Reklamiram povredu Poslovnika, dostojanstvo Skupštine. Zaista ne treba da slušamo i republikance, četničke vojvode, i gospođu Kolundžiju. Izvinite, gospođo Kolundžija, to što priča gospodin Nikolić zaista nema smisla, ali podsetite se koliko ste sredstava i resursa uložili da napravite tu partiju kada se otcepljivala od ovih. Gospodin Nikolić i gospodin Vučić su bili u medijima godinu dana više nego što je LDP bio ...
(Predsedavajući: Gospodine Ostojiću, reklamirali ste povredu Poslovnika.)
Jeste. Zašto moramo da slušamo ovo? Apelujem da se vratimo na dnevni red. Ovde se građanima predstavlja kao da su oni opozicija njima, da oni nemaju nikakve veze sa njima, i mi to treba da slušamo. Pa nismo veverice.
Prema tome, prekinite ovu diskusiju, vratimo se na dnevni red. Oboje imaju uprljane ruke oko ovoga. Jeste, gospodin Nikolić se sad probudio, sve je shvatio, postao je Evropljanin, sutra će biti za NATO, valjda, sve je to lepo. Oni ih sada kritikuju, a sve su učinili da naprave ovu stranku, pa se sada kaju. Znate šta, ima jedna narodna izreka, neću sada da je ponovim zato što nije u skladu sa dostojanstvom parlamenta.
Dajte da se vratimo na dnevni red i da ne slušamo ovde opoziciono, kao, nadgornjavanje sa gospodinom Nikolićem, između vladajuće većine, gospodina Milivojevića, koji ima neko zaduženje da se uvek javi i da objasni kako su oni i Srbi i Evropljani itd.
Pustite ove priče, molim vas, kasno je, dajte da završimo posao. Ovaj parlament efikasno radi. Gotovo da nema zakona u proceduri, Vlada sad zaostaje za parlamentom. Ako je ovo neki način da se oteže rad parlamenta, da bismo sačekali Vladu, onda to kažite.

Hvala, potpredsednice. Koleginice i kolege, uvaženi ministre, pred nama su dva zakona koja Srbija nije imala, a koje treba da ima. Nažalost, i kod jednog i kod drugog Poslanička grupa LDP ima ozbiljne primedbe.
Kada je u pitanju zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu ili zakon o mobingu, mislimo da je nedorečen, da nije precizno definisan pojam zlostavljanja i da je propuštena prilika da se donese jedan dobar zakon kakav zaslužuje Srbija. O tome će više moje koleginice u vremenu predviđenom za diskusiju poslaničke grupe.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, mislimo da ovaj zakon, ovako kako je napisan, neće doprineti razvijanju kulture volontiranja. Zašto? Suštinska je primedba na ovaj zakon to što se nije odvojilo dugoročno volontiranje ili pravo volontiranje od ad hok volontiranja. Dakle, to ne može biti isto. Nažalost, zakon propisuje mnogo normi kada je u pitanju volontiranje i zbog toga što govori i o dugoročnom i o kratkoročnom volontiranju te norme se, nažalost, odnose i na kratkoročno volontiranje.
Vlada govori o giljotini propisa, o sklanjanju svih nepotrebnih propisa koji onemogućavaju razvijanje slobodne inicijative, invencije itd. a u ovom zakonu o volontiranju propisuje vrlo precizno i striktno šta sve treba da rade organizacije koje organizuju volonterski rad: da vode evidenciju, da zaključuju ugovore sa volonterima, da im izdaju potvrde na njihov zahtev, da to sve dostavljaju Ministarstvu itd. Sve se to odnosi i na ad hok volontiranje.
Da se odnosi na dugoročno volontiranje, to nije sporno, da takva evidencija treba da postoji, da mora da postoji ugovor zbog eventualnih posledica koje mogu da nastanu prilikom volontiranja, ali za ad hok volontiranje, koje ste ne znam iz kog razloga ubacili u ovaj predlog zakona... Podsećam, vi to bolje znate, u onom prednacrtu toga nije bilo. Iz kog razloga je kratkoročno volontiranje ubačeno i onda sve ovo navaljeno na njega, meni nije jasno.
Dakle, neće ovaj zakon doprineti razvijanju kulture volontiranja, a trebalo bi da doprinese. S druge strane, ta prenormiranost povećava te transakcione troškove onih koji bi želeli da organizuju nekakav volonterski kratkoročan, ad hok posao, kao što je na primer čišćenje jednog dela obale ili nekakve zapuštene zelene površine pored neke škole itd. Svim onim što ste predvideli za suštinske volontere obavezali ste i tu organizaciju.
Nekako nam se čini da ovaj zakon više tretira volontiranje kao deo nekog radnopravnog procesa. Nije čudno da ste spojili te dve tačke, da ste volontiranje dodali sprečavanju zlostavljanja na radu, koji jeste zakon iz radnog prava. Nadležne su i kod volontiranja inspekcije rada, a u suštini volontiranje je pre svega privatno-pravni posao.
Znate, u ovoj zemlji postoji mnogo organizacija, udruženja građana, ljudi koji su aktivni u tim udruženjima. Oni su u suštini volonteri. Uzmimo, na primer, ribolovce koji su okupljeni u ribolovačkoj organizaciji i idu da čiste neku reku ili neko jezero; svu ovu papirologiju koju propisujete sada oni moraju da popune. Prosto, promašili ste duh tog zakona.
Između ostalog, neke konvencije UN i Saveta Evrope podstiču države da omoguće razvijanje volontiranja, da tu granu ljudske delatnosti afirmišu. Na kraju krajeva, ljudi stiču nekakve navike, shvataju da džabe raditi jeste važno i značajno za jedno društvo, ali ovaj zakon, nažalost, te preporuke međunarodnih konvencija o volontiranju nije usvojio, i to najviše samo zbog ove primedbe.
Znači, to je suštinska primedba, to što ste ubacili ad hok volontiranje i njemu pripisali sve ostalo, i što u članu 11, čini nam se, pokušavate da eliminišete volontiranje u osnovnoj školi. Ne vidimo iz kog razloga se to radi. Deca tu kulturu volontiranja pre svega treba da uče kad su mala. Sasvim je dovoljno da roditelji daju saglasnost. Zamislimo neku školu u kojoj rukovodstvo škole donese odluku da deca očiste nekakvo susedno dvorište ili zelenu površinu, da bi dok se ne stavi u namenu moglo da se koristi za decu, a da sve ovo moraju da popune, da izdaju potvrde i da vi u Ministarstvu evidentirate da se to radilo.
Zaista, mi apelujemo da izbacite to kratkoročno volontiranje. U drugim zemljama, recimo u Hrvatskoj, ad hok volontiranje nije u zakonu o volontiranju.
Kada je u pitanju osiguranje, eventualno nešto što može da se desi u takvim akcijama, jednodnevnim, npr. da očistimo obalu, zelenu površinu, bilo da to radi neko udruženje građana ili kompanija sa svojim zaposlenima, takve akcije u suštini su pokrivene Zakonom o javnim skupovima. Prema tome, ako se neko povredi, odgovoran je svakako organizator, ali po drugom zakonu. Sklapati ugovore, izdavati potvrde, dostavljati ministru sve, kada je u pitanju ad hok volontiranje, zaista nema smisla.
Znate da je volontiranje popularno u Evropi. Grčka svake godine organizuje volontere iz cele Evrope da idu da raščišćavaju nekakva njihova pusta ostrva, pošto imaju mnogo nenaseljenih ostrva. To je pravo volontiranje, to nije ad hok volontiranje. Oni plaćaju i trošak i hranu itd. Svakako da tu trebaju da postoje ugovori, ali za ovo jednodnevno, poludnevno ubaciti...
Izvinite, gospođo Lakićević, u članu 2. jasno stoji da se odredbe ovog zakona odnose i na jedno i na drugo volontiranje. Mi predlažemo da se izbaci kratkoročno, a da se na njega shodno primenjuju propisi kojima se uređuje odgovornost organizatora javnog okupljanja.
Druga primedba je to što u članu 11. na neki način pokušavate da eliminišete, odnosno član 11. za posledicu ima eliminisanje volontiranja u osnovnim školama.
Zato mi apelujemo da malo razmislite o ovim našim primedbama. Konsultujte se i sa nevladinim organizacijama, udruženjima građana kojima je ovo bliska materija.
Zaista ne razumem zašto je potrebna tolika papirologija i da se o svakoj volonterskoj akciji kod vas, gospodine ministre, vodi računa, da se pravi statistika itd. Druge zemlje to rade na bazi uzoraka. U Velikoj Britaniji, na primer, ne prijavljuje se tamo ministru svaka volonterska akcija širom Velike Britanije tokom godinu dana, nego jednostavno oni nekom anketom utvrde. Ne kažem da nisu potrebni podaci, ali baš na ovakav način regulisati zakonom ovu papirologiju, u vreme kad pokušavamo da se oslobodimo suvišnih propisa, ne izgleda mi logično.
Zato kažem da je zakon potreban, ali ovo mu je velika mana, kao što zakon o mobingu ima neke mane. Kada biste vi pristali da popravimo zajedno zakon, mi bismo bili spremni da glasamo i bili bismo srećni što Vlada uvažava razumne stavove opozicije. Hvala.

