Gospodine ministre, ja sam vama citirao šta je rekao prvi potpredsednik Vlade, a vi meni objašnjavate terminološku zabunu.        To me navodi na pitanje – da li vi između sebe komunicirate? Da li sarađujete? Da li znate šta priča jedan, šta priča drugi? To je problem. Ako vi ne znate šta je rekao u načelu gospodin Dačić, onda se pitam – da li ste uopšte imali pred sobom tekst zakona i tekst amandmana?
Da bi se govorilo o jednoj temi na valjan način treba videti kompletnu raspravu koja se vodi oko tog zakonskog predloga. Nisam ja izmislio reč – otkup. U stenografskim beleškama ta reč stoji. Upozoravam vas i skrećem vam pažnju da vi između sebe nemate nikakvu komunikaciju, da jedan priča jedno, drugi priča drugo, treći radi nešto treće itd. E, to govori kako i na koji način Vlada funkcioniše. (Aplauz)

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da sam očekivao da će prilikom rasprave o ova dva zakona biti prisutan ministar zdravlja. Nažalost, nismo imali priliku da sa njim razmenimo neka mišljenja u vezi ova dva zakona, ali ćemo imati verovatno priliku danas.
Gospođo predsednice, moram da vas upozorim na određene činjenice koje se dešavaju na Odboru. O nekim stvarima ja sam vas i ranije upozoravao, a to je nepostojanje kvoruma ili neodržavanje određenih sednica Odbora, što je obaveza po Poslovniku, član 141. o tome govori. Znam da ćete se vi pozvati na zadnji stav člana 141, da ukoliko nadležni odbori ne dostave mišljenje, da će se o zakonu raspravljati u načelu i u pojedinostima. Dakle, i to stoji svakako u Poslovniku.
Prosto nije dobro kada Skupština nema mišljenje nadležnog odbora, ni pozitivno, ni negativno, ni neutralno mišljenje. Šta je to što natera poslanika vladajuće koalicije da u prisustvu velikog broja gostiju civilnog sektora, predstavnika ministarstva, panično napuštaju sednicu Odbora za zdravlje i porodicu?
Da li takvo ponašanje govori o samom zakonu? Verovatno da ima i toga. Svakako da sednice Odbora, u prisustvu svih tih gostiju i predstavnika ministarstva, dobra je prilika da se neke dobre teme otvore, da se o njima porazgovara, a ne da se narodni poslanici koji žele da rade u odborima dovedu u jednu takvu situaciju da gosti koji su prisutni na sednici Odbora ostaju zapanjeni ponašanjem narodnih poslanika.
Gospođo predsednice, takvo ponašanje pojedinih poslanika svakako utiče na ono što je bilo jučerašnje objavljivanje u medijima kakav je rejting Narodne Skupštine RS. Nekoliko puta sam vas upozoravao o tim stvarima i pozivao se na član 27, da ste vi kao predsednik Narodne skupštine dužni da se starate o primeni Poslovnika, da ste dužni da narodne poslanike opominjete da svoje radne obaveze izvršavaju. Koliko vidim, vi to niste uradili ili niste dovoljno bili energični da poslanike opomenete da se pridržavaju i ispunjavaju svoje obaveze.
Kako sada možemo da raspravljamo o zakonu kada nemamo izveštaj nadležnog Odbora? Možemo. Raspravljaćemo i reći ćemo šta mislimo o ovom zakonu, ali nije dobro kada Odbor koji je resorni, koji je stručan nema mišljenje o ovom zakonu, a pred nama je svakako jedan vrlo važan zakon, a to je zakon o lekovima i medicinskim sredstvima.
Odbor jeste razmatrao neka pitanja vezana za taj zakon. Čulo se i mišljenje struke i određene vrste zamerki, ali je prosto neverovatna stvar da onog momenta kada treba Odbor da se izjasni o tom zakonu da se desi to što se desi. To samo govori dovoljno i sasvim jasno o ponašanju i odgovornosti poslanika vladajuće koalicije.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću prvenstveno o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima. Mislim da je dosta rečeno o zakonu o duvanskom dimu, i za i protiv, i u tu diskusiju se neću upuštati.
Čini mi se da je gospodin ministar u svom uvodnom delu rekao da prilikom donošenja ovog predloga zakona ostala jedna dilema, da li je moguće postojeći Zakon o lekovima promeniti ili ga napisati iz početka. Objašnjeno je tom prilikom da je zbog prilagođavanja standardima EU bilo potrebno da se donese novi zakon. Taj novi zakon bi trebalo da ponudi i neka rešenja i da odgovori na neka pitanja.
