Gospođo Čomić, povredili ste član 104. Sada ću vam reći i zašto. Vi, naime, vređate moje dostojanstvo konstatacijom da mi ovde pokušavamo da zloupotrebimo Poslovnik da bismo od ove sednice napravili haos, što nije tačno.
Pročitali ste, vrlo pažljivo, sva obrazloženja koja su nam prosleđena u ovom tekstu zakona o zaduženju, tj. garancijama koje dajemo za zaduženje Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ „Sosijete ženeral banci“ i „Unikredit banci“. Reklamirao sam član 138, koji vas obavezuje, gospođo Čomić, da nam omogućite normalan rad ovde. Preduslov normalnog rada su jasne činjenice i dokumenti. Pošto ste pročitali vrlo pažljivo obrazloženje, recite mi kolika je kamata na te kredite. Gde to piše u ovom zakonu?
Izvinite, jednoga dana se neće voditi rasprava na osnovu onoga što smo mi jedni drugima rekli ovde tokom skupštinske debate, nego na osnovu zakona. Zakoni moraju biti jasni, celoviti. Nema završnih računa, nije pomenuta kamata, nema obrazloženja zašto se država po hitnom postupku zadužuje, koje to mi sad poslove imamo toliko važne da radimo, pa odlučujemo da se zadužujemo i vraćamo dugove javnom preduzeću? Država se zadužuje da bi javno preduzeće vratilo dugove koje je stvorilo, a da pri tom nemamo nikakav preduslov koji bi govorio o opravdanosti jednog takvog zaduženja u iznosu od 175.000.000 evra.
Svakog dana slušamo raspravu o visini kamatnih stopa. Kada se uzima stan, razmišlja se o kamati; kada se plaća automobil, razmišlja se o kamati na lizing. Zašto ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje – gde je kamatna stopa u predlozima ovih zakona? To je član 138, koji obavezuje predlagača zakona da na vrlo jasan način nama koji treba da glasamo o ovom zakonu obezbedi osnovne pravne institute i pojedinačna rešenja. Ona moraju da budu sadržana u zakonu, a njih nema.
Mi ovde treba da glasamo za zakon, koji između ostalog konstatuje da je Republika Srbija garant za vraćanje duga i pripadajuće kamate, a ne znamo kolika je ta kamata. O tome se radi. Ona mora biti sadržana u zakonu.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, gospođo Dragutinović, sve to što ste nam rekli je nešto što ostaje u okvirima ove naše debate. Ono o čemu mi ovde raspravljamo je ono o čemu će se Skupština izjasniti svojim glasanjem, davanjem podrške ili ne. Zbog toga smo ovako reagovali na početku današnje rasprave i ukazali na čitav niz nedopustivih propusta koji nama ne omogućavaju normalan rad.
To što ste vi nas obavestili da je transformacijom 2005. godine JP „Putevi Srbije“ nasledilo 9 milijardi dinara dugova, a onda u 2006. godini to podiglo na 21 milijardu, pa u 2007. godini na 25, pa u 2008. na 29, ništa ne znači, jer ono što je za nas u ovom trenutku najvažnije pitanje jeste kako su ti dugovi stvoreni i da li ćemo mi blanko podrškom, koju vladajuća koalicija u tišini daje vašim inicijativama, praktično legalizovati nešto što je za svaku osudu, a to je neodgovorno poslovno ponašanje.
Javno preduzeće „Putevi Srbije“ je osnovala Vlada Republike Srbije. Vlada formira upravni odbor tog javnog preduzeća, Vlada imenuje direktora javnog preduzeća. Protiv dugogodišnjeg direktora tog javnog preduzeća vode se sudski procesi, a vi nam ovde uskraćujete osnovne činjenice koje su neophodne za naš normalan rad. Kako je moguće da se stvaraju ovi dugovi ritmom koji ste nam vi ovde sada predstavili i kakva je veza između stvorenih dugova i činjenice da oni koincidiraju sa izbornim kampanjama? Godina 2007 – 25 milijardi dinara duga, 2006 – 21 milijarda, za dve godine povećanje sa devet na 25. To su cene političkih kampanja koje su u ovoj zemlji vođene.
Nas interesuje opravdanost trošenja novca Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, interesuju nas efekti tog zaduživanja. Mi imamo razumevanje za one koji su radili te poslove, pa sada ne mogu da dobiju novac. To se i suviše često ponavlja. Tačno je da je u ovom trenutku država najveći dužnik privredi Srbije. Ona više duguje privredi nego što privreda duguje njoj. Mi jesmo za pronalaženje najefikasnijeg rešenja koje ne bi za posledicu dobilo ovo o čemu ste vi govorili: privredni haos, zbog činjenice da preduzeća kojima je država dužna ne mogu da izmiruju svoje obaveze, što urušava čitav ekonomski sistem.
Ono o čemu mi ovde želimo da razgovaramo sa vama je mnogo ozbiljnije od posledice na koju ste vi ukazali. Ako na ovakav način pređemo preko neodgovorno stvorenih dugova, onda će se zaduženja ponoviti.
Ono o čemu moramo voditi računa je nešto što ste vi napomenuli, pravdajući nastale dugove mišljenjem eksperata, a za mene ste vi najznačajniji ekspert Srbije u oblasti javnih finansija, apsolutno, koji su rekli da prihodi nisu bili dovoljni za obaveze koje su postavljene pred to javno preduzeće. Ko definiše obaveze za to javno preduzeće? Šta kaže Zakon o putevima, koji je usvojen 2005. godine? Da se Javno preduzeće „Putevi Srbije“ finansira od putarina. U ovom trenutku u Specijalnom sudu se vodi sudski postupak zbog pljačke u Javnom preduzeću, i to u sektoru naplate putarina. Direktor Javnog preduzeća nije smenjen kada je uočen taj propust.
Potom se kaže da se Javno preduzeće finansira naplatom 10% od akcize na derivate nafte. Plaćamo najskuplju naftu u Evropi.
Danas građani Srbije plaćaju litar dizela ili benzina kao da barel nafte košta 140 dolara, a noćas su nas obavestili na CNN da je skočio optimizam u svetu i da je cena barela 66 dolara. Mi u Srbiji plaćamo dva puta i po veću cenu. Kako je moguće da svi ti izvori finansiranja JP „Putevi Srbije“ nisu bili dovoljni?
Potom, budžet Republike Srbije, treći izvor finansiranja. Budžet Republike Srbije je bio u suficitu i 2005. i 2006. godine. To su bile izborne parole tadašnje vladajuće koalicije. Da li treba da vas podsetim na NIP? U NIP se slilo 1.500.000.000 evra dobijenih po osnovu privatizacije „Mobtela“, uplatom „Telenora“; kako je moguće da to nije bilo dovoljno za jedno razumno finansiranje Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, koje mora da posluje u skladu sa zakonom?
Mi sada ovde treba da se složimo sa činjenicom da smo dobili kamatnu stopu koja je niža od kamatne stope koju dobija Republika Hrvatska. Republika Hrvatska je dužna četrdeset milijardi dolara. Izvori finansiranja Republike Hrvatske su drugačiji od izvora finansiranja Srbije. Mi mislimo da je svaka kamatna stopa koja se pominje u toku ove diskusije, pa i u vašem predstavljanju ovog zakona, morala biti sastavni element zakona o kojem ćemo glasati. Toga nema.
U ovom zakonu su precizno utvrđeni iznosi za koje mi dajemo garancije: sto miliona banci „Sosijete ženeral“, 75.000.000 „Unikredit banci“. Nigde se ne pominje kamata, nigde se ne govori o kamati. Pitam vas, zašto je to tako? Na kom je još mestu, osim u Skupštini Srbije, moguće garantovati za neki kredit, a pri tom ne dobiti zakonsku osnovu u definisanoj kamati? Kakav god kredit da preuzmete u Srbiji, bilo da ste žirant, da položite hipoteku u drugom redu, da uzimate taj kredit, osnovni element ugovora je i kamatna stopa. Toga ovde u zakonu nema.
Apsolutno vam verujem to što ste vi rekli, nemam razloga da sumnjam. Mislim da je kamatna stopa euribor plus 4% u ovim okolnostima nešto što je prihvatljivo, ali neka to bude u zakonu. Toga u zakonu nema, a mi garantujemo nešto tako.