Neću iskoristiti svih deset. Izražavam zadovoljstvo što je tokom prepodnevne rasprave na primedbe Liberalno-demokratske partije, kada je u pitanju zakon o volontiranju, ministar Ljajić rekao da će ih uvažiti.
Podsećam, zbog gledalaca, da je naša osnovna primedba na taj zakon činjenica da on reguliše i da je u njega ubačeno kratkoročno ili ad hok volontiranje. Pošto ima mnogo birokratskih obaveza za organizatore volontiranja koje se odnose na dugoročno, mi smo smatrali da tom kratkoročnom volontiranju nema mesta u zakonu. Na kraju krajeva, i u drugim zakonima i u drugim zemljama je to izbegnuto.
Ministar Ljajić je rekao da će te primedbe u načelu prihvatiti. Meni je drago što će ih prihvatiti, na kraju krajeva, Srbija će imati bolji zakon ako to bude prihvaćeno, ali moram da izrazim sumnju. Jednom ste nas, gospodine Ljajiću, preveslali, kada je u pitanju bio Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Isto ste na naše primedbe tako slatkorečivo rekli da ćete ih prihvatiti, ne baš tako kako smo mi predložili, nego nekako drugačije, a kada smo pogledali poslednju verziju, tj. izglasanu verziju, to nije ličilo na ono što smo mi predlagali. Vaša sposobnost da pristojnim govorom ostvarite svoje ciljeve, to je za divljenje, ali ovog puta ćemo insistirati zaista da ovo dosledno bude ispoštovano.
Vi ste rekli da ćete ubaciti u član 3. šta nije volontiranje, pa ćete tu staviti da to nije ad hok volontiranje, odnosno kratkoročno volontiranje. Ali, ako ostavite u članu 2. zadnji stav, u kome piše da se odredbe ovog zakona odnose na dugoročno i kratkoročno volontiranje, onda će, nekako logično izgleda, taj zakon, odnosno ta dva člana biti protivrečna jedan drugom. Zato bih vas molio da ostanete dosledni onome što ste rekli i da to u raspravi u pojedinostima, kada dođemo do amandmana zajednički uradimo, da imamo dobar zakon, neprotivrečan, a da se ova osnovna primedba LDP-a usvoji. Hvala.

Hvala, predsednice, uvaženi potpredsedniče i ministre, koleginice i kolege, evo, došao je dan da mi iz LDP ne pitamo ništa gospodina Škundrića. Sačekaćemo da Upravni odbor NIS-a usvoji taj dokument gde se gubici povećavaju i iz čega zaključujemo da Srbija neće imati dobit, niti budžet koristi od tog NIS-a sledećih 10 godina, ali neka to ostavimo za vreme kada to postane zvaničan dokument, gospodine Škundriću.       
Pitaću gospodina Đelića, pošto je on potpredsednik za evropske integracije (nadam se da će u budućoj vladi postojati mesto za evroatlantske integracije). Vaša vlada kaže da je Partnerstvo za mir prava mera saradnje sa NATO-om u ovom trenutku. Nadam se da će se to promeniti u budućnosti, ali ću se koncentrisati na taj deo atlantskih integracija.
Dakle, kažete da je Partnerstvo za mir prava mera. Da bi se učestvovalo u Partnerstvu za mir, potrebno je da se u Skupštini ratifikuje Bezbednosni sporazum sa NATO-om. Taj sporazum je ministar odbrane Dragan Šutanovac potpisao 2. oktobra 2008. godine sa tadašnjim generalnim sekretarom Jap de Hop Sheferom. Taj sporazum u parlament još nije došao.
Vidite zašto je važan taj sporazum. Taj sporazum reguliše razmenu i čuvanje informacija sa NATO-om. Kako oni čuvaju naše informacije, tako mi čuvamo njihove. Taj sporazum omogućava zemljama da sarađuju sa NATO-om. Mi taj sporazum nismo ratifikovali i, u suštini, ako je i bilo nekih malih, slabih i jadnih aktivnosti u Partnerstvu za mir, to je bilo zato što su nam progledali kroz prste. Bez ratifikacije tog sporazuma, koliko ja znam, ni imenovani ambasador u NATO ne može da ode jer, naprosto, taj sporazum podrazumeva nekakve pretpostavke. Zbog građana ću objasniti ukratko o čemu se radi.
Sporazum predviđa da se u zemlji formira jedno nezavisno telo slično nečemu što se u NATO-u zove Kancelarija NATO-a za bezbednost, koje vrši bezbednosnu proveru lica tokom aktivnosti sa NATO-om. Najviše se to odnosi na uniformisana, odnosno vojna lica, i to telo vrši bezbednosnu proveru tih lica da li mogu da dođu u posed tajni NATO-a i do kog nivoa. NATO ima drugačiju kvalifikaciju tajni od naših, koju smo usvojili nedavno zakonom i gde imamo samo tri vrste tajni, a oni imaju šest vrsta tajni. Zašto je to važno? Važno je zato što je u praksi…