Kroz niz pitanja ću pokušati da obrazložim zbog čega ovaj zakon nije uspeo da odgovori na određena pitanja. Prvo pitanje koje se nameće u ovom zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima – gde je tu pacijent? Šta bi trebalo da bude prevashodan cilj ovog zakona? Da lek bude jeftin, da bude dostupan, da bude efikasan i da bude bezbedan.
Da vidimo kakvo je stanje danas u Srbiji povodom svih ovih stvari koje sam nabrojao i o tome ću naknadno govoriti. Ako je stanje takvo kako ću objasniti, da vidimo kako je taj pacijent zaštićen od stanja kakvo je trenutno na tržištu lekova u Srbiji.
Ko može da zaštiti tog pacijenta od stvari koje se dešavaju danas na farmaceutskom tržištu i uopšte pri nabavci lekova? Da li imamo zakon o zaštiti prava pacijenata? Dugo govorim o tome, gospodine ministre.
Šta imamo danas u oblasti te zakonske regulative? Imamo jedan privid, imamo jedan surogat. Imamo tzv. Zaštitnika pacijentovih prava. Zašto nemamo pravi zakon? Šta kaže EU o tome? Da li ste vi to obećali na početku svog mandata još 2002. godine? Jeste i o tome sam govorio, gospodine ministre.
Druga stvar, da vidimo da li su ti lekovi jeftini i ajde da otvorimo pitanje – koliko Republički zavod za zdravstveno osiguranje plaća te lekove, na koji način ih plaća i koji su to kriterijumi prilikom utvrđivanja cene lekova?
Povodom poslaničkog pitanja o ceni lekova, gospodine ministre, od 8. novembra 2008. godine dali ste mi pismeni odgovor na to pitanje i u tom odgovoru napisali ste mi, između ostalog, da u uredbi o kriterijumu za formiranje cene lekova, službeni glasnik taj i taj, kao referentne zemlje za formiranje cene lekova propisane su Slovenija, Hrvatska, Italija, odnosno zemlje EU, ukoliko ne postoji odgovarajući lek za poređenje ni u jednoj od ove navedene tri države.
Dolazimo do jednog problema, gospodine ministre, a to je pitanje – koliko mi u državi Srbiji, a vi ćete se složiti da je to nedovoljno, izdvajamo po glavi stanovnika za zdravstvo? To je nedovoljna suma. Tu nema dileme.
Da vidimo koliko izdvajaju ove tri referentne države. Da vidimo koliko se to izdvaja po glavi stanovnika u Sloveniji – 2.000 evra. Koliko je to u Italiji? To je 1.500 evra. Koliko je to u Hrvatskoj? Preko 1.000 evra. Ako nam je to referentna crta za formiranje lekova, onda je jasno zašto je ta suma u finansijskom planu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje tako velika.
Nije me mrzilo, gospodine ministre, da potražim još neke dodatne činjenice. U finansijskom planu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje rashodi za lekove na recept iznosili su, govorim za 2008. godinu, 11,95%. U 2009. godini je bila korekcija 20,53, a u 2010. predviđa se 12,63.
Vidite zašto ti lekovi nisu jeftini? Zato što pogrešne parametre upotrebljavate, zato što se poredimo sa nečim što se ne može porediti, zato što mi plaćamo skupe lekove.
Treća stvar, gospodine ministre, otvara pitanje da li je ovim zakonom zadovoljna domaća farmaceutika? U razgovoru sa nekim čelnim ljudima iz domaće farmaceutike prvi odgovor koji sam dobio jeste da oni nisu dovoljno konsultovani prilikom javne rasprave oko donošenja novog zakona.
Dakle, šta se dešava sa članom 31, 32. i na kraju sa 2. stavom 230. člana? Taj drugi stav potpuno vezuje ruke domaćoj farmaceutici, stavlja ih u jedan neravnopravan položaj.
Dakle, gospodine ministre, kao što vidite, ovde imam i neke primedbe domaće farmaceutike na ovaj zakon o lekovima i medicinskim sredstvima.
Imate jednu ključnu stvar. Vidite, jedan veliki koncern u Srbiji kaže ovako naslov – ""Hemofarm" optužuje Mlađana Dinkića". Zbog čega "Hemofarm" optužuje gospodina Mlađana Dinkića? Zato što toj kompaniji, koja je dobila 70% kredita koji obezbeđuje banka, upravni odbor Fonda za razvoj kojim rukovodi gospodin Dinkić nije dalo saglasnost za onih 30% nego ih je uputilo na ovu godinu.
Šta se dešava? Koliko poskupljuje cenu lekova prepakivanje, markice? Sve je to nešto na šta vi u ovom trenutku nemate odgovor.
