Gospođo predsednice, predlažem vam da u skladu sa članom...

Gospođo predsednice, predlažem vam da u skladu sa članom 98. stav 2. odredite pauzu da bi se izvršile potrebne konsultacije ili pribavilo mišljenje. Mislim da su nam potrebne, gospođo predsednice, ozbiljne konsultacije i razgovori. Moramo početi ovde da se ponašamo onako kako želimo da nas drugi dožive, a to definitivno danas nije slučaj, makar sa vama koji predstavljate većinu ovde.
Ja sam poslanik od 2000. godine. Bez obzira da li govorimo o današnjoj vlasti, o današnjoj opoziciji, nije se desilo, gospođo Slavice Dejanović-Đukić, da predsednik Vlade dođe da govori o budžetu, a da se potom okrene i ode, a da poslanici kao u nekoj ''pačijoj školi'' onda nastave tu raspravu sutra, prekosutra ili ko zna kada. To je sramota!
Tražite od nas da se dogovorimo, pa možemo da produžimo večeras raspravu, možemo da nastavimo sutra, jer ne može po Poslovniku, a ako ne može po Poslovniku, onda nam objasnite kada se to desilo u srpskoj Skupštini da se o budžetu razgovara na ovako ponižavajući način. To se od 2000. godine nije desilo. Nema smisla da nas dovodite u poziciju da slušamo premijera, a da unapred znamo da ne možemo da odgovorimo na to što će nam on reći, nego da ćemo o tome pričati sutra ili prekosutra, koji zbog svojih obaveza možda neće biti tu.
Ušli smo u sednicu, a nismo se dogovorili. Nikada tako nismo radili. Pozvala nas je ministarka na konsultacije prekjuče za juče i ja sam jedini šef poslaničke grupe koji je došao. Moja poslanička grupa nije imala priliku da razgovara sa ministarkom, priliku da razgovara sa premijerom. Je li je ovo budžet vladajuće koalicije ili je ovo budžet Republike Srbije?

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, gospođo Bjelobaba, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pa želeo bih na početku da izrazim protest, ne samo svoj, verujem i većine kolega ovde u Skupštini, zbog atmosfere i okolnosti u kojima mi raspravljamo o ovako značajnom pitanju. Ta atmosfera govori o neprihvatljivo velikoj neodgovornosti, aroganciji i neukosti izvršne vlasti vladajuće većine.
Treba o tome otvoreno govoriti sada, u ovom trenutku, jer sam uveren da jedino na takav način mi možemo doći do one tačke iz koje je zapravo jedino moguće krenuti u izgradnju demokratskog poretka, koji počiva na podeli vlasti između Vlade, parlamenta i sudstva.
Kako mi mislimo da gradimo evropsku Srbiju? Naravno, i ukidanjem viza, ali zar je viziranje zasluga za to važnije od pokazivanja poštovanja prema tužiocima i sudijama ove zemlje koji se danas ovde biraju?
Možemo da imamo delimično razumevanje za tu paradoksalnu činjenicu koja gospodina Markovića ovde dovodi pred parlament. On jeste predstavnik Vlade u Skupštini Srbije, ali on je ministar za državnu upravu. Naša Vlada je toliko neodgovorna da čak ni o tome nije želela da vodi računa.
Autoritet tužilaštva i sudstva počiva na poštovanju, respektu, koji druge grane vlasti u jednom društvu pokazuju prema njemu. Zato predsednik Sjedinjenih Država polaže zakletvu pred predsednikom Vrhovnog suda, a ne u kongresu pred svojom partijom i opozicijom.
Zbog toga mislim da moramo otvoreno reći da je, nažalost, u ovom trenutku izvršna vlast, uz anemičnu zakonodavnu, velika prepreka za ostvarenje onih ambicija koje su apsolutno opravdane i ispunjenje onih ciljeva koje je neophodno dostići, ako želimo da stvorimo demokratsku i normalnu zemlju.
Nije tačno da je Odbor za pravosuđe jednoglasno ovo podržao. Tačno je da je vladajuća koalicija uz podršku LDP to učinila a da bez nas ne bi bilo ni kvoruma za razgovor o tome. Nije tačno da je naša izvršna vlast digla ruke od pravosudne vlasti, spremna da podeli odgovornost za stanje u zemlji.
Tačno je da se naša izvršna vlast uvek sakrije iza parlamenta i iza pravosuđa, kada više ne može sama da se suočava sa posledicama svojih grešaka.
Najmanje je Visoki savet sudstva odgovoran zbog činjenice da mi nekoliko sati pre isteka roka ovde razgovaramo o izboru prvog čoveka srpskog tužilaštva, prvog čoveka Vrhovnog kasacionog suda, o izboru čitavog niza tužilaca. Ljudi koji su uradili mnogo više za ovu zemlju u svojoj karijeri od većine onih koji se nisu udostojili da ovde danas prisustvuju toj raspravi i na takav način pokažu svoje poštovanje.
Ako tražimo primere, onda hajde da vidimo kako se druge zemlje, drugi političari i stranke, senatori, kongresmeni, poslanici, ponašaju kada se recimo biraju nosioci najznačajnijih pravosudnih pitanja?
Čitava Amerika se bavila kandidaturom Sonje Sotomajor za sudiju vrhovnog suda. Prva hispanoamerikanka u vrhovnom sudu. Sve se zna o toj osobi.
Svaka presuda i obrazloženje bilo je pročitano u vestima nacionalnih TV, čak smo i mi u Srbiji i Beogradu, prateći satelitske programe, saznali više o kandidatu za sudiju Vrhovnog suda SAD, nego što smo ovde mogli u parlamentu mogli da čujemo o kandidaturi sudije Nate Mesarović za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda.
Da li je sudija Mesarović nešto loše uradila u svom životu, pa se ovde zaboravlja sve ono što je zapravo kandidovalo i preporučilo na tu funkciju?
Šta je loše uradio specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala? Šta je loše uradio specijalni tužilac za ratne zločine?
Šta je loše uradio kandidat za apelacionog tužioca ili za republičkog tužioca, kada im se čak ni imena ovde ne izgovaraju? Kako će ih onda ovo društvo poštovati ako mi pokazujemo tako veliko nepoštovanje? Ako društvo ne poštuje svoje sudije i tužioce, što je valjda poruka ovakve sednice, za koga onda taj posao rade sudije i tužioci?
Tačno je, gospodine Markoviću, da će puno tužilaca i sudija ostati bez posla. Samo u ovoj zemlji sudije i tužioci ostaju bez posla, iako je njihova funkcija bila Ustavom zagarantovana. Ali, oni koji su kompromitovali tužilaštvo i sudstvo u Srbiji, političkim zloupotrebama i pritiscima, kršenjem zakona, nepoštovanjem te ustavne odredbe, oni ne dele njihovu sudbinu.
Mislim da je Vlada, koja ima ambiciju da modernizuje zemlju i makar osigura našu evropsku budućnost, ako ne može u ovom trenutku da je učini stvarnom, obavezna da o tome govori.
Mislimo da nije Visoki savet sudstva taj koji treba da podseti građane ove zemlje šta je uradila kandidatkinja za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda. Mislimo da je Vlada bila dužna, pa i vi gospodine ministre, da podsetite ovu zemlju, da u njoj postoje ljudi koji jako puno rizikuju, često preuzimajući na sebe teret koji čitave institucije nisu mogle da nose.
Zato ne možemo da vodimo ovu raspravu, a da ne pomenemo ime prvog specijalnog tužioca ove zemlje, gospodina Prijića, njegovih zamenika Radovanovića, Vitorovića, Milosavljevića, Maraša, da ne možemo da govorimo o depolitizaciji pravosuđa, što je valjda naša zajednička ambicija i što je preduslov bilo kakvog reda u zemlji, a da ne iskažemo poštovanje prema onima koji su se borili da bi zaštitili makar svoju sudnicu od političkih zloupotreba i onih koji su u tome uspeli i onih koji u tome na kraju više nisu imali snage da učestvuju.
Nata Mesarović je saopštila, kao predsednica Veća posebnog odeljenja Okružnog suda za borbu protiv organizovanog kriminala, presudu ubicama predsednika Vlade Republike Srbije, Zoranu Đinđiću.
Ona je na tom mestu predsednika Veća nasledila sudiju Marka Kljajevića. I Marko Kljajević, i Nata Mesarović, i sudija Lukić sa tužiocima, oni su radili posao u ime budućnosti ove zemlje, izloženi velikim pritiscima države.
I ništa nam ne vredi obećanje koje možemo jedni drugima da dajemo, kako smo mi bolji od nekih drugih stranaka koje su pre nas bile na vlasti, kako mi nećemo to zloupotrebiti. Potrebni su nam jasni mehanizmi i neprikosnoven zakon koji se mora poštovati. Nemamo razloga da krijemo jedni od drugih činjenicu da je umnogome sudska vlast u Srbiji primila oblik izvršne vlasti i da se, zapravo, pod formom tog izbora sudija koji prati stupanje na snagu novog Ustava krije pokušaj lustracije.
Naša vlast izbegava taj termin zbog toga što bi se onda postavilo logično pitanje - ako se ilustriraju sudije što se lustriraju poslanici? Pa smo se tako složili da je bolje reći i sve to svesti na reizbor sudija.