Hvala. Meni je drago da to čujem, ali, znate šta, jedno su reči, drugo su dela. Ratifikacija tog sporazuma bi bilo delo, a s ovim "sarađujemo sa svima" me često gospodin Šutanovac podseća na direktora namenske industrije, a ne na ministra odbrane.
Ovaj sporazum je važan zato što se formira nezavisno telo koje vrši bezbednosnu proveru oficira, svih koji dolaze u kontakt sa NATO tajnama, kao što tamo NATO ima to svoje telo i ta tela razmenjuju informacije, procedure i usaglašavaju. To je važno zato što se u praksi dešavalo da, recimo, to telo u Bugarskoj…
Inače, ta tela u zemljama čine državljani te zemlje, tako da bi to telo, kako god da se zove - agencija, savet itd, činili naši državljani, a ne nekakvi stranci, da ne bude zabune. To telo je, na primer, uvidom u bezbednosnu proveru tadašnjeg, to je bilo pre nekoliko godina, komandanta avijacije bugarske armije, donelo odluku da on ne može da bude korisnik nekih NATO tajni. Zašto? Nije bitno.
U Hrvatskoj se desio slučaj da je njihovo slično telo zaključilo da je načelnik generalštaba hrvatske vojske pre nekoliko godina nepodoban, i to ne zato što je bio doušnik tajne komunističke policije ili sarađivao s nekim ne-NATO tajnim službama, nego prosto zato što je bahat, zato što je bio umešan u tuču u kojoj su dva čoveka izgubila život itd. Da pojasnim, ta bezbednosna provera odnosi se na celokupno ponašanje onih koji dođu u posed tajni.
Izuzetno je važno da se formira to telo, odnosno da taj bezbednosni sporazum mi ratifikujemo i da on počne da se primenjuje, jer će to telo na kraju na neki način biti nešto što ovoj Srbiji nedostaje. Ako je samo za oficire Vojske, pa neka bude za početak za njih. Jer, da vas podsetim, gospodine Đeliću, znate da je u ovoj zemlji je 1993. godine usvojen Zakon o lustraciji i on se ne primenjuje zbog toga što, jednostavno, vladajuća većina, ni ona prethodna, hajde da kažem Koštuničina, pa ni ova vaša, nema političku volju da sprovodi taj zakon.
Inače, da bi se sprovodio, mi bismo morali da izaberimo lustracionu komisiju koju bi predložila gospođa Đukić Dejanović, ali ona to ne čini i nema te lustracione komisije. Ako nema te lustracione komisije, koja bi pred izbore prečešljala sve nas, kandidate, sudije, tužioce itd., onda hajde bar ono što je potpisano, i neka bude to, kako vi kažete - prava mera, da to bude na jedan normalan način. Da, ako smo nešto potpisali, ovde ratifikujemo, pa se onda formira ta komisija i mi lepo bar to malo što vi kažete prave mere saradnje sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir uradimo kao sve normalne države, a ne na nekakav ''o-ruk'' način, preko veze, iza žita itd.
Često se, gospodine Đeliću, dešava, ima se utisak da se fingiraju i evropske, a meni se čini u ovom slučaju i ove atlantske integracije, ili prava mera atlantskih integracija u ovom trenutku. Setite se nedavno, kada govorimo o fingiranju, odnosno o rečima… Zato ja kažem – reči i dela ipak se razlikuju, dela moraju da prate reči. Vi kažete – mi ćemo sarađivati. Setite se da smo upozorili da će se, ako se ne ode na Brdo kod Kranja, odložiti prihvatanje naše kandidature.
I vi ste posle nekoliko dana počeli da govorite, gospodine Đeliću, da će se tek sledeće godine razmatrati i mi svi znamo da je uslov Mladić, nije sporno, ali da ćemo morati da sačekamo mađarsko predsedavanje EU, da za vreme belgijskog i ovih šest meseci ništa od toga neće biti. Znači, od podnošenja kandidature mi ćemo čekati dve godine da nam prihvate kandidaturu. Dobro, vi vrtite glavom, ali možemo i da se kladimo da će to tako biti. A sada će u Sarajevu biti ta formula iz Kranja, bez imena država, samo imena ljudi.
Elem, da se ne bi stekao utisak da se fingira evropska i atlantska budućnost Srbije, prosto apelujem na Vladu i na Skupštinu da što pre taj sporazum dođe ovde na ratifikaciju, naprosto da bi mogao da se primenjuje. Ništa ne kritikujem, samo tražim da ono za šta se vi na rečima zalažete, nekako ubrzate kada su u pitanju dela.

O tome apsolutno ništa negativno nisam rekao. Samo sam rekao, onako usput, da mi se ponekad čini da se ministar Šutanovac samo namenskom industrijom i bavi, ali zato sam nekako hteo da stavim težište na ono što je suština budućnosti evroatlantskih integracija, a to je saradnja sa NATO-om.
S druge strane, elegantno ste preskočili tu činjenicu da ćemo u Sarajevu prisustvovati samitu EU ovog regiona na način na koji je to predloženo na Brdu kod Kranja ali tada to nije prihvaćeno. Dobro je da se sada prihvati jer, na kraju krajeva, gospodine Đeliću, vi dobro znate da pored Mladića u Hagu, a nema alternative za hapšenje, koliko god da smo čuli od ministra spoljnih poslova mnogo puta da saradnja sa Hagom ne podrazumeva i ne znači isključivo hapšenje i izručenje Mladića, da je za Srbiju, između ostalog, jedan od uslova, ne za prihvatanje kandidature, nego za preskakanje nekih budućih stepenica, gospodine Đeliću, i dobrosusedska saradnja. Ta dobrosusedska saradnja je uslov ne samo za Srbiju nego i za ceo region i ona je posledica onoga što je EU iskusila sa Kiprom, kada je primila Kipar sa nerešenim pitanjem Severnog Kipra.
S druge strane, mi često kritikujemo tu regionalnu politiku ministra Jeremića i ima mnogo poteza koji nas, faktički, dovode do tog uverenja da se fingira evropska politika ili da ona ide jedan korak napred, a dva koraka nazad. Mi smo zabrinuti zato što takvo ponašanje može da kompromituje evropsku ideju kod građana koji su posvećeni tim vrednostima, a na rečima, ako ćemo se složiti, u ovom trenutku nema nikog ko je protiv toga. Zato mi je često čudno ono što radi Ministarstvo spoljnih poslova.
Ne tražim od vas da kritikujete vašeg kolegu u Vladi, koristim ovu priliku da, zbog građana, ja to kažem. Kažite ili, ako možete da iskomentarišete, prosto ne mogu da se otmem utisku i ne mogu da propustim priliku kada sede ovde članovi Vlade. Nažalost, hteo sam da vidim ministra Šutanovca, nije došao. Hteo sam da vidim ministra Dačića, da ga priupitam za onu bazu kod Niša, za Sporazum koji je potpisao Šojgu, njega nema.
Zato mi prokomentarišite, molim vas, gospodine Đeliću, da li je po vašem mišljenju sukob interesa to što je politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, uvaženi Borko Stefanović, imenovan za predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Da li to znači da Ministarstvo spoljnih poslova sada počinje da se bavi kulturom i da možemo da očekujemo seriju filmova o ministru Jeremiću u produkciji verovatno negde na Mokroj Gori? Hvala.

