da ovom članu nije mesto u ovom zakonu, i to iz nekoliko razloga. Nije ovo samo pravnoteorijsko pitanje, već je to pitanje i pravne prakse. Da li je uopšte moguće da Ustavni sud, kada donosi odluku o usklađenosti određenih članova zakona sa Ustavom, može da razmatra da li je ustavna norma u skladu s istom ustavnom normom koja je sadržana u drugom zakonu? Dakle, to je jedno vrlo važno pravnoteorijsko pitanje koje mi, danas, u našoj praksi, pretvaramo u nešto što, jednostavno, pravno nije u redu.
Zašto to nije pravno u redu? Ne odnose se na instituciju predsednika Republike samo članovi od 111. do 121. Ako uzmemo neke druge članove Ustava, koji su, po mom mišljenju, recimo, vrlo bitni – u članu 21. u stavu 4. kaže se: ''Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima'' – onda je bitno da i to bude u zakonu o predsedniku Republike.
Predsednik Republike nije imenovao nijednog pripadnika romske nacionalne zajednice ni za ambasadora, ni u konzularna predstavništva, a da ne kažem koliko ima predstavnika iz ruralnih delova i drugih sredina Srbije u Kabinetu itd. Dakle, po meni je i to trebalo da bude, ako prihvatimo taj princip da bude deo ovog zakona, da budu iz člana 21. stav 4. određene stvari koje govore o obavezi Republike Srbije prema određenim kategorijama.
Da ste u članu 1. jasno definisali kojim pravnim pitanjima se bavi ovaj zakon, koja se pravna materija njime reguliše, vrlo lako biste došli do zaključka da su amandmani koje sam podneo u ime Romske partije logični, da niste u pravu što ih niste prihvatili i da su oni morali da se nađu u ovom zakonu.
Vrlo je logično da ovim zakonom definišemo jednu usku materiju jednog pitanja. Ovo nije pravni zakon koji uopšteno reguliše neke stvari i nema pravnu snagu Ustava. Ustav je donet po određenoj proceduri i ne može ova skupština da odlučuje o nečemu što je doneto drugom kvalifikovanom većinom, o čemu su se izjasnili ljudi na referendumu kada su izašli da glasaju o Ustavu, da sada mi tu stvar menjamo. Ukoliko mi to menjamo, onda moramo da menjamo po proceduri koja je predviđena za izmenu i dopunu Ustava, a ne po ovoj proceduri.
To su sve vrlo ozbiljna pitanja, koje mislim da zakon ne daje. Nisam hteo da ulazim u ta formalna pitanja u predlogu amandmana, pokušavajući da vam suštinski pomognem da date odgovore na neka pitanja. Vi jasno pokazujete da, pošto niste u članu 1. regulisali predmet ovog zakona, onda dolazi do lutanja i ne možete da definišete da li je nešto tu ili nije.
Time bih završio. Kada budu amandmani, onda ću još jednom da iznesem argumentaciju zašto je trebalo da se usvoje ovi amandmani. Da je član 1. regulisao čime se bavi ovaj zakon, onda bi logičan odgovor na to pitanje bio da zaista ti amandmani treba da se prihvate.
Ovako, ulazimo u jedan prostor koji nije samo u ovom zakonu, nego i u nekim drugim zakonima. Umesto da u članu 1. kažemo da se ovim zakonom bliže razrađuje ili bliže određuje ili bliže definiše, mi, u stvari, u zakone u član 1. preuzimamo definicije koje ima Ustav i onda dobijam utisak kao da oni postavljaju temelje pravnog ili političkog sistema u Srbiji, za šta ćete se svi složiti da nije tačno. Hvala.

Samo bih zamolio gospođu Nadu Kolundžiju da dozvoli nekome da prihvati amandman SRS-a, a da to ne učini zato što je protiv Borisa Tadića. Ili da ona precizira svoju diskusiju u kojoj je rekla da su sve argumentacije bile, odnosno (tako ste rekli) da su prethodni diskutanti... (uzećemo stenogram i pogledaćemo, pa ukoliko nije tako, ja vam se izvinjavam), ali, molim vas, dozvolite da neko prihvati određeno mišljenje, a da ne bude apriori protiv Borisa Tadića. Hvala.

Hvala.
Zaista je šteta što ministar nije tu, ali i tako mi je ostalo samo da pokušam poslanicima da obrazložim razloge za ovo jer je Vlada iznela svoj stav, pa verovatno ni ministar sam ne može to da promeni.
Da počnem prvo od obrazloženja i da iznesem nelogičnosti. I kroz obrazloženje se vidi da onaj koji je obrazložio amandman, u stvari, luta u celoj priči.
