Želeo sam da ukažem vrlo kratko, ono što je suština, zapravo amandmana koji jeste prihvaćen. Ovim amandmanom poslaničke grupe DSS je predvidela da se, dakle, pravo pacijenta na uvid u medicinsku dokumentaciju mora omogućiti u roku koji nije duži od 15 dana.
Pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju jeste jedno od osnovnih prava i ono zaista mora poštovati. Taj uvid, mora biti omogućen blaogovremeno kako bi se i smanjio prostor za eventualne manipulacije i zloupotrebe. Dakle, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju svakako mora podrazumevati ono što je evidentirano, dakle i anamnezu i dijagnozu i terapiju kao i preduzete medicinske mere kao i savete koji su dati pacijentu .
Dakle, kao što sam rekao, mi smo predvideli da najduži rok u kome je nužno omogućiti pacijentu uvid u medicinsku dokumentaciju bude 15 dana. Zaista postoji niz razloga zbog čega je to tako.
Još jedna stvar koju smo želeli ovom prilikom da predložimo ministarstvu a to je da se što pre standardizuje jedna vrsta obrasca na kojem bi pacijent imao mogućnost da podnese zahtev za uvid u medicinsku dokumentaciju, prosto kako bi to bilo i formalno uobličeno.
Naravno, ovaj amandman jeste bitan u kontekstu poštovanja i prava i vremena pacijenta. Kada su u pitanju prava pacijenta, mi smo i tokom načelne rasprave rekli, a i sada ćemo ponoviti, da smatramo da je neophodno doneti jedan novi sveobuhvatan zakon o pravima pacijenta. Prosto, kada je u pitanju pravo pacijenata, mi smo takođe i ukazali da samo rešenje zaštitnika prava pacijenta koji sada postoje u zdravstvenim ustanovama nije na dobar način rešeno, jer ta zdravstvena ustanova jeste poslodavac tom zaštitniku prava pacijenata, a pacijenti bi trebalo da se upravo žale na nepravilnosti u radu u toj ustanovi. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući. Ovaj član 31. između ostalog, govori o pravu ministra da na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje donese odluku u oblastima medicine, stomatologije i farmacije, koje su deficitarne kako bi se omogućile specijalizacije radi popunjavanja nedostatka usko specijalizovanih kadrova. Mislim da je to sasvim u redu. Nedostatak kadrova jeste ozbiljan problem i o tome smo mi, kao poslanička grupa, govorili u načelnoj raspravi. Posebno smo apostrofirali problem nedostatka anesteziologa, kojih nedostaje oko 300 i naveli smo i činjenicu da oko 2000 nezaposlenih lekara je trenutno na tržištu rada.
Takođe, bitno je navesti činjenicu zbog razloga kojima smo obrazložili neke delove ovog amandmana, da je u poslednjih deset godina otišlo iz zemlje oko 20% anesteziologa. Takođe, treba imati u vidu činjenicu koliko dugo traje proces obrazovanja ovakvih kadrova. Takođe pored anesteziologa deficitarni su i kadro hirurzi, a i prethodnih dana smo imali prilike da vidimo da sve veći broj specijalista medicine rada napušta svoja radna mesta u potrazi za boljom zaradom.
Ovim amandmanom poslanička grupa DSS predvidela je volonterske specijalizacije, koje bi u skladu sa kapacitetima države ti lekari obavljali o sopstvenom trošku. To ni na koji način ne bi opteretilo državu, s jedne strane, a povećalo bi se školovanje usko specijalizovanih kadrova. Mislim da samo obrazloženje ne odgovara onom što je bila intencija amandmana. Mislim da onaj koji je pisao obrazloženje nije razumeo ni suštinu amandmana, a bojim se da ne razume u potpunosti suštinu problema sa kojom se mi suočavamo.
Sad ću citirati ono što je rečeno u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana, a to je da se – uvođenjem volonterske specijalizacije ne doprinosi organizaciji zdravstvene službe, odnosno boljoj zdravstvenoj zaštiti građana, već samo povećava broj doktora medicine, specijalista za određenu oblast, a što nije u skladu sa Strategijom razvoja održivog zdravstvenog sistema. Lepo je to što će neko u toj strategiji razvoja na jedan birokratski način videti potrebe zdravstvenog sistema.
Šta će se desiti kad Nemačka otvori novi konkurs za određene specijaliste, pa vam nekoliko desetina ili stotina lekara ode tamo? Šta će se desiti kad Slovenija raspiše konkurs za usko specijalizovane kadrove, pa mnogi specijalisti odu tamo? Mislim da postoji problem u tome da se neomogući jedna vrsta volonterske specijalizacije i da to ide u susret jednoj viziji, i tako integrisati deo privatnog sektora u državni. Govorili smo i o tome da postoji deficit kardio hirurga.
Sa druge strane imamo prilike a slušamo poslednjih godina i meseci o problemima sa dugim listama čekanja za kardiološke operacije. Zbog nedostatka kvalifikovanih kadrova mnogi se pacijenti šalju u Tursku na lečenje, kao da ne postoje infrastrukturni kapaciteti kod nas. Na žalost, mnogi kadrovi nedostaju jer odlaze u potragu za boljom zaradom i boljim statusom u svom društvu.
Takođe, mislim da je još jednu stvar bitno pomenuti, a to je da li je odbijanje ovog amandmana u skladu sa članom 71. Ustava Srbije, koji definiše pravo na obrazovanje. Citiraću sada tu odredbu koja kaže – svi građani imaju pod jednakim uslovima pristup visokoškolskom obrazovanju. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima itd. Dakle, ovo što sam malo pre naveo mislim da upravo govori u prilog amandmana poslaničke grupe DSS i apelujem na vas, gospodine ministre, da ovaj amandman prihvatite. Hvala.

