Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo nekoliko kratkih napomena za koje mislim da su veoma važne za sam tok ove rasprave, važne za parlamentarnu većinu koja mora pokazati više sluha od onog koji trenutno pokazuje raspravljajući, po našem mišljenju, kada kažem našem mišljenju mislim na većinu članova Odbora za zaštitu životne sredine, o veoma važnim pitanjima na jedan neodgovoran način. Ne postoji tema po mom mišljenju o kojoj se ukrštaju i međusobno prepliću interesi našeg društva, procesi evropskih integracija i povezivanje Srbije sa svetom. Mislim da je naš zajednički rad u Odboru, rad svih članica i članova, pokazao da oko nekih važnih pitanja, uprkos podelama može postojati određena saglasnost oko kvalitetnog davanja odgovora na one probleme i pitanja koji su nasleđeni i prete svima.
Mnogo toga govori i sama činjenica da danas raspravljamo o setu zakona za zaštitu životne sredine, a da smo na poslednjem mestu zemalja koje to pokušavaju da urade na ovako celovit i jedinstven način. Svakako Vlada zaslužuje podršku i razumevanje, s obzirom na to da je u gustoj agendi i prenatrpanim dnevnim redom ipak uspela da pronađe prostor i omogućila nam raspravu o ovim zakonima i na takav način dopustila Srbiji da se približi redu zemalja koje vode računa o sebi i vode računa na takav način o budućnosti koju ostavljaju generacijama.
Ono što je naš zajednički problem je činjenica da u ovoj raspravi ne postoji mogućnost za jedan odgovoran razgovor i diskusiju. Objediniti ono što se ne može uraditi na ovakav način kao što je to uradila vladajuća većina sama po sebi problem neće uvećati, ali će nas uskratiti za sve one bez kojih koncept borbe za kvalitetniju i zdraviju životnu sredinu ne može biti valjan i efikasan.
Mislim da ste morali kao predstavnici parlamentarne većine da pokažete više tolerancije prema ovoj temi i na takav način respekt i poštovanje prema predstavnicima opozicije koji su u Odboru za zaštitu životne sredine u svakom trenutku pokazivali veliko razumevanje i prema Vladi i prema predstavnicima Ministarstva, poštujući svoje obaveze i na takav način omogućili parlamentarnoj većini da glasa za ovako važan set zakona.
Ovi zakoni proizilaze iz tekovina EU, civilizovanog sveta i to je ono što je njihov kvalitet. Ovi zakoni pokazuju koliko nam je ta Evropa potrebna.
Ovi zakoni istovremeno iskazuju neke naše unutrašnje slabosti i o tome moramo otvoreno govoriti, i nadam se da će biti prilike da tako nešto uradimo tokom skupštinske rasprave.
Inicijative sa kojima se Odbor suočio, koje potiču ne samo od Vlade nego i od stalne konferencije gradova i opština, Privredne komore i pojedinačne inicijative predstavnika brojnih lokalnih samouprava traže više pažnje i mi preko njih ne možemo pretrčati u jednoj objedinjenoj raspravi u kojoj će istovremeno poslanici morati da govore i o zakonima o zaštiti životne sredine, zakonima kojima se uređuje postupanje sa otpadom, zakonima kojima se tretira oblast hemijskog oružja.
Sve je to pomešano i zapravo govori na jedan kritičan način vrlo negativno o vladinoj neozbiljnosti, ne mislim tu samo na Ministarstvo, jer je očigledno da je za tako nešto potrebna šira podrška, ali i o vladinoj neozbiljnosti u pristupu rešavanja ovako krupnih i važnih pitanja. Podsećam vas zato da pažljivo pročitate sve zakone, pažljivo protumačite amandmane koji su podneti, ima ih jako puno, i da pokušamo da ovde u plenarnoj raspravi dostignemo onaj nivo koji je bio karakterističan za rad našeg Odbora.
Nadam se da će ovi zakoni proći, mi ćemo kao Odbor učiniti sve da ti zakoni izađu bolji iz Skupštine od onih koji su u Skupštinu došli, a uveren sam da su ljudi koji su na tim zakonima radili zaslužili puno poštovanje, ljudi koji su godinama bili uskraćeni za ovu raspravu, unapred spremni da razumeju svaku intervenciju i da pokažu pored razumevanja i spremnost da tako nešto prihvate. Neki amandmani će te zakoni učiniti bitno boljim i kvalitetnijim i parlamentarna većina o tome treba da vodi računa.
Što se tiče načina na koji ćemo mi kao Odbor tretirati sve te amandmane – apsolutno ravnopravno, razgovaraćemo o svakom od amandmana, koji je podnet, bez obzira na obim i činjenica je da će to tražiti dodatni angažman od nas, a u ime svih članica i članova Odbora želim da zahvalim onim predstavnicima Ministarstva koji su nam omogućili normalan i efikasan rad.
Ono što je naš zajednički problem zapravo jeste sve ono što sledi nakon ovih zakona, a taj problem proizilazi iz poražavajuće činjenice da je život ovde još uvek na marginama i da se mi životne sredine setimo samo u trenucima velikih incidenata i možda nas to sve zajedno obavezuje na potpuno drugačiji odnos prema jednoj tako važnoj temi kao što je ova o kojoj danas razgovaramo, a pažnja koju joj poklanjamo je uvredljiva. Zbog toga ćemo više raditi na Odboru, a nadam se da će i više prostora u nekim kampanjama koje su pred nama biti za oblast životne sredine.
Još jedanput, nijedan parlament u Evropi nije na ovakav način raspravljao o setu zakona iz oblasti zaštite životne sredine. Ako je to već tako, hajde da u tim kratkim vremenskim intervalima koje imamo damo sve od sebe kako bismo pokazali sposobnost koje nije bilo na onoj strani na kojoj je moralo biti više. Hvala.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, ovo nije atmosfera u kojoj možemo sebi dopustiti da razgovaramo o tako važnom pitanju kao što je pitanje vojvođanske autonomije.
Želeli smo da tu temu otvorimo ovde u Skupštini kako bi se ona rešavala kroz politički dijalog, kako bi se u institucijama pronašao odgovor na probleme koji su mnogo dublji od nesposobnosti jedne vladajuće koalicije ili pojedinih stranaka članica vladajuće koalicije da daju adekvatan odgovor na situaciju koja je i suviše komplikovana da bismo je mogli dalje ignorisati.
Znate, gospodine Cvetkoviću, retko koja stranka u ovoj skupštini je pokazivala tako veliko razumevanje za vašu vladu kao što je to radila LDP. Mi smo i vašu sporost, i vašu nesposobnost, i nemoć i objektivne probleme doživljavali kao svojevrsnu obavezu da vam pomognemo, a ne da na tome poentiramo.
Zbog toga nam je bilo posebno važno pitanje o kome smo danas želeli da razgovaramo, pitanje odnosa republičkih i pokrajinskih institucija, pitanje ambijenta koji je stvoren unutrašnjim nesposobnostima vlasti na prostoru Vojvodine i u samoj Srbiji, jer mislimo da je loše izbegavati činjenice koje su više nego zabrinjavajuće.
Šta se desilo sa vojvođanskom autonomijom i gde se ona zagubila u prethodne tri godine? To je ono o čemu danas želimo da razgovaramo, ali ne mislimo da se Vojvodina sme dodatno ponižavati i kažnjavati otvaranjem tog pitanja u ovakvoj atmosferi.
Promenjen je Poslovnik na jedan ishitren, brzoplet način, svakog dana se suočavamo sa posledicama koje uvećavaju probleme u radu Skupštine i mislim da voditi raspravu o Vojvodini u ovakvim okolnostima ne bi bilo pošteno prema Vojvođankama i Vojvođanima, kao ni prema nama samima.
Jedna poslanička grupa je pre mesec i po dana podnela zahtev za održavanje ove sednice, sa temom koja je za njih važna. Svakome je njegovo ''ja'' jako veliko, bez obzira na broj poslanika. SRS je tražila da razgovara o Haškom tribunalu. Mi smo pre nedelju dana pokrenuli ovu inicijativu zbog toga što je očigledno da se ne može ignorisati, jer je život nameće, ali LDP ne želi da na ovakav način dodatno opterećuje politički život u Srbiji.
Ne može se 180 minuta podeliti bez prethodnog dogovora svih stranaka i spremnosti da svako na svoj način doprinese prevazilaženju ovog problema. Razgovaraćemo sa Vojvođanima i Vojvođankama. Nadam se da ćete se pojaviti u nekoj drugoj prilici. Želim vam što pre zakon o nadležnostima koji će nas ujediniti, a ne podeliti.
Gospođo Čomić, nemojte nas više pozivati da učestvujemo u raspravi po ovoj tački dnevnog reda. (Predsedavajuća: Tri minuta.) Dajte to vreme SRS ako će to doprineti smirivanju situacije.

