Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, član Poslovnika 104, koji je citirala moja koleginica gospođa Milica Vojić-Marković.
S druge strane, mi smo zasedanje počeli čini mi se u deset sati i imali smo predlagača koji je sat vremena obrazlagao dva zakona, i imamo posle toga amandman koji je predat pre obrazlaganja predlagača. To znači da je nas predlagač obmanuo. Imamo manje ministarstava, nego što je predviđeno Predlogom zakona. Dakle, molim objašnjenje zbog čega smo mi dobili sastav ministarstva, da postoji ministarstvo za ljudska i manjinska prava, a saznajemo kasnije, iako je amandman ranije predat, da to ministarstvo je pripojeno Ministarstvu pravde.

Gospođo predsednice, mi se nismo razumeli, postavio sam vam jedno pitanje na koje niste dali odgovor.
Dakle, vi ste kao predsednik Narodne skupštine dobili ovaj amandman pre nas poslanika. Vi ste dobili ovaj amandman o ukidanju Ministarstva za manjinska i ljudska prava pre nas poslanika. U međuvremenu, dok je nama predlagač objašnjavao sat vremena i čitao o Ministarstvu za manjinska i ljudska prava, vi ga niste obavestili, ili niste bili u mogućnosti da ga obavestite da postoji ta vrsta amandmana ili je u pitanju nešto drugo.
Ili je u pitanju bila trgovina političkih šefova DS, pa kada su se dogovorili da se taj broj smanji, onda je amandman pušten da se umnoži. Šta je problem? Ako ne postoji dovoljno kopir aparata, dajte da kupimo još dva-tri, pa da ta procedura ide malo brže. To je pitanje na koje mi niste odgovorili.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, od predstavnika predlagača gospodina Vlatka Ratkovića nismo dobili odgovor da li ima 23 ili 24 ministarstva. Sem toga, predlagači su iz drugih političkih stranaka.
Da li je poslanička grupa G17 plus obaveštena o ovom amandmanu? Šta bi na to rekli predstavnici SPS, PUPS, JS? Kakvo je njihovo mišljenje o ukidanju ovog ministarstva? Da li oni znaju da li imamo 23 ili 24 ministarstva? To su sve pitanja koja mi narodni poslanici treba da znamo, a mi nemamo odgovor na ta pitanja.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, jedna ispravka predsedavajućem, vezano za moje ime, ja sam Milan Dimitrijević, a nadimak je takav kakav je gospodin potpredsednik izgovorio, tako da smatram to jednom omaškom
Javljam se po članu 103. stav 1. i po članu 104.
Iz člana 103. Poslovnika, koji govori da poslanici treba da govore o dnevnom redu, proističe i druga stvar, a ta stvar se odnosi na to što je dosta poslanika koji se nalaze u sali na stalnom radu u Skupštini Republike Srbije.
Dakle, neko ko se drži dnevnog reda – vi se držite, gospodine Krasiću, ali malo zalutate, znate – a prima novac o kome se čak i u medijima diskutuje, svakako mora da se zapita zbog čega to radi, i da li je taj novac koji je podignut sa blagajne i ta plata koja se isplaćuje zaslužena ovakvim načinom rada. Dakle, to je jedna stvar.
Druga stvar je član 104. Poslovnika, koji govori da poslanici treba da se sa uvažavanjem odnose jedni prema drugima.
Ovde se govorilo mnogo o raznim mafijama, duvanskoj, putnoj, carinskoj, ovoj, onoj, ali mi pade na pamet jedna činjenica i jedno stanje iz vremena pre devet godina. To je bilo vreme Potemkinovih sela i brzih pruga. Da pojasnim o čemu se radi.
To je bilo vreme kada se jedna kompozicija od par vagona šetala 300 metara u pravcu Loznice i 300 metara u pravcu Valjeva, i to se predstavljalo kao brza pruga. Interesantno je da je tadašnji ministar saobraćaja, gostujući na jednoj televiziji, koja na svu sreću više ne postoji, na pitanje dokle se stiglo sa realizacijom ideje brzih pruga odgovorio na sledeći način - šta će nama brze pruge, putnik sedne u Subotici, protutnji do Dimitrovgrada za pet minuta i nema vremena kafu da popije.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem da govorim o temi dužan sam da se osvrnem na prepodnevno izlaganje poslanice LDP.