Zahvaljujem.
Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije je pozdravila što se u ovom predlogu zakona omogućava lečenje zuba i usta za studentsku populaciju. Takođe je tokom načelne rasprave naša poslanička grupa je ukazala na jednu činjenicu da je stomatologija na nekritički način, praktično, skoro u potpunosti ugašena u državnom sektoru, osim nešto preventive i urgentne stomatologije.
Takođe smo tokom načelne rasprave ukazali na problem nefunkcionisanja Stomatološke komore i samim tim i o znatno smanjenih nemogućnosti da se vlast struke čuje u ovom smislu.
Smatramo da nam je potreban jedan održiv i realan koncept stomatološke zaštite, u suprotnom dugoročno mislim da će stanje usta i zuba naše nacije biti katastrofalno.
Ovim amandmanom poslanička grupa DSS je predložila da se dobrovoljnim davaocima krvi koji su to činili više od deset puta obezbedi lečenje usta i zuba. Mislim da je obrazloženje koje se navodi za odbijanje ovog amandmana neprimereno. Pokazuje da onaj ko je pisao odgovore ili potpuno promašio temu o kojoj se govori, ne čitajući navedene razloge u predloženom amandmanu ili je na jedan zlonameran način tumačio amandman sa ko zna kojim ciljem.
Odgovor koji smo dobili je – amandman se ne prihvata iz razloga što se na način predložen amandmanom uvodi sistem plaćanja dobrovoljnog davalaštva krvi, a što je u suprotnosti sa standardima i sa direktivom EU, kojim se zastupa princip nenagrađenog dobrovoljnog davalaštva krvi.
Mislim da onaj ko je ovo pisao nije shvatio da se ova direktiva, na koju se poziva, govori o sprečavanju korupcije i trgovine krvlju, a ne govori se o samim beneficijama koje država može na neki način obezbediti za davaoce krvi. Postavlja se pitanje ko uopšte govori da je neophodno plaćati ovim ljudima davalaštvo krvi? Mislim da je to uvreda i za njih same, jer niko od tih ljudi ne čini to iz materijalnih pobuda, već isključivo iz humanih razloga i razloga solidarnosti.
Ono što je poslanička grupa DSS predvidela, da se ljudima, koji su više od deset puta davaoci krvi, obezbedi lečenje usta i zuba upravo iz razloga da davaoci krvi moraju biti dobrog zdravlja. Svi smo svesni da ukoliko se zapuste usta i zubi to može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija u celom organizmu.
Takođe smatramo da država obzbeđivanjem lečenja usta i zuba za dobrovoljne davaoce krvi demonstrira svoj odnos prema dobrovoljnom davalaštvu krvi u celini, jer kada bi se to smatralo za jednu vrstu nadoknade, kako bismo onda tumačili činjenicu da su dobrovoljni davaoci krvi oslobođeni plaćanja participacije za zdravstvene usluge? To oslobađanje od participacije je slučaj i u Hrvatskoj i u BiH itd.
Kako bismo tumačili da je, na primer, manifestacija "Noć muzeja" dala 30 karata kao simboličan poklon dobrovoljnim davaocima krvi? Podsetiću vas na činjenicu da je u Srbiji neophodno da svakog dana 350 ljudi da krv. Postavlja se takođe pitanje kako se naziva kada su građani prinuđeni da daju krv za svog člana porodice.
Inače, kada se već spominje trgovina krvlju itd, mislim da je ova vlada dovela građane u tako tešku bezizlaznu situaciju, da je nivo frustracije jako visok, pa smo sve češće svedoci da ljudi zaista posežu za nekim očajničkim potezima, kao što je pokušaj prodavanja organa putem oglasa u medijima. Zato apelujem na ministra da prihvati predloženi amandman.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ova dva zakonska predloga koje danas razmatramo predstavljaju nove izmene i dopune već postojećih zakona. S obzirom da na činjenicu da se menja ukupno 103 člana u ova dva zakonska predloga, prethodnih dana je od strane određenih kolega koji su kritikovali odsustvo javne rasprave bilo reči o tome da su ove promene sistemskog karaktera.
Mislim da nažalost ove promene ne predstavljaju sistemsku novinu u smislu načina na koji funkcioniše sektor zdravstvene zaštite i zdravstveni sistem uopšte. Mislim da je stanje u zdravstvu zapravo jedna kvalitetna ilustracija stanja u kojem se mi kao društvo danas nalazimo. Mislim da je, pošteno govoreći, i teško očekivati da ministar koji je došao pre samo nekoliko meseci ima vremena, sredstava i podrške na raspolaganju kako bi ušao u suštinske promene zdravstvenog sistema. Mislim da uloga ministra koji dolazi samo nekoliko meseci pre izbora može biti pokušaj gašenja jedne vrste požara u zdravstvu.
Ne sumnjam da ćete se i vi gospodine ministre složiti da je sistem neophodno postaviti na sasvim drugačije osnove kako bi se obezbedila kvalitetna zdravstvena zaštita uvažavajući potrebu snažne preventive, ali i kvalitetnog lečenja. Takođe, tom prilikom treba imati u vidu da u centru te reforme mora biti pacijentova dobrobit, ali se sa druge strane ne sme zanemariti ni položaj zdravstvenih radnika. Naravno, da bismo imali zdravu naciju nije dovoljan angažman samo Ministarstva zdravlja i ministra zdravlja, već je potreban jedan ozbiljan multisektorski pristup. Ukoliko želite danas da građani budu zdravi, oni moraju imati mogućnost da dišu čist vazduh, da jedu zdravu hranu sa kontrolisanim poreklom, da imaju čistu pijaću vodu na raspolaganju i, naravno, da imaju dobru edukaciju o tome šta su zdravi načini života. Dakle, potrebna je jedna uređena država koja u svakom segmentu obezbeđuje uslove za zdrav život.
Na kraju krajeva, jedno od ključnih vrednosti svakog društva jeste odnos prema bolesnima i slabima i mislim da se i sistem vrednosti u našem društvu može meriti prema tome. Takođe, mislim da je u prethodnim godinama u sektoru zdravstva bilo previše eksperimentisanja, a premalo pravih poteza i oslanjanja na oprobane uspešne modele.
Da li ovi predlozi mogu da odgovore očekivanjima građana? Moj uvaženi kolega dr Milan Dimitrijević pre osam meseci, kada smo takođe imali izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, je ukazao na jedno istraživanje koje je zapravo ilustrovalo očekivanje građana kada je zdravstvo u pitanju, 88% anketiranih građana smatra da u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja građani mogu da se leče po izboru kod privatnog ili državnog lekara. Taj osećaj građana je nesporno utemeljen na jednom realnom iskustvu. Očigledno da postojeće stanje nije doraslo potrebama pacijenata i generalno potrebama zdravstvenog sistema, jer ono što građanin kada dođe kod lekara vidi je loša infrastruktura, liste čekanja, koruptivnost samog sistema, itd.
Mislim da Vlada nažalost nema ni kapaciteta ni ideje, a ni vremena na raspolaganju da se ozbiljno upusti u projekat reforme zdravstva koji bi podrazumevao potpunu promenu načina na koji funkcioniše taj sektor danas. To podrazumeva i donošenje potpuno novog niza zakona, između ostalog i novog zakona o zdravstvenoj zaštiti i novog zakona o zdravstvenom osiguranju. Ključna stvar reforme svakako bi trebalo da bude stvaranje jednog integrisanog sistema zdravstvene zaštite. To bi podrazumevalo uključivanje dobrog dela privatnog sektora u državni prema važećim standardima. Potencijal za to je ogroman. Ilustrovaću to podatkom da u Srbiji ima preko 8500 hiljada privatnih lekarskih, stomatoloških ordinacija, kao i apoteka i da u njima radi oko 10 hiljada zdravstvenih radnika. Dakle, to je jedna čitava armija.
Svakako, uključivanjem dobrog dela privatnog sektora, integrisanjem u državni bi se povećala i kompetitivnost, povećao bi se i kvalitet usluge, a smanjila bi se koruptivnost, jer bi zapravo osiguranik za odgovarajući paket usluga koji se plaća iz fonda mogao da bira gde će da ide. Drugim rečima, imao bi mogućnost izbora da ide tamo gde mu je kvalitet usluge bolji, a gde će manje čekati.
Takođe, tzv. dopunski rad kao prosto za potencijalnu korupciju, o kome je bilo mnogo reči, bi time dobio drugačiji smisao, jer je ista svota novca u igri, pa samim tim bi se i koruptivnost smanjila. Naravno, potrebno je obratiti pažnju i na to kako definisati paket usluga osnovnog osiguranja. Građani su takođe kao jedan od ključnih problema sa kojim se susreću u zdravstvu naveli korupciju. To niej samo problem zdravstva, to je pitanje koje prožima čitavo društvo i jedna vrsta malignom oboljenja koje izjeda čitav naš sistem.
Takođe, značajno je navesti pokrenuti uopšte debatu koliko se transparentno raspolaže novcem u zdravstvu, odnosno samim fondovima. U ovakvoj konstelaciji postavlja se zapravo pitanje da li je Ministarstvo zdravlja nadređeno fondu ili je situacija u potpunosti obrnuta? Koliko je uopšte moguće pratiti tokove u samom fondu?
Svakodnevno smo svedoci afera u zdravstvu gde se pominju ogromne svote novca. Dovoljno je samo navesti nekoliko njih, pa da se stvori slika o kakvoj situaciji je reč. Skoro smo slušali navode o spornih preko milion i po evra vezanih za nabavku vakcina za svinjski grip, potom smo imali prilike da slušamo i čitamo o listama čekanja za onkološke bolesnike u Sremskoj Kamenici, jer su neki drugi pacijenti koji plaćaju imali prednost, digla se i velika prašina oko nabavke 30 vozila hitne pomoći za koju je država platila 80 miliona dinara, nekoliko godina kasnije niti su vozila isporučena niti je novac vraćen državi.
Ono što je ključno jeste da i ove, kao i sve druge potencijalne afere dobiju svoj epilog. Za to jeste potreban pun angažman i ministarstva i ministra zdravlja, ali nažalost to nije dovoljno. Neophodno je angažovanje svih državnih organa kako bi se stvari dovele do kraja, a ne ostale u domenu priče, jer ukoliko to ne bude urađeno onda država šalje poruku da su određeni oblici ponaša prihvatljivi i nisu kažnjivi i onda će tih pojava biti sve više. Generalno, mislim da je potrebna ozbiljnija kontrola tokova novca u zdravstvu.
Mreža ustanova, ona je u značajnoj meri neadekvatna da bi svaki građanin mogao da ima brzi i nesmetan pristup zdravstvenom sistemu. Infrastruktura je u veoma lošem stanju, posebno kada se radi o bolnicama i ustanovama u kojima se pacijenti leče. Na primer, kada pogledate kako izgleda plafon angio sale u Kliničkom centru koji važi za elitnu ustanovu u oblasti zdravstva u Srbiji, jasno vam je kako izgledaju objekti po mnogo siromašnijim sredinama za koje se odvaja mnogo manje novca. Kada se uzme u obzir da je u zdravstvo Srbije u poslednjoj deceniji ušlo 13,5 milijardi evra, građani se sa punim pravom pitaju – gde je taj novac i u šta je on utrošen.
Takođe, postavlja se pitanje zašto nije počela rekonstrukcija kliničkih centara u Srbiji, iako odgovarajući novac za to postoji. Da li je problem pitanje projekata ili nešto sasvim drugo? Nedavno smo i pričali o tome da lokalne samouprave nisu bile u velikoj meri u mogućnosti da preuzmu osnivačka prava za ustanove primarne zdravstvene zaštite zbog toga što su u teškom materijalnom položaju i zbog toga što im je Vlada nažalost ukinula veliki deo transfernih sredstava koji je bila dužna po zakonu da im prebaci.
Iako postoji hiperprodukcija lekara danas od strane obrazovnog sistema, jasno je da postoji deficit specijalizovanih kadrova, jer mnogi motivisani boljom zaradom i boljim položajem napuštaju zemlju. Mislim da je važno da se u ovim izmenama i dopunama zakona o tome povede računa. Ilustrovaću primerom anesteziologa kojima definitivno jesmo deficitarni kao zdravstveni sistem. Ne možete da izvodite bilo kakvu ozbiljniju hiruršku intervenciju bez njih. Takođe, jedan od problema je što mladi veoma teško dolaze do posla kao lekari i samim tim vrlo teško dolaze u mogućnost da budu upućeni na specijalizaciju.
Zbog toga je poslanička grupa DSS i podnela amandman u kome se predlaže da se uvede i mogućnost jedne vrste volonterske, odnosno specijalizacije o sopstvenom trošku, gde bi mladi lekari bili u mogućnosti da vrše specijalizaciju, naravno uz saglasnost sa kapacitetima države, a naravno ne koristeći državna sredstva.
Smanjenje ili ukidanje lista čekanja mora biti jedan od prioriteta. Navešću kuriozitet koji sam čuo pre neki dan na Odboru za zdravlje, a to je da je u Kliničkom centru u Kragujevcu pacijentu za operaciju kolone za stavljanje određene proteze zakazan termin za 2024. godinu. Ovo da nije strašan podatak bio bi smešan.
Međutim, tu ne treba kriviti, nije problem onih koji to tako zakazuju, već je to problem sistema koji tim ljudima omogućava da se na takav način ponašaju. Za neke stvari, kako bi se neke stvari uredile bolje nije potrebno više novca, već bolje organizacione sposobnosti i više volje.
Želeo bih ovim putem da postavim i pitanje za gospodina ministra – za koliko su smanjene liste čekanja na operacije srca, šta je sa njihovom revizijom i da li još uvek postoji partnerstvo javnog i privatnog sektora po tom pitanju? Da li se pacijenti i dalje šalju u Tursku i ukoliko to jeste slučaj, koliki je procenat preživljavanja pacijenata koji odlaze na operacije tamo?
Ove zakonske izmene govore i o poštovanju vremena i unapređenju prava pacijenata. Ali, mislim da imaju ozbiljne nedostatke, jer mislim da ne definišu precizno rokove u određenim slučajevima. Mi smo amandmanski intervenisali kao poslanička grupa DSS, kako bi se neki rokovi precizirali i kako priča o poštovanju vremena pacijenta ne bi ostala samo u domenu deklarativnog.
Kada smo kod već kod prava pacijenata, poslanička grupa DSS se zalaže za donošenje jednog sveobuhvatnog zakona o pravima pacijenata. Ta prava su trenutno, da iskoristim taj izraz, razbacana po različitim zakonima i ukoliko ste želeli to da sintatizujete, to nije ni malo lak posao. Mislimo da bi novi zakon o pravima pacijenata na efikasan način uredio ovu oblast.
Trenutno rešenje zaštitnika prava pacijenata, koji se nalaze po zdravstvenim ustanovama, ima svojih ozbiljnih nedostataka, jer tu osobu, zaštitnika prava pacijenata, plaća ta zdravstvena ustanova, a ta osoba upravo treba da rešava po žalbama i problemima pacijenata koji se žale na neadekvatan tretman u datom ustanovi.
Što se tiče stomatološke zaštite, mislim da jeste pozitivno što izmene i dopune zakona govore o tome da treba uvažiti i pravo studentske populacije na besplatno lečenje bolesti usta i zuba. Smatramo da je stomatologija u državnom sektoru na jedan nekritički način praktično u potpunosti ugašena, osim u segmentu dečije i preventivne stomatologije i nešto malo urgentne stomatologije.
Mislim da jeste teško očekivati da se stvari vrate na staro ovakvim izmenama i dopunama zakona a na kraju krajeva, to je verovatno i nerealno očekivati zbog nedostatka novca, sa kojim se kao društvo u celini suočavamo. Ipak mislim da dugoročno, kroz jedan integrisani model zdravstvenog sistema, kako sam malo pre govorio, stomatologija mora da pronađe jedan održiv i realan koncept i da se nalazi između ova dva ekstremna rešenja, ni stanja kakvo je bilo nekada, a ni stanja kakvo je danas.
Zbog teške materijalne situacije i nedovoljno izražene preventive, građani se odlučuju za odlazak kod stomatologa samo kada imaju urgentne i ozbiljne probleme. Na žalost, komora praktično ne funkcioniše već duže vreme, pa se zbog toga i slabije čuje glas struke kada je ova oblast u pitanju.
Poslanička grupa DSS je podnela amandman i u ovom pravcu, gde se ukazuje na potrebu da se dobrovoljnim davaocima krvi koji su dali krv više od 10 puta omogući takođe isti tretman kao i za studente, kako bi se prosto poslala jedna poruka društvu sa jedne strane, a sa druge strane oni koji su dobrovoljni davaoci krvi naravno da moraju biti zdravi kako bi i to davalaštvo bilo kvalitetno.
Pitanje skrininga koje se definiše ovim zakonskim izmenama jeste veoma bitno, jer smo na žalost vodeći u Evropi po određenim malignim oboljenjima, kada je u pitanju npr. rak grlića materice, koji je praktično potpuno izlečiv ukoliko se detektuje u ranoj fazi i pristupi se tretmanu i mislim da se na to mora obratiti pažnja. Tu je edukacija veoma bitan faktor i u ovom pitanju, kao i po mnogim drugim pitanjima iz oblasti zdravstva.
Dovoljno je reći podatak koji smo i nedavno imali prilike da čujemo, da prosečan građanin u Srbiji koristi 14 kutija lekova godišnje i to uglavnom antidepresiva. Mislim kada je reč o antibioticima situacija nije ni malo povoljnija.
Kada se ovo sve sagleda, može se zaključiti da to može na ozbiljan način kompromituje zdravlje ljudi. Ovo zahteva jedan povećan angažman i samih lekara i farmaceuta, a naravno i uključivanje građana u određene procese edukacije.
Očigledno da ove izmene i dopune zakona nisu dovoljne da se reše nagomilani problemi sa kojima se suočavaju građani, kada je u pitanju njihovo pravo na zdravstvenu zaštitu. Želeo bih da zaključim, citirajući definiciju zdravlja od strane Svetske zdravstvene organizacije, koja glasi – Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, duševnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti ili iznemoglosti.
Da li smo mi zdrava nacija kada se ova definicija analizira u kontekstu ove samozvano socijalno odgovorne vlade? To je još jedno od pitanja za vas, gospodine ministre. Zahvaljujem.

