Uvažena potpredsednice, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, nema nikakve sumnje da je vaša namera prilikom najave, izrade, onda i predlaganja ovih izmena i dopuna Zakona o radu bila plemenita. U to ni jednog momenta nisam sumnjao.
Reći ću vam i da sam vrlo pažljivo pratio sve što ste u tom smislu radili od nekih vaših prvih najava da ćete se angažovati na ovom poslu, koje su usledile pre nekoliko meseci. U tom smislu ja i poslanička grupa LDP ne može ništa drugo da kaže, osim da pohvali takvu vašu ideju.
Ono u čemu je problem, zapravo moje pitanje vama je zašto ste odlučili da ovom poslu pristupite na ovaj način i da ipak sami izađete sa predlogom ovakvih dopuna zakona? Ne mislim da su vaši motivi pritom bili sporni, ali mislim da ste time onemogućili i drugim političkim partijama da se možda aktivnije uključe u ovo i da dođemo do mnogo boljih opsežnijih i delotvornijih izmena i radnog zakonodavstva, a možda u istom paketu i čitavog niza drugih propisa i propisa i praksi koji bi omogućili da svi oni problemi o kojima se danas ovde prilično jednodušno govori ili makar većina njih mnogo uspešnije reši.
Naravno da se slažem sa vama da je položaj žene generalno, a onda posebno mladih žena, žena koje planiraju trudnoću, one koje ih iznose ili one koje su porodilje, izuzetno težak. Naravno, to nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj ima gotovo milion nezaposlenih, uz stalnu tendenciju rasta te stope u poslednjih nekoliko godina, koja ni u poslednjih nekoliko meseci nije zaustavljena, u zemlji koja ima tako nerazvijenu privredu, tako nerazvijenu ekonomiju, tako zaostale i gotovo ruinirane sisteme zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, do jedne mere i prosvetni sistem, konačno, gospodine Stefanoviću, nadam se da ćemo se u tome složiti, i društva u kome, nezavisno od količine novca kojim raspolažemo, i dalje postoji, nažalost, ne mali stepen mizoginije ili spremnosti da se žene generalno diskriminišu iz najrazličitijih razloga.
Kao što znate, mi smo u ovom parlamentu pre nekoliko godina usvojili kao jedna od evropskih zemalja i poseban antidiskriminacioni zakon. Meni je žao i danas, kao što mi je bilo žao i tada, što nisu sve političke partije u ovom parlamentu tada podržale taj zakon. Neke od političkih partija koje danas posebno insistiraju na potrebi da se ukine ili što je moguće više suzbije, iskoreni diskriminacija prema ženama su nažalost tada propustile priliku da to svoje opredeljenje najdirektnije iskažu glasanjem za generalni antidiskriminacioni zakon. Liberalno demokratska partija je kao opoziciona partija i tada, kao i sada, glasala za taj zakon.
Naravno da i u Zakonu o radu, u Zakonu o obrazovanju, u čitavom nizu drugih zakona mi moramo da pronađemo mehanizme kojima ćemo sprečiti diskriminaciju.
Gospodine Stefanoviću, mislim da grešite kada prilično kolokvijalno ove izmene zakona, pogotovo ovaj član 187, koji dopunjujete, posmatrate kao mehanizam koji će sprečiti diskriminaciju. Ovde postoji problem. Dakle, sadašnje zakonsko rešenje, koje vi želite da promenite, u praktičnom smislu u realnom životu otežava položaj žene, ali u onom smislu u kome se pojam diskriminacije ili zabrane diskriminacije koristi u pravu, tu nema diskriminacije. Može se desiti nešto drugo i zbog toga moja bojazan kod ovog zakona.
Još jednom vam kažem da smo mi u LDP dugo razgovarali o ovom zakonu i još ćemo o nekim pitanjima govoriti. Nadam se da ćemo do nekih odgovora doći i kroz ovu raspravu, ali bojim se da ste zanemarili, pogotovo kod intervencije u članu 187. Zakona o radu, eventualne opasnosti koje mogu da postoje i koje, nažalost, u određenom broju slučajeva mogu da dovedu do još drastičnije diskriminacije žena, pogotovo žena u određenom starosnom dobu, mlađih žena, žena koje još nisu rodile, a očekuje se da to planiraju i prosto se nalaze u životnom dobu kada je to realno očekivati. Zašto je to tako?
