Hvala vam gospodine predsedniče. Pozvao bih se, kao i kolega Miković, na član 107. Poslovnika. Slažem se da među nama postoje političke razlike, ali mislim da ne očekujete i da ne možete očekivati od naše poslaničke grupe da prelazimo preko neistinitih argumenata koji se ovde nude kao obrazloženje za postupak iza koga je stao Odbor za pravosuđe Narodne skupštine.
Možda gospodin predsednik Odbora veruje u svoju pravnu praksu i iskustvo, ali gospodine predsedniče izneli ste čitav niz neistina. Mi ne možemo da raspravljamo o prestanku funkcije predsednice Mesarević, čak i ako vi to želite, zbog toga što postoje razlozi za prestanak funkcije predsednika. Jedan od njih je razrešenje. To može biti smena, može biti zahtev, ostavka. Ne postoje razlozi za prestanak funkcije, a vi od nas tražite da o tome razgovaramo.
Postoje svi drugi, ali ne pravni argumenti za nešto tako. Postoji i pregršt političkih i o tome možemo da razgovaramo, ali pravna argumentacija mora biti zasnovana na zakonu. Na zakonu, gospodine predsedniče Odbora za pravosuđe. Zato smo mi toliko jaki. Ne što nas je ovde 200, nego što ovo što mi radimo, radimo zasnovano na zakonu i nemojte nuditi lažne argumente, ili neistinite, izvinjavam se. Pogledajte političke i dovedite ovde svog predsednika. Simbol poštovanja zakona reda i pravde. I neka dođu svi drugi, pa da o tome razgovaramo političkim argumentima.

Hvala, gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, trajaće ova sednica i treba da traje zbog toga što je ovo zapravo prilika za naše društvo. Mogu samo da kažem još jedanputa da mi je žao što ovde nisu došli oni koji stoje iza ove inicijative, a to niste vi kao ministar Selaković. Ovu inicijativu je pokrenuo Vladimir Cvijan, tražeći od Ustavnog suda da oceni član zakona po kojem mi danas raspravljamo. Onda ste se vi kao ministar potrudili da u tipičnom odnosu koji ste uspostavili sa Ustavnim sudom omogućite pravnu egzekuciju zbog političke nepogodnosti predsednice Mesarević.
Gospodine ministre, svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravosnažnim pojedinačnim aktom, donesenim na osnovu zakonske odredbe koja je proglašena neustavnom, ima pravo da od nadležnog organa traži izmenu tog akta. Koje vaše pravo je povređeno? Vi ste to tražili. Znate li od koga ste tražili? Od predsednika Ustavnog suda Slepčevića, koji na pitanje šta se dešava sa inicijativom DSS o oceni ustavnosti uredbi Vlade Republike Srbije, kojima se redefiniše položaj Kosova i Metohije u okviru ustavnog poretka zemlje, kaže da je na vašu molbu odlučio da zastane u postupku odlučivanja.
Da li je to taj Ustavni sud, predsedniče Odbora, Petroviću, pred kojim mi treba da klečimo? Da li je to onaj Ustavni sud do koga smo došli tako što se na sastanku u Kabinetu predsednika Skupštine poslanicima reklo – pola će Tadiću, pola će Koštunici, pa mi u kvoti Tadića treba da tražimo svoje sudije, a vi radikali tada u kvoti Koštunice? To je taj Ustavni sud.
Konstantno govorite neistinu. Nema osnova za pokretanje postupka koji ste pokrenuli ovde u Skupštini, nema ga u zakonu. Pročitajte član zakona na kojem gradite to svoje pravo. U politici ima koliko hoćete.

Trudiću se da privedem ovu raspravu u okvire koji su propisani Poslovnikom. Pozivam se na pravo na repliku, pošto mi se direktno obratio ministar Selaković.
Gospodine ministre, ja ne mislim da sam na bilo kakav način hendikepiran u ovoj raspravi zbog toga što sam diplomirao na FDU, a ne na Pravnom fakultetu.
Ovo o čemu mi razgovaramo, nije utemeljeno na pravu i na zakonu, već na čistoj politici, a u toj politici sam 17 godina.
Dana, 28. novembra, gospodine Selakoviću, podnosilac inicijative pred Ustavnim sudom je sudiji u ovoj našoj zemlji pred svedocima u sudnici rekao da će njegova majka predsednica Kasacionog suda Nata Mesarević, o kojoj danas razgovaramo biti smenjena i da je to politička odluka.
Usput je tražio ono po čemu je poznat, povlašćen status pred sudovima ove zemlje, jer je predstavnik stranke koja je na vlasti. Jedanaestog januara, vi ste, gospodine ministre, započeli političku egzekuciju i realizaciju političke odluke o kojoj je govorio Cvijan.
Zato mi u ovoj raspravi možemo da razgovaramo apsolutno ravnopravno sa vama. Vi ste predstavnik jedne političke stranke, ja sam predstavnik druge političke stranke. Ono što vi radite ogovara vašoj stanci i apsolutno je katastrofalno za čitavu zemlju. Ovde se ne radi samo o odbrani interesa jedne partije, nego o odbrani prava da konačno Srbija postane normalna zemlja u kojoj će imati potpuno ravnopravne sudske vlasti sa izvršnom ili sa zakonodavnom.
(Predsednik: Vreme.)
Samo se o tome radi gospodine Selakoviću.

Hvala gospodine predsedniče.
Iako je jasno da su ove dve tačke dnevnog reda spojene da bi se na neki način marginalizovalo sve ono što je toliko kompromitujuće u postupku obračuna sa predsednicom Kasacionog suda gospođom Mesarović, mislim da u tome ima i neke koristi za nas. Ako govorimo o ambiciji Srbije da promeni sve ono što je devijantno unutar nje same, onda govorimo o spisku poslova za koje smo se godinama mi borili i zalagali. U tome godinama smo bili usamljeni, pa i onda kada smo predlagali Zakon o borbi protiv diskriminacije, onda kada smo se borili za rodnu i svaku drugu vrstu ravnopravnosti, onda kada smo tražili poštovanje zakona i ustavnih sloboda koje svakome garantuju prvo na, recimo slobodnu ljubav.
To nam daje ključne argumente za raspravu u koju smo ušli tako što smo tražili od parlamentarne većine da govori istinu ovde u Skupštini. Da se ne krije iza zakona i Ustava jer je u tome nevešta i očigledno neuspešna.
