Nadam se da će naša koleginica na kraju biti dobro. Ovo je nešto što zapravo potvrđuje sve ono što sam rekao opisujući naš položaj ovde u Skupštini i žao mi je što je do toga došlo, ali mislim da i o tome moramo otvoreno govoriti.
Amandman na član 46. podneli smo zato što smatramo da nema smisla zakonom propisivati normu koja se ne može sankcionisati ukoliko se ne poštuje. Naime, stvara se utisak kao da smo mi ovde zbog radnog mesta.
A kako bi izgledao život u Skupštini Srbije kada bi šef poslaničke grupe, na primer, imao neko drugo radno mesto, pa kada bi se svi lideri opozicije, zbog toga što ih zakon na tako nešto prisiljava, odrekli radnog mesta u Skupštini i otišli na neko drugo? Onda bi oni bili ljudi koji su na jednom mestu zaposleni, a rade na drugom ili ljudi kojima je Skupština na drugom mestu, a morala bi da bude na prvom. Predlažemo da se taj član izbriše.
Za nas je veoma važan član 54. koji propisuje da, ukoliko to nalažu potrebe države, odbori ili Narodna skupština, iako su raspušteni, mogu uraditi neki posao. To je nedopustivo. Ako je raspuštena Skupština, nisu raspuštene druge institucije, raspuštena Skupština i Skupština koja je raspuštena u demokratskoj proceduri, to je vremenski ograničen period, slučaj vanrednog stanja ili bilo koje druge nepredviđene okolnosti, jeste slučaj na koji odgovor moraju dati druge institucije koje rade u skladu sa zakonom i koje treba da preuzmu na sebe taj deo odgovornosti.
Smatramo da se podvođenje pod potrebe države uvek može zloupotrebiti. Toliko toga lošeg je urađeno u ime države da danas ne znamo šta ćemo sa tim katastrofalnim nasleđem.
I konačno, dva važna amandmana na član 61. Mislimo da je potrebno ojačati veze Skupštine Srbije i Evropskog parlamenta. Zbog toga predlažemo da se doda još jedan stav, posle drugog, koji bi tako nešto i formalizovao.
Naime, nije dovoljno reći da Narodna skupština sarađuje i ima efikasnu saradnju sa drugim državama. Želimo da se eksplicitno pomene Evropski parlament, jer je to u duhu politike koja se u ovoj zemlji vodi. Kandidovali smo se za članstvo u EU i tako nešto smatramo normalnim i vrlo korisnim.
Mislim da sve ono što sam rekao (Predsednik: Vreme.) ukazuje na našu veliku zajedničku obavezu i mi ćemo kao poslanička grupa učiniti sve da ona što pre bude ispunjena.
Ponavljam još jednom, bez političke slobode, i to ponavljam prvo ovde u Skupštini, neće biti nijedne druge, a bez slobode nema ni demokratije.

Gospođo Kolundžija, naravno, mislim da je suština zapravo u tom vašem jasnom stavu da branite ovaj zakon tako što ćete reći da je on dobar ili idealan.
Ako mi, donoseći zakon o Skupštini, nemamo argumentaciju da ga opišemo dobrim, zašto ga uopšte donosimo?
Drugo, uveren sam da ne postoji nijedna stranka u opoziciji, stranka mimo vladajuće koalicije, koja je pokrenula toliko inicijativa kao što je to LDP, bez obzira da li govorimo o ekonomiji, mnoge od njih su prihvaćene sa zakašnjenjem od godinu dana, da li govorimo o EU, da li govorimo o Kosovu i našim rezolucijama koje su gurale državnu politiku u drugačijem pravcu, u pravcu promene dosadašnje.
Da li govorimo o Srebrenici, ovaj parlament može da kaže da je u njemu rezolucija iz 2007. godine, kojom se reaguje na način na koji danas otvara mogućnosti za uspostavljanje jednog normalnijeg društva. Konačno, i naši predstavci su radili i u radnoj grupi na ovom zakonu i u radnoj grupi na Poslovniku, a i svoju verziju izmena i dopuna Poslovnika smo predali Skupštini.
Kada kažem da smo čekali, ne mislim da smo bili nemi posmatrači. Mislim da smo suočeni sa politikom – uzmi ili ostavi, nažalost, prinuđeni da se distanciramo od ovog zakona, jer nijedan od naših argumenata nije uvažen. Jedino o čemu se vodila polemika zapravo sve vreme u javnosti govori ne samo o LDP, nego i o svim drugim poslaničkim klubovima ovde u Skupštini, kao stranama koje nisu u tome učestvovale.
Svi znamo da smo bili šokirani naslovnim stranama na kojima je pisalo da se borimo za svoje penzije, da želimo da sa deset godina mandata ovde u Skupštini odemo u privilegovanu penziju od sto hiljada dinara, dok istovremeno tražimo da se penzije zamrznu. Komentari su bili da prvi put za tako nešto čujemo i da to ne znamo.
Ta radna grupa nije imala neophodnu političku slobodu da bi mogla da uradi kvalitetno svoj posao, zbog toga se on radi tri godine. On se radio i dok je Oliver Dulić bio predsednik Skupštine. On se radio u prethodnih godinu i po dana, a kako je urađen, onako kako je to bilo moguće, u ovom trenutku, bez ikakvog pomaka u odnosu na startne pozicije pre godinu i po ili dve, dakle, od 2007. godine.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, nadam se da ćemo uspeti zajedno da uradimo taj veliki posao. Ispravka amandmana o kojoj se govori zapravo je izraz naše namere da preciziramo jednu sankciju kojom ničim ne dovodimo u pitanje sam amandman.
O čemu se radi? Članom 344a Krivičnog zakonika predviđeno je sankcionisanje nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi. Smatramo da se ne može borba protiv nasilja voditi na stadionu, a na neki način onemogućiti u svim drugim segmentima našeg javnog života. Očigledno je da nasilje izvire na svim nivoima u društvu i da je zbog toga neefikasno sankcionisati samo ono nasilje koje je karakteristično za stadion.
Zašto bi jedan oblik ponašanja bio sankcionisan, a za tim apsolutno postoji potreba, na stadionu, a ne bi bio kažnjavan na nekom drugom javnom skupu? Zbog toga smo želeli da proširimo tu sankciju sa stadiona na sve druge javne skupove na kojima inače dolazi do nasilja karakterističnog za sam stadion.
Svako ko u Srbiji ugrožava život, imovinu svojim nasilničkim ponašanjem, mora biti za tako nešto sankcionisan. To ovaj amandman omogućava. Osnovni problem i nesporazum između nas i Vlade je bio u činjenici da smo predvideli još jednu sankciju koja ide korak dalje od sankcija o kojima govori Vlada kroz izmene Krivičnog zakonika. Vlada predviđa, zabranu prisustva sportskim takmičenjima za one osobe koje su u sportskim objektima, na sportskim priredbama, vršile neko nasilje.
Želeli smo da se ode korak dalje i da za se za sve one koji su evidentirani kao nasilnici izrekne jedna takva mera. Prihvatamo tumačenje Vlade da je to vrlo komplikovano, a nama je veoma važno da donesemo efikasne zakone, a ne zakone koji bi ostavili mogućnost za različita tumačenja ili bili u izvesnoj meri konfuzni, iako postoji jasna volja i namera da se nasilje sankcioniše.
Stoga predlažemo ispravku ovog našeg amandmana, kojim bi praktično ostalo ono što je za nas najvažnije, a to je sankcionisanje svakog oblika nasilja i na sportskim priredbama, na stadionima, ali i na javnim skupovima, na političkim skupovima, na tribinama, na paradi ponosa. Ovom izmenom člana 344a Krivičnog zakonika omogućilo bi se državi da se efikasno bori protiv nasilja u onim situacijama u kojima se nasilje pojavljuje, bez obzira na mesto na kojem do nasilja dolazi.
Ispravka amandmana ide u pravcu Vladine sugestije da je u ovom trenutku državi jako teško da onemogući nasilnike da prisustvuju sportskim priredbama zbog toga što su počinili neki akt nasilja ne na stadionu, nego izvan stadiona. To je ta izmena i korekcija. Ovo nas veoma ohrabruje i ovo je prava poruka. Više neće biti moguće tolerisati nasilje, a obračunavati se sa nasiljem na stadionu.
Ovo je prvi korak u preventivnom delovanju države i širenju tog fronta u borbi protiv nasilja. Zaista bi bilo neodgovorno tražiti od države da se ona obračunava sa nasiljem onda kada do nasilja dođe, a pri tom državu u toj borbi onemogućavati ili ne stvarati pretpostavke za preventivno delovanje.
Očekujemo da ovo bude samo prvi korak u artikulisanju one strategije o kojoj se govori. Imamo Nacionalni savet za borbu protiv nasilja. Sada je potreban sadržaj jednom takvom stavu i ovo smatramo prvim korakom u definisanju tog sadržaja.
Naredni koraci su to da se moramo okrenuti našoj porodici. Nasilje nam izvire iz porodičnog života. Žene su u Srbiji žrtve nasilja, deca su u Srbiji žrtva nasilja.
Podsećam vas na podatak da je gotovo 70% dece u porodici žrtva različitih oblika nasilja. Nasilje je utemeljeno u školi, u obrazovnom sistemu. Profesori su žrtve nasilja. Deca su žrtve nasilja među sobom. Nasilje na radnom mestu je veoma izraženo, nepoštovanje i različiti oblici diskriminacije. Sve to zajedno mora biti tretirano sveobuhvatnom strategijom, reformom zakonodavstva, ali pre toga iskrenim dogovorom oko onoga što se u Srbiji mora uraditi.
Nama je jako važna ta spremnost Vlade da proširi Krivični zakonik za sankcionisanje ne samo nasilja na sportskim takmičenjima i sportskim priredbama, nego i onog nasilja koje je bilo karakteristično za druge segmente javnog života, pre svega za nasilje koje je pratilo politička delovanja, ono nasilje koje je dovelo do sukoba na ulicama u Beogradu pre godinu dana, kada je policija praktično bila nemoćna, ali i naše pravosuđe u efikasnom sankcionisanju takvog nedozvoljenog ponašanja zbog toga što nije bilo zakonskih pretpostavki za tako nešto. Sada će to biti znatno lakše, s obzirom da ćemo doneti jedan efikasan i primenljiv zakona.
Nas ohrabruje ova inicijativa Vlade i spremnost Vlade da prihvati ovaj naš amandman uz korekciju koja je, u krajnjem slučaju, i logična jer je zaista jako teško onemogućiti nekog ko je ranije izvršio nasilje da prisustvuje sportskom takmičenju ukoliko on na samom takmičenju ili na samoj sportskoj priredbi nije to nasilje prethodno izvršio.
Ovim se ta korekcija unosi u naš amandman, a usvojenim amandmanom se širi front borbe protiv nasilja sa stadiona na svaki, politički skup, svaki javni skup, skupove nevladinih organizacija, skupove ugroženih zajednica. Na takav način se od Srbije stvara konačno pretpostavka za razvoj jednog demokratskog društva i to je ono što je veoma važno.
