Jezikom novinskog izveštača mogli bi da kažemo da pred 25 poslanika ukupno i sedam predstavnika Vlade, od kojih su trojica ministri, razgovaramo o dva dugo čekana, dve godine pripremana i izuzetno važna zakona.
Postavljam pitanje, a gde se to dešavaju važnije stvari? Ovaj dom očigledno nije mesto gde se razgovara o važnim temama, makar po prisutnosti poslanika ne mogu da kažem i prisutnosti Vlade, po domišljatosti Vlade i skupštinskog rukovodstva da raspravu o ove dve teme započnem u 17.55 časova.
Da postavim još jedno pitanje svima nama ovde, a koga mi to možemo da zaštitimo nekim zakonom od nečasnih radnji, podmetanja ili prevara, ako smo mi sami svakodnevno izloženi sitnim podmetanjima i prevarama da nas kao đake uhvatite nespremne ili nedovoljno spremne da narodu predstavimo zakon koji je na dnevnom redu.
Kako da spasimo od prevare nekog ako su nas prevarili pa nam podmetnuli član 23. Poslovnika gde se srazmernost poništava većinom koja se poslovnički zakonski definiše? Nikako.
Kako možemo mi da objasnimo paradoks ili apsurd da možemo da zaštitimo potrošača ako smo najvažniju glavu 10a, tako smo je krstili u amandmanima, zaštita potrošača, onih koji koriste potrošačke kredite, pristali, ne mi, vi kao Vlada i predlagač, da to Narodna banka reguliše na drugačiji način i kasnije zato što je to u njenoj nadležnosti i ja ću, ne zamerite mi, vrlo je duhovito, da vam objasnim tu nameru pričom jednog mog kolege inženjera koji radi zajedno sa mnom.
On ovako kaže – odlučio sam da svojoj ženi kupim bundu i neka mi samo neko kaže da nisam širokogrud i pravi džentlmen, ali dok ne steknem novac da joj kupim bundu ona ima da ide u džemperu, makar napolju bilo minus 32. To je ilustracija o zaštiti zakona i zaštiti potrošača koju ovim zakonom regulišemo.
Nije cilj moj da ovde budem duhovita, cilj je da pitam rukovodstvo Skupštine da li je za predlagača koji je izašao sa ovim zakonom važila ova knjiga koja piše da važi za sve nas kada pišemo zakone. Tvrdim da nije važila i govorim o oba zakona, govorim o zakonu o akreditaciji, koji ću samo načelno pomenuti zbog naziva, govorim o zakonu o zaštiti potrošača.
U ovim metodološkim pravilima, u članu 33. piše da svako ko predlaže zakon, a Ustavom je ovlašćeni predlagač, dužan je da koristi srpski jezik i reči koje postoje u srpskom jeziku za terminologiju koja se zakonom predviđa i koristi.
Počev od termina "akreditacija", koji je primereniji i ovde već prihvaćen u akreditovanju visokoškolskih ustanova, što nije reč koja se ne može primereno prevesti i predložili smo da se zove Zakon o kontroli kvaliteta proizvoda i usluga.
Da li to neki novi esperanto pravimo time što prihvatamo sve strane reči, želeći da ostavimo utisak, želeći da budemo opšterazumljivi ili želeći da budemo upravo nerazumljivi, pa ako u tom zakonu imamo termine sertifikat, akreditacija, kompetentnost, pitam vas da li se ta akreditacija mogla nazvati proverom kvaliteta ili priznanjem kvaliteta, što se za visokoškolske ustanove može koristiti? Da li zaista moramo da koristimo reč kompetentnost ako imamo lepe srpske reči – znanje, veštine, sposobnosti?
Gospođo Đukić Dejanović, mislim da su službe morale da vrate ovaj zakon jer on nije pripremljen u duhu novog propisa koji smo nazvali Jedinstvena metodološka pravila za pisanje zakona.
Poslanička grupa kojoj pripadam, Napred Srbijo-SNS, i u tehničkom i u sadržinskom smislu se toga pridržavala, podnoseći amandmane na zakone koji su u proceduri i zaista ne vidim što mi koji učimo dok smo živi, i neću da upotrebim engleski termin za to, moramo da zaboravljamo svoj izvorni jezik da bi onima na koje se ovi zakoni odnose bili što nerazumljiviji.