Mi smo 2009. godine kada je ovde birana predsednica Kasacionog suda bili jedina stranka koja je pokrenula raspravu i o njoj i o položaju pravosuđa u našoj državi. Većina nije bila za to. I tada i danas ključne odluke su se donosile ili je poželjno da se donesu, bez ikakve rasprave. Zašto bi se trošilo vreme poslanika u parlamentu kada ima ko da donosi odluke umesto njih i da razmišlja umesto njih?
Gospodine Selakoviću, zato ću opet reći da mi je jako žao. Što se nas lično tiče ne postoji nikakva prepreka za tako nešto. Zašto ovde ne sedi onaj koji je pokretač te inicijative? Mislim na savetnika predsednika Republike Olivera Antića. Mislim da i predsednik Republike zna, kao i vi, koliko sam u pravu kada kažem da je njegov savetnik, vaš mentor, pod tim ne mislim ništa pežurativno, kreator obračuna sa predsedniciom Kasacionog suda, kao nužnim preduslovom vraćanja srpskog pravosuđa u one okvire u kojima je njegova isključiva funkcija bila da zakonima štiti političko bezakonje.
To je period 90-ih godina gospodine Selakoviću. Onih godina koje biste vi najradije zaboravili zbog političke uloge stranke iz koje ste potekli i kojih se jedino setite onda kada se u Hagu sretnete sa nosiocima te politike, kojima se danas sudi za najteže zločine od 1945. godine i Drugog svetskog rata pa do danas, počinjene na našim prostorima.
Nije ovo rasprava o Nati Mesarović. Da se samo radi o njoj, onda bi sasvim sigurno, verodostojno i superiorno u toj raspravi sama učestvovala i iz nje izašla kao pobednik. Ovde se vodi rasprava u kojoj druga strana nema pravo čak ni da postoji, a kamoli u toj raspravi da učestvuje. Nemoguće je izgraditi demokratsko društvo u Srbiji bez nezavisnog pravosuđa, bez ravnopravnosti sudske vlasti.
Da li je ona postojala u Srbiji? Nije. Da li su stvorene uz puno loših kompromisa, nepotrebnih grešaka, aljkavosti, želje onih koji su bili vlast da to pravosuđe izgleda nezavisno, ali da bude kontrolisano od njih samih? Da li su ipak stvorene pretpostavke da se negde u budućnosti makar naša deca suoče sa sudijama koje su sudije i tužiocima koji su tužioci? Da, jesu. Postojale su.
Gospodine Selakoviću, ovo što danas radite, vi, Viski savet sudstva, Ustavni sud, oni koji su vlast u ovoj zemlji, vraćate Srbiju u 90-e, u vreme u kojem sudije nisu bile sudije, tužioci nisu bili tužioci. U ono vreme u kojem je uhapšeno 40.000 studenata, u ono vreme u kojem su mediji zabranjivani u jednom danu, u ono vreme u kojem je bilo normalno pisati zakone da bi se izlazilo iz političkih kriza do kojih smo stigli zbog toga što neko nije bio spreman da poštuje zakone ove zemlje. Zato ne možemo da ćutimo.
Kažete da nisam pravnik. Za ovo što vi radite čak nije potrebno poznavanje ni azbuke. Nije potrebno znati čitati. Dovoljno je samo pogledati koliko ste nesigurni kada obrazlažete ono što ovde tražite od nas poslanika da uradimo. Vi i oni, svi izvođači radova koji potom za vama idu, predsednici skupštinskih odbora koji ni sami ne mogu da veruju da su to što jesu. Poslanici koji ne smeju da se sete onoga što su do juče bili. Ne možemo na takav način da sarađujemo.
Pročitao sam službenu belešku zamenika tužioca za organizovani kriminal. Šta ste preduzeli po tom pitanju za pet meseci? Vi ste nagradili Cvijana.
Mi nismo rekli da je to u tom trenutku bio stav SNS. Tražili smo da se takva ličnost smeni sa veoma važne funkcije koju obavlja ovde u parlamentu, predsednika Odbora za ustavna pitanja. Onog trenutka kada je ta naša inicijativa odbačena, Cvijan je prestao da bude neko kome mi poklanjamo bilo kakvu pažnju, jer je tog trenutka postalo jasno kakav je karakter politike koja baš Cvijana želi na mestu predsednika Odbora za ustavna pitanja.
Naravno da je srpsko pravosuđe žrtva haosa i to nije slučajno, jer su sve institucije koje postoje u ovoj zemlji izgrađene na takvim osnovama da bi bile institucije onda kada to odgovara onima koji su na vlasti i prestale to da budu onda kada zakon tu vlast sputava. Bilo bi divno da mi imamo Ustavni sud. To bilo bi sjajno, da imamo pravi Vrhovni kasacioni sud i kredibilne ljude u njemu, izabrane na nesporan način, jake zbog zakona kojima se služe, ali ne može sve to da bude na jednoj strani, a na drugoj strani vlast koju obavezuje jedino ono što ona želi i što je njena potreba.
Ne znam koliko ovde ima poslanika u sali koji su učestvovali u radu Kolegijuma predsednika Skupštine kada je biran Ustavni sud, ali mislim da oni koji su tada bili prisutni mogu samo da potvrde ono što sam već rekao, gospodine Selakoviću. Ustavni sud je izabran tako što su dve dominantne vladajuće stranke između sebe podelile sudije, a onda i svima drugima ponudile da budu deo tog paketa, pod uslovom da se slože sa prvim principom, a taj princip je da onaj ko vodi Vladu i onaj ko je predsednik zemlje zapravo odlučuje o radu tako važne institucije.
Da li se možda vode neki krivični postupci protiv sudija Ustavnog suda? Da li su razrešeni svojih funkcija neki članovi Visokog saveta sudstva? Da li je bilo ko osim njih suočen sa pitanjem odgovornosti zbog takvog kompromitujućeg ishoda?
Smenjujete predsednicu Vrhovnog kasacionog suda mimo zakona. Govorite o prestanku funkcije, i vi i neko ko se zahvaljujući parlamentarnoj većini koja je takva kakva je, da li je tako, gospodine Petroviću, našao na mestu predsednika Odbora za pravosuđe, pa pošto je vladajuća većina takva kakva je, onda i mi treba da se okrenemo na glavu. Žao mi je, ali u našem slučaju ne možemo da pristanemo na nešto tako.