Hvala predsednice. Zaista nisam očekivao da se niko od ovlašćenih ili šefova poslaničkih grupa neće javiti po ovako važnoj tački dnevnog reda. U svakom slučaju, zahvaljujem i vama poštovane koleginice i kolege.
Pred nama je petnaestak zakona kojima se potvrđuju protokoli, sporazumi iz raznih oblasti. Većina njih olakšaće život građana, kao što je npr. Sporazum sa Švajcarskom federacijom o olakšanoj proceduri za izdavanje viza.
Neki od ovih konvencija, kao što je Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, ono su što mi u LDP zovemo evropskim vrednostima. Ako hoćemo da budemo deo EU, treba da prihvatimo evropske vrednosti. Protiv toga niko nema ništa protiv.
Moju pažnju ću nekoliko minuta zadržati na zakonima kojima se potvrđuje Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izručenju i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima.
Ova tri zakona kojim sa Crnom Gorom, koja je 2006. godine obnovila državnost, u principu rešavamo jedan od velikih problema koji su nastali posle raspada Jugoslavije, a to je da su kriminalci uzimajući razna državljanstva, a znamo da su i do viza lakše dolazili nego obični građani, u suštini, ne samo olakšavali sebi vršenje krivičnog dela, nego efikasno izbegavali ruci pravde.
Znam da je mnogima ovde teško da sa Crnom Gorom zaključuju ugovore i sporazume kao sa samostalnom državom, jer su mnogi bili protiv obnove crnogorske državnosti. Objektivno, sa Crnom Gorom smo živeli u zajedničkoj državi 80 godina ili skoro 80 godina.
Mislimo da je ovo izuzetno važno, ne samo zbog poslednjih događaja koji su doveli do razotkrivanja velike kriminalne grupe, poznatije kao "Braća Šarić", iako, koliko znam protiv jednog se ne vodi postupak, već se diže optužnica, od te braće, nego samo protiv onoga koji se zove Darko. Podržavamo tu akciju i mislimo da će usvajanje ovih konvencija olakšati borbu protiv organizovanog kriminala na ovim prostorima.
Ovom prilikom mogu samo da kažem da se nadam da će se u budućnosti, i kada su naši nadležni organi u pitanju, policijski poslovi i pravni poslovi ostaviti policijama, nadležnim bezbednosnim službama i sudovima. Ne valja da se u to meša politika, jer kada se umeša politika, od toga koristi imaju samo kriminalci ili oni koji su osumnjičeni, optuženi za kriminal.
Nesporno je da ovih dana, kada je u pitanju organizovani kriminal, zapljusnuti smo informacijama da je ta kriminalna grupa, koja ne bi bila očigledno otkrivena da nije bilo angažmana američke Agencije za borbu protiv narkotika. Tu smo odradili posao, očigledno, dobro. Oni su nam bili pred nosom. Inicijativa o tome nije došla iz ove zemlje. Zapljusnuti smo informacijama da ta kriminalna grupa ili neki članovi, planirali su ili nameravali da planiraju atentate na najviše državne funkcionere.
U zemlji u kojoj je premijer Srbije Zoran Đinđić pre sedam godina ubijen u zaveri koja je objektivno značila pokušaj državnog udara i skretanja puta Srbije sa evropskih integracija, to je zastrašujuće.
Posle "Sablje", koja je nažalost razbila tu kriminalnu grupu koja je ubila Zorana Đinđića, nije se nastavilo dalje. Svi znamo zašto. Promenila se Vlada i predsednik Vlade.
Zašto govorim da politika ne treba da se meša u ono što je policijski i sudski posao? Nekako mi se čini da se proteklih nekoliko meseci politika umešala u nešto što je evidentno – razbijanje jednog od najmoćnijih, ako ne i najmoćnijih narko-kartela u Evropi.
Umešala se, pokušajem da se odgovornost prebaci na tu Crnu Goru i zato podržavamo ove konvencije sa, do juče, okom u glavi. Ako se politika bude umešala, ništa od borbe protiv organizovanog kriminala i narko-kartela neće biti, ili, biće, ali samo do pola kao što je to bilo nažalost u "Sablji".
Ovde postavljamo jedno pitanje na koje nadležni organi kad-tad moraju da odgovore. Podržavamo i verujemo da Vlada iskreno želi da se obračuna sa narko-kartelom i sa ovom kriminalnom organizacijom. Ali, mislimo da je to, ta organizacija, i tih dve-tri tone kokaina, i taj novac, to je samo posledica jednog procesa.
Taj proces je u suštini doveo do toga, da posle razbijanja zemunskog klana, a podsetimo se, za razliku od ove grupe koja je sada u žiži javnosti i pravosudnih i policijskih organa, ona grupa koja je izvršila ubistvo Zorana Đinđića je u suštini bila grupa kojoj su pripadali državni službenici i činovnici. Neposredni atentat, osuđeni atentator na Zorana Đinđića je bio državni službenik. Onaj koji je to organizovao, taj je bio do juče državni službenik. U tom trenutku je bio penzioner.
Ovde se ne radi o državnim službenicima. S druge strane, tada je celokupna ili većina javnosti, mediji koji su kontrolisali te paradržavne strukture ili kriminalizovane strukture države, nasleđene iz vremena Miloševića, pripremala atentat na Zorana Đinđića kriminalizujući ga i proglašavajući ga mafijašem, kriminalcem i saradnikom.
Ovde sada nemamo taj slučaj. Imamo apsolutnu podršku u javnosti i medijima za konačan obračun. Ponavljam, ovo je samo posledica. Šarići su posledica.
U čemu je uzrok? Uzrok je u tome, ko je omogućio toj grupi da posle "Sablje", posle promene Vlade atentatom, ojača tako, da kupuje po Srbiji, da pere novac, po svoj prilici, narko-biznisa, da ima zaštitu države, da dobije državljanstvo da bi u svemu tome mogli da učestvuju. To je suštinsko pitanje.
Ne postoje, gospodo, dva odgovora, ili bezbednosne službe nisu znale da rade svoj posao, pa im se ispred nosa sve to o čemu danas čitamo danas dešavalo ili su te strukture bile pod uticajem politike i to je dopustila. Nema trećeg.
Zbog toga mislimo da ovu stvar treba raščistiti do kraja. Ako kao društvo i zbog, što bi rekao Rade Bulatović, opštih društvenih okolnosti, posle "Sablje" nismo mogli da dođemo do političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Kada kažem politička pozadina, onda govorim o vezi onih koji su organizovali i izvršili ubistvo sa onima koji su ih inspirisali i onima koji su politički od ubistva Zorana Đinđića imali koristi.
Ako tada nismo to mogli da uradimo, sada, u drugim okolnostima, mislim da moramo. Samo tako ćemo se sa uzrokom organizovanog kriminala, a to je sprega kriminala, tajnih službi, prljavog novca i politike, razračunati. Ako to ne uradimo, završi se sve na presudama narko-kartela, oduzimanja imovine itd, a ovo se ne raščisti do kraja, onda ćemo za neku godinu imati ponovo nešto slično.
Zato mislimo da je važno da ovo sa Crnom Gorom zajedno odradimo, ali ponavljam, to nećemo moći da uradimo efikasno, ukoliko se u ovo bude mešala politika. Znam da je teško ne mešati politiku, ako politika iza toga, na neki način stoji.
Ne insinuiram u kom pravcu treba da ide istraga, samo kažem da aktuelna Vlada od LDP ima podršku da raščisti do kraja političke veze i okolnosti koje su omogućile da posle "Sablje", za nekoliko godina, u ovoj zemlji naraste kriminalna organizacija koja okreće toliki novac, ima toliki uticaj na državu, koja učestvuje u privatizacijama.
Ne može se u 10 godina dva puta o isti kamen jedno društvo spotaći. Godine 2003. nismo imali, na kraju krajeva, snage da raščistimo i da dođemo do inspiratora i političke pozadine ubistva. To ni pravosuđe, da budemo pošteni, nije htelo da radi. Znate da i danas zvaničnici iz pravosuđa za ono što su Crvene beretke kod Sava Centra uradile, koriste reč "protest", a nikad "pobuna", jer je pobuna krivično delo. Nemojmo činiti dva puta istu grešku. Jednu smo skupo platili, kao posledica došlo je do narastanja ove grupe koja sada ponovo, ako je verovati medijima i nadležnim organima, a nema razloga da se ne veruje, prete najvišim državnim organima. Do kraja će raščišćavanje jedino dovesti do situacije u kojoj će kriminal postojati kao u svakoj zemlji u kojoj postoji, veći ili manji, ali nikada više u meri u kojoj može da planira državne udare i ubistva najviših funkcionera itd.
Moja uvažena prethodnica je pomenula Rusiju. Valjda je zaboravila da uz pridev Rusija ide uvek "majčica" Rusija. Žao mi je što ta Rusija drži i čuva i ne izručuje neke osobe koje naše pravosuđe traži. Toliko o, kako da kažem, pravu i pravdi i interesima koje ta Rusija ima u Srbiji. Da je pošteno da, kako da kažem, da je to pravna država u smislu u kome mi želimo da budemo, kada budemo članica EU, to se ne bi dešavalo.
Prema tome, kada neko pominje kako se neki kriju u Crnoj Gori ili ovamo ili onamo, a voli Rusiju i smatra da je Rusija jaka i da štiti srpski interes, onda neka se zapita zašto ta Rusija one koje naše pravosuđe traži zbog ozbiljnih krivičnih dela, ne samo da štiti, nego im daje državljanstvo. Neću ovog puta da pričam zašto je nafta bila 50 dinara, to najbolje seljaci znaju, a ove godine je 100 dinara. To je verovatno posledica te ljubavi majke Rusije, ali to nije tema, ne bih želeo da dobijem opomenu.
Da ponovim i da zaključim, podržavamo posebno ove konvencije, ali apelujemo na vlast da ovog puta ide do kraja i da odgovori na pitanje – kako je moguće da, posle "Sablje", za nekoliko godina se stvori takva kriminalna organizacija koja je mogla i ugrozila živote najviših funkcionera?
Kada bih bio maliciozan, rekao bih – ako su iz Pljevlja, hajde da vidimo koga su to podržavali u Pljevljima, čiju vlast do referenduma itd. Vrlo brzo bi se sve otvorilo. Ali, to nije posao jedne opozicione stranke kao što je LDP. Naš posao je da utičemo. Kada budemo na tom mestu, onda ćemo insistirati. Sada samo kažemo – raščistite to do kraja.