Pa ipak, iako ste vi, gospodine Milosavljeviću, neko ko u ime Vlade zastupa ovaj zakon, moram da priznam da makar u medicinskim ustanovama postoji oglasna tabla ili zalepljen papir, nije bitno kako je odštampan, koji ukazuje potrošačima usluga medicinske vrste, bolesnicima ili onima koji prate bolesnike da postoji mesto, neka kancelarija sa brojem tim i tim i neko lice gde se mogu požaliti ako im se ne pruži kvalitetna usluga.
Sad ne govorimo o korupciji i svemu onome što nije predmet ovog zakona, ali postoji mesto i upućivanje gde oštećeni može da ode i da se požali. Šta imamo, gospodine Milosavljeviću, u trgovinama? Knjigu utisaka. Ja sam neko ko živi normalnim životom, potrošač, i upravo sam odabrala da o ovom zakonu govorim sa aspekta potrošača.
Imamo knjigu utisaka i kad kažete "utisak" obično se očekuje prijatan utisak. Tu se najčešće upiše samo onaj ko zaista ima dobar utisak iz kupovine u kojoj se našao. Te su knjige poluprazne, a knjige koje nisu smele da budu istraživački materijal za nekoga ko se bavi sociološkim istraživanjem nego predmet zakona čekamo dve godine i ne dobijamo još uvek adekvatan zakon.
Teorija kaže i vlasnik "Volmarta", jednog od najvećih trgovinskih lanaca, da je jedini pravi poslodavac koji zapošljava i otpušta radnike u nekoj velikoj kompaniji upravo kupac, odnosno potrošač. Terminološki, kupac i potrošač, onaj ko kupi ne mora i da potroši, ali recimo da je to jedan te isti.
Da li mi to njegovo visočanstvo potrošača, odnosno kupca uvažavamo zakonima koje donosimo? Da, uvažavamo ga na način da smo stvorili potrošača kome ne damo mira dok gleda film, jer ga presecamo reklamama i ponudom razne vrste i nudimo robu koja mu treba i ne treba, stvarajući mu potrebu. Ne damo mu da mirno odspava popodne, jer mu na vrata može zazvoniti svako i ponuditi koješta.
Ne damo pravo potrošaču da odabere ni kanal za gledanje i tvrdim vam da svaka kablovska televizija, svako od nas, hteo ne hteo, tu kablovsku televiziju mora da ima, ima makar tri kanala na kojima neprekidno traje ponuda robe za koju znate da li postoji osigurani kvalitet i zaštita u kupovini takve robe.
Znači, stvorili ste potrošača, stvorili ste moderne crkve u kojima se molimo subotom i nedeljom, ne obilazeći se, ne posećujući više rođake, ne učimo decu, ne vodimo ih u prirodu, nego ih vodimo i nalazimo se sa ljudima u trgovinskim lancima.
Kult potrošača, kult postmodernog načina života na kredit postao je preovlađujući, pored kulta uspeha odmah i po svaku cenu. To gradimo dosledno kombinujući sve zakone koje ovde donosimo, ali zaštitu potrošača čekamo dve godine i kad dođe takav zakon u proceduru staviću vam samo dve osnovne primedbe ili pitanja.
Gospodine Milosavljeviću, da li u ovom zakonu, zato što su aktuelne nestašice mleka i zato što je aktuelno prelepljivanje one nalepnice koju je stranac u Beogradu smeo da primeti, jer bi sve to bilo drugačije interpretirano u ovim, da kažem, osetljivim okolnostima, opet u jednom stranom trgovinskom lancu.
Znači, pitanje broj jedan – da li sadašnja praksa prerađivača mleka obavezuje da navede da li je mleko koje je pakovano proizvedeno od svežeg mleka ili od mleka u prahu ili mi kupca dovodimo u zabludu, ne navodeći deklaraciju na samom pakovanju mleka? Uz to, proizvođače ucenjujemo otkupnom cenom. Za mene je ovo suština zakona o zaštiti potrošača.
Imam pitanje broj dva – sadašnja praksa pojedinih prerađivača da na svetskoj pijaci kupuje zamrznute polutke mesa i prerađuje ih u suhomesnate proizvode, a da to ne navode u deklaraciji i tako opet potrošače dovode u zabludu, a proizvođače stoke ucenjuju otkupnom cenom.
