Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, slušajući moje prethodnike ne mogu da se načudim čudu, ispada da je ovde sve sjajno. Svako ima pravo da misli, da verovatno neki put govori i nešto što ne misli. Duboko sam uveren u to, naročito se to odnosi na onu prvu diskusiju.
Moramo kao poslanička grupa Nova Srbija da izrazimo nezadovoljstvo, pre svega, što se ovako ozbiljan sistemski zakonici, za koji smo svi saglasni da oni jesu, dolaze u sredu, a potpuno je čudo, malo se dobilo na vremenu, da je ova rasprava razdvojena. Ovakvi zakoni traže duboku analizu bar od mesec dana. Sve se to ovako odjedanput stavi pred poslanike, pa ćemo verovatno imati problema da ukažemo u ovih 20 minuta na sve ozbiljne primedbe koje se odnose na ovaj zakon.
Poslanička grupa Nova Srbija je podnela 15-ak amandmana. Pokušaćemo da sa njima eventualno napravimo neki balans. Međutim, odmah bih počeo od zadnjeg amandmana. Moja diskusija će biti upravo od poslednjeg amandmana, a to je predlog da se ovaj zakonski predlog, ukoliko se izglasa, pomeri na 1. januar, najmanje do 2014. godine, a razloge za to ću u daljem izlaganju obrazložiti.
Predlog ovog zakona je devalvacija načela istine i potpuno adverzijalno konstrukcija glavnog pretresa, uz minimiziranje uloge krivičnog suda. To je glavna primedba. U daljem izlaganju ću se držati nekih možda i stručnih stvari, ali suština ovog parlamenta je da građanima predoči šta to znači, onako najjednostavnije.
Da li je moguće da neko po krivičnoj prijavi policije, u ovom slučaju tužilac, koji razgledajući te spise, kada mu se podnesu, on je taj koji inicira postupak, da li ima elemenata krivičnog dela, onda podiže optužnicu ili ne i odustaje od gonjenja? Da li takva stranka u postupku do sada, zajedno sa advokatima, treba i može da vodi istragu? Vrlo prosto rečeno, kada neko odgovara za krivično delo do sada je istražni tužilac bio u funkciji da prikuplja dokaze i koji ga terete, ali i one dokaze koji su povoljni za okrivljenog. Da li neko smatra, u ovoj sali, da će onaj ko podnosi optužnicu, praktično inicira krivično gonjenje, moći da bude objektivan u tom prikupljanju materijalne istine, a suština svakog suđenja je da se dođe do istine?
Potpuno sam siguran da se to neće desiti. Da li je moguće da će sud sada biti samo jedan nemi posmatrač dvoboja između tužioca i eventualno okrivljenog i njegovog nekog možda skromnog ili elitnog advokata? Verovatno će tu bitku po ovakvom principu izgubiti stranka.
Reći ću vam, kada iznosite sve činjenice, činjenica da mešavina ovog kontinentalnog, što mi imamo u praksi, prava i anglosaksonskog ili adverzijalnog prava postoji. Ne možemo da zanemarimo rešenje da smo kao i Nova Srbija priznanje krivice prihvatili kao jedan dobar model iz tog anglosaksonskog, adverzijalnog prava, ali u principu, sve ovo što smo ranije slušali, diskusije, bili su samo nešto što je dobro, nešto što će biti dobro, ali, gde je tu pravično suđenje i gde je tu stranka u postupku, odnosno okrivljeni, bez obzira na to, ne ulazimo u to da li je kriv ili nije?
Suština priče je da ne iznosimo činjenicu da u anglosaksonskim pravosudnim sistemima za ovakav način tužilačke istrage praktično nikoga ne poznaje. Reći ću vam da u Americi ne postoji tužilačka istraga. Tu istragu vodi policija. U Kanadi isto tako. U Italiji postoji, ali ako ste već hteli da ubacite tužilačku istragu, onda ste trebali da ubacite i one elemente koje ti pravni sistemi sadrže. U Italiji je uvek obavezna odbrana, nema selektiranja dela da li je osam, pet, šest godina ili preko 15 godina, što je i u našem krivičnom pravu i u nekim drugim delima obaveza. U tim sistemima, gde policija vodi istragu, uvek je obavezna odbrana i donekle se stranka u postupku stavlja u ravnopravan položaj. To je ona suštinska razlika, uzimamo sve ono što je povoljno i dobro za državu. Ponavljam, priznanje krivice je jedan dobar model, ali ne možemo u potpuni zapećak staviti stranku i ovde se dičiti da je sve sjajno, da je sve dobro. Međutim, ništa nije dobro, jer ovako čudna mešavina anglosaksonskog ili kontinentalnog prava bojim se da će naše pravosuđe dovesti do ćorsokaka.
