Gospodin Popović očigledno nije razumeo ono o čemu govorimo. On priča i objašnjava da štiti interese građana tako što ukazuje da je nafta u Srbiji skupa zbog akciza. Ona je skupa zbog monopola, g. Popoviću, zbog toga što mi nigde drugde ne možemo da kupio, i to ovde u Srbiji, i to od Rusa koji sada naplaćuju, između ostalog, i onaj haos koji ste ostavili u NIS, a niste prijavili. Zato je skupa nafta.
Naš budžet je u haosu ne zbog toga što mi više trošimo, nego zbog toga što ovde više ništa ne može da se stvara, ne može da se stvara, jer nemamo tržišnu ekonomiju, tržišnu ekonomiju ne možemo da dobijemo dok ovde politika presudno utiče na svaki posao. Vi ste uspostavili ta pravila.
To što mi mislimo o vladajućoj koaliciji, danima ovde govorimo, ne znam da li su ovde naše kolege iz PUPS, ali tu je, recimo, g. Mrkonjić, i u subotu smo sa njih o tome razgovarali. Je l' tako? Vaša koalicija SPS-PUPS-JS, pa železnice, pa onda penzije. Vi se zalažete za interese građana tako što ovde protestujete protiv akciza, a mi se zalažemo tako što ne dozvoljavamo vama da obmanete građane, nego da insistiramo da preuzmete odgovornost za ono što ste uradili.
Ovde je tačno visoka cena goriva zbog toga što su izgrađeni monopoli, a država koja je te monopole dopustila ne može sada da kontroliše tu cenu, a sa druge strane ima obaveze prema svom društvu. Žao mi je da smo prodali NIS, onako kako se prodaju u čitavom svetu, recimo, kao što se prodaje u Rusiji, onda bi možda bilo više novca u budžetu iz tih izvora, pa bi manje zavlačili ljudima u džep, ali pošto je taj džep prazan, mislim da se neće budžet napuniti od tih akciza, jer će ljudi jednostavno manje voziti kola ili će preći na auta na struju, kao što sam to uradio ja.

Zaista se izvinjavam, trudiću se da na ovome ostane, da više ne produbljujemo ovu diskusiju, ali nije ovo takmičenje - prvaci u znanju, prvaci u drugarstvu, pa sad mi ovde širimo lični ponos.
Ako govorimo o ekonomskoj politici ne možemo živeti od danas do sutra, pa sad da ne pričamo šta je bilo juče, nego evo nas pred 2010. godini, tek smo rođeni, pa da vidimo kako ćemo ući u nju. Ako su vam te strane investicije, oni su mnogo više bile posledica uopšte klime u kojoj su oni živeli, nego u aktivnosti prethodne dve vlade.
Mi žestoko kritikujemo ovu postojeću, ali kad god se Koštunica bavio ovim poslom, mi smo loše prolazili. Platili smo Telekom Republike Srpske 200 miliona više od druge ponude. Sad pominjete Austriju, Sloveniju, Inu, pa nijedna zemlja na svetu nije sklopila ugovor kakav smo sklopili mi, nijedna. Koja je zemlja dozvolila većinsko vlasništvo ruskoj strani? Ni jedna. Ovo nije rasprava o poziciji Rusije, nego o onome što radi Srbija.
Znači, ne možemo mi da raspravljamo o budžetu za 2010. godinu, a da ignorišemo činjenicu da nisu reformisane penzije, da nije razvijen institucionalni život na takav način da se ovde garantuje poštovanje zakona, da nije reformisano pravosuđe, da ovde nemamo dovršenu tranziciju, nego smo na pola puta.
Vi ste sami bili vlast u ovoj zemlji od 2004. do 2008, do polovine 2008. godine. Hoćete da vam kažem kako izgleda završni račun za 2008. godinu? Pola te godine ste bili vlast. Kako ste vodili javne finansije? Do jula 2007. godine nismo imali budžet. Osam meseci budžet nismo imali. To što vi nazivate stranim investicijama, pa tu je najmanje bilo grinfild investicija. Najmanje je stranaca došlo i uložilo novac u ovu zemlju.
Rasprodavali ste imovinu. Prodali ste Mobtel za milijardu i po, to je završilo po selima, 700 miliona ste potrošili u Republici Srpskoj. Niste napravili taj Ilićev autoput, potpisali ste koncesiju sa Alpinom na štetu ove zemlje.
Hajde jedan projekat koji je urađen tako da možemo danas da kažemo - svaka čast. Godine 1996. su socijalisti sklapali jedan sporazum sa Ruskom Federacijom, 50-50, nijedan elemenat tog sporazuma ruska strana nije ispoštovala. To je bila opomena.
Nije ovo prilika da raspravljamo o Rusiji, ovo je tema da ovde danas razgovaramo od našoj sposobnosti, da nešto naučimo na greškama i našoj spremnosti da se menjamo. Promenite se i budite partneri i to niko nema prava da nas iz toga isključi, ali sada ovde izaći pred ovu razorenu zemlju i reći ljudima – znate šta, stvarno nafta vam je skupa zbog neke Diane Dragutinović i Mirka Cvetkovića.
Sa Mirkom Cvetkovićem ćemo da pričamo o informatici, a možemo i da razgovaramo o njegovim vlasničkim pravima u autorskoj agenciji, ali da na takav nizak nivo svedemo ovu raspravu, to je za nas neprihvatljivo. Gorivo u ovoj zemlji je skupo zbog toga što je ruskoj strani dopušten apsolutni monopol.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, želeo bih danas da postavim pitanje koje nisam bio u prilici da postavim tokom trodnevne rasprave o setu zakona koji prate budžet za 2010. godinu i tokom rasprave o samom budžetu. Pitanje upućujem ministru rada i socijalne politike Rasimu Ljajiću i gospodinu Cvetkoviću, kao njegovom predsedniku Vlade.

Interesuje me u kom trenutku će početi da se bave problemima ljudi koji u ovoj zemlji nešto rade? Očigledno je da su oni svoju funkciju posvetili isključivo onim ljudima koji nemaju nikakav posao u Srbiji i onim ljudima koji su žrtve tranzicije u našem društvu. Veoma je važno razumeti suštinu problema koji danas mi uočavamo, a koji niko očigledno ne želi da rešava – problem ljudi koji prethodnih 10 godina nešto stvaraju u ovoj zemlji, koji to pokušavaju da urade i u ovom trenutku i kojima se niko ne bavi, zbog toga što je broj onih koji rade mnogo manji od broja onih koji ne rade i što je politički profitabilnije dodvoravati se onima koji su žrtve tranzicije, ali i svoje nespremnosti da se menjaju, nego ostvariti dijalog sa onima koji, uprkos svemu, nešto stvaraju.

Želim da vas pitam, gospodine potpredsedniče – kada ćemo dobiti priliku da u okviru zakona, za koje je Vlada delegirala svoje predstavnike, mi razgovaramo sa ovlašćenim predstavnicima za nešto tako?

Mi smo juče ovde imali raspravu o Predlogu zakona o finansijskoj podršci porodici. Na tom zakonu se vidi koliko je LDP bila u pravu kada je tražila od Vlade da uvede red, ništa više osim reda, u najširi segment javne potrošnje, a to je segment potrošnje koji je direktno povezan sa finansiranjem penzionog fonda.

Prvo su penzioneri žrtve Vladine nespremnosti i neodgovornosti da uvede red u penzioni sektor, a potom smo se juče suočili sa činjenicom da su žrtve postale i porodice u zemlji. Siguran sam da to nije u interesu penzionera, ni u interesu njihovih porodica.

Mi smo juče ovde pred sobom videli Vladu koja nam se pojavila sa Predlogom zakona koji se menja tromesečni period na jednogodišnji period osnovice koja se definiše kao osnovica za finansiranje materinskog dodatka porodilja. Rečeno je da se poslodavac, praktično, dogovara i tokom tri meseca koji se koriste kao osnovica, podiže nerealno zaradu.

Ako smo uočili tu anomaliju na nivou porodice, a ona je samo posledica nužde, kada ćemo se posvetiti očiglednim nedoslednostima i propustima u isplati penzija? Prvo su penzioneri žrtve toga, a juče smo videli ko je još žrtva – porodica, deca, majke kojima se smanjuje finansijska podrška. Isplaćuje se 25% penzija u Srbiji po osnovu invalidnine. Svi vrlo dobro znamo koliko je tu bilo zloupotreba.

Time Vlada ne želi da se bavi zato što čuva svoje biračko telo, ali zato skraćuje finansijsku podršku porodici, a navodno razmišlja o budućnosti. Za tu raspravu nam je potreban ministar Ljajić. On je bio ovlašćeni predstavnik Vlade i za Zakon o penzijama i za Zakon o finansijskoj podršci porodici.

Upućujemo pitanje njemu - kada će on početi da radi svoj posao, a njegov posao nije samo da deli računare i da bude narodna majka koja ima razumevanje za svakoga, nego je njegov posao da pošalje poruku Srbiji da je njegovo Ministarstvo spremno da poštuje i one koji rade i da istovremeno vodi računa o načinu na koji se troši teško stvoren novac, pa tako uvodi red u najšire zloupotrebe koje u ovom trenutku možemo da zamislimo, a to su zloupotrebe u okviru penzionog fonda.