Član 107. Mislim da je kolega, malopre govoreći…

Otkud znate o čemu želim da govorim?

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Ovim putem želim da iskažem žaljenje što nijedan ministar trenutno nije prisutan u sali, izgleda da slabo koga zanima pitanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Mogu da razumem što nema potpredsednika Vlade, Đelića, koji je formalno trebalo da predstavlja ovaj predlog zakona, ali mislim da je ovde danas trebalo da bude i ministar rada i socijalne politike. Doduše, mogu da razumem i odsustvo ministra rada i socijalne politike, jer je verovatno Vladi, kakva je ovdašnja, ako ne najteži a onda svakako najneprijatniji zadatak biti ministar rada i socijalne politike, jer su te dve oblasti zapravo oblasti koje najbolje ilustruju svu težinu i kompleksnost situacije u kojoj se nalazimo kao društvo i kao država.
Ovo kažem zato što je na početku rada ove vlade, pre tačno tri godine, veoma često korišćen termin – socijalna odgovornost. Naravno, socijalna i ekonomska situacija generalno su blisko povezane. Socijalna situacija i plaćanje doprinosa ne može zavisiti isključivo od umeća nadležnog ministarstva da organizuje oblast, već u najvećoj meri zavisi od mogućnosti države da stvori ambijent i obezbedi uslove za razvoj privrede, za otvaranje novih radnih mesta, za privlačenje novih investicija. Samo se tako stvaraju preduslovi da se obezbede sredstva za jedan održiv sistem socijalne zaštite.
Zaduživanje države, naročito komercijalnim kreditima, kako bi se neke od ovih, uslovno rečeno, rupa popunile nije dobro rešenje jer se time samo dalje siromaši država koja se dodatno zadužuje i stvara se još veći broj ljudi koji su zavisni od pomoći. Sve ovo utiče i na kapacitet građana da uplaćuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Svako onaj ko se smatra odgovornim trebalo bi da stavi prst na čelo i da razmisli o tome da će sve te kredite jednog dana neko morati i da vraća.
Ne smemo se ponašati po onoj maksimi Luja 15. koji je rekao – Posle nas i potop. Još manje je dozvoljeno ponašati se po maksimi Luja 14. koji je rekao – Država, to sam ja. Nažalost, posle rekonstrukcije Vlade koja je pompezno najavljivana u javnosti, u potpunosti je izostala vizija kako se ozbiljno posvetiti privrednom oporavku zemlje a samim tim i snaženju sektora socijalne politike. Niko od stranaka na vlasti nije ponudio sveža rešenja. Administracija, i pored pukog spajanja resornih ministarstava, ostala je glomazna, neefikasna i skupa. To se najbolje oslikava i na trenutnoj socijalnoj mapi Srbije. Dovoljno je samo reći činjenicu da imamo preko 700 hiljada ljudi koji živi ispod granice siromaštva, a prema podacima MMF u poslednje tri godine izgubljeno je 400 hiljada radnih mesta. Takođe, šokantna je činjenica da 167 hiljada ljudi godišnje padne ispod linije siromaštva.
Zakonski predlog koji je danas na dnevnom redu uglavnom je tehničke prirode i bavi se usaglašavanjem terminologije sa nizom drugih zakona i nekim manjim intervencijama. Njegovi dometi nisu takvi da bi mogao da donese neke krupne i ozbiljne pomake u socijalnoj sferi.
U obrazloženju razloga za donošenje zakona na prvom mestu se nalazi potreba uređivanja osnovnih doprinosa za sveštenike i verske službenike. Predloženo rešenje jeste u redu i mislim da je pozitivno što se sa jedne strane poštuju propisi iz sfere socijalnog osiguranja, a sa druge se uvažava unutrašnje pravo crkava i verskih zajednica. Drugim rečima, ostavlja se pravo samim crkvama tj. verskim zajednicama da kao autonomne zajednice uređuju stepen osnovice doprinosa, u skladu sa sopstvenim propisima.
Ovde je bitno reći i spomenuti da je još od 2004. godine, preko Ministarstva vera, država izdvajala novac za uplaćivanje doprinosa sveštenstvu za ugrožena i rubna područja, kao što je, na primer, KiM. Naravno, u međuvremenu se povećao i sam broj sveštenika i sve celokupne potrebe i postavlja se pitanje da li je moguće ostvariti u trenutnoj situaciji da ovakvu vrstu uplata preuzme da vrši Fond za socijalno osiguranje? To bi, naravno, ujedno bilo i pitanje za ministra.
Sa druge strane, svedoci smo da je u prethodnom periodu bilo i dosta debate da li je i na koji način moguće rešavati problem socijalnih doprinosa za sveštenstvo na nivou lokalne samouprave. Naravno, mislim da u ovom trenutku nije čak ni realno raspravljati o tome, s obzirom na činjenicu da je država u značajnoj meri smanjila i ukinula transfere lokalnim samoupravama pa su prosto mnogi posvećeni pukom preživljavanju i ne mogu da razmišljaju ni o čemu više.
Izmene i dopune zakona takođe definišu i način utvrđivanja plaćanja doprinosa za preduzetnike koji koriste porodiljsko odsustvo. Podsetiću vas na problem iz ove oblasti, o čemu je dosta govoreno u poslednje vreme. Naime, to je do sada bilo rešeno Uredbom koja je zapravo faktički nalagala ženama preduzetnicima da ukoliko kao majke koriste porodiljsko odsustvo, moraju da zatvore svoje preduzeće. Takođe, te žene su dobijale rešenje od poreskih uprava, da moraju da retroaktivno uplaćuju sredstva za socijalne doprinose po osnovu samostalne delatnosti za period dok su na porodiljskom odsustvu.
U Srbiji ima oko 50 hiljada žena preduzetnika i dosta se polemisalo da li ova uredba krši kako njihova osnovna ljudska prava, tako i zakone ove države, odnosno Zakon o radu, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova.
Takođe, postavlja se pitanje kakva se ovim putem šalje poruka i dovodi se u pitanje cela priča o privatnoj inicijativi, razvoju malih i srednjih preduzeća, ekonomskom razvoju i podrška ravnopravnom učešću žena u privrednom životu naše države.
Smatramo da je pozitivno što zakonodavac usklađuje ovaj predlog zakona sa Zakonom o volontiranju, na način da se volonterima pruža podrška u slučaju povrede ili invaliditeta na radu. Ipak moramo biti pošteni i moramo reći da se ovakvim ad hok inicijativama mogu uređivati neki segmenti sistema, ali se neće rešiti krupni strateški problemi.
Mislim da se može postaviti i pitanje kakve vrednosti u našem društvu vlast nameće građanima? Naime, u takvom smo stanju da je najveća usluga koju neko danas može da vam učini, to je da vam obezbedi bilo kakvo radno mesto. Zapošljavanje bi moralo da bude normalna i uobičajena stvar, na bazi stručnosti i na bazi volje za radom, a na državi je da stvori takav ambijent i time bi se rešilo i pitanje sredstava za doprinose za socijalno osiguranje, jer sa povećanjem broja radnih mesta i jačanjem privrede se povećava i količina sredstava koje je moguće uplatiti.
Zabrinjava, takođe, podatak da se doprinosi od strane poslodavaca za oko 600 hiljada građana uplaćuju neredovno ili se uplaćuju na minimalac, a za oko 300 hiljada građana se uopšte ne uplaćuju. Dug je oko 170 milijardi dinara za neuplaćene doprinose. Od 1. januara 2010. godine trebalo je da zaživi pravilo po kojem niko ne bi mogao da podigne novac za platu ukoliko prvo nije uplatio doprinose, ali se to, nažalost, nije dogodilo. Doprinose ne uplaćuju samo oni kojima to država dozvoljava, jer država, zapravo, ima lošu kontrolu. Problem je stanje u kome se nalazi naša privreda.
Svi ovi podaci govore o tome da se nalazimo pred socijalnim cunamijem. To jeste strašno, ali je još strašnije kada vidimo da oni koji vode državu nisu toga svesni i nude nam drugačiju realnost od one koju svaki dan vidimo na terenu. To se najbolje vidi iz toga kada predsednik Vlade tvrdi da zaposlenost raste, a odmah potom ga demantuju stručnjaci iz Zavoda za statistiku, koji imaju sasvim suprotne tvrdnje. Naravno, po ovom pitanju Zavod za statistiku citirao je i MMF i Eurostat i Svetska banka, a predsednika Vlade citiraju samo pojedini mediji, neki ga citiraju da bi ovu izjavu izdvojili kao kuriozitet, a neki po službenoj dužnosti.
Izlaz iz ove situacije nije lak, ali ga ima. Da bise tim putem krenulo, mora se prvo realno sagledati situacija i priznati da problem postoji. Mora se pogledati istini u oči i videti da samo u Beogradu postoji 1.800.000 naloga za prinudno izvršenje naplate zbog dugova građana prema "Infostanu", EPS, "Telekomu" itd. Dakle, zbog dugova građana za namirenje bazičnih potreba.
Zamislite tek koliki je taj broj slučajeva na nivou cele Srbije. Verovatno i na navedenim podacima predsednik Vlade i temelji optimizam da će na sledećim izborima dobiti još jedan mandat i da nema šanse da izgubi, jer je Vlada postigla značajne rezultate. Malopre navedeno jesu impresivni rezultati, samo sa negativnim predznakom.
Zanimljiva je još jedna stvar, a to je da je juče čak i ambasador Švedske apostrofirao Vladu Republike Srbije kao odgovornu za to što su veliki delovi Srbije bukvalno ispražnjeni migracijom stanovništva. Očigledno je da ova vlast nema jedinstvenu politiku, nema strategiju delovanja, nema kapacitet da povede zemlju iz opšte krize.
