Mene bi bila sramota da na tako nešto kažem – hvala. Ali, razumem da je prošlo vreme, a vama predlažem da me slušate, jer bi onda bilo lakše i vama i nama koji pokušavamo ovde
nešto da promenimo.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, javio sam se kratko, u skladu s članom 104. Mislim da me je ministar pogrešno protumačio.
Dakle, hajde da kažemo da mi ne sporimo vašu ličnu želju da se zaista desi ono što pokušavate da omogućite kroz ovaj zakon i da nemamo razumevanja za činjenicu da je, zaista, potrebno nekako, čak i kroz izmene zakona koje vi predlažete, omogućiti nesmetan rad ljudi u državnoj upravi. To samo po sebi nije sporno. Imamo mi razumevanja za nelogičnu poziciju u kojoj se nalaze stotine ljudi i to samo po sebi nije sporno.
Drugo je pitanje, suština pitanja koje vi nama postavljate je – da li bismo mi isto ovo radili da smo vlast?
Siguran sam da bi posledice naše politike bile potpuno drugačije i da bi bilo dovoljno vremena da se primeni ovaj zakon da je Vlada imala viziju šta je ono što želi da uradi, pa, ako nas vodi u Evropu, da postavi pitanje postavljanja evropskih kapaciteta u državnoj upravi, pa da na onim mestima na kojima tih kapaciteta nema, te kapacitete izgradi.
Jako je teško složiti se s argumentacijom koja kaže – nije bilo vremena za izbor ovih ljudi, ali je bilo vremena za izbor državnih sekretara, zamenika ministara, pomoćnika ministara itd.
Jasno je da nije bilo vremena za partijske dogovore, koji bi onda omogućili da se i na tom nivou državne uprave desi ono što se prethodno desilo na drugom, redukovanom nivou, jer vas kritikujemo ne zbog toga što menjate ovaj zakon, nego zbog toga što u promenama ovog zakona tražite dodatno vreme da uradite ono što je, po našem mišljenju, loše, što ste već uradili u međuvremenu, a to je afirmisanje partijske države, na koju treba da pristanemo samo zbog toga što će to biti partijska država vas i vladajuće koalicije a ne neke druge vladajuće koalicije. Možda je za vas to logično, ali sa stanovišta javnog interesa, to je neprihvatljivo.
Drugo, ono što je veoma ozbiljan problem ovog zakona, zapravo je činjenica da on ostavlja po strani pojedine segmente državne uprave koje moramo reformisati, upravo, u skladu s principima na kojima počiva ovaj zakon, a što se ne radi, pa sam pomenuo i Ministarstvo spoljnih poslova, i Ministarstvo odbrane, i Ministarstvo unutrašnjih poslova, i BIA-u. Svi ti segmenti državne uprave isključivo su proizašli iz temelja partijske države. Zato imamo spoljnu politiku koja je u funkciji partijske države, a ne javnog interesa, i koja je zato daleko od onoga što je javni interes našeg društva. Isti je slučaj i u Ministarstvu odbrane, i u Ministarstvu policije, i u BIA-i.
Danas smo menjali Zakon o putnim ispravama jer je Vlada tražila razumevanje, nije imala vremena. Niko nije preuzeo odgovornost. Za ovo neko mora da preuzme odgovornost.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, što bi mi u ozbiljnijoj atmosferi raspravljali o ovim zakonima kada to nije radila ni sama Vlada? Ovi zakoni su, kao i Vladina ekonomska politika, otprilike isti kao i sve ovo što se dešava tokom prepodneva ovde u skupštini.
Sistem radi, sistem ne radi, data je pauza i nije data pauza, krenućemo, ali za 7 minuta brže nego pre 7 minuta. Mislio sam da počnemo ovu raspravu u razgovoru sa državnim sekretarom u Ministarstvu finansija, koji je bio naš sagovornik prilikom poslednje rasprave o nekim od mera koje sada prepoznajemo u Vladinim inicijativama, ali u međuvremenu državnog sekretara nema i nećemo daleko ovako stići ovom vrstom rada.
Koliko mi razumemo, u izmenama i dopunama ovih zakona zapravo se radi o zakonima koji su deo paketa ekonomskih mera koje je Vlada Srbije sa velikim zakašnjenjem promovisala na jednoj od konferencija za novinare na kojoj smo videli da imamo i predsednika Vlade. Imali smo ga kada je Vlada izabrana i posle toga ni jednom ga nismo videli ovde u skupštini. Nismo ga videli kada se raspravljalo o banalnim pitanjima poput usvajanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, energetskog sporazuma Srbija-Ruska federacija, katastrofalnog rebalansa budžeta, pa ga tako nema ni sada.
Bilo bi dobro da smo samo po ovom pitanju presedan u svetu, nažalost nismo. Obrazloženje za usvajanje jednog zakona o izmenama i dopunama od zakona o kojima danas razgovaramo, a to su tri zakona, mislim na Zakon o osiguranju depozita, obrazloženje je tužno. Ako vi, gospođo Dragutinović, ne čitate ove zakone, onda zašto ih uopšte i usvajamo.
U obrazloženju piše da je razlog za izmenu Zakona o osiguranju depozita povećanjem osiguranog iznosa zbog potrebe harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom zemalja u okruženju i zemalja EU.
Pošto se pojavio ovde u međuvremenu državni sekretar, kad je otkrivena ta potreba harmonizovanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU i da li možda postoji neka lista potrebnih zakona u tom procesu harmonizacije sa koje bi mogli da skinemo baš ovaj zakon u ovom trenutku?
Mislim da je to obrazloženje licemerno, pogotovo ako se pogleda obrazloženje u jednom od ova tri zakona o kojima takođe razgovaramo. Sad se u tom obrazloženju pominje i finansijska kriza, i teške ekonomske prilike, i onda je zapravo jasno da je ta vlada osuđena na neuspeh, čak i kada donosi neke ispravne ekonomske mere, zbog toga što je to vlada bez jasne političke vizije i koncepta.
Sa vama smo, gospodine Iliću, razgovarali ovde na sednici Odbora za finansije, koja je sazvana kako bi se Srbija zaštitila od neodgovornih poslanika opozicije koji su u parlamentu uradili ono što su pre njih uradili svi odgovorni poslanici u svim parlamentima normalnih zemalja na ovoj planeti.
Tada smo, između ostalog, mi iz LDP-a predložili povećanje iznosa osiguranog depozita sa tri hiljade evra na 10 hiljada evra. Neke poslaničke grupe su predlagale iznos od 20 hiljada evra, ali ni jedna ni druga tema nisu važne jer ostaju u drugom planu pred vašim odgovorom na tako nešto.
Vi ste tada rekli da je to bespotrebno. Vrlo dobro znam šta ste rekli, da se ne bavimo previše onim ocenama da ta kriza neće imati nikakvih posebnih efekata i vaših lekcija koje ste nam držali o razlikama između investicionih i klasičnih banaka, i to smo slušali.
Ali, evo nas sada tu smo gde smo i mi bismo hteli da vam pomognemo, jer mislimo da su ovo situacije u kojima, ne zbog toga što je vama lično potrebna pomoć, daleko od toga, ne mislim da ste srećni zbog ovoga, baš naprotiv, ali hajde da vidimo gde postoji prostor za dogovor oko prevazilaženja tih problema koji su kod nas nažalost mnogo dublji i ozbiljniji od onih o kojima se trenutno govori.
Jer i vi i mi vrlo dobro znamo da uzrok ovih ekonomskih problema nisu samo poremećeni odnosi u svetu i ta svetska finansijska kriza, već nažalost i nedovršene ili pogrešno sprovedene reforme u zemlji koje ove naše unutrašnje ekonomske prilike pretvaraju u veliki generator i bombu na kojoj sedimo.
Napravljen je dogovor sa MMF-om. Nije ovo tema da o njemu razgovaramo. Problem je što država takođe pokazuje ambiciju da štedi, ali tako što će građani stezati kaiš.
S druge strane, vrlo je neodgovorna procena inflacije, visoka stopa inflacije od 8%. Mi se sa tim ne slažemo, nije to tema. Hajde da pođemo od ovog zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za osiguranje depozita.
Jedan član, posle tačke 3) tačka 4) u kojoj se kaže - kupiti u ime i za račun Republike Srbije akcije banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost. U redu. Gde se nalaze sredstva za kupovinu akcija, kao i gde se nalaze u rebalansu budžeta sredstva za osiguranje depozita koje je podignuto na 50 hiljada evra?
Voleli bismo da dobijemo odgovor na to pitanje. Da li su ta sredstva negde izdvojena, da li se nalaze u obaveznoj rezervi, da li će ta sredstva biti povučena iz nekog kredita, da li će ta sredstva biti povučena iz deviznih rezervi? Prosto, voleli bi da znamo gde se nalaze sredstva koja su izdvojena za osiguranje depozita, kako se to pitanje rešava?
Drugo vrlo ozbiljno pitanje je pitanje kriterijuma na kojima se zasniva realizacija jednog ovako velikog prava. Vlada će usvojiti akt, guverner će predložiti, a da li možemo da znamo kriterijume. Imamo primere preuzimanje banaka u ovom trenutku, ali tu postoje kriterijumi, ne preuzimaju se sve banke, neke banke propadaju. Gde je razlika između "Fani Meja", "Fredi Meka" i "Limon Bradersa"?
Gde počinje i prestaje ta razlika, odnosno zašto tako različiti tretmani, negde postoji kapital države, negde ga nema? Koji je interes naše Vlade da ona preuzima upravljanje i kupuje akcije banaka koje propadaju? Da li je to stabilizacija ekonomskih prilika u zemlji, stabilizacija tog finansijskog tržišta? Koliko su takve mere efikasne? Da li možemo da dobijemo neku projekciju svega toga?
Šta će se desiti ako samo država kratkotrajno obustavi te negativne trendove, a onda ona postane u problemu koji je veći od problema prethodnih vlasnika? Ko će tada otkupiti Vladu Republike Srbije, koja je otkupila neodgovornu banku ili banku koja je stradala zbog tih poremećenih odnosa na tržištu? Da li se pravi razlika između banaka u kojima se nalazi kapital države i privatnih banaka? Da li se pravi razlika između privatnih banaka koje su u vlasništvu naših državljana i koje imaju naš kapital ili je to mera koja se odnosi na svaku banku?
Dolazim iz Beča, tamo je u toku konferencija koju je organizovala "Unikredit banka", pokušavajući da uveri (izvinjavam se, ne mislim ništa loše o Unikreditu ovde u Srbiji, ali jako je teško govoriti o finansijskim problemima a ne pominjati one koji su deo tog problema), ali "Unikredit banka" je organizovala međunarodnu konferenciju u Beču kako bi uverila "Bank Austria", odnosno državljane Austrije da je situacija stabilizovana i da nema nikakvog problema sa novcem koji oni imaju u toj banci.
Imaju veliko pravo da tako nešto rade, pošto je austrijska država donela odluku da u apsolutnoj meri osigura depozite u austrijskim bankama.
Da li su ove banke ovde kod nas domaće banke ili su strane banke? Mi znamo taj odgovor - to su domaće banke. Sada se srećemo sa jednim demagoškim problemom na koji moramo zajedno da odgovorimo. Zašto mi građanima te banke predstavljamo kao strane banke, a one su zapravo domaće banke? Na primer, predstavlja ih Narodna banka, predstavlja ih aktuelni ministar ekonomije koji je svojevremeno bio guverner Narodne banke.
Poverenje u bankarski sistem se vraćalo ne tako što je građanima rečeno da se stabilizuje naš domaći bankarski sistem nego tako što je ljudima poslata poruka da su te banke koje su u Srbiji banke koje u stvari svoju reputaciju grade na onima koji su i te banke osnovali, što je bilo presudno. Sada njihovi osnivači nemaju nikakve obaveze prema bankama ovde. Konkretno, neke austrijske banke su pokušale da proguraju inicijativu, tražeći od svoje države da osigura i depozite u drugim zemljama u bankama čiji su osnivači austrijske banke. To nije prošlo.