Ono što je veoma važno i preko čega ne može da se pređe je ta poslovna politika javnih preduzeća ove zemlje. Toliko smo insistirali na departizaciji i depolitizaciji, a sada ste dobili kvorum od jedne opozicione stranke, od Nove Srbije. Bez Nove Srbije ne biste mogli da počnete raspravu, ne biste mogli da objedinite tačke. Mislim da su i oni zainteresovani da se dobije rešenje ovog problema sa kojim se sada suočavamo. Samo, Nova Srbija je u okviru prethodne vlasti uspostavila partijski monopol u sektoru rada JP „Putevi Srbije“. Funkcioner Nove Srbije je bio direktor JP „Putevi Srbije“ i protiv njega je sada Vlada podnela krivičnu prijavu, vode se krivični postupci. Da li je to sada kompenzacija za neke međusobne ustupke koje ćete učiniti jedni drugima?
Ostao je dug od sto miliona iz NIS-a. Sada nas obaveštavate da je 300.000.000 dug JP „Putevi Srbije“. Koliki je dug Železnica, koliki je dug JAT-a? Ko odgovara za tako nešto i da li će se jednom uspostaviti princip odgovornosti ljudi koji vode javna preduzeća? To je pitanje za vašu vladu. Pre nego što ste došli ovde sa idejom da mi treba da garantujemo zaduženje zemlje morali ste da sankcionišete one koji su neodgovornom politikom doveli Javno preduzeće u tako haotičan položaj i uništili čitavu privrednu granu.
Što se tiče onoga o čemu je malopre govorio jedan predstavnik opozicione stranke pominjući 2001, 2002. i 2003. godinu, ni dinar duga nije ostao 2004. godine putarima Srbije, ni dinar duga nije ostao iza vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića. Koliko je ostalo? Milijardu. To su bili operativni troškovi, s obzirom na to da je Vlada pala, ali to nisu bili dugovi stvoreni na ovakav način. Naša vlada je smenjena u Skupštini u novembru 2003. godine. Raspisani su vanredni izbori.
Mi smo zaustavljeni godinu i po dana pre isteka mandata, na način koji je karakterističan za parlamentarnu demokratiju, ali su prekinuti naši planovi. O tome se radi. Preduzeće koje je tada funkcionisalo u ovom sektoru radilo je profesionalno.
Kada govorimo o JP „Putevi Srbije“, onda govorimo o problemu koji treba da bude rešen. Mi smo raspoloženi da pomognemo jedno takvo rešenje, da deblokiramo taj sektor.
Dajte nam garancije da ćete insistirati na utvrđivanju odgovornosti za one koji su napravili ovakvu poslovnu štetu. Nije važno da li je ona posledica neke loše namere ili neznanja, ali u svakom preduzeću, u svakoj kompaniji podrazumeva se da poslovnu štetu koja se stvara prati neka vrsta odgovornosti.
Ko će odgovarati za ovakvu politiku? Ne postoji kompanija u svetu koja bi tako nešto dopustila. Zašto je to dopušteno u Srbiji i da li je to cena jedne političke koalicije koja je napravljena u junu 2007. godine, pre dve godine, kada smo vas kritikovali, pre svega Demokratsku stranku, zbog načina na koji se pravi ta koalicija, zbog parcelizacije zemlje?
Amateri su nam vodili državu godinama i sada plaćamo cenu za tako nešto. Izborne kampanje su se svele na lopatu ašova – država uzme od građana, pa im onda vraća u izbornoj kampanji. Nikakvog plana nije bilo, nikakve sistemske gradnje. Sada slušamo priče o Koridoru 10. Zašto taj koridor nije napravljen? Koncesija je raspisana, pa propala. Država će sama praviti, a mi nemamo novac za tako nešto. Vi vrlo dobro znate, nemamo novac da pokrijemo dugove javnog preduzeća iz prošlosti, a kamoli da pronađemo novac za finansiranje autoputeva u ovoj zemlji. Tu treba povući crtu.
Vrlo je jasno šta se ovim zakonom pokušava. Ovim zakonom vi praktično pokušavate da pokrijete štetu koja je u prošlosti stvorena, a da se pri tom ne postavi pitanje političke odgovornosti za tako nešto, a to je nemoguće. Zašto se ne postavlja pitanje odgovornosti? Zato što je vaš današnji koalicioni partner, potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić, bio ministar finansija u toj vladi. Ministar za NIP u prethodnom sazivu je visoki funkcioner Demokratske stranke Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda. Ko je pravio te planove ako nije Ministarstvo za NIP i ako nije ministar finansija? Ko je odlučivao o troškovima javnog preduzeća, ako ministarstvo koje se bavi javnim finansijama nije izvršilo nadzor ili nije bilo u prilici da izvrši nadzor? O tome treba da pričamo.
Teška je situacija. Nećemo da je otežavamo. Hoćemo da pomognemo i vama, ministre Mrkonjiću. Nemojte da očekujete od nas da mi pređemo sami taj put. Napravite i vi korak, ne ka Liberalno-demokratskoj partiji, nego ka onom delu društva koji sada trpi. Hiljade porodica je na rubu egzistencije zbog toga što ljudi ne dobijaju novac od kompanija u kojima su angažovani. Mašine stoje kraj puteva, ne mogu da odu, jer nema nafte za njih.
Mi želimo to da rešimo. Hajde da to rešimo na takav način da se nikada više taj problem ne ponovi, da utvrdimo jasnu odgovornost i da vi to ovde saopštite. Nema završnih računa za 2005, 2006, 2007, 2008. i 2009. godinu. Prvo treba Vlada da da završni račun za budžet, pa javno preduzeće, pa onda da razgovaramo o tome da li će LDP da podnese na internet sajtu imena svojih finansijera ili ne.
Država treba da da primer. Dajte nam završne račune za sve prethodne godine, pa i za „Puteve Srbije“, da vidimo kako su dugovi nastali. Ako završnih računa nema, onda je to još gore. Ako novo rukovodstvo ne insistira i ne radi, ako ne može da uradi danas, recite - biće za mesec dana, i verovaćemo, eto, bićemo još toliko naivni. Pokažite nameru da menjate sistem.
Strašno je veliki novac za koji mi sada polažemo garancije. To je gotovo polovina novca koji smo dobili privatizacijom NIS-a, a dugovi JP „Putevi Srbije“ su 75% novca koji smo dobili za privatizaciju NIS-a. Ta privatizacija je proglašena istorijskim poslom u našoj zemlji.
Dakle, 400.000.000 za NIS, a 300.000.000 minusa su napravili „Putevi Srbije“, a nijedan autoput nemamo završen, nijedan sistemski problem nemamo rešen. Pravili su se putevi tamo gde je nalagala izborna kampanja, pa su se onda ministrima za života dizali spomenici i kačile ploče po crkvama, jer su bili dobrotvori kraja koji je za njih zbog toga glasao. Mi želimo sa tom praksom da prekinemo.
Kako bismo mogli to da uradimo, potrebna je ozbiljna državna administracija koja pred parlament izađe i kaže – evo zakona, u zakonu dajemo garancije za 100.000.000 ili 75.000.000 glavnice i pripadajuću kamatu, euribor plus 4,05, što je dobra kamata; posle toga nam ministarka obrazloži i navede primere i mi kažemo – u redu, ali hajde sada da vidimo kako su dugovi nastali, ko za to odgovara i kako se taj problem rešava.
Zakon o privrednim društvima nas obavezuje na tako nešto. Član upravnog odbora, svako od predsednika, do poslednjeg člana na kraju, svojom imovinom garantuje za nastalu štetu, ukoliko je šteta posledica nesavesnog poslovanja. Da li je neko odgovarao u Srbiji za tako nešto? Nije. Želimo to da promenimo. Imaćete podršku LDP-a ako otvoreno budete govorili o problemu koji sada pokušavamo da rešimo. Ako se to pretvori u ćutanje čitave vladajuće koalicije, u tišinu ministarke koja nam je nešto predstavljala i sada, šta da radi, pošto je dobila taj vruć krompir; u vašu nemoć, pošto ne znate šta ćete jer vas svakog dana jure putari kojima ste dužni novac, a sa druge strane imate neku svoju agendu, pa valjda nešto mora da se uradi, onda svi zajedno imamo problem. Mi u tom problemu ne želimo da učestvujemo, nego ćemo iz njega iskoračiti i reći ne ovakvim zakonima. Neka glasa Velimir Ilić za ove zakone, jer je on svoju politiku na ovakav način realizovao.

Pomenuo me poslanik Ilić, a i odgovorila mi je ministarka finansija na deo prethodne diskusije.
Što se tiče Ministarstva finansija, podržavamo svaku promenu u radu, pa i činjenicu da se sada vrše dodatne kontrole. Mislim da je to bilo neophodno učiniti ranije, sigurno bi dugovi bili manji.