Da zaključim, ovaj zakonski predlog neće doneti rešenje mnogih gorućih problema, što ruku na srce i nije bila ambicija njenog pisca. Hvala.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, svi ćemo se složiti da je pravo na socijalnu zaštitu osnovno ljudsko pravo, jedno od osnovnih tekovina civilizacije, te se stoga ne može posmatrati kao izdvojeni segment društva. S obzirom na to da ona jeste jedan od stubova društva, prema tome se može meriti koliko je jedno društvo zrelo i koliko je jedno društvo vitalno.
Socijalna zaštita ne predstavlja i ne sme predstavljati samo odnos prema pojedincu, već mora predstavljati i stepen brige o društvu u celini.
Socijalna zaštita konkretno u našoj državi zavisi od političke volje, s jedne strane, i realnih odnosno objektivnih mogućnosti, s druge. Nedostatak makar jednog od navedenih preduslova ovu oblast može definisati kao neefikasnu ili nedovoljno dobro organizovanu kako bi adekvatno odgovorila na potrebe društva.
Kao željeni efekat ovog zakona navodi se širenje baze korisnika socijalne zaštite za 39%, što bi prema nekim podacima koji su izneseni u javnost praktično značilo povećanje broja porodica koje primaju socijalnu zaštitu sa 70.000 otprilike na 100.000. Sada se, naravno, postavlja pitanje da li će to biti moguće, izvodljivo i da li će to biti dovoljno da se prate celokupne potrebe društva. Svi znamo da je trenutno rapidno rastući trend siromaštva i svi smo svesni da se problem siromaštva dugoročno ne može rešavati tako što će svi biti uključeni u primanje socijalne pomoći, već tako što će se obezbediti posao za veliki broj ljudi, a to je praktično nemoguće bez pokretanja ekonomije, otvaranja novih radnih mesta, pojačavanja izvoza itd.
Mislim da je generalni problem, dakle, ne samo sektora socijalne zaštite, već i zdravstvenog sektora i mnogih drugih sektora u našem društvu, to što se preventiva zanemaruje ili joj se nedovoljno posvećuje pažnja.
Sistem socijalne zaštite ne sme se svesti na jednu vrstu davanja milostinje, već mora postojati proaktivan pristup, koji će se baviti uzrokom, a ne samo posledicom određenih problema. Na primer, zakon govori o smeštaju u drugu porodicu, o domovima itd., a prema mom mišljenju, nedovoljno se bavi samom biološkom porodicom kao mestom gde bi dobar deo problema mogao efikasno da se rešava.
Ovaj predlog zakona takođe govori o decentralizaciji socijalne zaštite, odnosno decentralizaciji socijalnih usluga. To samo po sebi nije rđava intencija, ali se postavlja pitanje kako se misli da lokalne samouprave obezbede dovoljno sredstava od države za normalno funkcionisanje sistema socijalne zaštite kada država nije u stanju ni da osnovna transferna sredstva lokalnim samoupravama prebaci, što je inače i dužna po Zakonu o lokalnoj samoupravi?
Takođe, sam proces decentralizacije socijalne zaštite treba pažljivo vagati, s obzirom na iskustva iz regiona. U nekim zemljama u tranziciji se nekritički pristupilo decentralizaciji socijalne zaštite, što je praktično dovelo do kolapsa tih sistema.
Na kraju, proces izgradnje odgovarajućih kapaciteta se ne može završiti preko noći, to je jedan zahtevan proces, dugotrajan. Svi znamo da su kod nas prisutne velike regionalne disproporcije i razlike, pa bi se u tom kontekstu moglo postaviti pitanje kako ujednačiti standard usluga socijalne zaštite u celoj Srbiji.
Predlog zakona takođe drugačije tretira radno sposobne građane koji primaju socijalnu zaštitu. Sistem zaštite koji predviđa obezbeđivanje posla radno sposobnim ljudima u načelu je dobra ideja, ali mislim da nedostaje ozbiljan i projektivan pristup, jer kako očekivati da država obezbedi i ponudi adekvatan posao tim ljudima kada nije bila u stanju da spreči da u poslednje tri godine 400.000 ljudi ostane bez svojih radnih mesta? Da li će biti dovoljno kvalitetnih programa prekvalifikacije? To je takođe jedno od pitanja o kojima bi valjalo razmisliti.
Postavlja se, takođe, pitanje nejasnog odnosa državnih i privatnih pružalaca usluga, naročito njihovog finansiranja. Način na koji je postavljena uloga centara za socijalni rad ostavlja prostora da za jedan projekat koji centar za socijalni rad propiše (i propiše određene uslove) apliciraju ljudi koji su zaposleni u tom centru, naprave neku nevladinu organizaciju i zapravo sprovode sam projekat koji su oni i zacrtali i uzimaju određena sredstva za to.
Uostalom, kako se očekuje da sistem socijalne zaštite efikasno funkcioniše kada zaposleni u ovoj oblasti već nedeljama ukazuju javnosti na loše uslove rada i najavljuju štrajk?
Objektivno, siromašenjem građana u poslednje tri godine i povećanjem broja ljudi koji gravitiraju ka liniji siromaštva pokazalo se da ova oblast zahteva ne samo adekvatan zakonski odgovor, već i niz suštinskih mera kako bismo se sa ovim izazovom suočili. Ilustracije radi, nezaposlenost je oko 26%, 400.000 ljudi je u poslednje tri godine ostalo bez posla, blizu milion ljudi gravitira ka liniji siromaštva.
Nivo frustracije građana je, logično, pojačan, jer su njihova očekivanja bila podgrevana različitim nerealnim obećanjima o pokretanju ekonomije, o otvaranju velikog broja radnih mesta, određenim novčanim iznosima za besplatne akcije koje su podeljene građanima, rastu standarda itd.
Takođe vredi napomenuti da je 2008. godina prva posle 2000. godine u kojoj je zabeležen rast siromaštva, za razliku od prethodne 2007. godine u kojoj je praktično prepolovljen broj siromašnih u odnosu na 2002. godinu.
Mislim da je bitno reći da je veoma tužno da preko 60% invalida živi ispod granice siromaštva, ali da je podjednako tužno i to da najugroženija starosna grupa što se tiče siromaštva jesu deca do 13 godina.
U zaključku, mislim da je bitno reći da iako je ova vlada samu sebe definisala kao socijalno odgovornu, ona je zapravo na tom testu pala, verovatno više nego na ičemu drugom. Glomazna, sa uvećanom administracijom, a ne mislim da će se rešenje problema naći u spajanju i smanjenju broja ministarstava, jer će administracija ostati, Vlada koja ne rešava, već generiše teškoće.
Mislim da se vođenje socijalne politike ne sme i ne može svesti na jednog čoveka, već mora biti jedan sistemski odgovor države, multisektorski. Bojim se da probleme neće rešiti nekoliko nastupa u kojima se pokazuje empatija, u kojima se obilaze socijalno ugroženi ljudi, kojima se nose pomorandže itd.
Mislim da je za poboljšanje kursa socijalne politike potrebna nova vlada i da ovaj zakonski predlog, bez obzira na to što predstavlja pozitivni pomak, nije dovoljan da reši nagomilane probleme. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Amandman poslaničke grupe DSS je za cilj imao da se spreči povećanje stope PDV sa 8% na 18% na računare i na hotelske usluge.
Mislim da je sama reakcija javnosti ukazala na pogubnost i štetnost ove odluke i prosto je navela vladajuću koaliciju da razmisli o revidiranju ove odluke. Ova odluka u praktičnom smislu bi značila povećanje prosečne cene računara od 3000 do 10 000 i hotelskih usluga za recimo 2500 dinara po noćenju.
Toliko o dostupnosti računara za mlade. Toliko o školovanju i toliko o informatičkom društvu itd.
Cela situacija je dobila i karakter sapunske opere ovih dana. Prvo je Vlada na svojoj sednici usvojila predlog da se stopa PDV poveća sa 8% na 18% za navedene artikle. Potom su pojedini ministri koji su na sednici Vlade glasali za ovu odluku i sami kritikovali ono za šta su glasali. Potom je ministarka finansija rekla da nije nikakv problem da se ovo povećanje ne ostvari, ali da je to trebalo uraditi u samom postupku pravljenja budžeta. Potom, poslanici vladajuće većine podnose amandman koji je naravno istovetan našem i sa istim smislom.
Imam neki osećaj da će ipak Vlada, da će parlament glasati za amandman koji su predložili poslanici vladajuće većine. Na kraju će ispasti da je vladajuća koalicija samu sebe pobedila i spasila građane od povećanja PDV na računare i hotelske usluge.
(Predsednik: Zahvaljujem. U tom slučaju ćete imati i vi satisfakciju.)
Koristiću vreme grupe, koje mi je preostalo.
(Predsednik: Koristićete vreme? Imate još 45 sekundi.)
Tako je.
Zanimljivo je takođe videti šta stoji iza ove namere. Mislim da je ovo jedna vrsta potcenjivanja građana i da iza ovoga stoji mnogo više potreba za ostvarenje nekog marketinškog efekta nego, zaista, za dobrobit građana. U suprotnom, ne bi bilo ni predlagano ovo povećanje. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama je još jedan set zdravstvenih zakona, koje kao i prema dosadašnjoj praksi razmatramo u paketu, odnosno u objedinjenoj raspravi.