Gospođo potpredsednice, poštovani narodni poslanici, predstavnici Vlade, mi ćemo iz respekta prema Vojvodini praktično odustati od bilo kakvog razgovora u ovako ponižavajućoj atmosferi i daljeg produbljivanja problema.
Gospođo Čomić, vas kao potpredsednicu parlamenta koja predsedava ovom sednicom, obavezuje makar funkcija. Na šta liči postavljanje pitanja o statusu Vojvodine u ovakvoj atmosferi i kakvi su odgovori koji se na ta postavljena pitanja daju? Šta je cilj ove sednice, da li da se ti problemi prodube ili da se na njih daju adekvatni odgovori kojim bi se ta situacija rešavala? To je jako neodgovorno. I ono što je sada uradio predsednik Vlade, koji je napustio ovu raspravu posle nepunih sat vremena, dovoljno govori o odnosu države prema građanima, prema Vojvodini, prema nama ovde u Beogradu i prema svima.
Gospodine Ljajiću, tema Haga je veoma ozbiljna. Mislim da su je drugi poslanici pokrenuli iz motiva koji nisu blizu našim, ali ono što nas u ovom trenutku interesuje jeste zapravo odgovor na taj problem odsustva jasne strategije, jer nam se čini da smo dovedeni u mrtav ugao.
Neprihvatljivo je da se sve prepusti slučaju. Očigledno je da država godinama traga i ne uspeva da, uz brojne probleme koje polako prevazilazi, da odgovor na to finalno pitanje, tj. uhapsi one za kojima su raspisane poternice od strane Haškog tribunala.
Šta država čini kako bi uverila međunarodnu zajednicu da ona daje sve od sebe i šta je ono što mi, kao političari, možemo učiniti da bi se jedna takva poruka prenela?
Mi smo u novembru prošle godine na godišnjem kongresu evropskih liberalnih i demokratskih partija praktično dobili podršku za rezoluciju kojom se apeluje na parlament Holandije i od njega traži da deblokira proces evropske integracije Srbije uprkos činjenici da nisu uhapšeni svi optuženici, upravo zbog uverenja koje je tamo postojalo da Srbija daje sve od sebe kako bi ispunila svoje međunarodne obaveze.
Tačno je da su neke druge zemlje nailazile na tu vrstu razumevanja, da su im omogućene integracije i otvorena evropska vrata uprkos činjenici da nisu uhapsili sve one koje su bili dužni da uhapse. Tu mislim na Hrvatsku. Ali, šta čini naša država kako bismo i mi dobili jednu takvu priliku? Gde je ta naša strategija, koji još potez možemo da povučemo?
Potpuno je bezizlazna situacija u kojoj se nalazimo, u kojoj gubimo vreme, tapkamo u mestu i na takav način propuštamo tu veliku priliku.
Mislim da je Vlada dužna da nam to kaže i da ste vi u prilici da makar ukažete na potrebu definisanja te strategije. Hajde da vidimo šta može da učini opozicija, šta mogu da učine stranke na vlasti, šta može da učini kulturna javnost, svi oni koji imaju neku svoju poziciju u Srbiji i u svetu, kako bi se ta situacija promenila i kako bi drugi počeli da nam veruju.

Gospodine Ljajiću, tačno je, to je jedan primer i mislim da nije usamljen. Svi koji su bili u prilici da govore o tim problemima, ukazivali su na veliki značaj nastavka evropskih integracija i kritikovali tu politiku uslovljavanja Srbije, s obzirom da, uprkos svim problemima, naše društvo sve vreme pokazuje ne samo veliku želju, nego i konkretan napredak u usvajanju tih vrednosti koje nas približavaju samoj Evropi.
Ali ja vam postavljam vrlo jasno pitanje. Vlada treba da definiše jednu strategiju.
Mi smo u nedelji u kojoj se obeležava deset godina od bombardovanja Srbije. Način na koji je to urađeno je vratio Srbiju u 1999. godinu. Nije sporno da je bombardovanje Srbije bilo zločin, ali moramo razumeti potrebu shvatanja te 1999. godine kao poslednje faze u kojoj je Srbija platila cenu za jednu neodgovornu politiku koja je prethodnih godina svoj račun ispostavila nekim drugima.
Pre Beograda su bombardovani drugi gradovi. Mi smo bili u tako velikom nesporazumu sa svetom, da je postalo legitimno bombardovati Srbiju, ubijati građane na ulicama, kršiti međunarodno pravo i ne možemo ignorisati činjenicu da smo za tako nešto makar jednako odgovorni kao i oni koji su odlučili da se prema nama ponašaju onako kako smo se mi ponašali prema svima drugima.
Zaustavljati život u Srbiji u 12.00 sati sirenama, organizovati komemoracije i akademije na kojima se, praktično, abolira ta neodgovorna politika i beži od odgovornosti i suočavanja sa prošlošću je stvaranje atmosfere u kojoj ste vi usamljeni u svojoj nameri.
Nije Ratko Mladić vaš lični problem, niti je lični problem direktora BIA. Da li mi znamo da je preduslov transformacije našeg društva ne samo hvatanje Mladića, nego i shvatanje šta je to bilo pogrešno u devedesetim godinama? Mladić je posledica jednog tragičnog sistema vrednosti, i Mladić i Karadžić, i suočićemo se sa činjenicom da će jednog dana i oni biti prošlost, a da ćemo mi biti taoci te politike koja se prenosi s generacije na generaciju.
Bili smo dužni da organizujemo u ovoj godini susrete sa onima sa kojima smo bili u tako tragičnom nesporazumu devedesetih godina, pa da pozovemo ovde u Beograd predstavnike zemalja sa kojima smo bili u ratu, pa da kažemo: ljudi, posle deset godina, evo je nova stvarnost. Sa njima smo razvili nove odnose, pa na tim novim osnovama mi gradimo uverenje da će budućnost biti bolja nego prošlost.
Mnogo toga smo izgubili pre Kosova, ali Kosovo je posledica. Od toga možemo da bežimo, ali nećemo pobeći. Kosovo je posledica naših unutrašnjih nesposobnosti, grešaka koje smo napravili, i to je danas valjda svakome jasno. Možemo da ćutimo o tome, ali nema puno smisla u politici koja jedne nedelje daje antidiskriminacioni zakon, a druge nedelje misli da je previše dala, pa bi da se vrati da uspostavi ravnotežu.
Mislim da je to ono o čemu danas treba da razgovaramo. Ta strategija nam je potrebna. Stiče se utisak da mi treba da aboliramo Holanđane od neke odgovornosti.
Srbija je osuđena pred Međunarodnim sudom pravde kao zemlja koja nije sankcionisala one koji su izvršili genocid i koja nije sprečila genocid. Mi nismo odgovorni za sam genocid, ali šta smo učinili po ta dva stava Međunarodnog suda pravde? Ništa. U međuvremenu su predstavnici Vojske, policije i države osuđeni u Hagu za zločinački poduhvat. Mi to ignorišemo.
To samo po sebi ne može ostati za nama činjenicom da je neko izrekao presudu i da je samim tim stavljena tačka na devedesete. To nosimo u sebi.
Zato je ta strategija nama potrebna, da izađemo i kažemo šta je ono što možemo da uradimo kako bi Srbija bila drugačija (Predsedavajuća: Tri minuta.), kako bi se Mladić osećao neprirodno. On je danas mnogo bliži karakteru Srbije nego bilo ko iz Vlade koja treba da ga uhapsi ili vi lično. Vi se osećate ovde na stranom terenu, a ne on.