To je zahtev samih penzionera. Nama su se usijale linije u poslednjih nekoliko dana od penzionera koji podržavaju ono o čemu govorimo, jer je jasno da sve ono što se činilo prethodnih godinu dana ne odgovara ni penzionerima ni čitavoj Srbiji, da ne može biti dobro jednom segmentu našeg društva na štetu preostalog dela.

Postavlja se pitanje perspektive mladih, a mi vrlo dobro znamo koliko je ona sužena.

Ovde je u subotu govorio ministar obrazovanja, uz komentar da nema gde da kaže to što je rekao u Skupštini. Kakva je Srbija zemlja u kojoj ministar obrazovanja nema prostor za svoju politiku? Izdvajamo 0,2% za nauku, želimo da imamo veći društveni proizvod da bi mogli da podmirimo socijalne obaveze države. Veći društveni proizvod je vezan za više proizvodnje, za više posla, više posla traži čvršće veze sa svetom, čvršće veze sa svetom ne mogu biti posledica ljubavi nego jasnih interesa.

Ti interesi se ovde ne mogu ostvariti, jer naša Vlada nema razumevanja za sopstvene poslodavce, kako će onda imati razumevanja za poslodavce koji dolaze iz sveta?

Ako radnici blokiraju Koridor 10 danima, više nikog ne interesuje ko je tu u pravu, država je nesposobna da zaštiti vitalne komunikacije, a ona to ne želi da radi, ne zbog toga što ne može nego zbog toga što neće da se konfrontira sa svojim biračima. Na takav način mi nigde nećemo stići.

Pitanje za ministra rada - šta čini za one koji u ovoj zemlji nešto rade?

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, član 27. Pošto predsednica nije tu vi ste dužni da nam obezbedite normalne uslove za rad.  Ne mislim da gospodin Mrkonjić uopšte može bilo šta da nam kaže o programskom zajmu za razvoj javnih finansija. On čak nije ni ovlašćeni predstavnik za tu tačku dnevnog reda, a direktno je ta tačka dnevnog reda najveća prepreka raspravi o ovim drugim tačkama dnevnog reda za koji je gospodin Mrkonjić zadužen.
Jer ako mi definišemo ovaj zajam kao preduslov uvođenja reda u javne finansije, a, s druge strane, recimo uzimamo 75 miliona evra za opštinsku i regionalnu infrastrukturu, onda je jasno da mi praktično sami sebi stvaramo problem. Bilo bi dobro da ovde dođe ministarka, a tu se pominje mlađi savetnik u Ministarstvu finansija Višnja Kuzmanović, kako bi nam praktično rekla nešto više o ovom zajmu, jer mi ne možemo, a mislim da je besmisleno da razgovaramo sa gospodinom Mrkonjićem o svemu tome.
(Milutin Mrkonjić: Diana priprema odgovore na amandmane, dići će za pola sata.)
Sve razumem, ali dajte malo da…

Lepo bi bilo da naučite ministra kako se ponaša u Skupštini.  Prošli put je bio ovde kao predstavnik Vlade zadužen za tišinu, to je bio dan u kome poslanici postavljaju pitanja Vladi, pa nije mogao da odgovori ni na pitanja koja se postavljaju Vladi, kao instituciji, a nije mogao da odgovori ni na pitanja koja su se postavljala njemu lično, kao članu UO NIS, ali dobro, u redu.
Dajte da vidimo kako ćemo ovo da rešimo i da izuzmemo ovu tačku dnevnog reda i kako da se ponašamo. Razumemo da sada ministarka recimo, sada radi na amandmanima, ali ne možemo da razgovaramo o ovom važnom zajmu 70 miliona evra, 100 miliona dolara koji idu za reformu javnih finansija ili izuzmite tu tačku dnevnog reda ili dajte da vidimo kako ćemo to pitanje da rešimo. Ako se Vlada ovako neodgovorno odnosi prema tome, onda neka ne čeka od nas da na to pristajemo.