Poštovana potpredsednice, koleginice i kolege, pred nama je jedan od zakona koji jačaju ili trebalo bi da jačaju infrastrukturu ove zemlje.
Međutim, znate da moja poslanička grupa insistira na ukidanju monopola u ovoj zemlji, a to prilično sporo ide. Da li će ove zakonske izmene pojačati konkurenciju i da li će ove zakonske izmene ojačati infrastrukturu, jer, kako da kažem, u ovoj zemlji, recimo, pismo će pre stići do Priboja, nego čovek železnicom, a to ne znači da je pošta brza, nego da je železnica spora?
Ono što nas čeka jeste usaglašavanje sa evropskim normativima i standardima. Ono što ne mogu da reše evropski normativi i standardi je konkurencija i ulaganje kapitala u ovu važnu infrastrukturnu delatnost, kao što su Pošta i telekomunikacije.
Ne znam, gospođo Matić, da li znate da, recimo, u opštini Aranđelovac ima 17 sela, u devet, više od polovine, nema pošte. Srbija je, kada je u pitanju ono što se zove infrastruktura, putevi, saobraćaj, železnica, zaista na nivou na kome ne bi trebalo da bude zemlja koja je podnela kandidaturu za članstvo u EU. Mislim da samo Albanija ima sporiji Internet nego Srbija.
Sve su ovo problemi koji ne mogu da budu rešeni ovim izmenama zakona. Ovi problemi mogu biti rešeni samo inicijativom ljudi, ulaganjem kapitala, razvojem infrastrukture, a to je nemoguće bez zakonskih propisa i normi koje će omogućiti da konkurencija dovede do boljitka.
Pogledajte i taj poslednji tender za fiksnu telefoniju. Ljudi u aranđelovačkim selima dobijaju nekakve bežične telefone kao zamenu za propalu mrežu fiksne telefonije, ali ni oni ne rade. Javna preduzeća i na ovom primeru pokazuju da nisu sposobna da ulažu, nisu sposobna da razviju infrastrukturu. Zato insistiramo na privatizaciji.
Kada je u pitanju privatizacija, recimo, Telekoma, tu se otvaraju brojna pitanja o kojima će moj kolega Slobodan Maraš više govoriti. Ali, kada je u pitanju razvoj infrastrukture, poštanske infrastrukture, bojim se da samo pukim usklađivanje, kako vi kažete, sa evropskim normama, nećemo dobiti poštansku infrastrukturu dostojnu jedne države koja je kandidat za kandidata, a sledeće godine, nadam se, i kandidat za punopravno članstvo u EU. Jednostavno, potrebna nam je promena filozofije, mentaliteta, potpuna promena tog partijskog monopola nad javnim preduzećima.
Možemo da pričamo kolko hoćemo o profesionalnom menadžmentu o znanju i iskustvu, toga neće biti dok strani kapital i privatni kapital ne uđe. Tek tada će partijski interesi, partijski ljudi, faktički, ostati bez te zlatne koke koja se zovu jadna preduzeća.
Zaista mislim da je potrebno mnogo više zakonskih rešenja koja će otvoriti prostor za ulaganje u infrastrukturu. Kada govorimo o pošti možemo se složiti, kada malo zađete po Srbiji, da nam je poštanska služba na nivou od pre 20 i nešto godina. Poštanska služba i poštanska infrastruktura je pratila ili delila sudbinu cele zemlje. Znači, sve ono što nam se desilo unazad tih 20 ili 25 godina, zadesilo je i poštu. Ulaganja nije bilo. Znate u kakvom nam je stanju fiksna telefonija.
Ako u Aranđelovačkoj opštini pola sela nema poštu, to bi bio nekakav reper ili prosek, možda, je čak i gore na nivou Srbije. Sve to nas dovodi do toga da monopoli i partijsko upravljanje javnim preduzećima, ne mogu dati boljitak ovoj zemlji. Sigurni smo da u narednom periodu, sa nečim što iz Vlade dolazi kao neki signal o promeni privredne strukture, da to treba da se promeni.
Videćemo da li ćete reči pratiti i dela. Znate, kada predsednik Cvetković kaže da je za ekonomski rast potrebna promena privredne strukture. To je otprilike kao kada bi usred suše seljak rekao da mu je potrebno da padne kiša. To je, kako da kažem, elementarna stvar. Ali, kako do toga? To je drugo pitanje.
Bojim se da ni ovaj Predlog zakona koji u jednom delu jeste prilagođavanje tim evropskim normama, a u drugom delu, slabašan pokušaj da otvori prostor za konkurenciju u ovoj oblasti, neće biti doprinos u onome na čemu insistira i o čemu govori LDP. Hvala.

Predsednice, koleginice i kolege, juče smo pričali o regionima sa ministrom ekonomije i regionalnog razvoja gospodinom Dinkićem. Neki su se psovali, a mi smo pričali.

Moje pitanje je upućeno gospodinu Dinkiću, a tiče se sledećeg. Gospodin Dinkić u svom resoru ima nadležnosti nad turizmom. Reklo bi se po aktivnostima da ga turizam veoma zanima. Ne govorim samo o onim žičarama koje je gradio na 1000 metara nadmorske visine, govorim i o ovom lakom kešu i o keš kreditima za razvoj turizma, odnosno turističkih organizacija. Međutim, na 80 kilometara od Beograda nalazi se Aranđelovac, jedna od najstarijih banja u Srbiji. Aranđelovac nema status banje.

Dakle, to što je izgubio status banje, što je sve zapušteno i u jadnom stanju, a zaista je u Aranđelovcu turizam u Srbiji počeo da se razvija još u pretprošlom veku, ima katastrofalne posledice po taj grad, koji ionako ima 5.000 nezaposlenih u ovom trenutku.

Zbog toga što nema status banje Aranđelovac nije u turističkoj ponudi, ne može da aplicira za sredstva EU koje podstiču razvoj banjskog turizma, na kraju krajeva, nije ni na spiskovima ministra i ministarstva koje je nadležno za turizam.

Zbog svega toga izgleda nam da se gospodin Dinkić u svom vođenju Ministarstva ipak vodi više nekakvim ličnim i partijskim interesima, tamo gde je G 17 jak, ili nekakva buduća sestrinska partnerska stranka, u toj novoj stranci koju pravite, tu ide novac i tom kraju ili gradu ili opštini posvećuje se pažnja. A ovde gde nema interesa, kao što je Aranđelovac, svodi se na to – da, eto, ta najstarija Banja u Srbiji nema status banje.

Dakle, moje pitanje glasi – zbog čega gospodin Dinkić ne povede računa o Aranđelovcu? Zašto mu ne vrati status banje? Jer, ako može da šalje ekonomske predstavnike u Australiju, može i 80 kilometara od Beograda da skokne i da vidi kakav je to potencijal, kakva je to tradicija. To što je Aranđelovac imao vlast kakvu je imao ne može biti razlog da se tako prema tom gradu ponašamo.

Uveren sam da će i predstojeći izbori u Aranđelovcu i kampanja dovesti do toga, da gospodin ministar svrati u Aranđelovac i da bar tamo građanima kaže - kada će Aranđelovac ponovo dobiti status banje? Ako to propusti da uradi tamo, nadam se da će odgovoriti na ovo pitanje u predviđenom roku.