Gospođo Čomić, ministre Ljajiću, rekli ste jednu veliku istinu. Do sada je zapravo svaki pokušaj traganja za nekom vrstom interpretacije koja bi uverila međunarodnu zajednicu, ili pre svega EU, kako mi činimo sve u tom procesu saradnje sa Haškim tribunalom bila doživljavana kao izbegavanje te obaveze i traganje za nekom vrstom izgovora i argumentacije koja treba da prikrije naše unutrašnje nesposobnosti, nemoć itd.
Ali, ono o čemu mi govorimo je zapravo potpuno suprotno tim ad hok inicijativama, recimo Ministarstva spoljnih poslova. U trenutku u kome smo izgubili svaki kontakt sa tom Evropom, pogotovo u svim dodirnim tačkama, Ministarstvo poziva predstavnike Evropske komisije na konferenciju za novinare zato što je tom ministru u tom trenutku to palo na pamet - da oni dođu u Srbiju i uvere se kako mi činimo sve da bismo uhvatili Ratka Mladića.
Kada je uhapšen Karadžić, momentalno smo reagovali tražeći da, kao kontrapotez Evropske unije, bude praktično ratifikacija SSP. Znate li šta su nam rekli? Rekli su - zašto ne uhvatite Mladića? - Ne znamo gde je. – Pa to ste nam rekli i za Karadžića. Činjenica je da smo mi u sukobu sa Evropom. I druge zemlje su imale tu vrstu problema koji ima i Srbija. Hrvatska, pre svega. Praktično identičan. Gotovinu, heroja koga vlasti, pod sumnjom da su mu sklone, ne hapse, a Evropa ipak pronalazi razumevanje za tu Hrvatsku i ne blokira proces evropskih integracija. Zašto? Zato što je Hrvatska imala prijatelje u EU.
Gde su naši prijatelji? Na kojim osnovama možemo da ih stvorimo? Da li možemo da ih stvorimo, recimo, na osnovu činjenice da i oni osećaju veliku odgovornost zbog onoga što smo preživeli 1999. godine, da niko u Evropi nije srećan zbog toga što je bombardovao Srbiju, da su i lideri koji su uveli svoje zemlje u rat sa nama to učinili pre svega zbog toga što više nisu znali šta da rade, a nisu bili spremni da priznaju poraz pred onim pred kojim svakako na tako nešto nisu imali pravo ili na to nisu smeli da pristanu (mislimo na Slobodana Miloševića)?
Evo, deset godina kasnije, da li možemo da kažemo da je Srbija drugačija, pa da u toj Srbiji pronađemo potencijale za onu vrstu saradnje sa svetom koja će nam omogućiti to razumevanje? Nema smisla tražiti od sveta da dođe ovde sa nekom komisijom i pogleda ispod stola da li je u nekom kabinetu Mladić.
Nama je potrebna ona vrsta podrške koju nećemo dobiti ukoliko ne uspostavimo normalnu saradnju i ne vidimo kako možemo da rešavamo, zajedno sa tim svetom, probleme koje smo, pre svega, sami stvorili. Da li su to problemi na Kosovu, problemi u odnosima sa Hrvatskom, problemi u BiH, da li su to problemi koji prate naš proces evropske integracije kroz nespremnost Srbije da prihvata određene vrednosti, ali sve zajedno, mi se i suviše dugo pretvaramo da bismo na kraju mogli da očekujemo od te Evrope da nas ona ovakve kakvi smo prihvati.
Poslednja nedelja je najveća kontrausluga koju je Srbija sama sebi mogla da učini. Od sirena u 12.00 sati, koje je, pre svega, trebalo da Srbiju da vrate u onu psihozu u kojoj se nalazila u prošlosti, a ne da pokažu iskrenost i spremnost države da prizna i poštuje žrtve iz 1999. godine. Nikoga ova Srbija ne poštuje, ni one koji su poginuli 1999, ni milione koji su nestali poslednjih 200 godina.
Zemlja nam je napravljena na milionima izgubljenih ljudskih života, a prema tome nikada nismo pokazali nikakvo poštovanje. (Predsedavajuća: Tri minuta.) Sakrivanje iza herojstva pilota, vojnika, iza tragedija civila, zapravo je dokaz da se ovde još uvek razmišlja na način na koji se razmišljalo 1999. godine, da se još uvek politika pretpostavlja svakom životu i da zbog toga, naravno, na kraju život gubi tu trku.
Ponavljam još jedanput - izađite s predlogom, s inicijativom. Ne sa krivično-pravnim karakterom. Sa političkom kampanjom. Ali ne tužilaštva, tužilaštvo ne može da vodi kampanje (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da završite izlaganje.), nego neka naša država pokrene razumnu kampanju, u kojoj će se pojaviti ljudi kojima se veruje.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije sporno da postoji čak i previše razlika i među nama ovde u Skupštini i u našem društvu, ali obaveza političara je da te razlike prevazilaze u svakom trenutku kojim one ugrožavaju javni interes.

Mislim da ste vi, predsednice Skupštine, dužni da nam omogućite odgovor na pitanje koje smo toliko puta do sada postavili i koje smo dužni da postavimo danas još jedanput, upravo zbog činjenica da smatramo da su ugroženi oni interesi koje mi želimo da očuvamo u našem društvu, interesi koji bi omogućili građanima ove zemlje da žive u skladu sa pravilima i vrednostima vremena kojem samo biološki pripadaju.

U septembru mesecu, naša zemlja je zaustavljena u procesu evropske integracije. Nije sporno da se toj politici suprotstavlja deo našeg društva i oni su ponudili jasnu argumentaciju na tako nešto. Ali, onom delu našeg društva koje želi te evropske integracije, vlast i institucije ove zemlje su dužni da odgovore na pitanje šta se sa evropskim integracijama dešava.

Od septembra meseca tražimo organizovanje sednice Parlamenta na kojoj bismo definisali politiku koja bi omogućila deblokadu procesa evropskih integracija, s obzirom na to da trenutna politika očigledno nije adekvatna i dovoljna. Umesto svega toga, poslednjih nedelja iz Evrope nam se upućuju poruke koje su jasne i koje se ne smeju ignorisati. Evropa, pritisnuta unutrašnjim problemima, Evropa koja ne razume zašto je za nju značajno i korisno dalje širenje na Balkan, kroz kampanju jedne značajne, ne samo nemačke političke partije, nego stranke koja je izuzetno uticajna na prostoru čitave EU, nama poručuje da će do daljnjeg biti zaustavljen proces evropskih integracija, odnosno širenja EU i da će Evropa stati na granicama Republike Hrvatske.

Mi mislimo da je naša država dužna da na to reaguje. Ako vlast u ovoj zemlji vrši koalicija ''Za evropsku Srbiju'' onda ona ne može ćutati pred tom šokantnom činjenicom, nego mora biti aktivna i mora delovati. Šta radi naša Vlada i šta je do sada preduzela? Uglavnom ćuti, beži od činjenica koje joj ne odgovaraju i istovremeno na svoj način tumači i interpretira događaje u Srbiji, Evropi i svetu.