Sada želimo da dobijemo analizu mera i efekata jedne ovakve odluke da država Srbija preuzima, da ne kažem problematičan menadžment, ali jedno problematično stanje, štiteći sebe na način na koji mi ne možemo da pretpostavimo kako, možemo samo da razgovaramo uopšteno, a da pri tom ne možemo da dobijemo odgovor na pitanje ko se zapravo iza svega toga štiti, kao što ne možemo da dobijemo ni čitav drugi niz odgovora na pitanja koja nam nameće situacija u kojoj mi trenutno živimo.
Gde su nam devizne rezerve, guverner nam kaže - rekao sam to na RTS-u. Pa pošto je panika element o kojem vodimo računa hajde da ne pričamo o tim rezervama i o tome gde su, i pod kakvim uslovima, i koliko su operativne, i koliko su to devizne rezerve u punom pojmu deviznih rezervi, a koliko su to zapravo devizne rezerve koje su formirane tako što je privremeno oduzet novac banaka koje funkcionišu ovde kod nas na tržištu kroz formu raznih depozita.
Gde je novac za ovih 50.000 evra osiguranja? Gde se nalazi taj novac? To morate da kažete, možda to jeste neviđeno, ali to je jako važno i želimo da znamo odgovor na to pitanje. Ako to nije važno, onda nije važna ni rasprava o ovome, zašto idemo na 50.000 evra, ako ste vi nam vi sami rekli da je racionalno bilo ono o čemu smo prošli put govorili, a to je 3.000 evra.
Hteli bismo da usvajamo zakone i objasnićemo u čemu je razlika, gospođo ministarko, između vas kao ministra finansija i nas kao političara. Hteli bismo da usvajamo zakone koji mogu da se primene. To je razlika između vas i nas.
Mi bismo hteli da usvajamo zakone iza kojih možemo da stanemo, a ne zakone koji će biti samo slovo na papiru, jer možda je to pitanje kredibiliteta naših institucija drugorazredno pitanje u ovom dnevnom haosu.
Niko vama ne spori da ste vi zaista hteli da isplatite ljudima 1.000 evra po akciji, i da ste zaista bili spremni da isplatite penzionerima penzije u visini od 70% plate i da ste zaista bili dobronamerni kada ste potpisali kolektivni ugovor za koji ste unapred znali da ga nećete primenjivati.
Niko ne spori da bi vi sve najbolje uradili za ovu zemlju, problem je što vlast ne sme da vara svoje društvo, jer se sada suočavamo sa situacijom u kojoj nam je potrebno pre svega razumevanje građana. A zašto bi nam ljudi verovali danas ako smo ih prevarili juče.
Zato kada pričamo o tome gde je osnova za ovakve promene zakona, mi mislimo o politici, a ne o novcu. Želimo da budemo sigurni da će naša zemlja u svakom trenutku moći da primeni ovaj zakon. Znam da je vama banalno to što niste ispoštovali Ustav i zakon i predali parlamentu, u skladu sa vrlo precizno definisanim rokovima, predlog budžeta za narednu godinu. Postoje objektivni razlozi za tako nešto.
Ali, verujte da su jednako objektivni razlozi na strani nekog drugog čoveka koji možda ne želi da plati porez u zakonom utvrđenom roku, pa ako vi kažete ništa zato što smo prekršili zakon, zašto to ne bi mogao da kaže svaki drugi građanin u ovoj zemlji - ništa zato što smo prekršili zakon. Ništa zato što smo potpisali kolektivni ugovor sa sindikatima i obećali sindikatima 7.000 dinara povišice, iako znamo da 90.000 ljudi formalno ima radnu knjižicu, a nema nikakav posao. Sve to kad stavite na stranu na kojoj se nalazi 20 godina haosa, onda zajedno moramo da postavimo pitanje potencijala i resursa sa kojima raspolažemo u ovom trenutku.
Zato nam je potreban prethodni dogovor na osnovu koga bi vi imali pravo da preuzmete ove mere, jer ono što čini drugačijim vašu inicijativu da preuzimate banke koje imaju probleme i da tako stabilizujete prilike, što je apsolutno legitimno i dobro, ali ono što čini drugačijim vašu inicijativu od svake druge normalne inicijative u svetu to je nedostatak konsenzusa i dogovora.
One jednostavne slike u kojoj dva predsednička kandidata stanu jedan pored drugog i pošalju svom društvu jednu poruku, e to je ono što tražimo od vas, bar LDP, ne želimo da vas saplićemo u tome, ali vi nama ne dopuštate da budemo partneri u rešavanju ovih problema.
Sa nama niste bili spremni da podelite odgovornost za definisanje politike, ali će se pojaviti spremnost da delimo odgovornost za posledice jedne takve politike. O tome se radi, to je za nas najveći problem.
Šta je sa preostalim delom ekonomskih mera Vlade? Trebalo bi da znate kada smo mi dobili poruku kada je održana ta konferencija za novinare: pre mesec dana. U normalnom svetu se analiziraju efekti preduzetih meram, a mi tek sada raspravljamo o delimičnom paketu vladinih mera. Šta je sa ukidanjem poreza? Kada će to biti na redu? Kada će biti ukinuti porezi? Zašto sada to nema?
Zato ne možemo da kažemo da je ovo jedna ozbiljna politika, ovo je pokušaj sastavljanja kraja s krajem u okolnostima koje su privremene i samim tim neizvesne. Podržavamo vaš dogovor sa MMF-om i smatramo da je koristan, i podržavamo projektovani deficit od 1,5%.
Možda postoje neki razlozi za inflaciju od 8%. Mislimo da bi bilo bolje da je 2%, ali možda za to, hajde da kažemo, postoje neki argumenti. Mi ih ne znamo. Nikada ih niko nije rekao. Mi čitamo vesti, vidimo da Vladu ucenjuju, da se to krpi kako ko zna i ume, na kraju je i napravljen neki dogovor, ali realizacija tog dogovora pre svega zavisi od spremnosti društva da trpi pritiske kojima će biti izložena kroz primenu tog dogovora.
Ne može društvo da bude uspešno ukoliko, recimo, neko odluči da poentira na činjenici da su sada zamrznute plate. Vi nam niste pružili priliku da u tome zajedno učestvujemo i da to zajedno radimo. To je osnovni problem.
Predložili smo raspravu o ekonomskoj politici u zemlji, ne sa ambicijom da kažemo, ministarko dajte pare, nego da kažemo dogovorili smo se ljudi u ovoj situaciji oko onoga što treba da se radi. Nema problema, podržaćemo mi izmene ovih zakona. To je najmanje sporno.
Ali vam kažem, ako donosimo zakone, dajte nam argumente da možemo sutra da kažemo ljudima da će se ti zakoni primenjivati. To sada nemamo. Juče je ovde bio ministar za dijasporu i brani zakon o javnim nabavkama. Ne treba od nas da ga brani. Mi želimo taj zakona, ali ako Vlada na takav način iskazuje poštovanje prema tom zakonu, onda sve drugo ide niz vodu.
To morate sami među sobom da rešite. Dobićete podršku za sve ovo, zato što mi pretpostavljamo da će sve biti onako kako bi mi želeli, ali vas unapred pitam šta će se desiti u situacijama u kojima počne da se arbitrira oko toga koju banku sada država preuzima, ko sedi u upravnom odboru banke koja se preuzima (je l' znate kako izgledaju upravni odbori banaka?
Kakve su političke veze upravnih odbora i onih na vlasti? Kakva je struktura kapitala? Iz kojih država dolazi taj kapital? Kakav je odnos tih država prema tim bankama, u istom trenutku i prema nama? Da li postoji mogućnost nekog partnerstva u preuzimanju obaveza? Sve su to krupna pitanja. Mi na tako nešto ne dobijamo odgovor.
Što se tiče ideje da se sa ovim zakašnjenjem menja ta politika, nadam se da će to uliti potrebno samopouzdanje građanima i jedino što možemo da im poručimo odavde da nažalost Vlada ništa ne može sama da uradi, kao ni LDP koja vam pruža podršku, da u ovom trenutku presudno stabilnost našeg bankarskog sektora zavisi od razumevanja ljudi za tu jednostavnu činjenicu da te banke počivaju na novcu koju su oni u njih deponovali.
Ne postoji nijedan bankarski sistem na svetu koji se ne bi zaljuljao kada bi neko povukao svu deviznu štednju i to moramo ljudima da kažemo, i da ih zajedno uverimo da će novac u tim bankama biti siguran, da dinarska štednja neće biti obezvređena, a da će naša centralna banka početi da vodi drugačiju politiku.
Ona sada pokušava da anulira štetu koju proizvodi svojim merama Vlada. Euribor je 4,50 gotovo 4,60 - spustio se, a naša referentna kamatna stopa otišla je na 17%. Gde je razlika? Razlika je u tome što centralna banka brani vrednost dinara, a ta vrednost je ugrožena merama Vlade, inflatornim rebalansom budžeta.
Tih 17%, koliko čini visoki dinarski kredit u ovoj zemlji? Kojim poslom čovek može da se bavi u našoj privredi da bi servisirao kredit sa kamatom od 20%? Ako je izvoznik ubija ga politika kursa jer nije konkurentan, ako je izvoznik ubija ga cena kapitala jer ne može da povuče taj kapital iz inostranstva, zbog toga što nema kolaterale koji su potrebni, a ovde je užasno skupo. Mi imamo jedan strukturni problem. Znam da ste ga svesni, ali moramo o tome da govorimo i o tome da ponudimo zajednički odgovor. Ako budete dolazili pred nas i predlagali nam, nema problema, mi ćemo reći, ljudi, glasali smo, prepustili smo Vladi ekonomsku politiku pa neka Vlada deli između sebe odgovornost za te mere. Mi za tako nešto nismo odgovorni.
To smo doživeli devedesetih godina. Uopšte nije važno ko je šta sada govorio. Najmanje je važna ta neverovatna sličnost između poruke da će sankcije delovati stimulativno na našu ekonomiju i poruka koju sada čujemo iz Vlade da će svetska ekonomska kriza delovati povoljno na naše unutrašnje ekonomske odnose, jer će ubrzati reforme, a strani investitori čekaju u niskom startu da dođu u ovaj naš raj od Srbije, gde je sve onako kako treba.
Sudovi su efikasni i nezavisni. Politika je u parlamentu i partijama, a ekonomija je prepuštena poslovnom svetu. Pošto ništa od toga nije onako kako bi trebalo da bude, mi vam predlažemo da se dogovorimo oko načina na koji ćemo podeliti odgovornost za zemlju u ovako krupnim i važnim pitanjima. Podrška vašim zakonim nije sporna, ali je sve drugo veliki problem. Ne zato što mi nešto ne razumemo i to što vas čude pitanja koja vam postavljamo, mi vam ovde samo citiramo građane, koji su odlazili u banke, uvereni da su to strane banke...
(Predsedavajući: Molim vas da završtite.)
... hajde da završimo. Pola sale nije bilo ovde, uključujući i državnog sekretara, kad ste mi dali reč.
Zbog toga što ni vi ne možete da se ponašate drugačije od Vlade, koja jeste Vlada i nije Vlada, imamo sednicu, nemamo sednicu, imamo zakone i treba da budemo srećni jer ih donosimo da bi harmonizovali naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Baš uspostavimo harmonizaciju u oblasti depozita, a ne u nekom drugom važnom pitanju o kome se, recimo, vrlo negativno govori u izveštaju Evropske komisije, koji je cenzurisan i u formi falsifikata ponuđen poslanicima ovde u tokom jučerašnjeg dana. To su naši problemi.
Vi imate našu podršku, ako vam to nešto znači, ali nažalost očekujem od vas odgovore koje bi mogli da kažemo ljudima. Odgovore koje ljudi mogu da razumeju. Odgovore koji nešto znače i koji su nešto više od pozivanja na aktivu i bilanse koji su poznati guverneru..