Jedan zakonski predlog jeste u potpunosti nov, a dva predstavljaju izmene i dopune postojeće zakonske regulative, iako smo jedan od njih menjali nedavno.

Mislim da je neophodno da se zdravstvo kao sistem posmatra u celini i da se zdravstvo planira dugoročno i strateški, a da se ne vuku neki ad hok potezi od situacije do situacije.

Izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti smo imali prilike da nedavno usvajamo ovde. Mislim da je to bilo u novembru. Postavlja se pitanje – da li je tada bilo moguće predvideti da će za mesec dana opet biti potrebe za tako nečim? Doduše, tada jeste bilo reči o dopunskom radu lekara, što jeste jedna sasvim druga tema, a sada o nečemu sasvim drugom, ali ako ni zbog čega drugog, racionalnosti radi, mislim da je to trebalo učiniti, jer je već tada bilo jasno da ističe rok od pet godina za preuzimanje ustanova primarne zdravstvene zaštite od strane lokalnih samouprava.

Drugim rečima, prema zakonu iz 2005. godine osnivačka prava je trebalo da budu spuštena sa nivoa države na nivo lokalnih samouprava. S obzirom da to nije učinjeno u određenom broju sredina, logično je da se ovim predlogom taj rok prolongira.

Sada se postavlja pitanje – zbog čega i koliki broj lokalnih samouprava nije bio u stanju da taj posao izvede do kraja? Razlog je veoma jednostavan – njihovi budžeti nemaju kapacitet i nisu u stanju da odgovore tom zadatku.

Kad se uzme u obzir da je Vlada, ne uvažavajući Zakon o lokalnoj samoupravi, značajno smanjila transferna sredstva lokalnim samouprava i do 40%, sve je jasno.

Da podsetim, transferi su praktično najveći izvor prihoda za lokalne samouprave. Takav potez samo pojačava i produžuje krizu, a da ne govorim kada se tome dodaju efekti inflacije i drugi negativni prateći efekti.

Dakle, i sama Stalna konferencija gradova i opština je takođe upozoravala Vladu na pogubnost ovakvih odluka. Nije li to ključni razlog zašto lokalne samouprave beže od preuzimanja osnivačkih prava, a mnoge neće još duži niz godina biti u stanju da to učine.

Čini mi se da je to upravo suprotno principima decentralizacije u koje se zaklinju neke stranke koje sede u Vladi. Imali smo prilike od novih kolega da čujemo kako ove izmene i dopune zakona su zapravo jedan doprinos daljoj decentralizaciji.

Mislim da je reč upravo o suprotnoj pojavi i da se ovim samo interveniše kako bi se prosto zakonski prolongirao rok za preuzimanje osnivačkih prava za zdravstvene ustanove.

Dakle, sama ideja zakona iz 2005. godine dobija drugačiju konotaciju i drugačiji smisao kada se uzme generalno ponašanje Vlade Srbije prema lokalnim samoupravama.

Drugi segment izmene i dopune ovog zakonskog predloga jeste uvođenje sada i formalno kroz zakon proceduralno da ministar propisuje visinu naknade za rad članova Komisije za polaganje stručnih ispita. Opet se, naravno, stvari centralizuju. Nekoliko kolega je sasvim opravdano u dosadašnjem toku diskusije postavilo pitanje zašto ne bi bilo moguće to prepustiti recimo Srpskom lekarskom društvu ili komorama itd.

Još jedna stvar kada je u pitanju ovaj zakonski predlog koja može delovati banalno, uvodi se da ministar propisuje izgled službenog odela za zdravstvene inspektore. U redu, jeste da postoji jedna vrsta kodeksa i pristojnog odevanja i ukoliko postoje neke posebne potrebe da se na to obrati pažnja, međutim to mislim da je moguće regulisati jednom vrstom pravilnika. Naravno ne sumnjam da vi nećete zloupotrebiti tu odredbu, ali možda nekom u budućnosti može pasti na pamet da uniformiše zdravstvene inspektore ili da, recimo, uvede određenu vrstu odela, marku odela koje zdravstveni inspektori treba da nose itd.