Bitni su kriterijumi. Ti kriterijumi su prošli Venecijansku komisiju. Jesam li u pravu, gospodine Markoviću? I Savet Evrope. Znači, to su evropski kriterijumi i mi nemamo prava da o tome ćutimo, i ne smemo o tome da ćutimo, jer će onda oni koji su drugačiji od nas, koji govore čak i kad nemaju šta pametno da kažu, na takav način oblikovati javno mnjenje u ovoj zemlji da će biti nemoguće uraditi posao koji smo valjda zajedno započeli kad smo ove zakone usvojili.
Kriterijumi po kojima će se izvršiti reizbor sudija u ovoj zemlji su verifikovani od Saveta Evrope i Venecijanske komisije. To je komisija koja je napravljena početkom 90-tih godina, komisija za demokratiju putem prava, demokratiju koju je bilo potrebno uspostaviti u zemljama istočne Evrope, koja se raspadala zbog toga što se raspadao poredak na kojem je počivala.
A da li je naš Ustav prošao Venecijansku komisiju? Nije. Da li je Venecijanska komisija iznela primedbe na ustav? Da, jeste. Znači, na ono što je osnov našeg društva, Venecijanska komisija ima primedbu. I o tome treba da razmišljamo i da zajedno tražimo odgovor na to pitanje kako ćemo ih otkloniti.
Zašto je to važno? Zato što nije Visoki savet sudstva kriv zbog toga što je vladajuća većina, odnosno izvršna vlast odlučila da zanemari deo svoje obaveze, pa da se ogluši o preporuku Kolegijuma dekana pravnih fakulteta u zemlji koji su za člana Saveta kandidovali prof. Tomića.
To pravo proizilazi iz zakona. Ako se mi na tom nivou srećemo sa ambicijom izvršne vlasti da se zakona pridržava kada joj odgovara, a kad ne odgovora da taj zakon ignoriše, onda imamo ozbiljnih problema, makar zbog toga što će sutra neko drugi sebi dati to isto pravo, a biti spreman da ode mnogo dalje.
Dakle, predlažem vam da što pre izvršna vlast omogući normalno funkcionisanje nezavisne sudske vlasti u ovoj zemlji, od nje nezavisne, kroz izbor svih sudija Ustavnog suda, kroz popunjavanje upražnjenog mesta u Visokom savetu sudstva i kroz ispunjavanje obaveze koja prati formiranje celovitog Državnog veća tužilaca.
LDP će podržati sve ove predloge. Mislimo da je to najmanje što možemo da uradimo, ali nažalost u ovom trenutku gotovo sve, jer je prostor u kome se krećemo sužen.
Nama je Visoki savet sudstva predložio sudiju Natu Mesarović za nosioca funkcije predsednice Vrhovnog kasacionog suda. Mislimo da je sve ono što je nama poznato o Nati Mesarović apsolutno prihvatljivo obrazloženje i argumentacija za tu kandidaturu.
Zbog toga ćemo mi sa velikim zadovoljstvom glasati za Natu Mesarović, a pri tom otvoreno govoriti o onima koji su, rušeći Natu Mesarović, Marka Kljajevića, Jovana Prijića, praktično pokušavali da stave tačku na ono što je započeto 12. marta 2003. godine ubistvom Zorana Đinđića, ali u tome nisu uspeli, pre svega zbog građana ove zemlje koji to nisu dozvolili, zbog javnosti koja se tome suprotstavljala, u situacijama u kojima je ta institucija bila izložena bestijalnim pritiscima izvršne vlasti.
Onaj ko je bio sposoban da u tim okolnostima odbrani zakon u ovoj zemlji, zaslužuje poštovanje svakog dobronamernog poslanika, a verujem da ih ima mnogo više nego što je broj poslanika koji čini vladajuću većinu u ovoj skupštini.
Isti stav i o tužiocima. Pred njima su zajedno velike obaveze, ali mislim da se zanemaruje ta poražavajuća istina - da ovde još uvek nije sazrela svest o podeli vlasti i podeli odgovornosti.
Jako težak posao očekuje tih oko 2.000 ljudi u našem sudstvu. Možda grešim u tačnom broju, ali mislim da je to broj sudija koji će ostati u našem pravosuđu. To je pritisak kome su izloženi ne samo oni, nego i njihove porodice.
Vrlo dobro znamo da svaki dobar sudija sutra može biti dobar advokat. Prepune su nam advokatske kancelarije sudija koje su se povlačile pred pritiscima i išle nekim drugim, čak za njih i lakšim putem. To i oni sami kažu. Neke od njih lično poznajem. Mi od tih ljudi očekujemo da oni žrtvuju svoje porodice u ime demokratski sređene, pristojne, evropske, poštene Srbije.
Kakvu će platu dobiti? Zanemarljivo malu u odnosu na primanja koja bi dobili da se bave advokaturom. U kakvim okolnostima će raditi? Kada vam se pokvari auto 100 km od Beograda, u nekom gradu u kome nikog ne poznajete, vi se osećate nelagodno. S kim će oni popiti kafu prvog dana kad dođu na posao?
Kako će ih tamo neko sačekati, u kakvoj atmosferi? Ko će ih uputiti u ona nepisana pravila koja postoje u svakom sistemu, pa i u sistemu nekog osnovnog suda u Srbiji ili tužilaštva? Tako je puno izazova pred tim ljudima u našem tužilaštvu i sudstvu, da je potrebno javno divljenje za obavezu i odgovornost koju oni preuzimaju, i poštovanje.
Ovo je poslednja prilika da vaša Vlada, gospodine Markoviću, počne da poštuje i tužioce i sudije. Ne kažem vama lično ništa, vi ste tu, ali mislim da u ovo doba, u 17.35 časova, da je najmanje ministara gospodina Cvetkovića u svojim kabinetima, da su na svakom drugom mestu, a bili bi dužni da sednu ovde i da svojim prisustvom iskažu ne samo podršku, nego i poštovanje prema onima s kojima dele odgovornost za život u ovoj zemlji, a to su u ovom trenutku tužioci i sudije.
Iz osećaja odgovornosti i poštovanja, koji tako nedostaje vladajućoj koaliciji, mi pružamo apsolutnu podršku predlozima Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, a nastavićemo da, u meri u kojoj je to moguće, ne kroz pritiske nego kroz dogovor sa vladajućom većinom, omogućimo dovršetak posla koji nije potpun sve dok se ne kompletira Ustavni sud, dok se ne popuni Državno veće tužilaca, Visoki savet sudstva i ne obezbede elementarni preduslovi za normalno funkcionisanje sudske vlasti u ovoj zemlji.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, prvo bih zatražio od ministarke telekomunikacija odgovor na pitanje koje mi ovde postavljamo u kontinuitetu gotovo mesec dana, a delom se nadam da ćete makar vi moći da nam odgovorite, s obzirom da ste kao ministar resorno u Vladi verovatno bili detaljnije upoznati od nekih drugih vaših kolega i koleginica u tom procesu koji je obeležio preuzimanje dela kapitala preduzeća "Informatika".
S obzirom da je tako nešto Vlada omogućila svojom odlukom, "Srbijagas" je preduzeća koje u ovom trenutku beleži gubitke od 170 miliona evra u roku koji je neuobičajen za sva druga postupanja Vlada Republike Srbije ili upravni odbor "Srbijagasa".
Bilo bi dobro da nam kažete kakav je to javni interes Vlada Republike Srbije preuzela ili razumela, pa zaštitila u poslovanju preduzeća "Informatika", s obzirom da ništa drugo ne sme biti motiv delovanja Vlade Republike Srbije, a da do sada tako nešto nismo mogli da čujemo ni od predsednika Vlade, gospodina Cvetkovića, ni od ministarke finansija, gospođe Diane Dragutinović, a ni od resornog ministra za energetiku, gospodina Škundrića?
Mislim da je "Informatika" delom makar u nadležnosti vas kao resornog ministra, pa bi bilo dobro da nam vi odgovorite na pitanje - čime se Vlada rukovodila kada je dala saglasnost "Srbijagasu", preduzeću koje beleži gubitak od 170 miliona evra, da u visini od gotovo tri miliona evra kupi akcije preduzeća "Informatika", koje je u tom trenutku potpuno privatno, a tako nešto uradi neposredno pre preuzimanja "Srbijagasa" od strane "Gasproma", čime smo praktično mi finansirali posao za račun i u interesu druge države. Za sada nismo dobili odgovor na to pitanje, pa bi bilo dobro da nam vi kažete čime ste se rukovodili kada ste za tako nešto glasali?
Zašto nam je to važno? Zato što ovde više od godinu dana razgovaramo o svim poslovima koji prate energetski sektor u Republici Srbiji. Ukazivali smo na neodrživost privatizacije "NIS", na štetu koja će tako nešto pratiti. Sve što se u međuvremenu desilo potvrdilo je tu našu argumentaciju.
Ukazivali smo na štetnost i neodrživost odluke kojom se Srbija povukla iz "Jugorosgasa", a danas se upoznajemo sa podacima o bilansima za ovu godinu, po kojima je "Jugorosgas" uz, recimo, Elektroprivredu Srbije, "Srbijagas", Deltu itd, preduzeće sa najvećim prihodima u zemlji i jedno preduzeće sa najvećim profitom od gotovo dve milijarde dinara.
Koji je bio interes Republike Srbije da prepusti kontrolni paket akcija ruskom partneru za četiri miliona dolara, ako samo u ovoj godini to preduzeće beleži profit od 20 miliona evra?
Ovde ću se zaustaviti, pošto mi vi odgovorite, onda ću prokomentarisati vaš odgovor i postaviti još jedno pitanje.