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Vlade, javio sam se zato što imam osećaj da je pogrešno protumačeno ono o čemu smo mi govorili u prepodnevnom delu same rasprave, pri čemu ostavljam pravo svakoj poslaničkoj grupi da ona, kroz formu pitanja, traga za onom vrstom odgovora koja će nju učiniti zadovoljnom i samim tim i građane koje mi ovde predstavljamo.
Za nas iz LDP zapravo je važna suština na koju ukazujemo, a koja se može prepoznati kroz predlog izmena i dopuna ova tri zakona. Naime, mi moramo govoriti o slobodnom tržištu i moramo vratiti suštinu tom pojmu države, jer se u središtu same države nalazi građanin. Tako da, u svakom trenutku rasprave, pa i u onim situacijama o kojima govorimo o novcu, moramo biti svesni te jednostavne činjenice da ne govorimo o novcu koji stvara neko drugi, nego o novcu koji stvaraju ljudi koji žive u ovoj zemlji.
Nema nikakve sumnje da u svemu onome u čemu smo živeli prethodnih 20 godina ima i neke trenutne koristi koja može biti olakšavajuća okolnost, ali ukoliko se previše na nju oslonimo, onda ćemo samim tim platiti znatno veću cenu.
Devedesete godine su nas dovele do neke kratkotrajne koristi, kroz činjenicu da mi praktično imamo nov bankarski sistem, da su sve banke koje su danas prisutne na našem bankarskom tržištu nove banke, da one posluju po drugačijim uslovima od uslova po kojima se posluje u čitavom svetu upravo zbog tog nasleđa devedesetih. Tačno je da je štednja u Srbiji pokrivena deviznim rezervama i mislim da ne grešim ako kažem da su devizne rezerve duplo veće od same štednje koja se nalazi u našim bankama.
Ono što je zapravo problem jeste naša definicija devizne štednje. Mi deviznu štednju smatramo konkretnim izrazom i nekom vrednosti koja se ne može odvojiti od građana ove zemlje. Stoga smo zabrinuti u svakom trenutku u kome Vlada pokazuje onu vrstu ambicije koja ugrožava slobodno tržište i koja dovodi u pitanje ravnopravnost građana.
Mi imamo jednu odluku koju smo doneli 2000. godine, kada se čitava država obavezala na vraćanje devizne štednje deviznih štediša dve privatne banke, od kojih čak jedna nije bila banka, mislim na "Jugoskandik" banku, iako je bila štedionica, ali mi smo preuzeli na sebe obavezu vraćanja te devizne štednje. Štednju su vraćali oni koji su štedeli i oni koji nisu imali nikakve veze sa tom vrstom kockanja.
Druga mera koju smo doneli bila je mera vraćanja devizne štednje deviznim štedišama u državnim bankama koji su ostali bez svoje devizne štednje, iako ni na tako nešto nismo bili dužni da se osvrćemo, s obzirom da nismo svi štedeli u tim bankama.
Ali, to je bila mera kojom smo pokušali da uspostavimo stabilnost u našem sistemu.
Danas imamo jednu vrstu problema o kojoj moramo razgovarati, to je zapravo potreba Vlade da na jedan način zaštiti čitav sistem, a sa druge strane pitanje prava da se i mi, kao građani, uvlačimo u jedan proces u kome nismo svi ravnopravni.
Dakle, gde prestaje obaveza Vlade u zaštiti neke banke i kada se srećemo sa situacijama u kojima samo banka, sa svima onima koji tu banku čine, treba da plati odgovornost za određenu poslovnu politiku koja je dovela u poziciju u kojoj se nalazi, tj. gde su ti kriterijumi prema kojima mi možemo zaključiti da neka banka trpi zbog opšte svetske krize, a ne zbog špekulacija kojima je ona tražila ...
(Predsednik: Vreme.)
... neku veću korist za sebe.
To je za nas ključno pitanje...
(Predsednik: Vreme.)
... u ovom trenutku. Mere o kojima govorimo i kada postavljamo pitanje gde je novac naravno da ne mislimo na neki novac na gomili, nego postavljamo pitanje pre svega sa ambicijom da nam se vrlo jasno odgovori na tu potrebu - gde je granica između zaštite javnog interesa i žrtvovanja javnog interesa u ime nekog parcijalnog interesa, bez obzira da li se radi o hiljadama štediša neke banke. To su za nas veoma važni problemi.
Pre nekoliko dana je...
(Predsednik: Privedite kraju, molim vas.)
... nacionalizovana banka u Austriji za dva evra, tako da ne moramo da govorimo o milionskim iznosima, ali ako govorimo o angažmanu Vlade, o preuzimanju banaka, uplitanju Vlade u tu vrstu ekonomije... (isključen mikrofon).

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, javio sam se zbog toga što mislim da je potrebno vrlo precizno tumačiti našu prepodnevnu raspravu.
Gospođo predsednice, možda bi sve ovo imalo više smisla kada biste poštovali Poslovnik, pa nas ne bi prisiljavali da u okviru vremena predviđenog za jednu tačku dnevnog reda raspravljamo o tri tačke dnevnog reda.
To je jedan od problema s kojima se suočavamo. Mi smo iz LDP oduvek poštovali neki red u parlamentu, ali zaista je jako teško u 14 minuta staviti raspravu o tako ozbiljnim zakonima o kojima mi razgovaramo.
Dakle, u najkraćem, Vlada SAD intervenisala je sa 700 milijardi, a sa 250 milijardi u bankarski sektor, Vlada Velike Britanije 400 milijardi funti, Francuska vlada gotovo 500 milijardi, Nemačka 700 milijarda, Švedska brani krunu sa 200 milijardi.
Kada postavljamo pitanje novca, nas interesuje jedan konkretan plan. Mi bismo hteli da imamo nešto više od apstrakcije. Ako nema uslova za definisanje jasnih mera, onda to treba da znamo. To je takođe naša realnost i ne treba to kriti od ljudi.
Ono o čemu moramo voditi računa, još jedanput ponavljam, jeste stvaranje jednog ubeđenja da će Vlada biti ta koja će zaštiti svakoga ko je ugrožen i ko je žrtva ekonomskih neprilika koje postoje u ovom trenutku. Zbog toga mislim da mi to moramo da raščistimo već tokom ove rasprave.
Ako se stekne utisak da će Vlada biti ta koja će narediti poslodavcima da moraju da zadrže radnike po svaku cenu, ako se stekne utisak da će Vlada zaštiti svaku kompaniju koja posrne zbog toga što više ne može da servisira svoj kredit jer je izgubila neko tržište, ako se stekne utisak da će Vlada zaštititi svaku banku bez obzira na stepen rizika kojem se ona sama izložila, onda ćemo mi napraviti grešku koja je jako ozbiljna i grešku koja nije karakteristična za programe saniranja posledica ekonomske krize koji se primenjuju i u drugim delovima sveta.
U ovom trenutku to je dramatična situacija u autobuskoj industriji Amerike, ali u kongresu ne postoji spremnost za onu vrstu podrške koja bi recimo zaštitila "Dženeral motors" od bankrotstva koje u ovom trenutku preti.
To treba da zna naše društvo, da su ove mere pre svega mere koje su u funkciji očuvanja finansijskog sistema, pri čemu moraju postojati i moraju se dalje afirmisati pravila slobodnog tržišta. Sve drugo nas vraća na onaj pojam bankarstva koji je uništio bankarski sistem, a u kojem je bilo normalno otići u banku i od banke dobiti sredstva koja inače ne možete dobiti zbog toga što ste nesposobni da funkcionišete po pravilima po kojima morate funkcionisati u jednoj normalnoj i zdravoj ekonomiji. Zbog toga je nama veoma važno definisanje jednog jasnog kursa Vlade, koji ostaje nedorečen u svakoj situaciji u kojoj tražimo konkretizaciju nekih mera.
Koliki je obim sredstava koji je Vlada spremna da uloži u ovaj projekat? To i banke treba da znaju. Banke treba da znaju do koje mere Vlada je spremna da interveniše, i u kojim slučajevima, i koliko će Vlada biti prisutna u bankama i kada će iz tih banaka izaći. Ako se govori o načinu na koji ulazi, onda to može biti kroz obveznice, kroz garancije, kroz depozite.
Sada da ne ulazim u specifikaciju svega toga, ali je veoma važno da u ovoj raspravi demantujemo ona očekivanja koja su tako izražena već u ovom trenutku i koja Vladu pretvaraju u prvog poslodavca Srbije, a ekonomsku politiku Vlade transferišu isključivo u socijalnu politiku, koja treba da omogući svakom u ovoj zemlji neku vrstu sigurnosti, na koju nemamo pravo s obzirom da živimo u vremenu u kojem pre svega zavisimo od svojih sposobnosti. O tome se radi. Hvala za 40 sekundi.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, član 104.
Ukazali smo na jedan problem koji vidimo u ovim vladinim merama, to je odsustvo jasnih kriterijuma koji ostavljaju previše slobode Vladi, a s druge strane ta sloboda, koliko god ona bila posledica jedne dobre namere da se nešto konkretno učini i pomogne, može proizvesti mnogo veća očekivanja od mogućnosti Vlade, što nas vraća u jednu poziciju u kojoj će se postaviti pitanje ravnopravnosti i odnosa, jer gde prestaje obaveza prema jednoj banci, a počinje obaveza prema nekima koji su takođe žrtva ove ekonomske krize.
Pogledajte kako izgleda perspektiva nekoga ko je angažovan u građevinskoj industriji i ko je tek žrtva ove ekonomske krize. Vlada ne pokazuje spremnost da pomogne građevinskoj industriji kroz jedan sistem mera koji smo mi predložili i zbog toga ove mere smatramo polovičnim rešenjem. Koliko god bile dobre, one neće biti celishodne zato što izostaje čitav niz mera. Rečeno je da će Vlada stezati kaiš tako što će kresati subvencije. Oduvek smo bili vrlo kritični prema politici subvencija.
Postavlja se pitanje - kakva je perspektiva našeg agrara koji ostavljamo bez subvencija a, recimo, jednostrano primenjujemo trgovinski sporazum sa EU koji je dobar, pod uslovom da možemo da imamo pretpristupne fondove kojima kompenziramo štetu koja proizilazi iz činjenice da je subvencija u Evropi 400 evra, a kod nas, da ne govorimo o tim iznosima, oni su minimalni.
Potrebne su nam celovite mere. Ovako Ministarstvo finansija postaje žrtva očekivanja Vlade, s jedne strane, da se pokrpe sve rupe koje su očigledne u toj javnoj potrošnji, s druge strane da se podrži sve ono što ne može samostalno u Srbiji da funkcioniše. Mi u tome vidimo veliki problem. Zato smo predložili kao rešenje, prvo, razgovor o definisanju ekonomskih mera koje su obuhvatile i ove mere koje sada Vlada predlaže, ali su išli i korak dalje u svemu tome, pa su rekli gde sve država može da štedi i na kakav način država može da pomogne, a da to nije oblik direktnih subvencija. Pa da vidimo kako to može da se uradi u građevinskoj industriji, koja je velika žrtva ovih okolnosti, šta će se desiti sa stambenim kreditima.
Druge vlade u svetu koje su reagovale, kao što reaguje naša sada, nekom finansijskom podrškom bankarskom sektoru, istovremeno su spuštale kamatnu stopu i tako se borile protiv recesije, što naša centralna banka ne može da uradi, jer su naše javne finansije toliko pregrejane da bi eksplodirao kurs.
Na to pitanje moramo da ponudimo zajednički odgovor i očekujemo da se ova rasprava nastavi i da što pre započnemo raspravu i o preostalom paketu mera, koji bi nas onda učinio jednako odgovornim, kao što su odgovorne i sve druge vlade koje u ovom trenutku tragaju za rešenjima.
Dogovor sa MMF podržavamo, ali dogovor sam po sebi nije rešenje. Očekivanje da se MMF doživi kao krivac za ekonomske teškoće, a ne mi sami, jeste očekivanje koje će možda imati kratkoročnih efekata, ali ne možemo se stalno skrivati iza nekog bauka, pa je u jednom trenutku to nasleđe Miloševićevih devedesetih, u jednom trenutku je to neodgovorna opozicija, u trećem MMF nam je nametnuo nešto... (Predsednik: Vreme.) na šta mi inače ne možemo da pristanemo.