Dakle, tada je rečena jedna neistina koja se može lako demantovati. Rečeno je da prošla vlada za vreme svog mandata ili u zadnje tri godine nije donela nijedan sistemski zakon iz oblasti životne sredine. Dakle, radi se o gospođi Vesni Pešić.
Podsetiću ovde, pošto sam skinuo sa sajta, postoje četiri sistemska zakona koje je prošla vlada donela. To je Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine i Zakon o zaštiti životne sredine. Dakle, to su ti zakoni koji su doneti u mandatu prošle vlade.
Radi se o dezinformisanju javnosti. Takva vrsta dezinformisanja javnosti zagađuje možda na opasniji način našu Drinu nego ova tema o kojoj govorimo. Zamolio bih poslanike pre nego što puste jednu informaciju da provere njenu tačnost i da se prema tome tako i odnose.
Dakle, o Kjoto sporazumu, odnosno ratifikaciji Kjoto sporazuma...
Izvolite, gospođo Radeta, hteli ste nešto da kažete?
(Vjerica Radeta, sa mesta: Uopšte ne primećujem da ste za govornicom.)
Počeo bih izlaganje jednom rečenicom koja važi unazad jedno 15 godina. Ona glasi - misli globalno, a deluj lokalno.
Mislim da smo krenuli dobrim putem i ovo je, ratifikacija ovog sporazuma je kontinuitet i nastavak jedne dobre prakse bivšeg ministarstva i predlog ratifikacije svakako je dobar potez ministra za zaštitu životne sredine, i poslanici DSS su vrlo zahvalni na tom potezu, i svakako poslanici DSS će glasati za ovu ratifikaciju.
Vratimo se nekim stvarima, šta su uzroci. Svedoci smo i svi mi ozbiljnih klimatskih promena. U svetu se dešavaju u poslednje vreme vrlo dramatične promene što se tiče klime. Nekoliko velikih klimatskih promena izazvalo je ogromna razaranja u svetu.
Da vas podsetim na uragan koji je opustošio Nju Orleans, na silne požare i na još niz događaja koji su i te kako posledica ljudskog delovanja, odnosno nekontrolisane emisije i puštanja u atmosferu svih gasova, a koji su navedeni i mislim da nema potrebe da ponavljam o kojim se gasovima radi.
Šta su razlozi za donošenje Kjoto sporazuma? Upravo to da se misli globalno, da se problem uoči, da se nađe način da se te pojave spreče i da se ta planeta ostavi u nasleđe onima koji dolaze iza nas u jednom boljem stanju. Čini mi se da je to ministar u svom izlaganju i rekao.
Šta su rešenja? Rešenja su upravo sadržana u ovoj poruci, dakle misli se globalno, a deluje se lokalno. Neka mi bude dopušteno da se osvrnem na jednu pojavu koja je vezana za našu državu.
Mislim da smo na jednom gostovanju gospodina ministra na poslaničkom klubu načeli tu temu. Radi se o tome da u Srbiji postoji na stotine, a možda i na hiljade lokalnih deponija, potpuno nekontrolisanih.
Pored važnih vodotokova, a jedan od tih važnih vodotokova i nešto što je strateški važno za ovu državu to je sliv reke Drine. Dovoljno je prići slivu Drine u srednjem Podrinju i uveriti se u istinitost ovoga što govorim. Dakle, šta je rešenje tog problema?
Pored važećih sistemskih zakona, možda doneti i neki podzakonski akt, omogućiti ljudima koji žive na tom prostoru da taj otpad sabiraju na jednom mestu, povezati ih sa javnim komunalnim preduzećima i taj otpad na jedan adekvatan i potpuno bezbedan način eliminisati.
Nije dobro kada se u jednom vodotoku kakva je reka Drina pojavi gomila đubreta koja je prekrila jednu trećinu i čak i više prostora te reke.
Pre izvesnog vremena sam boravio na Zvorničkom jezeru i obilazeći ga ono što me je zapanjilo da se u krajevima nalazilo na stotine i hiljade flaša, napuštenih i neupotrebljivih automobila, kućnih električnih aparata, automobilskih guma i svega ostalog što ozbiljno zagađuje taj vodotok.