Razumem da to nema mnogo direktno veze s vama, ali s kim da razgovaramo o zajmu od 70 miliona evra za reformu javnih finansija. Vlada je odredila kao svog predstavnika ministarku finansija, a što je i logično, onda je juče poslala neku ceduljicu ovde u kojoj nešto tako menja, ali mi nemamo s kim da razgovaramo, nema ni poverenika ministarstva, nema nikog ko može da odgovori na bilo kakvo pitanje o tome.
Ili da se složimo da o tom zajmu ne razgovaramo. Onda da ne budemo mi odgovorni što će se sutra javiti neki problem koji proizilazi iz činjenice koju nismo bili u stanju da na adekvatan način, razgovaramo o ovoj tački dnevnog reda. Ako moramo da štedimo na svakom koraku, hajde da vidimo da li je odgovorno ponašanje i adekvatna rasprava o zajmu koji ova zemlja uzima zadužujući svoje građane.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, veoma važna tačka dnevnog reda. Veoma važna. Vi ste kroz nju praktično prošli svodeći se na tih nekoliko izmena i dopuna postojećeg zakona, ali već na ovim zakonima se zapravo vidi koliko smo mi bili u pravu kada smo rekli da bi mi želeli da je budžet recimo socijalno odgovoran, ali se sada ispod cena socijalne odgovornosti ispostavlja kroz sužavanje prethodno datih prava i u slučaju materijalnih dodataka i u slučaju zamrznutih penzija.
Ono što moramo ovde reći je zapravo taj fundamentalni problem sa kojim se naše društvo suočava i koji vi izbegavate da pomenete, o kojem niko nije ništa odgovorio, pa se onda na tapetu nađe onaj ko operiše na prvoj liniji fronta. Znate, kada ste na prvoj liniji fronta, onda ne pitate ranjenika da li je za operaciju bez anestezije ili ne, nego operišete i spasavate život.
Kako može da funkcioniše zemlja na normalan način, da ispunjava svoje obaveze prema građanima, ukoliko je u njoj 18% stanovništva bez posla, a 30% društvenog proizvoda se recimo usmerava za penzije? Kako izgledaju te penzije? Pedeset odsto penzionera je ispod 20.000. Kako izgledaju javne finansije? Prenapregnuto, praktično se raspadaju pod takvim teretom.
Prošle godine, i toliko puta smo o tome govorili, penzije su se svima povećale linearno za 10%. Da li je to bila dobra mera ili ne, sa stanovišta jedne partije vladajuće koalicije, to je nešto što je samo po sebi nesporno.
Iz naše perspektive, ne stranke koja je u opoziciji, nego stranke koja je različita strateški, to je jedna nedorečena i štetna mera, ako se gledaju njeni efekti, ako se analiziraju.
Sad smo slušali predstavnika SPS-a, pre nego što je povećana penzija linearno za 10%, evro je vredeo 78 dinara. Odmah posle povećanja, nacionalna valuta je izgubila 20% svoje vrednosti, tako da nisu penzioneri dobili 10% više, nego su penzioneri na jednoj strani dobili 10% više, da bi izgubili 20% i to svaki penzioner u ovoj zemlji zna.
Gde je drugi problem? Prosečna penzija, procenat u neto zaradi u januaru je iznosio 74%, u februaru 68%, u martu 70%, aprilu 65%, pa 68%, pa 66%, pa 68%, pa 66%, pa 65%, 67%, 68%, 67%. Dokle će stići zemlja u kojoj je penzija 70% plate? Dokle će stići zemlja u kojoj je broj penzionera duplo veći od broja ljudi koji traže posao? Mi ne možemo da se bavimo sada rešavanjem recimo problema penzija, a da ne shvatimo da je taj problem posledica dubokih deformacija jedne loše politike koja je godinama vođena.
U subotu su vam rekli da je svega 18% penzionera ispunilo puni radni staž i na osnovu punog radnog staža otišlo u penziju. Mi smo jedina evropska zemlja, za druge zemlje nemamo podatke, možda vi imate, gospođo Dragutinović, u kojoj je broj invalidskih penzija veći od broja porodičnih penzija: 25% penzionera prima invalidske penzije. Jasno je da se tu radi o zloupotrebama. To je očigledno.
Jasno je da su kod nas ljudi odlazili u penzije u koje, i sami ste rekli, jesu ekonomska kategorija, pre svega, socijalno motivisana. Stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla preko noći su postojali penzioneri.
Tada se nije razmišljalo o posledicama. Radilo se od danas do sutra, zato danas imamo neodrživu situaciju, da se iz penzionog fonda, znate, onaj prirodan osećaj svakog penzionera koji kaže - ja sam svoju penziju zaradio. Iz tog fonda u kome se nalaze zarađene penzije, stiže 45% novca, a iz budžeta 55%.
Kako se puni budžet? Budžet se puni onako kako je definisala ministarka finansija - porezima, prihodima države, konkretnim radom.
Mi ne možemo da rešimo pitanje penzija na adekvatan način ako, sa druge strane, ne postavimo pitanje zapošljavanja ljudi. Zato smo mi insistirali da se kroz ovaj budžet na neki način uspostavi princip kolektivne društvene solidarnosti. Ako smo u 2009. godini, kao društvo, kao građani imali razumevanje za potrebe penzionera i podigli penzioni budžet za pola milijarde evra, onda moramo u ovoj godini pronaći snagu da podržimo onaj drugi deo Srbije koji treba da stvori tih 55% penzionog fonda i koji treba da obezbedi minimalnu egzistenciju za sebe i za svoju porodicu. Mi se na tom polju razilazimo.
Tačno je da će penzije ove godine biti zamrznute, ali će se masa uvećavati. Kako se masa uvećava, tako dolazi do deformacije i vi to vrlo dobro znate. Ako sto dinara delite na sto penzionera, pa onda u narednoj godini kažete da se ne može ići više od sto dinara, a dobijete još 20 penzionera, kako će se pokriti ta deformacija? Svi vrlo dobro znamo da će tu morati da dođe do korigovanja politike. Zato ne možemo da razgovaramo na ovakav način o javnim finansijama. Ako je država trebalo da štedi, onda je pre toga morala nama, kao građanima, da kaže istinu - da taj kaiš koji se steže 20 godina više nema ko zna koliko rupa, da je on stegnut do kraja. U Švedskoj, u Norveškoj možete da štedite, ali u Srbiji više prostora za štednju nema.
Moramo da počnemo nešto novo da stvaramo. Zbog toga se sad suočavamo sa paradoksom - da je pola milijarde evra potrošeno da bi, praktično, penzioneri bili još veće žrtve danas nego što su bili pre godinu dana, da bi oni imali 70% zarade, ali da je ta zarada realno manja nego što je bila onda kada su imali 60%. U Rusiji je prosečna penzija u odnosu na prosečnu zaradu 30% zarade. Da ne govorimo o nekim drugim državama.
Mi ne možemo da vodimo takvu politiku, ali moramo napraviti dogovor unutar društva. Prvo, dogovor koji će nas, kao generaciju koja može nešto da stvori u ovoj zemlji, obavezati da na ruševinama sveta koji su stvorili ti penzioneri, proizvedemo neke nove vrednosti. Sve može da propadne, ali imamo obavezu nešto novo da stvorimo. To se sada ne dešava. Naša država mora biti beskompromisna u uvođenju reda i u penzionom fondu i u poreskoj politici i u onom segmentu svog finansijskog poslovanja u kojem je, više nego očigledno, užasno neodgovorna.
Govorili smo o železnici, o milijardu evra donacija železnici, donacija kroz tolerisanje gubitka železnice od 100 milijardi i plata koje jedu 12 ili 13 milijardi. Dokle će stići zemlja koja se na takav način odnosi prema svojim problemima? Naša želja nije da mi oduzmemo pravo penzionerima na penziju, naša želja je da im omogućimo da oni to svoje pravo ostvaruju i u godinama koje su pred nama.
Setite se kako je započela ta avantura, sa pričom o brzim prugama i švedskom standardu, pa smo završili na tačkicama i bonovima, jer nam valuta nije vredela više ništa. Tada su uništeni penzioni fondovi.
Gospođo Dragutinović, ako se zamrzavaju penzije na zatečenom nivou, šta se dešava sa novim penzionerima, tj. onim penzionerima koji će se ove godine pojaviti kao korisnici penzionog fonda i koliko je takvih ljudi, da li neko uopšte zna?
Šta ćemo da radimo sa tim čudnim zaključkom da je bilo puno zloupotreba, pa se onda prosek vadi iz poslednjih 12 zarada, a ne iz poslednje tri, jer su poslodavci bili blagonakloni prema porodiljama? Otprilike je taj problem definisan na takav način, da su prikazivane razne zarade, da se o tome radi. Treba to da kažemo, jer ljudi onda ne znaju o čemu razgovaramo.
Mi razgovaramo o jednostavnoj istini. Poslodavac poslednja tri meseca diže platu iznad realne, da bi onda kroz tu platu povećao dečiji dodatak i na takav način podržao mladu porodicu.
Zašto se dolazi do potrebe da poslodavac sam sebe opterećuje na takav način, jer on to isplaćuje, a posle to država refundira? Znači, poslodavac sebe opterećuje, a onda kuca na vrata državi, državi koja je najveći dužnik i koja često ne izmiruje svoje obaveze efikasno. Znači, to je životna nužnost.
Ako mi vezujemo sve za prosek u poslednjih 12 meseci, onda moramo postaviti pitanje da li je to pravilo koje važi samo za dodatak ili je to pravilo koje se uvodi u svim drugim slučajevima u finansijama? Kako se formira, recimo, jedna penzija - lični bod, opšti bod, lični koeficijent? To je čitava matematika.
Ako smo uspostavili tu jedan princip koji važi za sve, ovde uspostavljamo drugi princip, iako nisu iste teme. Očigledno je da mi principe prilagođavamo svojim mogućnostima. Da ne postavljamo pitanje kapaciteta koji ostaju neiskorišćeni da bi se te mogućnosti proširile.
Kako će izgledati Srbija naredne godine, ako već ove godine iz Srbije može da se bez problema bilo gde u svetu? Milion ljudi je otišlo iz zemlje 90-ih godina. To je u onom konkretnom smislu radna snaga ove zemlje, ona koja treba da stvori vrednosti iz kojih će se isplatiti i njihova zarada i penzija penzionerima.
Ono što mi tražimo od penzionera je dogovor. Oni bolje od nas znaju da su sve te povišice o kojima se govori besmislene i da one ništa ne znače, praktično, da su toliko male i mizerne, 0,1% penzionera prima penziju preko 70-80 hiljada dinara, ispod 20 hiljada je 50%.
Mi moramo da uspostavimo tu neki red. Zašto nije sprovedena kontrola i revizija penzija koje su date u poslednjih 15-20 godina? Zašto se ne uspostave novi kriterijumi koji će uvažiti činjenicu da danas penzioneri rade, oni su radno sposobni? Otišli su u penziju sa 50 godina. U MUP se ide sa 50 godina starosti u penziju, u vojsci isto tako. Oni odlaze u penziju i sutra dolaze na radna mesta i oni su konkurencija mladom svršenom studentu i jeftiniji su za iznos penzije, pošto za toliko mogu da spuste svoju zaradu kod poslodavca. Koliko je takvih ljudi u Srbiji?
Kad govorim o novcu, onda moramo biti jasni, tu nema emocija. Ne možemo da potkradamo jedni druge, a da se pred državom pojavljujemo kao nevini. To je ono što nam se svima desilo. Vrlo dobro ova zemlja zna da se u penziju nije odlazilo tako što su se ispunjavali kriterijumi, nego tako što su se pronalazile veze ili tako što je to bilo politički korisno, pa propadne fabrika i preko noći svi propali radnici postanu penzioneri s pravom da očekuju od države da se o njima stara.
Mi smo staro društvo. Prosečan radni vek je kod nas manji nego što je to uobičajeno u zemljama poput naše, ovakva kakva je Srbija, recimo, u Evropi, 15-20 godina i ljudi koji imaju 15-20 godina radnog staža, redovno regulisanog, mogu biti srećni. Naše generacije nemaju ni zdravstveno osiguranje, ni penziono osiguranje. Najveći deo dosadašnjeg radnog veka proveli su u kratkotrajnim poslovima, radeći na crno. To je tempirana socijalna bomba sa kojom će se zemlje suočiti vrlo brzo.
Zato moramo promeniti osnove. Nemamo razumevanja za tu ideju da se istovremeno društvo uverava kako se vodi socijalni budžet i kako je ova vlada zainteresovana za prava radnika i za prava penzionera, a tamo sedi jedna poslanička grupa koju baš briga i za radnike i za penzionere, a onda dođe pred nas tačka dnevnog reda - zamrzavanje penzija, smanjenje osnovice za dečiji dodatak i onda to govori da smo mi u pravu.
Pre dva dana smo čuli predsednika Republike, ali i predsednik Republike i premijer i ministar rada, oni se svi bave radnicima bez posla. Hoće li se neko obratiti radnicima koji, uprkos svemu, danas rade, poslodavcima koji, uprkos krizi, danas rade? Ko se o njima stara? Poslednjih 10 godina ti ljudi su obnovili ovu zemlju, a ne oni koje gledamo na prugama, koji su bili topovsko meso Miloševićeve politike i ostali taoci u svojim propalim firmama i danas nas drže tu u matu.
Recite, gospođo Dragutinović, da smo bili u pravu kada smo rekli da ne može da se vodi ona budžetska politika koju ste promovisali u petak i subotu. Ovde se vidi da je to nemoguće. Na jednoj strani obećavamo socijalno odgovornu državu, a sa druge strane kažemo da mi to ne možemo više.
U ovom trenutku socijalna odgovornost nije deljenje milostinje od strane države koja je prethodno društvo uništila. Socijalno odgovorna politika je definisanje načina na koji će se stvari postaviti na svoje mesto. Imaš 55 godina i primaš penziju, imaš 70 godina i primaš penziju, pa ne možete da imate istu penziju, niste isto radili, niste isto uložili u taj penzioni fond.
Predlažemo vam da definišete jedan minimum i da kažete koji je to minimum koji će ova država obezbediti svakom penzioneru. Pogledajte kako izgledaju poljoprivredne penzije - 8.000 dinara, u proseku 8.000 dinara, 30% stanovništva nam je vezano za selo.
Naš predlog je po ovom pitanju mnogo korektniji prema penzionerima. Mi smo vam predložili amandmanom da se smanji procenat penzije za godinu radnog staža. Na takav način može se doći do uštede koja će biti iskorišćena, ne za Potemkinova sela, nego za zapošljavanje 18% ljudi koji danas nemaju posao, koji će onda svojim radom popuniti te fondove, da bi mogli i oni da dobiju penziju i oni koji od njihovog rada zavise. Pošto ne može država da stoji, a da istovremeno finansira sve oko sebe.
Tih pola milijarde nam strašno smeta, jer ih ne vidimo danas. Danas oni više ništa ne znače. Smeta i vama to, samo što ste vi ekonomista pa se ne bavite politikom. Mi se bavimo i politikom i ekonomijom. Danas toga nema u budžetu više.
Sa pola milijarde, sa pažljivo potrošenih pola milijarde mi smo mogli da unapredimo naš obrazovni sistem, da rešimo neke infrastrukturne probleme, da učinimo zemlju konkurentnijom, da je približimo svetu od koga finansijski zavisimo.
Konačno, ako pričamo o politici, u interesu penzionera je realizacija one politike na kojoj, recimo, mi insistiramo, kojoj se oni u najvećoj meri suprotstavljaju. Bez stranih investicija nema novih radnih mesta. Bez novih radnih mesta nema novih doprinosa. Bez doprinosa nema penzionog fonda. Nova radna mesta zavise od novca koji je negde na zapadu. Taj novac se ne ulaže u zemlju. Taj novac se ulaže u zemlju koja ima tako krupne dileme kao što ima danas Srbija, zemlju kojom se još uvek vlada demagoški.
Penzioneri treba da nas podrže, a ne da očekuju od nas da mi tresnemo glavom kao što su tresnuli oni, pa da onda shvatimo gde smo grešili. Ako nemaju snage više da rade, neka nas podrže. Ako nema novca u Srbiji koji su zaslužili, mora biti poštovanja za njih.
Taj novac, tih 10% koji je otišao penzionerima mogao je efikasnije da se iskoristi za reformu zdravstvenog sistema. Unapređenje zdravstvene zaštite, rešavanje problema gerontoloških centara. Kroz široku decentralizaciju može se doći do onih rešenja koja su karakteristična za Beograd.
Beograd je sa dve milijarde u ovoj godini pomogao najsiromašnije Beograđane i najstarije. Ali, druge lokalne samouprave to ne mogu da urade, jer su potpuno obespravljene. Lokalnim samoupravama prava, imovinu, pa će onda one biti u stanju da urade jedan deo posla koji danas država pokušava da uradi, ali nije dovoljno efikasna.
Kada ćemo započeti penzionu reformu? To je kao da MMF plaća te penzije, pa mi od MMF čekamo da nas on na to prisili, ili Svetska banka. Pa, ne primaju oni penzije u Srbiji, oni primaju u zemljama u kojima je to pitanje kako-tako rešeno.
Mi ovde imamo mnogo dilema na koje moramo da odgovorimo - da li ćemo uvoditi privatno penziono osiguranje ili ne, ono je negde već prisutno, izraženo, ali ne na koncepcijski način, ne na strateški, da li ćemo kombinovati ta dva sistema? Jedan dan čujemo argumente koji idu u prilog tome, drugi dan kritičke argumente, koji tako nešto odbacuju, ali mi nemamo strategiju.
Ne možete da dođete u Skupštinu i da kažete - ove godine će penzije biti zamrznute, i tu da stavite tačku, ove godine će penzije biti zamrznute, one će biti manje za stopu inflacije koja je formalno 6% ili 7%, one će biti manje jer se vezuju za zaradu onoliko koliko je pao indeks zarade, ali zato penzioneri ovo je naša strategija. Vaša deca će dobiti posao, ono što vam ne dostaje u životu moći će da vam ponude oni zbog toga što će biti sposobni da rade. Danas, iako su sposobni, ne mogu da ostvare to svoje pravo. Mi na tome želimo da gradimo politiku.
Katastrofalna je situaciju u kojoj se konfrontiraju generacije, ali niko nije ponudio međugeneracijski dogovor. Ideja solidarnosti mora da postoji među nama. Nijedan penzioner ne želi da živi na račun svoje dece ili svojih unuka, nijedan normalan. I moji roditelji su penzioneri, i naši roditelji su penzioneri. Kada živite u jednoj porodičnoj zajednici onda ste više nego svesni koliko smo u pravu kada insistiramo na toj vrsti reda koji ovde ne vidimo.
To je najskupljih pet poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma, pet poslanika - 500 miliona. Sada ovde čujemo hvalospeve o Vladi koja je imala sluha za penzionere pa je podigla penziju za 10%. Podigla je penziju i srušila dinar za 20%. Penzioneri znaju šta su mogli da kupe za svoju penziju bez tih 10% i šta mogu sada. Ta mera na kojoj insistirate govori da smo mi bili u pravu, ali njoj ne dostaje strategija.
Naredne godine će procenat opterećenja zarade biti još veći, jer će morati taj budžet da se popuni, taj minimum koji treba da ostvarite. Mi nemamo više gde da štedimo, zato moramo preokrenuti te odnose. Nadam se da ćete imati makar toliko razumevanja da kažete koliko je neodrživ ovakav odnos u budućnosti.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, slažemo se ako govorimo o obavezi parlamenta da se brine o svom društvu i svojim građanima. Tu nemamo nikakve razlike po tom pitanju.
Razlike koje među nama postoje proizilaze iz činjenice da mi ne mislimo samo na ovu generaciju penzionera, današnju. Mislimo na one ljude koji i sutra treba da ostvare svoje pravo na penziju. Znate koliko je sa te strane osiguran prosečan četrdesetpetogodišnjak ili pedesetogodišnjak danas u Srbiji, koji je 20 godina proveo u takvoj ekonomiji koju ste vi pomenuli, najmanje 40% sivoj?
Kako će izgledati njegov penzionerski život? Kad ćemo mi otvoriti, unutar društva, dijalog o rešavanju tog problema?
Evo, vi sami kažete – zaposlen a ne prima zaradu. Problem je sa metodologijom. U kojoj to zemlji još normalnoj možete da budete zaposleni, a da ne primate zaradu i koliko to može da traje? U stečaju ne izmiruju svoje obaveze. Naravno. Što se ne primeni Zakon o stečaju? Zato što je to politički štetno, jer mi ne gasimo preduzeća.
Tačno je da druge zemlje imaju slične probleme kao i Srbija. Suština problema je identična – stara društva, ali oblici su potpuno drugačiji. Mi se ovde nismo suočili sa jednostavnim odgovorom na to veliko pitanje. Penzije jedino mogu da obezbede ljudi koji će danas raditi. Penzije ne mogu da se ostvare pozivajući se na pravo koje proističe iz činjenice da ste vi nekada radili. To svi znamo.
Niko ne kaže da penzioneri nisu zaradili svoje penzije. Samo kažemo da tog novca više nema u dovoljnoj meri. Ako ga budemo na ovakav način obezbeđivali njega će biti sve manje i to svi dobro znamo. Zato moramo da se okrenemo onom poslu od kog Vlada beži, a to su reforme, ozbiljne, duboke, sveobuhvatne reforme. Želeli smo da ovaj budžet bude takav. Prethodni nije bio. Nažalost, nije ni ovaj.
Ovo je budžet koji održava postojeće stanje, koji pokušava da sačuva Srbiju sa glavom iznad vode i to je na kratke staze potpuno prihvatljivo. Problem je što će doći neka druga Vlada, što ćemo se sresti ovde u parlamentu za godinu, dve, tri. Tada će penzija biti 100% plate, ako se bude smanjivao broj ljudi koji rade, biće i o tome treba danas da razmišljamo, gde pronaći resurse za pokretanje ekonomije. Mislimo da ti resursi postoje i u okviru tog poražavajućeg iznosa od 30% budžeta koji se vezuje za penzije. Tu nije zaveden red.
Vi ste rekli da se za godinu ili dve smanjio broj invalidskih penzija sa 33% na 25%, ali nemamo odgovor na pitanje da li je završena revizija ili je ona u toku.
Ako nije završena, koliko novca treba da damo da se ona što pre završi, pa da kažemo – ovi ljudi su stvarno invalidi i zaslužuju invalidske penzije, jer su stradali na svom radnom mestu, a ovi drugi su se snašli i nećemo to da plaćamo.