Kad je reč o izmenama i dopunama Zakona o komorama, osnovni zakon je takođe donet 2005. godine. To je bio dobar način da se posle šest decenija ponovo uspostavi kontinuitet principa nezavisnog strukturnog organizovanja u zdravstvu.

Ciljevi su veoma značajni i dobri, počev od promovisanja visokih standarda u profesionalnom i etičkom smislu, unapređivanja znanja, zaštiti interesa struke itd.

Ovo je trebalo, između ostalog, da zaštiti lekare od jedne vrste zloupotrebe u dnevno-političke svrhe, da ne dozvoli da lekari budu jedna vrsta monete za potkusurivanje u političkim nagodbama. Drugim rečima, komore kao .esnafske organizacije za osnovni zadatak treba da imaju da štite struku i da budu u potpunosti van politike.

Ove zakonske intervencije pokazuju da se u tome do kraja i nije uspelo jer u suprotnom ne bismo danas imali izmene i dopune ovog zakona.

Obrazloženje za razmatranje ovog zakona jeste da postoji problem u radu Stomatološke komore, kako je ministar rekao – niko nije mogao da predvidi da u Stomatološkoj komori nakon isteka mandata niko neće da sprovede nove izbore i da konstituiše organe, zato se i radi izmena zakona da se to ne bi događalo.

Razgovarajući sa kolegama poslanicima koji su članovi Odbora za zdravlje i porodicu stekao sam utisak da oni baš ne dele isto mišljenje sa ministrom. Oni navode da je sam Odbor u nekoliko navrata zahtevao reakciju Ministarstva u smislu nadzora u toj komori zbog problema koji postoje. Čak je i donesena i jedna odluka i upućena Ministarstvu.

Logično je bilo, ukoliko postoje problemi, da se izvrši nadzor, ukoliko postoje određene nepravilnosti i utvrde se da se sazove nova skupština. Dakle, Odbor je to mogao da pretpostavi, a šta je sada posledica svega toga? Zakon se menja tako što se uvodi princip da Ministarstvo dobija pravo da formira jednu vrstu prinudne uprave od 11 članova. Da li se zbog toga čekalo da istekne rok.

Dakle, samo komorsko organizovanje dobija jednu vrstu novog smisla i nove konotacije, jer, kako predstavnici Lekarske komore kažu, ovim se narušava princip nezavisnosti i ozvaničava se direktan upliv Ministarstva zdravlja u izborni proces u komorama.

Na primer, Lekarska komora je izašla sa jednom zanimljivom inicijativom da se u izmenama i dopunama ovog zakona definišu neke stvari vezane za organizovanje edukacije, dakle, da se proces organizovanja edukacije poveri komorama kako bi se smanjila koruptivnost odnosno kako bi se izbegao neprincipijelan uticaj određenih interesnih grupa, prvenstveno iz sveta farmaceutske industrije, na lekare što se tiče terapije koju prepisuju itd. Takav model postoji u susednoj Makedoniji. Toga na primer nema u ovom izmenjenom zakonskom predlogu.

Generalno, kada se slične stvari dešavaju, lekari mogu da se pitaju da li mogu imati poverenja u lekarske komore da će kao nezavisna tela da štite njihove interese i da budu lišeni dnevne politike. Stoga i ne čudi nizak odziv na izborima za rukovodstvo lekarskih komora. Ako se ne varam, u Beogradu je bio, što se tiče lekarske komore, odziv na izborima oko 6%, a na nivou Srbije oko 13%.

Da li neko pokušava da politizuje rad komora? Naravno da ne bi valjalo da jedna na primer najveća stranka ima ključni uticaj na rad jedne komore, a da druga možda nešto manja stranka vladajuća ima uticaj na rad druge komore. Mislim da to u potpunosti negativno utiče na sav smisao komorskog organizovanja.

Prilike u zdravstvu oslikavaju i celokupno stanje u državi. Imali smo prilike da čujemo ministra zdravlja koji je prekjuče na televiziji rekao da je na primer Fond do 2009. godine mesec za mesec izmirivao svoja dugovanja prema apotekama vezano za nabavku lekova, a da posle rebalansa budžeta te godine nije bilo novca za plaćanje iz više razloga. Kao jedan od razloga je navedeno da je došlo do zaustavljanja, do prestanka plaćanja iz budžeta doprinosa za nezaposlena lica, odnosno za lica bez prihoda, kao i da je broj tih lica povećan u poslednje dve godine sa milion i 800 hiljada za 300 hiljada, na dva miliona i sto hiljada ljudi koji ne rade.

Navedeno je da problem u zdravstvu koji podrazumeva mogućnost nestašice gaze ili nekih drugih lekova nije samo resorni problem, već da je to odgovornost svih drugih ministarstava, ministarstva trgovine, ekonomije, kao i cele Vlade.

Gospodine ministre, u potpunosti se slažem s vama kada je ova konstatacija u pitanju da je ova vlada odgovorna za trenutno stanje u državi i zbog toga treba da budu što pre raspisani vanredni parlamentarni izbori.

Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama jeste značajan korak napred, tim pre što ovu oblast treba urediti detaljno. Ovo je prvi zvanični dokument vezan za ovo pitanje posle ukaza koji je potpisao Josip Broz Tito jJoš 1973. godine o proglašenju Zakona o ratifikaciji Konvencije o psihotropnim supstancama. To je ovaj dokument.

Pažljivo smo čitali ovaj zakonski predlog. Napisali smo niz amandmana koje očekujemo da prihvatite, a o tome ćemo detaljnije govoriti u raspravi u pojedinostima.

Na kraju, zamoljen sam i od kolega sa Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju da u vezi sa celokupnom ovom problematikom iznesem jedan njihov apel.

Kao što znate, Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju, koja radi pri Stomatološkom fakultetu, jeste u oktobru u potpunosti ispunila svotu novca koju je dobila od Fonda. Mislim da je u pitanju oko 215 miliona dinara. S obzirom da od tada nema finansiranja njihovih aktivnosti oni su ograničili svoju aktivnost na dve operacije dnevno.

Moram da kažem da je to zabrinjavajuće jer Klinika za maksilofacijalnu hirurgiju je ne samo naš najprestižniji naučno-nastavni centar u toj oblasti. Svi maksilofacijalni hirurzi u državi tu mogu zaista da dobiju najreferentnije i najbolje znanje o svom poslu.

Dakle, posledica svega toga da se mnogi pacijenti koje bi trebalo zbrinuti na toj klinici upućuju na ORL kliniku i na onkologiju, a vi znate da nema pozvanije klinike za operaciju tumora maksilofacijalne regije od ove same klinike. Na kraju krajeva mislim da ovo pitanje treba rešiti što pre, to je veoma stara klinika i neću da ulazim u modalitete kako bi to moglo da se reši? Da li bi joj bio dodeljen status ustanove, bolnice od nacionalnog značaja ili već neki drugačiji način, ali mislim da se ovim pitanjem treba zabaviti.

Mislim da ste nam vi, gospodine Vukoviću, rekli činjenicu da je juče i prekjuče i da danas možda pada sneg u Beogradu.
Niste rekli ništa novo na šta sam ukazao. Ukazao sam na to da je ministar rekao da nije mogao da predvidi da će doći do ovakve vrste problema u Stomatološkoj komori i da neće postojati niko da sazove i organizuje skupštinu, jer će faktički rok isteći. To sam i konstatovao.
S druge strane sam konstatovao da se ljudi u Odboru za zdravlje bave i ovim pitanjem i da smo konstantno podsećali ministarstvo da ovakva vrsta problema postoji. Ne znam da li vodite na Odboru za zdravlje stenografske beleške, ali mnoge kolege koje su tu, a verujem da ne lažu, ukazale su na to. To je jedna stvar.
Što se tiče decentralizacije, upravo sam ukazao na to da s obzirom da su ukinuta transferna sredstva lokalnim samoupravama u značajnoj meri, to jeste uticalo na njihove budžete i one nisu, prosto, u pojedinim opštinama u stanju da preuzmu osnivačka prava za primarne zdravstvene ustanove. To je prosto činjenica. Vi ništa niste drugo rekli i novo, a na kraju krajeva, nisam se na vaše izlaganje osvrnuo, već na izlaganje vašeg kolege. Toliko.