Pravni osnov za prestanak funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda propisan je članom 79. stav 3. Zakona o sudijama, član 79. stav 3. – prestanak funkcije, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda prestaje funkcija pre isteka vremena na koje je izabran na lični zahtev. Da li ima ličnog zahteva gospođe Mesarević? Nema. Postoji otpor, a ne spremnost i lični zahtev za prestanak funkcije.
Prestankom sudijske funkcije, da li prestaje sudijska funkcija? Sami ste rekli, ministre, da ne prestaje, ili razrešenjem iz ovih zakonom propisanih razloga za razrešenje predsednika suda. Sami ste rekli da se ne može govoriti o razrešenju. Pa, po kom osnovu onda vi od nas tražite da mi prihvatimo vašu ideju o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Po ko osnovu vi predstavnici Visokog saveta sudstva od nas tražite nešto tako? Gde je u zakonu osnov za to? Nema ga. Zato je to bezakonje.
Zašto vi u tome učestvujete, ministre? Odgovorite nam na to pitanje. Vi tu inicijativu niste pokrenuli. Pokrenuo je vaš poslanik Cvijan, čovek koji je u ličnom sukobu sa predsednicom Vrhovnog kasacionog suda, čovek koji jedan dan može da bude sekretar predsednika Tadića, a drugog dana da bude visoki funkcioner vaše stranke. To govori o njemu, o Tadiću i o vama.
Šta nam govori činjenica da ste 600 sudija koji nisu izabrani jer je to proisteklo iz Ustava i Zakona o sprovođenju Ustava koji nije predvideo automatski reizbor, nego izbor sudija, da ste svi 600 sudija na konferenciju za novinare predstavili kao nove članove svoje stranke? To samo potvrđuje ono o čemu mi iz LDP govorimo čitav dan. Vi želite da uspostavite naprednjačko pravosuđe, a ne nezavisno. Počinje istim slovom, ali su mu suprotne uloge. Zato nema podrške tom vašem zahtevu.
Možete da demonstrirate ispred Skupštine, da pružite podršku onima sa kojima delite svoje političke stavove. Mi možemo to da kritikujemo i oko toga ne moramo da se složimo. Vi kao ministar pravde možete da odete u Hag, ali kao ministar pravde morate biti svesni činjenice da simpatije sa kojima to radite možda nekog u ovoj zemlji vređaju.
Kao ministar pravde na ovoj temi i ja ili svi mi kao poslanici jedne opozicione stranke, mi ne smemo da se razlikujemo, gospodine Selakoviću. Zajedno moramo da radimo kako bi sud bio sud, a tužilac – tužilac. Zašto je to u Srbiji danas nemoguće, a na svakom drugom mestu izvan ove zemlje, na onom koje je po pravilu srećnije nego što je sama Srbija, nešto čemu se teži ili nešto što je već ostvareno? Zbog takvih politika kao što je vaša, gospodine ministre, zbog takvih politika kao što je vaša, gospodine Petroviću, imamo većinu koja je takva kakva je, pa onda možemo šta nam padne na pamet.
Kako ćete doći do novog predsednika Vrhovnog kasacionog suda, do nekog koga mi treba da poštujemo, koga njegove kolege treba da poštuju? Na šta liče danas naše institucije? Svako na internet prezentaciji Visokog saveta sudstva može videti kako su tekle sednice, kako se glasalo, kako su se donosile odluke.
Mi smo želeli reformu pravosuđa i sve učinili da ona bude uspešna. Nijednog svog sudiju nismo gurali, nijednog tužioca nismo postavili da ne bi bio tužilac nego neko ko će skloniti predmet u fioku, pa izvaditi bananu posle pet godina kada to nekom drugom odgovara. Želeli smo slobodno i nezavisno pravosuđe.
Ne mislim da apelujem na bilo čiji moral, ali ovo što danas radite nas vraća u ono vreme u kome je jedini argument bio ko može više da izdrži. Gospodine Selakoviću, pa iz tog vremena ste izašli tako što su mnogi od onih koji su zajedno sa vama politički bili na drugoj strani, suprotno našoj, i svoj identitet promenili. Ne vraćajte nas tamo gde smo bili pre 20 ili 15 godina. Ako je nešto nelogično, a naravno da je nelogično, onda tu potrebnu logiku stvarajte, a nemojte da je zloupotrebljavate. Mi za Ustav nismo glasali. Za zakon o njegovom sprovođenju nismo glasali. Politika koja je to uradila danas beži od odgovornosti i egzekucijom predsednice Kasacionog suda uništava i srpsko pravosuđe. To su činjenice.
Sada ovde citirati prepisku između naših institucija, obrazloženje odluka koje su donete, svu ovu argumentaciju Ustavnog suda. Nismo mi tražili prestanak funkcije predsednice Kasacionog suda. Nismo mi pokrenuli postupak za razrešenje. Mi smo samo rekli da je jedan član zakona u suprotnosti sa Ustavom, iako ona nije birana po tom zakonu, nego je birana po zakonu koji proizilazi iz samog Ustava i on se tiče samog sprovođenja Ustava.
(Predsednik: Vreme.)
Nemoguće je bez predsednika Visokog saveta sudstva izvršiti izbor sudija, a bez izabranih sudija nema zajedničke sednice i vi to svi vrlo dobro znate i to je bila mina postavljena u organizaciju nezavisnog pravosuđa, kako bi se jednog dana to pravosuđe demontiralo, što vi sada i činite. U tome ste unapred osuđeni na neuspeh. Niko u ovoj zemlji ne veruje da je ideal pravde nešto našta građani Srbije imaju pravo.

Hteo sam da sa pažnjom pratim ovu raspravu, ali sam se trudio da ostanem po strani. Pretpostavljam da je i vama jasno zbog čega.
Na ovoj temi, gospodine Arsiću, gospodine Stefanoviću, ne vidim sukob između stranaka. Na ovoj temi, zapravo, vidim razlike koje prevazilaze naša politička delovanja. Ako vi sebe opisujete kao toljagu, to ne bih nikada lično uradio, ni vama, ni sebi, ali neću ništa da dodam. Ovo nije posao za toljage, a tako je Srbija u ovaj posao ušla.
Da li grešim gospodine Mihajlov? Da li su se predsednik i premijer otimali za onu stolicu u Moskvi, pa je neko procenio da je njegov predsednički mandat vredan toga, a neko drugi je verovao da je Kosovo vredno NIS-a? To tako treba reći.