Danas je 26. mart. Mislim da ne bi imalo smisla citirati sve one najave potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije, u kojima se govorilo o isticanju kandidature Srbije tokom aprila meseca. Da li može neko od predstavnika vladajuće većine, Parlamenta, Vlade da nam kaže kada će Srbija to učiniti? Da li smo od toga odustali? Šta smo u međuvremenu uradili kako bi nas ta Evropa razumela, jer i čovek koji se bavi proširenjem EU, komesar za proširenje, Oli Ren, nije imao tokom posete Srbiji razumevanje za tu politiku voluntarizma?

Mi mislimo da je o tome potrebno razgovarati sada pre nego što se sudarimo sa tim zidom, jer taj zid nije postavila Evropa, taj zid je sazidan nesposobnostima vladajuće koalicije. U oktobru mesecu smo ukazivali na probleme koji se nisu tada smeli ignorisati. U decembru mesecu smo govorili o lošem budžetu. Dve godine smo predlagali potpisivanje Sporazuma sa MMF, koji bi državu obavezao na unutrašnje reforme. Umesto svega toga, nakon dve nedelje kabinetskih rasprava, vlasti ove zemlje se pojavljuju pred građanima sa porukom da će država, koja je i danas fatalno nesposobna biti još nesposobnija, dodatno ih ugrožavati, a pri tom će ih još više koštati.

Mi mislimo da o svemu tome treba razgovarati i da je odgovor na tu lošu i hromu politiku, zapravo, sprovođenje onih reformi na koje smo se obavezali, a od kojih bežimo i od kojih definitivno nema ništa dok se ne nastvi proces evropske integracije.

Dakle, potpredsednik Vlade zadužen za taj posao mora nam reći – kada će biti istaknuta kandidatura Srbije najavljena za april? Sa kim je dogovorena podrška za tu kandidaturu? Šta je naša država učinila kako bi demantovala argumente sa kojima se u ovom trenutku osporava dalji proces evropskih integracija i to ne negde na marginama EU, nego u zemlji koja je kičma te Evrope, u Nemačkoj, od strane kancelara te zemlje koji nikada ne govori samo u svoje ime ili u ime svoje stranke, bez obzira što to danas pokušavaju da nam u svojoj nemoći objasne predstavnici Vlade?

Molim vas da nas o tome obavestite i nadam se da nećemo naredni put razgovarati na isti način kao i danas, nesposobni da ponudimo konkretne činjenice kao odgovor. Hvala vam.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, za nas iz LDP je ova sednica zaista skandalozna. Ona je pripremljena na skandalozan način, započeta je na skandalozan način, biće prekinuta na skandalozan način i onda se postavlja pitanje šta, zapravo, mi kao Parlament poručujemo građanima Srbije kada se na takav način odnosimo prema grani vlasti koja je potpuno ravnopravna sa nama.
Zamislite suđenje na kojem smo mi kao građani došli po pravo, a naspram nas nema ni sudije ni tužioca, koji se u tom trenutku nalaze na nekom drugom mestu. Naravno da smo podržali set zakona iz oblasti pravosuđa, upravo svesni činjenice da je neophodno reformisati srpsko pravosuđe. Kritikovali smo one delove zakona i pojedina rešenja koja su narušavala taj princip jednakosti izvršne i zakonodavne vlasti sa sudskom.
Ono što je sada ovde problem, zapravo, jeste činjenica da mi treba da učestvujemo u raspravi, koja će se okončati formiranjem najznačajnijih institucija za sudsku vlast, Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, a da se rasprava odvija u više nego skandaloznoj atmosferi. Gde je ministar pravde?
Gde je predstavnik Odbora za pravosuđe? Zato što ministar pravde svojim prisustvom ovde dokazuje poštovanje i daje značaj temi o kojoj se raspravlja. Ako to nije važno, izađite svi napolje, onda može jedan poslanik da sedi, da pređemo odmah na glasanje. Ponižavajući je, prema ljudima koji su kandidovani, ovakav odnos Parlamenta, a pogotovo prema građanima koji treba da poštuju to pravosuđe.
LDP ne može mnogo toga da kaže o ovim kandidatima, jer ne znamo na osnovu čega tako nešto možemo da uradimo. Nekoliko šturih rečenica za nas su, zapravo, kompromitacija ljudi koji su kandidovani. Manje rečenica nego godina njihovog rada u tužilaštvu i u sudstvu. Možemo reći da to nije važno, to je jako lepo, ali ćemo se vrlo brzo suočiti sa posledicama toga, kada ljudi budu definisali Srbiju kao zemlju u kojoj su oni i sudije i tužioci, i političari i poreznici, kada budemo živeli u zemlji koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa 21 vekom, kada svako bude uzeo pravdu u svoje ruke. Možda bi prisustvo ministarke pravde i predsednika Odbora za pravosuđe pokazalo poštovanje Parlamenta prema sudskoj vlasti koja je juče napadnuta. Npr, ubijena je žena sudije i mislim da smo dužni da u ovom trenutku preduzmemo sve kao bismo vratili neophodno poštovanje pravosudnoj vlasti.
O nekim kandidaturama ćemo se izjasniti samo tako što ćemo ih osporiti. Osporavamo kandidaturu akademika prof. dr Slobodana Perovića i smatramo da su predlagači dužni da nam obrazlože tu kandidaturu, da nam kažu oni koji za tu kandidaturu ovde u Parlamentu žele da glasaju zašto to čine, da bismo mi to mogli da uradimo. Zašto je osporavamo? Zbog toga što mislimo da nije sporno učešće gospodina Perovića u prošlosti, ali da ga upravo to učešće, odnosno predlagača gospodina Perovića, u ovom trenutku obavezuje na definisanje njegove uloge u instituciji za koju se kandiduje.
Ako u tu instituciju ulazi da bi se ponašao kao što se ponašao u institucijama u kojima je do sada bio, onda mi tako nešto ne podržavamo. Ukoliko ulazi sa znanjem koje je stekao u prethodnim institucijama i željom da u novoj instituciji radi ono što nije radio u prethodnoj, onda možemo da razgovaramo o tome da li će dobiti podršku ili ne. Za nas je tako nešto neprihvatljivo i mi osporavamo kandidaturu akademika Slobodana Perovića, a pogotovo je za nas ta kandidatura sporna, pošto nema nikoga od predlagača ni predstavnika onih koji će glasati za gospodina Perovića da bi nam objasnio zašto mi tako nešto treba da uradimo, pa i da se mi pridružimo toj podršci koja eventualno postoji.
Osporavamo kandidaturu prof. dr Milana Škulića i tražimo da se ona detaljno obrazloži. Za tu svoju odluku imamo isto jedno važno saopštenje i po našem mišljenju prof. dr Milan Škulić je previše blizak izvršnoj vlasti i mi smatramo da bi on kao kandidat i član Državnog veća tužilaca zastupao interese izvršne vlasti.
Mi želimo da dobijemo što je moguće nezavisnije Državno veće tužioca. Neka se predlagači pojave na sednici Odbora, neka se omogući, jer ne možemo se pozivati na nedorečenosti i propuste naših poslanika. Nigde u svetu se ne vodi rasprava o ovako važnim pitanjima na ovako ponižavajući način.
Dobili smo dopise Advokatske komore, dobili smo dopis Pravnog fakulteta, nekoliko rečenica i na osnovu toga mi treba da donesemo odluku o formiranju Državnog veća tužilaca i Saveta sudstva, koji će presudno uticati na formiranje sudske vlasti u ovoj zemlji. To je previše velika odluka da bismo mogli na osnovu nekoliko rečenica da prihvatimo pojedine kandidate.
Dakle, tražimo da se odvojeno glasa i o kandidaturi prof. Milana Škulića i o kandidaturi akademika Perovića. Osuđujemo ovako neodgovoran odnos prema veoma važnoj temi i smatramo da će posledice biti preskupe. Očekujemo od izvršne vlasti da učini sve kako bi se tako nešto što pre promenilo.
Dakle, ministarka pravde i predstavnik Odbora za pravosuđe i ako je potrebno sastanak sa kandidatima kako bi se njima omogućilo da obrazlože svoje kandidature koje su prihvatili i na takav način nama dali činjenice neophodne za ozbiljno i odgovorno postupanje u ovom procesu. Hvala.

 Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri, član 200. je vrlo jasan, kao i član 199. Žao mi je, ne postoje uslovi za održavanje ove sednice.
Ako je menjan Poslovnik da bi se Parlament učinio efikasnijim, mi smo ukazali na propuste pri tim promenama. Definitivno je da je ovo danas poraz ideje i uspostavljanja normalnih odnosa između Vlade i Skupštine. Nemamo ministre kojima želimo da postavimo pitanja. Ne mislimo ništa loše o prisutnim ministrima, ali mi konkretno želimo da razgovaramo sa ministarkom finansija.
Ono na šta smo ukazivali sve vreme sada se potvrđuje. Počeli smo raspravu o izboru najznačajnijih tužilačkih i sudskih tela u praznoj sali, u atmosferi koja bi bila sramota za drumsku kafanu posle ponoći. Prekinuli smo raspravu o tome, započeli raspravu na koju imamo pravo jedanput mesečno u prisustvu četiri ministra, što je vrlo jasna poruka Vlade gospodina Cvetkovića. Ako je to tako, onda nemojte da gubimo vreme, dajte da radimo poslove koji ovde ostaju nezavršeni, a da konstatujemo da su odnosi između Vlade i Parlamenta takvi da samo u incidentnim situacijama možemo da se sretnemo jedni sa drugima.
Baš je danas dan kada bi cela Vlada morala da izađe pred Skupštinu i u razgovoru sa poslanicima pruži garancije i uveri građane da je ona sposobna da vodi ispravnu politiku i obrazloži, recimo, ono što je potpisala sa MMF. O tome želimo da razgovaramo sa predsednikom Vlade i ministarkom finansija, ali nismo u prilici.
Molim vas da nam omogućite poštovanje Poslovnika, član 199. kaže: ''Narodni poslanik ima pravo da postavi poslaničko pitanje pojedinom ministru ili Vladi, iz njihove nadležnosti.''
Ovde su ministri sa kojima ne možemo da razgovaramo o temama za koje smatramo da su presudno važne. Ako nema uslova za sednicu, onda dajte da konstatujemo to. Ne mislim da ste vi lično za tako nešto odgovorni, ali nemojte više da mi koji ovde sedimo uništavamo ovu instituciju. Jasno je šta Vlada misli o Parlamentu. Jasno je kada ona u Parlament dolazi. To treba konstatovati i nastaviti sa onim poslovima koje možemo da obavljamo nezavisno od same Vlade. Inače, u tom poniženju ne želimo da učestvujemo, jer ovde predstavljamo neke građane, one ljude koji su za nas glasali i do njihovog digniteta i te kako držimo. Zato ćemo napustiti ovu sramnu sednicu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri, javio sam se u skladu sa članom 101, gospođo predsednice.

Vi ste, naime, pogrešno protumačili moje izlaganje. Ne radi se ovde o kompetentnosti pojedinih ministara, nego o njihovoj nadležnosti, o odgovornosti.

Konačno, mi svi zajedno moramo učiniti sve, kako bi afirmisali Parlament u našem društvu, a ne kako bi pristali na poniženja, kojima drugi izlažu ovaj parlament. Juče je više ministara bilo u SOS prodavnici, Asocijacije nezavisnih sindikata, nego danas ovde pred Parlamentom, a danas nije bilo koji dan. Ovo je dan u kojem se dokazuje stepen poštovanja i uvažavanja Parlamenta i samim tim demokratije u našem društvu.

Veoma su važne teme, one o kojima mi želimo da razgovaramo, a nemamo sagovornika. Potpisan je Sporazum sa MMF. Taj sporazum je posledica potpuno drugačije slike u društvu od one koja nam je slikana pred očima pre tri meseca, kada je usvajan budžet Republike Srbije. Mi smo tada predlagali neke mere. Te mere nisu prihvaćene, a da su prihvaćene danas bi situacija bila bolja. Neko je za to odgovoran.

Mi želimo da razgovaramo sa onima koji se bave finansijama u ovoj zemlji i sa onima koji su odgovorni za njihova imenovanja, a to je naravno predsednik Vlade.

Nemamo ništa lično i ne smeta nam prisustvo drugih ministara, da je u ovom trenutku život u Srbiji bezbrižniji i onda bismo možda mogli da razgovaramo o trgovini, o lokalnoj samoupravi, o telekomunikacijama, o zdravstvu, uvek.

Postoje neke teme koje su sada prioritetne i mi sada na te teme želimo da povedemo raspravu u Skupštini, a to nam se omogućava tako što Vlada izbegava Parlament i ne želi da razgovara sa poslanicima o tome.

Ova sednica je posvećena susretu sa svim predstavnicima Vlade kojima poslanici žele da postave pitanja, a ne predstavnicima Vlade koje je neko ovde delegirao, da bi obesmislio raspravu. Je li treba svi zajedno da pređemo 20 metara, na drugu stranu ulicu u Predsedništvo Srbije, pa da tamo postavljamo pitanja, pošto očigledno niko u Vladi ne može da odgovori na pitanja koje postavlja život, a koja mi ovde želimo da ponovimo?!

Naravno, da ne želimo u tome da učestvujemo i pozivam i vas da poštujete Parlament onoliko koliko poštujemo mi, zbog čega napuštamo sednicu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čl. 127, 121. i 143. su članovi koji od nas u ovom trenutku traže zajednički odgovor. Podsećam vas, gospođo predsednice, da smo tokom jučerašnjeg dana ukazali na očiglednu nepravilnost koja je izvršena u toku glasanja za jednog člana Saveta Agencije za borbu protiv korupcije.
Pre godinu dana su održani izbori u Srbiji za predsednika Republike. Rezultat tih izbora je prolongiran, iako je bilo očigledno da konačni ishod ne može biti promenjen, zbog jedne nepravilnosti učinjene na biračkom mestu, mislim u opštini Zaječar. Naime, glasao je jedan građanin sa ličnom kartom koja nije bila važeća, jer joj je istekao rok važenja. RIK je, poštujući zakon, ponovila glasanje na tom biračkom mestu, da bi otklonila nepravilnosti i time omogućila izbor predsednika Republike bez ikakve sumnje i eventualnog kršenja zakona.
Predsednice, vi ste juče konstatovali da gospođa Sonja Liht nije dobila neophodan broj glasova i da nije izabrana. Uopšte nismo ti koji treba da ulaze u opravdanost ponovljenog glasanja ili ne, ali ono nije učinjeno na onaj način na koji je moralo biti učinjeno. Članom 121. je predviđena procedura glasanja upotrebom elektronskog sistema. Kao predsednik parlamente ste konstatovali da je Skupština donela određenu odluku, a ukoliko je neko uložio prigovor naknadno, morao se ponoviti čitav postupak. Zašto je to važno? Zato što se radi o izboru člana Saveta jednog od najvažnijeg državnog organa, koji treba svoj puni smisao da da upravo u borbi protiv korupcije, koja će biti otežana ukoliko nema legitimitet i ukoliko nije izabran na procedurom utvrđen način.
Gospođo predsednice, još jedanput vas upozoravam na problem sa kojim se suočavamo i koji ne možemo ignorisati, a koji proizilazi iz jednog neodgovornog odnosa prema reformi Poslovnika.
Članom 143. stav 4. je utvrđeno da svaki podnosilac amandmana u ovoj skupštini ima pravo da obrazloži svoj amandman u trajanju do dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od 10 časova. To znači da mi, ukoliko raspravljamo u pojedinostima o antidiskriminacionom zakonu, uskraćujemo pravo poslanicima da govore o amandmanima koje su podneli.
Ustavni sud je pre pet godina oborio član Poslovnika na kome smo mi radili i insistirali i obavezao nas da svakom poslaniku dopustimo da govori o amandmanu koji je podnet. Mi ne mislimo da je dobro bacati senku na antidiskriminacioni zakon zbog toga što će se jedan propust i brzopletost primeniti na takav način, uskratiti pravo poslanicima da govore o polovini podnetih amandmana.
Hitno zakažite konsultacije poslaničkih klubova, kako bi se našao adekvatan odgovor na tako nešto i nemojte očekivati od LDP da žrtvuje interese građana, zbog kojih se ovaj zakon donosi, na takav način da se, praktično, zakon donese uz kršenje Ustava i time učini besmislenim.