Zašto "Hemofarm" a.d. upućuje pismo pomoćniku ministra, ukazujući na primedbe na Predlog pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o sadržaju i načinu obeležavanja spoljnjeg i unutrašnjeg pakovanja leka i o sadržaju uputstva za pacijenta korisnika?
Vidite šta kaže domaća farmaceutika? Niz primedbi.
No, da vidimo kakvo je stanje sa apotekarskim ustanovama i apotekama. Mi smo na Odboru za zdravlje dobili dopis farmaceutskog jezgra – niz primedbi, da ih ne čitam, da ne trošim vreme, verovatno ste upoznati sa time.
Sledeće pitanje , gospodine ministre, vezano za ovaj zakon šta se dešava sa medicinskim otpadom? Šta se dešava sa onim lekovima kojima je istekao rok važnosti? Da li to postoji u ovom zakonu? Kako se to reguliše? Da li znate da u zemljama EU pacijent ima pravo da donese u apoteku onaj lek čiji je rok važnosti istekao ili je nevažeći? Šta se kod nas dešava? Dakle, još jedno pitanje na koje vi, gospodine ministre, čini mi se nemate odgovor.
Na kraju, postoji niz novinskih članaka, napisa o švercovanim lekovima, čak i o onim lekovima koji se proizvedu u domaćoj farmaceutici, pa se pojave na Kosovu i sa markicom Ministarstva zdravlja Kosova se pojave u našim apotekama. Da li postoji zdravstvena inspekcija oko toga? Da li nešto preduzima povodom toga? Čini mi se, gospodine ministre, vrlo malo.
Niz tih stvari, niz švercovanih lekova, lekova sumnjivog porekla se mogu naći u našim apotekama. Šta se onda dešava? Dešava se da za to budu optuženi farmaceuti, a u Srbiji funkcioniše preko 1.000 privatnih apoteka. Postavlja se pitanje da li su ti ljudi krivi za ovo stanje ili neko drugi treba da snosi odgovornost? Čini mi se, gospodine ministre, da vi treba da imate odgovor i na ovo pitanje.
Na kraju, reći ću nešto još što je, čini mi se, vrlo aktuelno. Vi ste koliko juče ili prekjuče rekli da nam je preostalo dosta neiskorišćenih vakcina protiv novog gripa i rekli ste u jednoj izjavi, čini mi se u intervjuu "Večernjim novostima", da ćemo mi to pokloniti nekoj siromašnijoj zemlji u Africi. Nisam shvatio koja je to, ali shvatio sam da je od 850.000 uvezenih doza utrošeno 155.000 doza vakcina.
Gospodine ministre, postavljam pitanje koliko je to koštalo državu Srbiju? Koliko košta taj deo vakcina koji se zatekao u državi Srbiji?
Gospodine ministre, postoji i ugovor sa "Jugohemijom", oko toga sam postavio pitanje dok je ta tema bila aktuelna. Ta tema se završila. Isto tako sam našao vest koja me je jako zabrinula. "Jugohemija" kaže, izmena ugovora o nabavci vakcina ima posledica. Republički zavod kaže da nema, a "Jugohemija" kaže da ima.
Znate, prosto je zaprepašćujuća jedna stvar, da vidimo da li je nama trebalo tri miliona doza vakcina ili nam je trebalo 600.000, koliko su preporučivali pojedini epidemiolozi? Da li su sve rizične grupe obuhvaćene vakcinom? Ako nisu, zašto nisu? Zašto su se ljudi terali, one koji su zdravi, kojima to nije preka potreba, da se vakcinišu? Da bi se te vakcine potrošile?
Gospodine ministre, vi ste na početku pandemije vrlo uplašili ovaj narod, i vi i vaša radna grupa, govoreći da će u Srbiji oboleti između dva i dva i po miliona ljudi.
S tim što sam video pojedine radne grupe koje su otvarale specijalnu vrstu bolnica, pa su te bolnice nazvane febrilne bolnice, u svetskoj medicini je nepoznat termin febrilne bolnice, pa se govorilo preko 20.000 ljudi da će biti hospitalizovano, a na početku i kada ste znali da će biti epidemija vi i vaše Ministarstvo ste tu epidemiju dočekali potpuno nespremno.
Sećam se priče o transportu pacijentkinje iz Kruševca do Niša, do Beograda. Otvoreno je pitanje gde je pacijent preminuo. Da li je u to vreme bilo dovoljno respiratora? Da li je bilo dovoljno maski? Dakle, ni na jedno od tih pitanja niste dali precizan i jasan odgovor.