Sve o čemu govori poslanik Ilić zapravo ukazuje na tu vladu, tu istu vladu kao jedan feud u kome neko ima policiju, neko ima pravdu, neko ima zdravstvo, neko ima finansije, neko ima puteve i u zavisnosti od međusobne bliskosti država funkcioniše ili ne funkcioniše.
Gospođo Dragutinović, nas iz Liberalno-demokratske partije interesuje samo jedno u ovom trenutku – zašto je zakon nepotpun, zašto u zakonu nema kamate koju pominjete? Ako ta kamata sama po sebi nije važna, zašto se pominje i glavnica? Ako mi dajemo garanciju iz ugovora, zašto se onda pominje kolika je glavnica? Ugovor pominje pripadajuću kamatu. Ovo je kao da se zna da je glavnica 100.000.000, odnosno 75.000.000 i da garantujemo i pripadajuću kamatu, a ne kaže se kolika je ona. Ne kaže se da je ona promenljiva, euribor plus 4,05. Donosimo jedan nedovršen zakon, pa će sutra neko drugi interpretirati obaveze Republike Srbije, a mi želimo to da izbegnemo. Interesuje nas zašto nema kamate u zakonima.
Što se tiče gospodina Ilića, pomenuo me je, uopšte ne želim da spuštam ovu raspravu na neka međustranačka prepucavanja.
Mislim da je ovo i suviše ozbiljno da bismo mogli tako nešto sada da radimo, ima toliko tema na koje možemo da „obaramo stranačke ruke“.
Gde je problem? Problem je što je Upravni odbor formiran 2006. godine i što su u Upravni odbor ušli isključivo predstavnici svih partija tadašnje vladajuće koalicije.
To nije odgovornost samo Ilića, to je odgovornost cele vladajuće koalicije, ili zbog toga što su svesno učestvovali u ovoj šteti ili zbog toga što nisu bili dovoljno sposobni da tu štetu spreče. Predsednik Upravnog odbora: Zoran Pešović, Nova Srbija. Članovi: Bogoljub Pejčić, partija Veroljuba Stevanovića, Golub Rajić, bivši funkcioner i poslanik SPS, Milomir Šljivić, odbornička grupa SPO u SO Kraljevo, Jovo Nešević, odbornička grupa G 17 plus, opština Kraljevo. Svi ste učestvovali u radu tog upravnog odbora, nije to problem samo Velimira Ilića, nego čitavog Upravnog odbora, a potom i Vlade koja nije vodila ozbiljnu politiku.
Privatizovali smo Telekom Republike Srpske, zadužili zemlju za 700.000.000, koje sada Telekom Srbije treba da vrati, ali nismo tih 700.000.000 iskoristili za infrastrukturu za koju su bili zaduženi „Putevi Srbije“ ili projekat Koridor 10, za koji smo raspisali koncesiju, pa sada imamo sudski spor i arbitražu u Parizu. To je neodgovorno ponašanje.
Na osnovu tih fakata mi tražimo vrlo precizne zakone. Iz toga proizilazi naš zahtev – precizno definisana obaveza po osnovu glavnice i obaveza po osnovu kamate. Nema ugovora koji se pravi o kreditu, a da se ne pominje kamata, nego se ona navede na jedan tako nedefinisan način…

Gospođo Čomić, u skladu sa članovima 100. i 101. Narodni poslanik Ilić me je pogrešno protumačio.

Hvala. Član 101, kao što sam i rekao. Ono što je problem ove diskusije je očigledno jako neozbiljan odnos prema javnom novcu. Imamo, gospodine Iliću, napomene iz finansijskog izveštaja Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, koje su napravljene 2006. godine. Preduzeće je počelo da radi 23. februara 2006. godine i u tom trenutku pojavili su se troškovi iz prethodnog perioda koji nisu pokriveni, odnosno dugovi, u iznosu od 7.990.000.000 dinara. To je, znači, februar 2006. godine.
Posle naše vlade, 2004. i 2005. godine vlada u kojoj ste vi bili ministar za infrastrukturu je trošila novac kroz Republičku direkciju za puteve, a potom i kroz Javno preduzeće „Putevi Srbije“.
Kao što je rekla ministarka finansija, vlada u kojoj sam ja bio potpredsednik ostavila je za sobom neizmirene obaveze u iznosu od milijardu dinara. Te neizmirene obaveze bile su posledica i velikih dugova koji su nasleđeni iz devedesetih godina. Činjenica je da smo mi zaustavljeni u trećoj godini našeg mandata, pa to nije završen projekat.
Konačno, ako je bilo šta tu bilo nezakonito, bili ste prvi koji su tako nešto morali da utvrde, da sankcionišu. Pošto ste se u vladi Vojislava Koštunice bavili svim što je imalo veze sa Zoranom Đinđićem, obračunavali se sa njegovom politikom na svakom koraku, siguran sam da bi bilo kakva nepravilnost u radu Republičke direkcije za puteve bila rigorozno sankcionisana. Ako nije, pozivam vas da preuzmete odgovornost i za taj propust, kao i za sve druge.
Oni koji greše, naravno, treba da odgovaraju za svoje greške, kao i oni koji su dužni da te greške kontrolišu i uklanjaju.
Činjenica je da je Javno preduzeće „Putevi Srbije“ bilo previše politizovano, da je praktično postalo partijski plen, da je stavljen znak jednakosti između izborne kampanje i aktivnosti tog preduzeća, što je nedopustivo i nespojivo. Sada mi treba da glasamo za jedan nedovršen zakon, zakon u kojem nije precizno definisana kamatna stopa na glavnicu od 175.000.000 evra.
Posebno je pitanje, o kojem možemo da razgovaramo nekom drugom prilikom, zašto je na tim osnovama koncipirana vladajuća koalicija 2004. godine i zašto se ovaj dug pojavljuje u „Putevima Srbije“, a ne pojavljuje se u Republičkom fondu zdravstvene zaštite, ne pojavljuje se u čitavom nizu drugih javnih preduzeća, koja su takođe imala precizno definisane obaveze i, u skladu sa tim obavezama, jasna prava?
Najveći raskorak je u „Putevima Srbije“ i to je nešto što je za svaku osudu, pre svega zbog činjenice da sada zadužujemo ovu državu. Previše je velika greška 300.000.000 da bi mogla da bude tolerisana ili da bismo preko nje prešli u tišini.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, koliko nas pamćenje služi, mi smo raspravljali o ovim zakonima pre mesec dana.
Mislim da smo dovoljno vremena proveli u ovoj skupštini i da bismo mogli jedni drugima da priznamo neke greške kada ih ima.
(Diana Dragutinović: Mislim da sam to uradila.)
Ovde se u obrazloženju izmena i dopuna ovog zakona pominje potreba stvaranja uslova za dalje ujednačavanje fiskalnog opterećenja prihoda fizičkih lica po osnovu autorskih prava itd. Zapravo je reč o nemogućnosti Vlade da realizuje zakon koji je donela u okviru zakona koji su pratili rebalans budžeta.
Samo se o tome radi. Mi smo i tada, to ćemo učiniti i danas, ukazivali na značaj jednog potpuno drugačijeg pristupa javnim finansijama zemlje. Vi na tako nešto postepeno pristajete, pa ste predložili dosta dobar rebalans budžeta, posle jednog lošeg rebalansa budžeta tokom 2008. godine i jednog nešto lošijeg budžeta, o kojem smo raspravljali krajem 2008. godine.
Dakle, ne može država da donosi zakone koje potom ne može da primeni, pa da u parlamentu traži podršku i razumevanje za izmenu tih zakona, a da ne pruži nikakvu garanciju i uveravanje da je makar nešto naučila iz grešaka koje je učinila.
Šta je problem sa ovim zakonom? Pa, problem je... i to je posebno aktuelno u ovo vreme borbe protiv korupcije i kriminala, koja je lajt-motiv naše politike, pa nam tako ministri, predsednici, premijer najavljuju hapšenja, koja samo što nisu usledila, pa će biti ljudi iz vlasti... Pa, to smo mi jednom preživeli, to nije originalno; kad nije znao šta da radi Milošević je najavljivao borbu protiv korupcije i kriminala i po pravilu je nalazio mangupe u svojim redovima. A zna se ko je to radio pre Miloševića.
Dakle, ako govorimo o ovim zakonima onda moramo vrlo odgovorno istaći našu nesposobnost, kao parlamenta, da definišemo zakone koje će ovo društvo moći da poštuje.