Gospođo Matić, lako ćemo se mi složiti oko dela ovog problema, ali ono što je neprihvatljivo i za vas i za mene, ne kao pojedince, nego kao predstavnike institucija, Vlade i Skupštine, jeste bežanje od problema. Siguran sam da svaki član Vlade vrlo dobro zna razloge zbog kojih se Vlada umešala u problem u kojem se našla "Informatika".
Tačno je da je premijer Cvetković prosledio nama pisani odgovor, ali je nakon tog pisanog odgovora i sam tražio od gospodina Pere, kako ga je ovde nazvao, mislim na ministra za energetiku, Petra Škundrića, da on odgovori na pitanje, pošto je odgovor u pisanoj formi bio nepotpun. Do danas ni nas, ni predsednika Vlade, ministar Škundrić nije udostojio tog odgovora.
O čemu se zapravo radi? Radi se o intervenciji Vlade kojom je zaštićen jedan od manjinskih akcionara "Informatike", tako što je Vlada, odnosno "Srbijagas" prihvatila da preuzme akcije koje su bile emitovane za poznatog kupca, za "Srbijagas", čime se novac poreskih obveznika ove zemlje, novac preduzeća koje je u minusu 170 miliona evra, iskoristio kako bi se zaštitili u tom trenutku manjinski akcionari jednog privatnog preduzeća.
O tome se radi, gospođo Matić, i vi to vrlo dobro znate. "Informatika" se bavi informacionim tehnologijama. Ona je angažovana u nekim javnim preduzećima ove zemlje. U ovom trenutku je ta "Informatika", u koju je otišlo tri miliona evra iz džepa penzionera PUPS-a, recimo iz njihovog džepa, iz džepa Ministarstva odbrane gospodina Šutanovca, jer smo videli njega koji potpisuje ugovore i kaže da bi bilo sjajno da krenemo "Ponikve", ali nemamo tri-četiri miliona koliko je potrebno da se to očisti.
Zašto imamo za "Informatiku" a nemamo za "Ponikve"? Zašto nemamo za gospodina Dulića? Sami ćemo se složiti sa koliko napora gradimo budžet za njegovo ministarstvo. Gotovo 250 crnih tačaka imamo u Srbiji ekoloških. Da ne govorimo o Ministarstvu poljoprivrede.
Znači, za sve te urgentne promene nemamo novac, a u danu promptno reagujemo da bi zaštitili interese jedne privatne kompanije i ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje - zašto? Možda ćemo se složiti da je to potrebno, ali sve dok nam Vlada ne kaže zašto je dozvolila "Srbijagasu" da kupi za tri miliona evra akcije jedne privatne kompanije koje su emitovane direktno za "Srbijagas", mi nećemo moći da se složimo oko uloge koju igrate vi i koju igramo mi.
U ovom trenutku mi sebe doživljavamo kao zaštitnike javnog interesa, a vas kao nekoga ko je saučesnik u poslu koji se u ovom trenutku skriva i čiji se razlozi i motivi skrivaju od očiju javnosti. To je naš problem i mislim da oko toga ne možemo da polemišemo. Izvolite, odgovorite nam, delom je to u vašoj nadležnosti. Bili ste na toj Vladi i glasali ste.

Naravno, bilo bi nepristojno sada sve ovo pretvoriti u tiradu nad ministarkom telekomunikacija, pošto je i ona u situaciji u kojoj su gotovo svi drugi ministri sa kojima smo razgovarali tražeći odgovor na ovo pitanje. I vi ste indirektno naravno i odgovorili, nažalost, potvrđujući sve ono što mi smatramo neodrživim i neprihvatljivim.
Ukazaću vam samo na nekoliko podataka koji nama ne dopuštaju da prihvatimo taj manir i odnos i prema parlamentu i prema građanima ove zemlje. Stotine miliona evra je Srbija uložila u "NIS" od 2000. godine do danas.
Samo na osnovu uredbe koju je donela Vlada Zorana Đinđića, one čuvene uredbe koja je tako produbila jaz između DSS i DS, u kojoj sam tada bio. Oko 500 miliona evra samo po tim osnovama je ušlo u "NIS" zbog subvencija i dotacija godišnje gotovo trista u pojedinim situacijama, a mi smo danas suočeni sa činjenicom da "NIS" i "Srbijagas" po osnovu navodno nenaplativih potraživanja od preduzeća u Srbiji preuzimaju kapital.
Pa se to desilo sa staklarom u Paraćinu, ali se desilo i sa Azotarom, i nekim čudom se desilo i dešava sa Beogradskim elektranama. Kada je to u Srbiji odlučeno da se jednom preduzeću dozvoli da na takav način rešava probleme koje ima, a drugima se ne dozvoljava?
Kako bi bilo da ta preduzeća koja su bila gubitaši godinama, recimo Srbijagas, zbog toga što je plaćao politiku, pristajući na neekonomske cene ili EPS, da pre nego što se privatizuju, oni konvertuju svoja potraživanja u kapital. Da vidimo da li bi se tada promenila struktura tih preduzeća i da li bi onda možda bio još neko drugi zainteresovan za tu privatizaciju.
Ovako, čini nam se pod jednom privatizacijom zapravo odvija mnogo više i da je neko za 400 miliona evra kupio ne samo NIS i ne samo Srbijagas, nego da je kupio i Azotaru, da je kupio deo Beogradskih elektrana i toplana i ko zna šta sve još, jer će u jednom trenutku, zbog toga što ova država nema snage da vraća dugove, novi vlasnik NIS-a i Srbijagasa preuzeti akcije preduzeća koja mu duguju.
Tu vidimo zapravo ono o čemu smo sve vreme govorili, činjenicu da se na jedan neodgovoran način, praktično, prostor u kome se naša nesposobna država kretala otvara da bi se u njemu kretala druga država. Da se nefunkcionalni, pogrešan monopol Republike Srbije u ovom trenutku transformiše u monopol Ruske Federacije.
Možemo da se složimo da je konačno Vlada došla do rezultata poslovanja NIS za prethodnu godinu, iako je šokantna činjenica da se iz plusa od 30 miliona, prešlo u minus od gotovo 100. Još je šokantnije da za to naravno niko ne treba da odgovara.
Ono sa čime ne možemo da se složimo je činjenica da je ispod stola dogovoreno kako će se oni koji su time oštećeni zadovoljiti. Zbog toga danas mi plaćamo najveću prerađivačku cenu u Evropi za naftne derivate. Zbog toga je danas u Evropi gotovo najveća cena benzina u Srbiji, i dizela i jednog i dizela drugog. Pri tome, zbog toga i to gospodin Dulić zna. Plaćamo i najskuplji, i najnekvalitetniji benzin.
Kako se zove zemlja koja prisiljava svoje građane da plaćaju najskuplji benzin, koji pri tom najviše truje. To je neodgovorna država. Za to su naravno odgovorni i mnogi od onih koji se danas nalaze u redovima opozicije, ne samo predstavnici danas aktuelne Vlade, ali svi koji su nas uveli u tu slepu ulicu moraju izaći pred građane i priznati odgovornost za nešto tako, da bi ubuduće ljudi znali šta podržavaju i za koga glasaju.
Ovde sada slušamo primere nekadašnjih privatizacija, ali datumi u kojima su donete pogrešne odluke su datumi koji se vezuju za pravednike u politici. Datumi u kojima su donošene odluke, koji su doneli najviše koristi ovoj zemlji, jesu datumi koji se vezuju za vladu čoveka koji je ubijen zbog toga što je bio reformator. Ne možemo mi danas u 2009. godini, na njenom kraju, samo zbog toga što je prošlo gotovo sedam godina od 12. marta, zanemariti činjenicu da je sve ono vredno što imamo za sobom, deo političke vizije Zorana Đinđića, a da sav onaj krš sa kojim se suočavamo jeste nasleđe onoga koji je u njegovom ubistvu video političku korist za sebe, a to je bio Vojislav Koštunica.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 104. Naime, naše demokratsko pravo nije pravo koje nam dozvoljava apsolutnu slobodu koja ničim nije ograničena i valjda zbog toga postoji Poslovnik. Možemo se složiti da nastavimo da obesmišljavamo i Vojvodinu i Vojvođane, i pravo ljudi da utiču na svoj život, koje je znatno šire od vojvođanske autonomije, tako što ćemo učestvovati u ovako neodgovornoj sednici na način na koji je juče započeta, a danas nastavljena.
Ovde su morali da sede predstavnici vojvođanskog parlamenta i to je trebalo da im omogućimo tako što ćemo ih pozvati i na takav način pokazati poštovanje prema jednoj instituciji. Njih nema. U redu.
Nema nikoga ko će u ime predlagača braniti odluku o potvrđivanju statuta i mi smo prinuđeni ovde ili da pristanemo na jezik koji nije prvi put upotrebljen juče ili ponovljen danas, već jezik koji se generacijama koristi i upotrebljava u ovoj nesrećnoj zemlji, ostavljajući za sobom jezive posledice. Zato ne možemo da se pomirimo sa ambicijom da danas neko ovde u Skupštini gleda u Novi Sad ili ovde prebrojava po skupštinskim klupama neke nove Đukanoviće, Tuđmane, Kučane i plaši društvo Srbije onako kako je to činio u prošlosti, a da pri tom nikada nije preuzeo odgovornost za posledice te svoje politike.