Gospođo predsednice, uopšte se ne radi o tome da li mi dobro tumačimo Ustav ili ne. Ustavni sud je 2003. godine Skupštini Srbije naložio, svojom odlukom, da promeni tada važeći poslovnik, upravo zbog toga što je taj poslovnik onemogućavao svakog poslanika u Skupštini da podnese amandman ili obrazloži svoj amandman. Mi imamo odluku Ustavnog suda i ta odluka je obavezivala one koji su radili izmene Poslovnika.
Mi smo na tako nešto ukazali kada je vođena rasprava i ne možemo mi sada ponovo da tumačimo, tj. naravno da možemo da napravimo još jednu grešku i time dodatno ugrozimo normalne odnose i u Skupštini i u društvu, ali onda nemamo pravo da očekujemo od drugih da se ponašaju u skladu sa Ustavom i zakonima, ako mi kao parlament taj ustav i te zakone ne poštujemo. Samo se o tome radi.
Predlažem da nađemo jedno normalno rešenje i da omogućimo raspravu koja će biti u skladu sa temom o kojoj mi razgovaramo. Ne možemo se boriti protiv diskriminacije tako što ćemo ignorisati odluku Ustavnog suda i diskriminisati nekoga bez obzira da li se sa njim slažemo ili ne. Nemamo razumevanja za one koji kritikuju ovaj zakon, ali ne možemo im uskratiti pravo da o tome govore, jer je to protivustavno i nezakonito.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 141. Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Potrebno mi je obrazloženje za neodržavanje sednica nadležnih skupštinskih odbora, koji bi po našem mišljenju morali da budu uključeni u ovakvoj izuzetnoj raspravi, kao što je rasprava o antidiskriminacionom zakonu.

Za nas je po svemu današnji skupštinski dan poseban i razumemo da je moguće započeti sednicu i otvoriti raspravu bez pribavljenih mišljenja skupštinskih odbora, ali ne vidimo nijedan razlog zbog čega se tako nešto čini i zbog čega se skupštinskim odborima uskraćuje pravo da i oni svojom podrškom ojačaju pozicije predlagača, i oni koji zakon podržavaju, i učine ovu raspravu konkretnijom i efikasnijom. Pogotovo imajući u vidu činjenicu da su sednice čitavog niza skupštinskih odbora bile zakazane, a da zbog produženog glasanja one nisu održane.

Možemo, naravno, da se upustimo u raspravu i bez pribavljenih mišljenja odbora, ali ste onda dužni gospođo predsednice da nam kažete da će se tako nešto desiti, jer se u suprotnom čitav niz poslanica i poslanika može naći na sednicama odbora u trenutku u kojem se vodi rasprava. Ne bi bilo prvi put da zaseda nadležni odbor, a da rasprava u parlamentu traje.

Međutim, problem je sa istinom koja nam govori da čitav niz odbora treba da se izjasni o ovom zakonu: Odbor za ravnopravnost polova, Odbor za međunacionalne odnose, Odbor za evropske integracije i Zakonodavni odbor, Odbor za pravosuđe.

Ili će te sednice odbora biti održane, ili one neće biti održane i mi ćemo se upustiti u ovu raspravu, ali ono što je za nas neprihvatljivo jeste da se paralelno odvijaju rasprave na dve strane: i pred nadležnim odborima i ovde u plenumu. Samo nam dajte obrazloženje.

Gospođo predsedavajuća javio sam se u skladu sa članom 27, tj. reklamirajući povredu Poslovnika člana 27. prosto, prosto uz svo poštovanje koje imamo prema vama kao predsednici parlamenta, mi ne vidimo kakvu to vrstu obaveze imate prema neodgovornoj vladajućoj većini da sada otvoreno ugrožavate i svoj lični dignitet, i funkciju predsednice Parlamenta, braneći nešto što je neodbranjivo?

Mi smatramo da vladajuću većinu obavezuje činjenica da ona vrši vlast u ovoj zemlji i da je, glasajući i donoseći odluku o izboru članova Saveta za borbu protiv korupcije, bila dužna da poštuje zakon.

Mi smo reagovali momentalno, dakle u trenutku kršenja Poslovnika, jer je očigledno da nije 126 poslanika glasalo za kandidate, odnosno za kandidatkinju gospođu Sonju Liht, tražili smo od sekretarijata i stenogram, i priložićemo vama i video zapis samog glasanja.

Prekršena je procedura Poslovnika i mi mislimo da vi niste toliko dužni prema vladajućoj većini da sada činite nešto protiv čega, uveren sam intimno, odnosno sa čim se intimno ne slažete. Prekršen je poslovnik o radu. Niko nije ukazao na povredu procedure glasanja. Nije tačno da nije funkcionisao elektronski sistem – tačno je da nisu pojedini poslanici glasali. Zna se koja je poslanička grupa tek naknadno, nakon intervencije, u ponovljenom glasanju ubacila svoje kartice i to su činjenice.

Prosto, mi smatramo da ste dužni da kao predsednica parlamenta vodite računa o dignitetu Skupštine i na to vas obavezuje član 27.