Jer, kada u toj meri opteretite nekoga po osnovu poreza koji se plaća na autorski honorar, onda ne preostaje ništa drugo do bežanja u sivu zonu, izbegavanja poreskih obaveza i manje-više je to logična posledica ovako rigidnih zakona. Zakoni koji se donose donose se u skladu sa velikim potrebama države, koja ne vidi način obezbeđivanja potrebnih sredstava za izmirenje svojih obaveza, osim jedne rigidne poreske politike.
Dakle, mi ćemo ubrzo opet menjati zakone koji su pratili rebalans budžeta, jer u ovom trenutku Vlada pregovara sa univerzitetima. Univerziteti su na vreme ukazali na neodrživost svoje pozicije ukoliko im Vlada sva sredstva koja oni ostvare prisvoji. Kada smo raspravljali o rebalansu budžeta upozorili smo vas na nešto tako. I sada to isto ponavljamo: mi jesmo za definisanje jednog jasnog i pravičnog poreskog sistema, nemamo ništa protiv toga, ali kada će ta poreska reforma biti sprovedena ako ne sada kada su nam najpotrebniji rezultati efikasne poreske politike?
Imamo institucije u ovoj zemlji koje o tome treba da vode računa, institucije koje se staraju o primeni zakona, institucije koje su postale pretnja za građane, ali ne i za samu državu. Povodom prethodne tačke smo raspravljali o lakoći s kojom je jedno javno preduzeće napravilo minus od 175.000.000 evra (konkretno trista, a pokrivamo sada 175.000.000 kreditima), a da godinama niko u državi nije reagovao, a ovde se suočavamo sa problemima države koja je nemoćna da naplati poreze koje je propisala po osnovu autorskih honorara i srodnih ugovora.
Dakle, mi smo predložili jedan amandman kojim pokušavamo da uskladimo tačku 3) i tačku 2), odnosno opterećenje za slikarska dela, grafička dela, tj. uvažavanje normiranih troškova u iznosu od 43%; to je tačka 2). Tačka 3): interpretacija, odnosno izvođenje estradnih programa zabavne i narodne muzike, proizvodnja fonograma, proizvodnja videograma, proizvodnja emisija, proizvodnja baze podataka i za druga autorska i srodna prava koja nisu navedena u tačkama 1) i 2) – 34% od bruto prihoda.
Znači, najmanje je priznatih normiranih troškova u najdominantnijem sektoru, ako govorimo o obimu, jer definitivno je više pevača, onih koji snimaju i prave spotove, snimaju i proizvode muziku, od vajara i slikara u Srbiji. Pa ako njima najmanje normiranih troškova priznajemo, a znamo da i ovako ne postoji efikasan sistem kontrole i naplate i da je tako nešto praktično nemoguće, zašto guramo društvo u sivu zonu i od svakog čoveka koji se bavi nekim honorarnim poslom u tom sektoru pravimo potencijalnog prestupnika?
Nas je jedan sistem doveo do života na granici regularnosti. Kupovali smo benzin na ulici, menjali smo devize na ulici, kupovali smo stanove po smešnim cenama od 50 maraka i bilo je normalno, pošto mi živimo tako što kraduckamo, da i oni koji su na vlasti isto to rade i da niko nema pravo da postavi pitanje zašto nam je život takav kakav je. Ali, danas država mora da donosi logične zakone.
Mi vam predlažemo da povećate ovaj procenat normiranih troškova koji se priznaju i da ga uskladite sa procentom koji se priznaje po ovoj tački 2) za slikarska dela, grafička dela, industrijsko oblikovanje itd., da ga dignete sa 34 na 43, jer će se tako proširiti osnovica u kojoj će biti realno naplatiti porez.
Nijedna zemlja nije uspela da bude kreativnija u poreskoj politici i naplati poreza od onih koji tu poresku politiku pokušavaju da izbegnu i da smanje procenat poreskog opterećenja, pa neće biti ni ova naša.
Zalažemo se za liberalnu poresku politiku, možemo da razgovaramo o tome, ali u nekim drugim situacijama. Ovde vas upozoravamo da je najekspanzivniji deo politike koju vi sad pokušavate da regulišete onaj koji obuhvata autorske honorare definisane tačkom 3) izmena i dopuna Zakona, a da ste tu priznali najmanje normirane troškove. Mislim da je bolje biti fer i otvoriti mogućnost ljudima da plate porez, ne gurati ih u izbegavanje poreza, jer će tako stradati i oni i sama država.
Sve dok se poreska politika ne prilagodi mogućnostima našeg društva i, s druge strane, upozna društvo sa posledicama jednog takvog odnosa, mi ćemo imati rupu bez dna.
Ovde u Srbiji je prirodno pozivanje na pravo na besplatno školovanje, besplatno lečenje, čitav niz besplatnih usluga, efikasnu socijalnu politiku, a sa druge strane, kada se postavi mogućnosti države da tako nešto obezbedi suočavamo se sa otporima u situacijama u kojima država traga za tim sredstvima.
Mi moramo povući crtu i reći šta je ova zemlja sposobna da ponudi svojim građanima. I pored minimalnih sredstva kojima u ovom trenutku raspolažemo, moramo imati jasnu viziju. Mi vam predlažemo da mnogo više pažnje posvetite toj viziji nego samim ciframa. Znači, da spustite taj pritisak i podignete mogućnost prihvatanja poreske politike kao nečega što je normalno i što ide uz građanski status u ovoj našoj zemlji.
Ako je poreska politika nelogična, ako su poreska opterećenja tako kruta, kao što jesu, onda će ona biti rušena i izbegavana, a to nije ni vaš interes, a nije ni naš, kao opozicione stranke koja želi da menja ekonomski sistem u našem društvu. Liberalna poreska politika je odgovor na krizu.
Odgovor na krizu je upravo u tome. Poreska politika sama po sebi ne može biti rešenje te krize, ali može biti jedan elemenat koji je bitan, zapravo i preduslov izlaska iz stanja u kome se nalazimo, koje je posebno haotično zbog toga što nije posledica svetskih poremećaja nego činjenice da su u promenjenim okolnostima koje su nastale u svetskoj ekonomiji sve naše slabosti došle do mnogo većeg izražaja nego što je to bio slučaj bez same svetske krize.
To je naš zajednički problem. Vlade se menjaju. Ministri odlaze i dolaze neki novi, ali mi smo svi taoci jednog pogrešno definisanog poreskog sistema. Izvedena je poreska reforma 2001. godine. Rezultati te reforme su manje ili više korektni, ako govorimo o uspostavljanju nekih elementarnih preduslova za normalno funkcionisanje zemlje. Uveli smo porez na dodatu vrednost 2004. godine, pa smo liberalizovali poresku politiku tragajući za stranim investicijama, liberalizovali smo poresku politiku afirmišući berzu.
Te olakšice smo u međuvremenu povukli i sada smo otprilike na novom početku. Taj početak ima smisla ukoliko ne pravimo greške. Pre mesec dana smo definisali normativne troškove i procenat koji se priznaje. Sada to menjamo, zato što je bilo pogrešno utvrđeno. Ako uspostavimo nove principe, neka oni budu razumljivi svima. Nema smisla terati ljude u jedan ilegalan život, u izbegavanje poreza, samo zbog toga što oni te zakone ne mogu da poštuju. Zakoni moraju biti logični.
Mi vam predlažemo da prihvatite naš amandman, da izjednačite stavove 2. i 3, da prihvatite normirane troškove u iznosu od 43%. Pri tom znamo da vi to ne možete da uradite, jer i sa ovim izmenama ne znate kako ćete pokrpiti rupe koje se pojavljuju tako, makar u budžetu kroz projekcije, posebno kada se otvori pitanje univerziteta i finansiranja univerziteta, odnosno sredstava koja univerziteti samostalno dobijaju. Država ih potpuno prisvaja. Onda će tih 40% biti preneto na školarine i na studente, jer univerzitet bez toga ne može da funkcioniše.
To je naš zajednički problem, koji možemo da rešimo uz uvažavanje nekoliko jednostavnih istina. Donet je loš zakon; taj zakon menjamo, ali zato što je bio loš. Šaljemo građanima poruku da smo pogrešili, da ne želimo da živimo tako što ćemo parazitirati na njima, da ova zemlja mora da funkcioniše, da se uspostavlja znak jednakosti između prava i obaveza.
Ova tačka ima smisla, ali nema smisla posle prethodne, jer smo videli da se može potrošiti 175.000.000 ili 300.000.000 evra, a da niko za tako nešto ne odgovara. Sada građani treba da plaćaju poreze da bi se takva šteta, između ostalog, pokrivala. To su razmimoilaženja između LDP-a i vladajuće koalicije.