U maju mesecu 2008. godine smo demonstrirali u izbornoj tišini zbog toga što su ljudi koji nisu mogli da se gledaju, Tadić i Koštunica, sastavili DS i DSS da bi glasali za SSP i ratifikovali sporazum koji je potpisan u Moskvi, pa na pritisak te Moskve zbog straha od mogućnosti da će LDP ući u Vladu, pa na nivou Vlade blokirati ono što se u Skupštini ne može blokirati, jer su tamo radikali koji Rusiju vole više od Srbije i čiji tadašnji lider, a današnji predsednik Srbije, žali zbog toga što Srbija nije ruska gubernija. Podsećam vas na reči Tomislava Nikolića od pre nekoliko godina.
To što smo mi uradili tada kao zemlja ima cenu koju će plaćati naša deca. Ovo sada što se radi je realizacija sporazuma koji je katastrofalan za interese Srbije, a dobar za interese Rusije, ali o tome smo ovde već razgovarali i priču završili sa Putinom…
(Predsedavajuća: Vreme.)
Sada treba da vidimo kako ćemo dalje i šta ćemo sa onim što je pred nama. Imamo problem sa ovim zakonom zbog toga što on napušta praksu koja je postojala u ovoj zemlji. Činjenica da ljudi neće to poštovati gurnuće nas u probleme kojih imamo previše. Prestanite to da radite iz svih onih razloga zbog kojih niste uradili u Kragujevcu, pa ste premestili fabriku na drugo mesto u slučaju "Fijata". To je suština svega.

Gospodine Stefanoviću, mi vama ništa ne dugujemo. Osećamo veliku obavezu prema ljudima koji žive u ovoj zemlji, a ja lično i prema članovima, biračima DS, prema mnogim kolegama poslanicima, ali to svakako ne znači da zbog tog respekta i uvažavanja vi možete kroz ovu raspravu da prođete pošteđeni one kritike koju vam opravdano upućujemo.
Ovaj sporazum o kome danas govorimo je skandal i sramota za ovu zemlju. Milošević nikad takav sporazum ne bi potpisao. Pravio je sporazum o strateškom partnerstvu Srbije i Rusije, pa smo imali kontrolni paket u tom sporazumu. Ni vi ga ne bi danas, niko ga ne bi napravio tako kako je napravljen 2008. godine, niko. Jeste, skočile su akcije NIS, ali nije Srbija vlasnik tih akcija, nego Rusija. Jeste, uloženo je u Banatski Dvor, ali nije srpski, nego ruski. Nijedna zemlja u Evropi to nije uradila.
Jeste, danas NIS stvara profit, ali u tom NIS Srbija ne vidi korist za sebe, osim ukoliko u korist ne podvodite činjenicu da neko prima redovnu platu, da taj NIS plaća propale srpske klubove, možda više neće, da je uneo neki novi korporativni mentalitet, red, da se manje tamo krade, ali zašto bih ja njih hvalio, neka se sami hvale, neka plaćaju agencije, mene nešto drugo interesuje.
Tri puta više gasa u Srbiji se vadi, da li sam u pravu, danas nego što se vadilo pre nekoliko godina. Prazne se resursi ove zemlje, bogatstva koja se nikada više neće vratiti. Po kojoj rudnoj renti? Tri posto. Ko je oštećen? Kikinda, lokalne samouprave, ova država. Isto i nafta, četiri puta veće količine nafte danas se vade nego pre nekoliko godina. Ko je vlasnik svega toga? Rusija. Ko plaća cenu? Mi, kao da je iz Sibira. Kraj priče. Dobar posao za Rusiju, katastrofa za Srbiju. Ne može ovim zakonom ništa tu više da se menja, ali morate da platite to politički, i vi gospodine Stefanoviću, i vi gospodine Mihajlov.

Ključni nesporazum među nama je u činjenici da vi sve vreme govorite o nečemu što za nas apsolutno nije sporno, a to je da danas nisu uspešne kompanije. Mi vama pokušavamo da objasnimo da u tom uspehu nema previše prostora za naše zadovoljstvo. To je uspešna ruska kompanija. Drugo je pitanje nesposobnosti onih koji su NIS vodili ranije, pa od njega napravili neiskorišćeni potencijal. Govorimo o nečemu drugom, o činjenici da je naš energetski sistem praktično stavljen pod kontrolu druge države, da to niko nije uradio osim nas. Sve te zemlje koje ste vi nabrojali, gospodine Mihajlov, potpisale su sporazum o "Južnom toku". Nemamo ništa protiv njega, neka prolazi ovuda. Svi neka prolaze preko Srbije. Ali, nijedna zemlja nije manjinski partner u svemu tome, nijedna, samo Srbija, ni Bugarska, ni Rumunija, ni Slovenija, samo Srbija. Niko nije platio tako skupo tu ulaznicu, privatizacijom nacionalne naftne kompanije i davanjem nečeg što je prirodno bogatstvo, a to je taj Banatski Dvor. Mi nemamo drugi. To smo mi učinili.
Sada treba tražiti najpovoljnije rešenje. Na primer, treba tražiti od Rusa da kupe te preostale akcije države, ali da procenimo ponovo vrednost te kompanije, pa će se možda tako stići do sume koja bi bila adekvatna onoj koju smo mogli dobiti 2008. godine za to što smo tada prodavali.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Uvesti red u zemlju, doneti normalne zakone. Ovaj zakon će proizvesti probleme i nama i onima zbog kojih ovaj zakon donosimo, a to su oni koji žele da grade taj "Južni tok" u Srbiji.

Trajaće ovo.
Gospodine Stefanoviću, izvinjavam se, ali obratio se meni lično, ne znam šta je vas kvalifikovalo za taj posao. Kako sad vi pričate, vama su došli Rusi i rekli da nešto vredi 125 miliona. Ne, Rusi su angažovali kao pravnog savetnika najreferentniju pravnu kuću na svetu "Freshfields" iz Londona, a za finansijskog Meri Linč, a naspram njih ste seli vi. Da li vama to izgleda normalno? Da li shvatate koliko je to smešno? Niko nije znao šta se dešava u NIS. To nije tačno.
NIS je poslednjoj godini prijavio, ja mislim plus od 70 miliona, a onda su posle otpisivali neka potraživanja i uspostavilo se da je minus od 80, odnosno plus od 70. Način na koji ste prodali taj NIS, je način na koji ste vodili državu. Dobro je da imamo nešto, da možemo da stojimo na ovoj Srbiji.