Gospođo potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da zapravo parlament nikada nije bio u situaciji da diskutujući o jednom zakonu i posredno kroz tu diskusiju o drugima tako puno govori o sebi.
Ono što je za nas kao ljude ispred naših političkih programa i poslaničkih klubova postavljeno ne može nikakva predrasuda, zlonamerna interpretacija zakona, potreba da se poentira na neznanju ili na zloupotrebljenoj tradiciji gurnuti u drugi plan, to je zapravo nešto što su pre kritičara ovog zakona u prošlosti pokušali mnogi da urade, pa u tome nisu uspeli.
Davno je usvojena Povelja UN o ljudskim pravima. Ta povelja nije definisala ljudska prava i građanske slobode, ona je posle vekova ignorisanja, suprotstavljanja i sankcionisanja građanske slobode i ljudskog prava na tu slobodu i na ta prava pristala i priznala ih.
Danas parlament Srbije nikome ne daje pravo, danas je pred nas postavljeno pitanje da li smo mi u stanju da priznamo ono što su mnogi priznali pre nas. Hteli kritičari ovog zakona da se sa tim pomire ili ne, kao ljudska bića rođenjem smo postali slobodni, jednaki i ravnopravni. Mi smo slobodni, jednaki i ravnopravni kao ljudska bića zbog toga što nam je to dato rođenjem ili kao vernici, možda zbog toga što nam je to Bog dao, ali nijedna politika do danas, koliko god bila represivna i uporna, nije uspela tu slobodu da zgazi.
Možemo mi da se razlikujemo, i razlikujemo se, i potrošili bi sate u navođenju tih razlika, ali mislim da smo dužni da makar tokom rasprave o ovom tako važnom zakonu, mnogo važnijem zbog toga što zadire u deo života koji je unakažen, imamo razumevanja za činjenicu da kao većina mi govorimo o sebi kada uskraćujemo pravo onima koji su od nas drugačiji.
O čemu govori ovaj zakon? Ovaj zakon govori o diskriminaciji dece. Danas je objavljen podatak da je 60% dece u Srbiji na izvestan način diskriminisano.
Svako peto dete u Srbiji je žrtva nasilja, svako četvrto dete u Srbiji je žrtva psihičke torture. Ovaj zakon afirmiše prava te dece. Siguran sam da u ovoj skupštini nema poslaničke grupe koja se protivi ovakvom zakonskom rešenju.
Ovaj zakon govori o diskriminaciji na osnovu starosne dobi i ona je tako prisutna među nama. Siguran sam da u svakom poslaničkom klubu postoji razumevanje za hiljade građana i građanki ove zemlje koji su žrtve tranzicije u kojoj se suočavaju sa činjenicom da su prestari da nešto nauče, a da još uvek žive i imaju životne potrebe koje više nisu u stanju da zadovolje zbog toga što su, recimo, poslovi za koje su obučeni postali deo prošlosti.
Ovaj zakon govori o diskriminaciji nacionalnih manjina. Postoje manjine u srpskoj državi, ali je i naš narod manjina u nekim drugim državama. Glasajući za Ustav, mi smo dali za pravo nacionalnim zajednicama da se koriste, recimo, slobodno svojim jezikom, ali ne postoji zakon koji omogućava primenu te ustavne slobode.
Ako Bošnjaci ne mogu da govore svojim jezikom u Srbiji ili Mađari ne mogu da govore svojim jezikom u Srbiji, ili Rusini, ili Slovaci, kako će onda moći da govore pripadnici našeg naroda svojim jezikom u nekoj drugoj sredini? Razumevanjem za prava nacionalnih manjina u Srbiji, mi otvaramo mogućnost za razumevanje nacionalnih prava srpskog naroda u drugim zemljama.
Diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti, da li ima jednog poslanika u Skupštini koji se makar u trenutku svog života nije osetio politički diskriminisanim? Pola veka smo bili taoci totalitarne ideologije jedne stranke.
Pokazivanjem razumevanja za ovaj zakon mi ispravljamo nepravdu čiji smo i sami bili žrtve, nepravdu koju smo pobedili uz puno napora i doprinosa na specifičan način svake od partija koje se danas nalaze ovde u Skupštini Srbije.
Naravno, i Vojislava Šešelja, koji se tome suprotstavljao 80-ih godina, i Vojislav Koštunica, koji se tome suprotstavljao i bio žrtva političke diskriminacije od svojih političkih stavova, i prof. Mićunović, i gospođa Pešić. Dug je spisak onih među nama koji su bili žrtva diskriminacije.
Diskriminacija osoba sa invaliditetom, i zakon je donet kojim se tako nešto sankcioniše i kojim se tako nešto sprečava, ali je dug red onih koji u ovom trenutku pred sudom traži svoju pravdu jer nisu bili u stanju da se sa njom suoče i sretnu u životu.
Diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje, hiljade građana i građanki ove zemlje je danas diskriminisano zbog toga što je neko procenio da nisu zdravstveno sposobni da urade posao koji bi možda bili u stanju da urade, zbog toga što je neko procenio da zdravstveno ugrožavaju sredinu, pa nema mesta za njih u toj sredini.
Godine 97. u Beogradu je u prvi razred ušlo čitavo jedno odeljenje dece roditelja koji su HIV pozitivni. Ta deca se školuju na posebno organizovanoj nastavi. Ta deca nikoga ne ugrožavaju svojim zdravstvenim stanjem, ali su ta deca žrtva užasnih predrasuda i o tome treba da razmišljamo, jer ona ničim nisu kriva za bolest koja je snašla njihove roditelje i koja ih opterećuje.
Ako govorimo o diskriminaciji na osnovu pola, ona je tako izražena i ispoljena u našem društvu. Pa, naš Odbor za ravnopravnost polova je reagovao na jedan takav primer ovde u Skupštini.
Diskriminacija i zabrana verske diskriminacije. Kako su gažena naša verska prava 50 godina? U crkve se ulazilo čizmom. Paljene su, rušene, sveštenici uništavani. Crkva mora imati razumevanja za zakon koji tako nešto u budućnosti onemogućava.
Seksualna orijentacija. Odakle nam pravo da ignorišemo činjenicu da oko nas žive drugačiji ljudi? To što su oni drugačiji od nas ničim njih ne čini manje vrednim, oni su samo drugačiji i imaju pravo na slobodan život, baš kao što to pravo pripada i nama samima. Ako im to pravo oduzmemo i mi ćemo postati taoci društva u kome nema slobode.
Zato je ovo više nego bilo koji drugi zakon, zakon u čijoj suštini je poštovanje slobode. Ne možemo da razgovaramo o ovom zakonu ignorišući činjenicu da je te slobode bilo tako malo u prošlosti u našem društvu i da ima tako malo danas. Sve je bilo prihvatljivo u Srbiji, osim poštovanja života. Milioni ljudskih života su u temeljima ove naše nesrećne zemlje, a mi danas ne znamo gde su njene granice, ne znamo šta ćemo sa njom, tumaramo opterećeni međusobnim nesporazumima i na takav način grešimo.
Ovaj zakon nam pruža priliku ne da se pomirimo, nego da stvorimo pretpostavke da uprkos tome što smo drugačiji, što različito gledamo na život pred sobom, što u tom životu imamo dijametralno suprotne stavove, mi živimo, ne ugrožavajući svojim životom druge oko nas.
Nije bilo potrebno tako kompromitujuće i pogrešno interpretiranje samog zakona. Naravno da ovaj zakon ne može ignorisati našu stvarnost. A kakva je ona? U našoj stvarnosti se pokazuje razumevanje za genocid, ne sankcioniše se razumevanje za aparthejd. Naša stvarnost pokazuje puno tolerancije prema svakom od ovih pobrojanih oblika diskriminacije da smo dužni da zakonski stvorimo pretpostavke koje će tako neodgovorno i štetno ponašanje sankcionisati i time onemogućiti.
Niko ne misli da će u Srbiji u budućnosti biti moguće stvaranje getoa.
Niko ne misli da se krivično delo genocida može sankcionisati izjavom poverenika za ravnopravnost, ali je veoma važno, i to je naša obaveza, transformisanje ovog društva kako bi naša deca živela u zemlji u kojoj će jasne stavove o ključnim vrednostima Srbije formirati ne na osnovu ličnog iskustva, nego na osnovu jasnog sistema vrednosti.
Počeli smo da poštujemo ljudske živote tek kada smo na svojim primerima shvatili šta znači izgubiti život. Počeli smo da razumemo svoju crkvu tek kada smo je izgubili.