Pročitaću još jedanput ovaj naš amandman zbog onih koji su mislili da će moći da iskoriste slabost našeg sistema i kao oblik upozorenja.
"Nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi ili javnom skupu.
Ko fizički napadne ili se fizički obračunava sa učesnicima sportske priredbe ili javnog skupa, vrši nasilje ili oštećuje imovinu veće vrednosti prilikom dolaska ili odlaska sa sportske priredbe ili javnog skupa, unese u sportskih objekat ili baca na sportski teren, među gledaoce ili učesnike javnog skupa predmete, pirotehnička sredstva ili druge eksplozivne, zapaljive ili škodljive supstance koje mogu da izazovu telesne povrede ili ugroze zdravlje učesnika sportske priredbe i javnog skupa, neovlašćeno uđe na sportski teren ili deo gledališta namenjen protivničkim navijačima, izazove nasilje, oštećuje sportski objekat, njegovu opremu, uređaj, instalacije, svojim ponašanjem ili parolama na sportskoj priredbi ili na javnom skupu, izaziva nacionalnu, rasnu, versku ili drugu mržnju ili netrpeljivost zasnovanu na nekom diskriminatornom osnovu, usled čega dođe do nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima, kazniće se zaktvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom.
Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.
Kolovođa grupe koji izvrši delo iz stava 1. ovog člana kazniće se zatvorom od tri do 12 godina.
Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana došlo do nereda u kome je nekom licu naneta teška telesna povreda ili je oštećena imovina veće vrednosti učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina.
Službeno ili odgovorno lice, koje pri organizovanju sportske priredbe ili javnog skupa ne preduzme mere obezbeđenja kako bi se onemogućio ili sprečio nered, a usled toga bude ugrožen život ili telo većeg broja ljudi ili imovina veće vrednosti, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom".
Ovako izmenjen član Krivičnog zakonika vrlo jasno otvara mogućnost efikasne borbe protiv svih oblika nasilja na svakom mestu na kome dođe do samog nasilja prema svima, bez obzira da li se radi o vođama navijačkih grupa ili o liderima parlamentarnih stranaka i nama je bilo veoma važno da se te razlike izbrišu, jer vrlo dobro znamo kakve su uzročno posledične veze između sistema vrednosti koji neko formuliše i onih koji u okviru tog deformisanog sistema vrednosti počinju da žive u skladu sa tim neprimerenim pravilima.
Još jedanput, veliko ohrabrenje i ovo je još jedna velika potvrda stava LDP da ipak vredi raditi sa Vladom, da je moguće doći tu do rezultata od kojih će koristi imati čitavo društvo. Oko nekih drugih tema se razlikujemo, ali, još jedanput, hvala za razumevanje i uz ovu našu korekciju Krivični zakonik će sasvim sigurno biti bolji, a svi ćemo moći efikasno da se borimo protiv nasilja.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mesarović, gospodine Radovanoviću, mislim da je povređen član 27. poslovnika o radu Skupštine, gospođo predsednice, i vi ste za to odgovorni. Ako želimo da posle 10 godina stvorimo elementarne preduslove za normalno pravosuđe u ovoj zemlji, onda morate momentalno prekinuti ovakav vid rasprave. Ovde niko nikome nije dužan da polaže račune. Predstavnici pravosudne vlasti i zakonodavne su apsolutno ravnopravni u jednom demokratskom poretku.
Ako očekujete od nas da u ovoj raspravi nudimo argumente za koje nije bilo vremena u prethodnim raspravama, kada je trebalo da se razgovara o svemu, onda moram da kažem da je i pogrešno vreme i pogrešno mesto. Ako Skupština ne poštuje Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, zašto bilo ko drugi da ga poštuje? Da se sad spuštamo na blato na koje smo osuđeni da živimo od kada smo rođeni u ovoj zemlji, na to makar naša poslanička grupa ne pristaje, da ovde ne bi citirali za koga je Legija bio gospodin, a Specijalni sud mesto koje treba razoriti zbog toga što ne misle da je Legija gospodin.
Znači, molim vas da se vratimo na tačke dnevnog reda. Tako je definisan međusobni odnos da smo mi apsolutno ravnopravni. Ako je tema izabranih sudija, onda se o tome rasprava mora voditi na drugom mestu i u drugačijoj atmosferi i ovde moraju biti neki drugi ljudi.
Ovde se danas razgovara isključivo o izboru, o stupanju na dužnost novih sudija. Ako te ljude neko treba da poštuje, onda smo mi dužni da pokažemo to poštovanje. Ako to ne možete da omogućite, prekinite ovu sednicu, ali nemojte da ponižavate one koji su odlučili da uđu u taj brlog od pravosuđa, da bi vratili ovoj zemlji neki red i dostojanstvo.

Gospođo predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mesarović, gospodine Radovanoviću, za atmosferu u parlamentu odgovorni su oni koji parlament čine i oni koji su u parlament došli. Ako je nešto korisno od ove rasprave, to je zapravo kristalno jasna slika stanja u kome se nalazi naša zemlja. Za to je uvek odgovorna vladajuća većina. Gospođo Kolundžija, vi ste ovde praktično jedini predstavnik te vladajuće većine kojoj se možemo obratiti.
Šta je to važnije za predsednika Vlade, gospodina Cvetkovića, za ministarku pravde, šta je u ovom trenutku važnije za predsednika Republike od izbora i rasprave koja prati izbor sudija srpskog pravosuđa.
Juče smo istakli kandidaturu za članstvu u EU. Ta kandidatura nas na nešto obavezuje. U prvom redu na potpuno drugačiji odnos prema društvu. Naime, niko ne očekuje od ove Vlade da ona reši sve probleme koji u Srbiji postoje. Ova Vlada mora pokazati sposobnost da se drugačije postavi naspram tih problema. Da društvo uvede u proces rešavanja tih problema, da objasni značaj nekih odluka koje se moraju doneti.
Kako ćemo mi, gospođo Kolundžija, u EU, a juče smo istakli kandidaturu, ako pola vaše vladajuće koalicije misli da u Srebrenici nije izvršen genocid? Ako samo DS i još dve ili tri stranke vladajuće koalicije imaju snagu za usvajanje rezolucije evropskog parlamenta, pa kada smo juče istakli kandidaturu za EU mi smo rekli da smo spremni da obeležavamo taj nesrećni jul i 11. jul kao dan srebreničkih žrtava. Obavezali smo na poštovanje nekog reda u zemlji, koga nema, nije ga bilo juče, i nema ga danas, moramo ga stvarati. Nije tačno da niko nije pokušao da stvori nezavisno pravosuđe u ovoj zemlji.
Mi smo bili naivni, pa smo u to poverovali 2000. godine, pa smo predložili Društvu sudija da Društvo sudija udostoji vlast u zemlji kandidatima za predsednika Vrhovnog suda, okružnog suda, tužioce itd. Dobili smo predsednicu Vrhovnog suda koja je imala više razumevanja za atentatore na predsednika Vlade i njegovu potrebu da izdržava svoju porodicu, nego za policiju koja se očajnički hvatala za bilo kakve dokaze da bi mogla da dođe do argumenata neophodnih za procesuiranje onih koji su posle toga izvršili ubistvo predsednika Vlade.
Njen zamenik je to nazvao sačekušom na srpsko pravosuđe. Vladan Batić, koga danas ovde nema, linčovan je zbog toga što je pročitao imena sudija koja ne zaslužuju da budu sudije u srpskom pravosuđu.
Imali su predsednicu okružnog suda koja je odbila u vanrednom stanju da formira posebna odeljenja okružnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala, 100 sudija smo smenili u vanrednom stanju odlukom, dekretom praktično. To je bio jedini način da se u tom delu vlasti započnu procesi promena koji su praktično bili suspendovani, iako je došlo do navodno demokratskog preokreta 5. oktobra 2000. godine. Zato je za nas mnogo važnije u ovom trenutku ko dolazi u srpsko pravosuđe, ko u njemu ostaje, od pitanja ko je iz tog pravosuđa otišao. To je suština.
Jasno je da ovde ima besmislica. Kako jedna besmislena skupština ima pravo da bilo kome drugom drži lekcije. Skupština koja spaja raspravu, 25 u okviru jedne, koja izigrava sopstveni poslovnik, skupština koja se na jednoj od najvažnijih sednica Odbora za pravosuđe... gospodine Ristiću, pa podnesite ostavku. Podnesite ostavku, zato što mi ne možemo da vas smenimo, ima vas više, a što ne znači da ste u pravu.
Moj profesor sa akademije bi vam rekao da je demokratija sistem u kome tri poluinteligentna čoveka mogu da nadglasaju dva vunderkinda. Sa tim se ne slažem, ali podnesite ostavku. To je najmanje što možete da uradite posle konstatacije da je predsednica pozvala čitajući tri sata amandmane, članove zakona, prigovore na Poslovnik i usput jednu rečenicu je rekla, dođite posle glasanja na sednicu odbora na kojoj ćete se upoznati sa ljudima koji treba da preuzmu vođenje srpskog pravosuđa.
To je posebna sednica. Vi ste mogli da pozovete svakog člana lično. To je čast da pozovete nas kao šefove poslaničkih grupa da dođemo tamo, da od toga napravimo događaj.
Zašto to nije urađeno? Dok se namiri vladajuća koalicija i dok se testira prag osetljivosti i Visokog saveta sudstva i Veća tužilaca, u tome teško uspostavljenoj težnji i balansu nema mesta za ovakvo razmišljanje. Samo se nadam da će biti dovoljno snage među onima koji su izabrani, a koji zaslužuju taj izbor, da nastave posao koji je započet i koji je u ovoj zemlji potreban. Nemamo mi razloga da se ovde igramo i da se skrivamo.
Ideja da se započne reforma pravosuđa najznačajnija je politička odluka koja je doneta od 5. oktobra 2000. godine, mnogo značajnija od jučerašnje odluke o kandidaturi za članstvu u EU. Nikada nećemo u tu Evropu stići ukoliko se mi sami ne promenimo.
Da li treba da vas podsetim na sramne presude atentatorima sa Ibarske magistrale? Nije dokazano da je u tom trenutku radio mobilni telefon. O tome nikada nije govoreno i o tome treba da govorite, gospodine Ristiću, a ne da nam polažete sada ovde svoju rodnost, da li vam je neko kum ili nije kum. Šta vas briga šta vam govori Aligrudić, nego lepo dođite i kažite da li je tačno da su menjane neke presude u pisarnici Vrhovnog suda zbog toga što je bilo očigledno da se radi o korupciji, o pokušaju da se sruši demokratska vlast. Na šta je ličilo suđenje ubicama Ivana Stambolića? U kakvoj atmosferi je protekla rasprava o tome pred Vrhovnim sudom?