To što DSS danas ovde nastavlja da brani Vojvodinu kao što je do juče branila Kosovo može da bude njihovo pravo, ali naša je obaveza da se tome suprotstavimo. Neka traže zaštitu pred Ustavnim sudom, ali nikoga ovde ne smeju vređati. U parlamentu ne sede izdajnici, secesionisti, strani plaćenici.

Gospođo Čomić, član 104. Bio sam vrlo jasan kada sam ukazao na zaista neprihvatljiv nivo u kome teče današnja skupštinska rasprava. Član 87. vrlo precizno...

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, želim da iskažem svoje nezadovoljstvo i da ponovim još jedanput, pre svega, zbog toga što ovde nisu prisutni predstavnici vojvođanskih institucija, vojvođanskog Izvršnog veća i vojvođanske Skupštine.
Reći ću i zašto – zato što mislim da nas ta velika ideja autonomije, koju mi razumemo kao pravo čoveka da utiče na svoj život, obavezuje da izdvojimo malo svoje pažnje za onu vrstu politikantstva koja je veoma kompromitovala i ideju statuta i ideju zakona o utvrđivanju nadležnosti, koji će se sa republičkog nivoa preneti na nivo Vojvodine.
Dva puta su politikanti u vojvođanskim institucijama ponizili Skupštinu Srbije. Prvi put kada su bez ikakvih konsultacija sa parlamentom započeli jedan proces za koji je unapred bilo jasno da će biti osuđen na neuspeh, pri čemu imaju pravo na lične neuspehe, ali ideja odgovorno uređene pokrajine ne sme biti poražena, a to je bilo prošle godine u oktobru.
Niko se nije obratio Odboru za ustavna pitanja i pokušao da se Odborom pronađe odgovor na vrlo komplikovano političko pitanje, koje je već tada bilo jasno postavljeno, jer se ovde najmanje radi o usklađivanju statuta sa Ustavom iz novembra 2006. godine, upravo zbog toga što je u međuvremenu vojvođanska Skupština zaboravila na taj Ustav i u čitavom nizu pitanja nije nastavila da deluje kako bi uskladila samu sebe ili ona većina koja postoji u vojvođanskoj skupštini ovde u parlamentu tako nešto ne čini.
Drugo poniženje Skupštine je ono čemu smo prisustvovali poslednjih mesec dana, ono što je nazvano pravno-tehnička korekcija, redakcija itd. To je bilo sve samo ne pravno-tehničko usaglašavanje jednog teksta. To je bilo postavljanje pitanja suštine.
To politikantstvo je mera kratke pameti i zato su nam bili potrebni ovde predstavnici takve politike da sa njima o tome razgovaramo, pa da kažemo da iz naše obaveze prema Vojvođankama i Vojvođanima glasamo za statut, a ne zbog toga što sami pristajemo da ponižavamo sebe, kao što ponižavaju i neki drugi kada objašnjavaju kako je pod pravno-tehničkom korekcijom moguće izmeniti preambulu statuta, promeniti naslov člana statuta, kako je moguće poigravati se sa Novim Sadom kao glavnim administrativnim centrom, gradom koji je glavni, koji nije glavni. Pa to nije rađeno samo sa parlamentom ovde, nego je to urađeno i sa nekim drugim institucijama, a radi se na problematičnim osnovama, u društvu koje je duboko podeljeno i traumatizovano strahovima koje ne samo ignorisati, iako se sa njima ne mirimo.
Kako je bilo moguće dogovoriti se oko Ustava, a nemoguće je dogovoriti se o statutu? Nas koji smo bili kritičari načina na koji je usvojen Ustav, to posebno interesuje.
Gotovo sve parlamentarne stranke su tada pokazale razumevanje za potrebu ustavne definicije zemlje. Na konceptu tog Ustava je bilo potrebno uraditi i statut i mislim da je to urađeno. Verovatno će o tome na kraju morati da se izjasni Ustavni sud, ako neko pokrene inicijativu, ali mi u ovom statutu ne vidimo ništa protivustavno.
Problem predlagača statuta, a to naravno nije Odbor za ustavna pitanja, suštinski to je vojvođanski parlament, jeste u činjenici da su vladajuće stranke u Vojvodini zaobišle dogovore sa drugim partijama koje tamo čine opoziciju, zbog toga što ima dvotrećinsku većinu, pa su tako otvorile prostor za neargumentovanu i neosnovanu kritiku koja godinu dana uništava ideju vojvođanske autonomije i ideju daljeg reformisanja naše zemlje.
Kada se pročita prva, druga, treća verzija onoga što predlagači nazivaju statutom, onda je zapravo moguća samo jedna konstatacija: Novi Sad se u potpunosti povukao pred nesporazumima koje je proizveo svojom jednostranom odlukom, pred nemoćima koje su prisutne u Beogradu, pred strahovima koji postoje u Beogradu i u Vojvodini, a povlačenje nije dobar put za reformisanje našeg društva.
Zato nema nikoga ko je zadovoljan ovim statutom. Jedni zadovoljstvo traže u praznim simbolima, jer nema puno smisla u interpunkciji kojom se dokazuje ispravnost jedne ideje ili pobeda jednog koncepta nad drugim, a oni koji ovaj statut kritikuju bez obzira šta u njemu piše, samo koriste prilike koje su im drugi omogućili svojom nesposobnošću da na strahu nastave da opstaju u politici Srbije.
Šta su bile ključne primedbe, koje su i danas prisutne u onome na šta LDP želi da ukaže? Prvo, izuzeti su građani iz toga posla. Ovaj statut bi bio jači za podršku svih onih ljudi koji su u Vojvodini obespravljeni, kojima je država oduzela prava i odlučila da živi život umesto njih. Krug tih ljudi je mnogo širi od kruga birača bilo koje stranke.
Jednako su nezadovoljni tim osećajem bespomoćnosti i birači SPS, i SRS, i Nikolićeve partije i LDP. Zašto su građani izuzeti iz procesa rada na samom Ustavu tj. statutu? Zašto se bežalo u fraze? Samo zbog toga što se time prikrivalo odsustvo suštine.
Zbog toga je bilo moguće u prvu verziju statuta ugurati sve ono čega u realnom statutu nema i nije mu mesto. Zašto se na takav način provocirao deo Srbije? To je ono što nas interesuje.
Ako se pomirio SPS sa DS u Beogradu, ako je svako priznao da ima svoju bol, ako se svako posuo pepelom i odrekao delom sebe iz prošlosti, zašto ne može to da se desi u Vojvodini? Ko je prepreka za to?
Ko je pozvao Nikolića i Koštunicu da se s njima oko toga dogovori ili radikale? Ako nekoga ne pozovete u posao, onda on može samo u tome da vam se suprotstavlja. To je njegovo legitimno pravo.
Ali, ako ga pozovete, pa se on ne odazove, nego se tome suprotstavlja, a mogao je da učestvuje u tome, onda je to neodgovorna politika koju građani u ovoj zemlji, ipak mislim, mogu da razumeju. Zato ste otvorili prostor Koštunici da razvlači one čaršave po mostovima i tužno svedoči o propasti sebe, svoje stranke i svoje politike.
Nas nešto drugo brine. Što u ovome nema potrebnog kvaliteta za onaj rezultat, bez koga ni Vojvodina ni Srbija ne mogu postati sređeno društvo. I to je naša zajednička muka. Kako može da ga bude kada proizilazi iz Ustava?
Oni koji su doneli Ustav su se u međuvremenu podelili. Sada se na Ustav pozivaju oni koji su tada silom prilika za Ustav glasali, a to su na primer G17 i Demokratska stranka, a upravo ono što proizilazi iz Ustava kao pravo Vojvodine, osporavaju oni koji su taj ustav Srbiji nametnuli, a to su tadašnji radikali i Demokratska stranka Srbije.
Pa zašto onda ne kažemo gde je suština i ne ukažemo na suštinu problema? Ona nije ni u vojvođanskim institucijama, ona nije ni među građanima i građankama Vojvodine i građanima i građankama Srbije, nego u nemoći i nesposobnosti partija - da se menjaju i da vode onu politiku koja se mora voditi ukoliko se želi promena stanja u zemlji. To je činjenica.
Mi ćemo pružiti podršku ovoj poslednjoj verziji pravno, tehnički usklađenog, korigovanog statuta. Ali će ostati puno dilema u našem društvu, koje je uskraćeno za odgovoran odnos, jer se građanima i građankama neko morao obratiti da bi oni mogli da razumeju o čemu se zapravo radi.
Nema Vlade. Opet je nema. Nema nikoga iz Vojvođanske vlade i vojvođanske Skupštine. Tu je predsednica parlamenta da ona brani statut koji nije ona pisala.
Ako se formalno ne brani, gospođo Čomić, statut, suštinski se brani. Jer ako mi ćutimo, onda će se čuti samo oni koji danas govore jezikom devedesetih. Naravno da se neće desiti u Srbiji ono što se desilo u prošlosti, jer građani tako nešto ne podržavaju, ali će ovo biti još jedna propuštena prilika.
Umesto da danas uradimo onaj posao koji je trebalo da uradimo onda kada su sva istočno-evropska društva započela svoj put ka Evropi, mi ćemo ga ostaviti za našu decu, onda kada dostignemo standard iz osamdesetih, otprilike za 30 godina.
Dalje, bilo bi dobro kada bi se oni koji su pisali statut pojavili i pokušali, recimo, da uvere SANU. Sa jednim njenim delom se nikako ne slažemo, onim koji previše politizuje tu instituciju. Ali, u toj akademiji nisu samo guslari. Tamo ima potpuno razumnog sveta.