Nabrojao sam vam niz problema ovde od cene, od reakcije javnosti na Predlog ovog zakona i svakako očekujem od vas odgovor da neka pitanja raspravimo, a svakako očekujem da će doći na Odbor za zdravlje kada se bude raspravljalo u pojedinostima i tada ćemo više o ovim stvarima iz zakona govoriti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  u ovom članu zakona postoje dve stvari o kojima treba razgovarati. Radi se o tome da jedan državni organ, zadužen za poslove intelektualne svojine, traži mišljenje drugog organa, i to je u redu. Ako drugi organ ne dostavi to mišljenje, prvi organ, iako bez dostavljenog mišljenja, nastavlja dalju proceduru.
To otvara prosto pitanje – da li državni organ i država funkcionišu? Šta radimo ako to ne funkcioniše? Šta će nam takav organ? Da li uopšte treba takav organ da postoji? Ako nije obavezno da on dostavi mišljenje, a prvi organ može da nastavi svoj rad, da li postoji svrha postojanja tog organa? U ovom zakonu ne postoji.
To otvara i drugo pitanje. U toku prošle i ove godine govorili smo o smanjenju državnog aparata, štednji budžeta; bilo je priče o rekonstrukciji Vlade, smanjenju državnog aparata, čak je jedan amandman na budžet prihvaćen, da se na sajtu Vlade do 31. januara objavi spisak državnih službenika. Nažalost, toga do dana današnjeg nema.
Šta je suština ove priče? Suština ove priče je da i pored upozorenja da državni organi ne funkcionišu, da su prekobrojni, počev od broja ministarstava, zaposlenih u ministarstvima, vi uopšte ne vodite računa o tome, nego besomučno trošite pare poreskih obveznika. To je problem na koji vas mi upozoravamo dve godine, a na koji uopšte ne reagujete.
Da li postoji odgovor na ovo pitanje, na ovaj član koji je potpuno besmislen, da jedan državni organ ne radi, da ne dostavi mišljenje, a da drugi organ bez dostavljenog mišljenja može da nastavi svoj rad? Šta će nam uopšte taj državni organ? Koja je svrha postojanja? Da tu sedi deset ili petnaest ljudi iz različitih partija, da primaju platu, a da svoj posao ne rade? To je priča o državnom aparatu i državnoj administraciji. To vama, izgleda, ne dopire do mozga i to je žalosno stanje u Srbiji.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, principijelno, ovo je u redu, ovaj član zakona, ali on mora da se poboljša. Dakle, radi se o pitanju hitnosti. Hitnost zahteva podnošenje zahteva za hitnost. To podnošenje zahteva iziskuje da se plaća posebna taksa. Evo vam prilike da neki novac namaknete budžetu. Dakle, mi smo videli mogućnost da se na jedan opravdan, valjan, potpuno legalan način namakne novac u budžetu zato što postoji hitnost zbog razloga koje ste naveli u tački 2). Ne vidim razlog zbog čega niste ovaj amandman prihvatili.
U prethodnom delu zakona, o kome smo govorili, u članu 29. imamo problem beskorisnosti pojedinih delova državnog aparata, a u onom delu zakona gde vam nudimo poboljšanje i opravdanost kako ćete da uberete prihode, vi taj amandman ne prihvatate. Dakle, meni je to potpuno nerazumljivo. Mi se trudimo da vam damo mogućnost da zakon poboljšate, vi to nećete da prihvatite, gurate ovakav zakon, koji bez prihvaćenih amandmana gubi neki smisao.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče. Koristiću vreme poslaničke grupe. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi o izmenama ovoga zakona izneli smo nekoliko dilema – da li kao ministar imate moć da primenite ove zakone i da li ste vlasni u tome; druga dilema je bila da li je ovaj zakon usaglašen sa ostalim zakonima u Republici Srbiji. Dakle, nismo dobili te odgovore od vas na početku načelne rasprave, a dužan sam da vas, radi javnosti, upozorim na jednu činjenicu.
Gospodine ministre, razumemo da izmene ovog zakona nisu u saglasnosti sa nekim zakonima koji su ranije doneti, ali šta da radimo ako donesemo neki zakon kakav je bio zakon o kome smo raspravljali pre dva dana i koji je još uvek u proceduri, a u startu je neusaglašen sa ovim zakonom koji vi predlažete? Očigledno da ministar ne može da me sluša.
Dakle, vi ste u obrazloženju ovog zakona napisali da vaše ministarstvo očekuje povećan oblim poslova i aktivno učešće u predstojećim postupcima denacionalizacije i restitucije, odnosno vraćanju imovine, kao i sveobuhvatna digitalna primena popisa stanovništva za 2011. godinu.