Šta smo sve mogli da čujemo od sudija Vrhovnog suda o najokorelijim kriminalcima ove zemlje? Ko je punio stupce novina po Srbiji spletkama o navodno podmetnutim dokazima za jedno od najmonstruoznijih zločinačkih dela u našoj istoriji. Govorim o ubistvu bivšeg predsednika ove zemlje koji je kidnapovan, otet, vezan, odveden na planinu, vezan ubijen metkom u potiljak, bačen u jamu sa krečom.
Vrhovni sud je za to pokazivao više razumevanja nego bilo ko drugi u ovoj zemlji. Taj Vrhovni sud je politika napravila takvog i politika mora da ima snage da ga oslobodi svog prisustva.
Naravno da nam smeta izbor nekih sudija, ali verovatno i mi smetamo sudijama. Kako možemo imati razumevanja za sudije koje su bili akteri izbornih krađa? Kako sudije mogu razumeti nas koji u međuvremenu pravimo koalicije sa partijama koje su te izborne krađe organizovale.
Da li ste u koaliciji sa onim brkom simpatičnim iz Niša, gospodine Ristiću? Kako se zove, profesore? Gospodin Ilić. To je čovek koji je izveo ceo Niš na ulice. U međuvremenu je posle 12 ili 13 godina postao koalicioni partner DS. Tom logikom onda sudija koji je popustio pod pritiscima pre 13 godina računa na isto pravo za sebe. O tome se radi. Zato je bio potreban ovde predsednik Vlade i ministar pravosuđa, svi da prvo pokušaju društvu da ponude izvinjenje, najmanje u svoje ime i za ono što su oni uradili, za ono što je politika uradila Srbiji za prethodnih 20 godina.
Izvinio se premijer Australije za zločin prema domorocima pre 300 godina. Mogao bi da se pojavi predstavnik Vlade koji bi rekao i društvu i onima koji su bili institucije tog društva, a u međuvremenu su uništeni, izvinjavamo se za ono što nismo učinili, učinili su drugi pre nas sa položaja na kojima se danas nalazimo, pa smo dužni sa ovog mesta da vratimo ono što je potrebno da bi te institucije bile dostojanstvene i poštene.
Legitimitet. Kako može Ustavni sud da bude legitiman kada mu se podnese ustavna žalba na Statut, a jednako mu nedostaju ljudi kao što nedostaju i svim drugim institucijama u zemlji? Zato što je to svesno tako. Odbili smo, tu je i Nikolić iz Napredne stranke, radikali, da učestvujemo u razgovoru u kojem nam je nuđeno da mi predložimo svoje sudije Ustavnog suda. To je tada radila koalicija DS i DSS, svakom ponešto. Kakav Ustavni sud smo dobili? Najmanje su krivi oni koji su u njemu.
Upozoravali smo vas da treba izabrati predstavnika pravnih fakulteta. To nije htela vladajuća koalicija, a ne članovi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. To smo tražili da se uradi. Vi ste za to odgovorni, pa sada branite te ljude koji su odlučili da budu srpske sudije i pomozite im, ne tako što ćete ih dalje kompromitovati.
Imamo spisak sudija koje bi osporili da možemo, ali to nije u našoj nadležnosti, a oni koji su preuzeli na sebe pravo da ih kandiduju i predlože su preuzeli i odgovornost. Nadam se da će imati više razumevanja za tu vrstu odgovornosti nego što ima izvršna vlast, ona koja bi u Evropu, a da ostane ovakva Srbija kakva je danas.
U predlozima novih sudija jasno je da su poštovani neki kriterijumi, ali je očigledno da su ti kriterijumi u velikoj meri opterećeni načinom na koji je izvršen reizbor sudija i nekim rešenjima koja su ostala bez obrazloženja, često zbog toga što se nešto ne može obrazložiti. Svi vrlo dobro znamo kakvo nam je bilo pravosuđe. Ono je u velikoj meri slika i politike, onoga što je ona uradila srpskom sudstvu. Ako želimo da bude bolje, moramo se promeniti. Nema tog sudije koji može pravosuđe u Srbiji učiniti boljim ako politika nema spremnost da tako nešto dopusti.
Pominjana je interpelacija kao mogućnost osporavanja pojedinih sudija i to je u demokratskom poretku nešto što je potpuno legitimno i dozvoljeno. Samo je veoma važan cilj te interpelacije, da li se podnosi sa uveravanjem ili željom da se nekom skrene pažnja na propust koji je učinjen ili sa ambicijom da se svesno iskoristi jedna okolnost kako bi se kompromitovao ceo proces. Ne želim da kompromitujemo proces koji je započet formiranjem Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Ono što svi zajedno treba da uradimo je jednostavno svođenje naše uloge na onu koja je u okvirima zakona, a potom i striktno poštovanje tog zakona. Vi to, gospodine Ristiću, ovde u parlamentu niste uradili. Niste omogućili onima kojima ste bili dužni da to omogućite, normalno učešće u poslovima koji su ovde u parlamentu sprovedeni, a mislim da je to više zbog vaše slabosti nego zbog činjenice da bi proces oslobađanja srpskog pravosuđa time bio ugrožen.
Skrenuo sam pažnju da je Venecijanska komisija, a potom Savet Evrope dali pozitivno mišljenje o kriterijumima, da su kritikovali Ustav i ustavna rešenja i pozicije našeg pravosuđa i tu niste u pravu, gospodine Radovanoviću, kada kažete da je struka izvršila odabir.
Vrlo dobro znate kako se postaje tužilac u Srbiji. Predlaže vas Vlada. Naravno, tu je bitna i struka, ali je bitnija određena vrsta političke volje. Pošto naš primer govori kako prolaze oni koji bespogovorno veruju, mislim da su se neki u međuvremenu naučili na toj lekciji, pa ste i vi bili deo te slike, ali neću našim međusobnim odnosima opterećivati ovu raspravu i vašim odnosom prema nekim ljudima koji su, mogu reći, bili žrtve, ako ne vas lično onda vaše spremnosti da popustite pred pritiscima onih koji se danas navodno bore za nezavisno pravosuđe.
Ipak je ovo veliki korak za naše društvo. Podsećam vas da razmislite o haosu u kome smo živeli i o svemu onome što nam je posle 5. oktobra ostalo, onome što nije smelo da se dirne prethodnih devet godina, o Vrhovnom sudu pred kojim se odlazilo u 2009. godini kao u vreme Šešeljevog Zakona o informisanju kada se odlazilo pred prekršajnog sudiju, Vučićevog.
Spremni smo da učinimo sve što može da učini jedna opoziciona parlamentarna stranka kako bi se nastavio proces demokratizacije društva, kako bi se zaštitilo pravosuđe, druge nezavisne institucije. Imamo Državnu revizorsku instituciju, Republičku radiodifuznu agenciju, ombudsmana, poverenika, svi oni praktično u ovom trenutku delimično uspešno obavljaju svoj posao zbog političkih stega koje ih guše. Naša obaveza je da vratimo tu slobodu u život.
Što se tiče ovih sudija koji su se provukli pod socijalistima, Palmom i PUPS-om, potrudićemo se da se ipak u jednoj drugačijoj, normalnoj atmosferi u skladu sa zakonom i Ustavom povede rasprava o onome šta su oni radili. Uveravamo građane da vladajuća koalicija to neće moći da zaustavi i spreči.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, upravo zbog toga što nismo bili u stanju da u te dve godine vlade koju je vodio Zoran Đinđić uradimo taj posao demokratizacije društva koji podrazumeva uspostavljanje demokratskog poretka u kojem se dele prava i odgovornosti između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, mi sada vidimo veliku obavezu za našu partiju u ovome što se radi. Naravno, te greške i propusti, kojih ima, samo ukazuju na značaj završetka tog posla na što brži i efikasniji način.
Još jedanput moram da ponovim, mi smo juče istakli kandidaturu za članstvo u EU. Od danas mi nemamo pravo da se ponašamo kao da je Srbija ista zemlja kakva je bila juče. Moramo biti spremni da razumemo na šta nas to obavezuje. Demokratski poredak, podela vlasti.
U kojoj to zemlji dolaze predstavnici sudske vlasti, pa raportiraju pred parlamentom i traže od parlamenta mišljenje za pojedine sudije? Mi mislimo da ovaj ne valja, šta mislite vi? Šta će nam onda Visoki savet sudstva, šta će nam Državno veće tužilaca?
Mi možemo poći od sopstvenog uverenja da smo mi dobronamerni i da smo upravo mi ti koji je će doneti taj potrebni reda, ali ako sebe smatramo takvima, onda taj red treba da proizađe iz prava koje dajemo nekom drugom, a ne iz prava koje dajemo sami sebi.
Još jedanput bih hteo da vas podsetim na tih nekoliko jednostavnih istina. Reforma pravosuđa je ipak afirmisala, ako ćemo govoriti o pojedincima, neke ljude koji su nas uverili da je moguće živeti u zemlji u kojoj postoje sudovi koji rade svoj posao. Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, sudije i tužioci, oni su dobili širi prostor u ovoj reformi pravosuđa. Veće za borbu protiv ratnih zločina, širi prostor.
Siguran sam da danas nema u Skupštini poslanika koji ima razumevanja za "Škorpione" i zločine sa kojima smo upoznati poslednjih nekoliko godina. Zamislite u kakvoj situaciji se nalazila sudija, predsednika Veća, koja je sudila za ratni zločin, dok su oni koji su potom hapšeni sedeli u sudnici i pretili joj, kako su se osećale sudije kojima su na vratima stana ostavljali ruže, podsećajući ih na to da su crvene beretke i dalje među nama. Gde je bila država tada? Ti ljudi su dobili više prostora, a ostali su u pravosuđu, što nas obavezuje da im pomognemo.
Šta ćemo da radimo sa eventualnim greškama i propustima? Pominje se taj slučaj sudije koji je preminuo tokom izbora, ali on najmanje može biti argument za one koji govore o preteranoj politizaciji svega. Da su tako jake političke volje stajale u drugom planu, onda bi oni našli drugog kandidata i predložili ga. Očigledno da je tu bilo nedostataka u sistemu koji proizilazi iz činjenice da se ovo prvi put radi.
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
Što se tiče LDP, žao nam je što ovo nismo mogli da uradimo 2001. i 2002. godine. Doneli smo Zakon o lustraciji. Tada nije bilo razumevanja za njegovo sprovođenje, a i sam zakon je bio podvala demokratskim vlastima, jer je napisan tako da ne može da se primeni, jer je podrazumevao da u njegovoj primeni učestvuju oni na koje se zakon odnosi, pa zato danas imamo problem koji pokušava vladajuća koalicija da reši kroz ove izmene u pravosuđu.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još jedanput želim da ponovim, mi smo želeli i radili sve kako bi se sprovela reforma srpskog pravosuđa. Pre svega, to nas je obavezivalo na povlačenje politike iz sistema pravosuđa.
Društvo sudija Srbije je 2001. godine kandidovalo i predsednika Ustavnog suda i predsednika Vrhovnog suda i predsednika Okružnog suda. Slobodan Vučetić je, praktično, vraćen u red sudija Ustavnog suda, pa je izabran za predsednika Ustavnog suda. Leposava Karamarković je vraćena u pravosuđe i izabrana za predsednicu Vrhovnog suda. Vida Petrović-Škero je izabrana za predsedniku Okružnog suda, na predlog struke.