Zašto se niko nije konsultovao sa SANU i kroz konsultacije sa Akedemijom došao do onog zaključka, koji je, po nama, jedini normalan. U zemlji u kojoj je pola stanovništva tehnički nepismeno jedna regionalna akademija nauka i umetnosti nije pretnja, ona je šansa. Ako mi ne objasnimo društvu da je to šansa, a ne pretnja, ako mi ćutimo, društvo će slušati one koji umesto nas govore.
Kada govorimo o Novom Sadu, mislim da više ni oni koji su pisali statut, ni oni koji žive u Novom Sadu ne znaju gde žive. Jedan predlog statuta je usvojen u oktobru prošle godine, pa je drugi predlog statuta potvrđen u Vojvođanskom parlamentu pre dve ili tri nedelje, pa je treći predlog statuta stigao ovde pred nas u skupštinsku raspravu.
Da li je uopšte Novi Sad važan kada se na takav način odnosite prema njemu ili je Novi Sad čip na toj buvljoj pijaci, u kojoj se pretvorila Vojvođanska skupština – pa za svakog ponešto.
Za gospodina Bajatovića amandmani, iako nema amandmana na statut – usvojen statut, dvotrećinskom većinom. Godinu dana posle toga – ipak mogu amandmani.
Za gospodina Čanka zarez, da može da se protumači ipak nekako Novi Sad glavnim gradom, a za ljude u Novom Sadu i za nas ovde koji treba da donesemo neku odluku koja je razumna – sve je očigledno besmisleno. To je vređanje Novog Sada. To je vređanje Novog Sada i glasanjem za statut mi ne želimo da vređamo Novosađane.
Ono što je obaveza nas u ovoj skupštinskoj raspravi jeste da osvetlimo jednu nerasvetljenu stranicu naše stvarnosti – kakvu mi državu želimo, u kakvoj mi državi želimo da živimo? Ako smo prihvatili onu koju smo utvrdili Ustavom, zašto taj ustav oni koji su dužni ne primenjuju i ne poštuju? Ako je u međuvremenu postalo jasno, a više se ne može ignorisati, da je tako organizovana Srbija politička fikcija – da je Ustav bio pucanje u prazno u borbi za Kosovo, zašto onda ne radimo na stvaranju jedne normalne zemlje?
Umesto svega toga, mi smo ušli u uređenje Vojvodine, pa sada treba da dokazujemo da Vojvodina nije država u državi, kada je očigledno – da Srbija nije država. Ima nas koji bi želeli da bude naravno, nije sporno, jer je vidimo na drugi način. Niko od nas ne može da kaže da je ona stvarna, da je ona realna. To je tema za stranke u zemlji.
Ako govorimo o pravu Vojvodine da afirmiše i razvija svoje autentične interese, onda to ne može biti problem za bilo koga, jer to pravo valjda proizlazi iz našeg ličnog prava da mi uradimo sve kako bi naš život bio što je moguće bolji, a da pri tom nikog drugog ne ugrožavamo.
Kako smo uopšte došli na teren secesionizma, separatizma? Kako su sada opet raskopani rovovi međusobnih podela? Od koga će to Vrbas da se otcepi, Zrenjanin, Kikinda, Sombor? Od koga će Sremci da se otcepe? Gde će da odu?
Za nedelju dana će nam biti ukinute vize. Bolje da mislimo ko će ostati ovde da živi kada bude u mogućnosti da ode gde hoće i kada hoće, kada bude u mogućnosti da ode u Evropu u kojoj postoji 300 Vojvodina i 300 glavnih gradova.
Šta mislite koliko se Berlinci osećaju poniženi zbog toga što Berlin nije glavni grad, koliko ih to pogađa, ili koliko je Njujork uskraćen za činjenicu da on nije glavni grad? To naravno ne znači da Beograd ne treba da bude. Samo bi bilo mnogo važnije kada bismo se bavili suštinom, a ona je ostala na strani na marginama.
Mi nećemo da učestvujemo u onoj skupštinskoj diskusiji koja će krečiti, farbati, šminkati našu stvarnost, pa ovom statutu davati onaj smisao koji realno nema. Ovaj statut je mnogo više izraz nemoći i kompromisa jedne vladajuće koalicije u jako teškim okolnostima, zbog čega mi imamo razumevanje za njega, nego potvrda snage jedne reformske politike. S druge strane, ovaj statut je jadni izgovor za još jadniju politiku koja danas pokušava da opstane na onom konceptu na kome je poražena pre deset godina i u tome neće uspeti, koliko god razvlačili svoje transparente po mostovima i pozivali na način na koji su to činili devedesetih.
Ono što zajedno moramo da uradimo to je da iz ove skupštinske rasprave izađemo sa jasnim porukama – da ćemo poštovati drugačije mišljenje, da ćemo prihvatiti volju većine u Vojvođanskoj skupštini, da ćemo pomoći vojvođanskim partijama regionalnim da postoje, a onima koji deluju u čitavoj Srbiji i na prostoru Vojvodine imaju veliku podršku da shvate da moraju da budu mnogo ozbiljniji, a to je pre svega DS.
Podvalili ste nam ovaj statut i to vi koji sedite ovde u skupštinskim klupama vrlo dobro znate. Sve je glava zabolela od brzopletosti. Ni sa kim se oko toga niste dogovorili, a onda smo morali ovde da pronalazimo način da se to nekako reši.
Kompromitovali ste svoje koalicione partnere koji su vam bili lojalni. Predsednik vojvođanske Skupštine je stigao u Jagodinu. Stigao je Egereš i kod Markovića da mu Marković očita lekciju u Jagodini. Evropska regija je završila u nahiji i ćutala. To je slika jedne politike na koju više ne smemo da pristanemo i koju moramo jasno prvo da opišemo, a potom da je promenimo.
Ljudi u Srbiji treba da znaju da Vojvodina i ovaj statut ni na kakav način ne ugrožavaju i ne sužavaju njihova prava. Baš naprotiv, čak i ovako loš statut i zakon Vlade koji ga čak nije ni branila, samo ukazuju na neminovnost suštinskih reformi, sveobuhvatnih promena u društvu, u organizaciji naše države koja mora stati u drugi plan, a prvi plan prepustiti onima koji u njoj žive.
Milioni su nestali u temeljima Srbije, a mi danas ne znamo gde su njene granice. Petnaest godina posle francuske revolucije počeli smo da stvaramo svoju zemlju. Vojvodina je autonomija 170 godina. Pogledajte kakva je danas i pogledajte kakva nam je zemlja u kojoj je ona pokrajina.
To je naša obaveza i to je naša dužnost. Izvinjavamo se onima koji su, recimo, u maju prošle godine verovali više u ideju moderno organizovane Vojvodine i još modernije Srbije, ali ovo je ipak prepreka koja je savladana i siguran sam da će sa statutom i sa zakonom, uprkos brojnim slabostima, život ljudi u Vojvodini biti lakši i makar će biti lakše utvrditi odgovornost kada nešto nije onako kako bi moralo biti. Zbog te spremnosti da se preuzme odgovornost i oni koji su statut predložili treba da imaju naše razumevanje.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, mislim da smo na loš način započeli raspravu o ovako važnim temama. Sve ono što je beležilo sam zakon o nadležnostima i statut Vojvodine toliko je neodgovorno - da mi danas nemamo pravo na takav način da se ponašamo kao republički parlament.
Nije bilo prethodnih konsultacija, jer da je bilo onda smo mogli na tim konsultacijama da se dogovorimo eventualno i o produžetku vremena koje je inače predviđeno samim Poslovnikom, kako bi se ovde u raspravi na ozbiljan način, argumentovano, postavio parlament o važnim pitanjima, o kojima danas raspravljamo i na koja treba da damo odgovor.
Sami znate na šta je ličila rasprava na Odboru za ustavna pitanja. Nijedan predstavnik Vlade tu nije bio prisutan.
Mi nemamo problem sa činjenicom da ćemo danas ovde provesti svoj radni dan u Skupštini. Želeli bismo da ga sprovedemo na onakav način i u atmosferi koja je adekvatna temi o kojoj razgovaramo.
Nažalost, gospođo predsednice, vi ste pogrešili. Nigde u članu 90. nije predviđeno proširenje vremena za raspravu. Ono je predviđeno poslednjim stavom člana 94, u kojem je vrlo jasno rečeno: "Predsednik, odnosno predstavnik poslaničke grupe pre otvaranja pretresa ima pravo da predloži duže vreme rasprave za poslaničke grupe od vremena utvrđenog u stavu 1. ovog člana".
To što će neke poslaničke grupe zloupotrebiti svoje skupštinsko vreme nikako ne može da bude argument za nas koji ne vidimo - zašto bi trebalo da se ustručavamo u raspravi i ograničavamo vreme rasprave. Baš naprotiv, mislim da čitav dan treba iskoristiti - kako bi se videlo koliko su oni, koji svoju argumentaciju grade na politici prošlosti i na strahu, slabiji i nemoćni.
Na ovakav način vi nam tu mogućnost uskraćujete, pri čemu i kršite Poslovnik, pa su radikali, s kojima se ni po čemu ne slažemo, oko statuta i zakona apsolutno u pravu kada kažu da ste pogrešili, jer niste postupili onako kako ste dužni da postupite.
Stavite to na glasanje, mi ćemo glasati za produženje rasprave, a većina će odlučiti.