Generalno, imamo ta tri principa, kriterijumi za Vladu, nedovoljne mere i, naravno, gde je ta granica koja Vladu obavezuje na distanciranje od svih koji imaju ekonomski problem. To je za nas veoma važno.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, koliko god to izgledalo na prvi pogled uzaludno, mi ćemo insistirati na dobijanju odgovora o tih nekoliko vrlo ozbiljnih pitanja. To je pitanje kriterijuma. To je pitanje širine mera sa kojima Vlada misli da nastupa, jer je po nama ovaj prostor previše sužen i mislimo da Vlada ne može delovati isključivo u oblasti bankarstva. Naravno, to je pitanje granica Vladinog delovanja. Vlada ne može postati servis za svaku vrstu ekonomskog problema i nedaće u kojoj će se naći bilo koji akter našeg ekonomskog života.
S obzirom da je u ekonomsku politiku ove zemlje ukoračio MMF, onda mi u svemu tome prepoznajemo dodatnu argumentaciju za ovakvu vrstu našeg zahteva.
Ako pogledamo odnos MMF i našeg severnog suseda Mađarske, onda ćemo videti da je MMF u Mađarsku ušao iz potpuno drugačijih razloga od onih zbog kojih ulazi ovde kod nas.
Koliko je nama poznato, mi ne povlačimo nikakav direktan novac u ovom trenutku od MMF, već kroz pristajanje na ovakvu vrstu aranžmana i ekonomske politike, mi sebi otvaramo mogućnost da u nekoj eventualnoj krizi povučemo po pola milijarde dolara ili evra, to su informacije sa kojima smo se suočili tokom današnjeg dana. Ako nešto grešim, valjda će nas neko ispraviti, a mislim da sam to ispravno interpretirao.
Međutim, kako je Mađarska definisala svoj odnos prema bankarskom sektoru?
Novac koji je dobijen od MMF mađarska vlada je spremna da stavi na raspolaganje bankama, ali postoje jasni kriterijumi. Prvo, banke na vreme treba da najave svoje zahteve, da ih obrazlaže, a onda treba da budu sposobne da, zajedno sa tom finansijskom podrškom i sredstvima koje je vlada stavila na raspolaganje, one dodatno investiraju svoj deo direktnih sredstava kako bi se rešili ekonomski problemi. Posebno pitanje je činjenica da su ekonomski problemi država koje su ušle u aranžmane sa MMF drugačiji od ovih naših.
Imamo tu sreću u nesreći da nismo prezaduženi, kao što su prezadužene te zemlje, da ovde nije došlo do velikog odliva kapitala iz inostranstva ili ga zapravo nikada nije ni bilo u velikoj meri i to je, takođe, istina. Problem je zapravo samim tim veći, jer je ovo umrtvljeno tržište, jedna vrlo troma ekonomija. Zapravo, nesposobna je da reaguje na način na koji mora reagovati da bi preživela i brzo se transformisala. Mi zbog toga insistiramo na tih nekoliko jednostavnih poruka.
Poruka da ova vlada ne misli da bude jedini akter privrednog života u zemlji, da Vlada želi da pomogne onima kojima je pomoć potrebna da bi sutra bili sposobni sami da funkcionišu. Hajde da bi Vlada preuzela njihovu ulogu na sebe, pa sticajem okolnosti postala, pored centralne banke, još praktično jedini bankar u ovom društvu.
Treće veoma važno pitanje, to su mehanizmi slobodnog tržišta, odnosno liberalizacije naše privrede, koja je i suviše stegnuta krutim normama koje se nameću. Neke od njih su dobre. U ovom trenutku pokazuju dobre i pozitivne efekte, a to su kriterijumi Narodne banke, centralne banke, ta visoka obaveza rezerva, obavezni depozit itd. Sve to zajedno sada vrši strašan pritisak na naš izvoz. To je veliki problem.
Imamo trgovinski deficit, takođe veliki problem. Tržište radne snage je pod velikim pritiskom isto tako i vrlo konfuzna politika Vlade, koja često zalazi u sferu socijalne demagogije, što je za nas neprihvatljivo.
Hvala vam, gospođo, za ovaj minut, mislim da smo ovim postavili dovoljno pitanja, a Vladi ostavljam mogućnost da na njih odgovori danas ili da se naknadno suočimo u nekoj novoj raspravi i razgovaramo na isti način na koji danas razgovaramo o merama koje smo predlagali pre više od mesec dana.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, prvo bih želeo, ne u formi komentara, ali prosto da se zahvalim gospodinu Batiću na višegodišnjoj saradnji, s obzirom na to da smo postali punopravni članovi evropskih liberalnih demokrata. Uz velika prava prate nas i izvesne obaveze i te obaveze u ovom trenutku razdvajaju Poslanički klub LDP i stranku gospodina Batića, koja je konzervativne orijentacije. Naravno, mi ćemo nastaviti da sarađujemo i da branimo one vrednosti za koje smo se zajedno borili u prethodnim godinama. Mislim da sam bio dužan to kratko objašnjenje.
Sada bih se vratio na samu raspravu o predloženim zakonima. Prvo, gospođo predsednice, želim da izrazim veliko nezadovoljstvo naše Poslaničke grupe zbog atmosfere u kojoj se obavlja i teče ova rasprava. Mislimo da je minimum nalagao vama, ovde, u Parlamentu respekt prema zakonodavnoj, a samim tim i prema sudskoj vlasti, o kojoj zakonodavna vlast u ovom trenutku raspravlja, jeste puno prisustvo izvršne vlasti. To što smo mi navikli da živimo u društvu u kojem su degradirane i zakonodavna i sudska vlast, ne znači da u reformu sudske vlasti možemo ući tako što će i zakonodavna vlast biti ponižena kroz ignorisanje izvršne vlasti kabineta gospodina Cvetkovića. Mislim da smo toliko dugovali jedni drugima.
Razgovaramo ovde o mnogo ozbiljnijem pitanju od onog na koje možemo pomisliti ako analiziramo sve ono što je rečeno u prethodnim diskusijama. Za nas je suština ove rasprave, zapravo, traganje za odgovorom koji će uspostaviti neophodnu ravnotežu u našem društvu, ravnotežu koja u demokratskim zajednicama počiva na apsolutnoj ravnopravnosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.
U ovom trenutku izvršna i zakonodavna vlast pokazuju ambiciju reformisanja sudske vlasti, a da, pri tom, ne možemo za sebe da kažemo da smo se prethodno mi sami promenili.
Ako se složimo, a mislim da ćemo se lako složiti u negativnim ocenama efekata sudske vlasti, rezultata sudske vlasti, onda odgovornost za to mnogo više moramo potražiti među nama samima nego među sudijama o kojima u ovom trenutku razgovaramo.
Tačno je da je pred nama objedinjena rasprava o tri zakona, o zakonu o uređenju sudova, o zakonu o sedištima i područjima sudova i tužilaštava i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, a potom i još dve objedinjene rasprave o preostalim zakonima iz seta pravosudnih zakona. Ono što Parlament ne može zaobilaziti jeste pitanje političke odgovornosti za stanje u kojem se nalazi zemlja, političke odgovornosti za činjenicu da je naša sudska vlast ponižena i uništena i političke odgovornosti za činjenicu da mi nameravamo da menjamo sve oko sebe, a da, pri tom, nismo spremni sami da se menjamo. To je problem koji mi prepoznajemo u pozadini ove reforme sudske vlasti, problem koji se ne rešava ponuđenim zakonima, iako mi u njima vidimo dosta kvaliteta.
Mislim da je ideja na kojoj se Vlada nalazila kada je ušla u ovu raspravu, zapravo, nedovršena i da je ona osuđena na neuspeh, pre svega, zbog činjenice da nisu otklonjene one anomalije koje su dovele sudsku vlast u tako poražavajući položaj.
Koje su dve osnove iz kojih polazi ova reformska inicijativa? Jedna je neko ustavno pravo koje je previše elastično, ustavno pravo koje nije jasno izrečeno u samom Ustavu, zbog čega smo mi taj Ustav kritikovali i protiv njega bili, a drugo je ono koje ne možemo ignorisati, a to su potrebe života. Jer, ukoliko želimo da unapredimo odnose u našem društvu, onda je to praktično nemoguće uz ovakvo pravosuđe i to je samo po sebi činjenica. Drugo je pitanje to što mi smatramo da je politika odgovorna za haos u pravosuđu mnogo više nego samo pravosuđe, ali, hajde da kažemo da nam život nalaže da u ovom trenutku da započnemo reformu naše sudske vlasti.
Šta je ono što je problem ove reforme? Problem je zato što se ne može reformisati jedna grana vlasti, a da se paralelno ne menjaju druge dve, koje onda čine naše društvo potpuno drugačije organizovanim i omogućavaju realizaciju onih poslova zbog kojih smo ušli u reforme.
Mislimo da i Predlog zakona o uređenju sudova, i Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštva i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, sva tri zakona imaju svoje prednosti i imaju svoje nedostatke. Ono što uočavamo kao prednosti jeste, zapravo, pokušaj rešavanja problema koji proističu iz činjenice da se naša sudska vlast i suviše udaljila od života i da nije sposobna da apsorbuje sve ono sa čime se svakodnevni život suočava.
Što se tiče problema, problemi proizilaze, pre svega, iz činjenice da se za stanje u društvu i sva odgovornost prebacuje na sudsku vlast, a zanemaruje činjenica da je za sve ovo ovde odgovorna jedna jedina grana vlasti koja se oduvek u Srbiji za sve pitala, to je izvršna vlast, odnosno to je Vlada. Prva, druga, treća i ova trenutna ili prethodna, sve one moraju preuzeti odgovornost za stanje u kom se naše društvo nalazi. I, ukoliko nemaju spremnosti za tako nešto, onda će ove reforme biti nedovršen posao.
Ako govorimo o Predlogu zakona o uređenju sudova, mi ne posmatramo taj zakon isključivo iz ugla adekvatnog odgovora na probleme koji postoje, recimo, ako se analizira pitanje efikasnosti rada sudova. Možemo da se složimo sa činjenicom da nije logično da u jednom sudu sudije imaju po 10-15 predmeta dnevno, a da u drugom sudu sudije uopšte nemaju posao.
Reformu sudske vlasti mi posmatramo kao deo sveobuhvatnih reformi našeg društva. Ako ih posmatramo kao deo tih reformi, onda mi ne možemo da govorimo o ozbiljnoj lokalnoj samoupravi koja je deficitarna i koja nema mogućnost da se paralelno razvija i da sarađuje na svom nivou sa sudskom granom vlasti. To je veliki problem. Tradicija lokalne samouprave u Srbiji postoji, koliko god to nama izgledalo neverovatno, izuzetno, i mi je moramo poštovati.
Počeli smo da dovodimo u pitanje tu lokalnu samoupravu Zakonom o lokalnim izborima po kom su organizovani izbori 2004. godine. U međuvremenu smo još pogoršali situaciju izmenama i dopunama Zakona, koje su izvršene prošle godine, tako da smo mi od tradicionalne lokalne samouprave, koja je počivala na odborniku kao izabranom predstavniku građana, došli do modela lokalne samouprave koja je otuđena od društva kojim se bavi i sada je dodatno ugrožavamo kroz onemogućavanje zajedničkog rada sa ostalim granama vlasti bez kojih lokalna samouprava ne može efikasno da se razvija.
Dakle, imali smo 138 opštinskih sudova. Sada ćemo imati, po ovom novom zakonu, 34 osnovna suda i ostalo će biti sudske jedinice, menja se ime u osnovni sud. Za nas to načelo efikasnosti nije dovoljno kvalitetno za ovako radikalne promene. Ako analiziramo stanje naše lokalne samouprave, ako pogledate u tu našu Srbiju, onda ćete videti koliko je, zapravo, uopšte obesmišljen taj nivo vlasti.