Liberalna poreska politika, prihvatljiva poreska osnovica sa poreskom stopom, širok poreski prostor, ne uzak, nego jako širok. Naravno, oni koji najviše imaju treba najviše i da plate. Pošto najviše plaćaju, oni zaslužuju poštovanje i respekt. Dok se ne uspostave takvi odnosi, mi ćemo živeti u provizorijumu zemlje u kojoj je sve moguće, sve je dopušteno i zato niko u njoj neće biti zadovoljan.
Dobićete podršku za ove izmene i dopune Zakona. Predlažem da prihvatite ovaj naš amandman. Naravno da ćemo podržati i bez tog amandmana, ali će zakon sa amandmanom biti bolji; podržaćemo zato što time pružamo podršku i pokušavamo da zaštitimo one koji su pretrpeli štetu zbog jednog lošeg zakona.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu članom Poslovnika koji mi dopušta da ukažem na veliko nerazumevanje onoga što je rekao gospodin Andrić, a što ste vi ovde interpretirali, svodeći svoj pogled na stav osobe koja se pre svega čitavim nizom političkih zloupotreba nalazi na jednom vrlo odgovornom mestu, na mestu direktora Javnog servisa, koji zapravo ne postoji zahvaljujući činjenici da se on nalazi na toj funkciji.
Gospodin Andrić je vrlo odgovorno učestvovao u diskusiji koja je sama po sebi poražavajuća za Skupštinu, ne zbog toga što je gospodin Andrić rekao ono što svako u ovoj sali i zemlji zna o Aleksandru Tijaniću, a zbog čega je zapravo on direktor Javnog servisa, odnosno onoga što bi morao biti Javni servis, nego zbog toga što smo mi ovde vodili raspravu svesno pristajući da kršimo Zakon o radiodifuziji, a da je između ostalog to kršenje i zloupotreba zakona i jeste osnova na kojoj se uređuje medijska scena našeg društva.
Za LDP je veoma važno pitanje demokratizacije naših medija, pitanje državnog vlasništva u medijima, zastupljenosti države u medijima, jer mislim da je država šira od jedne vladajuće koalicije. Kada se pogleda Upravni odbor „Politike“, Upravni odbor „Novosti“, Upravni odbor RTS-a, Programski savet RTS-a i čitav niz drugih medija u kojim se država pojavljuje kao vlasnik određenog kapitala, videće se da je zapravo država uža od vladajuće koalicije.
Ono što očekujemo od vas kao predsednice parlamenta je da, u skladu sa svojim ovlašćenjima, omogućite utvrđivanje istine u svakom trenutku i na svakom mestu, pa i istine koja bi bila obavezujuća za svakog poslanika, i onoga ko podržava Aleksandra Tijanića i onoga ko ga kritikuje.
Mi mislimo da niko nema pravo da traži od poslanika LDP-a da ćute o osobi koja pojavljivanjem na funkciji direktora Javnog servisa zapravo simbolizuje i dokazuje postojanost kontinuiteta politike koja je uništila ovu zemlju. To je ono što je očigledna činjenica i mi se sa tom činjenicom suočavamo.
Mi mislimo da smo dužni da ukazujemo na tako nešto i da pri tom ne bežimo od odgovornosti koja prati jedno takvo političko delovanje.
Sa zadovoljstvom ćemo učestvovati u procesu izgradnje nezavisnog medijskog Javnog servisa Srbije, ali preduslov za tako nešto je poštovanje zakona i raščišćavanje nasleđenih odnosa koji su kompromitujući za trenutno vladaju koaliciju, pa i za vas predsednice Skupštine, jer ste kao predsednik Skupštine u jednom demokratskom društvu svakako dužni da se starate o medijskim slobodama koje su marginalizovane, ugrožene i potpuno politizovane kroz funkciju koju u ovom trenutku uzurpira direktor Javnog servisa Aleksandar Tijanić. On je za nas samo stari sluga, nažalost novih gazda, koje pristaju da RTS-om upravlja onako kako se to činilo u prošlosti, a LDP nikada nije pomislila da ucenama nešto tako rešava i te probleme otklanja.
Tačno je da smo razgovarali sa DS, tražeći od DS-a da pristane na realizaciju one politike koja će zemlju približiti Evropi, a naše društvo demokratizovati. Aleksandar Tijanić je samo greška u jednom sistemu, proizvod čitavog niza pogrešnih odnosa koji u ovom trenutku njega ne čine žrtvom, već jednog od vinovnika i glavnih krivaca za stanje u kojem se zemlja nalazi.
To je čovek koji je sebi dozvolio da stavi znak jednakosti između nestanka ovog društva i ostanku u životu prvog demokratskog premijera, što je uvreda za svakog čoveka u ovoj zemlji i mi ćemo insistirati na utvrđivanju pune odgovornosti, ali ne odgovornosti koja bi se svodila na njegovo novinarstvo, nego one krivične o kojoj je govorio gospodin Batić, i one krivične o kojoj smo govorili mi kada smo podnosili protiv njega krivične prijave kao istaknutog pripadnika zločinačkog udruženja koje je stvorilo političku atmosferu koja je prethodila ubistvu Zorana Đinđića.
Na tim pitanjima ćemo se još dugo, nadam se, sretati, ali ne kao dve suprotstavljene strane, nego kao strane koje su zainteresovane za sređivanje odnosa u našem društvu.
Što se tiče vašeg pisma, ono je prosleđeno našoj poslaničkoj grupi i mi ćemo na njega odgovoriti adekvatno, ali već sada mislim da su se stekli svi preduslovi koji bi obavezali parlament na formiranje anketnog odbora sa nekoliko ciljeva. Prvo, utvrđivanje poštovanja zakonitosti tokom izbora direktora radiodifuznog servisa i drugo, što je veoma važno, utvrđivanje odgovornosti za stanje u Republičkom javnom servisu, za stanje u Republičkoj radiodifuznoj agenciji i za odgovornost koja prati parlament, s obzirom da je parlament institucija koja je temelj slobodnog i nezavisnog novinarstva ulogom koju je na sebe preuzeo.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se s namerom da iskoristim pravo na repliku pošto me je pomenuo gospodin Nikolić. On je od jutros nešto zbunjen.
Ne bih ulazio u razloge jednog takvog stanja. Malopre kada je postavljao pitanje najavio je akciju - Otvaramo pozorište, a pričao o zatvorenom muzeju. Pretpostavljam da je to razlog njegove nemoći i nesposobnosti da razume ono o čemu sam govorio.
Prvo, apsolutno se slažem sa gospodinom Nikolićem da niko ovde u Skupštini ne sme koristiti govor mržnje, govoriti na takav način i siguran sam da svi poslanici koji su u sali vrlo dobro razumeju o čemu je govorio Ivan Andrić. On je pomenuo huškačko ratno novinarstvo i na takav način to je doveo u vezu sa ratnim zločinima koji su iz toga proizašli, naravno ne misleći da je Aleksandar Tijanić sposaban da sam uradi ono što predlaže drugima.
Što se tiče uloge gospodina Tijanića mi ne bi previše reči trošili na njega. Smatramo ga greškom jednog sistema, greškom koja ima svoju specifičnu težinu. Tu težinu prati odgovornost o kojoj mi ne možemo da govorimo u parlamentu, jer je parlament politička institucija. Neka se time bave nadležni državni organi, oni o kojima je govorio gospodin Batić.
Ako nekoga žulja pojedina pravna terminologija, onda to nije problem parlamenta, već onoga ko ne može da razume činjenicu da je krivično delo, u kojem se pojavljuje više od jednog učesnika, tretirano po našem zakonu kao delo koje je počinilo zločinačko udruženje. Čitav niz dela o kojima je govorio ministar pravde, gospodin Batić u svojim krivičnim prijavama, odnosno oni su tretirani u skladu sa članom Krivičnog zakona koji nešto tako objedinjava, kvalifikacijom - zločinačko udruženje.
Krivične prijave koje smo podneli, podneli smo sudovima ove zemlje, a nismo to radili onako kako ste to radili vi, gospodine Nikoliću, u periodu svoje zlatne policijske ere, kada ste sa svojim drugim ja, Vojislavom Šešeljem, širili teror po ovoj zemlji. Verujem da ste tako nešto zaboravili, onog jutra kada ste se probudili i shvatili da 20 godina vašeg političkog života je zapravo bila velika greška.