To je bio maksimum koji smo mi u tom trenutku mogli da uradimo. Usvojen je set zakona kojima se stvaraju zakonski preduslovi za dalj reformu pravosuđa. To nikada nije završeno. Zbog čega?
Zbog toga što je ubijen predsednik Vlade 12. marta 2003. godine u puču koji je izvršen u zemlji, što je nakon toga sprovedena politika diskontinuiteta sa Zoranom Đinđićem, što je drugo ime za kontinuitet sa Miloševićem. Kada nabrajate te primere i nama su vrlo dobro poznati pojedinačni slučajevi koji kompromituju vladajuću koaliciju, koji nanose štetu nezavisnim institucijama Visokom savetu sudstva i Državno veće tužilaca.
Smatramo da u ovom trenutku treba pokloniti dužnu pažnju i onoj drugoj strani koja afirmativno govori o čitavom procesu i koja nam daje argumente da možemo da verujemo da su ovo prvi koraci koji se prave u ovom dobrom smeru. Ako je neko imao snage da izdrži pritisak države za koje je ubica predsednika Vlade bio gospodin i da mu izrekne maksimalnu zatvorsku kaznu, onda ovde verujemo da će imati snage svakome od nas, prema svakome, da se postavi u skladu sa zakonom. Mislimo da ipak nismo onakvi kakvi su oni sa kojima se naše pravosuđe suočavalo u poslednjih nekoliko godina.
Ako su sudije imale snage da osude ratne zločine, onda će imati snage da se suoče i sa politikom koja je korumpirana, sa političarima koji zloupotrebljavaju i krše zakone.
Još jedanput, kandidatura za EU nas obavezuje na potpuno drugačiji odnos prema ovom društvu. Naravno, kada govorimo o Srebrenici, ne mislimo da treba zanemariti Bratunac, ali smatram da je greška i o tome sve vreme govorimo, staviti znak jednakosti između svega toga.
Naravno da nas obavezuje to na poštovanje onih vrednosti koje su temelj Evrope, na antifašističku borbu, na zalaganje za poštovanje i afirmisanje ljudskih prava i sloboda, za poštovanje tržišta i tržišne ekonomije, za drugačiju regionalnu politiku, za afirmisanje nevladinog sektora, za partnerstvo države crkve u onim poslovima u kojima tog partnerstva i za jasno distanciranje jednog i drugog segmenta našeg života u situacijama u kojima su interesi prepleteni, pa stvaraju konfuziju i haos.
To je naš zajednički posao. Ne može da ode LDP u Evropu, a da radikali ostanu izvan Evrope. To smo rekli i prošle godine kada ste bili jedinstveni, kada smo tražili od vladajuće koalicije da prihvate vaš amandman na SSP i dobro je što godinu dana posle toga ipak ovde u parlamentu više nemamo nekoga ko će lomiti, čupati mikrofone na pominjanje Evrope.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mesarović i gospodine Radovanoviću, ovo je danas bila vrlo čudna rasprava. Ono što je ohrabrujuće jeste ta zajednička konstatacija da se stanje u pravosuđu mora promeniti, da je reforma pravosuđa neophodna.
U zavisnosti od pozicije u kojoj se nalaze oni koji govore o toj reformi raste stepen nepoverenja u način na koji će biti sprovedena. Ono što mislim da se ne sme zanemariti je činjenica da to nepoverenje proizilazi iz gotovo ličnog iskustva, a zapravo iz činjenice da su svi manje ili više uvek sa najboljim namerama zloupotrebljavali pravosuđe i ta vrsta političkog patrenalizma je nešto sa čim se moramo suočiti, a potom tako nešto prevazići.
Kao što Skupština jako teško podnosi ambiciju Vlade da bude patron onog što mi ovde radimo, tako verujem da i pravosuđe jako teško izlazi na kraj sa ambicijom Skupštine da slobodu, koju je prethodno dala, pri tom uslovi time što će reč parlamenta biti poslednja. Sad mislim da ste vi u teškoj poziciji zato što ste žrtve te tišine u kojoj vladajuća većina pokušava da promeni odnose u društvu, a da previše ne govori o njihovoj suštini.
Kritike koje su pratile sve ono što je radio Visoki savet sudstva i ono što je radilo Državno veće tužilaca su ipak, u to sam apsolutno siguran, više nego u mnogo šta o čemu sam govorio ovde u Skupštini, banalne odnose na značaj. Zbog toga bi bilo važno da i Vrhovni savet sudstva i Državno veće tužilaca reše tih nekoliko slučajeva koji se ovde pominju.
Kada se bira 2.500 sudija u zemlji, onda je zaista svođenje čitavog tog postupka na pet ili deset spornih slučajeva nešto što je marginalno i što nikako ne sme gurnuti u drugi plan činjenicu da je ipak ovde napravljen taj veliki korak. Siguran sam da je to korak unapred.
Mi ne možemo da ne govorimo o stanju u društvu. Činjenica da postoje poslednje linije odbrane, ne bih rekao samo partijske politike, nego jednog sistema vrednosti koji je deformisao generacije u ovoj zemlji. Praktično osudio sve nas da budemo savremenici najmonstruoznije države u ovom trenutku.
Države koja i dalje veruje da je pravo njenih građana i društva uvek u drugom planu, da smo mi svi zapravo dužni da budemo topovsko meso te države, tužioci i sudije, i generali policije i generali vojske, profesori, studenti, poslanici, predsednici partija, predsednici država i mi moramo preokrenuti taj pogrešan sistem vrednosti. Vrlo dobro znamo koja su uporišta onog što smo mi nazvali zločinačkim udruženjem.
Mnogi koji su digli svoj glas u poslednjih nekoliko dana treba da posmatraju tu širu sliku. Treba kad izađu na ulicu da pogledaju oko sebe i videće tu negde oko sebe one koje su sudovi osudili na oko 40 godina zato što su to tužilaštva tražila, a nalaze se u bekstvu i na slobodi. Treba da vide ratne zločince koji imaju svoja uporišta u institucijama, ako ne višim institucijama onda u paralelnim institucijama. To je taj pogrešan sistem vrednosti koji se ne može jednom odlukom promeniti, a ovo je važna promena.
Dosta toga je svedeno na kriterijume, ali mislim da ne može parlament da raspravlja o kriterijumima u jednom demokratskom društvu. Vi ste preuzeli odgovornost za to. Kao što parlament nije nedodirljiv, nisu ni Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca nedodirljivi. To je isto tako jasno.
Ambicija parlamenta da on bude taj kome se polažu računi, po kome je neko odlučio da li je sudija dostojan ili nije dostojan, zapravo je ponavljanje grešaka iz prošlosti, pri čemu je jako teško nas prepoznati u ulozi onih sa kojima se mi u prošlosti nismo slagali, a imali su istu tu ambiciju.
Još jedanput moramo pokazati veliko poštovanje prema ljudima koji će raditi taj posao, sudijama koje će napustiti sredine u kojima su godinama radili, otići u neke nove, tužiocima, njihove porodice plaćaju cenu ovih promena, pakuju se koferi, sele se iz sredina u kojima su godinama živeli, deca prekidaju školovanje. O tome parlament treba da razmišlja kada nekog podražava i nekog kritikuje.
Očigledno nije bilo mesta za sve sudije, bilo je onih koji zaslužuju naše apsolutno poštovanje, a nisu na ovoj listi. Razlog zbog kojih ih mi poštujemo, ne moraju da budu razlozi zbog kojih Visoki savet sudstva treba da (Predsedavajuća: Šest minuta.) prostor u novoj organizaciji sudstva i zbog toga prvo, veliko hvala zbog onih koji su svoj posao radili pošteno, a potom svi zajedno treba da vidimo gde je mesto za njih u ovom društvu i kako oni mogu nastaviti da rade svoj posao.
Još jedanput vas molim da ove marginalne primere sudija koje su u nekoj vrsti srodstva sa advokatima, sudija koji su sporni zbog odluka u prošlosti, prekontrolišete, jer su oni i ispod linije statističke greške u svakom poslu.

Gospođo Čomić, od predsedništva nema nikog, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, za nas je ova rasprava zapravo sjajna prilika u kojoj moramo pronaći zajednički interes. Prilika da proverimo koliko smo bili u pravu kada smo definisali ekonomsku politiku za 2009. godinu, koliko se od tih naših ciljeva ostvarilo zahvaljujući našim naporima, koliko smo bili neuspešni i kakve su okolnosti uticale na taj neuspeh, da li su one objektivne prirode ili subjektivne. Kakav je epilog ove 2009. godine.
Vi ste nešto o tome govorili, ali ste izbegli suštinu, verovatno zbog toga što ste i zamoreni izbegavanjem te dijagnoze, a posle ću vam odgovoriti nešto na završetak rasprave o budžetu i na naš amandman o penzijama.
BDP je pao za 3%, neko će reći i 4%, a ušli smo u godinu sa projekcijom rasta od 3,5%. Mi smo tada, kao LDP, izjavili da bismo želeli da se ta vaša prognoza ostvari, ali da ne vidimo nijedan argument za tako nešto. Zbog toga smo vas upozorili da pravite nerealan budžet. Pad izvoza 24%, pad investicija 20%, pad industrijske proizvodnje 15%, pad građevinske aktivnosti 24%, inflacija 7,5%.
Nažalost, više bih voleo da smo mi pogrešili kada smo sve ovo najavili krajem 2008. godine u onoj raspravi u kojoj nismo podneli nijedan amandman na budžet, da bi budžet bio usvojen pre 21. decembra kako bi MMF mogao da donese odluku o pružanju neke vrste podrške, ne ovakve kakva je na kraju usledila centralnoj banci i zaštiti kursa.
Šta je tada LDP predlagao, a što vi niste uvažili? Predlagali smo ciljanu inflaciju od 2%, zamrzavanje plata i penzija, do kog dolazi sada. Tako ćete za godinu dana doći i na ono o čemu smo govorili o penzijama u ovoj raspravi, pa smo mi ispali penzionerska maćeha, a svi drugi brinu brigu o penzionerima tako da će penzioneri na kraju sanjati ono o čemu mi govorimo.
Još jedanput, i to je odgovor na završetak vaše rasprave koja se završila u gluvo doba noći, kada više niko nije mogao ni da vam odgovori, a ja sam video to u tri ujutru na TV, pošto sam čekao da vidim kako ćete vi završiti raspravu o budžetu.
Gospođo Dragutinović, sve dok mladi ne počnu da rade, penzioneri neće dobiti one penzije koje su zaradili, a neodgovorna država, sa katastrofalnom politikom, potrošila i uništila. Svaki dinar penzija koji se dobije, dobije se iz realnog posla i zbog toga moramo voditi računa o onima koji rade i onima koji treba da rade.