Mislim da povodom ovog današnjeg zakonskog predloga i vašeg izlaganja se vidi u kolikoj se meri vi zalažete za nezavisnost rada komora.
Ono što vi niste razumeli, pretpostavljam, iz moje diskusije ste imali potrebu na to i da reagujete, jeste da sam rekao da je Odbor za zdravlje tražio da Ministarstvo zdravlja u skladu sa Zakonom o komorama, što mu i jeste zakonsko ovlašćenje, izvrši nadzor nad zakonitošću rada komore, a ne da se meša u rad komore.
Ukoliko je bilo nekih protivzakonitih aktivnosti, da se prosto time pozabavi. To, naravno, dalje proizvodi sve druge konsekvence. Kao što sam rekao, mislim da ove današnje izmene i dopune zakona sasvim dovoljno govore koliko ministarstvo želi da se uključi u rad komora i na koji način, a to je jasno i rečeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada se pogleda Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama teško je oteti se utisku da je zadužbinarstvo kroz istoriju delilo sudbinu same države.
Kako se društvo razvijalo? Kada je društvo prosperiralo tada se i zadužbinarstvo razvijalo. Zadužbinarstvo je bila i jedna vrsta lakmusa, dakle ogledalo samog stanja u društvu. Tako je možemo reći i danas. Kroz zadužbinarstvo se šalje jedna vrsta političke poruke, kako na unutrašnjem političkom planu, tako i na spoljnom.
Izlišno je posebno govoriti o bogatoj tradiciji zadužbinarstva i rezultatima koji su zaista impresivni. Dakle, posebno u periodu dinastije Nemanjića, kao i u periodu između dva svetska rata, a interesantno je da za taj period ne postoje neki značajni podaci koji bi govorili o bitnim zloupotrebama u ovoj oblasti.
Zadužbine u punom smislu reči predstavljaju blago jednog naroda, a mnogi pojedinci su slali određenu vrstu poruka, time što su osnivali zadužbine, a neki su sprečavali da njihovo ime padne u zaborav. Kao što je i više kolega danas citiralo, Ivo Andrić je rekao – da čovek može da umre dva puta, dakle prvi put kad nastupi fizička smrt, a drugi put kad njegova zadužbina odumre.
Ključna dobit i razlog za donošenje ovakvog zakona bi zapravo trebalo da bude uspostavljanje kontinuiteta zdravog zadužbinarstva, koje je nažalost prekinuto i mogu reći ugušeno i uništeno posle Drugog svetskog rata. Nažalost ovaj zakon nema kapacitet da uspostavi taj prekinuti kontinuitet. Sama rasprava, tj. debata o zakonskom predlogu jeste postojala, ali su njeni dometi ograničeni s obzirom da mnogo toga jeste rečeno, a malo toga inkorporirano u sam Predlog zakona.
Aktuelni zakon nesporno treba menjati i mislim da su se svi oko toga danas složili. Postoje mnogi problemi, počev od neusaglašenosti sa Ustavom u mnogim segmentima, poput instituta kao što je pitanje društvene imovine itd.
Takođe, postoji čitav niz nejasnoća o kvalitetnom praćenju rada fondacija, tako da s jedne strane Ministarstvo kulture jeste bilo zaduženo da vodi jednu vrstu evidencije, a s druge strane su lokalne samouprave bile zadužene da vode računa o ispravnosti rada samih fondacija, a međusobna koordinacija tu uopšte nije postojala.
Zbog toga i ne čudi da su se javili slučajevi koji su zaista uznemirili javnost, poput slučaja Fonda Katarine Rebrače. Mislim da je jasno zašto je došlo do značajnog uznemirenja javnosti, pošto je u pitanju bila fondacija koja se bavila pomaganjem obolelima od raka.
Iz zakonskog predloga je, inače, takođe, potpuno izostavljeno definisanje načina rada po pitanju fondacija i zadužbina kada je u pitanju naša južna pokrajina Kosovo i Metohija, dok se AP Vojvodina jasno pominje. Ovo ne začuđuje jer su isti trend i ministarstvo i Vlada praktikovali kad je usvajan i Zakon o kulturi nedavno u ovoj skupštini.
Tada je ne samo izostavljena, već i sistematski ignorisana intervencija da se u Zakon o kulturi inkorporira sakralna umetnost, koja jeste jedna od ključnih svedočanstava prisustva naše duhovnosti u prethodnim vekovima na teritoriji naše južne pokrajine Kosova i Metohije.
Zakonski predlog samo ovlaš konstatuje da se on ne odnosi na otetu imovinu. To jeste ključno pitanje, jer najveći broj zadužbina zapravo i jeste oduzeto nacionalizacijom i eksproprijacijom posle Drugog svetskog rata. To ovaj zakon ne može da reši i nema kapacitet, već je neophodno na nivou države sprovesti proces restitucije. Samim tim ovaj zakon ostaje na nivou jednog limitiranog dokumenta čiji dometi zaista ne mogu biti preterano veliki.
Koliko je snažna zadužbinarska aktivnost i koliki je njen praktični značaj ilustruju i neke činjenice vezane za Beogradski univerzitet, koji je moja koleginica Milica Vojić Marković malopre pomenula, a s obzirom da je zaista reč o impozantnim ciframa i ja ću to pomenuti.
Dakle, Beogradski univerzitet je pre Drugog svetskog rata prihodovao sredstva od 90 zadužbina i fondova. Tada je Beogradski univerzitet bio jedan od tri najbogatija u Evropi, a njegov kapital je vredeo kao sadašnjih milijardu dolara.
Zamislite sada šta bi sve moglo da se učini sa tolikim sredstvima i koliko bi to poboljšalo sam kvalitet nastave na univerzitetu, jer bi postojala mogućnost i da stručnjaci budu zadržani, da neki kvalitetni stručnjaci budu dovedeni, a najbolji studenti bi imali i perspektive u daljem angažovanju, kako na univerzitetu, tako i u državi. Da podsetim, prema nekim podacima u poslednjih dve godine među 30 hiljada mladih koji su napustili državu 10 hiljada je visokoobrazovanih.
Neke polemike vezane za ovaj zakonski predlog su vođene po pitanju neophodnosti postojanja privatnih zadužbina. Dakle, s jedne strane su postojali razlozi za i rečeno je da u međunarodnoj praksi to veoma često jeste slučaj. Oni koji su govorili protiv toga su naveli da to ostavlja prostor za određene zloupotrebe, pranje novca i da nije u skladu sa tradicijom koja se fokusirala na jednu vrstu opšteg dobra, nego na dobro pojedinca itd.
Na ovo se nadovezuje i činjenica da u novom zakonskom predlogu fondacije mogu da se organizuju bez materijalnih sredstava, a kasnije te fondacije mogu da konkurišu kod države da dobiju određena sredstva. Mislim da to na neki način problematizuje samu svrhu postojanja zadužbina i fondova. U zakonu takođe, a mislim da ovaj zakon možda i nema kapacitet za to, ne postoji efikasan mehanizam kontrole porekla novca kojim se osniva zadužbina, pa to može kasnije i da stvori određene moralne dileme i probleme za korisnike tih fondova.
Zamislite nekoga ko se prijavi za stipendiju nekog fonda za koji nikada nije čuo, ali će mu omogućiti neophodno školovanje, a pet godina kasnije se ispostavi da je taj fond osnovan od strane nekog čija su sredstva pribavljena kriminalnim putem. Mislim da to ostavlja jednu vrstu stigme ceo život na tu osobu koja je bila korisnik sredstava tog fonda i mislim da u tom smislu država mora da pronađe način kako da reaguje i kako da taj problem reši.
Takođe, naslednost osnivača u upravljanju fondacijama je isključena i mislim da je to pogrešno, jer ne mislim da će neko treće lice brinuti bolje o upravljanju fondom od samih naslednika onog koji je taj fond i uspostavio.
Postoji i pitanje kada oni koji upravljaju zadužbinom to nesavesno čine, šta mogu biti posledice? Mislim da te kazne i kaznene odredbe treba isključivo da se odnose na onog ko se ogrešio lično, a ne na to da se, na primer, oduzimaju određena sredstva fondovima, čime se umanjuje njihov profit, a samim tim i dobro koje želimo da se time postigne.
Poslanička grupa DSS podnela je niz amandmana i očekujemo da ih ozbiljno razmotrite i prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, veoma često smo svedoci da se mnogi zakonski predlozi ne samo iz oblasti zdravstva razmatraju u paketu. To za rezultat ima deficit kritičkog osvrta na same zakonske predloge, a to je jedan od osnovnih razloga što mnogi zakoni pre nego što zažive u punoj meri bivaju vraćeni na dnevni red parlamenta kako bi se menjali i dorađivali.
Danas razmatramo izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i odluku o planu razvoja zdravstvene zaštite. Oba dokumenta imaju karakter strateški, što znači da će ozbiljno uticati na kvalitet zdravstvenog sistema, a što najviše osećaju građani.
Koristim ovu priliku da napomenem da su kvalitetno zdravstvo i školstvo osnovi vitalnosti svake nacije. Mnogi narodi su zahvaljujući tome ostali vitalni i u najtežim okolnostima po njihove države.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, one se odnose na dopunski rad lekara, kako u državnim tako i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Ovim izmenama bi se omogućilo da lekari, pored punog radnog vremena u bolnici ili domu zdravlja i dopunski rade u drugoj ustanovi, bila ona državna ili privatna.
Mislim da je važno podsetiti da od 2008. godine, prema važećem zakonu, svim lekarima osim nastavnicima na univerzitetu je bilo ograničeno pravo na dopunski rad. Ideja je bila da ukoliko se to želi neophodno je podeliti radno vreme, a samim tim uplaćivanje doprinosa itd. Tom prilikom je ministar rekao da se ta odredba ne može povlačiti i da se ona ne može menjati kako kome to padne napamet.
Takođe, tada je sa te iste adrese rečeno, citiram, da ne čudi halabuka jer je ona instrumentalizovana od grupe privatnih poslodavaca i vlasnika ordinacija koji zbog ovog rešenja imaju smanjenje profita. Podsećanja radi, tom prilikom je takođe navedeno da se ovim pravilnikom rešava pitanje tezgarenja.
Danas, kada su pred nama izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, moglo bi se postaviti pitanje da li ministarstvo ima dugoročni ili strateški plan razvoja zdravstva. Postavlja se pitanje da li ministarstvo i dalje stoji pri rečima iz 2008. godine i ukoliko to nije slučaj da li tadašnje reči halabuka i tezgarenje dobijaju novi kontekst i postaju mišljenje struke i dopunski rad.
Ukoliko je ministar i dalje ostao pri tom stavu iz 2008. godine, onda je taj pritisak urodio plodom i zbog toga se zakon dodatno menja.
Kako god bilo, uz svo uvažavanje činjenice da je naše društvo u tranziciji, mislim da je potrebno manje eksperimentisati, a da je nužno oslanjati se na dokazane i oprobane modele koje bi valjalo primenjivati.
Naravno, sada ostaje otvoreno da li se želi češki ili neki drugi model, ali mislim da je neophodno građanima reći u kom se pravcu gleda.
Sa druge strane, rečeno je da bi se važećim zakonskim rešenjem i podelom radnog vremena za lekare otvorio i prostor kako bi se angažovali i mladi nezaposleni lekari. Stav koji sada čujemo da to nije urodilo plodom zbog neagilnosti direktora ustanova, odnosno da dopunski rad u okviru zdravstvenih ustanova nije bolje uređen zbog te neagilnosti.
Postavlja se pitanje da li se ta neagilnost direktora zdravstvenih ustanova odnosi samo na jedan segment, pitanje uređivanja dopunskog rada ili je to jedna opšta neagilnost? Naravno, postavlja se i pitanje šta ostaje mladim lekarima koji su bez angažmana i koje su njihove mogućnosti? Umesto da su u prilici da se kroz rad i praksu usavršavaju, mnogi od njih će se uputiti u pravcu Slovenije, gde će se mučiti sa nostrifikacijom diplome, neki će ići u Nemačku itd.
I pored same činjenice da postoji jedna vrsta hiperprodukcije medicinskih kadrova sa univerziteta, bojim se da ćemo se pre ili kasnije suočiti sa deficitom stručnjaka jer mladi neće imati mogućnosti da rade kako bi se dodatno usavršavali.
Takođe, jedno od legitimnih pitanja koje se postavlja je da li će se ovim smanjiti liste čekanja i poboljšati kvalitet državnog zdravstva? Teoretski, pojedini lekari koji rade u državnoj ustanovi su u mogućnosti da kažu pacijentu da su liste čekanja predugačke, da on nema vremena da se posebno bavi njegovim slučajem i da ga zbog toga upućuje kod sebe samog u privatnu praksu.
Šta će se desiti sa ostalima koji nisu u mogućnosti da plate taj njihov dopunski rad i da li to povećava koruptivnost samog sistema? Ukoliko direktore nije bilo moguće naterati na ažurnost, kako se očekuje da se to učini sa ostalima?
Konačno, ključno pitanje koje je postavio i moj kolega dr Dimitrijević, da li zdravstveni sistem može da odgovori korisnicima zdravstvenih usluga? Ako je odgovor da može postavlja se pitanje – čemu onda sam dopunski rad, ukoliko ne može – postavlja se pitanje zašto nije integrisani deo privatnog sektora prema važećim standardima?
Naravno, može se i postaviti pitanje - kako to da nema mesta za ozbiljno integrisanje dela privatnog sektora u državno zdravstvo, a moguće je integrisati deo turskog zdravstvenog sektora u naš domaći sistem?
Podsećanja radi, privatnih ordinacija zajedno sa apotekama i stomatološkim ima negde oko osam i po hiljada u kojima radi 10.000 lekara. To je zaista veliki potencijal i mislim da o tome treba razmišljati.
Što se tiče samog plana razvoja zdravstvene zaštite, on ima nekih solidnih elemenata, ali mislim da je tu neophodno biti realan. Plan ne bi trebalo da bude samo sinteza određenih aktuelnih i prepisani podataka i mera, već mora da bude dobro osmišljen i u celovitu strategiju uklopljen instrument za razvoj zdravstva. Trebalo bi uvažiti aktuelno ekonomsko socijalnu situaciju u kojoj se nalazimo. Zbog toga bi ovaj plan trebalo da bude ostvarljiv, a manje da bude jedna vrsta spiska lepih želja.
Dokument govori, na primer, da je postignuta odgovarajuća stopa obezbeđenosti stanovništva zdravstvenim radnicima, ali kada se to u praksi sagleda vidi se da postoji realan problem teritorijalne nejednakosti u pogledu te obezbeđenosti. Tako broj lekara iz plana mreže na sto hiljada stanovnika pokazuje ozbiljne varijacije u različitim okruzima.
Mislim da je moglo biti boljih formulacija o integrativnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i u samom razvijanju sistema za brz odgovor na pretnje zdravstvenoj bezbednosti. Naravno, nekoliko govornika u prethodnim izlaganjama je ukazalo i na to da samo uopšteno pominje osnovni paket i standard zdravstvenih usluga.
Takođe, nema jasnog pominjanja neophodnosti izjednačavanja privatnog i državnog sektora posle primanja istih standarda kada su u pitanju kadrovi, procedure, kao i kontrola kvaliteta. Mislim da je učinjena jedna omaška da se kao izvor za realizaciju kapitalnih projekata u zdravstvu ne pominju krediti, dakle, kreditne linije i aranžmani, jer svedoci smo da se i klinički centri po Srbiji iz tih sredstava i renoviraju.
Mislim da je takođe nedovoljno naglašena crta preventive u svim oblastima zdravstva. Preventiva čuva živote, jača vitalnost, a i štedi novac. Pored preventive bitna je i rana detekcija. Ona pomaže da se neke bolesti uspešno, a mnoge i u potpunosti leče ukoliko se detektuju u početnim stadijumima.
Poslanička grupa DSS uvek kada je budžet na dnevnom redu i podnosi amandmane kojim traži da se uveća većina novca namenjena projektima vezanim za ranu detekciju i prevenciju maligniteta, kao što su rak grlića materice, debelog creva i drugih, kao i nekih drugih oboljenja poput dijabetesa itd. To simbolizuje našu posvećenost preventivi kao putu za ostvarenje zdrave nacije.
Imali smo ovih dana prilike da čujemo i zabrinjavajuće činjenice vezane za porast broja obolelih od raka pluća, posebno kod mladih do 40 godina. U odnosu na 1.800 obolelih pred kraj 90-ih godina, sada postoje slučajevi da su te cifre višestruko uvećane i da taj broj iznosi od četiri do pet hiljada novoobolelih. Tu je takođe rana detekcija veoma kritična kada je u pitanju uspešan tretman, uspešno lečenje.
Da li je, i voleo bih da ministar odgovori na to, rađeno istraživanje koji su uzroci porasta ovih maligniteta i da li se nešto po tom pitanju preduzima, s obzirom da smo nažalost kao država rekorderi u Evropi po broju obolelih od raka pluća i od raka grlića materice? Naravno, preventiva i edukacija su jedna od ključnih stvari i na tome bi trebalo da bude akcenat i da se više sredstava nameni tome.
O organizaciji stomatološke zaštite neću posebno ni govoriti iako je jasno da u zemlji u kojoj građani prosečno troše i 12 santimetara paste za zube, krajnje je neodgovorno najveći deo stomatološke zaštite prepustiti privatnom sektoru, a pri tom preventivu ne koristiti u punom kapacitetu, pri tom mislim na fluorisanje vode i druge metode. Inače, tužno je i da davaoci krvi nemaju besplatnu stomatološku zaštitu jer od njihovog zdravlja zavisi i kvalitet njihovog davalaštva.
Koliko plan ima nedostataka i koliko je neažuran ilustruje i činjenica da se u njemu govori o potrebi da se donese nova strategija za borbu protiv HIV AIDS-a za period posle 2010. godine. S obzirom da je stara strategija istekla, a u međuvremenu je već država za naredni period dobila novac od globalnog fonda, mislim da je neophodno pristupiti što pre formulisanju i te strategije.
Takođe, u jednom segmentu plana se govori o incidenciji i prevalenciji HIV AIDS-a, iako su to zapravo dva odvojena identiteta i mi smo tu pokušali da amandmanski utičemo, to ćete videti kada budete pregledali amandmane.
Da zaključim, mislim da je moguće sa istom količinom novca organizovati i zdravstveni sistem na bolji način.