Mi biramo odbornike koji su statisti u svakoj opštini. Održani su izbori pre dva dana u četiri opštine u Srbiji, a to su, ponovljeni izbori u opštinama Prijepolje, Knjaževac, Ruma i Vrnjačka Banja. Jedno od pitanja u kampanji je bilo – a šta, zapravo, ti ljudi mogu konkretno da urade za građane koji ih biraju? Jako je daleko Beograd, a praktično se svako rešenje problema koji je lokalni traži na tom globalnom, na tom republičkom nivou.
Ako posmatramo te primere, onda ćemo videti da se iz gradova izmeštaju elektrodistribucije, poreske uprave, a sada se izmeštaju sudovi, tj. transformišu se u sudske jedinice. Mi derogiramo našu opštinu do tog nivoa da ona, praktično, gubi svaki značaj. O tome moramo da razmišljamo. Prosto je neverovatno da mi ne poštujemo tradiciju o kojoj možemo da govorimo kroz naše amandmane.
U ovoj zemlji, koja je toliko samu sebe obespravila, imamo sudove po 250 godina. Mi te sudove sada svodimo na status sudske jedinice, poštujući, navodno, načela efikasnosti i ne pronalazeći, pri tom, neki drugi način da sudije koje su delegirane u te sudove prebacimo u neke druge, ukoliko u tim sudovima nemaju posla. Mislimo da je to bilo logičnije rešenje. Objektivno, prilagoditi potrebama suda i broju sudija, a poštovati potrebu lokalne samouprave da ima utemeljenje i u prisustvu te sudske vlasti na svom nivou.
Što se tiče naših reagovanja, pitanje apelacionih sudova je vrlo ozbiljno. Mi smo amandmanom predložili podizanje broja apelacionih sudova sa četiri na pet, jer suština ovih reformi je u tome da budu prihvaćene u društvu, a ne da ih tako nazovemo vi, gospođo ministarko, i LDP, nego da one budu prihvaćene u društvu.
Garantujem vam da nijedan građanin Novog Pazara neće imati razumevanja za sudsku reformu, za zakonodavnu reformu sudske vlasti kojom se ona čini efikasnijom tako što se apelacioni sud uspostavlja u Beogradu, pa onda neko iz Novog Pazara dolazi u Beograd da bi podneo žalbu ili da bi dobio rešenje problema koji je otvoren na nivou opštine Novi Pazar. Imamo četiri apelaciona suda i još jedan mi uvodimo. To je ozbiljan problem.
Što se tiče jezika, mi to baš najbolje ne možemo da razumemo. Imali smo transformaciju privrednih sudova u trgovinske sudove. Sada vraćamo iz trgovinskih u privredne. Imali smo Vrhovni sud 60 godina u ovoj zemlji, pa smo ga transformisali u kasacioni koji nije zaživeo, a sada uspostavljamo vrhovni kasacioni.
Ako se pozivamo na Ustav, onda samo dajete dodatnu argumentaciju našim kritikama tog Ustava, jer Ustav ne može biti suprotan životu u ovoj zemlji. Ne mogu ljudi hodati po Srbiji sa zakonom u džepu da bi znali kom sudu da se žale. Upravo zbog toga vam ukazujemo na probleme ove reforme, jer će se sutra neko složiti sa ovim o čemu mi danas govorimo, konstatujući da je nešto pogrešno, ali, pri tom, pozivajući se na zakone.
Sada se pozivamo na Ustav koji je usvojen pre dve godine, konstatujući da je to ustavno rešenje loše, ali šta da radimo.
Hajde da se vratimo na suštinu ovog pitanja. Nemoguće je reformisati sudsku granu vlasti bez reforme zakonodavne i izvršne. Ako govorimo o principu reizbora, mi ga apsolutno podržavamo.
Mi apsolutno podržavamo princip reizbora sudija i to je bio jedan od temelja na kom je napravljen dogovor LDP i DS, po kojem je LDP na sebe preuzela obavezu pružanje podrške i preuzimanje odgovornosti za stanje u Beogradu, pružanje podrške koaliciji DS i SPS, reizbor sudija.
Ne slažemo se, iako imamo razumevanja za situaciju u kojoj se nalaze sudije. Ne slažemo se sa argumentacijom Društva sudija Srbije, koje sada preti isključenjem sudijama koje budu radile po ovim zakonima, a da ni na kakav način nije reagovalo onda kada se moralo reagovati, s obzirom na to da je u prošlosti došlo do dramatične politizacije naše sudske vlasti, koja ne može biti depolitizovana bez spremnosti politike da to sama uradi. Mi unapred pokazujemo spremnost da preuzmemo odgovornost za jedan takav proces.
Pokazujemo spremnost da preuzmemo odgovornost, pri čemu, isto tako, ne odustajemo od svoje ambicije da reizbor, što je drugo ime za lustraciju, da to bude pravilo i za sve druge segmente našeg javnog života, a ne na kraju da lustriramo sudije, jer je priča o reizboru, zapravo, potvrda našeg insistiranja na lustraciji, pa da se vrši reizbor sudija, a da svi drugi u međuvremenu postanu evropski političari, evropski novinari, deo evropskog javnog mnjenja u ovom društvu, bez obzira na svoju prošlost. Možda bi i sudije, o čijem izboru ćemo sada razmišljati, bile spremne na tako nešto, da službe novim gazdama, a ne da prihvate nove vrednosti. O tome se radi.
Dakle, ako govorimo o Zakonu o uređenju sudova, ozbiljna primedba, i mi taj zakon ne možemo da podržimo, načelo efikasnosti mora biti poštovano na neki drugi način. Lokalna samouprava je toliko ugrožena u ovom trenutku, oduzimanje i dislociranje sudske vlasti iz njene sredine potpuno je obesmišljava, apsolutno.
To svako ko se bavi politikom, tako što putuje po Srbiji, sreće se sa ljudima, može da razume, svako. Siguran sam da to razumeju i poslanici vladajuće koalicije, uostalom, video sam i njih i njihove amandmane. Mislim da moramo pronaći neko zajedničko rešenje, da bi bilo loše preglasavati se po pitanju ovih predloga zakona – o uređenju sudova i o sedištima i područjima sudova.
Imate Gornji Milanovac, imate Čačak, slažemo se sa ta dva mesta, sudovi i opštine koje se graniče, sud u Gornjem Milanovcu ima tradiciju od 200 godina. Mislimo da to na neki način treba respektovati, ionako nam govore da smo ''tikva bez korena''. Hajde da pokažemo da u ovoj zemlji postoje neke osnove, klice, nekog normalnog demokratskog društva i da pokažemo poštovanje prema institucijama koje su u ovom haosu ipak opstale i da reorganizaciju sudova sprovedemo, unapredimo efikasnost sudova, ali da, naravno, ostavimo u tim sredinama sudove. Te sredine bez sudova gube svaki smisao, nema više tu opštine.
Ako nema poreske uprave, ako nema elektroprivrede, ako nema suda, po čemu je to onda opština? To je jedna ljuštura u kojoj mi skačemo jedni drugima za grlo u svakoj izbornoj kampanji, boreći se za podršku građana za koje potom ne možemo ništa da uradimo, apsolutno ništa. Zato smo spremni da podržimo sudsku reformu, ali pod uslovom da će je pratiti reforma izvršne, reforma zakonodavne vlasti i da ćemo završiti onaj posao o kome se toliko dugo vremena govori, posao decentralizacije.
Imamo razumevanja za amandmane Saveza vojvođanskih Mađara. S obzirom na to da na isti način posmatramo tu vrstu problema, a pogotovo mislimo da je jako opasno da se stekne utisak da se predstavnici jedne nacionalne zajednice, navodno, bore samo za svoje interese, jer u njihovom amandmanu mi prepoznajemo istu vrstu problema koje smo uočili u rešenju ovog zakona, pa smo reagovali našim amandmanima.
Drugo, pitanje procenata i kvota apsolutno je neprihvatljivo. To pravilo je počelo da se uvodi Ustavom, kada ste Vojvodinu tretirali sa onih 7 ili 8%, više ne znam ni koliko, a sada se uvodi neko pravilo kvote po kojoj je obavezno da jedan član Saveta mora da bude iz Vojvodine. Ti principi nisu principi na kojima se može normalno razvijati ovo društvo. Ako Vojvodina ima svoje specifičnosti, a ima, mi smo toliko puta predlagali, uvodi se osnovni sud, uvodi se viši sud, mi smo predlagali jedan sud koji bi bio nadležan za teritoriju Vojvodine, a koji bi bio u sklopu naše sudske vlasti. Mi nismo za onu vrstu paralizma koji nas vraća u prošlost, jer ne možemo prihvatiti modele koji su kvalitetniji od ovih današnjih, a bili su prethodni u vremenu koje je pred nama. Hajde da budemo bolji od Ustava i rešenja iz 70-ih godina, da to pokušamo da uradimo.
Što se tiče Predloga zakona o Visokom savetu sudstva, tu sam vam rekao kakav problem postoji, on je ozbiljan i moraćemo o tome mnogo da razgovaramo. Mislim da će uspeh biti ukoliko mi svi zajedno stanemo iza ovih zakona. Nema polovične reforme sudske vlasti. A oni koji ne žele, oni moraju ostati bez argumenata, to mora biti njihov lični hir i ništa više od toga.
Žao mi je, ali ovaj zakon o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, većinu poslanika ovde, zapravo, gura u jednu partiju. Poslanici ovde predstavljaju interese svojih birača i to nemojte da zaboravite, koleginice i kolege. Ovde predstavljate građane koji su za vas glasali i oni koji dolaze iz Gornjeg Milanovca i oni koji dolaze iz svih drugih sredina, iz Bačke Topole, je l' tako Judita, oni predstavljaju svoje građane.
Ne možemo da uništavamo lokalne samouprave svodeći njihove sudove na sudske jedinice, zbog toga što u tom sudu nema onoliko posla koliko ima u nekom drugom. Neka se smanji broj sudija, neka sudije odu u one sudove u kojima moraju da rade, mi ćemo to apsolutno podržati.
Apsolutno ćemo to podržati, ali je problem sa ukidanjem sudova, to je potpuno obesmišljavanje lokalne samouprave. Pitanje reizbora, apsolutna podrška, ne slažemo se sa kritikama Društva sudija Srbije, te kritike su zakasnele, nije bilo dovoljno otpora političkim pritiscima u prošlosti, tako je naša sudska vlast u toj meri politizovana, da se bez politike i ne može osloboditi i mi preuzimamo odgovornost za jedan takav proces.
Preuzimamo odgovornost za jedan takav proces, a ono što smo uradili u periodu od 2000. do 2003. godine daje nam za pravo da se tako ponašamo – naš odnos prema Ustavnom sudu, naš odnos prema Vrhovnom sudu, naš odnos prema okružnom sudu, naš odnos prema Društvu sudija Srbije, s tim što sada zbog tog odnosa imamo velike probleme, jer mi osam godina pričamo o reformi naše sudske vlasti, a te reforme nema. I Društvo sudija Srbije treba to da razume i da pomogne u rešavanju teškog stanja u kome se nalazi naša sudska vlast, pri čemu mi tražimo pomoć i za reformu druge dve grane vlasti, a to je zakonodavna vlast i izvršna vlast.
Veoma važno pitanje za nas jeste pitanje lustracije. Ne može se na leđa sudstva Srbije prebaciti odgovornost za sve ono što se dešavalo u prošlosti, a to se na ovakav način omogućava. Skupština je usvojila Zakon 2003. godine i kao što insistiramo na tome da Parlament koji je usvojio Zakon o zabrani pušenja, poštuje taj svoj zakon ovde u hodniku, tako Skupština mora poštovati Zakon koji je donela 2003. godine, to je Zakon o lustraciji.
Ako nema volje, neka se formira većina, pa neka poništi taj zakon, a i dok postoji Zakon o lustraciji, mi imamo problem da odgovorimo sudijama zašto se oni sankcionišu za delovanje tokom prošlosti, a ne sankcionišu se svi drugi koji su zajedno sa tim sudijama to radili i koji su vršili pritisak na sudije da počine dela zbog kojih mi danas njih pozivamo na odgovornost.