Što se tiče Odbora za informisanje, tačno je da je gospodin Andrić bio predsednik Odbora za informisanje, ali taj Odbor za informisanje nije imao nikakve bliskosti niti naklonosti za ljude poput Aleksandra Tijanića ili one koje Aleksandar Tijanić predstavlja. On je postao direktor RTS po Zakonu o javnim preduzećima, protivzakonito i suprotno Zakonu o radiodifuziji, da bi ga potom u danu u kome je izabran upravni odbor, taj isti upravni odbor sam postavio za direktora RTS.
To je bila cena političke nagodbe na koju ste vi pristali, a zbog čega ste dobili mesto u programskom savetu javnog servisa o kojem ste govorili.
Slažem se s vama da tu ima puno uspeha, ali ne vidim da to ima ikakve veze sa onim što bi bio osnov za vaše poštovanje Aleksandra Tijanića, jer nije on pisao "Ranjenog orla" niti ga je on režirao. On je samo čovek koji je sticajem okolnosti bio na tom mestu, a time se vrlo malo bavio, zbog čega je ta serija i uspela.
Sve ono što dodirne Aleksandra Tijanića - vrlo brzo se pretvori u haos. (Predsedavajuća Gordana Čomić: Prošlo je tri minuta, narodni poslaniče.)
Predlažem da mi ovde stanemo sa tom pričom, da prepustimo parlamentu da radi svoj posao i drugim institucijama da se time bave. Još jedanput dajem potpunu saglasnost za ono što vi govorite o jeziku u parlamentu i nemam nikakvo razumevanje za tako nešto. Ukoliko je to protumačeno na pogrešan način, izvinjavam se parlamentu.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih se pozivao na pravo na repliku, mislim da me gospodin  Nikolić ne razume i predložio bih mu da popije jednu dobru kafu, koju kuvaju ovde u Skupštini, razbudiće ga i onda će ova rasprava moći da se vodi na jedan razuman način, pošto nema smisla stalno vraćati našu polemiku na nekoliko jednostavnih činjenica.
U Skupštini se vodila rasprava o promenama Zakona o radiodifuziji, ta promena potpuno obesmišljava instituciju Republičke radiodifuzne agencije, ona nas vraća na početak i period u kojem većina aktera naše političke scene, i što je mnogo važnije, javnost, nije bila zadovoljna činjenicom da se politizuje rad nacionalne televizije. To su neke konstante koje su obeležile samu raspravu, u kojoj je kao jedna od osoba koja svakako zalužuje kritiku pomenut i direktor RTS, Aleksandar Tijanić.
Ono što mi mislimo o Tijaniću toliko puta smo rekli, da mislim da ne treba ovde ponavljati u samoj Skupštini, kao i ono što smo rekli o vama, gospodine Nikoliću, i o vašoj bivšoj partiji i o vašoj sadašnjoj. Dobro je što se ljudi menjaju, inače bi hodali još uvek četvoronoške.
Problem je što vi niste svesni odgovornosti koja takvu promenu treba da prati, pa sada očekujete od nas da mi budemo mamurni, kao što ste vi ovoga jutra. Ali, to je jako teško i na tako nešto nećemo pristati, niti smo dužni da to radimo.
Još jedanput vam predlažem da, u skladu sa svojom novom orijentacijom, potražite odgovore na pitanja koja ovde postavljate i da se oni nikada ne bi čuli od onih institucija koja vas obavezuju na poštovanje, a to su nadležni sudovi u ovoj zemlji, koji su imali mnogo više razumevanja za ono što sam činio ja, nego za ono što su činili ljudi sa kojima ste bili više nego politički bliski u periodu u kojem su pripremali naša ubistva.
Ne bih vas vraćao na ono čega ste se sami odrekli i što vrlo dobro razumeju ljudi u ovoj zemlji, ali vam kažem da nije dovoljno jedanputa reći "Izvini, Zorane", ili se izviniti njegovoj porodici za ono što je prethodilo njegovom ubistvu, iako ne mislim da ste vi za tako nešto presudno odgovorni, ali ste i te kako odgovorni za klimu u kojoj smo tada živeli i za haos u kojem danas živimo.
Što se tiče kvoruma, uvek ćemo poštovati javni interes i u svakoj situaciji u kojoj, zbog nesposobnosti vladajuće koalicije ili iz objektivnih razloga, Skupština ne može da funkcioniše, a mora da odlučuje jer su pitanja važna za društvo, taj kvorum ćemo omogućiti.
Kada se radilo o pasošima, omogućili smo tako nešto, o antidiskriminacionom zakonu takođe i u svakoj situaciji u kojoj je javni interes u fokusu naše politike mi ćemo tako postupati, pa i kada govorimo o aktuelnim zakonima iz oblasti poljoprivrede, koji nas približavaju Evropi, na koju ste vi pristali onog trenutka kada ste izgubili borbu protiv nje.

Gospođo Čomić, pokušaću da okončam ovu našu neželjenu polemiku samo jednom konstatacijom. U redu, razlikujemo se i nećemo se složiti oko toga kako je nastao čovek, ali nadam se da ćete u periodu svoje transformacije doći do zaključaka koji danas za nas nisu sporni. Nadam se da ne verujete da je zemlja ploča i da je normalno ljude lečiti lopatama, s obzirom da vrlo često iznosite stavove koji su kontradiktorni.
Ne vidim nikakav drugi način da vam pomognem, osim da još jedanput kažem da mi želimo transformaciju našeg društva, punu demokratizaciju i liberalizaciju medija, definisanje uloge države u medijskoj sferi, efikasan zakon o radiodifuziji i, naravno, kraj onog kontinuiteta koji u ovom trenutku simbolizuje direktor RTS, koliko god vama bilo udobno u serijama koje pišu vaše stranačke kolege.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, smatram da ste, gospođo Čomić, povredili Poslovnik, i to član 27, i da je neprihvatljiva praksa koju svojim radom uvodite ovde svakodnevno na sednice parlamenta, a koja je danas otišla korak dalje od besmisla sa kojim smo se suočili kada smo raspravljali o međudržavnom sporazumu Rusije i Srbije. Tada gospodin Jeremić nije imao vremena za parlament, a vi ste smatrali da je normalno da parlament raspravlja o sporazumu, iako je dužnost ovlašćenog predstavnika Vlade da nam objasni zašto je taj sporazum značajan za našu zemlju.
Kakva je svrha rasprave koju započinjemo tako što predstavnik Vlade šalje parlamentu, a samim tim i našoj javnosti poruku da će Srbija funkcionisati onako kako funkcionišu oni, kuloarski, mimo svakog reda i mimo javnosti? Ko će nama objasniti hitnost postupka po kojem je ovaj zakon ušao u Skupštinu Srbije, značaj izmena i dopuna Zakona i o čemu možemo da razgovaramo ukoliko je naša rasprava ograničena sa dve ili tri šture rečenice koje sadrže izmene i dopune Zakona o spoljnim poslovima iz 2007. godine?
Nama je potrebno obrazloženje za ovu raspravu, jer u pratećim materijalima nismo dobili ništa što bi moglo učiniti naše diskusije kvalitetnim. Zašto se vrše izmene i dopune Zakona? Koji su to poslovi bezbednosti koje Ministarstvo želi da obavlja? Zbog čega se donose neke odluke sa povratnim dejstvom?
Nijedna rasprava neće biti ozbiljna ukoliko se bude vodila na ovakav način. Molim vas da vodite računa o tome. Vaša obaveza je da zaštitite dignitet ove institucije, a on se svakodnevno ugrožava, između ostalog i načinom na koji vi mislite da je moguće ovde raditi. Ako predstavnici Vlade dolaze u Skupštinu da bi ćutali, onda ste vi dužni da im objasnite da ovde ne važe pravila koja važe u njihovim partijama. Mogu tako da se ponašaju u predsedništvu Srbije, ali ovde pred nama moraju položiti račune za ono…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… za šta se polažu računi u svakoj normalnoj zemlji. Nijedan ministar spoljnih poslova ne počinje raspravu o zakonu na ovakav način.

Gospođo Čomić, javio sam se onako kako je to predviđeno novom procedurom ovde u parlamentu, član 100. i član 101. Niste me razumeli, gospođo Čomić, i to je naš osnovni problem; mi možemo različito da razmišljamo o pojedinim temama o kojima razgovaramo ovde u parlamentu, ali se moramo elementarno razumeti. Ako se u toj meri obesmišljava parlament, kao što je obesmišljen i vašim postupcima u poslednjih nekoliko meseci, samim tim se obesmišljava i parlamentarna demokratija. Ako ne želimo da živimo u demokratskom poretku, u kom to poretku mi treba da živimo? Bilo bi dobro da o tome povedete računa. Nema smisla voditi rasprave na ovakav način, na koji vi to dopuštate.