Ako na ovakav način počnemo radni dan, to će se vrlo loše završiti.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, ako ste vi kao predsednik Vlade i predstavnik izvršne vlasti koja pred parlament izlazi sa ovako važnim zakonom sve sveli na pet minuta citiranja obrazloženja, koje se inače nalazi u samom zakonu, onda bi neko mogao da zaključi ili da Vladi i vladajućoj koaliciji nije stalo do ovog zakona, pa praktično otaljava taj posao, ili da je ovaj zakon potpuno beznačajan pa ne zaslužuje nikakvu posebnu pažnju. Ni jedno ni drugo nije dobro ukoliko je tačno. Nadam se da grešim.
Ono što je problem i zakona i statuta je zapravo suština o kojoj danas moramo govoriti.
S jedne strane, očigledna je potreba društva da se menja, tako što će u skladu sa samim sobom definisati državu, a ne sebe prilagođavati državi. S druge strane, pitanje Vlade koja je preuzela odgovornost u vođenju ove zemlje, da učini sve kako bi zadovoljila te potrebe.
Šta je ono što je pratilo ovaj zakon u javnosti? Pre i posle svega, velika nemoć vladajuće koalicije koja je izabrana kako bi zemlju promenila, a ne kako bi svojim unutrašnjim nespremnostima i nemoćima, pred kojima se povlači, otvorila prostor za reafirmisanje one politike i vratila u politički život zemlje onaj jezik koji smo u prošlosti toliko puta slušali i koji smo po pravilu plaćali na najskuplji način.
U raspravi pred Odborom za ustavna pitanja traženi su neki novi Slovenci, novi Hrvati, novi Crnogorci, novi Makedonci, novi Bosanci.
U ovoj skupštini, u kojoj je pet država propalo, govorilo se jezikom koji je obeležio propast prethodnih pet i Vlada pred tim ne sme da ćuti. Zato nam je bila potrebna ozbiljna rasprava i ceo dan razgovora.
Ako Vlada nema snage za tako nešto, ko ima? Jedna stranka vladajuće koalicije nije zainteresovana za učešće u raspravi po pitanju zakona. Predsednik Vlade sa svojim ministrima je potrošio pet minuta u obrazlaganje ovog zakona.
Sve to ne može gurnuti u drugi plan činjenicu da su svoja obrazloženja stranke vladajuće koalicije dale i pre nego što su ušle u ovu salu. Jedan deo vlasti je rekao da je ovaj zakon najveći poraz ideje autonomne Vojvodine, na jedan nepristojniji način.
Drugi deo iste vladajuće koalicije je rekao da je to trijumf. Kada je vladajuća koalicija govorila istinu? Da li i jedan i drugi pol te vladajuće koalicije imaju pravo da sebe smatraju stranom koja je rekla istinu?
Mi smo kao stranka rekli da ćemo u svakom trenutku podržavati evropska nastojanja Vlade Republike Srbije i to smo do sada činili. Nismo videli svoj smisao u opozicionom delovanju naspram nečeg što definišemo kao javni interes, ali prethodnih godinu dana tumaranja oko statuta i zakona samo nas danas dodatno obavezuje na formulisanje one politike koja će sprečiti vaše kritičare - da oni urade ono što vrlo dobro znaju, pošto vi niste sposobni da uradite ono što ste dužni.
Ako vladajuća koalicija nije sposobna da afirmiše koncept decentralizacije u zemlji, da u potpunosti afirmiše koncept autonomije, budite sigurni - da oni koji danas Vojvodinu brane onako kako su branili pre tri godine Kosovo, pre pet godina Crnu Goru, pre deset godina Socijalističku Jugoslaviju, to vrlo dobro znaju. Strahovi koji su pokrenuti u društvu ne smeju biti ignorisani.
Nigde nećemo stići ukoliko vi iz ovog parlamenta odete sa podrškom 140 poslanika, ali pri tome nemoćni i nesposobni da uverite građane - koliko je zapravo besmislena Srbija u kojoj se u istom trenutku Srbija brani od Vojvodine i Vojvodina brani od Srbije, uz istu argumentaciju i istim rečnikom.
"Ko je, koga opljačkao - Novi Sad Beograd ili Beograd Novi Sad?" Gde je razlika u životu ljudi u Novom Sadu i u Beogradu kada su oni identično obespravljeni i nemoćni, i bez ikakve prilike da utiču na svoj život?
Ovaj zakon ne daje odgovor na taj njihov problem, taj naš zajednički problem. Sve što stoji u ovom zakonu zapravo je bežanje od odgovornosti. To vrlo dobro znaju najžešći kritičari zakona. Zašto oni to rade - koriste svoju priliku? Oni koriste svoju priliku, a mi nemamo dovoljno čvrste partnere u izgradnji moderne, efikasne Srbije u strankama vladajuće koalicije.
Šta je Novi Sad? Da li je Novi Sad "glavni grad", "glavni, administrativni centar"? Da li je glavni grad u naslovu, ali ne i u rečenici? Gde je uopšte tome smisao onoga što je potrebno našem društvu, a tu pre svega govorimo o pravu ljudi da utiču na svoj život? To pravo je jednako uskraćeno i nekome u Novom Sadu, i nekome u Subotici i nama koji smo rođeni ovde u Beogradu.
Zašto je bio tako veliki problem reći društvu istinu - da je Srbija pogrešno organizovana i da se ona mora fundamentalno menjati kao država, da bi bila u stanju da odgovori na potrebe svoga društva, umesto što je oduvek, pa nažalost i danas, u najvećoj meri ugrožava?
Ovaj zakon ne pruća mogućnost za nešto tako. Mi smo zbog toga razočarani. Napisali smo amandman i očekujemo od vladajuće koalicije da ga podrži, amandman koji će obavezati svakog ko uđe u ovaj parlament sa predlogom zakona - da ukoliko na bilo kakav način taj zakon tretira autonomiju Vojvodine pribavi mišljenje i vojvođanskih institucija.
Šta će nam vojvođanski parlament, šta će nam vojvođanska vlada, šta će nam 45 ili 46 opština u Vojvodini i svih preostalih 100 u Srbiji, ukoliko tamo sede ljudi koji ni na kakav način ne mogu da odgovore na probleme sa kojima se svakoga dana suočavaju?
U tom smislu je bilo veoma važno kako će se Vlada postaviti u procesu rada na novom statutu i zakonu koji bi obezbedio prenos potrebnih nadležnosti na Vojvodinu. Jer ako Vojvodina nema pravo na svoju imovinu, kada će pravo na tu imovinu ostvariti najnerazvijenije opštine u Srbiji, recimo one koje se nalaze na jugu Srbije - tamo gde se otvaraju vojne baze kao perspektivna radna mesta? Ako Beograd nema pravo na svoju imovinu, kada će imati Bela Palanka, jedna od najsiromašnijih opština?
Gde se za ta prava borimo, ako se ne borimo na prostoru Vojvodine, kroz zakon koji se nalazi pred nama? Sva pitanja - obrazovanja, zdravstva, ekologije, poljoprivrede, sva pitanja koja imaju bilo kakve veze sa životom u Vojvodini, nisu dobila odgovore u ovom zakonu, nego preporuku - da će odgovore naći u posebnim zakonima. Kada?
Ako je godinu dana putovao statut unutar jedne vladajuće koalicije od Novog Sada do Beograda, koliko godina će putovati svi ti zakoni, bez kojih mi ne možemo da imamo funkcionalnu zemlju?
Kada smo analizirali politiku koja zapravo stoji iza ovog zakona, verujem da je to mišljenje svih, onda nismo mogli da pobegnemo od zaključka - da je ovaj zakon neželjen i da je Vlada sa njim izašla pred parlament u onom trenutku kada više nije mogla da ga izbegava kao svoju obavezu, baš kao i sam statut.
Neistina je da je statut Vojvodine izraz hira vojvođanskog rukovodstva, u Pokrajini i Izvršnom veću. To je ustavna obaveza, ustavna obaveza propisana Ustavom koji smo mi kritikovali, zbog toga što smo tada videli ono sa čime se danas Srbija suočava. Između ostalog, i na tom kvalitetu naše politike cenite argumente koje iznosimo, jer nije potrebno još jedanput udariti glavom u zid da bi videli da nigde nećemo stići na ovakav način.
Tišina u redovima Vlade i odluka da se politikom bave u intervjuima, a ne ovde u parlamentu - nije ono što je danas potrebno našem društvu. Videli ste koliko je teških optužbi izrečeno u nastupima poslanika koji su izuzeli sebe iz glasanja na Odboru za ustavna pitanja.
Naš problem nisu njihovi drugačiji stavovi. Naš problem je poražavajuća istina koja govori o uverenju koje je i te kako utemeljeno u društvu, u činjenici, što vrlo često nije slučaj, da danas kritičari statuta i zakona govore u ime miliona ljudi u ovoj zemlji. Da li su ti ljudi u pravu? Ne. Ko je za to odgovoran - najmanje oni, mnogo više ona politika koja ih je trovala 20 godina i koja danas misli da će olako, bez previše napora, moći da transformiše zemlju, a da ne postavi pitanje sopstvene odgovornosti za nešto tako?
(Zoran Krasić, sa mesta: To je SPS.)
Tačno je. Tu mislim na SPS, ali danas snaga SPS proizilazi iz stava vladajuće koalicije, a tu sede predstavnici te vladajuće koalicije. Ko je bio u pravu - Nenad Čanak ili Ivica Dačić? Ne možemo na ta dva argumenta da gradimo sreću u Vojvodini i u Srbiji. Mi ne vidimo u čemu je bio problem da se o tome otvoreno govori, jer smo dovoljno normalni da pođemo od pretpostavke - da svi želimo neki red u ovoj zemlji i da imamo pravo da budemo drugačiji.