Gospođo Dragutinović, mislim da se nismo razumeli. Kada govorimo o budžetu onda nažalost ne govorimo samo o budžetu razmatrajući, recimo, pitanje penzija, očigledno je da sve vreme ovde u stvari imamo posledice i probleme, a uzrok tog problema je na drugom mestu.
Naveli ste recimo da se za sada kratkoročno deluje da bi se sanirali efekti krize kroz targetiranje socijalnih naknada. Šta je sa smanjenjem broja zaposlenih u državnoj upravi? Taj zakon smo imali ovde pre mesec dana. Klasična demagogija. Kakve će efekte taj zakon proizvesti u ovom budžetu za 2010. godinu? Toga praktično nema.
Mi ne možemo da polemišemo, mi kao poslanička grupa, sa vama lično. Prosto, vi imate novčanik i sa njim možete da platite onoliko koliko imate novca u njemu. Nas interesuje šta se dešava sa ovim društvom u celini? Zašto imamo malo novca? Zato što pogrešno radimo, loše radimo i to treba da se promeni. Nije MMF došao ovde i rekao, smanjite penzionerima penzije.
Što se tiče MMF, penzije ovde mogu da budu i 100.000 evra, ako se isplaćuju iz nekog fonda koji to može da izdrži. Mi imamo problem sa činjenicom da 15% BDP ove zemlje odlazi u penzije koje su mizerne.
Kako bi bio veći BDP, mi moramo da povučemo određene poteze. Društveni proizvod je zbir privatne potrošnje, privatnih investicija, javne potrošnje i javnih investicija i neto izvoza.
Šta je Vlada preduzela da se u ovoj godini uradi nešto više osim što sada razmišlja o reformi penzionog fonda? To je tema. Ako znamo da treba da izvozimo, što se sada o tome ne razmišlja. Zašto se kaže, potrebna nam je prekvalifikacija radne snage, potrebne su nam nove škole, moramo da unapredimo naše znanje, potrebna je reindustrijalizacija, nema demagogije, poštovaćemo investitore, pravna država, efikasne institucije, zakoni koji su logični.
Mi imamo zakon koji smo ovde usvojili pre mesec dana. Kompromitovali smo državne činovnike, a onda je došao revizor i rekao – niko neće da bude revizor u DRI. Zašto bi i bio u takvoj državi koja ga ne ceni i ne poštuje? Bez dobrog revizora imamo problem sa Svetskom bankom, imamo problem sa drugim međunarodnim finansijskim institucijama koji kažu – ne možete da trošite naš novac, a da nam ne položite račun za to, svoj možete da trošite kako god hoćete, ali naš ne možete. Naš možete da trošite samo po strogim pravilima, onim koji nas obavezuju u našim zemljama ili u međunarodnom poretku. O tome se radi.
Što se tiče deficita, tačno je da je on strukturni, ali mi ne možemo sada da se tešimo činjenicom da će i u ovoj godini on biti manji nego što je u nekoj drugoj zemlji u okruženju, recimo, kao što je to slučaj sa Rumunijom, a u Velikoj Britaniji je 18%. (Predsedavajuća: Tri minuta.) Pa, ništa. Drugo je problem.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, gospođo Dragutinović, bilo bi prirodnije da uz vas možemo da vidimo i predsednika Vlade, jer je ovaj budžet, kao i prethodni, žrtva brojnih političkih slabosti koje ne mogu biti otklonjene koliko god vi to pokušavali drugačije da predstavite. Ekonomija je oduvek u ovoj zemlji bila žrtva politike i tako je i ovoga puta.
Pošto je tu ministar Mrkonjić, mislim da će on razumeti LDP koji pokušava da dokaže da je nemoguće voziti voz ako pruga ima samo jednu šinu. Vaša pruga, gospođo Dragutinović, je upravo pruga sa jednom šinom.
Kako može budžet biti i razvojni, i socijalni, ako je na osnovama na kojima je pravljen i prethodni, a u međuvremenu niti smo se razvili, niti su socijalni problemi u društvu rešeni? Ono što vi definišete kao socijalna politika jeste zapravo milostinja države koja je prethodno uništila svoje stanovništvo. Tu su politički predstavnici jednog dela našeg društva, penzionera, koji su prošle godine tj. ove godine vanredno koštali Srbiju pola milijarde evra više, a kada uđete u strukturu tih penzija vidite da je pola miliona penzionera u ovoj zemlji sa pola milijarde evra povišice stiglo do penzije od 13.000 dinara.
Naš osnovni problem je što je ova zemlja došla do tačke u kojoj je više nemoguće pomiriti prava i obaveze, prava ljudi na dostojanstven život i obavezu države da im tako nešto omogući. Zbog toga je preduslov ozbiljnog budžeta dogovor sa ljudima koji u ovoj zemlji žive. Tog dogovora nije bilo. Ne želim od vas da tražim odgovor na pitanje zašto tog dogovora nije bilo, jer je taj odgovor morao da nam da predsednik Vlade, koji je juče ušao ovde sa ambicijom čoveka da pre iz sale izađe nego što bi u njoj da ostane. Ako predsednik Vlade neće da brani svoj budžet, ko će onda taj budžet da brani?
Govorim o politici, a ne o razdelima. Znate da su javne finansije ove zemlje duboko kompromitovane, da su kompromitovani izveštaji državnog revizora, da je Vlada opravdanje pronašla u knjigovodstvenim greškama, tj. da su za razlike u interpretacijama Vlade, odnosno Državnog revizora odgovorne knjigovođe. Možda je to zaista tako, ali ste bili dužni da ovde omogućite raspravu o tome, da bismo mi uverili građane da nam je zaista stalo do tog novca koji od njih uzimamo i koji u njihovo ime trošimo.
Jer mi, gospođo Dragutinović, vašu Vladu podržavamo u njenim evropskim nastojanjima, ne zato što prodajemo svoje poslaničke mandate, nego zato što nam je jasno da ne može jedna partija da povede Srbiju u Evropu, pa i kada smo podržavali radikale pre godinu dana u njihovom nastojanju da amandmanom izmene preambulu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, da tako i oni za taj sporazum glasaju, isto smo to radili uvereni da ne može polovina Srbije da ode u Evropu, a druga da ostane.
Možete li pre podne da budete poštena Vlada, a popodne nepoštena? Zašto ne branite svoje poštenje ovde i ne dokazujete ga, nego nas dovedete u situaciju u kojoj je klima toliko kontaminirana da smo svi krivci? Kada pitate prosečnog građanina Srbije, onog o kojem se mi staramo, i onog zbog kojeg vi ovde sedite u subotu u 12.00 časova, on u nama prvo vidi prevarante i lopove, a po pravilu na poslednjem mestu, možda nekoga ko ima dobru nameru i pokušava nešto da uradi.
Evo ga završni račun budžeta grada Beograda za 2008. godinu sa Izveštajem o izvršenju. Usvojila ga je Skupština Grada u junu mesecu. To je urađeno na insistiranje LDP i to je bilo moguće i uraditi sa vašim budžetom za prethodnu godinu. Samo je jednom to urađeno, 2002. godine. To je uradila Vlada Zorana Đinđića, naša Vlada, koja je srušena ubistvom 12. marta. Od tada do danas nije položen račun za postupanjem sa javnim finansijama iz nemoći, iz slabosti iz odsustva prostora za tako nešto, a za to je odgovorna vladajuća koalicija.
Sada raspravljamo o budžetu za 2010. godinu, a 90% ljudi u ovoj zemlji misli da smo lopovi, svi i to je politički problem, a ne problem ekonomije. Ako vi niste u stanju da branite sami svoje političke pozicije, kako to može da uradi bilo ko drugi? Govorimo o razlici o 100 milijardi u prihodima i rashodima. Ne mislim u završnom računu nego u budžetu za narednu godinu. Govorimo o penzionerima i zamrznutim penzijama, a koliko će biti povećana masa penzija. Ne govorimo o mladima. Na kakav način razmišljamo o budućnosti, jer smo se pretvorili u državu koja misli samo na sebe u ovom trenutku? Da li imamo neku strategiju? Kako će izgledati budžet za narednu godinu, kada je jasno da nismo napravili analizu ispunjenih planova za ovu?
Gospodine Mrkonjiću, koliko je realizovano projekata u nadležnosti vašeg ministarstva? Ni vi sami ne znate više koliko preduzeća je nadležno za taj koridor. Jedan upravni odbor, drugi upravni odbor, jedno preduzeće, drugo preduzeće, treće preduzeće. Nemamo mi iz LDP nikakvu korist sad u tome da poentiramo na međusobnim neslaganjima i prepucavanjima, ali nas interesuje prostor koji ste nam ostavili da mi svojim inicijativama učinimo taj budžet boljim ili da vas podržimo tamo gde je dobar, a podrška vam je potrebna, kao što je to bio slučaj u nekim drugim situacijama.
Ovaj budžet je žrtva nemoćne i nesposobne Vlade i to je činjenica. Vlada koja pokušava da očuva postojeće odnose u društvu, a oni su loši. Vlada koja nije napravila međugeneracijski dogovor nego penzionerima deli milostinju, tako što oduzima mladima pravo na normalnu budućnost. Povećali ste penzije za 10% krajem prošle godine. Jedna od posledica tog povećanja je klizanje dinara i pad kursa sa 78 na 95-96. Time su te penzije obezvređene, a pola milijarde evra je potrošeno u projektu koji je unapred osuđen na propast. Vlada mora da omogući međugeneracijsku solidarnost, da otvori prostor nama koji treba nešto da stvaramo u ovoj zemlji, pa da onda sa tim novim vrednostima osiguramo i svoj život i život onih čije su vrednosti prokockane i uništene, između ostalog i zbog toga što su na tako nešto sami pristali.
Mesečno se izdvaja 18 milijardi dinara u penzioni fond, a penzioneri su politički najkonzervativniji deo našeg društva. Oni pružaju najveći otpor evropskim integracijama, oni pružaju najveći otpor integracijama u NATO pakt. Hoćemo strane investicije, gospodine Mrkonjiću. Pa, gde su pare? Samo na Zapadu! Gde se pare ulažu? Samo tamo gde je sigurno. Ni vi, ni ja, ne bismo ih uložili tamo gde mislimo da nisu sigurne. Za taj zapad sertifikat sigurnosti je članstvo u NATO paktu. Pogledajte Rumuniju i ekonomski razvoj Rumunije, 140% je rast investicija po ulasku u NATO pakt.
Hoćemo da rešimo problem regionalnog razvoja. Kako ćemo da razvijamo Niš, kako ćemo da napravimo železnički čvor u Nišu kad vozovi iz Niša nikuda ne idu? Gde će vozovi iz Niša? Ne mogu na Kosovo, tamo nismo dobrodošli, zatvorili smo sebi vrata pogrešnom politikom, a dvaput nam je veći izvoz na Kosovu nego u Rusiji. Šta da radimo u Crnoj Gori? Posvađali smo se sa Crnom Gorom. Da kupimo Bar? Kakvi su nam odnosi sa Crnogorcima? Šta da radimo u Bosni? Šta da radimo u Makedoniji?
Hoćemo u Evropu, ali sa kakvom idejom? Da Evropa finansira našu nesposobnost? Nećemo tako daleko stići. Zbog toga, gospođo Dragutinović, nama nisu potrebni razdeli, nama je potrebna politika. Ako se sve ovde u Parlamentu svodi na pojedinačno nastojanje ministara, na one besmislene sednice poput jedne od poslednjih kada je ministar Ugljanin ili ministar Čiplić zastupao Ministarstvo kulture, medija, nauke, pošto već niko nije hteo da brani taj zakon o autorskim pravima, onda mi ne možemo da računamo na bilo kakvo poboljšanje u godini koja je pred nama.
Gde mi vidimo osnovne probleme? Ako govorimo o razvoju, samo ste vi tu. Izvinite, gospodine Šehoviću, nemamo mi mnogo šta da pričamo sa vašim ministarstvom na temi budžeta, ali, evo ga tu ministar Mrkonjić, a i vi ste tu, gospođo Dragutinović.
Recite nam kakve su koristi od fenomenalnog zakona o planiranju i izgradnji koji je ubio građevinsku industriju ove zemlje, uništio je? Samo demagoške, populističke i ništa više.
Moralo je 26 podzakonskih akata da se donese, doneta su samo tri. Ljudi u Beogradu ne mogu da promene pločice u svom stanu, jer se i to tretira kao građevinska intervencija. Četrdeset posto bruto društvenog proizvoda ove zemlje proizilazi iz aktivnosti građevinske industrije. Propalo je 700 kompanija u prošloj godini. Očekuje se propast 500 u godini koja je pred nama, a mi smo jedini na svetu doneli zakon koji je uneo potpuni haos.