Zato smo predložili onaj amandman na penzije, vrlo jasan. Ako su mogle u 2009. godini penzije linearno da porastu 10%, onda je bolje da u 2010. godini napravimo dogovor jedni sa drugima, pa da pronađemo način da se te penzije smanje, da bismo onda mogli da dobijemo prostor za novi rad.
Kada je reč o izvozu, koji je pao za 20%, mi smo predložili, gospođo Dragutinović, poresko kreditiranje izvoznika. Znali smo da država nema novca i predložili smo poresko kreditiranje, recimo kroz prolongiranu naplatu poreza na dodatu vrednost. Takvu vrstu pomoći izvoznicima smo predložili.
Nemamo ništa protiv vaše želje da pomognete privredi kreditima, ali ti krediti o kojima vi govorite nisu bili jeftini. Recimo, jedina oblast u privredi koja ja rasla u 2009. godini je poljoprivreda. Porasla je za 2,5%. Je li tako, gospođo? A vi ste odlučili da samo poljoprivredni penzioneri ne dobiju penzije za 2009. godinu, nego da im se obaveze prebace za 2011. godinu, i oni će na ta sredstva koja im država duguje moći da računaju sa kamatom od 8,5%.
Zašto je dinar koji država duguje penzionerima pojačan kamatom od 8,5%, a dinar koji privreda duguje državi u obliku onih stimulativnih kredita opterećen kamatom od 10,5%?
Znači, vi ste pomagali privredi tako što ste davali kredite koji su bili opterećeni kamatom od 10,5%, a kada, ne pitajući poljoprivredne penzionere, uzimate od njih novac pod formom kredita, na njega ćete platiti kamatu od 8,5%. Poljoprivredi, koja se jedina razvijala i rasla u čitavom privrednom sistemu. E, to je ta neodgovorna država. I neko mora da nam objasni zašto je vaš dinar skuplji nego dinar građana ove zemlje.
Kada smo govorili o investicijama koje su pale za 20%, to je logično. Novac se povlači sa periferije u centrale. Jasno je poreklo novca koji se pojavljivao u Srbiji i karakter investitora. Ali, nas interesuje zašto smo donosili pogrešne odluke.
Opet ću vas podsetiti na Zakon o planiranju i izgradnji. Četrnaest verzija tog zakona je Vlada propustila kroz resorno ministarstvo. Međusobno jedno sa drugim nisu imali dodirnih tačaka. A onda je Vlada, braneći se od neosnovanih optužbi, odlučila da, najjednostavnije, donese zakon kojim će sve to negirati, ali pri tom i onemogućiti gradnju.
Znate, gospođo Dragutinović, pored ''Luke Beograd'' u ovoj zemlji se još nešto gradilo i treba da se gradi. Zbog toga što hoćete da dokažete svoju nevinost u odnosu na ''Luku Beograd'', vi ste onemogućili bilo kakvu gradnju u zemlji. I hvala bogu da se neko iz vaše Vlade setio da pokaže budžet iz 1999. i 2000. godine i razliku između onoga što se radilo u ovoj zemlji do 5. oktobra i posle 5. oktobra. Jer, nije normalna situacija u kojoj mi koji nismo u vašoj vladi više branimo ekonomsku politiku u poslednjih devet godina nego sama Vlada.
Dobro ste se setili juče to da uradite u emisiji. Nadam se da je premijer nešto naučio od vas, a ne samo veštinu aikida, da koristi energiju protivnika da pobegne s političkog duela.
Dakle, pad građevinske aktivnosti je 24%, a građevinska industrija proizvodi 40% BDP ove zemlje. Sedamsto kompanija ostalo je bez posla, zatvoreno, propalo u 2009. godini. U Privrednoj komori Srbije čućete podatak da još 500 kompanija jedva opstaje i da se očekuje njihova propast od 2010. godine.
Gospođo Dragutinović, na osnovu ovog rebalansa je očigledno da smo bili u pravu kada smo predlagali neke mere prilikom rasprave o budžetu i ekonomskoj politici krajem prošle godine za ovu godinu i zbog toga bih vas zamolio da još jedanput razmislite o onome što smo vam sugerisali tokom rasprave o budžetu. Nađite način da se realizuju elementi onog programa koji smo mi nazvali ''dogovor za budućnost'', a koji bi omogućio rešavanje ovako krupnih problema na koje nas upućuje sam rebalans.
Kakva je sudbina zemlje u kojoj industrijska proizvodnja padne za 15%, a ta industrijska proizvodnja učestvuje u izvozu sa nepunih 20%, a izvoz je pao 24%? Onda se postavlja pitanje šta mi izvozimo. Uglavnom poljoprivredne proizvode i sirovine. Kad nam stane jedna peć u "Sartidu", nama padne izvoz 15-20%. U poljoprivrednoj sezoni, kada šećerane rade, onda izvoz poraste 30%.
Mi, gospođo Dragutinović, imamo koncepcijski problem sa organizacijom ove države. Nama je potrebna reindustrijalizacija, kao što je, kada je ova država stabilizovana posle Drugog svetskog rata, započet proces industrijalizacije. Ne zagovaram petoljetke, ali vam kažem da su nam potrebni jasni strateški planovi kako će izgledati život u Kraljevu, Kruševcu, Nišu, Vranju, Leskovcu, Zrenjaninu, Kikindi, Somboru, Subotici, u svakom od gradova ove zemlje koji su pravljeni oko industrijskih kompleksa.
Pogledajte Hemijsku industriju "Župa" u Kruševcu, pa "14. oktobar", "Trajal", "Rubin". Da ne nabrajamo Niš - mašinska industrija, tekstilna industrija, elektronska industrija, duvanska industrija. U Beogradu više nemamo nijednu fabriku. O tome treba da razmišljamo.
Reindustrijalizacija mora da bude oslonjena na reformu našeg obrazovnog sistema, na reformu naše spoljne politike, jer novog izvoza nema bez novih tržišta ili povratka na stara tržišta, na kojima su nam vrata zatvorena zbog pogrešne politike. Mi dvaput više izvozimo, gospođo Dragutinović, na Kosovo nego u Rusiju. Jedanput više u Crnu Goru nego u Rusiju. To su tržišta na kojima mi možemo da se pojavimo sa proizvodima koji bi onda popravili ovu lošu krvnu sliku.
Vi bolje od mene znate šta je BDP - privatna potrošnja, privatne investicije, javna potrošnja, javne investicije i neto izvoz. Kad vidimo sve te elemente pred nama, je l' tako da ćemo se sresti na rebalansu za nekoliko meseci, na kojem ćete vi opet gledati kako ćete i šta ćete, i tražiti tu neku većinu, pa će uz poslastičarnice i roštilj da krene, a mi vam predlažemo da se dogovorimo i kažemo društvu istinu. Nemamo razloga da je krijemo jer je društvo za to odgovorno, svako je odgovoran za to. A onda da počnemo te probleme da rešavamo.
Subvencionisani krediti države - to je mera svake vlade u pogoršanim ekonomskim uslovima, to su radile sve vlade u svetu. Deficit su pravili i veći. Prošli put ste prokomentarisali, a ja sam negde naišao na podatak da je deficit Gordona Brauna gotovo 18%.
Više to i nije toliko važno, ali ono, gospođo Dragutinović, što razlikuje našu politiku prema privredi od politike drugih zemalja, pogotovo onih koje su već izašle iz recesije, jeste ambicija naše države da ona praktično reafirmiše onu neodrživu tezu po kojoj država može da propadne, ali ništa u njoj neće propasti.
Vi ste započeli proces suprotan privatizaciji, pa sada država preuzima akcije privatnih kompanija koje propadaju i koje nemaju nikakav značaj za samu državu, osim što demagoški, naravno, odgovaraju pojedinim strankama u vladajućoj koaliciji. Nema ovde predsednice parlamenta, ona ima direktne veze. Mislim da je to sjajan primer, ta fabrika koju je vlasnik vratio državi, a država preuzela. Pa to što se dešava u Lapovu deset dana.
Kako može da propadne jedan "Sab", "Dženeral motors", "Limen braders", a da vi trošite novac koji mi inače nemamo, uzaludno, u utopijske projekte kojima država šalje poruku da će ona živeti život umesto propalih preduzeća? Na čiji to račun ide? Ko to plaća? Ko plaća spajanje radnog staža u propalim preduzećima? Ko plaća dugove javnih preduzeća prema penzionom i zdravstvenom fondu, da bi mogli da se naplaćuju i ostvaruju neka prava koja nominalno postoje, ali realno su neostvariva bez štete na drugoj strani? U tome se razlikuje pristup vaše države i vaše vlade od pristupa drugih zemalja koje takođe pomažu.
Mi jesmo za to da se pomogne, ali onima kojima će ta pomoć zaista biti korisna i omogućiti da prežive i da se razviju, a ne da prolongiramo ono što je neminovno. U Slovačkoj je 90% privrede kroz transformaciju potpuno promenjeno. Tradicionalne grane slovačke privrede su napuštene. U Mađarskoj 90% preduzeća koja su ušla u tranziciju nije sačekalo kraj tranzicije i ulazak Mađarske u EU, ali su stvorena neka nova.
Vi kažete da je država stimulisala, recimo, stanogradnju. Pitajte ljude koji se bave stanogradnjom. Uništila ih je država svojim besmislenim najavama jeftinih stanova. Izađe ministar Mrkonjić, pošto su izbori negde u Srbiji, da li je Vrbas, da li je Voždovac, već nije ni važno, pa kaže - biće stanovi 500 evra kvadrat. Istog trenutka se povlače porodice iz pregovora sa bankama, zaustavlja se komercijalna gradnja, svi čekaju jeftine stanove.
Koliko jeftinih stanova je država napravila u poslednjih godinu, dve, tri, pet? Beogradu treba sto hiljada stanova. Ako budemo imali sreće, Ministarstvo će izgurati hiljadu u 2010. godini. Ali, imajući u vidu rezultate iz 2009. godine, neće biti ni 10% od tih hiljadu, biće jedna zgrada. Pošto smo u oktobru dobili taj stimulans za jeftinu stanogradnju, koliko novih radnih mesta je otvoreno? Nijedno. Rekao sam vam statistiku, kompanije su propale.
Ona stimulativna politika o kojoj vi govorite, gospođo Dragutinović, na nivou koncepta ima problem. Ona ne sledi ekonomsku logiku, nego političku. Govori se o kreditima koji su otišli na ime likvidnosti. A što su preduzeća bila ugrožena i nelikvidna? Zbog toga što su se prethodnih četiri-pet godina gojili na kreditima, što su uzimali više nego što im pripada, što su kupovali a nisu pitali, što su spekulisali, što su se ulagale enormne sume novca u kupovinu zemljišta, pa sada kad to treba vratiti, onda se ne poštuje logika.