Dakle, Drina jeste strateška stvar Srbije. Jedini zdrav u ovom trenutku vodotok u Srbiji, koji može u budućnosti snabdevati ovu državu zdravom pijaćom vodom. Na samom kraju ponoviću, poslanici DSS podržaće ratifikaciju Kjoto sporazuma.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče, član 226. Poslovnika, objašnjenje od predsednika Odbora za zaštitu životne sredine.
Gospodine Jovanoviću, da li vi mislite da se sistem može napraviti bez zakona? Ili ste vi skloni prečicama? U prošlom vremenu svedoci smo da ste vi skloni tom putu.
Kako mislite da se jedan sistem napravi ako nema zakona? Vi ste bili potpredsednik Vlade, gospodine Jovanoviću. Bili ste šef poslaničke grupe.
Vi ste sad predsednik jednog odbora, pa zar je moguće da za tolike godine niste naučili osnovne stvari? Izgleda da je to tako, kad se malo duže studira teško se uči. Ili imate drugi pogled na svet? A o vašim pogledima na svet čitamo i u štampi, pa znamo.

Radi cele istine, DSS na Ubu nema nikakve batinaše, niti revolveraše. Radi se o sledećoj stvari: SRS protiv kandidata DSS-a na Ubu vodi vrlo prljavu kampanju. Dokaz su leci koje vaši predstavnici dele širom Uba, a čini mi se da vaš kandidat ima problema sa narodom. Gospodin Glišić je u sukobu sa svojom porodicom, sa svojim rođacima. Gospodin Glišić poteže sekiru na svoje rođake. To je istina i gospodin Glišić ima problema sa građanima Uba, a rezultati izbora će pokazati to da gospodin Glišić neće ući ni u drugi krug. To je problem SRS na Ubu.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljajući o ovom izveštaju Anketnog odbora i o svom učešću u radu u tom anketnom odboru, malopre mi se učinilo da smo se okliznuli na temu.
U jednom trenutku, pominjući se neki drugi zakoni o lustraciji, dovodiće se u vezu sa nekim drugim ljudima, a pred nama je važna tema koja muči Srbiju više decenija. Mislim da svaka vrsta takve priče nije pristojna. Nije pristojno što smo se u svom radu suočili, razgovarali sa desetinama roditelja i svaka ta priča je bila i vrlo teška i vrlo posebna i mučna.
Dakle, Narodnoj skupštini se obratilo više desetina roditelja. Dobijali smo gomile materijala. Predsednica Anketnog odbora, gospođa Dacin je to vrlo slikovito objasnila. Kada bi se taj materijal poređao na ovaj sto ispred predsedavajućeg verujte da se taj sto uopšte ne bi video. Čitajući sve te materijale i uviđajući propuste koji su se dešavali, mene kao zdravstvenog radnika koji se zdravstvom bavi skoro tri decenije i čiji je zadatak da se brine o zdravlju stanovništva interesovala je prevashodno jedna stvar.
Dakle šta se to dešavalo u zdravstvu i kolika je odgovornost zdravstvenih radnika u svemu tome? Na moje iznenađenje video sam da se dešavao niz propusta kako u vođenju medicinske dokumentacije, tako i u nekim drugim stvarima koji su davali za pravo roditeljima da izraze sumnju.
Dakle, iz tih priča ljudi su saznavali da se vrlo često radilo o blizanačkoj trudnoći, da se često govorilo da je jedno dete potpuno u redu, a da je drugo u vrlo teškom stanju. Ali, onda se dešavalo da se napravi neverovatan obrt. Desi se da ono dete koje je po rođenju bilo potpuno u redu, premine, a da ono dete koje je rođeno sa nekom teškom anomalijom ostane u životu.
Vrlo često se dešavalo da početne dijagnoze, one koje budu utvrđene na porođaju i završna dijagnoza apsolutno nemaju nikakve veze. O drugim stvarima, o propustu administracije, neurednosti protokola porođaja, neurednosti istorija bolesti porodilja, o nepostojanju istorija novorođenčadi, precrtavanju tih listova, cepanju tih listova, o ispravljanju datuma korektorom, kao zdravstveni radnik sam bio vrlo zabrinut.
O gubljenju medicinske dokumentacije, poplavama, o tome da medicinsku dokumentaciju pojedu miševi ili pacovi, da parafinske kalupe neko drži u podrumima i da ti parafinski kalupi budu uništeni od strane glodara i na taj način budu potpuno beskorisni, dakle sve te činjenice i sva ta saznanja su govorile da se u struci dešavao vrlo ozbiljan propust.