Sada menjamo i poreske stope. Videćemo kolika je poreska stopa na nekretnine ovde, a kolika je u zemljama u okruženju. Dokle ćemo tako stići? Oni vas ostave i kažu – nađite pare! Vi izađete i kažete –moramo da povećamo porez! A oni kažu – ne, ne može da se poveća porez, nego ćemo da prodamo nešto ispod tezge na crno. Pa, šta ćemo sutra? Odakle nama novac? Iz kredita koji su skupi, jer su ovde veliki politički rizici i nesigurna je zemlja, nestabilne institucije, ne poštuju se zakoni.
Može novac doći iz privatizacije, ali to je rasprodaja, to nije privatizacija, a mi smo sami uspostavili ta pravila ovom brukom koja je pratila privatizaciju ''Naftne industrije Srbije'' i sramotom.
Koji su nam još izvori novca? Grinfild investicije. Pa, u kakvim uslovima mi živimo da bi neko ovde uložio novac? Što bi neko uložio novac u Luku ''Beograd'', koja je postala paradigma i političke korupcije i demagogije i nesposobnosti ovog društva? Dve milijarde evra vredi 70 hektara. To u Dubaiju ne postoji, ali evo nas sada, ni to, ni svako drugo gradilište u Beogradu danas ne radi. Usvojili ste Generalni urbanistički plan, propade politički projekat na kome se radilo godinu dana zbog demagogije.
Vi ste ovde ministar finansija koji treba da izađe i da kaže – naši pravci razvoja su ti, ti i ti i da bi se oni ostvarili morate uraditi to, to i to!
Radnici izađu i legnu na prugu. A onda ministar privrede dođe i kaže kako akcionar preduzeća ima novac, pa treba da im isplati taj novac. U kojoj to zemlji sveta akcionari isplaćuju novac svojim radnicima? Ako preduzeće ne radi kako treba, pa ono čini štetu svom akcionaru.
Kome ćemo mi da prodamo bilo šta u Srbiji ako uspostavimo ta pravila? Pet miliona dinara da gubimo dnevno zbog blokade pruge, a Ministarstvo ili ''Železnica'' podnesu prijavu sudu protiv lokalne samouprave. To je haos. Kada imamo takav haos u zemlji, onda ne možemo da bežimo od činjenice da se prvo moramo suočiti sa uzrocima tog haosa. Moramo više da radimo, a manje da lažemo jedni druge.
Šta je želela LDP u ovom budžetu, a toga nema? Prvo, međugeneracijski dogovor sa onima koji jako puno koštaju ovu zemlju. Nije sporno da oni imaju pravo na tako nešto, mislim na penzionere, ali ako su koštali prošle godine pola milijarde evra više, to je gotovo pola Koridora, ovog što ga pravimo 20 godina, pa ako su koštali pola milijarde evra više, onda očekujemo od njih da oni ispune svoju obavezu, jer svako od nas građana u ovom društvu ima neku obavezu, očekujemo od njih da podrže onu politiku koja insistira na razvoju kao jedinom preduslovu penzija u 2010. i 2011. godini. Ako se sada pola penzionog fonda puni iz budžeta, koji se opet puni našim zajedničkim radom, kako će to onda biti za godinu, dve ili tri, kada broj penzionera bude veći, a priliv u budžet manji iz mnogo razloga, pre svega zbog toga što se ovde izbegavaju reforme?
Mi smo predložili amandman za koji mislimo da bi trebalo da ga prihvatite, da se penzije penzionerima smanje po 1% za svaku godinu koja im nedostaje do punog radnog staža. Samo 18, odnosno 19% penzionera je ispunilo puni uslov za penziju, a to je puni radni staž. Veliki procenat njih je otišlo u starosnu penziju, ali sa 15-20 godina staža. Mnogo njih je otišlo u penziju jer je to bila politička mera tokom devedesetih godina.
Ne možemo da varamo jedni druge. Ti ljudi danas primaju penzije iz budžeta i istovremeno rade i zauzimaju mesta mladima koji ne mogu da budu konkurentni, jer je njihova plata veća za penziju koju penzioneri primaju, pa onda mogu da rade jeftinije. Koliko takvih penzionera ima? Koliko imamo lažnih invalidskih penzija? Zašto tu ne zavedemo red? Tražite podršku za tako nešto i dobićete je, pa da zavedemo red i na univerzitetima, da vidimo kako mi zamišljamo Srbiju u budućnosti, kojim poslovima ta zemlja treba da se bavi, kakva znanja nudi.
Nudimo najnefunkcionalnije obrazovanje mladima. Na čemu ćemo se onda razvijati u budućnosti? Studenti protestuju danima u Beogradu i pri tom se banalizuje njihov protest. On je sveden na njihovu želju da upišu godinu bez završene prethodne, ali ''Bolonja'' nije samo bodovanje, ''Bolonja'' podrazumeva i obezbeđivanje određenih standarda. Mi imamo beogradske fakultete, pošto je jedan od standarda da ne sme knjiga da ima više od 400 strana, onda profesori smanje font, smanje slovo, pa knjiga od 600 strana stane na 400, ali čitate sa lupom.
Da li je neko nekad izvršio kontrolu kvaliteta studija u ovoj zemlji, pa video zašto su nam tako niski proseci, pa onda porazgovarao sa onim koji su dužni da prenesu znanje na najbolji način?
Tražim od vas da smanjite penzije, procenat za svaku godinu, a da taj novac izdvojimo za poboljšanje uslova obrazovanja, za definisanje obrazovne strategije zemlje. Da li vi to možete da uradite? Naravno da ne možete. Vi to ne možete da uradite, ali je to logično uraditi.
Šta ćemo sa železnicama, gospodine Mrkonjiću? Vi ste ministar, ali na te železnice možete da utičete kao i ja. Jesam li u pravu?
(Milutin Mrkonjić, sa mesta: Delimično. Odgovoriću vam.)
Zato što to nije pripalo vašoj partiji. A onda imamo problem. Od 12 milijardi subvencija, 11,5 milijardi plata. Kolika je prosečna plata tamo?
Šta dobijamo mi za uzvrat? Plata u železnici mora da bude minimalna i ograničena. Ako može da propadne Grčka, onda može da propadne i srpska železnica, koja je propala, samo još što niko nije rekao, jer se danas od Beograda do Niša putuje sporije nego pre 150 godina, kad je ta pruga napravljena. Tad se putovalo 4 sata i 30 minuta, a sada se putuje gotovo pet sati.
Šta mi plaćamo? Tih 12 milijardi dajte da iskoristimo za nešto ozbiljnije, a tim ljudima i svima u ovoj zemlji da pošaljemo poruku da je prošlo vreme u kojem je bilo moguće živeti tako što ćete leći na prugu i čekati da vam neko drugi da pare.
Razvoj, gospođo Dragutinović, podrazumeva političke pretpostavke. Subvencije, same po sebi, ne mogu biti kritikovane. Svaka država koja se suočava sa krizom pokušava da pronađe u granicama svojih mogućnosti novac da nešto podrži. Mi ulažemo u poljoprivredu, ali da li smo mi svesni da naš agrar ne može da se razvija bez industrijskog kompleksa?
Pogledajte u kakvom je stanju naša agrarna industrija. Ona je prvo bez svojih tržišta, ona je izgubila tržište, pa je onda tehnološki devastirana i ona je danas talac tog nasleđa. Jedna mesečna donacija penzionom fondu jeste godišnja donacija našem agraru. To je istina.
Nacionalno investicioni plan, 2/3 Koridor, a 1/3 niko ne zna šta. Politička buvlja pijaca, ko je kome šta obećao!
Analiza, efekti NIP-a u prethodnih nekoliko godina. Koliko novih radnih mesta? Kakva je produktivnost? Kakva je korist? Koliko naplaćenih poreza? Koliko štete? Gradićemo stanove, hiljadu stanova.
Toliko otprilike može da se napravi sa novcem koji se izdvaja. Svaki put najavimo jeftine stanove, i oni koji su nekako i preživeli taj ''Černobil od politike'' u 2009. godini ponovo uništimo, jer taman kad nađu nekog da prodaju stan, onda se pusti vest da će biti kvadrat 500 evra, a ne 1.500 ili 2.000, koliko je u Beogradu, i to je kraj.
Saradnja monetarne i fiskalne politike – vi ste u konfrontaciji već godinu dana. Vaše ministarstvo predloži inflatoran rebalans budžeta krajem prošle godine, jer je to cena koalicije, a onda na to reaguje guverner Jelašić, tako što podigne referentnu kamatnu stopu, da bi veštački dizao, branio vrednost obezbeđenog dinara...
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
...minut, završavam..pa tako uguši privredu, pa onda za potrebe privrede spusti referentu kamatnu stopu, a onda skoči kurs dinara. To je začarani krug.
Predlažem vam prvo politički dogovor, stezanje kaiša i zajednički rad. Nema budžeta Vladinog ili opozicionog u Srbiji, koja želi da se menja, jer nijedna zemlja nije prošla kroz tranziciju tako što su vodili međusobne ratove. Da potonemo sa vama pod led zaista ne možemo. Mislim, ako ovako nastavite, da ni ja na narednim izborima neću glasati.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, mislim da ste vi zaobišli suštinu problema na koju sam ukazao. Mi smo se suočili sa problemom koji proizilazi iz konstatacije da je budžet socijalno odgovoran, dakle, i socijalni i razvojni, ali razvojni budžet ne može biti budžet koji proizilazi iz ambicije države da se ona bavi biznisom. Onda smo ukazali na nekoliko problema koje je država proizvela, koji su direktno suprotni nastojanjima Vlade da se zemlja razvije.
Na primer, mi smo usvojili Zakon o planiranju i izgradi, to je u okviru vašeg resora veoma važan zakon, koji je uništio našu građevinsku industriju i koji je razjurio potencijalne investitore. Pa, nijedna građevinska dozvola u Beogradu nije izdata, 700 kompanija je propalo. Naravno, efekti krize su tu prisutni i izraženi, ali smo mi na pogrešan način reagovali.
Demagoški, govorimo sada o železnici, a danas je ''Železnica Srbije'' saopštila da ne preuzima vozove iz Evrope, nego da ih preusmerava izvan Srbije. Zbog čega, gospodine Mrkonjiću? Zbog toga što su radnici jednog preduzeća koje je propalo odlučili da zauzmu prugu. Pa, na takav način, ne ulazim u to da li su oni u pravu ili ne, rešavanjem svojih problema oni proizvode mnogo veće na drugoj strani, a država to posmatra, jer nije popularno svakome pokazati gde mu je mesto.
Tu je i ministar Obradović, pa, šta on da radi sa studentima koji demonstriraju po Beogradu? Nema novca? A da li je nekada napravljen dogovor, recimo, sa onom strankom koja se zalaže za penziona prava. Evo, jedne godine da podržimo penzionere, a da vidimo šta ćemo da radimo sa mladima. Neko treba da zaradi budžet za narednu godinu i za buduće godine. Uslovi studiranja su katastrofalni, uslovi u kojima rade profesori su katastrofalni, mogućnost usavršavanja ne postoji, putovanja, susreta, to država mora da plati. Razvojna politika nije politika da vi pravite puteve.
Znate li vi šta je bilo kada ste otvorili tender za Dimitrovgrad? Prva firma je austrijska, druge dve slovenačke, četvrta hrvatska, peta firma iz Srbije. Neće se naša privreda razviti u tim poslovima jer nije konkurentna, znamo zbog čega nije konkurentna. Znači, mi moramo mnogo ozbiljnije da definišemo politiku razvoja, pa da onda kažemo – evo ga budžet za nešto tako. Štitimo socijalno ugrožene, ali šaljemo poruku da ne može država biti ta koja će im obezbediti život, oni sami moraju da ga obezbede u uslovima koje će im država stvoriti. Štitimo mlade, pružimo im mogućnost da uče, a mi nemamo pravo na njih da se ljutimo ako im je obrazovanje najnefunkcionalnije po standardima koje nudimo.
Može danas da bude ministar iz SPS, sutra će biti iz LDP, prekosutra ko zna koji, ali ti uslovi, kontekst u kojem se to radi mora biti stalan. Mi smo imali 50 godina stabilnog sistema ako govorimo o obrazovanju, ako govorimo o toj vrsti razvoja koja bi podrazumevala infrastrukturu.