Gospođo Dragutinović, u Dubaiju je cena kvadratnog metra pala 70%. U Beogradu i Novom Sadu raste, zbog tih stimulansa, između ostalog. Zbog toga što banke ne sprovode Zakon o hipoteci. Zbog toga što vrlo dobro znamo da postoje dva oblika bankarstva - onaj u kome vi izlazite pred kreditni odbor kao privrednik u svakoj normalnoj zemlji i onaj u kojem se taj kreditni odbor zaobiđe tako što se dogovorite pa uzmete krosborder kredit od centrale banke ili tako što se pojavite u onoj banci u kojoj kreditni odbor i ne funkcioniše baš tako pedantno i efikasno. To su naši problemi.
U narednoj godini privreda treba da vrati pola milijarde evra na ime kamata i kredita koje je uzela od države. Jesam li u pravu? Oko pola milijarde evra. Ali, gde je ta privredna aktivnost iz koje će se proizvesti tih pola milijarde i još nešto što je potrebno da bi te firme u budućnosti bile likvidne? Mi je ne vidimo u ovim izveštajima, nje nema. Oni će se pojaviti za mesec, dva ili tri sa stavom – pa, kad ste nam već jednom dali pola milijarde, dajte nam novih pola, nemojte da vam ovo propadne. Znate da je to tako.
A pošto je 2010. godina možda izborna godina ili je nadomak izborne godine, onda hajde da uradimo ono što su radile i sve vlade u poslednjih pet godina. Hajde da potrošimo „Mobtel“ u neke političke projekte, hajde NIP, hajde sve te milijarde koje su ušle u zemlju po raznim osnovama da potrošimo na potrošnju. Kada pitaju ljudi gde su - u njihovim nezarađenim platama.
Ne može da raste BDP 5-6% godišnje, a da rastu plate 15-20%. Što ne kažete to? Nije popularno. Da vam kažem nešto, da smo gledali šta je popularno a šta ne, Milošević bi danas bio predsednik. Protiv ekstradicije Miloševića Haškom tribunalu je bilo 95% Srbije i otprilike toliko za bolji standard, veće plate, nove stanove i EU.
Mi danas predajemo kandidaturu za EU i ovo je divan dan. Ovo je trijumf generacija, i onih koji su iz ove zemlje bežali u Evropu i nas koji smo ovde ostali verujući da ipak možemo tu Evropu da stvorimo. Ta Evropa se gradi na vrednostima, gospođo Dragutinović, a njih je jako malo u ekonomskoj politici ove zemlje. Iščupajte svoje ministarstvo iz te trule koalicije. Nemojte da idete Đelićevim putem, nemate vi tu ambiciju.
Nećemo vas podržati za ovaj rebalans zbog toga što ne vidimo spremnost Vlade da na ovom rebalansu nešto nauči. Najveći dužnik u ovoj zemlji je država. Neke zdrave kompanije su uništene zato što država nije izmirila svoje obaveze prema njima, ali je ostvarila svoje pravo pa naplatila porez. Samo ću pomenuti „Mostogradnju“ i „Planum“. Te firme su u blokadi.
Govorite, juče sam vas slušao, o investicijama u Koridor kao o razvojnom potencijalu ove zemlje. Jeste, gospođo, ali rekao sam vam na primeru Dimitrovgrada - prva kompanija „Alpina“, druga kompanija „Slovenija ceste“, treća kompanija „Primorje“ i četvrta „Konstruktor“, tek peta kompanija konzorcijuma je iz Srbije.
Nismo konkurentni, gospođo Dragutinović. A kreditori, međunarodne finansijske institucije, oni insistiraju na jasnim tenderima. Njih ne interesuje sudbina jedne kompanije iz Srbije, njih interesuje da njihov novac na najefikasniji način bude potrošen.
I mi isto to želimo. Mi ne zagovaramo onaj tender u kom će naša kompanija biti favorizovana bez obzira što nije dovoljno kvalitetna. Ali, naša kompanija je opterećena neodgovornom državom, a kompanije koje su njoj konkurencija imaju podršku svojih država. Zbog toga jako teško možemo da vas podržimo.
Rekao sam vam na primeru penzija. Jedina grana privrede koja je rasla u 2009. godini je poljoprivreda, a jedini ljudi koji ne mogu da ostvare svoja penzijska prava su poljoprivrednici, jer država prolongira svoje obaveze prema njima. Naravno da mogu, ali ne u apsolutnoj meri. Država to prolongira za 2011. godinu i daje kamatu 8,5%, a kada nekome da kredit, u istim tim dinarima, onda naplati kamatu 10,5%. A kada emituje svoje obveznice, kolika je kamata na obveznice?
(Diana Dragutinović, s mesta: Država može dati kamatu pod povoljnijim uslovima. Država kada uzima kamatu, to je drugo.)
Da vam kažem nešto: voleo bih da je to tako.

Izvinjavam se, 30 sekundi i završiću. Samo ću citirati ovako: Vlada je početkom maja 2009. godine usvojila dodatne stimulativne mere za privredu, četrdeset milijardi dinara kredita za likvidnost sa kamatnom stopom od 3% na godišnjem nivou za kredite sa deviznom klauzulom. To je povoljno, ne možemo da kažemo da nije, mada je mnogo skuplje nego što bi to bio slučaj da smo u evrozoni.
Mi smo predlagali dvovalutni sistem, ali zato uvođenje dinarskih kredita na godišnjem nivou sa kamatom od 10,5%. U raspravi o budžetu - dug prema penzionerima će biti izmiren, a penzioneri će na osnovu kašnjenja imati pravo na kamatu od 8,5%. O tome govorim. Možda se delimično mešaju oblasti, ali je zapravo to izraz i najjasnija slika države.

Slažem se, gospođo Dragutinović. Sve što ste rekli u vezi sa Fondom za razvoj apsolutno je ispravno, ali moram opet da vas podsetim na rebalans.
Govorio sam o nečemu drugom. Dakle, možda postoji razlika između države i Vlade, ali mislim da je ona minimalna.
Citiram - Vlada je početkom maja 2009. godine usvojila dodatne stimulativne mere za privredu, 40 milijardi dinara kredita za likvidnost sa kamatnom stopom od 3% na godišnjem nivou za kredite sa deviznom klauzulom, uvođenje dinarskih kredita za likvidnost sa kamatom od 10,5% na godišnjem nivou, duplo veći krediti za izvoznike, povoljni potrošački krediti za kupovinu građevinskog materijala.
Nigde se banka ne pominje, gospođo Dragutinović. Što ja da govorim o banci kada je vi niste pomenuli? A šta misle bankari o tome? Koliko njih je ušlo u taj program? Što bi bankari davali kredite sa kamatom od 10,5% kad te kamate nigde nema? To je devizna klauzula kod njih. Na deviznu klauzulu je 10,5% u bankama u Srbiji, u ovim što su ostale, što se pakuju jer su propale.
Ne mislim na deviznu štednju. Devizna štednja je sigurna. Štednja je sigurna, ali su ove banke, što se tiče mogućnosti naše privrede, jako daleko od nas. Kod nas je na kredit sa deviznom klauzulom kamata 10,5%, vi to vrlo dobro znate. U onome što sam govorio nigde se banka ne pominje. Vrlo precizno sam citirao, ovo je rebalans.
Što se tiče izvoza, ako želimo izvoz - nova politika, gospođo Dragutinović, povratak na naša tradicionalna tržišta. To će onda otvoriti perspektivu životu u Leskovcu, Nišu, Kruševcu, Kraljevu, Novom Pazaru, gde 60% ljudi nema posao. Nemaju zato što nemaju gde sa svojim proizvodima. Ne mogu na Kosovo, ne mogu u Makedoniju, ne mogu u Bosnu. Gde će oni? Znači, nova regionalna politika, nova tržišta - eto odgovora na izvoz.
I država - potpuno drugačiji odnos. Predlažemo vam borbu protiv sive ekonomije, pošten odnos prema penzionerima. Oni će dobiti ono što su zaradili kada mi počnemo da radimo. Bez toga to neće funkcionisati. Na kraju, ono što je veoma važno, porez na dodatu vrednost. Neka država porez naplaćuje kada se naplati usluga, a ne da nam naplaćuje porez, a da ona sama duguje preduzećima i da ih tako gura u blokadu i uništava.

Hvala, gospođo predsednice. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka. Neću se previše baviti gospođom Tabaković. Prosto, ona će za 20 godina (računam tako negde) shvatiti smisao onoga o čemu mi sada govorimo, pošto joj je otprilike toliko bilo potrebno da shvati smisao onoga o čemu smo govorili prethodnih 20 godina.
To što neko može da bude fasciniran sopstvenom sposobnošću da se presvuče i promeni deo sale u kojoj sedi ničim ne obavezuje mene da ne kažem da je Mirko Cvetković bio sjajan direktor Agencije za privatizaciju, ali da je kao premijer učinio sve da ono vredno što je stvorio kompromituje i obesmisli. To je njegov problem. Mi za tu Vladu nismo glasali, ali tu vladu nećemo ni rušiti zajedno sa vama koji bez ikakvih principa samo želite da dođete na vlast.
Pre godinu dana ste rušili ovaj Beograd braneći haške optuženike, a ovde juče kritikujete navijače koji na stadionima rade ono što ste ih vi naučili da rade u svakoj sekundi svog života prethodnih 20 godina. I to što vam toleriše DS je problem DS-a, jer vam mi ništa ne dugujemo. Sa vama možemo da sarađujemo u poslovima koje smatramo korisnim za ovo društvo, a ima ih vrlo malo. Eto, to je to.
Naravno, ono što cenim, to je vaša spremnost da se menjate. Ali, u tim promenama ne možete biti lider, makar ne nama. Drugi neka vas puste da ih vodite, pa ćete videti zajedno sa njima dokle ćete stići.
Što se tiče ovoga vezano za Bebu, nije mi žao. Mislim da ni njemu nije žao što ste mu ostali dužni. Mada, mislim da nije pošteno. Kada neko uradi posao, treba da mu se taj posao plati. Ali, vi imate mnogo veće probleme od "Spektra" i Bebe. Ostavili ste za sobom 50 neisplaćenih penzija, jedno deset godina haosa i bezumlja, invalide, proterane ljude, stotine hiljada izbeglica. Da ne govorim više o tome, svako u ovoj zemlji to vrlo dobro zna.
Većinu to više ne interesuje. Nadam se da se u međuvremenu opametila, a ako nije, zakucaće đavo ponovo na vrata. To nije ono što ja želim, ali to se uvek dešavalo ovom narodu kada nije hteo da misli pre nego što udari glavom o zid.
Gospođo Dragutinović, ako nisam bio jasan, govorio sam o posledicama promena na kojima smo insistirali 2001. i 2002. godine, kada je usvojen Zakon o budžetskom sistemu, kada je Božidar Đelić još pokušavao da bude normalan ministar finansija u ovoj zemlji, kada je doneo budžet iz 2000. ili 1999. godine, otprilike ovog formata, budžet za 2002. godinu, i na takav način garantovao ovom društvu da će svaki dinar koji se stvori biti potrošen pošteno i u skladu sa zakonskim obavezama i pravima. To je ono što nam svima nedostaje, spremnost da se brane reforme u ovoj zemlji i one vrednosti koje su u temelju naše kandidature.