Moram reći da je zdravstvena inspekcija radila svoj posao i te greške ustanovljavala i nalagala određene mere, u mojim pitanjima načelniku zdravstvene inspekcije bile su dve ključne stvari: da li je bilo redovnog i vanrednog stručnog nadzora. Dobijao sam potvrdan odgovor. Očigledno i pored toga neko se nije obazirao na ta uputstva, na te preporuke i pisane stvari.
Dakle u čemu je problem? Jedan deo ljudi tokom dugog niza godina očigledno zakon nije poštovao. Nije ga poštovao zato što sankcije nisu bile primenjivane. Da jesu i da je postojala odgovornost, verovatno bi se drugačije i ponašao i drugačije postupao u svom radu.
Predmet našeg interesovanja je bio rad MUP-a. Dakle u tom razgovoru sa tim ljudima koji su dobijali naloge da te slučajeve istraže, oni su taj deo uradili onako kako je njima njihovo obrazovanje i dozvoljavalo. Ali, nas je zaprepastila činjenica da se grupa tih ljudi bavila privrednim kriminalom.
Rekli smo – znate, dobro je što to radite, ali ovo ne spada u privredni kriminal. Dakle stvar se mora promeniti zato što postoji sumnja da se radi o onome što je danas i u svetu predmet razgovora i saradnje mnogih država. Da li se možda radi o trgovini ljudima, da li se možda radi o trgovini ljudskim organima?
Dakle, ti ljudi moraju biti specijalizovani, obučeni i edukovani da se bave tom vrstom problema. Predlog mera koji je Anketni odbor doneo, uveren sam, a i svi članovi Anketnog odbora su uvereni, daće rezultate. Predlog mera je obavezujući.
Pozivam sve poslanike u Narodnoj skupštini da se u danu za glasanje izjasne, da prihvate izveštaj Anketnog odbora. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 100. Poslovnika.
Malopre je gospođica Jovanović izrekla jednu rečenicu koja vređa dostojanstvo narodnih poslanika i Narodnu skupštinu. Rekla je - vi koji ste se skupili ovde da varate i obmanjujete ovaj narod. Nismo se mi skupili ovde, nego nas je, kao i vas, ovaj narod izabrao.
Reći ću vam još nešto, osvrćem se na reči koje vrlo često koristite za ovom govornicom, dakle, reči zapravo ne mogu da budu ni radnije, ni pouzdanije, ni smelije, ni poštenije od onih koji ih izgovaraju.
Njima odgovara da budu vašarski zabavljači i akrobate. I, reći ću vam još nešto - jezik kojim se vi obraćate (smeh) je dosta zanimljiv i neobičan, sposoban za razne akrobacije, i zamolio bih vas da ubuduće te reči birate kada se obraćate i poslanicima i Narodnoj skupštini. Hvala.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razmišljajući šta da se kaže o ovom zakonu i slušajući prethodne diskutante, prva stvar koju sam uočio to je bila diskusija poslanika jedne poslaničke grupe. Radilo se o dva pojma. Govorilo se tu o strategiji i o održivom razvoju. Kao neko ko se bavio problemom ekologije u proteklih nekoliko godina i kao član gradske vlade, prvo sam dužan radi javnosti i Srbije i građana Beograda da objasnim šta je javna reč, a šta se radi.
Naime, već desetak godina Beograd je pokušavao da pokrene jedan ozbiljan projekat. Taj projekat se zove "Beograd zdrav grad". Ti napori su činjeni, čini mi se, od 1992. godine. Radilo se o jednom strateškom dokumentu koji bi trebalo da dovede do boljitka, do boljeg zdravstvenog stanja stanovništva grada Beograda i do boljeg stanja životne sredine. Ti napori su obavljeni 2000. godine i taj ciklus je završen, urađen je jedan strateški dokument koji se bazirao na proceni zdravstvenog stanja grada Beograda i bazirao se na proceni stanja životne sredine.
Da vidimo šta se dogodilo sa tim projektom, taj projekat je jednostavno skinut sa dnevnog reda. Pogledajte odgovornu gradsku vlast, odgovornost predsednika Izvršnog odbora Grada Beograda i pogledajte javnu reč koja se priča - održivi razvoj i strategija. Strateški da li je važno imati takav dokument, strateški da li je važno pokrenuti taj projekat, svakako jeste. Nestrateški je način razmišljanja o skidanju tog projekta.