Nije se to desilo preko noći i ja sam vas, ne traži orden i zaslugu, gospodine Milosavljeviću, branila, između ostalih prozvanih, da niste vi krivi što nema dovoljno mleka na tržištu i što nema dovoljno mesa ili ga nema u asortimanu koji je potreban i dovoljnom kvalitetu koji je kontrolisan, već je to posledica trgovinskih politika koje se vode deset godina unazad, politike carina, zaštite, potpune liberalizacije, pogrešne privatizacije koja je bila sama sebi cilj.
Ali, da li će ovaj problem uopšte moći da bude rešen ako se na problem gleda tako da se zamenjuju uzroci i posledice? Ne, ne verujem. Znači, da li ovaj zakon rešava to da možemo da kupujemo robu, pa da nam ne trebaju naočari da gledamo da li je etiketa prelepljena, da li postoje dovoljni podaci, govorim o zdravim osobama, bolesnici moraju da vode računa o sadržaju svakog proizvoda, količini belančevina, ne ono gde su dijetetski proizvodi, nego na potpuno redovnim artiklima?
Zaista mislim da pitanja koja vam postavljam jesu pitanja potrošača, kupca koji je centar sveta ili univerzuma ili vasione samo u priči. U stvarnosti, kupac je samo onaj koji je zanimljiv lancima koji ovde dolaze i otvaraju svoje prodajne objekte, kao potrošačka moć, odnosno platežno sposoban kupac da kupi robu koja teško prolazi na nekim drugim tržištima. Mene su neki ljudi, moji prijatelji koji su završili fakultete i vrlo interesantne i kvalitetne škole, u neko vreme bili prinuđeni da rade na pijacama u Novom Sadu, Beogradu i bilo gde, naučili još pre desetak godina kako se prepoznaje čokolada koja se radi za istočno, zapadno tržište ili za Balkan.
Sama imam priliku da primetim razliku u kvalitetu kozmetičkih proizvoda, na primer. Što kaže naša predsednica, nisam za luksuz, ali jesam za komfor i to ne krijem, želim da ostanem dama, kao što je gospođa predsednica. Razliku u kvalitetu kozmetičkih proizvoda primetim negde napolju i ovde.
Da li je trebalo ugasiti i privatizovati one kuće kojima smo verovali, kod kojih se nije moglo lako kupiti, da je proizvod od neotrovne boje, da je od kože, da je proizveden od čistog pamuka ili da nije od sintetike i da li se još neko seća kako su se zvale te organizacije koje su se bavile kontrolom kvaliteta proizvoda, možda se neko seća "Jugoinspekta", pa smo verovali da li je roba po JUS-u ili nije, znači da li odgovara našim standardima ili nekim stranim i da li je prošla pravu laboratorijsku kontrolu ili neku drugu.
Ovo što se radi i ovo čega smo svedoci znate kako se može opisati jednom rečju? Pre mene ništa, od mene istorija. To je način na koji se vlast ponaša deset godina unazad, poput jednog kralja iz Borhesove priče, koji je hteo da spali sve knjige i ogradi zidom svoju carevinu, da niko ne može da ga uporedi sa drugima, a da spali sve knjige, da ne ostanu dokazi da su postojali bolji od njega.
Nažalost, za ovaj zakon ne može da se glasa, nije uređen ni metodološki kako valja, a ni sadržinski i SNS ne može da glasa za ovaj zakon.

Zahvaljujem. Ukazala bih na besmislenost člana 23. Poslovnika po kojem radimo i nemogućnost realizacije stava 1. ovog člana, s obzirom na amandman gospođe Nade Kolundžije koji je, bez izvinjenja na izrazu, podmetnut poslanicima ove skupštine zbog načina na koji se o Poslovniku kao svojevrsnoj odluci raspravljalo, kojim je srazmerna zastupljenost potpuno obesmišljena.
Odlično znate da se u toku rasprave o Poslovniku razgovaralo samo u načelu. Mnogi od nas su govorili o pojedinačnim rešenjima, a neki su vešto i pametno čekali da se ta rasprava privede kraju i da gotovo nevidljivo ili bez dovoljnog uvida i dizanja glasa opozicije protiv toga podnese amandman kojim se srazmernost poništava i usvaja se amandman na član 23. stavom 2, kojim se vladajućoj parlamentarnoj većini obezbeđuje u broju 17 za svaki odbor preovlađujuća većina od devet. Stavom 3. se dozvoljava formiranje odbora sa tih devet, bez obzira na to da li uglavnom opozicija podnese svoje predloge ili ne.