Što se tiče te vaše ideje gospodine Mihajlov, da se u neke šuplje stene pušta gas. Pa prvo treba da napravite gasnu kompaniju, pošto smo to prodali. Treba da nađete infrastrukturu za to pošto smo i infrastrukturu prodali, sve bušotine koje već postoje nismo dali. Znači, morate da budete mnogo dobri sa NIS-om da bi NIS dao vama taj posao zbog kog inače on ovde postoji i koji u međuvremenu radi vrlo uspešno. Mnogo uspešnije nego bilo ko pre njih.
Gospodine Arsiću, u tom "Sartidu" su izgleda rasle mnogo vredne pečurke, te 2001. godine kada ga je Ekonomski fakultet procenio na 450 miliona. Godine 2001. "Sartid" je bio fabrika pečuraka, a ne čelika, ne čeličana. Prodat je kao propala kompanija za 25 miliona dolara. Radio je ovde deset godina i mislim da bi danas ljudi koji su radili u tom "Sartidu" vrlo rado opet došli na posao kod tih Amerikanaca. Ko god da dođe imaće našu podršku i prekinite da kriminalizujete ljude koji su ovu zemlju vadili iz rupe u koju ste je srovarili vi kao radikali zajedno sa svima onima koji su Srbiju tada vodili.

Prvo, da vam kažem meni je stvarno žao što ovde gubim vreme sa vama, možda sam mogao nešto korisno da uradim, recimo u toj "Fidelinci".
Podsetiću vas, gospodine Stefanoviću, da ste angažovali u poslednjem trenutku kao pravnog savetnika, ovde renomiranu našu Advokatsku kancelariju "Popović-Janković-Mitić" i da su oni kako su znali i umeli čupali taj sporazum iz faze u koju ste ga vi doveli. Ministar Dinkić se povukao iz pregovora upravo zbog toga što Meri Linč nije bio finansijski savetnik, jeste bio raspisan javni poziv i Meri Linč se javio, ali nikada nije bio angažovan. Vi to vrlo dobro znate. To kako se sve to vodilo, dobro da imamo gde da stojimo.
Ali, ono što definitivno ne možete da očekujete to je našu podršku u vašoj nameri da izbegnete čitav niz kompromitujućih činjenica koje vas potpuno diskvalifikuju. Mi ne govorimo o ruskom menadžmentu, ne govorimo o 90 milijardi koliko ćemo uplatiti u budžet, mi govorimo o svemu onome što je Srbiji oduzeto zbog nesposobnih političara i politikantstva, zbog demagogije, zbog otimanja za stolicu, ne postojanja dostojanstva, elementarnog reda, sednice Vlade u izbornoj tišini, izvođenja ministara jedne stranke ali uz dogovor da ostane kvorum potreban da bi se odluke donele. Ko je sazvao sednicu te Vlade? Da li je sazvao predsednik ili neko drugi? Koštunica je sazvao sednicu Vlade u petak, pred izbore u nedelju.
Svi to vrlo dobro znamo i o tome govorimo da se tako više ništa ne bi desilo. Raspišite tender. Da li je mogao neko drugi da se javi? Da li je mogao da ponudi više? Nije mogao. Da li može neko drugi danas da dođe u Srbiju pa da radi? Ne može, jer smo se obavezali na monopole koje smo preneli drugoj državi. Na kraju, donosimo zakon koji će nas kompromitovati pred tim Rusima. Popeli smo se na vrh glave, samo bi njihove pare za propale košarkaške klubove ili fudbalske klubove. Da li su 700 evra po zaposlenom. Ne znam da li je taj podatak tačan, ali u mnogim drugim preduzećima poslodavci isplaćuju zaposlenima…

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Republike, predstavnici Vlade, vi ste nam uputili nedovršen Predlog rezolucije.
Naime, pozivam se na povredu Poslovnika član 151. stav 3. i tražim da izvršite tehničku ispravku dokumenta koji ste nam uputili. Naime, u stavu 4. Predloga rezolucije, molim vas da mi se ovo ne računa u vreme pošto ću citirati – potvrđujući stavove iz Rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije od 21. novembra 2005. godine; Rezoluciju Skupštine povodom predloga za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova, specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Ahtisarija i nastavka pregovora o budućem statusu Kosova od 14. februara 2007. godine; Rezoluciju Narodne skupštine o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja pokrajine Kosova i Metohije zasnovano na međunarodnom pravu od 25. jula 2007. godine; Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije od 26. decembra 2007. godine i Odluke Narodne skupštine Republike Srbije o potvrđivanja odluke Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti od februara 2008. godine.
Vi ste pobrojali sve rezolucije ove Skupštine osim poslednje iz 2011. godine. Poslednja je obavezujuća. Ako smatrate da tako nešto ne obavezuje Skupštinu, onda to treba javno da kažete. Reći ću vam zbog čega na tome insistiramo? Može se biti i dostojanstven u porazu. Cenim većinu koja je aplaudirala predsedniku Republike. Mi smo dostojanstveno predsedniče razgovarali pre dve nedelje, sa svim političkim razlikama koje postoje među nama, ali ovaj dan za poslaničku grupu LDP i za građane Srbije ima vrednost, ne u još jednom laganju, izvrgavanju rugla čitavog društva, nego u spremnosti da se kaže istina i bude dostojanstven. Nije dostojanstveno…
(Predsednik: Molim vas vreme.)
Nemojte mi računati ono što sam citirao.
(Predsednik: To je bilo po nekadašnjem Poslovniku, u poslednjem Poslovniku dva minuta važi za sve što izgovorite u toku replike.)
Dobro, onda nastavljamo da se lažemo.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Nikoliću, gospodine Dačiću, mislim da ste nam dužni nešto više od konstatacije kojom ste sami sebe, gospodine Stefanoviću opisali kao čoveka kome nije jasno šta smo radili prethodnih pet sati. Vi ste predsednik Skupštine i pored toga što vam nije jasno što ste kao predsednik Skupštine dozvolili da se Skupštini desi ovo u prethodnim satima, dužni ste makar izvinjenje zbog tog svog neznanja. Mislim da bi bilo lakše reći da vas je stid i sramota. To je ono što obeležava prethodne sate našeg bavljenja jednim od najozbiljnijih problema građana ove zemlje Srbije, problema koji u svom uzroku zapravo ima sve ono što je danas sažeto, pokazano u tih nekoliko sati sramote kojom smo pretvorili Skupštinu Srbije.