Ali, ako se izbegava odgovornost i očigledne razlike, onda se ponavljaju problemi koji su činjeni u prošlosti i koji ovaj parlament opisuju kao Skupštinu više država nego što bilo ko ovde od poslanika ima mandata - to je činjenica.
Ako pogledamo sporne odredbe samog zakona, onda ćemo da vidimo da su one bez suštine. Kakav je zakon u kojem nema suštine - on je loš?
Zašto za njega glasamo - samo zbog toga što ne želimo da dopustimo onoj politici, koja za razliku od politike vladajuće koalicije na prostoru Vojvodine zna šta hoće, da dođe u priliku da tako nešto uradi? Time ipak prolongiramo one političke poteze i odluke koje moramo doneti i koje je potrebno doneti što pre - široka decentralizacija.
Široka decentralizacija i prava za koja se borimo na prostoru Vojvodine su prava koja su jednako potrebna i svakom drugom delu Srbije. Ako govorimo o regionalnom razvoju, onda je on nezamisliv bez odluke države da sva ona prava koja ne može da ostvari u apsolutnoj meri ili koja ne ostvaruje na dovoljno dobar način, prenese na niže organe vlasti.
Mi u Beogradu imamo 600.000 ljudi koji žive bez kanalizacije. U tom Beogradu koji je sve oteo Srbiji i u Beogradu kada krenete u izbornu kampanju, recimo, u opštini Voždovac vodite na isti način na koji se ona vodi u Beloj Palanci. Kada zakucate ljudima na vrata i pitate ih - šta su vaše potrebe, oni kažu: kontejner u ulici, trotoar, autobuska stanica, kanalizacija, telefon, trafo-stanica.
Nije ovo samo priča o Vojvodini, ovo je priča o onome što Vojvodina na najjasniji način simbolizuje. O pravu ljudi da utiču na svoj život i obavezi države da im tako nešto omogući. Zato mi imamo veliko razumevanja za nešto tako, ali nemamo razumevanje za politikantstvo i to osuđujemo. Politikantstvo je doći u Skupštinu sa ambicijom da se otalja rasprava o svemu ovome, uz očekivanje da će teniski turnir biti zanimljiviji od večernjih polemika.
Nijedna rasprava o zakonu nije organizovana na Javnom servisu. Nijedan razgovor o statutu. Gde će to Nenad Čanak da odvede Vojvodinu? Gde će on da je odvede gde ona već nije stigla? Sa četiri poslanika u Skupštini Srbije, koliko i u Vojvodini.
Šta će da radi DS ako i ona ćuti? Ne možete da prelazite preko činjenice da ovde pristajemo na neodrživ jezik, da smo slušali na Odboru za ustavna pitanja optužbe o separatizmu i da nam zamenik predsednika Vlade praktično tako nešto potvrđuje u svojim intervjuima, u kojima se on obraća svom biračkom telu kao da nije zamenik predsednika Vlade Republike Srbije. To može da uradi na sastanku svog poslaničkog kluba, ali tako se ne vodi jedna zemlja ako joj se želi dobro. Što pre to shvatite, pre će svima biti bolje.
Mi želimo da pomognemo društvu i zato ćemo glasati za zakon i statut, ali niko, uključujući i nas, od svih onih koji će glasati za taj zakon i statut neće to učiniti uveren da radi apsolutno ispravnu stvar, nego će to uraditi onako kako se glasalo 2000. godine za predsedničkog kandidata, zato što se mora, pa nas evo deset godina posle toga u problemima koje tada nismo mogli ni da zamislimo.
Nekoliko osnovnih odgovora na pitanje da li Vojvodina treba da ima Vladu, da li je Novi Sad glavni, zarez administrativni centar ili glavni grad. Nekoliko pitanja na pravo Vojvodine da osniva svoja javna preduzeća, da ostvaruje svoje prihode.
U svemu tome nema ničeg spornog ukoliko to donosi korist Vojvodini, dobro Vojvodini - dobro Srbiji. Prava koja se daju Vojvodini moraju biti prava koja će se omogućiti i drugim građanima u zemlji. Ne na istom nivou, ali jednako efikasno. Ono pravo koje će činiti najefikasniji život ljudi u Vojvodini mora biti dostupno i nama ovde u Beogradu, i nekome u Kragujevcu, nekome u Nišu, u svakoj opštini u Srbiji.
To je najbolji odgovor na one kritike koje plaše deo Srbije i hrane politiku koja je, braneći interese Srbije, od Srbije napravila najnesrećniju evropsku zemlju 21. veka.
Želimo da dobijemo odgovor od vas, gospodine Cvetkoviću, kada će se pred nama ovde naći zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama, kada će se vratiti imovina u skladu sa zakonom koji se ovde pominje pokrajini, kad će Beograd imati pravo da raspolaže svojom imovinom, pa ćete samim tim vi kao predsednik Vlade imati manje glavobolje jer nećete biti dužni da odgovarate na svaki problem u Srbiji.
Srbija je okrenuta na glavu onog trenutka kada je oduzeto pravo ljudima da rešavaju svoje probleme, u ime politike koja je na takav način želela da ih distancira od mogućnosti da utiču na svoj život. Zato nam nisu potrebni paravani nego jasne institucije.
Ako ste usvojili Ustav za koji se više glasalo nego što se na njemu radilo, onda ste kao vlast dužni da ga poštujete. Taj Ustav daje puni legitimitet svim inicijativama u Vojvodini koje su dovele do statuta i žestoko kompromituje vladajuću koaliciju ovde u Beogradu, koja nije bila u stanju da uradi svoj posao u rokovima propisanim Ustavom.
Šta se nalazi u statutu i u zakonu? Ono što je kompromis vladajuće većine, koja u istom trenutku taj status slavi zbog toga što se njime sveti Vojvodini ili zbog toga što konačno vraća dugove Vojvodini. Mi to osuđujemo i smatramo pogrešnim i lošim.
Kakva nam je Srbija potrebna? Moderno organizovana, decentralizovana, sa jasno definisanim pravima i obavezama i iznad svega i pre svega efikasna. Mi ne prepoznajemo ni u statutu ni u zakonu mehanizme koji će učiniti efikasnijim život u Vojvodini.
Institucije i dalje ostaju paravani sa drugačijim tablama, ali bez mogućnosti da nešto konkretno urade. To će sutra biti problem svake od stranaka, i LDP i svake druge koja glasa za statut i zakon, jer će ljudi tražiti rezultat, a mi ga nećemo pokazati jer je do njega nemoguće doći, osim ukoliko rezultat nije status kvo.
Zato je jasno kakav je redosled poteza i on je u ovom trenutku jako daleko od mogućnosti da se ostvari ustavna definicija zemlje, moderna evropska država, široka autonomija sa jasnim pravima i obavezama i potpuno decentralizovana zemlja koja će omogućiti svakom čoveku da utiče na vlast u onoj meri u kojoj od vlasti zavisi. To je problem i zakona i statuta jer tako nešto ne omogućava.
Nadam se da ćete do kraja rasprave makar kroz svoje poslaničke klubove braniti ideju demokratske, moderne, evropske Srbije, ne tišinom i ćutanjem pred slabostima i greškama koje su obeležile rad na zakonu i statutu, nego kroz insistiranje upravo na onom konceptu koji danas, iako nije ostvaren, uliva neku nadu u kvalitetniju i srećniju budućnost, a to je ta evropska Srbija.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se pošto me je pomenuo gospodin Ružić.
Vi me niste uopšte razumeli, što mislim da samo po sebi ne predstavlja poseban problem, ali jeste problem za naše društvo.
Govorio sam o lošim politikama, gospodine Ružiću, koje nastupaju sa ambicijom da pobeđuju svoje građane i, između ostalog, vi ste protagonisti jedne takve politike. Vaš predsednik je, kao deo vladajuće koalicije koja je ovde pred nas izašla u parlament sa zakonom, rekao da je on pobedio svog koalicionog partnera u vladajućoj koaliciji. Nije to ono što nam je potrebno.
Možemo da se složimo da je naša zemlja tragično organizovana i da su nam potrebna konkretna rešenja, ali koja su to rešenja? Kompromitovali smo centralizovano organizovanu državu, jer se to u verziji Srbije pretvorilo u despotiju. Ne možemo da zanemarimo nahijski mentalitet, koji je tako izražen kroz lokalne kabadahije koje caruju po Srbiji, kojima se dodvoravaju svi od predsednika države, predsednika Vlade, do poslednjeg građanina njihove lokalne samouprave. Koji je to oblik organizacije naše države koji želimo da stvorimo da bi na njemu uradili nešto korisno?
Mi ne možemo svi u Srbiji da se dogovorimo, apsolutno da stanemo iza jednog rešenja, ali vlast nije ni pokušala da uveri svoje građane zašto je ovo dobro rešenje, čak nije izašla ni sa jednom umirujućom porukom – ovo je kompromis u datom trenutku, nego se vlast unutar sebe ponaša na takav način da su svi pobednici i svi gubitnici, a to je ono što je loše.
Vaša partija je glasala za Predlog statuta pre godinu dana, koji vi sami danas nazivate pokušajem stvaranja države u državi. Garantujem da to nije bilo tako, da niko u Vojvodini ne želi da stvori od Vojvodine državu u Srbiji.