Samo ću pokušati da kažem da potpuno adverzijalni model glavnog pretresa nije adekvatan za krivični postupak u Srbiji. To bi u praksi moglo da dovede do veoma ozbiljnih teškoća. U takvom modelu krivičnog postupka, stranke bi samo formalno mogle da imaju jednak položaj. Do istine se ne dolazi po svaku cenu, tako da onda kada to objektivno nije moguće princip in dubio pro reo mora biti primenjen. To više nije slučaj prema ovom predlogu zakonika o krivičnom postupku Srbije, koji predstavlja veoma loše rešenje koje zahteva ozbiljnu kritiku. Izostanak principa materijalne istine iz krivičnog postupka je u suprotnosti sa ostalim suštinskim krivično-procesnim principima. Potpuno je besmisleno da je prema nacrtu novog zakonika o krivičnom postupku predviđena mogućnost žalbe protiv presude zbog pogrešno nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Izostavljanje principa, utvrđivanje materijalne istine u krivičnom postupku je suštinski nemoralno, zbog toga što istina u krivičnom ne može biti posmatrana izvan generalnog konteksta povezanosti prava i morala. Većina građana očekuje istinu, kako u okviru tako i kao posledicu krivičnog postupku. Takva istina ima često istorijski značaj.
Dakle, kao što sam rekao, osnovna zamerka jeste devalvacija načela istine i potpuno adverzilna konstrukcija glavnog pretresa, uz naravno, minimiziranje uloge krivičnog suda.
Postavljam pitanje - da li će u praksi, s obzirom da smo imali reformu pravosuđa, da su određene sudije postavljene tu gde jesu, i da ima određen broj tužilaca, da li se tu povelo računa da će možda u jednom trenutku biti više sudija, a sada manje tužioca? Kako će se to i na kakav način rešiti itd?
Predlog Nove Srbije jeste, ako se ulazi u ovu koncepciju, da se obezbedi i obavezna odbrana. Obavezna odbrana za sva krivična dela, bez obzira na sve to. U protivnom, ako to već primenjujemo ovaj adverzijalni postupak, onda se postavlja pitanje razmišljanja i o poroti. Ako imamo priznanje krivice, onda samo sud u Americi donosi, bez porote, svoju odluku. Ovde imamo sve ono, ponavljam, što je korisno za državu, što možda olakšava, možda će određene sudije biti zadovoljne što će istraga preći na tužioce – "brigo moja pređi na drugoga", ali da li je to dobro?
Naravno, ima tu i nekih tehničkih stvari i kroz amandmane ćemo povesti računa i pokušaćemo sa ministrom da nešto što je dobro, bude prihvaćeno.
Ne znam da li ovako sve brzo, da li će to biti dobro? Mnogo je ovde brzine. Meni se čini da smo imali jednu reformu pravosuđa koja je ipak sprovedena u nekim slučajevima, verovatno i korektno. Ima nekih stvari koje nisu u redu. Mnogo brzo menjamo, ministre, krucijalne zakone, ove sistemske zakone.
Naravno, kao što ću o parničnom postupku reći da ima izuzetno dobrih stvari i jako je dobro u principu uređen Zakon o parničnom postupku. Mislim da se sa ovim zakonom dosta žuri. Zato smatram da je neophodno da pomerimo malo ovu primenu. Mislim da će to biti korisno. Jer, siguran sam, da ćemo doći u situaciju da ćemo to 1. septembra 2012. godine, verovatno se susresti vi, odnosno neka druga Vlada, verovatno, ili ova vlada sa brzom željom da se ovo prolongira jer se neće steći adekvatni uslovi.
Naravno, zakon je pred nama. Ponavljam da će Nova Srbija u raspravi u pojedinostima detaljnije neke stvari predložiti i nadamo se da će neke stvari, naročito, ovaj zadnji amandman koji sam više puta potencirao, da će biti prihvaćen. Zahvaljujem.