Vidite, gospodine ministre, govorite o restituciji i vraćanju imovine, a pre dva dana smo imali jedan zakon koji govori potpuno suprotno. Podsetiću vas na član 110. Zakona o divljači i lovstvu i molim vas da me pažljivo slušate, gospodine ministre. Drugi stav ovog člana 110. kaže sledeće: „Dosadašnji korisnik lovišta kome posle stupanja na snagu ovog zakona nije dodeljeno lovište na gazdovanje, kao i dosadašnji korisnik lovišta koji javnim oglasom nije dobio pravo na gazdovanje lovištem, ima pravo na naknadu za neamortizovani deo izgrađenih lovno-tehničkih i lovnih objekata...“.
Gospodine ministre, da li ste vi shvatili o čemu se radi? Vi govorite o vraćanju imovine, restituciji, a vaš kolega govori o uzimanju lovno-tehničkih i lovnih objekata. O čemu se radi? Da li postoji neka saradnja između vašeg ministarstva... Po resoru, vaše ministarstvo bi trebalo da se bavi ovom vrstom problema.
Očigledno me ministar ne sluša, a ovo je vrlo bitna tema. Radi se o desetinama objekata, ko zna kolike površine, lovačkim domovima, koji su godinama radili. Neko će, i pored deklarativnog zalaganja gospodina ministra Olivera Dulića za denacionalizaciju, restituciju, vraćanje imovine, da jednim potezom, jednim zakonom oduzme lovne objekte i lovno-tehničke objekte.
Da li možemo da dobijemo od vas, gospodine ministre, odgovor da li je taj zakon usaglašen sa ovim vašim zakonom? Da li da vam ponovim pitanje? Niste čuli? Da li je to što se vi deklarativno zalažete za restituciju i povraćaj imovine i denacionalizaciju u saglasnosti sa članom 110. Zakona o divljači i lovstvu? Pročitao sam vam taj član.
(Predsedavajući: Gospodine Dimitrijeviću, vrlo nerado moram da vas prekinem i da vam ukažem da mi raspravljamo o amandmanu kojim su narodni poslanici predložili dodavanje novog člana 12a, koji nema nikakve veze ni sa denacionalizacijom, ni sa legalizacijom, samo sa odlučivanjem. Dakle, upravni postupak je u pitanju i predlog da se on malo razredi. To je tema. Molim vas da povežete sada sa amandmanom, jer to je po Poslovniku. )
Gospodin ministar je u svom prethodnom izlaganju govorio o usaglašenosti ovog zakona sa ostalim pravnim aktima u Republici Srbiji. Govorim da to nije tako i očekujem da mi gospodin ministar odgovori na ova pitanja. Hvala vam.

Gospodine ministre, vi ste u stavu 2. člana 23. Predloga zakona napisali: ''U okviru svoje delatnosti, radi korišćenja slobodnih kapaciteta, ustanova može pružati usluge trećim licima, o čemu vodi posebnu evidenciju''. Mi smo vam predložili da taj stav pretrpi izmenu u smislu da se to može dozvoliti za maksimalno 20% kapaciteta, osim u slučaju nepopunjenosti.
Gospodine ministre, nama je potpuno jasno da se moraju tražiti sredstva da bi se obezbedio rad učeničkih i studentskih domova i da je to ozbiljan problem, ali to otvara jednu drugu priču. Razumemo mi da su potrebna ta dodatna sredstva, to nije sporno, ali šta jeste sporno? Ta sredstva nedostaju, a treba da se obezbede u budžetu i dolazimo do one priče – na šta se troše sredstva iz budžeta. Kad su sredstva iz budžeta raspodeljena po ministarstvima netransparentna, kad je to partijski interes, onda dolazimo do ovoga, da se mora ići na tržište da se nađu dodatna sredstva za funkcionisanje.
Mi smo vam predložili da se to smanji, da se ograniči, da se ima kontrola nad tim. Jer, šta kaže ovaj član? U kom obimu je moguće davanje tih kapaciteta? Da li je to puni obim? Da li je to 50%, 70%, 10%? Dakle, to se mora limitirati.
S druge strane, novca u budžetu ima za raznorazne stvari, i za kafanske usluge i za skijališta i za tzv. srpski Davos i za noćno skijanje i za službene automobile, za sve i svašta u ovoj državi, a za ono što treba da bude interes države, za to nema sredstva.
Mi vam nudimo jedno optimalno rešenje - da se to limitira, da se stavi pod kontrolu, da to ne bude puni obim, da to ne bude 90%, nego da to, prosto, ima neku meru.

Gospodine ministre, nije to sporno. Mi se slažemo da novca nema dovoljno, ali smo amandmanom predložili maksimalno do 20% kapaciteta, osim u slučajevima nepopunjenosti kapaciteta. Dakle, to može biti više. Ovaj drugi stav ne ograničava. Neko može da tumači tako da će da izda i 90% kapaciteta. Dakle, nešto se mora preduzeti oko toga.