Da li postoje realni strahovi od nečega poput toga? Da, postoje u našem društvu. Onda se politika gradi u skladu sa tim strahovima, a ne sa nekom pozitivnom ambicijom. To je naš problem.
Sada treba da čitamo, šta – statut ili zakon? U statutu piše – glavni grad Vojvodine, pa onda kaže – Novi Sad je glavni administrativni centar. U zakonu se ne pominje glavni grad Vojvodine, nego teritorija i simboli. Sve to zajedno nama govori da nema ni Vojvodine ni Srbije, jer na takav način i Beograd prestaje da bude glavni grad, do neke nove vladajuće koalicije koja će pomerati interpunkciju gde joj odgovara to.
Vlada treba da nas uveri zašto je ovo dobro, a mi za to glasamo samo zbog onog što prati, a što je loše, ovaj zakon i statut, da bi tu priču što pre okončali. To je ono što nam je potrebno. I vaš predsednik i predsednici drugih stranaka vladajuće koalicije, koji će tražiti od građana Srbije da razumeju trenutak u kom se zemlja nalazi i da podrže ovako nešto, a ne da vode svoje partijske politike onako kako to njima odgovara.
Da li je glasao Pokrajinski odbor SPS pre godinu dana za statut? Glasao je, glasala je Skupština Vojvodine. Kakvi amandmani na statut Vojvodine? Nikada se o tome nismo izjašnjavali.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih priliku, s obzirom na to da je ovde ministar za energetiku gospodin Škundrić, gospodin Pera, kako je to rekao premijer u četvrtak, pa bih još jedanput zatražio odgovor od Vlade. Šta je Vladu motivisalo kada je donela rešenje o davanju saglasnosti na ulaganje kapitala Javnog preduzeća „Srbijagas“ Novi Sad, na odluku o sticanju običnih akcija pete emisije bez javne ponude radi povećanja osnovnog kapitala „Informatike“ AD Beograd, koju je doneo Upravni odbor Javnog preduzeća „Srbijagas“ na sednici 15. septembra 2009. godine?
Mi smo u petak ovde raspravljali, između ostalog, i o ratifikaciji sporazuma između Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj kojim je našoj zemlji dodeljen kredit od 270.000.000 evra. Taj sporazum je potpisan 13. jula, a mi smo poslednjeg dana četvoromesečnog roka ovde, praktično u poslednjem trenutku, davali saglasnost na taj sporazum. To je putovalo 120 dana od Vlade do parlamenta.
Dana 15. septembra, Javno preduzeće, koje beleži gubitak od 170.000.000 evra, na sednici svog upravnog odbora je, bez ikakvog racionalnog obrazloženja, donelo odluku o kupovini akcija privatne kompanije, da bi dva dana nakon toga Vlada tu odluku potvrdila. Sedam dana posle potvrđivanja te odluke, odnosno davanja saglasnosti, „Srbijagas“ je prešao u mešovitu rusko-srpsku kompaniju koja je u većinskom vlasništvu ruske države.
Koji su to razlozi bili tako značajni pa je Vlada odobrila taj iracionalni poslovni potez preduzeća koje je veliki gubitaš i koje odlučuje da kupuje akcije privatne kompanije? Gospodine Škundriću, da li se trgovalo pre toga akcijama „Informatike“? Da li je promenjena vlasnička struktura „Informatike“ u toj trgovini? Da li su neki, već duboko ukorenjeni, vlasnički odnosi promenjeni u toj trgovini? Da li je Vlada svojom intervencijom preko „Srbijagasa“ pokušala da zaštiti one koji su u toj trgovini od ljudi koji kontrolišu preduzeće postali samo deoničari, manjinski deoničari tog preduzeća? Koji su interesi Vlade bili za ovako nešto?
Pomenuto je, to je stvarno smešno, da je Vlada dala ovu saglasnost zbog toga što želi da unapredi sistem nadzora i upravljanja „Srbijagasa“. Kad je „Srbijagas“ odlučio da to uradi? Toga nema u poslovnim planovima „Srbijagasa“ za ovu godinu. O tome se nikada nije razgovaralo u „Srbijagasu“. Kako se došlo do „Informatike“ kao idealnog izvođača tih poslova? Da li postoje neki tenderi u ovoj zemlji, neki javni postupci? Da li se pitalo o tome vaše ministarstvo?
Čekamo vas na ovoj tački dnevnog reda da vas pitamo gde vam je pomoćnik od prošle godine, u kojoj firmi danas radi? Koji zakon ove zemlje je prekršio?
Ko je odgovoran za tako nešto? Mi smo izgubili kontrolu nad „Jugorosgasom“ zbog četiri miliona dolara i aljkavosti vašeg pomoćnika, ne iz vašeg vremena, nego iz vremena prethodne vlade, koji je danas zaposlen u preduzeću koje mu je tako nešto omogućilo. Uložili smo tri miliona u „Informatiku“, a nismo imali tri miliona da uložimo u „Jugorosgas“ da bismo danas učestvovali u podeli dobiti od 20 miliona evra. Koji su to interesi, koje to sile sprečavaju Vladu da nam jasno odgovori na ovo pitanje?
Molim vas, ako ne možete to sada da kažete ili nije predviđeno sada da govorite, neka nam Vlada odgovori pristojno, neka kaže da o ovom slučaju ne želi da govori, ali nemojte da se sve završi kao prošlog četvrtka kada je premijer zamolio vas i rekao – to će gospodin Pera, pošto je on samo predsedavao Vladom koja je donela to rešenje. To najmanje veze ima sa „Srbijagasom“, ima sa svim drugim, samo ne sa „Srbijagasom“. Ta tri miliona kompromituju sva druga nastojanja Vlade i sa tim se mora prekinuti.
Tražim, gospođo predsednice, da intervenišete i utičete na Vladu kako bi nas ona obavestila o svemu ovome. Uveren sam da 90% poslanika u ovom parlamentu ne podržava to što se desilo, a niko od poslanika nema nikakve veze sa ovim, osim poslanika SPS-a Bajatovića, koji je direktor „Srbijagasa“, a ni on ovim nije bio oduševljen, to vrlo dobro znam.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 104, poštovanje dostojanstva Narodne skupštine, gospođo predsednice, predlažem vam da primenite stav 2. člana 98. i odredite pauzu u radu sednice Narodne skupštine kako bismo izbegli veliku grešku koju parlament može da napravi zbog podvale koja je nezaobilazna u ovoj tački dnevnog reda o kojoj sada počinjemo raspravu.
Naime, reći ću vam o čemu se radi: pred nama se nalazi Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11. Zakon o eksproprijaciji u ovoj zemlji je još uvek važeći zakon i on je na vrlo precizan način članom 8. definisao eksproprijaciju i slučajeve u kojima se eksproprijacija sprovodi.
Eksproprijacija je, gospođo predsednice, nemoguća ukoliko se pravo prenosi na preduzeće koje nije u društvenom vlasništvu, odnosno u vlasništvu Republike Srbije. Predlogom ovog zakona mi prenosimo, primenjujemo eksproprijaciju na „Jugorosgas“, preduzeće koje je u većinskom vlasništvu ruske države. To je neodrživo.
Članom 70. Zakona o eksproprijaciji, to je tema za Zakonodavni odbor, koji se ovim uopšte nije bavio, definisano je u kojim slučajevima se može izvršiti administrativni prenos. On je moguć isključivo ukoliko se prenosi sa jednog državnog preduzeća, odnosno društvenog preduzeća, na drugo državno, odnosno društveno preduzeće. Nije moguć prenos na preduzeća koja su u vlasništvu druge države.
„Jugorosgas“, i to gospodin Škundrić može da potvrdi, imamo dokaze o tome, nije preduzeće koje je u vlasništvu Republike Srbije. „Jugorosgas“ je mešovito preduzeće, u kojem je država Srbija zastupljena sa 25% vlasništva. Nekada smo imali 50%, ali – to više nije nemar i previd, nego očigledna namera – pre dve godine Republika nije reagovala i zaštitila tih 25%, tako da smo izgubili to vlasništvo.
Nemoguće je sada voditi raspravu. To je tema za Zakonodavni odbor. Imamo dva suprotna zakona.

Gospođo predsednice, nisam zadovoljan vašim odgovorom. Neka se o tome izjasni Skupština.
Potpuno je neprihvatljivo da u toku rasprave arbitriramo koji ćemo zakon poštovati. Skupština mora da poštuje zakone. Ne možemo u raspravi da polemišemo sa ministrom da li će važiti jedan ili drugi zakon. Zakon o eksproprijaciji uopšte ne dopušta parlamentu da donese ovu odluku. Možemo prvo da raspravljamo o Zakonu o eksproprijaciji, pa njega da izmenimo, pa da kažemo da postoje čl. 8. i 8a, koji dopuštaju da se prenese vlasništvo i na privatnu kompaniju. Ovako je nemoguće.
Ako treba, ovde ćemo tražiti podršku poslanika, 80 poslanika i hitno pokrenuti inicijativu pred Ustavnim sudom. Nemoguće je da parlament vodi raspravu o tome koji će se zakon primenjivati. Neka se sastane Zakonodavni odbor, jer to je očigledno.
Ako je to interes ove zemlje, dajte da radimo kako se radi u svakom normalnom društvu – promenite zakon, prilagodite ga situaciji, pa nakon toga donesite odluku.
Ovo nije u interesu ni Srbije, ni ruskih partnera. Samo uvećava našu neozbiljnost. To više niko ne može da razume. To je aljkavost koja može jako puno da košta.