Prvo želim nešto vama da kažem gospodine predsedniče. Mislim da je jasno da postoje danas samo dve politike. Jedna politika koju ste vi predstavili meni kao predstavniku LDP na konsultacijama, politika koja je ostala bez podrške, politika sa jasnim karakterom i politika koja nije prošla test realnosti. Ne mislim da je bilo ko od nas srećan zbog toga. To je politika koja priča o Kosovu, o Srbiji koje nažalost više nema.
Druga politika je ona o kojoj smo mi govorili godinama. Nije ovo danas trenutak našeg trijumfa, nemamo prava na tako nešto, dok slušamo predsednika Vlade koji manje ili više ponavlja sve ono što smo mi govorili godinama. Ne mogu da kažem da je to naš poraz, ali svakako jeste veliki neuspeh jer i mi nismo bili dovoljno sposobni u pronalaženju podrške za politiku koja bi otvorila neku novu perspektivu u našem društvu, umesto tumaranja kroz agoniju, za koju nismo sami odgovorni, ali smo u najvećoj meri odgovorni.
Slažem se, gospodine Dačiću, nije vreme za velike reči, ali ne zato što je dobra politika bez velikih reči, nego su se potrošile, gospodine premijeru. Poslednji put su nestale u onom traktoru 2008. godine kada ste nam vi, gospodine Markoviću rekli kako se patriotizam ne sipa u traktor. Ponudili nam život valjda bez patriotizma, a ja mislim, a i mi iz LDP, kao verujem i većina poslanica i poslanika u sali da je vrhunski patriotizam spremnost da se suočite sa istinom i da onda koliko god da je ona teška formulišete politiku, pošto se mi bavimo politikom koja bi nam ponudila neki izlaz iz života u kome nestajemo.
Vi ste juče, gospodine premijeru, primili poslednjeg srpskog đaka iz Prizrena, a ja se sećam susreta sa prodekanom Prizrenske bogoslovije, sadašnjim Vladikom Atanasijem Rakitom 1993. godine u bogosloviji kada je u Prizrenu živelo četiri hiljade Srba. Pokušavate da nametnete jednu za nas neprihvatljivu tezu, to je jedan od razloga zbog kojeg nećemo glasati za vašu rezoluciju, a to je da zapravo i nije važno kako smo mi na Kosovu tako puno pogrešili. Znate, vaša vlada se bavi preispitivanjem onoga što se desilo u prošlosti. Nemam ništa protiv toga, kad god se neko u srpskoj politici opredelili za to preispitivanje, mi se lično tome radujemo jer iz toga izlazimo uvek jači. Svi oni besmisleni argumenti kojima smo godinama opisivani kroz ta preispitivanja zapravo bledi.
Recite mi, gospodine Dačiću zašto je za Srbiju važnije dobiti odgovor na pitanje – gde je sve pogrešila u privatizaciji, od odgovora na pitanje – kako je to sebi dozvolila da bude jedina evropska zemlja, jedina zemlja na svetu koja gubi tako značajan deo svoje teritorije, ne samo u fizičkom smislu, nego u onom koji presudno definiše i utiče na naš identitet. To ne možemo da negiramo. Uvek nam je to Kosovo negde u stomaku, i kada se slažemo i kada se ne slažemo o toj kosovskoj politici.
Vas pitam predsedniče Nikoliću kako ćete biti predsednik narednih pet godina koji jedno misli, a drugo radi? Ne mislim da zbog toga što ste bili radikal nekad, potpredsednik one ratne vlade, veliki protivnik Evrope danas nemate pravo da budete nešto drugo. Niko nije dovoljno crn, da nema pravo na dobar gest, niti je bilo ko od nas toliko dobar da mu možemo gledati kroz prste kada greši. Ali, vi ste taj, predsedniče, koji treba ovoj zemlji da kaže istinu.
Drugog predsednika ta istina više neće čak ni obavezivati, jer će u međuvremenu i poslednjem čoveku u ovoj zemlji, poslednjem Srbinu na Kosovu biti jasno šta se sa Srbijom na Kosovu desilo.
Problem ove rezolucije je u višku naknadne pameti i nedostatku bilo kakve vizije. Još uvek se sećam svog oficira koji nas je na platou kasarne u Divuljama postrojio 1991. godine u sred rata postrojio, pogledao u nas i rekao – vojnici, tenk nema rikverc. Potom je skinuo uniformu i otišao kući, a decu od 18 godina ostavio za sobom.
Gospodine Dačiću, to što ne možemo nazad ničim vama ne daje pravo da bez odgovora na pitanje šta je to napred, Srbiju vodite napred.
Recite nam šta je cilj našeg društva? Šta je cilj našeg društva na Kosovu? Ako govorimo o tom priznanju Kosova, onda morate reći zašto Srbije ne može da prizna Kosovo. Argumenti koje vi navodite su argumenti koje niko ne uvažava. Jedini argument koji je makar u našim razgovorima sa drugima naišao na razumevanje, ne na saglasnost, bila je zapravo konstatacija da niko ne može od nas da traži da priznamo ono što zapravo ne razumemo. Tu treba biti iskren.
Gospodine Dačiću, to je vaša partija uradila 1995. godine. Priznala je Bosnu u Dejtonu, završila trogodišnji rat i agoniju, a danas, 20 godina posle toga, Bosna nije država, a odnosi u toj nesrećnoj Bosni su komplikovaniji nego što su bili pre nego što je taj rat počeo.
Ne rešavajte tako Kosovo, gospodine premijeru. Pokušavate da nas uverite kako samo sprovodite politiku prethodne Vlade. U toj Vladi ste bili prvi potpredsednik, ono što je danas gospodin Vučić u vašoj. Zamislite kako tužno zvuče vaše rečenice kojima vi tu Vladu opisujete kao Vladu koja je najteža politička pitanja rešavala telefonskim sednicama. Zašto ste se javljali na taj telefon, gospodine Dačiću? Zašto se kao prvi potredsednik Vlade dozvolili da se usvajaju dokumenta koja danas daju za pravo svakome da vas pita da li ste normalni vi u Srbiji kada predlažete rezolucije kojima negirate ono na šta ste pristali?