Nije naša namera da sprečimo da se prihoduje na izvestan način, nego da to stavimo pod kontrolu. A ja sam govorio o tome zašto nema dovoljno novca u budžetu. Na šta se troši novac poreskih obveznika? Zašto jedna ovako važna institucija nema dovoljno napajanja iz budžeta? To je problem. To je problem Vlade, to je neodgovornost Vlade.

Gospodine ministre, dolazimo do stava 9: "Standarde kvaliteta ishrane učenika i studenata propisuje ministar". Predložili smo da to bude ministar zdravlja. Zbog čega? Zato što su učenici i studenti populacija koja je još uvek u psihofizičkom razvoju. Kvalitet ishrane je vrlo važan. Ne možete uzeti sebi za pravo da vi, odnosno vaše ministarstvo, kako ste napisali u obrazloženju, propisuje te standarde, zato što je to vrlo osetljiva stvar.
Kada govorimo o balansu unošenja hrane, šta su to energenti u hrani, šta su to masti, šta su ugljeni hidrati, šta su određeni minerali, kako možete uzeti za pravo da vi to propisujete? Da li ste vi poznavalac te oblasti?
Nudimo rešenje da neko ko je stručan, Ministarstvo zdravlja, propisuje obrazac o kvalitetu ishrane učenika i studenata. Mislim da je to potpuno prihvatljivo i razumno. Ne može se neko baviti nekom temom koju ne poznaje, a govorimo o mladim ljudima, gde je ishrana vrlo važan segment u daljem razvoju.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Ovo ću vreme koristiti kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Pokušavamo na početku, na prvim članovima, da ministru ukažemo na neke propuste prilikom definisanja nekih pojmova, ali je ovo svakako prilika da se kaže nekoliko stvari i o samom zakonu.
Ovaj zakon je imao vrlo čudan put do dolaska na ovu raspravu. Javna rasprava je protekla u atmosferi za koju mediji i određene organizacije kažu da nije bila dobra. Kada nije dobra atmosfera javne rasprave, onda dobijete ovako loš predlog zakona.
Podsetiću javnost Srbije šta se dešavalo 27. decembra u amfiteatru Veterinarskog fakulteta. Imali ste delegate Lovačkog saveza. Njih je trebalo da bude 197, bezmalo 200, pojavilo se nekih 138. Za neke stvari se glasalo, otprilike 104 ljudi. Jedan deo je napustio taj sastanak nezadovoljan nekim stvarima, nezadovoljan prezentacijom ovog zakona o kome se govori unazad nekoliko godina.
Posle pojavljivanja tog predloga zakona reagovale su i pojedine lovne oblasti, recimo šumadijska oblast. S druge strane, imali smo u načelnoj raspravi potvrdu ministra da postoji podrška lovačkih udruženja i lovačkih organizacija. Mislim da stvar stoji malo drugačije.
Prosto, u takvoj atmosferi se došlo do predloga zakona koji ima tendenciju da ono što je stvarano godinama, više od jednog veka, bude rastureno, da ne postoji. Da ne postoji Lovački savez, da ne postoje lovačka udruženja, da ne postoje lovačka društva, da ekskluzivno pravo na odlučivanje ima isključivo ministar. Ali, nije ministar taj, iza ministra stoji neko drugi.
Sad se vraćamo na onu priču o velikim površinama zemljišta koje kupuju određeni tajkuni. Suština budućeg stanja lovstva u Srbiji je da onaj ko bude imao para, taj će moći da lovi bez ograničenja. Onaj ko je do sad lovio, može komotno da spakuje puške, da da oglas u određenim glasilima, kakve su Lovačke novine, da te puške prodaje, više mu neće biti potrebne zato što ovaj zakon u nekim svojim odredbama, a o tome ću govoriti kad dođu na red, jasno određuje kakve su pozicije i Lovačkog saveza i lovačkog društva, šta će moći da urade, šta neće moći da urade, a neće moći da urade bukvalno ništa, tako da je ovo praktično kraj onoga što se zvalo lovstvo u Srbiji.
Nažalost, čini mi se da Ministarstvo nije uzelo u obzir iskustva s ovakvim predlogom zakona koja su se već dešavala u nekim zemljama, da nije imalo uvid u to šta se dešavalo s pojedinim lovištima u republikama bivše Jugoslavije, u nekim susednim zemljama u okruženju i kako danas izgledaju ta lovišta. Dakle, to je sudbina.
U načelnoj raspravi sam rekao da mi je ostala dilema da li se ovo može popraviti amandmanima. Ne može se popraviti amandmanima. To je definitivno loš predlog. Da je to tako, potvrđuju još dve činjenice.