A, gospođo Dragutinović, kada krenemo ka toj Evropi, onda nas taj put obavezuje. Taj pozitivni magnetizam menja sve. Vidite kako je promenio i radikale. Skinuli su bedž, promenili ime, naučili da je Split u Hrvatskoj. Jedino što ne mogu u međuvremenu da shvate je da treba da poštuju nas koji smo oduvek to znali. Da smo išli za njima, ne bismo imali priliku da se promenimo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, član 27. Mislim da su ovo i suviše ozbiljne teme za ovako neodgovoran odnos prvo parlamenta prema njima. Skandalozno je da mi raspravljamo o zakonima kojima se praktično menjaju zakoni iz 1977, 1988, 1996. godine, da se nisu sastali odbori, pre svega mislim na Odbor za bezbednost, da mi nismo u prilici da zajedno radimo, ne na samom zakonu, nego na podizanju svesti u društvu.
Zakon o vanrednoj situaciji, zakon o zaštiti od požara, veoma su važni zakoni, potrebni našem društvu. Je l' treba da se podsećamo, od klizišta u Novoj Varoši, preko poplave u Užicu i Požegi, onog što se dešavalo u Vojvodini kada se izlije Tisa, sa svim elementarnim nepogodama, Užice - eksplozija?
Kakvi će biti efekti ovog zakona kad mi kao poslanici...? Pogledajte koliko nas je ovde u sali. Nijedan amandman nismo napisali, zato što ne želimo da pišemo amandmane bez prilike da razgovaramo sa ljudima koji su zakon predložili parlamentu. Jedini amandman smo napisali na Krivični zakonik. Mislim da će se ministarka složiti u vezi sa tim.
Jako su važna pitanja o kojima mi ovde raspravljamo, a uopšte ne znam zašto na ovakav način. Kako će lokalna samouprava reagovati kad ovaj zakon stupi na snagu? Da li je svesna svoje odgovornosti?
Da li su privredna društva svesna svoje odgovornosti? Industrijska zona je na kilometar i po od centra grada. Da li će ljudi koji tamo rade biti svesni obaveza koje prate ovaj zakon ako na ovakav način mi o njima raspravljamo, ako Odbor čak nije ni zasedao? Garantujem da 90% poslanika nije pročitalo zakon, koji je došao u Skupštinu u petak.
Ako imamo 13 minuta za sve ove zakone - zaštita od požara, vanredne situacije, upravni spor, sprečavanje sukoba, Krivični zakonik. Je l' mi to šaljemo poruku društvu da ovo nisu važne teme? Ko onda treba da pogleda u oči porodicama koje su uništene u nesrećama, kada im je uništena imovina ili kada stradaju ljudski životi? To ćete vi onda, ministre, da odete tamo u ponoć i slegnete ramenima i kažete - šta da radimo, nema para, takva je situacija.
Interesuje me samo da li je to moralo na ovakav način da se uradi, da ostanemo bez prilike da ozbiljno razgovaramo o tome.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, gospođo Malović ...

Da li važi onaj uvod od malopre? Nema potrebe da ponavljam. Zahvaljujem.
Na početku, prvo, veliki protest. Postoje neke teme u kojima, uprkos svim podelama u političkom životu, ovaj parlament pokazuje pristojan razvoj. Bez obzira na vlade koje su se, recimo, pojavljivale sa ambicijom da reše problem nasilja na sportskim takmičenjima, ovde je uvek postojala podrška za te zakone – i 2003. i 2007. godine i u ovom trenutku. Mislim da je isti slučaj i sa zakonom o vanrednim situacijama i zakonom o zaštiti od požara. Prosto, na ovaj način ne možemo ozbiljno da razgovaramo.
Možda je, recimo, potrebno više sredstava za finansiranje efikasne zaštite od požara. Tamo ste definisali neke kriterijume, norme - pola litre, takse i šta ja znam. Mi, jednostavno, nismo bili u prilici da sa vama razgovaramo pa da tražimo možda da se poveća izdvajanje u te svrhe. Jer, kada se desi požar u "Laundžu" u Novom Sadu ili kada se zapali "Imlek" ovde u Beogradu, onda svi shvatimo koliko su zapravo ti problemi ozbiljni, a tih 20 godina histerije u kojoj smo živeli je odvuklo pažnju društva u suprotnom pravcu od onoga kojim bi trebalo da se bavimo.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, na njemu se puno radilo. Aktuelni važeći zakon je prevaziđen, iz 1996. je godine. Ali, nažalost, nema prostora da se o tome ozbiljno razgovara.
Šta je prvo što želimo da kažemo o zakonu o vanrednim situacijama? Gospodine Dačiću, vi ste nekako preko toga prešli. Naime, nas veoma interesuje karakter te baze u Nišu. To je baza koju zajednički, kroz partnerstvo naše zemlje i Rusije, razvija i za nju je resorno odgovorno vaše ministarstvo.
Ovde u zakonu, u poglavlju XII. Međunarodna saradnja, to je član 140, tačka 7) kaže - usklađivanjem delovanja snaga za zaštitu i spasavanje drugih država na teritoriji Republike Srbije.
Nekako, vi u svom obraćanju parlamentu niste pomenuli tu bazu u Nišu, a nama je ona veoma važna. Prosto, mi smo stranka koja vrlo jasno promoviše politiku saradnje u regionu. Naravno, politiku jasnog partnerstva sa NATO-om, efikasnog sprovođenja i realizacije programa iz Partnerstva za mir.
Nemamo ništa protiv saradnje sa Ruskom Federacijom, ali bismo želeli, kada je na dnevnom redu tako važna tema kao što je zakon o vanrednim situacijama, da onda čujemo od vas nešto više o toj bazi koja se gradi u Nišu. Kada se bavimo analizom tog političkog pitanja, onda mnogo više informacija dobijamo od predstavnika druge države nego od naše.
Mada su ove poslednje koje smo dobili dosta konfuzne, pa ministar za vanredne situacije Ruske Federacije gospodin Šojgu u vašem prisustvu kaže - pitajte predsednika, a vi kažete - to je za vanredne situacije. Ne zna se ko je inicirao to, kakva je potreba, koliko to košta.
Govori se o pružanju podrške nekim drugim državama u regionu. Da li se nešto u međuvremenu na tome uradilo, da li je neko to od nas tražio? Mislim da je važno definisati tako bitna pitanja na odgovoran način, da bi se suzio prostor za spekulacije.
Mislim da ćemo mi na poslaničkoj grupi, pošto zajednički izanaliziramo i jedan i drugi zakon, doneti odluku da podržimo i zakon o vanrednim situacijama i zakon o zaštiti od požara, ali u ovom trenutku ne mogu tako nešto da garantujem, nismo bili u prilici da o tome razgovaramo.
Očigledno je da za takvim zakonima postoji potreba. To je više nego jasno. Jedna oblast je uređena zakonom iz 1988. godine, to je Zakon o zaštiti od požara. A Zakon o elementarnim nepogodama je iz 1977. godine, pre 32 godine, pa je još i nefunkcionalan jer je delom za to bilo nadležno, pošto je tako bila organizovana država, Ministarstvo odbrane.
To se sad sve nalazi na jednom mestu. Jedino možemo da se nadamo da su ljudi koji to rade kod vas u ministarstvu taj posao uradili na najbolji način, da su imali podršku međunarodnih organizacija. Vidimo da se tu pominju Ujedinjene nacije, neke njihove strategije, i to je ono što je dobro.
Dobro je i što će Skupština imati priliku da usvaja strategiju. Ovde su se pojavljivala i ministarstva koja su strategiju prebacivala na Vladu. Jeste paradoksalno da medijsku strategiju definiše Vlada, a strategiju odbrane ili strategiju postupanja u vanrednim situacijama definiše Skupština. Ali, to samo govori o tom neskladu koji postoji u vladajućoj koaliciji u odnosu prema parlamentu.
Ne možemo previše da govorimo o ovom zakonu, osim da postoji očigledna potreba za njim. Da li je na neophodan nivo podignuta svest? Bojim se da nije. Parlament je prvi dokaz toga. Nisam siguran da privredna društva u Srbiji znaju koliko ovaj zakon uvećava njihovu odgovornost, da li sami građani, lokalne samouprave, imaju svest o tome.
Da li svi oni koji su dužni da se staraju o zaštiti kanala Dunav-Tisa-Dunav, o Dunavu i rečnim tokovima u zemlji znaju koliko ovaj zakon menja njihovu odgovornost, da li je Ministarstvo finansija ukalkulisalo u budžet za narednu godinu troškove koji podrazumevaju efikasnu primenu ovog zakona? To su sve otvorena pitanja. Ako je tako ovde u Skupštini, bojim se da ćemo se mi i dalje baviti posledicama, i to je najveći problem.
Tako dolazimo i do zakona o sprečavanju nasilja na stadionima, tj. na sportskim priredbama. Opet se bavimo posledicama, gospodine Dačiću. To je naš zajednički problem. Nasilje je oblik života u Srbiji. Nasilje je ukorenjeno duboko u porodici. Imate podatak da je 70% dece žrtve nasilja u porodici. Žene su žrtve nasilja u porodici.
Nasilje izvire iz našeg javnog života, ono je prisutno u politici, u školi i onda se samo manifestuje na stadionu.
Ne može da bude jedini instrument rešavanja tog problema policija ili sudija koji će imati kancelariju na stadionu. Možete da privedete troje, petoro, desetoro navijača koji nekoga vređaju na stadionu, koji prete nekome, ugrožavaju mu život, ali šta će se desiti kada njih 10.000 to bude uradilo na sledećoj utakmici? To je naš zajednički problem. Mi smo dužni i odgovorni, kao ljudi koji se bave politikom, za sređivanje i rešavanje tog problema.
Ali, zašto je na stadionu zabranjeno nešto što je dozvoljeno na političkom skupu? To je takođe naš problem. Zato smo predložili, gospođo Malović, ne znam da li ste bili u prilici da vidite uopšte, amandman na član 344a Krivičnog zakonika. Vi ste izmenama tog člana praktično definisali sankcije za one koji vrše nasilje na sportskoj manifestaciji, a mi smo proširili to i na javne skupove.
Znate, apsolutno je nemoguće rešiti problem nasilja ukoliko ga posmatramo izolovano. On se samo manifestuje na stadionu, a oni koji su učesnici u tom nasilju dolaze sa drugih adresa, to nasilje primenjuju nekažnjeno na nekom drugom mestu.
Doći će opet Parada ponosa, ali to ne može da bude policijsko pitanje. Ako imate vladike koji pokazuju otvorenu netrpeljivost prema tome, ako imate političke stranke koje pokazuju netrpeljivost prema tome, ako imate organizacije građana koje otvoreno pozivaju na nasilje, onda policija tu nema šta da radi. Jer, policija može da deluje samo kada do nasilja dođe. Tu nam je potrebno ministarstvo obrazovanja, ministarstvo socijalne politike, pa onda moramo da vidimo šta ćemo da radimo sa lokalnim samoupravama.