Gospođo Čomić, odgovoriću i gospodinu Obradoviću i gospodinu Mrkonjiću.
Usvojite naše amandmane, gospodine Obradoviću! Spremni smo da preuzmemo odgovornost za sudbinu penzionera koji u 2010. godini treba da vrate Srbiji pola milijarde koje su dobili u 2009, a da tih pola milijarde evra povišice uložimo u sistem obrazovanja, u strategiju, u sve te poslove o kojima ste govorili i makar da razvijemo svest o tome, o značaju tog pitanja.
Problem obrazovanja nije problem karakterističan samo za Srbiju. On danas potresa Austriju, Nemačku, Hrvatsku, Grčku, Englesku.
U Engleskoj su Oksford i Kembridž nakon analize, shvativši da nisu u grupi prvih 20 univerziteta, pokrenuli raspravu o finansiranju sistema obrazovanja i napravili konsenzus sa društvom, pa se studenti zadužuju, država plaća studiranje i donira preko onih osnovnih troškova studija, a onda studenti vraćaju kroz zaposlenje u budućnosti tako što počinju radni odnos sa dugovima. U proseku godišnje 3.000 funti država plaća za svakog studenta, tako da završeni diplomac sa Oksforda ili Kembridža duguje državi u startu 12.000 funti, pa onda to vraća. Mora svest o tome da postoji, a mi ovde nemamo svest.
Ovde je potpuno normalno da 200 milijardi doniramo penzionere, a da 100 milijardi uložimo u sistem obrazovanja, a taj sistem obrazovanja treba da stvori buduću vrednost i za trenutne penzionere i za one koji stižu, i za nas koji jednog dana treba da se oslonimo na tu penziju. To je politika kratkog daha i mi smo u slepoj ulici i iz nje treba da iskoračimo, tako što ćemo svakom reći istinu.
Gospodine Mrkonjiću, nismo se razumeli, ne smeta LDP činjenica da su neke strane kompanije ispred naših. Tu smo apsolutno za poštovanje pravila tržišta.
Pomenuli ste „Mostogradnju“. Nama smeta to što je država uništila „Mostogradnju“, što ju je razvlačila od izborne kampanje do izborne kampanje, jedna-druga, jedna predsednička, druga predsednička, jedna izborna, druga izborna, referendumi, a onda na kraju ostala dužna toj „Mostogradnji“. Naplatila PDV, a nije ni isplatila za urađeni posao i danas je „Mostogradnja“ u blokadi. To vrlo dobro znate. Pošto je u blokadi, ne može da dobije kredit ni kod jedne poslovne banke, pa ne može da kupi mehanizaciju, pa ne može da pošalje svoje ljude da bi se oni prekvalifikovali. Nije konkurentna zbog toga što ju je država uništila.
Država je uništila „Mostogradnju“, pa je odvukla „Planum“ na ''Obilaznicu oko Beograda'', pa ostala dužna, pa NIP nema pare, ali će dogodine. „Alpina“ nema taj problem,
''Alpina'' ima državu iza sebe, koja kaže podržaćemo privredu tako što ćemo, recimo, poreski kreditirati one izvozne poslove, što ćemo napraviti analizu pa ćemo videti u kojim pravcima se najbrže razvijamo, gde je najproduktivnija, pa ćemo tu pojačati obrazovanje, pa ćemo tu pojačati diplomatiju, razviti političke odnose na takav način da smo tamo dobro došli, to je ono što naša država treba da radi.
Je l' tako da možemo dosta toga da uradimo sa našom građevinskom operativom, na primer, u zemljama ''Magreba''. Biće potrošeno 150 milijardi na infrastrukturne projekte u Alžiru, Libiji, Tunisu, ali mi nemamo kompanije sa kojima ćemo se tamo pojaviti, jer su one taoci propalih političkih projekata koji su ovde plaćeni ekonomskom cenom i to je naš problem.