Kada se uđe u načelnu raspravu o jednom zakonu, a on ne dobije zeleno svetlo na matičnom odboru, šta čovek da pomisli o tom zakonu? Zbog čega taj zakon nije dobio zeleno svetlo na matičnom odboru? Da li postoji odgovor na to pitanje? Postoji. Zakon je loš. Eto, to je odgovor.
Desi se da se u raspravi u pojedinostima pokušava na mala vrata da se određeni amandmani ispeglaju, da se ubace neki amandmani koji suštinski ne menjaju zakon, nego je to samo da se baci prašina javnosti u oči, kao nešto se dogodilo, neki amandmani su prihvaćeni, zakon je dobar i zakon treba proći.
To ne valja, definitivno. Nije zakon taj koji će da promoviše novac. Neće se time ništa rešiti. Naprotiv, učiniće se velika šteta i udruženjima i divljači. To će biti opustošeno i za par godina lovstva u Srbiji više neće biti.

Gospodine ministre, mi smo predložili da se u članu 7. brišu tačke 1) i 2). Na šta se odnose te tačke? Odnose se na to da poslovi čuvanja i gajenja divljači do okončanja ponovljenog postupka dodele prava na gazdovanje lovištem, tendera, u slučaju kada se ne izvrši davanje prava na gazdovanje lovištem putem javnog oglasa, budu poslovi javnih preduzeća i privrednih društava.  Mi smo predložili da se ta dva stava brišu.
Zbog čega to govorim, gospodine ministre? Ako me pažljivo slušate, navešću jedan primer o tome kako je javno preduzeće gazdovalo jednim delom lovišta koje je oduzeto od Lovačkog udruženja "Crni vrh" u Malom Zvorniku, to je deo planine Guča, i uz silne muke i napore to lovište je vraćeno lovačkom udruženju. Posle gazdovanja Javnog preduzeća "Srbijašume", kada je to lovište preuzeto, ono što je zatečeno u lovištu blago se može nazvati rečju pustoš. Srneće divljači - nula, divljih svinja - nula, poneki predator, fazana - nula, zeca - tri komada.
To je gazdovanje javnih preduzeća. Da li vi tako predviđate da javna preduzeća gazduju dok se tender ne okonča?
Kada govorimo o tenderima, gospodine ministre, znate, mi imamo iskustva s načinom vođenja tendera kada ste vi u prošloj vladi bili ministar za zaštitu životne sredine. Dakle, sećate se priče, kada ste bili ministar, o tenderu i hvatanju i brojanju komaraca i krpelja u januaru. Je l' tako mislite tender da pravite? Je l' to način vođenja državne uprave? To je način vođenja. Sve ste rekli, gospodine ministre. Kako ste odgovorili na ovo pitanje, klimanjem glavom, takva je sudbina ovog zakona i takva je sudbina lovstva u Srbiji.

Gospodine ministre, ne pravim ja nikakve insinuacije. Govorim o poslaničkim pitanjima koja su vama upućena, vama i gospodinu Duliću, i govorim o odgovorima koje ste slali narodnim poslanicima. A, gospodine ministre, za razliku od vas, ja nikada nisam raspolagao državnim novcem i, ako budem imao prilike, na takav način neću raspolagati. Znate, reči koje ljudi izgovaraju ne mogu biti ni iskrenije ni poštenije ni dobronamernije od onih koji ih izgovaraju.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Ministra nema u sali, ali tu su njegovi predstavnici, pa će mu valjda preneti ovo što ja pitam.
Članom 9. je predviđeno osnivanje Lovačke komore. U tekstu zakona piše: ''osniva se Lovačka komora (u daljem tekstu: Komora)''. Moje pitanje je – ko je osniva? Ministarstvo, Lovački savez, ko? Ko je osniva? Ili se oni sami udružuju i osnivaju se? Kako? Hajde, odgovorite. Ja sam neuki lovac, hoću da znam o komorama i pitam – ko osniva Komoru? Je l' vi znate ko je osniva? Je l' to piše u zakonu? Ne piše.
Dalja dilema oko Komore je: ''Za osnivanje i početak rada Komore sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije''. E, tu smo, opet budžet Srbije. Pokažite mi sada u budžetu Republike Srbije, u budžetu Ministarstva poljoprivrede, gde su ta sredstva, na kojoj poziciji, koja funkcija, koji razdeo. Da li vi znate nešto o tome? Iz kojih sredstava? Piše – iz budžeta. Pitam vas koja je to pozicija Ministarstva poljoprivrede. Toga nema.
To je priča o trošenju sredstava budžeta, o trošenju novca poreskih obveznika. Pravićete komore, pravićete ovo, pravićete ono. Sredstva idu za komore, agencije, a čemu će da služe? Znam čemu će da služi – zapošljavanju partijskih aparatčika. To je sa vrha ove komore.