Mi u gradu Beogradu pokušavamo da afirmišemo ideju zajedničkog delovanja na prevenciji, a ne na sankciji. Te mere sankcije su uspele u društvima koja su prethodno osudila nasilje kao oblik delovanja. Bio je potreban Hejsel da bi Engleska odbacila nasilje, a onda su oni koji su odbili te društvene konvencije lako sankcionisani. Ne postoji nijedan policajac ili redar na stadionu koji može da spreči 10.000 ljudi koji odluče da uđu na teren. Znači, prethodno je društvo shvatilo zašto je to pogrešno.
Mislimo da nije dobro ignorisati otvoreno pozivanje na nasilje i vršenje nasilja izvan stadiona, a na stadionu tako nešto sankcionisati. Parole koje se čuju na stadionima su parole koje su praktično lajtmotivi politike koja je bila dominantna prethodnih 20 godina u Srbiji. Na stadionu je kažnjivo skandirati "ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji" i "nož, žica, Srebrenica" i to će policija morati da sankcioniše posle ovoga. Ali, šta ćemo sa političkim skupovima koji se organizuju i na kojima je to nešto što se samo po sebi podrazumeva?
Imali smo pre godinu dana organizovan skup u centru Beograda koji je doveo do otvorenog sukoba građana i policije. Skup je organizovan u znak podrške osobi koja je optužena za najteže ratne zločine i koja je u skladu sa zakonima ove zemlje uhapšena. Niko od organizatora tog skupa nije odgovarao, a učesnici tog skupa su oni koji su se preselili posle toga na tribine.
U međuvremenu su organizatori shvatili koliko je to pogrešno i nikuda ne vodi pa ne žele više time da se bave, ali su posledice ostale.
Lako je nekome da se presvuče i preko noći promeni ime partije, ali navijači ne prelaze sa severa na jug tako lako. O tome moramo da razgovaramo i time treba da se bavimo.
Što se tiče izmena zakona o sprečavanju nasilja, apsolutno to podržavamo. To je, praktično, tehničkog karaktera. Ako je država odlučila da se sa tim obračuna, onda treba učiniti sve kako bi ona bila efikasna u toj borbi.
Te mere koje se donose manje ili više proizlaze iz nekih iskustava drugih država koje su prošle kroz slične probleme i to samo po sebi ne može da bude sporno. Ali, nas interesuje ovaj član 344 i ideja da se nasilje spreči na stadionu. Želeli bismo da se nasilje vrlo jasno osudi na svakom javnom skupu, naravno i na sportskim skupovima, ali i na svakom drugom, prema pripadnicima svih drugih skupina.
Da li su to "Žene u crnom", da li su to ljudi koji žele da organizuju Paradu ponosa, da li su to oni koji u ime porodice organizuju proteste i demonstracije u Beogradu, ali mi moramo da osudimo nasilje kao nasilje, a potom njegove pojavne oblike da sankcionišemo u skladu sa težinom i karakterom, pa će negde biti potreban sudija, to je recimo slučaj sa stadionom, nema potrebe da sudija bude na nekoj tribini, ali na toj tribini svakome mora biti jasno da će država efikasno reagovati kako bi to nasilje bilo sprečeno.
To nije problem policije. Ako to svedemo na problem policije, nigde nećemo stići. To je mnogo više problem onih institucija našeg društva koje su zakazale, koje su potpuno zanemarile svoju funkciju ili koje su uskraćene za pravo da se ozbiljno bave svojim poslom, da bismo na kraju mi, kao poslanici, dobili 18-godišnjake koji u svom životu nisu imali prilike da žive ništa drugo osim života prepunog nasilja.
Škole i reforma škole, afirmisanje profesora, učitelja, nastavnika, afirmisanje znanja, pomeranje univerziteta u centar našeg javnog života sa periferije na kojoj se nalazi, pa onda razumevanje značaja crkve. Znamo da se okupimo na sprovodu, pa poštujemo crkvu na sprovodu Patrijarha, ali nisam siguran da oni koji su ime crkve prethodnih 20 godina govorili da su slušali svog Patrijarha tokom tih 20 godina.
Ako može Amfilohije da vrši verbalno nasilje prema delu našeg društva, zašto onda to ne može neko drugi da uradi, neko anoniman, pripadnik neke recimo navijačke grupe ili neke desničarske organizacije ili neke stranke? O tome se radi i o tome moramo otvoreno govoriti da bi ovi zakoni bili efikasni.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, to je jako važan zakon, od fundamentalnog značaja za naše društvo. Mi se, praktično, tek sada učimo normalnom životu. Ljudi u ovoj zemlji imaju pravo da reaguju i da traže zaštitu svojih prava ukoliko smatraju da su ona povređena odlukom nekog organa lokalne samouprave, autonomne pokrajine, Republike i to se ovim zakonom usklađuje sa moderno organizovanim državama, društvima i to je ono što je samo po sebi dobro. Nažalost, sve je palo ovako u Skupštinu, imamo svi zajedno 13 minuta o tome da pričamo i nemamo prilike da uverimo građane u značaj odluka koje donosimo.
Ovako ćete vi, gospodine Dačiću, opet biti dužni da položite račun što niste reagovali kada taksisti blokiraju Beograd. A kada taksisti blokiraju Beograd, vi ne reagujete. Niste reagovali ni kada su studenti blokirali Beograd. Niste reagovali ni kada su radnici blokirali prugu.
A pošto nema na papiru kada je dozvoljeno blokirati međunarodnu prugu a kada nije, kada je dozvoljeno blokirati centar Beograda a kada ne, vi ne možete za to da budete odgovorni. Za to moraju da budu odgovorni oni koji su dužni da definišu šta je red, pa da onda od vas traže odgovornost zbog toga što taj red ne štitite.
Ali, to je tema za mnogo ozbiljniju raspravu i razgovore. Jer, ukoliko država pokaže nesposobnost da definiše red, a potom vaše ministarstvo taj red da štiti, ljudi će početi sami da se staraju o redu. A osam miliona ljudi je osam miliona autentičnog doživljaja reda. To je ono što treba da promenimo.
Kada se ministar pojavi pa podrži radnike koji blokiraju prugu deset dana, onda i neki taksista očekuje da će se pojaviti sutra neki novi ministar koji će podržati njega, pa studenti očekuju da će se pojaviti treći ministar koji će podržati njih i onda ostvarujemo svoja prava mimo zakona i mimo institucija, pre svega računajući na slabost države da na to reaguje.
Tako će se ta slabost preneti i na navijače, pa će nešto biti dozvoljeno navijačima „Zvezde“ a ne navijačima „Partizana“, biće dozvoljeno navijačima „Vojvodine“ a ne navijačima „Rada“ i onda sve to zajedno obesmišljava ono što treba da bude suština našeg zajedničkog rada, a to je modernizacija države. Imate podršku za nešto tako i ovo su zakoni koji imaju jako malo politike. Mnogo politike ima kada se bavimo posledicama nesposobnosti države da obezbedi primenu ovih zakona i to je onda naš zajednički problem.
Kada se setimo svega kroz šta smo prošli, onda ne možemo da izbegnemo činjenicu da je neodgovorna politika uzrok svih problema sa kojima se sada suočavamo i koje pokušavamo da rešimo. Pa, pošto je to tako, prvo moramo otvoreno da govorimo o politici kao o uzroku, a onda da pokažemo izlaz iz problema i da povedemo te ljude iz tog problema, da im pokažemo još neko mesto gde oni mogu da se okupe i da se osećaju vredno i značajno, osim stadiona i tribine na kojoj su izjednačeni u pravima i u obavezama, recimo, prema klubu.
To je naša zajednička dužnost. Ako tu dužnost ispunimo, onda smo uradili svi zajedno veliki posao. Ako vi u tome pogrešite, vi ćete i nama suziti mogućnost da budemo uspešni, jer će se kompromitovati jedan važan posao.
Godine 2003. smo predložili zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Godine 2007. smo ga takođe podržali. Tada je ministar Jočić branio taj zakon, rekli smo da to želimo zajedno da uradimo. I tada smo govorili da ne može policija sama taj problem da reši, i sada vas upozoravamo. Ovo nije samo problem policije, ovo je mnogo širi problem, problem koji se eksponira kroz nasilje na stadionima, a izražen je, samo nije tako uočen, i u svim drugim segmentima našeg života. Nasilje je postalo tako izraženo na poslu, u školi, u porodici, u svakom segmentu našeg života, da se ne može izolovati samo na stadionima i rešiti mimo svega drugog.
Zakon o zaštiti od požara, zakon o vanrednim situacijama – potrebni su novi zakoni. Niste ništa rekli o toj bazi u Nišu, gospodine Dačiću. Bilo bi lepo da nam kažete nešto o njoj, šta je to, da li je to platforma za povratak Rusije i njeno vojno prisustvo u ovom delu posle deset godina ili ne, da li je to noga u vratima NATO-a koja su počela ovde da se otvaraju, tj. vratima prošlosti koje želimo da zatvorimo. To takođe treba da nam kažete.
Naravno, želimo da imamo sigurnu državu. Ko god može u tome da nam pomogne, neka nam pomogne. Dužni smo da pomažemo drugima i oni su nama pomagali, naravno pre svega onima koji žive sa nama u regionu, ali to mora biti jasno definisano i vi ste dužni da to uradite, s obzirom da je u okviru nadležnosti vašeg ministarstva. Ovako je ostala pravna mogućnost u zakonu, ali niste ništa rekli o prvom konkretnom pokušaju, a to je ta baza u Nišu.
Zakon o upravnom sporu je potreban. Zakon o BIA - to su tehničke izmene. O ovim drugim zakonima neću stići da kažem ništa do kraja svog vremena.
Zakon o prometu nepokretnosti - vrlo dobro znate šta je problem sa tim zakonom. Možemo da tražimo tu vrstu podataka koja do sada nije tražena, ali kako ćemo da obezbedimo tako nešto? Čime će se to dokazivati?
Čime će onaj sudski pisar koji zatraži – dajte mi dokaz da stan nije nepokretnost stavljena već u neku vrstu prometa, to moći da proveri? Da li su kompjuterski sistemi funkcionalni, da li su uspostavljeni, kada će biti uspostavljeni? To je ozbiljan problem. Ljudi kupuju stanove koji su pre toga prodati ko zna koliko puta. Mislim da smo o ovome takođe morali više da razgovaramo.
Ovim se pokazuje osećaj države za jedan životni problem ljudi, ali je sve to ostalo po strani. Mi bismo to voleli da podržimo, samo kada biste nam dali malo više činjenica na osnovu kojih bismo bili uvereni da podržavamo jedan efikasan i primenljiv zakon, a ne samo zakon koji ukazuje na potrebu rešavanja konkretnog problema u našem društvu.
Toliko. Učestvovaćemo u raspravi i vrlo rado ćemo glasati za ove zakone o kojima sam govorio, naravno ne pod uslovom, nego bi bilo dobro i poželjno da nam date još argumenata za tu podršku.