Vi ste u obrazloženju rekli, zbog čega sam vam na početku rekao da je možda bio bolji način da na širem frontu otvorimo raspravu, da ta rasprava bude javna, da ona ne bude prvo u ovoj sali, gde se svi na neki način obraćamo i svojim biračima ili potencijalnim biračima, nego da to bude jedna vrsta šire rasprave gde bi mogli svoju reč da kažu i civilni sektor, nevladine organizacije, mediji, sindikati, ali i relevantna udruženja poslodavaca. Gospodine Stefanoviću, u obrazloženju ovog predloga zakona na jednom mestu ste rekli da nema dodatnog opterećenja za poslodavce zbog toga što ovom izmenom poslodavac neće biti oštećen, jer se isplata zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta, bez obzira da li je ona redovna ili je ona dodatna ili posebna i inače neisplaćuju iz sredstava poslodavca, nego iz javnih sredstava. Međutim, zaboravljate da iz vaše formulacije stava 2. odnosno izmene stava 2. koju predlažete, da je primena tog produženog ugovora o radu na određeno vreme vezana i za jedan period trudnoće same žene. Dakle, moguće je da nekoj ženi ističe ugovor o radu na određeno vreme koje je zaključila u drugom mesecu trudnoće. Ona će, po odredbama koje vi predlažete, imati produžen ugovor o radu sve do isteka onog perioda nakon porođaja. Uslovno rečeno, godinu i po dana ili nešto malo više od toga.
Taj period od trećeg do devetog meseca će finansirati ko, gospodine Stefanoviću? Mislim da je onda poštenije da brigu o porodici, o majci, o deci ipak vodi država, odnosno, kako vi ispravno kažete, poreski obveznici, ovo je njihov novac, a da se to ne prevaljuje na leđa poslodavaca. Zašto vam to kažem? Ne zbog toga što imam poseban senzibilitet prema potrebama poslodavaca, nego zbog toga što mislim da će postojanje takve odredbe destimulisati poslodavce da zapošljavaju mlade žene i da ćete onda imati praksu da će, pogotovo kod ugovora na određeno vreme, birati muškarce, starije žene, onaj deo stanovništva potencijalnih radnika za koje ne strahuju da će se na njih primenjivati ova odredba. Tu je onda vrlo teško da država interveniše. To bi bila prava diskriminacija, ali je problem što bi ona bila posredna.
Kao što znate, kod dokazivanje diskriminacije je najteže dokazati takvu diskriminaciju. Zbog toga i danas imamo toliko problema, vi ste tu u pravu kada govorite da se žene prilikom konkurisanja za posao susreću sa različitim oblicima diskriminacije, ali je veći deo te diskriminacije prosto nedokaziv ili teško dokaziv u praksi. Niko u svojoj odluci kojom bira koga će zaposliti ili izabrati na konkursu neće navesti da je to zbog što je neki drugi kandidat, odnosno kandidatkinja u drugom stanju ili očekuje da će brzo biti u drugom stanju. Zbog toga mislim da pogotovo ovo drugo rešenje, gospodine Stefanoviću, intervencija u članu 187. nije do kraja dorečena.
Možda bismo mogli da krenemo ovim putem, da damo neku vrstu uslovne, privremene podrške ovakvom rešenju, ali uz jasan dogovor ovde da ćemo odmah otvoriti ozbiljnu raspravu o promenama čitavog Zakona o radu zbog čega je to još neophodno.
Sadašnji Zakon o radu je na jedan način relikt prošlih vremena i prošlog sistema. U njemu je rad na određeno vreme, odnosno po ugovoru na određeno vreme percipiran kao izuzetak i to prilično redak izuzetak.
Gospodine Stefanoviću, vi i ja, verujem i ogromna većina narodnih poslanika razume u ovom trenutku da se to delimično već promenilo, a da će se daljim protekom vremena takva situacija još drastičnije promeniti. Sve će brojniji i češći biti ugovori o radu na određeno vreme, na račun tradicionalnog koncepta rada na neodređeno vreme.
Mislim da je bilo korisno u ovoj situaciji da otvorimo istim ovim izmenama zakona pitanje maksimalno dozvoljenog trajanja rada na određeno vreme. Mislim da bi ovo vaše rešenje bilo lakše sprovodivo da je, recimo, granica za trajanje ugovora na određeno vreme tri godine ili možda čak nešto više, nego kada je ona godinu dana. Vi ovako zaista stvarate situaciju u kojoj će neko ostati na produženom ugovoru o radu duže nego što je osnovno trajanje ugovora o radu na određeno vreme. To će destimulisati, još jednom vam kažem i na ovom primeru, prijem mladih žena u radni odnos, odnosno zaključivanje ugovora na određeno vreme, pogotovo što ovde nije precizirano.