Da pomenem i određene probleme, da li strateški donositi odluku da se gradi garaža u centru grada Beograda, da se preko 400 zagađivača smesti u centar grada. Da vidimo nove stvari koje se rešavaju.
Strateška odluka i dobar način mišljenja da se ispred novoizgrađene hale "Limes", na udaljenosti od 50 metara od stambenih objekata, gradi benzinska pumpa. Da vidimo da li taj objekat ima dozvolu, da vidimo čija je to strateška odluka.
Dakle, uzimajući sve ovo u obzir, da ne govorim o problemu deponije u Vinči, da ne govorim o krematorijumu u Borči, da ne govorim o tranzitu kroz centar Beograda, čini mi se da je delimično tu temu malopre otvorio Žarko Obradović. Taj dokument prosto ne definiše ništa. Mnogo je dilema bilo u stručnoj javnosti, mnogo kritika, ali gradska većina Demokratske stranke jednostavno je taj dokument usvojila.
Taj akt ne definiše ni saobraćaj. Definiše ga u nekom načelu, ali da vidimo šta je to preduzeto. I dan-danas imamo ekološke incidente, pa se desi recimo da se cisterna prevrne na Gazeli, da cisterne iz vagona cure u Topčideru ili u Makišu, da kada se krene iz pravca Banovog brda da se čeka po sat, sat i po na prelazu kod Hipodroma, da vidimo šta je urađeno sa bukom grada Beograda i šta je poboljšano da se takve stvari ne dešavaju. Nije ništa, urađena je kozmetika, nešto što će zamazati oči građanima grada Beograda, nešto što neće dovesti do boljitka.
Govornici pre mene su rekli da zakoni počivaju na načelima i mislim da je tu osnov. Neću svako načelo obrazlagati, ali ću ih svakako pobrojati. Prvo od tih načela je zaštita prava po kome je svako dužan da prilikom preuzimanja aktivnosti koje utiču na stvaranje životne sredine postupa u skladu sa propisima. Drugo, kontrola zagađivanja i zaštite životne sredine. Treće, održivog upravljanja prirodnim vrednostima zaštite životne sredine, ekonomskim instrumentima zasnovanim na odgovornosti i na zagađivanju životne sredine, sa značajnom ulogom države kao garanta u prelaznom periodu. Peto načelo je jedinstveno praćenje stanja i jedinstveni informacioni sistem.
Ovde ću se malo zadržati i navesti još jedan primer. To je nešto što se odnosi na jedinstven informacioni sistem. U ovoj oblasti je potrebno, kao i u drugim oblastima, imati jedinstveni informacioni sistem, gde će se svi podaci slivati da bi se mogle preduzimate konkretne i pravovremene akcije.
Navešću primer grada iz zapadne Srbije. Radi se o Loznici. Tu imate niz ekoloških problema i nikada do sada niste imali pravu informaciju šta se događa. Tako se desilo da, bez ikakvog kriterijuma, bez ikakve informacije, bude oživljen jedan pogon za pretapanje olovnih ploča starih akumulatora. Digla se velika uzbuna u gradu, ali tadašnja vlada, tadašnje ministarstvo za zaštitu životne sredine nije ništa preduzelo, čak niko nije obišao taj kraj, čak niko nije pitao te ljude o čemu se tu radi.
Govorim o priobalju Drine, koje je prethodnih 10-15 godina besomučno uništavano, odvožen šljunak koji je upotrebljavan za građevinske radove. Šta se dešavalo? Nije bilo odgovornosti da iko te iskopine sanira i ne samo da nije bilo odgovornosti, nego su te iskopine popunjavane otpadom. Imate priobalje Drine u dužini od nekoliko desetina kilometara koje je sada bespovratno uništeno.
Kada govorim o svim ovim stvarima, moram da se vratim na način rada ljudi koji su radeći, bilo u prošloj Republičkoj vladi, bilo u lokalnoj samoupravi, imali odgovornost da naprave jedan pomak. Ta odgovornost je, čini mi se, bila samo deklarativna.