Pitam vrle pravnike – da li je dovoljno imati vlast i dovoljno drskosti pa obesmisliti uopšte postojanje odbora, rad u odborima i prisustvo opozicije u odborima? I, da li je taj neki prepametni, ne matematičar, nego numerolog, proračunao sinergetski efekat brojeva tako da se ta srazmernost tretira ne po svakom odboru, nego na ukupan broj poslanika i članova jedne poslaničke grupe?
Zaista je krajnje drsko i govori o krajnjim namerama vladajuće većine, o njenoj uplašenosti od onoga što sledi, kad na ovakav način, stavom 2, koji govori da mora imati većinu u svakom odboru, poništava srazmerno učešće iz stava 1. člana 23.
Poslaničkoj grupi SNS ste ponudili da dopuni članstvo do broja 17 u odborima (gde ćete u svakom slučaju obezbediti većinu) sporta i omladine, brige o porodici i saobraćaja i veza. Uz dužno poštovanje nadležnosti tih odbora, problema koji se rešavaju, ko je to procenio da mi treba da dopunimo članstvo baš u ovim odborima, a ne npr. u nekom drugom odboru? Odakle pravo bilo kome, pa i prvoj među jednakima, predsednici Skupštine npr., da ona kaže da mi u Odboru za poljoprivredu možemo da imamo tri člana, a u nekom drugom odboru nijednog člana?
I sad mi samo recite da poštujete Poslovnik. U Poslovniku srazmernost podrazumeva srazmerno učešće članova određene poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj, ali po odboru, a ne na zbir ili apsolutni broj. Kao što ste uspeli matematikom koja to nije, nego numerološkim veštinama da sastavite većinu, kao što mislite da uspešno pokušavate da držite ovaj narod u mraku i uveravate ih da žive bolje, nas nećete uveriti da je ovo demokratija, da je ovo parlamentarizam i da je ovo želja da funkcioniše najviše zakonodavno telo u ovoj državi.
Predloge nismo dali. Vi izvolite, silom koju ozakonjujete u jednoj ovakvoj odluci koja se zove Poslovnik, nastavite. Dokle će vas to odvesti, videćemo svi. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala. Povodom razgovora o predlogu za predsednika Saveta guvernera imala sam tri načelne primedbe. Na moje zadovoljstvo, koleginica Branka Ljiljak mi je izbacila jedan mogući argument za primedbu jer je dala osnovne napomene, što je vrlo pozitivno. Iako se nekom čini čudno, ali potpuno je neophodno reći – šta su nadležnosti čoveka koga biramo, koji su to u stvari izvodi iz zakona koji javnosti objašnjavaju čime se mi to bavimo i šta baš gospodina Živkovića kvalifikuje za to da bude predložen za predsednika Saveta guvernera. U tom smislu, hvala koleginici. Želim da ovo bude dobra praksa, jer ima ljudi koji ovo znaju, ali je najveći broj onih koji u stvari žele da čuju zašto se mi bavimo, pred kraj ovog letnjeg zasedanja, u sred vanredne sednice, ovom temom.
Takođe, jedan deo primedbe koji bi mi utrošio nešto vremena rekli ste i vi. Pohvaliću taj neophodan nivo saradnje, s tim što će moja pohvala da bude dosledna i kompletna, da Vlada i Narodna banka moraju da sarađuju na ekonomskoj politici, što baš nije dosledno izvedeno Zakonom o NBS, ali je prosto neophodno da neko ko je, i ne smeta mi što je čovek bio savetnik premijera u Vladi i član Saveta Narodne banke, jer sa tog mesta može da ima najbolji mogući uvid u sve greške ekonomske politike do sada vođene i u sve propuste koje bi sada, sa ovog mesta, mogao ispraviti.
Sad se postavlja osnovno pitanje – da li savetnik treba i može da bude neko ko se bavi teorijom višeg nivoa, teorijom finansijskog tržišta, samim bankarstvom i savetovanjem predsednika Vlade, gde moram da budem potpuno precizna i kažem da je u tom savetovanju gospodin Jurij Bajec bio najglasniji, i to u smislu glorifikovanja i davanja za pravo Vladi kada preduzima neke korake oni koji se sa tom politikom ili merama Vlade nisu baš slagali, nisu često prisustvovali u javnosti da objašnjavaju te mere.