Ovaj amandman koji je podnela koleginica Marić iz SRS zaslužuje komentar, ali svakako zaslužuje komentar i celo poglavlje IV. Zaštita divljači.
U članu 20. poslednji stav glasi: ''Lovostaj divljači ne odnosi se na sitnu divljač iz veštačke proizvodnje na poligonima za lov divljači''. Gospodine ministre, šta je to sitna divljač? Da li ste vi čuli za binarnu nomenklaturu? Je l' to postoji u prethodnom zakonu, iz 1993. godine? Postoji, gospodine ministre. A što ga nema ovde, to verovatno vaš tekstopisac treba da objasni.
Zašto je to toliko sporno za ovaj član 20, da se lovostaj ne odnosi na sitnu divljač iz veštačke proizvodnje na poligonima? Zar je moguće, gospodine ministre, da neko napiše ovakvu rečenicu? Šta to znači? To znači da će na te poligone, bez obzira na reproduktivni period, ući grupa lovaca ili nazovilovaca, jer vi u stvari ovim gurate one nazovilovce da uđu na te određene prostore, i da neselektivno, bez ikakve kontrole, ono što je nepopularno i čega se s pravom većina ljudi grozi, ubija divljač. E, to je jedan cilj ovog zakona. Da li je moguće da neko može da napiše ovakvu rečenicu i da stavi da to bude zakonska odredba?
Kada govorimo o tome, gospodine ministre, kada se nešto postavi nakrivo, ne može da stoji pravo. Nakrivo je to postavljeno još u članu 4, gde ste vi u tački 36. definisali poligon za lov divljači, da je to ''posebno uređena lovna površina u lovištu utvrđena lovnom osnovom lovišta namenjena za lov sitne divljači iz veštačke proizvodnje''.
Gospodine ministre, moram da vas pitam. Ako je to tako, ako je to poligon i ako je to veštačka proizvodnja, da li to opet znači da će grupa naoružanih ljudi ući i neselektivno pucati? Šta je cilj onda? Cilj je ubistvo. Je l' ima divljač ikakve šanse u tom poligonu? Nema, gospodine ministre. Zašto terate lovce ovakvim odredbama da se svrstavaju u ono čega se većina ljudi grozi? Da li postoji neka vrsta odgovornosti za ovako napisane reči? Na šta liči ovo? Gde je humani odnos prema divljim životinjama i kakva je razlika između veštački uzgojene i prirodne? A šta se dešava kad neki fazan ili zec iz tog lovišta pređe u otvoreno lovište? Kako to da se razlikuje?
Postavlja se pitanje da li je uopšte neko pročitao ovaj zakon i video da li pojedini članovi uopšte imaju smisla s drugim članovima. Vidite, kada se krene naopako, kada se ne slušaju saveti, onda se dođe do ovakvih odredbi. Moram ponovo da vam pročitam to, gospodine ministre: ''Lovostaj divljači ne odnosi se na sitnu divljač iz veštačke proizvodnje na poligonima za lov divljači''. Znači, nema lovostaja, uđi u ograđeni poligon, ubij i radi šta god hoćeš. Je l' to zakon? Na šta liči ova odredba? Povucite ga iz procedure. Ovo ne valja, ovo je sramotno, ovo je bezdušno što radite.

Gospodine ministre, ovo se odnosi isto tako na zaštitu divljači od strane pasa i mačaka bez vlasnika ili bez kontrole vlasnika. To je, principijelno, u redu, ali smo vam mi predložili da u ovom amandmanu dodate samo jednu reč i da član 29. stav 1. glasi: "Psi i mačke bez vlasnika ili bez kontrole vlasnika za koje se sa sigurnošću utvrdi da predstavljaju neposrednu opasnost po divljač, mogu se pod propisanim uslovima ukloniti iz lovišta", a stav 2. ostane isti.
Zbog čega? Zato što može doći do situacije da lovac lovcu odstreli lovačkog psa. Znate li do kakvih problema onda dolazi? To su teški problemi. Ovo je neprecizno. Dakle, ne postoji ni malo zle namere, postoji samo pokušaj da se ukaže na to da mora postojati siguran dokaz da je to tako. Inače, bez toga, videćete, biće čuda u lovištu, i to nije dobro. I ne vidim razlog zašto ovaj amandman niste prihvatili.
S druge strane, ministar propisuje uslove i način uklanjanja tih pasa i mačaka. Nije dobro da ministar propisuje, to treba da rade Ministarstvo i njegove službe. Nije ministar bogom dan da propiše sve moguće zakone, nego valjda ima službe, ima ljude koji su zaposleni u Ministarstvu, koji će da propišu to, ljude od struke koji se bave tom vrstom problema.