Ako govorimo o Evropi, onda govorimo o evropskim integracijama od kojih nema ništa ukoliko se ne reformiše sudska vlast. Mi pružamo ideje u nameri reforme sudske vlasti. Podneli smo amandmane i nastavićemo konsultacije sa predstavnicima Vlade.
Veliki problem postoji oko ovih sedišta sudova i to ne možemo da podržimo. Imamo razumevanja za uvođenje apelacionih sudova, bojazan da to neće prihvatiti društvo, s obzirom na to da su tako očigledne razlike između statusa u jednom i u drugom slučaju. Na tome se nije dovoljno radilo.
Posebno veliki problem nam je pitanje reizbora sudija, odnosno mi bismo želeli da nam vi pružite ovde garancije da se neće ostati samo na sudijama, nego će se postaviti pitanje odgovornosti i drugih koji su uništavali ovu zemlju. Pa ko je terao sudije da kradu izbore?
Sada sudije koje su krali izbore treba da odgovaraju, a oni koji su ih terali da kradu, oni su poželjni koalicioni partneri vladajuće koalicije, a oni koji su to bezakonje proglašavali zakonom, oni su nam urednici javnog servisa.
To se nama ne dopada, ali ne mislimo da se problem rešava tako što ćemo tolerisati taj haos u sudskoj vlasti i podržavamo reizbor sudija, ali time otvaramo našu najavu i insistiramo i na širenju tog procesa na sve druge segmente našeg društva koji moraju preuzeti odgovornost za ono što se zemlji dešavalo, da se to više ne bi ponavljalo.
Pohvaljujemo vaše nastojanje u ovom poslu, niste imali puno podrške, najveće probleme su vam pružile same sudije i to je ono što je problem. Stiče se utisak da je ovo vaša izolovana kampanja i da samo vi to radite, što nije dobro, a poseban problem proizilazi iz činjenice da je klimav taj temelj, taj ustavni temelj na koji se pozivate u ovom trenutku, jer onda kada se Ustav donosio nije se mislilo o reformisanju zemlje, nego o konzerviranju i održavanju statusa kvo. Zato danas mi imamo tako puno poteškoća u pokušaju da promenimo ove odnose.
Mislim da će naša Poslanička grupa sa amandmanima doneti onaj potrebni kvalitet, minimum kvaliteta koji je potreban za usvajanje ovih zakona...
(Predsednik: Vreme.)
...ali unapred pozivam sve kolege da budu mnogo manje po ovom pitanju poslanici vladajuće koalicije ili opozicionih stranaka, posebno kada se radi o ovom zakonu o sedištima i područjima sudova. To je zakon koji uništava lokalnu samoupravu i koji potpuno delegitimizuje nas u bilo kojoj drugoj izbornoj kampanji. Mi taj zakon ne možemo da podržimo. (Aplauz.)

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi mislimo da je ovo veoma važno pitanje i da je, zapravo, enormno poskupljenje gasa ništa više od prve posledice užasno neodgovorne politike koja se vodi u ovoj zemlji već nekoliko godina.
Gospodine ministre, naravno da možete da kucate svoje poruke, većina može da nas sasluša, proći će još godina, dve ili tri, ali će pre ili kasnije većina u ovom parlamentu raspravljati o energetskom sporazumu koji je ova zemlja sklopila sa Ruskom Federacijom, ne u ime javnog interesa građana, o kome bi ovaj parlament trebalo da vodi računa, nego u ime propale politike koja se održavala u životu žrtvovanjem upravo tog javnog interesa za političku podršku koju je time dobijala.
Gospodine Dačiću, 96. godine, Vlada koju je vodila vaša stranka tada, sklopila je energetski sporazum sa Ruskom Federacijom, mnogo kvalitetniji, mnogo bolji, mnogo korisniji, mnogo funkcionalniji za interese ove zemlje od energetskog sporazuma koji je parlament ratifikovao pre mesec dana. Niko poslanicima nije odgovorio na pitanje zašto Srbija ratifikuje drugi energetski sporazum, kada postoji prvi, a tek nije odgovoreno na pitanje zašto pristajemo u tom drugom sporazumu na uslove koji su lošiji od uslova koji su postojali u prvom.
Sada plaćamo prvu cenu takve političke greške. Druga i treća mogu biti izbegnute ukoliko se o tome povede, pre svega, ozbiljna politička rasprava. Vi jeste ministar policije, ali ste i zamenik predsednika Vlade i prvi potpredsednik Vlade, i predsednik jedne od stranaka vladajuće koalicije. Ovo je za nas političko pitanje. Mi ne tražimo od vas da vi odavde izađete sa lisicama i počnete da hapsite u Beogradu, ali tražimo od vas da nam odgovorite na jasan način kako će Vlada reagovati efikasno, a ne posle 40 ili 50 dana, na ovo o čemu mi pričamo.
Tokom rasprave o energetskom sporazumu ovde postavili smo ministru Škundriću jedno pitanje. Odgovor na to pitanje smo dobili posle 40 dana. O tom pitanju i danas govorimo. Ko je doneo odluke koje tako grubo ugrožavaju javni interes?
Zamislite situaciju u kojoj nas dvojica formiramo jednu kompaniju. Vi štitite interes Ruske Federacije, a ja interes građana Srbije. U jednom trenutku, bez ikakvog logičkog obrazloženja, žrtvujem interes građana Srbije tako što vam prepuštam 50% tog interesa i stavljam, praktično, kompaniju koja treba da vodi računa i o jednom i o drugom interesu, pod vašu kontrolu. To je urađeno 2005. godine. Ministar nam je rekao da Ministarstvo o tome nema nikakve podatke.
Mi posedujemo zapisnik sa sednice UO NIS.
(Predsednik: Vreme.)
Molim vas da mi date još minut, pošto je obimna tema, da se ne javljamo pet puta po Poslovniku.
Mi imamo taj zapisnik koji nas sada dovodi u poziciju da ne znamo, zapravo, da li ministar učestvuje u toj prevari Srbije ili je od njega taj zapisnik sakriven. To je ozbiljno pitanje.
Za četiri miliona dolara je prodat interes građana Srbije u kompaniji koja će samo ove godine kroz dividende uzeti 40 miliona dolara. Dividende nisu jedina šteta, mnogo veća šteta je činjenica da ta kompanija nije učinila ništa kako bi preventivno delovala i zaštitila Srbiju od štete koju prati taj haos na tržištu energenata.
Da smo deponovali gas u Banatski Dvor, kada je cena 1.000 kubnih metara bila 200 dolara, sada bi trošili taj gas. Zašto to nije urađeno? Zato što je veća zarada kada naplaćujete 5% na 550 dolara nego 5% na 200 dolara.
Ko vodi tu kompaniju u kojoj je zaposleno sedam lica i kako se ona pojavila kao posrednik u ovim poslovima, a prethodno je udaljena intervencijom Vlade Zorana Đinđića? Nije tačno to što govore u poslednja dva ili tri dana plaćeni analitičari u panici, koji objašnjavaju da Rusi tako posluju. Možda su tako poslovali u periodu sankcija, kada naša država nije mogla da kupuje na slobodnom tržištu to, ali od 2001. do 2004. godine naša država se snabdevala na slobodnom tržištu bez ikakvog posredovanja.
Evo gde se sada nalazimo. Da li je ekonomska nužnost da gas poskupi 60%? Verovatno jeste. Znamo koliko košta hiljadu kubika gasa na tržištu. Da li se može preventivno delovati? Moglo se delovati i može se sada. Prva mera je - napolje posrednik, 5% niža cena; druga mera je ona koju je predložila Vlada - prolongirano plaćanje tokom perioda od 12 meseci; treća mera - neka država stegne kaiš, neka direktori koji dolaze ovde pred nas, sa platama od 300, 400 i 500 hiljada, koje su pritom državna tajna, stegnu kaiš.
Neka ne prave prijeme u trenutku dok zaseda Odbor za industriju, pa sada vi ovde gledate mene i ja gledam vas, jer smo odgovorni pred građanima, a njih baš briga, služili su jednoj vlasti, služiće i drugoj vlasti, pozivaće se na ruskog partnera, pozivaće se na pravila koja mi ne možemo da menjamo. To tako više ne može.
Neću ništa da vam pričam o gasnoj mafiji. To mi liči na priče iz prethodnih godina, ali od vas, kao potpredsednika Vlade i kao zamenika predsednika Vlade, u ovom trenutku najznačajnijeg predstavnika izvršne vlasti, tražimo hitnu reakciju.
Danas će predsednik Vlade izaći sa merama koje su odgovor na finansijsku krizu koja potresa svet i preliva se preko granica u našu zemlju. Mi smo to tražili pre dve nedelje. Bilo bi bolje da je urađeno brže. Okej, ako je to makar i delom posledica naše inicijative, dobro je. Shvatite ovo kao našu želju da vam pomognemo u rešavanju haosa koji je nasleđen.
(Predsednik: Vreme.)
Ovo je neverovatno, da se tako nešto dopusti i da pri tom niko za tako nešto ne odgovara.
Mi preko toga ne možemo da pređemo i o tome ne možemo da ćutimo.
Vratićemo se na normalnu raspravu o ovim zakonima, ali vas molim, izađite ovde, a ne pred novinare nakon vašeg partijskog skupa, i recite da ćete zaista učiniti sve kako bi otklonili svaku sumnju sa Vlade, koja ne sme da nastavi energetsku politiku koju su vodile prethodne vlade.
Ako je to pravilo važilo u periodu Miloševićevih vlada, prekinuto je u periodu vlada Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, da bi se opet vratilo u taj energetski život kroz vlade Vojislava Koštunice i, nažalost, vaša Vlada to poštuje. Napolje posrednik i odgovornost za one koji su prokockali javni interes prepuštajući 50% srpskog udela ruskoj strani.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine zameniče predsednika Vlade, gospodine prvi potpredsedniče, pa gospodine predsedniče stranke članice vladajuće koalicije, nemojte od nas očekivati da mi sve to gurnemo u stranu i vas posmatramo kao ministra policije. Iako ste ovde i kao ministar policije, za nas su mnogo važnije ove druge funkcije.
Nije posao predsednika jedne stranke u opoziciji i narodnog poslanika opozicione poslaničke grupe da sada trči po Srbiji da se bavi poslovima tužilaštva i policije, da li se slažemo oko toga. Da mi sada podnosimo krivične prijave, znate li kada se to radi? To se radilo u dva vlade Vojislava Koštunice, kada je bilo besmisleno očekivati od njih da rade protiv svoga interesa.
Očekivati od Vlade Vojislava Koštunice da pokrene istragu zbog dobrodošlice prvooptuženog za ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđić, od onih koji su ga sačekali, da pokreću istrage sami protiv sebe. To vreme je prošlo. Iako su ostali na pojedinim mestima stari kadrovi, mi očekujemo od ove vlade da demonstrira novu politiku, onu evropsku orijentaciju zbog koje mi u pojedinim trenucima podržavamo Vladu.
Da ne ulazimo sada, slažem se, u ta partijska preglabanja, ko je kako i šta uradio, ali ovde su neke činjenice poražavajuće. Da li je naša Skupština, kada je glasala o ratifikaciji energetskog sporazuma, onog za koji gospodin Popović kaže da je sklopljen na transparentan način, nije transparentno kada sednu premijer jedne zemlje i predsednik druge zemlje pa potpišu sporazum i nama ovde pošalju.
Transparentno je kada se razgovara o tome, transparentno je kada taj sporazum proizađe iz energetske strategije razvoja ove zemlje, direktno tome suprotstavljen. Transparentno je kada taj sporazum bude bolji od prethodnog i u tom trenutku važećeg, ovog, Vlade Mirka Marjanovića iz 96. godine, to je onda nešto što je jasno.
Nas interesuje sledeće - zašto je ovaj parlament ratifikovao drugi energetski sporazum sa Rusijom, koji je po svom karakteru lošiji od prvog, u tom trenutku važećeg i važećem u narednih 25 godina? To nas interesuje. To je politika, a ovo su sve drugo posledice.