Kao što neko, da bi se bavio poslovima finansijske policije ili konsaltinga, mora da zna kako se neki posao radi na teoretskom nivou, pa onda mora da zna kako je moguće zloupotrebiti međunarodne računovodstvene standarde, knjigovodstvo, računovodstvo itd., da bi on mogao nekoga da kontroliše, na isti takav način savetnici i kreatori mera u monetarnoj politici moraju da imaju i neophodno praktično iskustvo. Gospodin Živković ga nema u direktnom smislu, ali očekujem da mu njegov istraživački nivo znanja u dugogodišnjem bavljenju poslom u raznim oblastima nadomesti nedostatak bavljenja konkretnim poslom nekog kao finansijera, kao bankara ili nekog ko se bavio tržištima.
Imam još jednu primedbu, koja je više pitanje za čitavu javnost. Godine 2004, u jeku afere sa onom trećom emisijom Nacionalne štedionice (ako se sećate, to je ona prevara veka za koju je samo Dinkić uveren da je prevara veka, a ja mu kažem – kada neko objektivan bude krenuo da se bavi finansijskim tokovima i bude imao u policiji pruženu onu drugu ruku saradnje, pokazaće se da to nije savršena prevara), gospodin Živković je bio u Komisiji za hartije od vrednosti. Zamislite sad koincidenciju, on je 14. avgusta 2003. godine podneo ostavku u Komisiji za hartije od vrednosti, koja je trebalo da odlučuje o trećoj emisiji ove najveće prevare veka u Nacionalnoj štedionici. Ta se emisija desila u septembru.
Postavljam pitanje svima nama – da li je reč o čoveku koji se povuče pred problemima ili izbegava da učestvuje u spornim stvarima koje nije mogao da spreči? Neka to bude osnovno pitanje moje diskusije povodom izbora predsednika Saveta Narodne banke. On nije tu, još nije izabran, a evo ja mu preko javnosti postavljam pitanje – da li ste se, gospodine Živkoviću, povukli pred problemima jer jednostavno, kao pošten i odgovoran čovek, niste hteli da učestvujete u tim problemima?
A Narodna banka je bila u neprilici da kasnije izdaje saopštenje i kaže, na prozivku aktuelnog ministra ekonomije i regionalnog razvoja gospodina Dinkića, koji je tada Živkovića prozivao kao predsednika Komisije za hartije od vrednosti, zašto nije podneo prijave protiv ljudi koji su učestvovali u toj nezakonitoj radnji. Ministar nije znao da je reč o čoveku koji je podneo ostavku, ali je on aktuelni ministar danas, i to vodeći jednu kvazibanku koja nije pod direktnom nadležnosti Narodne banke koja odlučuje o svim poslovnim i ostalim bankama, a Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja najveći broj kredita deli preko svoje kvazibanke koja se zove ministarstvo.
Kakva će saradnja, nivo provere, kontrole – preventivne, naknadne – biti tu ostvarena? To je pitanje za nas poslanike i građane Srbije kao nekog koga zanimaju ne samo dobre namere, nego učinci nečije stručnosti i odgovornost onoga ko troši narodne pare. Ne državne, nego narodne.
Moje pitanje nije nimalo neaktuelno ili besmisleno. Ako u trenutku kada smenjujete vrlo stručnu i sposobnu osobu, u drugom mandatu, koja je vodila Fond za razvoj, potpuno namerno stvarate u javnosti privid da je do zloupotrebe sredstava u Fondu za razvoj došlo greškom osobe koja vodi Fond za razvoj.
I samo poneki redak novinar objavi da je u stvari do zloupotrebe došlo sa start-ap kreditima koje odobrava Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, pa je duhovit novinar to nazvao ''start-ap preprodaja'', a to su krediti za početnike, gde je u milijardama zloupotrebljen iznos budžetskih korisnika tako što su otvarali firme falsifikujući dokumenta, trošeći novac svih nas, dobijajući po najnižim mogućim kamatama takav novac, dakle zloupotrebljavajući ga, bez ikakve namenske kontrole.