U petak smo raspravljali o 14 tačaka dnevnog reda u vremenu predviđenom za jednu tačku dnevnog reda. O 14 zakona smo diskutovali u vremenu predviđenom za jedan zakon. Četrnaest zakona za 13 minuta. Objedinjujete ono što se ne može objediniti.
Pustili ste po hitnom postupku ovaj zakon u skupštinsku proceduru, a ovde sedi predstavnik Vlade koji nije našao za shodno da nam objasni o čemu mi treba da razgovaramo. Ovo nije dovoljno, gospođo Čomić, za argumentovanu raspravu i razgovor. Niste nam prosledili neophodne materijale da bismo to mogli da uradimo. Zbog toga je ministar dužan da u svom obraćanju parlamentu saopšti sve što nam je potrebno da bi ova rasprava bila ozbiljna. Pročitajte izmene i dopune Zakona i biće vam jasno o čemu se govori.

Hvala, gospođo Čomić. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi nemamo ništa protiv načina na koji vi u ovom trenutku izlazite pred parlament, jer on zapravo potvrđuje sve ono što je naša osnovna kritika, ne vas lično, nego karaktera spoljne politike koju ste utvrdili u okvirima svoje vladajuće koalicije i stranke koja vas je predložila na funkciju na kojoj se trenutno nalazite.
Čitav je niz problema koji u ovom trenutku antagonizuju odnos između LDP-a, sa jedne strane i vašeg ministarstva, sa druge strane. Mi zbog toga nismo previše zadovoljni. Ne vidimo nijedan razlog koji bi u ovom trenutku bio dovoljno značajan da mi pređemo preko propusta koji su očigledni. Mislimo da je osnovni problem vaša namera i ambicija da spoljnu politiku vodite na način koji je neprihvatljiv za 2009. godinu i za jedno demokratsko društvo.
Izbegavanje dijaloga, upoznavanje sa planovima, definisanje prioriteta, kampanjsko nastupanje jeste nešto što nikako ne može biti dobro za naše društvo, a samim tim nije dobro ni za nas koji ovde predstavljamo interese građana, kojima je veoma važna definicija položaja naše zemlje u svetu i potpuno drugačija komunikacija sa svetom. Spoljna politika je postala instrument koji konfrontira Srbiju sa međunarodnom zajednicom, sa regionom i, konačno, u poslednjoj etapi, konfrontira i naše društvo unutar granica zemlje u kojoj živimo.
Pre dve nedelje smo raspravljali o zakonu kojim se potvrđuje sporazum između Rusije i Srbije. Uprkos velikom nastajanju vladajuće koalicije da nam objasni kako je normalno vaše odsustvo, iako je propisano vaše prisustvo i obaveza obrazlaganja tog sporazuma, bili smo uskraćeni za raspravu o veoma važnom pitanju koje, po našem mišljenju, ugrožava normalan razvoj zemlje. Ta energetska podređenost, kolonijalno podaništvo, sve ono što karakteriše spoljnu politiku Srbije nije bio cilj parlamenta, niti smo o tome ikada ovde razgovarali.
Kosovska politika bez parlamentarne podrške i insistiranje na vojnoj neutralnosti, bez ikakve argumentovane rasprave, povratak u osamdesete kroz našu bliskost sa nesvrstanima, bez ikakve rasprave i dogovora, bez obrazlaganja ciljeva partnerstva sa zemljama koje su osumnjičene za otvoreno podržavanje terorizma, bez ikakve saglasnosti, podrške, obrazloženja zašto se to radi, to je čitav niz propusta koji se, logično, završavaju jednim ovako lošim predlogom izmene i dopune zakona.
Nemamo ništa protiv tog povratnog dejstva, iako ga niste obrazložili, jer smatramo da žrtve nesposobnosti Ministarstva ne smeju biti ljudi koji rade za ovu zemlju u okviru ministarstva inostranih poslova, jer je isključivo aljkavost povod za izmene i dopune Zakona kojima praktično pomerate rokove u kojima treba omogućiti ljudima koji predstavljaju ovu zemlju da taj posao rade oslobođeni pritisaka kojima su izloženi zbog nesposobnosti Srbije da im omogući ono što pripada svakom diplomatskom predstavniku bilo koje druge zemlje u svetu.
Druga dva nastojanja su za nas više nego sporna zbog toga što ih ne prate nikakva obrazloženja. Prvo, odbijanje ministarstva inostranih poslova da kroz odbor u Skupštini, a potom i kroz uvodnu reč ministra objasni poslanicima i poslanicama kojim se to poslovima bezbednosti bavi ministarstvo spoljnih poslova, i na kojim osnovama. Da li su to oni poslovi bezbednosti po kojima je nekada Ministarstvo spoljnih poslova bilo poznato, a koji su, moram vas podsetiti, rađeni u skladu sa zakonom? U ovom trenutku u našem pravnom poretku ne može se pronaći nijedan aktivan zakon, pozitivni pravni propis koji bi bio osnova za uspostavljanje neke službe bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova.
Ako je to pitanje poslova koji se svode na portirsku službu, onda ne vidimo razlog da u okviru zakona u ovom trenutku o tome razgovaramo, jer je to zaista pitanje koje može biti potpuno uređeno i na osnovu postojećeg zakona, s obzirom na to da ste 2007. godine vrlo jasno utvrdili mogućnost uređenja i rešavanja čitavog niza otvorenih pitanja kroz podzakonske akte i uredbe koje ste imali pravo i slobodu da donosite.
Dakle, ako je ovo pokušaj da se mimo javnosti i bez ikakve osnove u zakonu unutar ministarstva inostranih poslova gradi još jedna služba bezbednosti, bili biste dužni da odgovorite zašto to činite, sa kakvim motivima i kakve će biti posledice nastojanja da se mimo zakona uspostavi jedna takva institucija u okviru ministarstva inostranih poslova.
Drugo je pitanje zapošljavanja kadrova u ministarstvu inostranih poslova, odnosno vašeg diskrecionog prava da mimo zakona i uobičajenih procedura za sva druga ministarstva vi zapošljavate do 5% ljudi u ministarstvu inostranih poslova, na period od četiri godine. To smatramo širenjem koncepta partijske države, jer je jasno da zapošljavate kadrove u periodu koji je utvrđen kao period vašeg punog mandata.
To je loše, ne zbog toga što mislimo da će apriori svi ti kadrovi biti loši, nego zbog toga što na takav način nećemo moći da profesionalizujemo naše ministarstvo inostranih poslova, pa će sa ministrom odlaziti svi oni koje je ministar zaposlio, jer se podrazumeva da će novi ministar dovesti, pozivajući se na vaše pravo, neke svoje kadrove.
Sa takvom spoljnom politikom nigde nećemo stići. Mislim da spoljna politika ima puno posla i da, nažalost, još nismo uspeli da objasnimo ni svoje interese, ni da dobijemo podršku za demokratske mehanizme kojima ti interesi treba da budu ostvareni.
Dalja monopolizacija spoljne politike je neprihvatljiva. Ovo je zapravo jedina suština zakona sa kojom vi pred nas izlazite bez osećaja potrebe da nam objasnite zašto to radite. To je više nego čudno za čoveka koji voli tako puno da priča, kao što to inače činite vi, u svakom trenutku i na svakom mestu.
To je jednako čudno kao kada bi potpredsednica Gordana Čomić odbila da nam objasni neki zakon zbog toga što smatra da za takvim nečim ne postoji potreba, a obrazlaže nam povrede Poslovnika duže nego što mi govorimo.
Ne postoji program u kome se vi ne pojavljujete. Ne postoji tačka na planeti na kojoj se niste pojavili, od Sirije do Argentine. Ne vidim šta je bio problem za vas da nam omogućite normalnu raspravu i diskusiju tako što biste prvo obrazložili izmene i dopune Zakona a nama pomogli da ne tumaramo kroz vaše skrivene namere.
Dakle, da li ovim izmenama i dopunama Zakona mislite da formirate neku službu bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova? Ako to mislite, podsećam vas da to nije uređeno postojećim zakonima o službama bezbednosti. Ako to nije vaša namera, onda recite šta je vaša namera, da ne bi ostale tako krupne nedoumice među nama.