Gospodine Periću, slažem se sa vama da je penzija ekonomska kategorija. Upravo zbog toga, tog novca o kojem vi govorite odavno nema. Taj novac je potrošen u političkom projektu koji je, između ostalog, upamćen i po onoj paroli:  ''Ušće-Lešće''.
Sećate li se kada ste se okupljali na mitinzima, pa kretali na studente koji su bili na Terazijama? Vi ste ušli u vladajuću koaliciju kroz ucenu. Vaš zahtev je bio povećanje penzionog fonda za 10%. Ovde je ministarka finansija. Za penzije se izdvaja 15% GDP ove zemlje, 15% od 30 milijardi evra, 4,5 milijarde, 10% od toga je 450 miliona.
Vi ste, gospodine Periću, plaćeni 450 miliona u 2009. godini i sada od vas, kao dela vladajuće koalicije, mi očekujemo razumevanje za one koji su to finansirali, a to su, između ostalog, mladi ljudi, preduzetnici, generacije koje su se prethodnih 10 godina uspravile i omogućile i vama i onima koji su se kockali kod ''Dafine'', kod ''Jezde'', onima koji su žrtve državne pljačke početkom devedesetih godina, da makar, iako to više nije ekonomska kategorija, kroz socijalni aspekt i pristup države oni opstanu i prežive.
Ne radi se ovde o našoj želji da smanjimo penzije penzionerima koji imaju 13.000 dinara penzije, a pola miliona ih je takvih, nego našoj svesti da će za godinu dana sve penzije biti još manje, a broj onih koji penzije traže još veći.
Hajde sada da reagujemo, preventivno, da budemo društvo koje gleda unapred, a ne društvo koje reaguje samo na posledice. To je suština amandmana koji smo mi podneli. Hajde da uvedemo red u penzioni fond.
Sami znamo da je tu bilo puno zloupotreba. Znamo da se u penzije odlazilo i na regularan i na neregularan način. One koji su otišli na neregularan način, da jednom sankcionišemo, da kažemo – više ne može tako, da izvršimo reviziju invalidskih penzija, da vidimo šta ćemo da radimo sa činjenicom da je kod nas ipak penzija socijalna kategorija.
Pošto smo rekli da hoćemo penziju 70% od plate, možda je bolje, gospodine Periću, da bude 30% od nečeg što vredi, nego 70% od nečega što je potpuno obezvređeno. O tome moramo zajedno da razgovaramo i to je problem Diane Dragutinović, što ona mora da plaća kroz budžet cenu vladajuće koalicije. Kada se suočimo sa jednostavnim pitanjem – kakva je budućnost zemlje, koja duplo više izdvaja za prošlost nego za budućnost, odgovor svi znamo. Mi smo ovde dužni da gledamo unapred i da vidimo kako ćemo to da rešimo.
Zato smo tražili – svaki penzioner koji je otišao u penziju, a da nije ispunio puni radni staž, treba da bude svestan činjenice da on troši nečiji novac, prvo novac ove države iz budžeta. Hajde da smanjimo za svaku godinu koja fali do punog radnog staža jedan procenat tu penziju, pa da vidimo onda ako je potrebna država, da definišemo državnu penziju, onu koja će garantovati normalne i minimalne prihode penzioneru za normalan život, da tu uvedemo ravnotežu...
(Predsedavajuća: Tri minuta.)
... da nemamo tako velike skale, to je naša obaveza, to je posao za vas.