A znate li ko je radio taj deo posla ko će dobiti kredit, ko je trebalo da vrši namensku kontrolu? Agencija za mala i srednja preduzeća. Ta Agencija za mala i srednja preduzeća je, uz veliko protivljenje SNS-a i poslaničke grupe ''Napred, Srbijo'', ovde ugašena i utopljena u neku novu regionalnu nacionalnu organizaciju upravo da se ne bi saznalo kakvi su efekti njenog rada, odnosno do kakvih je zloupotreba sve dolazilo u toj Agenciji za mala i srednja preduzeća.
I sad, pod rubrikom "verovali ili ne", ministar i ljudi oko njega kažu – ne, tu se neće ništa promeniti, svega 3% je tako zloupotrebljenih para, nastaviće se podela kredita na isti način. Ali, znate ko će da radi kontrolu upotrebe tih sredstava? Nacionalna služba za zapošljavanje, uz pomoć policije.
Evo, da se u ovom domu prekrstim, jer je to izraz moje hrišćanske nemoći i nemoći ekonomiste profesionalca, da posao banke, namenske kontrole kredita, provere boniteta i podataka kojim raspolaže MUP i sve ostale organizacije, vi vršite preko Nacionalne službe za zapošljavanje.
Do kojeg besmisla dovodite način za oživljavanje privrede, način kako se država pokazuje kao navodna majka, maćeha, a u stvari stvara puteve zloupotrebe novca, prosto je karikaturalan. Nisam neko ko preteruje u ovim ocenama. Izvolite, u zadnjem broju "Ekonomista" pročitajte najpreciznije podatke o zloupotrebi start-ap kredita i odgovornima za taj posao, a kažem, meri se milijardama dinara.
Zašto sam priču o izboru člana Saveta guvernera svela na priču o zloupotrebi i nekontroli bankarskog sektora? Zato što se ta crvena nit, koja se provlači kroz uže koje sužava vrat srpskog dužnika, jer on uvek strada, na jednom kraju zove "Ces Mekon", a na drugom kraju G17.
U svim institucijama koje su odlučivale o novcu, prodavale, kupovale, trošile, a za to nisu polagale račune su dve organizacije, od kojih je jedna "Ces Mekon", u kojoj je radio direktor Agencije za privatizaciju, aktuelni premijer, ministar finansija, član Saveta guvernera, ostali članovi Saveta guvernera, predsednik koga biramo i mnogi oni koji su odlučivali o tome kako ćemo živeti, koje će se banke gasiti, kako će strane dolaziti, koliko će koštati krediti, kako će nam rasti rate kredita, kako će se vraćati kola uzeta na lizing i sve ono što dnevno odlučuje o našem životu. Sve o čemu se nije pitao "Ces Mekon", pitao se G17, evo ovako suprotstavljeno, nekad jedni, nekad drugi, a nekad i zajedno, dogovarajući se u njihovu korist, a na štetu građana.
Da postoji stečaj za državu, on bi nad nama već davno bio raspisan. Ne samo zato što je dug u koji smo zapali već 80% po procenama MMF-a, nego zato što se Narodna banka i danas bavi samo time da li će, kada i kako moći da se vraćaju strani krediti koji su već uzeti. Jer, to je osnovni posao kojim se ona bavi, ne po zakonu definisan, ne onaj zbog čega postoji NBS kao sui generis institucija van interesa naroda, odnosno nezavisnost pogrešno shvaćena, već zato što oni koji sede u Savetu i oni koje mi, pa i ovaj koga danas biramo, nisu ljudi koji dele sudbinu svih ostalih kada odlučuju o referentnoj kamati, o dugovima privrede, o potrebi da se ona rastereti i da se državi zabrani da konkuriše privredi da uzima kredite kod banaka i da građani mogu da uzimaju kredite ne za golo preživljavanje, nego za započinjanje nekog posla ili za podizanje stambenih kredita.
Da li će i kako ta crvena nit, koja na jednom kraju ima "Ces Mekon" a s druge strane G17, i svi ti inovatori u finansijskoj oblasti moći da učine nešto bolje za sve nas, imam osnovano pravo da sumnjam. Ako država, kao najodgovornija za sprovođenje finansijske discipline, za kontrolu budžetskih sredstava, ne radi apsolutno ništa, već, naprotiv, kao neko na koga se ugledaju svi, najviše doprinosi nedisciplini stvarajući redoslede plaćanja obaveza ne prema vremenu nastanka, onom što Zakon o obligacijama nalaže ili bilo kom drugom poznatom objektivnom kriterijumu, nego kaže – platiću danas Miki, sutra Peri, a prekosutra Janku, bez ikakvih kriterijuma, država stvara uslove za korupciju.