Ovo nije rasprava u kojoj treba da govorimo o efektima naše spoljne politike, ali ovo jeste rasprava u kojoj možemo govoriti o osnovama na kojima se gradi spoljna politika. Ako su osnove pogrešne, a one su partijske, one nisu demokratske, one nisu transparentne, nisu javne, ni politika ne može biti drugačija. Ako spoljna politika nije spoljna politika o kojoj smo razgovarali i dogovorili se, ako način na koji se ona sprovodi nije onakav kakav je uobičajen za čitav normalan demokratski svet, onda ni rezultati te politike ne mogu biti drugačiji od onih kakvi su sada, a oni su poražavajući.
Srbija je proširila granice svojih sukoba. Kada pokušava nekako da se konsoliduje i nadoknadi proizvedenu štetu, onda se to po pravilu čini tokom vaše posete nekoj drugoj zemlji. Da li je postalo pravilo naše spoljne politike ono sa čim se mi suočavamo u poslednjih nekoliko meseci, pravilo koje nam ukazuje da predstavnici zemalja sa kojima imamo nesporazume u Srbiju dolaze onda kada vi niste u njoj? Ako je to pravilo, onda je to loše. Ako to nije pravilo, onda je to čudna koincidencija i malo ko razuman može u nju poverovati.
Bili ste dužni, gospodine Jeremiću, da nam omogućite normalnu raspravu tako što ćete izaći sa jasnim stavovima, ponuditi obrazloženje za vrlo čudne inicijative, između ostalog preuzeti odgovornost za sopstveni nerad i aljkavost vašeg ministarstva. Samo tako se može obrazložiti činjenica da opet pomerate rokove sa 1. januara 2009. na 1. januar 2010. godine, da uvoditi povratno dejstvo zakona isključivo zbog toga što niste bili u stanju da tokom čitave 2008. godine i dela 2007. godine u kojem je ovaj novi zakon bio na snazi usvojite odredbe koje bi omogućile normalno funkcionisanje svih zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova, a pogotovo onih koji se nalaze u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Što se tiče same službe bezbednosti, odnosno vašeg diskrecionog prava da zapošljavate ljude, mi se tome protivimo jer na takav način pravite partijsko Ministarstvo spoljnih poslova. Ili čak ne ni partijsko, već apsolutno lično, ili ono koje proizilazi iz interesa koji nemaju puno veze sa strankom koja vas je na to mesto kandidovala, s obzirom na to da ne postoji nikakva podrška vašoj politici koja bi bila prepoznatljiva u nastupima i spremnosti poslanica i poslanika Demokratske stranke da vas u tom poslu podrže.
Način na koji ste do sada koristili to svoje diskreciono pravo je više nego loš.
Zbog toga je naša spoljna politika takva. Kadrovska politika proizilazi, pre svega, iz vaših ličnih procena koje se grade na kriterijumima koji nisu politički, osim ukoliko glas pevača u restoranu nije politički kriterijum koji se prevashodno uvažava kada se šalje ambasador u SAD, ukoliko nestručnost i odsustvo bilo kakvog rezultata u prethodnom periodu, odnosno u radu u spoljnoj politici nije kriterijum za kandidovanje i napredovanje u ministarstvu inostranih poslova.
Ono što mislim da je u ovom trenutku važno za naše društvo jeste činjenica koja vaše ministarstvo opisuje kao ministarstvo koje je daleko od uloge koju bi moralo da ima, a vas kao ministra opisuje kao osobu koja čak toga nije ni svesna, a ukoliko jeste, tim gore, jer odbija da se menja.
Mislim da je jasno da se naša spoljna politika mora menjati, jer nije cilj spoljne politike Srbije svađa sa svetom, već dijalog i pronalaženje onih rešenja koja će omogućiti Srbiji da na novim pozicijama afirmiše interese, koji ne mogu biti interesi utvrđeni vašom partijskom agendom ili vašom lično. Zbog toga, velika opomena za ono što ste do sada radili, a pogotovu za ovo što nam sada predlažete, opomena koja između ostalog znači uskraćivanje podrške za jednu takvu ideju.

Hvala vam, gospođo Čomić. Pošto me pomenuo poslanik NS, želeo bih da odgovorim. Svestan sam tog principa nepotizma i partijskog karijerizma, koji je tako izražen u Ministarstvu spoljnih poslova.
Istina, on nije došao do izražaja samo u mandatu aktuelnog ministra, to je postalo neko nasledno i običajno pravo svakog ministra spoljnih poslova, koje kroz izmene i dopune ovog zakona praktično dobija po prvi put jednu zakonitu osnovu.
Tačno je da je ovaj član zakona protivzakonit, suprotan Zakonu o državnim službenicima i zbog toga ćemo tražiti zaštitu zakonitosti.
Ono što sam želeo da kažem, a što je pogrešno protumačeno, jeste zapravo da je to preuzimanje službe bezbednosti i poslova bezbednosti od Ministarstva spoljnih poslova mimo svakog zakona. Znači, Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije vrlo jasno definiše koje su to službe bezbednosti u Srbiji, nadležnosti tih službi bezbednosti i prava koja se kroz izmene i dopune Zakona o spoljnim poslovima limitiraju u oblasti Ministarstva spoljnih poslova. Zbog toga je potpuno nezakonita inicijativa i ambicija Ministarstva spoljnih poslova da se u okviru Ministarstva spoljnih poslova, mimo Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, bavi pitanjima bezbednosti. To je bilo moguće u prošlosti, ali je tada bilo uređeno u skladu sa zakonom.
Dakle, od tri inicijative koje su pokrenute izmenama i dopunama Zakona jedna inicijativa je nezakonita, jer je dužnost Ministarstva bila da do 1. januara 2009. godine uradi posao koji sada najavljuje da će uraditi do 1. januara 2010. godine, a to su poslovi zaštite prava naših predstavnika u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno prava na zdravstveno osiguranje. To nije urađeno, prekršen je zakon.
Drugo kršenje zakona je kršenje koje proizilazi iz ambicije ministra spoljnih poslova da uvede praktično, pored svog mandata, mandat i za svoje službenike u trajanju od četiri godine, čime dobijamo partijsko ministarstvo i što je obračun sa profesionalnim kadrom Ministarstva spoljnih poslova.
Treće kršenje zakona je ovo potpuno nezakonito i neosnovano uvođenje službi bezbednosti u Ministarstvo spoljnih poslova, što pokazuje ambiciju ministra koja svoje utemeljenje ima u prošlosti, a ne u vremenu u kojem se danas nalazimo.
Ako je nekada Ministarstvo spoljnih poslova imalo moćnu službu bezbednosti, a u međuvremenu je ta služba bezbednosti transformisana, odnosno taj koncept napušten jer je tako nešto i utvrđeno Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, onda želimo da dobijemo odgovor na pitanje – kako će funkcionisati ta služba bezbednosti u okviru Ministarstva spoljnih poslova kada ovde u parlamentu ne možemo da čujemo jednu reč od ministra prilikom obrazlaganja Predloga zakona, kada se ne pojavljuje prilikom obrazlaganja sporazuma, kada se ne pojavljuje prilikom formulisanja spoljne politike za narednu godinu, kada znamo da svoju politiku gradi na principima koji nemaju mnogo dodirnih tačaka sa parlamentarnom demokratijom, u kojoj ministar polaže račun parlamentu?

Ne bih želeo da sada ovde gubimo vreme, ali gospođo Čomić, postoje neki elementarni preduslovi za normalan rad i molim vas da te preduslove ispunite i omogućite poslanicima da rade normalno svoj posao.
Član 152. Poslovnika – postupak za ratifikaciju međunarodnog ugovora ili drugog sporazuma, predlog zakona o ratifikaciji međunarodnog ugovora ili drugog sporazuma sadrži tekst međunarodne ugovora čija se ratifikacija predlaže.
Ovo je tačka Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uslovima uzajamnih putovanja državljana Republike Srbije i državljana Ruske Federacije. Dužni ste da nam omogućite predstavnika predlagača koji će obrazložiti ovu tačku dnevnog reda.
Inače, nema potrebe da ovde uopšte dolazimo, pošto je kampanja štednje, zašto ne ukinemo Skupštinu! Hajde uopšte ovde da ne dolazimo, svako od nas će se baviti nekim drugim poslovima, biće jeftiniji rad, uštedeće se vreme i na takav način ćemo rešiti ove besmislene situacije. Neko mora ovde da predstavlja predlagača, da nam obrazloži ovu tačku dnevnog reda.
Ili poštujemo ili ne poštujemo Poslovnik. Pogledajte koliko je praznih poslaničkih mesta zbog nepoštovanje Poslovnika. Omogućite nam poštovanje Poslovnika i neka dođu predstavnici Vlade i obrazlože ovo u skladu sa Poslovnikom, to je naša potreba.