Poštovana potpredsednice, koleginice i kolege, važne su ovo teme danas na dnevnom redu, ali ne važnije od lokalne domaće vaterpolo utakmice koja ide na Javnom servisu.
Kolega Lazić je malopre primetio da je malo čudno da je samo nekoliko poslanika danas govorilo o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima, svi ostali o zakonu o pušenju. Hajde da, kad već nema prenosa, kažemo nešto za istoriju, ostaće to u zapisniku pa će neko čitati.
Ovde su dva zakona koji imaju dva lobija iza sebe. Duvanski lobi hoće što blaži zakon o pušenju, a farmaceutski lobi hoće ovakav zakon o lekovima. Iz ove činjenice da se malo ko bavio o zakonu o lekovima možete lako da zaključite koji je od ta dva lobija jači.
Setite se, recimo, u prvoj Koštuničinoj vladi ministra odbrane koji je pričao da mu je život ugrožen od farmaceutske mafije. Setite se jednog prethodnog ministra odbrane koji je poginuo u atentatu, pričalo se isto zbog lekova, a radi se samo o ministrima odbrane koji kontrolišu lekove samo u vojnim zdravstvenim ustanovama.
Setite se Leposave Milićević, koja se krajem 90-ih godina vozila blindiranim vozilom. Ne mislim da je bio hir, mislim da je to zaista bila njena potreba. Veliki je novac u ovom poslu i zato očigledno možda neko i želi da ovaj zakon prođe pod maskom ovog zakona o zabrani pušenja koji svima odvlači pažnju. Zato ću dati svoj doprinos diskusiju o zakonu o lekovima.
Pred nama je još jedan u nizu loših zakona iz sistema zdravstvene zaštite koji nam predlaže ministar zdravlja, u svim vladama od 2002. godine. Taj niz loših zakona, mislim na Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju koji su usvojeni decembra 2005. i katastrofalni Zakon o javnom zdravlju koji je usvojen prošle godine, kojima je nasleđen zdravstveni sistem praktično konzerviran i učinjen još nekonzistentnijim i maglovitijim nego što je bio.
I ako je tako sa tim zakonima, šta smo mogli i očekivati od ovog zakona o lekovima? Prvo, nekoliko načelnih rasprava. Predlagač kaže u obrazloženju da se ovaj zakon donosi radi usaglašavanja sa direktivama i drugim propisima EU iz oblasti lekova i medicinskih sredstava itd.
Ovi razlozi nisu jedini, ni primarni, ali nisu sporni. Nije sporno da nam trebaju zakoni usaglašeni sa evropskim normama i direktivama da bi se obezbedilo efikasnost, kvalitet lekova, bezbednost lekova, medicinskih i veterinarskih proizvoda. To ništa nije sporno. LDP se za to zalaže.
Takođe, jesmo za evropske zakone, ali takve koji su to po svojoj suštini i kvalitetu rešenja koja se njima predlažu, a ne samo po imenu, formi ili želji predlagača.
Nažalost, predloženim tekstom zakona ni koncepcijski, ni suštinski ne postižu se ni proklamovani, ni drugi ciljevi koji bi trebalo da se ostvare donošenjem zakona, a koji se, na kraju krajeva, svode na to da se obezbede efikasni, kvalitetni i bezbedni lekovi kao proizvodi od posebnog značaja za zdravstvenu zaštitu ljudi. Na kraju krajeva, to je osnovna i polazna intencija svih direktiva i propisa EU na koju se vi pozivate.
Ako se već pozivamo na tu potrebu usaglašavanja sa propisima EU, onda bismo morali znati da to usaglašavanje podrazumeva i potrebu suštinskog i koncepcijskog razdvajanja različitih oblasti, a vi pokušavate sve to da regulišete ovim hibridnim zakonom. U EU sve je to odvojeno.
A koje su to oblasti? Oblast lekova za ljudsku upotrebu, oblast medicinskih sredstava ili medicinski proizvoda i oblast veterinarskih lekova, odnosno veterinarsko-medicinskih proizvoda. To, praktično, znači da bi se stvarno celovito i transparentno usaglašavanje sa propisima EU moglo desiti samo ukoliko bi se donela tri različita zakona: za lekove, za medicinska sredstva i za veterinarske lekove. To još znači da nam svakako treba i zakon iz oblasti medicinske opreme i oblast apotekarske delatnosti, odnosno promet lekova na malo.
Gospodine ministre, ne možete razlike između lekova i medicinskih proizvoda, s jedne strane, i razlike između lekova za humanu upotrebu i lekova za veterinarsku upotrebu, s druge strane, da eliminišete tako što ćete, recimo, u članu 198. predloženog zakona, koji se odnosi inače na medicinske proizvode, reći: "Ako u članu 193. do 198. nije drukčije određeno, na promet medicinskih sredstava shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o prometu lekova".
Niti tako što ćete u članu 23. koji se odnosi na veterinarski lek reći: "Veterinarski lek je lek u smislu člana 14, člana 16. stav 4. i člana 18. do 22. ovog zakona". Ovakvim formulacijama samo unosite dodatnu konfuziju i bezuspešno pokušavate da spojite babe i žabe.
Sve nama slične zemlje, koje su već u EU ili će brzo ući, ovde u ovom oblastima su donele posebne zakone. Šta je sramota učiti od drugih? Što to mi nismo uradili? Tvrdim da će to vrlo brzo doći na dnevni red i verovatno ćete nam vi, pošto sam čuo da se predlaže neki zakon o doživotnom ministru zdravlja, predlagati sad tri različita zakona kako vam mi sugerišemo.
Vi ste još pre šest godina u Narodnoj skupštini predložili sličan zakon, to je ovaj koji je sada važeći u ovom trenutku. On je bio isto zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. Tada ste se pozivali na potrebu usaglašavanja sa evropskim propisima.
Sada svakako da to nije bilo usaglašeno sa evropskim propisima, jer da je taj prethodni zakon pre šest godina bio usaglašen, sad bi on pretrpeo samo manje izmene, jer ovih šest godina nije se tako dramatično ništa desilo u EU i regulativi, nego tada nije bio usaglašen, nije ni sad, nije najviše zbog toga što je sve stavljeno u jedan zakon.
Ovo je preglomazan, prenormiran, sadržinski i koncepcijski nekonzistentan, suštinski ponovo neusaglašen zakon s propisima EU. Dodali ste 70 članova više nego prethodni zakon, ovaj važeći ima 161, a ovaj predloženi 232. Kada pogledate, nema tu nekih razlika, dodali ste svoje nekakve uredbe, pravilnike u zakon koje ste donosili tokom trajanja ovog zakona.
U suštini, nema tu razlike ili nam vi kažite koje su to bitne razlike i novine koje ste predložili u novom zakonu. Koja je ta novina posledica usaglašavanja sa izmenjenim propisima EU u periodu od donošenja prethodnog zakona pa do sada?
I tada i danas ste zaboravili da kažete šta je uopšte svrha i cilj donošenja ovog zakona. Koliko je nama poznato, zakonom o lekovima trebalo bi da se stvore uslovi za obezbeđivanje efikasnih, kvalitetnih i bezbednih lekova, kao proizvoda od posebnih značaja za zdravstvenu zaštitu ljudi, a to se može postići ako se zakonom regulišu postupci ispitivanja i stavljanja u promet, proizvodnja, obeležavanje, klasifikacija, promet, oglašavanje, informisanje, nadzor nad lekovima i provera njihovog kvaliteta. Ovako kako ste predložili to neće moći da funkcioniše.
Predloženi zakon, baš kao što je i onaj prethodni, tako je koncipiran da on u prvi plan stavlja dozvole za lekove i agenciju za lekove. Cinici su onaj prethodni vaš zakon zvali u stvari zakon o agenciji za lekove.
Ne stavlja u prvi plan pravila, uslove i procedure u celovitom procesu nastanka leka, njegove proizvodnje i uslova za stavljanje u promet, koji obuhvata različite faze, počev od nekliničkih, kliničkih i drugih ispitivanja itd. Evo argumenata.
Već u prvom članu predloženog zakona u poglavlju osnovne odredbe vi prvo kažete da se ovim zakonom uređuju uslovi i postupak izdavanja dozvole za stavljanje leka u promet, odnosno upis lekova u registre koje vodi Agencija za lekove i medicinska sredstva, a tek potom stoji proizvodnja i promet lekova i medicinskih sredstava i nadzor u ovim oblastima, kao da se ovaj zakon donosi samo zbog dozvole i nekakve agencije za lekove, kao nekom bogom danom administratoru koji smo osnovali samo da bi administrirala u tom postupku izdavanja lekova, a ne kao jedno nezavisno stručno regulatorno telo koje će obavljati propisane poslove koji su joj utvrđeni kao nadležnost.
Onda se nužno postavlja pitanje - zašto to nezavisno regulatorno telo koje već osnivamo ovim zakonom ne bi u propisanoj proceduri pod propisanim pravilima i uslovima izdavalo dozvole ili bolje rečeno odobrenja za proizvodnju i promet lekova, a ne samo za stavljanje u promet? Zašto je taj deo poslova i dalje ostao u nadležnosti vas, odnosno ministarstva?
Zar to nije svojevrsno dupliranje i mešanje nadležnosti? Ako je već nadležno ministarstvo ovlašćeno da propiše pravila, uslove i procedure, zašto se agenciji ne utvrdi ovlašćenje da po tim pravilima, uslovima i procedurama ne izdaje odgovarajuća odobrenja i za proizvodnju i promet na veliko i malo lekovima, a da ministarstvo samo vrši nadzor?
I drugi član predloženog zakona, koji bi trebalo da definiše značenje izraza upotrebljenih u ovom zakonu, koji je uzgred rečeno nepotpun i nelogičan, jer ne definiše te izraze ni po važnosti, ni po logičnom redosledu, niti obuhvatno, takođe kao prvi izraz, a time valjda najvažniji, definiše dozvolu za stavljanje lekova u promet kao dokument koji izdaje Agencija za lekove i medicinska sredstva. Valjda je logično da zakon koji pretenduje da bude zakon o lekovima, kako je i nazvan, treba da pođe od lekova i njihovih definicija i vrsta i drugih izraza koji se odnose na lekove.
Već posle prvog opšteg poglavlja, osnovne odredbe koje sam već objasnio šta im je u fokusu, ponovo je kao u prethodnom zakonu u celini poglavlje posvećeno Agenciji za lekove i medicinska sredstva, kao da ovaj zakon počinje od Agencije. Ako su onaj zakon zvali zakon o agenciji, ovaj možemo da zovemo zakon o agenciji i dozvolama.
Stoga, ukoliko želite našu podršku u donošenju ovih važnih evropskih zakona, predlažemo da predloženi zakon skinete s dnevnog reda, pripremite tri posebna transparentna zakona za svaku oblast – lekovi, medicinska sredstva i veterina, veterinarski lekovi.
Zakon o lekovima, koji bi pored lekova za humanu upotrebu regulisali i homeopatske proizvode i poslove iz nadležnosti Agencije za lekove i medicinska sredstva, usaglašen sa direktivama i propisima EU, zatim da nam predložite zakon o medicinskim proizvodima, usaglašen sa direktivama i propisima sa EU za ovu oblast, i da nam predložite zakon o veterinarsko-medicinskim proizvodima, odnosno lekovima, usaglašen da sa direktivama EU.
Da predložene zakona koncipirate tako da obezbede ostarivanje osnovne ciljeve u obezbeđivanju efikasnih, bezbednih i kvalitetnih lekova, humanih i veterinarskih medicinskih proizvoda koji su važni za zdravstvenu zaštitu.
Iz ovoga što sam rekao jasno je da poslanička grupa LDP neće podržati.