Da li je njih četvoro ili petoro zavuklo ruke u džepove naših građana? Pa mala je satisfakcija da mi sada uhapsimo tih petoro lopova i da kažemo, evo, stvar je rešena. Nije stvar rešena.
Rečeno nam je da smo najpovlašćenija zemlja u poslovima sa Ruskom Federacijom, nije tačno. U drugim zemljama je niža cena gasa i povoljniji je tretman, a jedina smo zemlja koja je dala Rusiji kontrolu u energetskom sektoru, 51% minimalnog učešća u zajedničkoj kompaniji koja kontroliše poslove trgovine, transporta, distribucije i snabdevanja Srbije gasom. Dali smo izvore nafte, dali smo izvore gasa, dali smo Banatski dvor, sve smo dali i na kraju smo dobili za to šta - cenu koju smo imali i bez tog sporazuma.
To je za nas političko pitanje. Da li će se ovom parlamentu otvoriti proces preispitivanja opravdanosti potpisivanja ovakvog sporazuma sa Ruskom Federacijom. Nije to ništa, gospodine Buha, protiv Rusije. Ista ta Rusija je pristala i na ravnopravan odnos pre 12 godina, ista, u mnogo nepovoljnijim uslovima.
Možda je neko tražio od Ruske Federacije kompenzaciju za poslove koji nemaju isključivo komercijalna uporišta, pa je bilo onda plaćanja za podršku koja je bila kratkotrajna bez efekta i mi sada za to ispaštamo, i mi i naša deca i ko zna koliko tako, jer se ovaj sporazum ne može menjati, za razliku od sporazuma iz 1996. godine, koji je imao tačnu vremensku granicu u kojoj traje, uz ogradu da će ugovori sklopljen u tom periodu biti poštovani do njihovog isteka.
(Predsednik: Vreme)
Nemojte od nas tražiti da mi sada vama ovde dajemo papire, mi ćemo ovo dati ne kao denuncijanti nego kao poslanici koji žele da vas informišu i upoznaju sa nekim činjenicama. U pravu ste, ne mislim da nas je ministar Škundrić lagao, jer ne mislim da bi ozbiljan čovek sebi dozvolio tako nešto da nam napiše.
Što se tiče dela pitanja koje se odnosi na to da Ministarstvo energetike i rudarstva nije odgovorilo na zahtev NIS-a da otkupi 25% vlasništva "Jugorosgasa" od "Progrestrejdinga", ističemo da Ministarstvu nikada nije dostavljena odluka Upravnog odbora NIS-a. To je nama napisao ministar energetike, koji je tri meseca ministar.
Ali, evo je odluka Upravnog odbora NIS-a. Dostavljena: pod jedan - Ministarstvu rudarstva i energetike, pod dva - v.d. generalnom direktoru NIS-a, pod tri - pomoćnicima generalnog direktora, četiri - direktorima NIS gasa i NIS energogasa, sektoru za finansije, za dokumentaciju, arhivi, Miloš Tomić. Dostavljeno je.
Informacija - savetnik za energetiku potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa, dr Zorana Mihajlović-Milanović, u prilogu informacija sa sastanka održanog u utorak 10. januara u Vladi Republike Srbije, premijer Koštunica, Ministarstvo energetike, Ministarstvo privrede - Koštunica, Naumov, Dinkić, Bubalo. Informacija - kako Srbija žrtvuje svoj javni interes i predaje 50% svog vlasništva ruskoj kompaniji. Eto nam sada 5% provizije, eto nam sada gasa po 550 dolara, a mogli smo da ga deponujemo u Banatskom dvoru kada je koštao dvesta.
(Predsednik: Vreme, privedite kraju.)
Slažem se da treba da se vratimo na raspravu o ovome, ali su ovo politička pitanja, a ne kriminalna. Nemojte da se vraćamo u prošlost, neka policija radi svoj posao, neka tužilaštvo radi svoj posao, a ovo je politika. Mi hoćemo političku raspravu o ovome.
Imali smo Odbor za energetiku, dobili zadovoljavajuće odgovore od ministra, koje smo mogli da dobijemo. Znamo mi vrlo dobro koliko košta gas danas i to nije tema ove rasprave, ali je tema politika i da se vratimo na politiku. Ovde ste po ovom pitanju najmanje ministar policije, mnogo pre ste prvi zamenik predsednika Vlade u istoriji ove zemlje, prvi potpredsednik Vlade u istoriji ove zemlje i šef ste koalicione stranke, vodeće koalicije, koja je radila na energetskom sporazumu koji je bio bolji od ovoga.
U vašem je interesu da se time pozabavite, a mi ćemo učiniti sve da informišemo javnost, da zajedno ovde sa poslanicima, jer sam siguran da oni koji su glasali za sporazum u najvećoj meri nisu znali za ovo. Ne mislim da su kolege iz DS ili G17, čak i iz vaše partije, da su znali za ovo. To im nije rečeno. Onda bi se drugačije postupalo.
Ako moramo da gradimo odnose sa Rusijom, hajde da gradimo kao ravnopravna i poštena zemlja, a ne kao neko ko se odriče svojih interesa zbog toga što je nesposoban da na drugi način štiti političku kampanju jedne vlasti. Hvala vam.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, javio sam se po članu 100. zato što je došlo do greške u tumačenju ovoga što sam više puta govorio za govornicom i onoga što su govorili poslanici LDP.
Naime, hajde da kažemo da se ne osvrćemo na potrebu da se za ovom skupštinskom govornicom pojavljuju veći Rusi od Rusa. Nemamo ništa protiv toga, ali mislim da je jako važno poštovati činjenice koje se iznose sa skupštinske govornice. Da je energetski sporazum sa Ruskom Federacijom dobar, mi ga ne bi kritikovali, mi bi ga podržali, odnosno argumenti koji bi se iznosili u njegov prilog bili bi kvalitetniji od onih koje smo čuli.
Nama se stalno sugeriše, kao prva korist tog sporazuma, istina da ne plaćamo penale na porudžbine gasa koje upućujemo ruskom partneru.
U prevodu, mi ne plaćamo penale na ono što nismo potrošili, za razliku od drugih zemalja koje to rade.
Prosto, ako naruče toliku i toliku količinu gasa, pa onda neko tu količinu gasa odvoji u skladu sa tom narudžbinom, pa ne proda nekome drugom jer više nema, a na kraju ne dođe do realizacije tog posla, onda se naplate penali. To je praksa ne u poslovima Srbije i Rusije, nego u poslovima bilo gde u svetu.
To je, samo po sebi, normalna procedura i nisu Rusi đavoli zbog toga što na tome insistiraju i što te penale naplaćuju.
Zašto su oni nas oslobodili plaćanja tih penala? Zato što mi nemamo gde da skladištimo gas koji naručimo od "Gasproma".
Druge zemlje naruče veću količinu gasa od one koju mogu trenutno da potroše, pa taj gas deponuju u svojim skladištima ili u prostoru koji rentiraju u skladištima drugih zemalja. Naše prirodno skladište gasa Banatski dvor je nefunkcionalno i u njemu ne može da se deponuje potrebna količina gasa, a nefunkcionalno je zbog toga što se neodgovorno posluje.
Ko je odgovoran za stanje u kojem se nalazi Banatski dvor? Upravo ruski partner, jer 96. godine, evo ga ukaz koji je potpisao predsednik SRJ Zoran Lilić, na osnovu člana 96. tačka 2. Ustava SRJ, kojim je na snagu stupio Zakon o potvrđivanju sporazuma između Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije.
Slušajte sada šta je ovim sporazumom obuhvaćeno. To su identične formulacije o delovima energetskog sporazuma koji smo mi ratifikovali pre mesec dana, bez ijednog postavljenog pitanja šta je u međuvremenu urađeno. "Jugorosgas" je bio dužan i da rekonstruiše Banatski dvor, da ga stavi u funkcionalnu upotrebu, "Jugorosgas" je bio dužan da izgradi magistralni gasovod, nije ga izgradio, i "Jugorosgas" je bio dužan da nadoknadi štetu, po ovom sporazumu, ukoliko nešto ne uradi kako treba.
(Predsednik: Vreme.)
Umesto svega toga, mi jedini kvalitet na koji možemo da se pozovemo, zapravo, prepoznajemo u odluci Skupštine AD "Jugorosgas", koja je održana u Moskvi 7. juna 2005. godine i u kojoj se u tački 5. pod razno, konstatuje: "S obzirom da je "Jugorosgas" u 2004. godini iskazao gubitke u poslovanju, Skupština je donela odluku da ne odobrava isplate 13. plate". I u 2001, i 2002, i 2003. i u 2004. godini "Jugorosgas" je iskazivao gubitke zbog toga što nije mogao da naplaćuje proviziju.
U 2005. godini iskazana dobit je 40 miliona dolara, 2006. godine 40 miliona dolara, 2007. godine isto tako. Videćemo kolika će biti u 2008. godini zbog ovog povećanja.
Pogledajte kakva je to razlika. Sedmoro ljudi prima platu u "Jugorosgasu", neke od njih su pomenuli poslanici opozicije. Kada je parlament o tome odlučivao, kada je o tome Vlada odlučivala?
Ovde nam visoki funkcioner prethodne Vlade kaže da to nema nikakve veze sa njima. Formalno su oni bili za to nadležni. Ako postoji neka sila koja je veća u ovoj zemlji od Vlade, neka nam se to kaže, pa ćemo onda videti šta ćemo da radimo, jer mislim da Vlada mora poštovati samu sebe i da mi moramo poštovati svoju zemlju.
Hvala, javio sam se samo zbog toga što se pogrešno tumače naše reči.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, javio sam se kako bih pojasnio ovu situaciju u kojoj se nalazimo, jer mislim da ako ugrožava dostojanstvo ove skupštine moramo pokušati makar malo da ga sačuvamo. Ovo nije normalna skupštinska rasprava, ovo više ni na šta ne liči. Ta politika iscrpljivanja poslanika ne može nas dovesti do toga da odemo iz parlamenta, ali je nedostojna i teme o kojoj raspravljamo, ministra koji ovde predstavlja Vladu i mislim da sami najviše vređamo Skupštinu i urušavamo ionako nizak ugled.
Gospođo predsednice, od nas je tokom jučerašnjeg popodneva traženo da uvažimo specifične okolnosti i praktično pristanemo na dogovor sa predstavnicima Vlade, kako bi se završile u definisanim rokovima rasprave o zakonima koje ovde predstavlja ministarka Malović. Mi smo na to pristali. Ovo više ničemu ne vodi. Sada je subota, pola šest, poslanici su nezadovoljni, teško ćemo moći da funkcionišemo normalno u parlamentu ukoliko elementarne dogovore ne poštujemo. Da postoji neki poseban razlog za zasedanje na ovakav način, onda u redu, naravno da bismo ga prihvatili.
Završili smo pre sedam dana raspravu oko 12.00 časova, Skupština je prekinula rad do utorka. Petak po podne, ponedeljak radni dan, nismo radili. U šta će se ovo pretvoriti? Kako će ministar sa nama raspravljati ozbiljno o ovim amandmanima? Ako su potrebni amandmani i ako su nam potrebni poslanici, hajde da poštujemo elementarno jedni druge i da se vratimo u okvire razumne rasprave.
Recite nam zbog čega mora na ovakav način da se radi. Ako je razlog objektivan, prihvatićemo ga. U ponoć smo ovde birali vlade. Ako nema razloga, primenite član 98. i vratite elementaran red u našu raspravu. Mi smo u poslaničkom klubu, čekamo svoje amandmane, ali zaista mislim da je ponižavajuće za sve nas i za vas kao predsednicu parlamenta, za predsedavajuće pored vas, za ministre, za sve poslanike, raspravljati na ovakav način. Zna se red, a mi taj red ovde ne poštujemo, ne znam zbog čega.

Gospođo predsednice, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nam je potrebno obrazloženje čemu sada ova hitnost.