Gospođo predsednice, mi ceo dan razgovaramo ukazujući na neodrživost odnosa koji su uspostavljeni na politikantstvu, a ne na brizi za penzionere. Prvo, ovde govorimo jasnim jezikom, pa se mora reći šta je privilegija. Kada imate policijsko obezbeđenje, to nije privilegija, to je problem. Kakva je to država koja vam ponudi policijsko obezbeđenje zbog toga što nije u stanju da vam zaštiti život? To je samo za vas iz PUPS-a privilegija. Pošto se starate za penzionere, što  se niste starali o onima koji su najviše ugroženi, nego ste svima povećali linearno penzije po 10%, pa i onima koji su imali penziju 10.000 dinara i onima koji su imali penziju 50.000 dinara ili 100.000 dinara, kao vaš predsednik. Pa, što se on nije žrtvovao za penzionere koji nestaju, tako, što nije rekao povećaćemo onima koji su najviše ugroženi.
Mi bismo hteli tu da uspostavimo red. I moji roditelji su penzioneri, 40 godina radnog staža, otac dva fakulteta, majka isto tako. Ali, mi govorimo o 25% onih koji primaju invalidske penzije, a nisu invalidi.
Mi govorimo o činjenici da je u ovoj zemlji više invalidskih penzionera nego onih koje svoje pravo na penziju ostvaruju primajući porodične penzije, a da je samo 18% penzionera svoju penziju dobilo na osnovu punog radnog staža i da ste koštali vas pet ovu državu 500 miliona evra u prošloj godini.
Dakle, 500 miliona evra je 10'% linearne povišice u penzionom fondu, zato što ste ucenjivali i to treba da se zna.
Postavlja se pitanje – šta ćemo sutra da radimo? Dokle će se stići ako se tako bude ponašalo? Penzioneri su najmanje dužni da u ovom trenutku trpe jednu politiku koja im je omogućila da su, starajući se navodno o njima, misli samo na sebe. Gde su bili svi oni koji se danas staraju o njima onda kada im je to pravo koje je stečeno obesmišljeno? Nije to biblijsko pravo pa da o njemu ne možemo da polemišemo. Pa, je l' smo se složili oko toga da je penzija ekonomska kategorija, a ne socijalna? Žao mi je, imate pravo, pa izgubite pravo. Kako je to moguće? Države su propale, milion ljudi je otišlo iz ove zemlje, najureno, a vi se pozivate na svoje pravo kao da je vreme stalo pre 20 godina.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se u skladu sa Poslovnikom…
(Predsednik: Zamolila bih poslanike da se čujemo, molim vas.)
… Javio sam se prosto da vas pitam, gospođo predsednice, član 93. je povređen i to je član koji definiše pravo poslanika da izdvoji mišljenje, da obrazloži Parlamentu zašto je to učinio.
Ne znam zašto nas dovodite u toliko besmislenu poziciju. Uopšte više nije važno ko je ovde predstavnik vladajuće većine, ko je predstavnik opozicije, ko je liberal, narodnjak, naprednjak, radikal, demokrata. Svi smo zajedno postali deo jednog ambijenta u kojem je svaki naš pozitivan napor obesmišljen. Ne možemo da hodamo naglavačke.
Pa, kako će moći Slobodan Maraš, narodni poslanik LDP, član Odbora za finansije, da izdvoji svoje mišljenje na Odboru, pošto je ovde počela rasprava o budžetu? Mogli ste da nas pozovete na konsultacije i da kažete – moramo da usvojimo ovaj budžet, dajte da se dogovorimo kako to da uradimo. Ovako nećemo ništa učiniti.
Predložili smo da se razgovara o završnom računu za budžet, ne da bi klevetali članove Vlade, jer ne mislim da su članovi Vlade lopovi, nego da bi pokazali ovom društvu da je moguće konačno započeti uvođenje reda. Nismo dobili podršku od vladajuće većine za nešto tako.
Rekli ste da pravite rokove od tri dana. Budžet je morao da bude u Skupštini po zakonu 1. novembra. Ako ne važi zakon, zašto važi Poslovnik? I, to možemo da rešimo, ali nemojte da nas okrećete na glavu. Ponižavajuće je previše.