Navešću još jedan primer. Skupština grada je svake godine imala obavezu da podnese izveštaj o zdravstvenom stanju stanovništva grada Beograda. Zdravstveno stanje stanovništva grada Beograda pokazivalo je neka skretanja, pokazivalo je to da je patologija pomerena nagore usled zagađenja životne sredine. Pogledajte taj odnos. Ta tačka je bila skinuta sa dnevnog reda i to je bilo strateško razmišljanje bivše gradske vlade. Ako se tako razmišlja kao što čini gradska vlada, onda tu nema pomaka.
Svakako da je sadašnje ministarstvo u prilici da se sa ova četiri zakona napravi ozbiljan pomak. Ostvarivanje ovog razvoja zahteva izmenu u ponašanju subjekata i nosilaca koji su odgovorni za zaštitu životne sredine i razvoj, odnosno usklađivanje razvojne ekonomske politike na teritoriji Republike Srbije. Pri tome se mora imati u vidu da se zaštita životne sredine obezbeđuje tek po donošenju posebnih zakona i usaglašavanju postojećih zakona i drugih propisa sa odredbama ovog zakona.
Znači, nama predstoji kontinuitet u radu, usklađivanje drugih propisa i zakona i tek na taj način možemo doći do toga da zaštitu životne sredine podignemo na viši nivo i pridružimo se standardima Evropske unije.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, prethodna dva dana se vodila rasprava o dva zakona iz oblasti zdravstva, zakonu o sanitarnom nadzoru i zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.
Iz prethodne rasprave mi se učinilo da je tu ključno jedno pitanje: da li su nam zakoni potrebni ili ne? Ja svakako mislim da su nam zakoni potrebni. Zbog čega tako mislim? Pozvaću se i na zaključak Svetske zdravstvene organizacije iz 1996. godine. Kaže se – nema zemlje na svetu bez zaraznih bolesti i smrti od njih. Niko od njih nije pošteđen. Nijedna zemlja, nijedna zajednica, ni ljudi ne smeju ih ignorisati. One se uvek vraćaju.
Ako ovo pravilno i dobro shvatimo, videćemo zbog čega je značajno donošenje ova dva zakona. Zarazne i parazitne bolesti, sa poboljšanjem higijenskih uslova i prilika, i saznanja o uzrocima i širenju u razvijenim zemljama, ne predstavljaju onoliki zdravstveni problem kao u prošlosti. One su još uvek globalno u pojedinim zemljama i teritorijama među vodećim bolestima. U poslednje dve decenije, pored eradikacije nekih bolesti, kao što su velike boginje, i eliminacije uglavnom bakcibelnih bolesti, pojavljuje se izvestan broj novih zaraznih bolesti koje se još uvek, i pored pokušaja njihove kontrole, ne rešavaju uspešno. Ponoviću samo, hepatitis B, C, D i E, HIV infekcija, ebola itd.
Zarazne i parazitne bolesti, u odnosu na interhumani prenos i dominantnost grupe zaraznih bolesti koje se prenose aerogenim i kapljičnim putem, objašnjavaju se prenaseljenošću gradova, intenzivnim kretanjem stanovništva, kretanjem izbeglica, odnosno vremenom kada je svet izmešan više nego ikada u svojoj istoriji.
Povratak difterije devedesetih godina, prisutnost morbila kao vodećeg uzroka smrti dece iz grupe vakcinom preventivnih bolesti, karakterišu sadašnjost. Takođe, tuberkuloza, i pored svega, još uvek nije bolest prošlosti. Zarazne bolesti, koje su bile u prošlosti na teritoriji Republike Srbije, zahvaljujući radu zdravstvene službe, smanjene su i ne predstavljaju u ovom trenutku tako veliki problem. Sa dramatičnim pogoršanjem životnog standarda u poslednjoj deceniji i po, zbog ekonomske krize, povećao se i potencijalni rizik za masovno javljanje određenih zaraznih bolesti i epidemija širih razmera.
Pošto smo čuli različita mišljenja u vezi zakona, moram da podsetim na nekoliko stvari, svakako konsultujući određene institucije i stručnjake. Jedna informacija se odnosi na izveštaj Instituta za zdravstvenu zaštitu zdravlja Srbije "Dr Milan Jovanović Batut". Ta analiza se odnosi na 2002. godinu i u toj analizi se kaže – u 2002. godini u Republici Srbiji od posledica akutnih zaraznih bolesti umrlo je 149 lica, stopa mortaliteta 1,99 na sto hiljada stanovnika, što je najviša stopa u poslednjih pet godina ili 32 posto više u odnosu na 2001. godinu.