Zbog ljudi koji na Kosovu žive, oni koji su tamo preostali, mislim da ste morali, gospodine predsedniče Vlade, makar da pokušate da se izvinite, ne u svoje lično ime. Ne mislim da sam ja taj koji treba tako nešto da vam govori, ali vi ste predsednik Vlade. Mogli ste kažete – vi, Srbi rasejani i razbacani po periferijama opština ovde u Srbiji, kao dođoši, građani drugog i trećeg reda, red kuća iza onih koji su došli iz Bosne i iz Hrvatske, izvinite i vi roditelji što ste ostali bez dece u ratovima, koji su započeti iako ih nismo želeli, a nismo znali kako da ih izbegnemo, koji su završeni agonijom i porazom koji smo samo mi doživeli kao pobedu, izvinite i vi koji ste od nas pobegli, izvinite i vi Albanci, naši građani, zatrpavani ovde po periferiji Beograda, oprostite nam. To bi onda bila neka druga Srbija. Nama ne morate da se izvinjavate.
Kada smo ovde govorili u 11 rasprava o Kosovu, svaki put smo govorili sa ambicijom da vam pomognemo i mi sada želimo da to uradimo. Ako nekome u Srbiji znači nešto naše mišljenje, onda javno želim da ponovim da nije Srbija izgubila Kosovo vas i vaše Vlade, nije ga izgubila ni zbog Borisa Tadića, nije ga izgubila ni zbog Koštunice, nije ga izgubila ni zbog Miloševića, naš kosovski poraz je mnogo širi od poraza i neuspeha političara i politika. Svi su otišli od nas, i Slovenci, i Hrvati, i Bosanci, i Makedonci, i Crnogorci, i Albanci i 70% mladih svoju budućnost ne vezuje za Srbiju.
Postali smo zemlja u kojoj je glavna vest da je šeik otišao sa kantom paprike i pavlake. Kada to znamo, gospodine Dačiću, onda smo dužni da uradimo mnogo više. Prvo moramo da kažemo da je uzrok kosovskog problema ovde u Srbiji. Kada god nismo bili sposobni da razumemo vreme i formulišemo politiku koja bi davala odgovor na ono što je pred nama, mi smo se zatvarali. Nismo shvatili sve ono što je obeležilo raspad Jugoslavije. Nismo shvatili ni koliko je zapravo bila ona velika šansa koju smo dobili 2000. godine, jedan čist prostor za ozbiljne i duboke promene bez velikih unutrašnjih sukoba. To je bila vaša obaveza. To je bila obaveza DOS koji se raspao na isti način na koji je i sastavljen, u jednom danu, zbog onoga zbog čega je i napravljen, zbog vlasti.
Danas, kada sve to znamo, šta vas sprečava kao predsednika Vlade i vas kao predsednika Republike, gospodine Nikoliću, da izađemo i da kažemo tih nekoliko jasnih putokaza, šta je to što nudimo Srbiji pred njom, šta je to napred o kojem govori vaša politika, pošto znamo šta je ono nazad, to smo preživeli? Ako je to uređena zemlja, na kojim osnovama?
Mi smo pokrali sami sebe na glasanju za Ustav, a sada varamo i one koje smo pokrali skrivajući taj Ustav od njih. Ne znam šta je prepreka za formulisanje jasne politike. Ako je obrazloženje ideja života u Evropi, to je previše jeftino, gospodine Dačiću. Takav narod, kakav smo mi danas, on Evropi niti treba, niti do Evrope može. Onaj ko sam sebe nije u stanju da poštuje, onaj ko nije iskren i nije spreman na preispitivanje ne može preći tako veliki put koji generacije pre nas nisu uspele da ostvare.
Vaša ideja da se može razgovarati o kosovskoj rezolucije, a neiskoračiti iz kontinuiteta pogrešne politike koji ste sami dokazali citatom jedne ili dve rečenice u vašem govoru Rezolucije iz 1999. godine, ona je pogrešna. To vam ne kažem zbog toga što želim reda radi da vas kritikujem, ona neće otvoriti perspektive koje su nam potrebne.
Slažem se sa vašim prvim potpredsednikom, kada opisuje značaj Evrope. Kada svako ko danas vodi ovu zemlju, kaže da mi bez te Evrope ne možemo. Mi bez te Evrope nismo ostali zato što smo to hteli, nego zato što nismo bili sposobni za takav život.
Ne znam da li ste svesni, ali kroz šest meseci, koliko vodite ovu zemlju, laž je dobila legitimitet, ne istina. Dosta sa tim. Vi, ja, i vi predsedniče, vrlo dobro smo znali šta će biti 11. januara na administrativnoj liniji, na Brnjaku i na Jarinju. Ti Srbi koji žive na Kosovu, velika većina njih je davno shvatila ovo o čemu mi danas, navodno, raspravljamo. Ali, ovi na severu Kosova, oni su preživeli mnogo teže istine od one koju mi danas odbijamo da im saopštimo, kada govorimo o njihovom položaju na severu Kosova. Srbija treba da se stara o njima, ali ona nije sposobna sama o sebi da se stara, a kamoli o bilo kome drugom. Srbija mora naći partnere u svetu, ali mi jedni sa drugima ne možemo da se dogovorimo.
Vi ste, predsedniče Skupštine, sami rekli da ne znate šta je ovo što smo preživeli u prethodnih pet sati. To je poniženje. To je poniženje, ali ste to poniženje vi dozvolili, vi i vladajuća koalicija. Nikada se nije prekidala sednica zbog jednog amandmana. Zbog rasprave u inicijativi stranke, koja kaže da se prekinu pregovori, iako Vlada predlaže rezoluciju koja je potpuno tome suprotna, pa šta vas to obavezuje na nešto tako?
Ideja je vaša, gospodine Dačiću, kako ste rekli, da malo podbodete Đilasa. Nemojte da ga podbadate danas. Nađite se negde privatno, pa rešavajte svoje odnose. Ovo je uvredljivo za sve nas. Ako postoje dve politike, gospodine Nikoliću, mi vašu politiku ne možemo da podržimo, pošto ne znamo šta je ono što treba da uradimo da bi se ona ostvarila. Ne da ne želimo, da, mi želimo Albance u Srbiji, zbog toga smo išli na jug Srbije u kampanji, tražili njihove glasove, pokušavali da se dogovorimo. Želeli smo i Rugovu u Srbiji. Da smo se sa njim rukovali kao sa Tačijem, verujte mi da bi mnogo šta bilo drugačije. Tu više ništa ne možemo da uradimo.