Gospođo predsednice, koleginice i kolege, najljubaznije vas molim da za trenutak prekinete ovu sednicu, jer preti da se izrodi. Niste svesni šta se čulo u prenosu. Uveren sam da i dostojanstvo ovog doma i važnost ovog zakona koji je na dnevnom redu, gospodine Dinkiću, zahteva da se vratimo jednom normalnom dijalogu.
Molim vas, predsednice, prekinite sednicu. Sazovite konsultacije šefova poslaničkih grupa da bi se ova situacija prevazišla, jer ponavljam niste svesni šta se čulo u prenosu.

Član 103. Pogrešno tumačenje.
Gospodine Seniću, nisam predložio da se prekine sednica i da se ovo skloni s dnevnog reda, samo nakratko da se obave konsultacije šefova poslaničkih grupa.
Ako već pričate, gospodine Seniću, o brlogu, onda morate da uzmete u obzir činjenicu odgovornosti vaše koalicione većine za taj brlog. Ko je ostavio mandate, ko je otvorio sve medije u trenutku kada je među radikalima došlo do svađe, jednoj frakciji te stranke? Prema tome, nemojte sada da pričate o brlogu, a da ne shvatate odgovornost vas iz vladajuće većine za taj brlog.
Ja samo kažem da se u prenosu čulo nešto što nije na čast ovoj skupštini. Kao što vidite, rasprava se ne vodi o zakonu.
Kažem vam, dajte da prekinemo sednicu, da se sretnu šefovi poslaničkih grupa i predsednica i nastavićemo, siguran sam, posle te pauze. O dnevnom redu ćemo pričati. To je i u vašem interesu, gospodine Dinkiću.

Hvala potpredsednice. Koleginice i kolege, LDP podržava zakon o amnestiji, jer u središtu naše politike uvek su bili ljudi. Dostojanstvo države čuva se politikom koja od države pravi zemlju u koju ljudi dolaze sa raznih strana, jer je u toj zemlji bolje nego u njihovim matičnim zemljama, a neodgovorna politika pravi od države zemlju iz koje ljudi odlaze.
Sećamo se svi devedesetih i ovih balkanskih ratova na kraju 20. veka na ovim prostorima, koji su od jedne vojske, treće ili četvrte u Evropi, sa 250.000 oficira i vojnika napravili šest ili sedam vojski, a 5.000 ljudi samo od 2006. godine nije želelo da služi vojsku. Kada se setimo početka tih događaja sa početka devedesetih godina, Vukovara i svega toga, sasvim je jasno; kada se setimo događaja posle 5. oktobra i pogibije vojnika, od Topčidera, o čemu je pričala Vesna Pešić, Leskovca, jasno je zašto ti ljudi nisu želeli u vojsku.
Na pravi bezbednosni izazov moguće je odgovoriti samo kolektivnom bezbednošću. Mi u Liberalno-demokratskoj partiji smo uvereni da će ova vlada – ako ne ova, onda svakako sledeća, u kojoj će LDP voditi glavnu reč – takvu politiku sprovesti. Okruženi smo NATO zemljama i jedino kolektivna bezbednost može da garantuje bezbednost Srbiji, očuvanje dostojanstva.
Pet hiljada ljudi ne može da dođe u zemlju zato što su pod krivičnim progonom, ljudi koji u inostranstvu imaju posao ili studiraju i svakako da mi kao narodni poslanici moramo da vodimo računa o njima. To su ljudi koji možda žele da unesu kapital ili znanje ovde, a ne mogu da dođu.
Nadam se da ćemo posle ovog zakona o amnestiji usvojiti bar još jedan koji će amnestirati one koji će izbegavati služenje vojnog roka od donošenja ovog zakona do ukidanja obavezne regrutacije i obaveznog služenja i suspenzije, kako je to ministar odbrane rekao, i da ćemo preći na profesionalnu vojsku.
Neko se ovde poziva na tradiciju. Pa, tradicija je lepa stvar, ali se svet promenio u proteklih sto godina. Pre sto godina, na početku 20. veka i u prvim balkanskim ratovima žene nisu imale pravo glasa, nije postojao internet, drugačije vreme je bilo. Moramo da prihvatimo izazov vremena. Izazov vremena kaže – biti vojnik je posao kao svaki drugi, s tom razlikom da onaj ko se opredeli za to ima samo jednu firmu gde može da radi jer svaka država ima samo jednu vojsku. Ta vojska je bolja nego regrutna vojska. To su pokazale i sve zemlje u okruženju i idući u susret atlantskim integracijama i sistemu kolektivne bezbednosti, koju obezbeđuje NATO pakt, svakako da i Srbija mora da uvede profesionalnu vojsku.
Nadam se da će ministar odbrane ispuniti obećanje da će se to desiti tokom 2011. godine i onda će ove priče biti bespredmetne. Uvek će biti ljudi koji žele taj posao da obavljaju. Nadam se da će ta profesionalna vojska imati mnogo veći ugled nego ova vojska sada ili ona iz koje je ova sadašnja izašla.
Setimo se samo početka ratova, devedesetih godina, operacija u Vukovaru. Možete to da pročitate u knjizi Bore Jovića, kada je general Adžić referisao Kadijeviću i Miloševiću, Bori Joviću i izgovorio sledeću rečenicu: „Na Vukovaru je prava katastrofa. Valjevci su kompletno pobegli. Radi se o ortodoksnim srpskim nacionalistima“.
Ta konfuzija koja je tada postojala dovela je do toga da ovih 5.000 ljudi neće ni u ovu vojsku. Usvojimo ovaj zakon o amnestiji i omogućimo im da budu slobodni građani, da daju doprinos ovom društvu. Uvedimo profesionalnu vojsku, to je pravi put za bezbednost i dostojanstvo ove zemlje. Hvala.

Reklamiram povredu člana 104 – dostojanstvo.

Nisam mogao da ukažem neposredno, jer su se drugi javljali, ali i ovo je neposredno. Počelo je od gospodina Todorovića. On je rekao da Odbor za poljoprivredu nije usvojio zakon, ni Odbor za ekologiju, vi kažete – nema veze, i zamenjujete teze, pa smo tako došli do pitanja, koje smo mi postavili, ko je koristio i zbog čega službeno vozilo u stranačkoj kampanji. A, vi nama odgovorite – doneta je odluka da potpredsednici Skupštine mogu da koriste vozilo. To znači da Judita Popović može da koristi vozilo kada dolazi iz Zrenjanina u Beograd, ali ga ne koristi, ali ne može niko da koristi službeno vozilo da učestvuje u stranačkoj kampanji, jer to nije skupštinski posao.