U obrazloženju se kaže: ''Amandman se ne prihvata. Istina je da Narodna skupština donosi budžet, ali se u Predlogu zakona potencira nadležnost operativnih segmenata izvršne vlasti...''.
U članu 4, gospodo, ne piše da operativne uslove za izvršavanje funkcije nadležnosti predsednika Republike obezbeđuje Vlada, ministarstva i drugi državni organi.
U članu 4. piše: ''Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi'', a ja sam predložio da ispred reči ''Vlada'' bude ''Narodna skupština''.
Postavljam pitanje: Pošto kažete da se budžet usvaja u Skupštini, a ovde ima ''i drugi državni organi'', da li je onda derogiranje Skupštine ovo što vi radite – Narodnu skupštinu stavljate pod ''druge organe'', ili je derogiranje ovo što ja predlažem, pa po nekom vašem mišljenju Skupština ne treba da bude u funkciji predsednika Republike?
Pa, nije Skupština u funkciji predsednika Republike, nego Skupština Srbije stvara uslove za rad predsednika Republike. I to je nesumnjivo tačno što vi potvrđujete u svom zakonu u sledećim članovima.
U članu 23. kažete: ''Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti''.
Dakle, u članu 23. kažete da je Skupština dužna, ali to isto nećete da priznate u članu 4. Da li je onda u pitanju zaista suštinska stvar ili je u pitanju da jednostavno to nećete da prihvatite, verovatno zato što nije došlo iz vladajuće većine? Dakle, vi ste se članom 23. direktno suprotstavili svom neprihvatanju amandmana.
U članu 7. istog zakona kažete ovako: ''Sredstva za rad predsednika Republike i Generalnog sekretarijata predsednika Republike obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije''.
Pa, ko donosi budžet Republike Srbije? Da li to znači da ova skupština, pošto ne obezbeđuje uslove za rad predsednika Republike, ne mora da izglasa budžet u tom delu da odredi sredstva za predsednika Republike?
Ovim stavom se ne obezbeđuju, kako vi kažete u obrazloženju, nadležnosti operativnog segmenta, ne definišete ovim zakonom ko će da čisti prostoriju predsednika Republike − ovim zakonom obezbeđujete uslove za vršenje njegove funkcije. A da je Skupština zaista bitna u tome, za to ću još nekoliko argumenata da iznesem.
Ako govorimo da predsednik Republike izražava državno jedinstvo, pa gde on može bolje da dođe po svoj stav nego kod narodnih poslanika koji predstavljaju građane države Srbije? Ko njemu može bolje da objasni šta je državno jedinstvo u Srbiji nego poslanici Narodne skupštine?
Sledeće pitanje: gde on treba da govori? Samo Skupština Srbije svojim Poslovnikom nema predviđeno da predsednik Republike može da govori u Skupštini.
Ako se prihvati moj amandman, stvaraju se uslovi i obaveza da se u Poslovniku definiše da predsednik Republike može da dođe u Skupštinu Srbije, da može da govori pred Parlamentom, da može da traži stav i mišljenje Parlamenta o nekim pitanjima i da to mišljenje bude na jedan određeni način obavezujuće za njega kada izražava državno jedinstvo.
U svim drugim uslovima, i u ovakvoj formulaciji, ne vidim da će to tako da bude. Dakle, jedino ako prihvatite ovaj amandman, imaćemo ravnotežu u vršenju vlasti između Vlade, Skupštine i predsednika Republike. U suprotnom, imaćemo jednu sasvim drugu situaciju, koja nije ustavna, koja nije u skladu sa Ustavom i koja nije u skladu sa mišljenjem zakonodavca, a koje je izraženo u ovim drugim članovima.
Zamolio bih ministra, kada bude došao, samo da mi odgovori na sledeća pitanja i onda ću da prihvatim da sam u zabludi. Ako mi bude objasnio da Skupština Srbije, sem zakonodavne vlasti, nema i određenu izvršnu vlast i nema određenu ulogu u postupku imenovanja, odnosno izbora sudija Ustavnog suda, koje bira predsednik, onda ću i ja da prihvatim da Skupština nema nikakve obaveze da stvara uslove za njegov rad.
Ukoliko nije tako, ukoliko on kaže da to ne postoji, da Skupština nema nikakve obaveze da obezbeđuje njegove uslove rada, onda ću da kažem: u redu, mi, kao Skupština, ne predlažemo listu predsedniku Republike, i u tom slučaju je ovaj amandman besmislen. Hvala.