Distribucija umrlih prema uzrastu pokazuje da je stopa mortaliteta najviše dece u prvoj godini života i iznosi 11,38 na sto hiljada odojčadi. Značajne stope mortaliteta beleže se i kod starijih od 60 godina. Najveći broj smrtnih ishoda vezan je za plućnu tuberkulozu – 46 umrlih, virus HIV – 32 umrla, bakterijski meningitis – 28 umrlih i akutni hepatitis – osam umrlih.
Da li uvek podaci dovoljno govore da moramo imati ovaj zakon. Možda su mišljenja drugačija. Kada se radi o sanitarnom nadzoru, tačno je što je kolega iz SRS govorio o stanju vodovoda u Srbiji. Ja ću podsetiti na nekoliko stvari iz izveštaja Instituta za zdravstvenu zaštitu Srbije "Dr Milan Jovanović Batut". Rezultati ispitivanja vode za piće ili gradske vode u toku 2002. godine na teritoriji centralne Srbije pokazuju mikrobiološku neispravnost veću od pet posto ispitanih uzoraka u 45 procenata kontrolisanih vodovoda, a fizičko-hemijsku neispravnost veću od 20 procenata ispitivanih uzoraka u 36 kontrolisanih vodovoda, a neispravnost u 17 procenata kontrolisanih vodovoda.
Da li je ovo razlog, smatram da jeste, za donošenje zakona.
Reći ću vam nešto i o hemijskoj ispravnosti namirnica opšte upotrebe. Piše, hemijska ispravnost namirnica iznosila je 8,91%, s tim što su namirnice iz zanatske proizvodnje bile ispravne u 13,22%. Mikrobiološka neispravnost namirnica opšte upotrebe iznosila je 8,10%, a fizičko-hemijska je 1,75%. Visoku neispravnost pokazivali su uzorci iz prometa, čak 34,19%.
Kada se imaju na umu ovakve činjenice i kada se raspolaže sa ovakvim podacima, onda je više nego jasno da su zakoni preko potrebni.
Na kraju, dovoljno je reći da Republika Srbija prvi put ima svoj zakon o sanitarnom nadzoru. To je važna činjenica od koje se ne može pobeći.
Ako se podsetimo nekih stvari iz istorijata, mi smo taj zakon imali u srednjem veku. Medicinski hilandarski kodeks srednjeg veka govori o spisu zaraznih bolesti. Dakle, čak i tada. Prema tome, sva diskusija da li su nam zakoni potrebni ili ne i da li su ova dva zakona potrebna pada u vodu. Zakoni su potrebni i Demokratska stranka Srbije će podržati ove zakone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 100. Poslovnika.
Naime, bio sam prisutan na toj sednici Odbora za zdravlje i porodicu. Ono što je bila zamerka jednog narodnog poslanika odnosilo se na način rada i način vođenja sednice Odbora za zdravlje i porodicu. Jedna stvar je čudna: kada prisustvujete Odboru, niste sigurni da li je to Odbor za zdravlje SRS ili je to Odbor za zdravlje i porodicu Narodne skupštine Republike Srbije.
Svako javljanje predsednika Odbora traje duže od nekoliko minuta, a članovi Odbora vrlo retko dobijaju reč. Da ne govorim o ostalim poslanicima, jer mislim da je tu problem, ne ulazeći u problem gospodina Paje Momčilova sa ministrom. Na tom odboru je zaista teško raditi. Za svaki odbor slušamo predavanja predstavnika SRS, od podučavanja o ostalim medicinskim principima i pravilima do političkog motiva. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pozivam se na čl. 100, 219, 220. i 221. No, pre nego što dam obrazloženje, molim vas da mi dopustite da vam pročitam jedan podnaslov u jednom dnevnom listu: "Skupština Srbije na osnovu Zakona o javnim nabavkama plaća kupovinu odeće narodnim tribunima, ali na računima nije retka stavka - dečja garderoba".
Molim predsednika Narodne skupštine da zaduži odgovarajuće službe da provere informaciju, i da obaveste narodne poslanike i Narodnu skupštinu, da li je ovaj natpis tačan ili ne i da se odredi da li su "narodni tribuni'' - narodni poslanici ili su "narodni tribuni" - zaposleni u Republičkoj skupštini. Hvala.