Ova se situacija, gospodine Stefanoviću, u skladu sa nekom vrstom prirodnog ciklusa, može produžiti i nekoliko puta iz ovog osnovnog prvog ugovora, koji je trajao nekoliko meseci ili do godinu dana i onda ćete imati situaciju koja traje nekoliko godina, kao što sada postoje situacije u čitavom delu, pogotovo državne i javne uprave.
Vi ste potpuno u pravu, ja bih naravno bio srećniji da ste još više brojeva izneli u svojoj diskusiji, zbog toga što oni zaista jesu katastrofalni. Danas počinje upis u osnovne škole i u ovoj generaciji dece koja tokom 2013. pune sedam godine ima oko 74.000 budućih prvaka. Prošle godine je rođeno između 65 i 66.000 dece, to je enorman gubitak u potencijali. Vi ste ispravno govorili o situaciji da je ogroman broj, nekoliko stotina hiljada ljudi danas manje u Srbiji nego što je to bilo na popisu pre 10 godina.
Nije tačno da je ta razlika odnosno taj gubitak samo posledica činjenice da se manje rađa, to je tačno, ali nije to jedini razlog. Ogroman broj ljudi je u međuvremenu otišao iz ove zemlje i dalje odlazi iz ove zemlje. Ako vidite u koje zemlje oni idu vi ćete videti, gospodine Stefanoviću, da u mnogim od tih zemalja su pravila iz radnog zakonodavstva, recimo pravilo trajanja porodiljskog odsustva i nekih drugih prava slabija, kraća, da postoji prosto na zakonskom nivou manji stepen zaštite nego u Srbiji, a te zemlje nemaju tako izražene problem sa depopulacijom kao Srbija, u njima su radnici, pa i žene kao radnici zadovoljniji, neće dakle, biti da se svi problemi mogu rešiti ovakvim odredbama. I vi i ja ćemo se složiti da su postojale zemlje sa fenomenalnim fasadnim katalog socijalnih i ekonomskih prava a da su to u dugom vremenskom periodu, pa je tako delimično i danas u nekim zemljama, to zapravo društvo u kojem je stepen zaštite ili ostvarivanja tih prava mnogo manji, nego u onim društvima koja zovemo društva klasičnog liberalnog kapitalizma. Dakle, nije ključ problema u tome.
Koleginica iz SVM je govorila o različitim tendencijama, sukobima mišljenja, rešenjima, koja recimo postoje u zemljama, to je čitav evropski kontinent, dakle zemljama članicama Saveta Evrope, a možemo npr. da pogledamo i pravilo međunarodnih organizacija, recimo tog Saveta Evrope, vi ćete videti da njihova interna pravila koja su vezana za rad i radne odnose upravo imaju ovu odredbu koju vi želite da promenite ovim zakonom, dakle da ugovor, naravno, može da se završi odnosno da se rad završi prostim istekom ugovora, koji je određen na radno vreme i ja vam garantujem da su u tom sistemu žene mnogo spremnije na rađanje i da su neki drugi benefiti i beneficije, visina zarade, sve stvari koje su vezane za njihova prava zapravo mnogo jača kompenzacija od ovog jednog prava koje nemaju, a koje će naše žene posle ovoga imati.
Još jedan problem koji postoji, gospodine Stefanoviću, u našem sistemu, to je pitanje zapravo isplate naknada, plate ženama koje se nalaze na porodiljskom odsustvu. Dakle, odlično zvuči i ta sadašnja zakonska odredba da se taj novac refundira, odnosno da poslodavac isplaćuje prvu platu ili prvu naknadu zarade, ali situacija nije baš tako sjajna u realnom životu. Postoje ozbiljna kašnjenja u tim isplatama i ona su kao i kod svega drugog uvek skopčana sa realnom ekonomskom situacijom. Kakve god bile zakonske norme, ako para nema, teško da će biti isplate ili makar teško da će biti redovne isplate. Te isplate su u prošloj godini kasnile po nekoliko meseci, različite su situacije u različitim delovima Srbije. Naravno da je deo tih problem vezan i za neke sporosti administracije.