Na početku bih u ime poslaničke grupe DSS želeo da izrazim žaljenje što nadležni ministar nije prisutan tokom rasprave o ovom zakonskom predlogu, kao i zbog činjenice da nemamo mišljenje nadležnog skupštinskog odbora.
Tokom načelne rasprave je u više navrata ukazivano da je materija zaštite potrošača u dinamičnom razvoju, što podrazumeva da bi uređenje u ovoj oblasti trebalo konstantno pratiti i blagovremeno ažurirati.
Posle zakonske regulative iz 2005. godine, imamo na dnevnom redu novi predlog koji bi trebalo da osavremeni i celovito poboljša zaštitu potrošača. Kako je u ministrovom obrazloženju rečeno, ovaj zakon obezbeđuje povoljniji položaj potrošačima, a trgovcima nameće obaveze. Mislim da to nije najspretnija formulacija, jer pored toga što je to obaveza, to je i jedna vrsta puta ka standardizaciji usluga. To bi takođe na duge staze moglo i doprineti podizanju nivoa konkurentnosti.
Ovaj amandman je upravo zbog toga i značajan jer definiše da u svakoj prilici trgovac mora na jasan način da istakne prodajnu cenu robe, jediničnu cenu robe, usluge, cenu po jedinici vremena i dodatne troškove za pružanje usluge, te da ovaj zakon ne sme to da uredi drugačije.