Vi možete ovoj našoj policiji da date onu snagu, koja je neophodna, da bi se izgradili normalni odnosi, prvo u Srbiji, potom sa Srbima koji žive na severu Kosova, kojima ne smemo da kažemo, kako vi to kažete, predsedniče Vlade. Bilo bi bolje da ste malo više samostalni. Šta to znači? To u prevodu znači – starajte se sami o sebi. Nisu oni sami sebe doveli u to, možda bi bilo bolje da smo malo više vodili računa o njima.
Dole su na vlasti vaše stranke. Vaši poslanici sa Kosova sede ovde. To mora da se zaboravi, tu reč morate da povučete.

Završiću za 30 sekundi.
Nema podrške Rezoluciji koja ne formuliše šta je ono što je napred, nema podrške političarima koji misle da je lakše držati društvo u prošlosti, nego ga suočiti sa izazovima istine i tog neizvesnog vremena koje je pred njim.

Gospodine Stefanoviću, javio sam se zbog replike premijeru Dačiću, a u međuvremenu se javio i gospodin Marković, pa ću pokušati, zbog ozbiljnosti u Skupštini, da odgovorim i jednom i drugom.
Mislim da je problem, gospodine Dačiću, u tome što vi iako se formalno zalažete za onu vrstu ozbiljnosti današnjem radu, koja bi prevazišla partijski interes, ne možete da pobegnete od rečenice koju ste nedavno izgovorili.
Naime, smatrate da je kazna za sve nas to što nas vi vodite ka Evropi, a ja smatram to jednim od retkih uspeha, jer uspeli smo toliko da vas promenimo. Zaboravite i DS, SPS, LDP, vi vodite Vladu. Smatram da je to ozbiljna institucija.
Od vas nisam tražio da skidate oznaku poverljivosti, zbog toga što verujem da ste imali neki ozbiljan razlog kada ste se pozvali na zakone ove zemlje. Ako ste procenili da nešto treba da bude poverljivo, neka to bude. Nemojte da to zavisi od vaše dobre volje.
Ovde svakoga dana u Skupštini organizujemo sednice odbora na kojima razgovaramo, između ostalog, pozivajući se i na obavezu koja proizilazi iz zakona, a koja nam ne daje za pravo da kažemo u javnosti ono što čujemo, da bi na osnovu toga mogli da odlučujemo.
Što se tiče vas, gospodine Markoviću, niste vi knjigovođa leševa i smrti. Vi niste to. Govorio sam i o proteranim Srbima sa Kosova, i o ubijenim Srbima sa Kosova, i molio za oprost one Albance, koji su danas živi, zbog onih koje smo mi pobili. Sve to saldo jedne politike koja se razvijala pod šinjelom pod kojim ste i vi bili.
Nemojte vi mene da podsećate na ono što sam uradio, jer to vrlo dobro znam. Nikada od toga nisam bežao. Ima onih koji su bili svedoci načina na koji sam radio svoj posao. Poštovao sam čak i Miloševića i on meni nikada nije ni pomislio da izgovori to što ste vi izgovorili.
(Predsednik: Vreme.)
Tačno je da sam učestvovao i u pregovorima koji su doveli do njegovog hapšenja i o ekstradiciji Miloševića Hagu, ali nisam Mladića i Karadžića gurao u traktor, da bi na takav način bio na vlasti, što ste vi učinili.

Gospodine predsedniče, javio sam se da bih odgovorio premijeru Dačiću. Čoveku koji još čeka Betovena i Mocarta ne želim da poklonim ni jedan sekund našeg zajedničkog vremena, to mislim na vas gospodine Markoviću.
Znate o čemu se radi, gospodine Dačiću? Tačno je da ste se vi promenili. Čak i kada bih hteo, ne bih imao pravo da vam osporim te promene. Bitno je vreme u kojem ste vi nešto shvatili, i motivi. Neću biti toliko nekorektan pa vas optužiti da to radite samo zbog vlasti.
Ovo je jedanaest rezolucija Skupštine o Kosovu. Svaka reč koju smo mi izgovorili u tim raspravama je potvrđena događajima koji su nakon toga usledili. Sve vaše stavove su događaji i vreme demantovali. Imate pravo da se promenite. Mi ne bi bili ozbiljni političari kada bi smatrali da smo samo mi stvoreni da vodimo ovu zemlju. Baš naprotiv, mislim da samo u njoj imamo pravo na normalan život, kao i šansu da tražimo podršku za svoju politiku. Vi ste oduzeli pravo Srbiji da se menja dok se vi menjate, jer sa jedne strane govorite čvrsto, jasno, odlučno, jako, delite Kosovo sa Albanijom, hapsite u izbornoj tišini Albance koji su abolirani odlukom ove države, pa ih onda puštate iz pritvora da posle glasanja, a onda ovde dolazite sa drugačijim političkim porukama.
Zbog toga mi danas imamo više policije oko Skupštine, nego 5. oktobra 2000. godine. Deo našeg društva to ne razume. Deo društva to ne razume. Srbija ne može rešiti problem Kosova ako ljudi u njoj ne znaju zašto to treba da se uradi. Vi im dajte to obrazloženje i argumentaciju, jer ste vlast.

Hvala vam gospodine potpredsedniče.
Gospodine Arsiću, možda bi bilo svima lakše kada bi nastupili u onako izvornom izdanju. Znate da postoje neka pravila u životu, koja prevazilaze dnevnu politiku. Jedna od njih je, između ostalog, ona koja svakog pristojnog čoveka obavezuje da decu ostavi izvan politike.
Ovo što smo imali prilike da čujemo od predsednika Republike, uz kukumavčenje i bežanje od odgovornosti, je bilo dovoljno uvredljivo. Ipak smo se uzdržali od komentarisanja. Smatrali smo da je to naša obaveza prema našem društvu i da je dovoljna kazna to što posle predsednika Republike, Tomislava Nikolića, govori Borislav Pelević.
Poslanička grupa LDP ni u jednom trenutku nije omalovažila instituciju predsednika Republike. To je svojim ponašanjem učinio sam Tomislav Nikolić, zbog toga što se opredelio da ceo dan ćuti i da na kraju kaže kako on Kosovo ne može da daje jer nije njegovo. To je onim što je uradila Platforma predsednika Republike, učinila Vlada Republike Srbije, u kojoj ste vi iz SNS najjači pojedinačno.
Nikada više nemojte da pomislite da možete da držite bilo kakve lekcije. Ako mislite da to možete, nastupite u pravom dresu, sa bedžom i u potkošulji. To ste radili godinama. Onda vam nećemo odgovarati.