Naime, gde je problem, gospodine Dačiću? U činjenici da smo mi tek završili raspravu o amandmanima na set zakona ministarke pravde. Nama je zaista potrebno vreme da se pripremimo za ovu raspravu. Mi smo do sada ovde pet dana radili bez nekih većih problema. Bilo je pojedinih razmimoilaženja, ali smo ozbiljno raspravljali. Nema elemenata i preduslova za normalnu raspravu, samo se o tome radi. U ovoj situaciji smo isključivo zbog toga što smo napravili jasan dogovor tj. zamoljeni smo za uslugu da se nastavi rasprava tokom današnjeg dana, s obzirom na to da je ministarka zauzeta u ponedeljak. Mi smo na to pristali.
Vi jeste napravili ustupak, ne rasprava u celini itd. Međutim, teško je učestvovati u celovitoj raspravi bez tog materijala koji nam je neophodan za nju. Jednostavno, da nam je to najavljeno, onda bi nam službe pripremile materijale i mi bismo mogli da učestvujemo. Ovako, neka na to pristane partija čiji su amandmani sada na redu. To nisu naši amandmani. Mi ne možemo da učestvujemo u diskusiji o njima jer nismo za to pripremljeni. Mi smo pripremljeni za ovo što smo mi pisali, a onda možemo u ponedeljak nastaviti. To je tema za SRS. Mi ne možemo, bilo bi neodgovorno da učestvujemo u raspravi o amandmanima drugih partija, a da se nismo za to pripremili, jer nismo znali da će epilog današnje sednice biti ovakav.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zapravo je ovaj član 10. suština i svih slabosti i svih šansi koje postoje u ovom predlogu zakona o obrazovanju antikorupcijske agencije. Zašto država formira Agenciju za borbu protiv korupcije, kad postoje tolike institucije u našem društvu koje bi morale, sprovodeći poslove iz okvira svojih nadležnosti, da daju odgovor na tako rasprostranjen društveni problem kakav je problem korupcije?
Zašto sada uvodimo posebnu Agenciju za borbu protiv korupcije, pored policije, tužilaštva, sudova, pored Odbora za sprečavanje sukoba interesa, pored Saveta za borbu protiv korupcije? Zato, što se očigledno svi postojeći institucioni mehanizmi nedovoljno, neefikasno bore protiv korupcije.
Zbog čega su nedovoljno efikasni? Pre svega zbog prenaglašenog uticaja politike izvršne vlasti, Vlade, lokalne samouprave, čak i Parlamenta, jer je nezamisliva korupcija na tako krupnom nivou i stepenu na kojem je ova naša bez te okolnosti koja govori o sistemu kao osnovu takve korupcije.
Mi ovde ne govorimo o otklanjanju nekih anomalija, nego o činjenici da je kod nas korupcija oblik društvenog života. Idejom da Parlamentu uputi Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, Vlada pokušava valjda da na organizovaniji i efikasniji način povede borbu protiv korupcije, ali čini istu onu grešku koju su prethodne vlade činile, otvara previše prostora za izvršnu vlast, Vladu, za parlamentarnu većinu, za stranke, a sve te institucije su adrese iz kojih potiče korupcija.
Rekli smo da Agenciju za borbu protiv korupcije vodi Savet i taj odbor Agencije koji ima devet članova.
Svaki od tih članova predstavlja neku od institucija našeg društva: predsednika, Vladu, Parlament, Advokatsku komoru, Udruženje novinara, medije, Socijalno-ekonomski savet, vrhovni kasacioni sud, koga nemamo, ali valjda ćemo imati, do tog trenutka Vrhovni sud.
Gde dolazimo do problema? Ko je taj ko donosi odluku? Da li su to sve te institucije koje pokušavamo da uvedemo u borbu protiv korupcije kako bi onda ta borba bila efikasnija jer je politički nezavisna ili stvaramo jedan novi paravan iza koga će ostati nepromenjeni odnosi. O tome se radi.
Nemojmo da karikiramo zakon o borbi protiv korupcije. Imamo neka iskustva. Imamo Zakon o radio-difuziji. Tada je bila definisana, manje ili više, slična procedura izbora članova Saveta Republičke agencije za radio-difuziju. Različiti segmenti društva predlažu više kandidata, a onda ih Skupština bira. Po kojim kriterijumima ih bira parlament? Tako što merimo nečiju stručnost.
Hajde sad da primenimo ovaj zakon. Odakle nama pravo da mi arbitriramo ko je kvalitetniji od ona tri predložena kandidata ispred predsednika Republike ili Vlade? Vladajuća većina, koja je izabrala Vladu, treba da procenjuje da li je Vlada bila u pravu kada je predložila nekoga od tri kandidata koji će sedeti u Savetu Agencije za borbu protiv korupcije.
Mislimo da parlament može da preuzme odgovornost samo za svog predstavnika, jednog. Legitimitet tog predstavnika gradiće se na činjenici da je za tog predstavnika glasala ne prosta većina ovde u Skupštini ili Vladina većina, nego da je, recimo, mnogo širi konsenzus ostvaren pa iz toga proizilazi taj legitimitet, npr dve trećine. To bi onda bio ozbiljan ulog. Postoji opasnost da se takav kandidat nikad ne bi izabrao, ali bi se onda znalo ko je odgovoran za nepostojanje elementarnih preduslova za borbu protiv korupcije.
Ne znam ko bi se usudio ovde u parlamentu da uskrati podršku osobi koja tu podršku zaslužuje, ali znam da smo bili apsolutno u pravu kada smo uskratili podršku nekim članovima Državne revizorske institucije.
Sada se vidi da smo bili u pravu. Tada smo rekli, ne može se na takav način formirati tako važno telo u našem društvu. Sada imamo isti slučaj ovde. Predsednik će predložiti tri kandidata, Vlada tri kandidata, Advokatska komora tri kandidata, Socijalno-ekonomski savet tri kandidata, a onda ćemo mi odlučivati o tome ko je najbolji od ta tri kandidata.
Zamislite kako će izgledati, recimo, realizacija naše obaveze u okviru ovog zakona. Administrativni odbor treba da predloži tri kandidata.
Kojim postupkom ćemo mi doći do ta tri imena? Stranke će, valjda, predložiti, ko drugi. Stranke jedino mogu da se pojave kao predlagači pred Administrativnim odborom. Na šta će ličiti, recimo, ozbiljan razgovor predstavnika vladajuće većine sa nekim od onih koje ne žele da vide u savetu?
Jedino pitanje će biti, da li vi stojite iza mene ili ne? A sa druga dva kandidata? Ti budi ovde zec, pojavi se da bude popunjen broj, a mi ćemo ti se revanširati na nekom drugom mestu. Dobićeš neki upravni odbor, zaposlićemo ti nekog iz porodice, hajde da ispoštujemo zakon, to je tako.
Ne sumnjam unapred da neće biti dobar kandidat iz vladajuće koalicije. Možda će biti dobar, ali hajde da pojednostavimo te odnose i da možemo da preuzmemo odgovornost. Neka predsednik predloži jednog, ali pravog kandidata. Vlada jednog, ali ozbiljnog, to isto da uradi i Advokatska komora.
Pogledajte kako je definisana procedura izbora predstavnika Udruženje novinara u Republici Srbiji.
Prvo, vi znate da su kod nas ta udruženja napravljena tako što se jedno udruženje delilo i da je mnogo realnije očekivati da se sutra LDP pridruži potpisivanju deklaracije o pomirenju DS i SPS, nego da se dogovore NUNS i Udruženje novinara Srbije. Vi znate koliko je realno očekivati da mi potpišemo tu deklaraciju, još je manje realno očekivati da će se udruženja novinara Srbije dogovoriti oko tri kredibilna kandidata o kojima mi treba da raspravljamo. Tog dogovora nema. To je nemoguće.
Zato moramo da potpuno drugačije tretiramo ovaj član zakona i zato je dobra inicijativa koja kaže da treba izbrisati ovaj član zakona i pojednostaviti proceduru.
Vlada jednog ozbiljnog kandidata, parlament jednog ozbiljnog kandidata. Nema skrivalica i nema fingiranja konkurencije. Svaka institucija neka stane iza svog predloga, pa da znamo o čemu se ovde radi. Ovako ćemo od toga napraviti pozorište, a borba protiv korupcije ne sme da bude estrada.
Loše su posledice prethodnih rešenja koja su prisutna u Zakonu o radiodifuznoj agenciji i o Ratelu i sve ove situacije u kojima smo imali više kandidata. Setite se izbora za sudije Ustavnog suda. Setite se kako je to izgledalo, kao, više kandidata ali je preduslov – hajde da se dogovorimo oko onih koji će proći.
E, tako ne može da se vodi borba protiv korupcije.
Pet naših, pet vaših, pa će onda biti valjda sve u redu. Mora Vladin da prođe, mora predsednikov da prođe, mora opozicija da ima nešto, to onda nije dobro, jer ozbiljni ljudi sa kredibilitetom u ovakvom nečemu neće učestvovati.
Zbog toga mi skrećemo pažnju na član 10. i predlažemo ministarki da prihvati brisanje člana koji kaže: ''Svaki predlagač predlaže listu od tri kandidata za jednog člana Odbora Agencije.''
To je ono što bi dalo novu težinu tim predlozima i što bi nas dovelo u poziciju da možemo apsolutno da vežemo odgovornost predlagača za kandidata.
Ako predsednik predloži tri a mi izaberemo jednog, predsednik nije odgovoran za kredibilitet tog jednog, jer je on možda više računao na nekog drugog, koji nije izabran. Ako Skupština raspravlja o tri kandidata i izabere jednog, tu je samo vladajuća većina odgovorna za taj izbor i niko više. Novinari isto tako, advokati isto tako, Socijalno-ekonomski savet isto tako.
Jedan predlog, a mi tom predlogu dajemo formalni legitimitet da može da radi svoj posao. Ko snosi odgovornost? Ne parlament, mi snosimo odgovornost za dobar zakon. Odgovornost snose predlagači.
Mi ćemo preuzeti za Administrativni odbor, a neka Vlada preuzme odgovornost za svog, pa da se zna ukoliko je Vlada napravila grešku, Vlada snosi odgovornost. A ovako, svi smo krivi i niko nije kriv. To nije dobra osnova za efikasnu borbu protiv korupcije.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Malović, mislim da je članom 9. vrlo precizno utvrđena obaveza predlagača.
Znači, Odbor Agencije ima devet članova. Članove Odbora Agencije bira Narodna skupština na predlog, onda su navedene sve institucije koje predlažu kandidata za člana Saveta. Velika je razlika između arbitriranja, koje onda, praktično, na neki način, dezavuiše neke kandidate i govori o postojanju sumnje u sposobnost predlagača tih kandidata.
Mi kao da sumnjamo da će Vlada, Vrhovni sud, predsednik, Administrativni odbor, predložiti dobre kandidate, pa tražimo više predloga da mi kažemo koji je od tih predloga baš najbolji. Ovako precizno deli se odgovornost, a parlament je tu da, naravno, ukoliko se uoči neka greška, uskrati svoju podršku, što onda obavezuje onoga ko je predložio kandidata i za koga parlament formalno nije izglasao izađe sa novim predlogom. Ali, to samo po sebi ničim nije dovedeno u pitanje prihvatanjem ovog amandmana, jer parlament je mogao da ne prihvati ni tri kandidata pa da se onda ponovi samo glasanje.
Nikakvih problema nema, samo će biti jasnije, s jedne strane, ko je odgovoran za predlog, tako se širi taj prostor u kome se kreću oni koji dele odgovornost za efikasniju borbu protiv korupcije, a sa druge strane, mi kao parlament pokazujemo spremnost da sa sebe skinemo onu sumnju koja je do sada uvek bila prisutna, da mi ipak ovde iza paravana štitimo, pre svega, svoje političke interese, a da javni interes tretiramo samo onda kada je to potrebno, zbog neke političke koristi koju ćemo zbog toga imati.
Jedan kandidat, jedan predlagač, najjasniji je princip.