Vidite, vođenje vaše sednice od primedbe gospodina Todorovića dovelo je do toga da sada pričamo o obezbeđenju Čedomira Jovanovića. Tu ste vi narušili dostojanstvo parlamenta. Dali ste reč onima koje nismo pitali, a to su poslanici ove ''grupe građana'', šta su radili sa službenim vozilom u Negotinu? Vi, gospodine Odaloviću, odnosno nadležne službe treba da kažu da li je gospodin Delić juče koristio, ili još neko, vozilo Skupštine? Bez obzira što je imao pravo da koristi službeno vozilo, nema pravo da ga koristi kada ide na pijacu, kada voziš ženu i decu na posao ili u školu, ili kada učestvuje u stranačkoj kampanji.

Molim vas, vodite Skupštinu tako da ono što se postavlja kao pitanje dobijemo odgovor, a ne da dopustite da se priča skrene na drugu stranu i da sada pričamo o Jovanovićevom obezbeđenju. Ako to nije državna tajna, lepo je čovek rekao, obezbedite odgovor od nadležnih institucija i da se jednom sa tim završi.

Hvala, predsednice. Uvažena ministarko, koleginice i kolege, mislio da nešto vremena iskoristim i za zakon o izmeni Zakona o porezu na dobit preduzeća, zato što je ovim izmenama propuštena šansa da se da veći podsticaj razvoju civilnog sektora i ulaganju u kulturu, širenjem delatnosti iz člana 15, ali ću o tome govoriti neki drugi put.
Prosto, ne mogu da izbegnem (opet ode gospođa predsednica) priču o ovom kreditu, za koji garanciju treba da damo danas, za "Srbijagas". Pre podne je predsednica Skupštine - oprostite na izrazu - ''odvalila'' da gospodin Bajatović nije u sukobu interesa.
Ponoviću šta su kolege iz poslanike grupe LDP rekle. Zakon važi od 1. januara ove godine i Bajatović i još neki u ovoj sali su u sukobu interesa. Prvi april je samo rok kada treba da se opredele koju će od te dve funkcije obavljati. U ovom trenutku oni jesu u sukobu interesa i ne bi trebalo i oni ne bi smeli da učestvuju u raspravi koja se tiče njihove firme. Kada kažem njihove, u slučaju "Srbijagasa" možemo maltene bukvalno, prema ponašanju direktora, reći da je to njegova firma.
Mi nismo čuli koliki je gubitak te firme, iako je završen završni račun (on je gotov i morao je biti predat), a od nas tražite da damo garanciju za kredit od 170 miliona evra. Sa onih 160, za pokrivanje budžetskog deficita, to je, samo na ovoj sednici, 300 i nešto miliona evra zaduživanja.
Vidite, gospođo Dragutinović, ovaj kredit za "Srbijagas" počeće da se otplaćuje posle tri godine, 2013. godine. To će biti neka druga vlada. Otplaćivaće se do 2021. godine, osam godina. Znači, deca koja sada polaze u osnovnu školu postaće punoletna dok se isplati taj kredit, koji u ovom trenutku, po sadašnjim uslovima, košta oko 5,5%, a svakako će biti skuplji.
Ne znamo nikakve cifre, podatke, ni kako je taj dug nastao ni šta su uzroci. Znamo jedino ono što vidimo, da ima duga. Bajatović je tvrdio ovih dana da je taj dug 170 miliona evra, baš koliki je ovaj kredit.
Uzmimo da je dug 100 miliona evra. To znači da to javno preduzeće, naše preduzeće koje se finansira, između ostalog, kada je u pitanju gubitak, porezima koje plaćaju građani, sve građane, odnosno Srbiju, košta dnevno 250.000 evra, pod uslovom da je gubitak za prošlu godinu 100 miliona, a verovatno je i više.
Mi sve vreme prisustvujemo predstavama, poput onih trubača u čast ruskog predsednika, velike sume novca se troše za medijsko oglašavanje, a ne možemo da dobijemo podatak koliko "Srbijagas" troši tog novca. Ne možemo da dobijemo čak ni prost odgovor na pitanje – šta će monopolisti tolika medijska promocija ili pažnja?
Juče je Bajatović odneo pomoć ljudima ugroženim od poplava u Zaječaru u vrednosti od 15.000 evra, a to preduzeće pod upravom gospodina Bajatovića košta sve nas dnevno najmanje 250.000 evra, a možda i 450.000, ako je stvarno dug 170 miliona evra.
Mnogo je to olako trošenje novca za nešto o čemu, jednostavno, nemamo činjenice da odlučujemo, a vi tu sedite, ćutite i verovatno ćete nam na kraju reći neke informacije. Vi ćete, gospodo iz DS-a, glasati za ovo, nećete razmišljati o tome da zadužujete decu koja će 2021. godine postati punoletna.
Zaista moram da pitam – kako je moguće da takva firma postoji? Kako vi na Vladi dopustite da ta firma, koja ima toliki gubitak, kupuje akcije firmi koje se bave računarskom opremom, da kupuje staklare, da ulazi u poslove osiguranja sa ruskim partnerima? Prosto je neverovatno takvo arčenje.
Razumem cenu koalicije, ali, nekako, morate se složiti, ta cena je mnogo skupa. Kada dodamo još i onih besmislenih 10% povećanja penzija (besmislenih zbog toga što je vrlo brzo, padom dinara, obezvređeno tih 10%), onda je zaista ova cena te koalicije preskupa.
Kada saberemo te gubitaše koje kontroliše ta tročlana koalicija, vaši partneri, gospodo iz DS-a – SPS, PUPS i JS, i kada tu dodamo ''Železnice'', a ona je u nadležnosti ministra Mrkonjića, sa apsolutno fantastičnim gubitkom od milijarde evra, pa onda ovih 170 miliona, ili kol'ko već, "Srbijagasa", onda nam onaj ''Jat'' i njegovih 30-40 miliona izgledaju kao kikiriki.
Zar je moguće da firma koja je monopolista pravi takve gubitke? Vi, gospođo Dragutinović, kažete da će od ovih 170 miliona, 120 biti upotrebljeno zarad finansiranja dospelih tekućih komercijalnih obaveza, tj. kredita, koje je ta firma već uzela, ali ne može da ih vrati. Dvadeset miliona su, kažete, dodatne investicije. To je valjda to novo skladište gasa, jer ovo smo, onako velikodušno, poklonili ruskom partneru.
Ali, šokantno je da je 30 miliona namenjeno tekućoj likvidnosti. Nekako mi to izgleda kao da gospodin Bajatović ovde uđe, izađe i gotovo - dobije laki keš. A sa tim lakim kešom, pretpostavljam, hoće da ide u Madrid, sa svojom svitom, da gleda finale Lige šampiona. To mi treba da platimo kroz ovaj kredit.
Koji poslovni interes nalaže direktoru "Srbijagasa" da ide da gleda tu utakmicu? Ili mu to plaćaju, što je još gore. Bolje da mu mi platimo, ako već hoće da gleda tu utakmicu. Ili to plaća neko drugi, recimo ruski partner? Pa i u tom slučaju on mora, po Zakonu o sukobu interesa, da taj poklon prijavi.
Prosto je neverovatno ponašanje čelnika javnih preduzeća. Hajde sad da ne pričam samo o ovome, ali ovo je na dnevnom redu. I vi, gospođo, koja ste zadužena za javne finansije, tako dođete u Skupštinu i kažete – toliko treba, takva je odluka Vlade, a vi glasajte i idemo dalje. Naprosto, ne ide to tako, bar što se tiče nas iz LDP-a.
Podatke zbog čega bismo mi zadužili one koji će 2021. godine postati punoletni nismo dobili (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.), ono što vidimo iz ponašanja čelnika te firme nam se ne dopada i, svakako, nismo spremni da takvu ludost učinimo.