Onda mi ovde imamo priču ko i kako i zašto duguje "Putevima", ko i kako duguje izvođačima radova, koliko su nam zadužene lokalne samouprave, da su nam gradovi prezaduženi... Koliko li je poreskih prihoda grad Kragujevac uskratio svojim građanima time što "Fijatu" daje već treću godinu mnogo toga besplatno? To ostaju pitanja bez odgovora, na koja ne može da odgovori nijedan pojedinac, makar bio genijalan, nego država svojim zakonima, svojim institucionalnim ponašanjem.
Preduzeća su se u takvim uslovima, i to je posao za ovu sponu Vlada i Narodna banka, sporazumela da međusobno trguju, ali da jedni drugima ne plaćaju. Zašto to rade? Onaj koji bude platio, računa na to da će inflacija da umanji vrednost njegove obaveze, a onaj ko prodaje, računa da će toliko da mu se kasni sa plaćanjem da već u cenu ugrađuje sve te troškove zakasnelog plaćanja duga. I onda, draga moja gospodo, u Srbiji padaju sve teorije, monetarne, inflatorne, o količini novca u opticaju, M1 i M2, i bilo čega što su nas na fakultetu, u školi ili u životu što smo uspeli da naučimo i da, gledajući i deleći život sa građanima, pokušamo da shvatimo.
To moraju da shvate ljudi koji imaju uporište i u Narodnoj banci i u Vladi, odnosno u državi – da je ovde inflacija ne samo monetarni fenomen, kao preterano štampanje novca, nego da je pre svega odraz finansijske nediscipline koju država promoviše.
Da bi država bila neko ko može da raščišćava sa ovakvim pojavama, ona mora pre svega da odmeri svoj deficit i ne da ga samo povećava novim obavezama, a da u isto vreme ovoj sposobnoj vrloj Narodnoj banci i njenom Savetu odobrava da joj ne plaćaju kamate na sredstva kojima raspolaže, da ne znamo gde se drže devizne rezerve, da ne znamo koliko smo toga zaradili, da u 2010. godini donosimo zakon po kojem dajemo odobrenje guverneru da otvara račune u inostranstvu da bi mogao da kamati te devizne rezerve... I, morate da priznate da ja nisam opozicionar, nego čovek od logike koji pita da li neko ko je od 2003. godine član Saveta guvernera ima obavezu da o ovakvim stvarima progovori makar negde ili je sveta zavera i tajna ćutanja najvažnija za one koji među sobom dele dobre naknade, često bivajući u sukobu interesa, prema zakonima koje smo mi ovde usvojili.
Jedino što građani znaju jeste da država nikada nije neutralna, ni kada predlaže ovakve ljude, ni kada sastavlja ove spiskove dužnika kojima plaća mimo redosleda, nego po sasvim drugim kriterijumima, ni onda kada nam jeste uzor finansijske nediscipline, ali ni onda kada se, mimo svake mere i reda, zadužuje slaveći to čak kao svoje uspehe.
Pored osnovnog pitanja, da li će ta crvena nit ''Ces Mekona'' i G17 jednom biti prekinuta i posao tih ljudi biti usmeren u interesu države, gde neće gubiti budžet a dobijati svi, postavljam pitanje stručnjaku koji bi na njega zaista mogao da odgovori – da li je i kome bilo potrebno da u ovu zemlju dođe ovoliko spekulativnog novca, toliko deviza ulaganih u repo hartije kojima je Narodna banka simulirala monetarnu politiku plaćajući ogromne kamate iznad inflacije, poništavajući svoj kapital i tražeći da joj budžet nadoknadi te gubitke?
Da li će se nastaviti politika u kojoj ćemo budžet puniti svi, a trošiti ga odabrani, dovodeći uz to u pitanje našu zdravu logiku i pamet da li mi zaista razumemo šta to oni rade u ime nas, a protiv nas – to su pitanja za članove Saveta. Da li će Savet guvernera savetovati guvernera koji je bio član Saveta ili će povremeno doći u ovu skupštinu, gde Poslovnikom ponovo nismo uredili, a biće izglasan sutra, obavezu da nam se izveštaj regulatornih tela prezentuje ne samo na Odboru i uskom krugu nas koji smo članovi Odbora za finansije, nego ovde, za ovom govornicom, da građani čuju koji su učinci onih koje danas biramo i protiv kojih govorimo ovako osnovano i energično, imajući na umu šta smo sve izgubili i dokle smo došli i nisam sigurna da smo i mi kao parlament uradili sve ono što jesmo.