Vi ste značajan deo svog izlaganja, gospodine Stefanoviću, posvetili apelima, pre svega, na poslovni sektor, na poslovni svet, da pokažu mnogo više društvene odgovornosti. Mogu da se složim sa tim vašim apelima, ali mislim da se u osnovi razlikujemo u pogledima na to, šta je zapravo obaveza, a šta je društvena odgovornost kompanija.
Dakle, obaveza kompanija je, bez obzira u kakvom su obliku vlasništva, da izmiruju svoje zakonske obaveze, recimo da plaćaju porez i da time stvaraju uslove, između ostalog, i za ovakvu vrstu zaštite ili generalno za svaki oblik socijalne zaštite. Ono što je društvena odgovornost je ipak dobrovoljni akt poslovnog sektora kompanija, kako god hoćete, ne može im se novim zakonom odnosno izmenama zakona nametati ta obaveza.
Dakle, šta su moja ključna pitanja? Naravno, ova odredba koja je vezana za član 93a nije apsolutno sporna za LDP, potpuno smo spremni da je podržimo, naravno, da mislimo da je možda bilo neophodno dodati još neka preciziranja, ali generalno na samu ideju, na formulaciju, čak nemamo ozbiljnije zamerke, osim što mi je u trenutku, kada ste govorili o tome da je ključna uloga i nas, kao ljudi, poslanika, političara, parlamenta, svih državnih institucija da vodimo računa o nadzoru da li će se ona poštovati.
Nisam sada uspeo da proverim, nadam se da ste se vi mnogo više time bavili, da li je kršenje ove odredbe zapravo obuhvaćeno onim završnim odredbama, odnosno kaznenim odredbama zakona, kako bi još jače bila nametnuta obaveza inspekcijskim i drugim organima da posebno vode računa o tome i da onda u adekvatnim pravnim postupcima takve kazne izriču. Nadam se da ćete biti u mogućnosti da im pružite taj odgovor.
Dakle, kako ćete sprečiti posrednu diskriminaciju za koju se nadam da sam vam, makar delimično, pokazao opasnost da se onda desi kada se bude usvojio ovaj zakon. Za mene je to ključno pitanje. Samo nemojte da se njegova primena pretvori u suprotnost. To nećemo moći da utvrdimo i štetne posledice ćemo imati tek za nekoliko godina. Zbog toga sam vam rekao da je bilo bolje da pristupimo mnogo širim izmenama radnog zakonodavstva. Ostala pitanja ili nedoumice su makar za mene mnogo manje značajne od toga.
Koleginica Ranka Savić će sutra u nastavku rasprave posebno govoriti o ovom zakonu, delimično iz drugačijeg ugla nego što ja to radim. Na jedan način i kao predstavnik sindikata koji je najzainteresovaniji da se problemi koji postoje, posebno njihovih članova, na što urgentniji način reše, ali mislim da je nezavisno od toga obaveza svih nas, da se angažujemo na celovitom rešenju i da ne biramo iz ovako sveobuhvatnih zakona, samo određena pitanja kojima ćemo se baviti.
Još jednom i završavam time, ne mislim da je vaša ambicija, kada ste ovome pristupili, bila loša. Mislim da ste propustili šansu da već u ovoj fazi napravimo mnogo ozbiljniji pomak u ostvarenju onih ciljeva koje ste zacrtali. Još jedno ako možete da mi odgovorite, mislim da ovaj deo predloga koji kaže da procena finansijskih sredstava koja su potrebna za njegovo sprovođenje, gde kažete da su za sprovođenje ovog zakona obezbeđena finansijska sredstva u budžetu, molim vas da mi kažete gde, na koji način i u kom iznosu, pošto je jasno da će se primenom ovog zakona stvoriti već do kraja ove godine, nove finansijske obaveze na strani budžetskih rasprava. Ne bih voleo da u primeni zakona bude problema zbog toga što nema novca, kao što i danas uz vrlo širok katalog prava koja postoje, pogotovo u javnom sektoru kroz kolektivne ugovore, smo u prošlosti do pre nekoliko meseci svako malo morali da odlukama Vlade overavamo zdravstvene knjižice. To je verovatno najveći problem sa kojim se suočavaju žene u ovoj zemlji, već na samom početku tog procesa, odnosno na samom početku trudnoće. Dakle, ta nemogućnost da pristupe elementarnoj zdravstvenoj zaštiti koja je od krucijalnog značaja, pogotovo u tim najosetljivijim fazama trudnoće. Hvala.