Ne pokazujemo danas razumevanje za one koji bi slobodno da vole, ali još uvek ne postavljamo pitanje zašto je ovo zemlja u kojoj se nekažnjeno može glorifikovati neko ko drugome oduzme život. Ako ljubav nikoga ne ugrožava, a pojedince čini srećnim, zašto je to tako teško prihvatiti i dopustiti.
Ne možemo preći preko velikih slabosti same Vlade. Nije ovaj zakon potreban Srbiji od juče. Najmanje je važno to što smo ga mi, preuzimajući zakon od koalicije nevladinih organizacija koja ga je napisala parlamentu, predložili pre 17 meseci. I kada bi znali da će biti usvojen za 17 meseci bilo bi dobro i bili bi sigurni zbog toga. Problem je što naša vlast ne razume da je od usvajanja ovog zakona mnogo važnija njegova primena i poštovanje.
Mislim da je loše, gospodine ministre, što ste 11 minuta dosta neubedljivo govorili o ovom zakonu, što se to pretvorilo u jednu birokratsku raspravu, a tako je puno života koji pokazuje potrebu za ovim zakonom. Ne treba Srbiji ovaj zakon da bi stavili još jednu recku u agendu obaveza koja nam stoje na putu u vizne liberalizacije.
Zalutaćemo u toj Evropi, tumaraćemo kroz nju ako u Evropu odemo sa vrednostima koje su karakteristične za našu zajednicu danas.
Evropske vrednosti se stvaraju i poštuju, i mnogo je manje važna činjenica da li ćemo biti članovi EU od činjenice da li ćemo prihvatiti pravila života koji su tu EU činili najsrećnijim prostorom današnjeg sveta. To je naša zajednička obaveza.
Naravno da ćemo kao poslanici pomoći, LDP će glasati za ovaj zakon, ali očekujemo od vas da pronađete izlaz iz čitavog niza nedoumica i problema koji opterećuju ovu raspravu, od onih za koje ste direktno odgovorni, a to je jedan haotičan poslovnik, koji ne dopušta raspravu o svim amandmanima koji se nalaze u skupštinskoj proceduri, a mislimo da je jako važno usvojiti antidiskriminacioni zakon na jedan pošten način, a ne kroz diskriminaciju onih koji možda i zloupotrebljavaju svoje poslaničko pravo.
Na to moramo zajedno pronaći odgovor i očekujem da nam predsednica parlamenta u konsultacijama ponudi rešenje koje će omogućiti svakom poslaniku koji je podneo amandman da svoj amandman obrazloži, s obzirom da tako nešto nije moguće na osnovu ovog poslovnika koji ste usvojili.
Iz toga moramo zajedno izaći, ispoljavanjem kompromisa i spremnosti da se makar i produži vreme za raspravu, ali i ostavi prostor svakom kritičaru da iznese svoju kritiku, a nama prilika da na tu kritiku odgovorimo.
Ono što mislimo da je u ovom trenutku potrebno popraviti u samom zakonu smo izneli u našim amandmanima. Smatramo da nije u potpunosti na kvalitetan način rešeno pitanje diskriminacije u obrazovnom sistemu. Dobro je što ovaj zakon onemogućava diskriminaciju pojedinaca, ali mislimo da nedostaje još jedan član kojim bi se uskratila mogućnost diskriminacije institucija i napisali smo taj amandman.
Napisali smo još jedan amandman, za koji smo uvereni da je krajnje dobronameran i da pokazuje i ispoljava našu veliku pažnju i razumevanje za crkvu.
U tom amandmanu mi tražimo od države da bude nepristrasna prema verskim zajednicama, jer je nepristrasnost najjasniji dokaz da verske zajednice neće biti zloupotrebljene, kao što su toliko puta zloupotrebljavane.
Ne kažem da su svi kritičari ovog zakona stali iza crkve zbog toga što nemaju sami snage da stanu ispred crkve, ali mislim da velika većina kritičara ovog zakona zapravo zloupotrebljava stavove verskih zajednica, koje treba poštovati, jer oni proizilaze iz milenijumskih uverenja, ali se sa njima ne traba miriti, jer su isti ti stavovi u prošlosti bili jednako nepokolebljivi, a danas su tragično pogrešni.
Ljudi su završili na lomačama boreći se u ime ideje i naučne slobode. Nisu završili na lomačama u 20. veku afirmišući ljudska prava, ali sam uveren da crkveni verodostojnici greše kada, braneći pravo na sopstvenu autentičnost, oni ne pronalaze put za zaštitu, osim onog puta kojim će nekome drugom to pravo uskratiti.
Imamo razumevanja za intervenciju Vlade koja je pojasnila član 18, garantujući pravo sveštenstvu na slobodno propovedanje, iako je jasno da oni kojima se obraćamo ovim zakonom zapravo nikada nisu nikoga ugrožavali, jer su uvek u ovom društvu bili žrtve.
Mi moramo pomoći jedni drugima. Tačno je da je naše društvo moralno uništeno, a ono je uništeno i politički, i ekonomski, i kulturno, i da imamo 400 procenata, a ne 40, 20, 15, pet ili dva, kao političari ne možemo dati odgovore na sva ta pitanja, jer suština života u Srbiji nije svedena samo na politiku.
Zato su nam potrebne i verske zajednice, da one propagiraju poštovanje ljudskog života, zato nam je potrebna berza, da se na berzi definišu pravci našeg ekonomskog razvoja, a ne u jalovim političkim raspravama, bez obzira na nadmorsku visinu na kojoj se oni vode. Ali nam je potrebna i politika koja će se povući iz svakog segmenta javnog života u kojem je, u međuvremenu, postala prepreka i uzrok nesporazuma i međusobnog nerazumevanja.
Ako među nama, uprkos brojnim razlikama, nije izgubljena mogućnost međusobnog dogovora, hajde da pokažemo sposobnost da se dogovaramo i oko tema koje se ne tiču lično nas, već, recimo, dela našeg društva koje od spremnosti na naše međusobno razumevanje i te kako zavisi.
Ako je većina postojala za Ustav, onda razumite one slobode koje ste definisali Ustavom kao slobode čiju primenu omogućava ovaj zakon o diskriminaciji. Ako je većina u ovom parlamentu zainteresovana za budućnost ove zemlje, a jeste, onda shvatite da budućnost ove zemlje ne može biti bolja ukoliko se ka njoj budemo kretali u smeru suprotnom od onoga kojim se kreće savremena civilizacija.
Mnogo je manje važno od činjenice da je ovo kriterijum za ulazak u EU istina koje naše društvo opisuje kao napaćeno, a naše građanke i građane kao obespravljene, bez obzira da li su stari, da li su deca, bez obzira da li su vernici ili ne, da li su pripadnici sindikata ili neke stranke, na svakom koraku ćete se suočiti sa nepravdom i ovim zakonom se mi toj nepravdi konačno suprotstavljamo, stvarajući preduslove da generacije, koje će jednog dana analizirati ovo što mi danas radimo, to učine u srećnijoj Srbiji, bez podela koje nas danas uništavaju.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je isuviše ozbiljna rasprava da bismo mogli sebi da dopustimo tako neodgovorno ponašanje kakvo je obeležilo pripremu današnje sednice. Ako je neko želeo efikasan rad u ovom parlamentu, onda je to LDP. Ako je neko doprineo efikasnosti rada Parlamenta, onda je LDP, i kroz svoj odnos prema Skupštini, i kroz iznete predloge kojima bi se prevazišli problemi koji su pratili rad Skupštine Srbije.
Način na koji ste pripremili ovu sednicu i na koji nameravate da je otpočnete za posledicu će dobiti novi haos, umesto postojećeg haosa. Verujem da to nije u interesu, prvo, našeg društva, a potom i većine u ovoj skupštini, ne mislim na vladajuću većinu, nego na većinu poslanika.
Zbog toga bih vam predložio, predsednice, da produžite raspravu i omogućite ozbiljne razgovore, kako bismo se pripremili za glasanje koje bi dovelo do više reda od ovog koje imamo trenutno.
Predlažem vam da, u skladu s Poslovnikom, zakažete konsultacije šefova poslaničkih klubova, što niste učinili, i upozoravam da ćete brže nego što možete da zamislite biti suočeni sa svim manjkavostima jednog ad hok Predloga izmena i dopuna Poslovnika, kojim se ne rešava ništa, osim ukoliko pod rešenjem ne podrazumevate stvaranje novog nereda.
Dakle, u skladu sa članom 91. Poslovnika, predlažem vam da, prvo, produžite raspravu o ovoj tački dnevnog reda, kako bi poslanici bili upoznati s posledicama odluke koju donose, a da istovremeno zakažete konsultacije šefova poslaničkih klubova, kako bismo u ozbiljnim razgovorima pronašli najprihvatljiviji model koji bi deblokirao rad Parlamenta i omogućio nam da radimo posao zbog kojeg se ovde nalazimo.