Daću, zaista, svoj glas izboru svakog tela gde čovek ne pokušava da zameni instituciju. Jer, ljudi se menjaju, institucije moraju da postoje. Menjaju se vlade, menjaju se koalicije, ali ako kao država ne izgradimo ozbiljne institucije, počev od ove u kojoj sedimo, nema nama spasa. A stečaj nad državom još nije izmišljen i samo neka vam to bude uteha. Hvala.

Trošiću vreme ovlašćenog kao zamenik predsednika poslaničke grupe. Želim da razjasnim jednu formalnu nejasnoću, ne samo za ovaj slučaj nego za sve slučajeve podnošenja amandmana na one članove zakona koji nisu predmet izmena i dopuna predlagača.
Znači, gospođa Jasmina je sasvim opravdano rekla da smo svi otišli u širinu, ali iz razloga koje je upravo ona navela: kompleksnosti zakona koji tretira mnoge učesnike i koji, kada se naprave greške, ima posledicu, ne zgužvati papir kad člana zakona ne valja ili zbir u nekoj ekstra tabeli nije dobar.
Greške ovog zakona, greške njegovog neprimenjivanja pokriva zemlja. Ljudski životi su posledice loših i zakona i njegovog nepoštovanja. Neka deluje dramatično, ali mislim da su bolji saobraćajni znaci pored puta od ograničenja brzine, cveće koje se ostavlja ili spomenici koji stoje na tim mestima, kao dokazi da je nešto crna tačka, znači, loše je rešen problem infrastrukture puta ili nepoštovanja ograničenja brzine.
To znači da ova materija, toliko važna, zaslužuje našu pažnju da mi, sada govorim o Poslovniku, doslovno čitamo član 147. Poslovnika još uvek važećeg, koji kaže: "Predlog za izmenu i dopunu predloga zakona, amandman, podnosi se predsedniku Narodne skupštine u pisanom obliku".
To znači ne samo za izmenu onoga što je dostavio predlagač, nego i dopunu onog što mi koristimo kao priliku da zakon koji je predlagač smatrao dobrim onda kada ga je dao prethodno u proceduru nismo uspeli da izmenimo ili odbijanjem amandmana ili je i nama promakla ta mogućnost, ali sada koristimo poslovničku mogućnost da dodavanjem novih članova, da razrađivanjem postojećih članova doslovno tretiramo srpski jezik i suštinu reči koje kažu – izmene i dopune predloga zakona.
To je jedno objašnjenje koje ću vam objasniti i konkretnim rezultatima. Predlagač, ministar Ivica Dačić, nekoliko puta je u javnosti, normalno, hvaleći svoj predlog zakona, što svaki radi u najboljom nameri, rekao da je broj saobraćajnih nesreća opao za 20% otkako se ovaj zakon primenjuje. To je onaj način kada vi govorite neke činjenice koje su nesporne, ali ne govorite sve što je razlog za smanjenje broja saobraćajnih nesreća.
Da li bi neko bio u situaciji da nam kaže i potvrdi na primer moju informaciju da je i promet saobraćaja opao za 40% zato što je promet na benzinskim pumpama, po izjavama onih koji tamo rade i po anketama koje su napravljene, opao za 35% zbog malih plata, zbog toga što mnogo ljudi ne prima platu, kupuje se manje goriva, 35% je opala potrošnja goriva? Da li je taj podatak uzet u obzir kada je rečeno da je 20% manji broj saobraćajnih nesreća?
Postoji proračun da je potrošnja goriva veća 5% zato što se vozi sa upaljenim svetlima za određeni broj vozila i po danu. Da li je taj detalj iz zakona doprineo smanjenju broja udesa? Ne možemo sve pripisivati izmeni zakonske regulative i ne dozvoliti da dobronamerni, a jesu svi ljudi koji sede ovde, jer je najveći broj nas vozača, nekih veštijih nekih manje veštijih, koji žele da poboljšaju zakonski predlog na takav način da im to ne možete osporiti ni poslovnikom, ni savršenošću zakona o kojem ovde i danas razgovaramo.
Za sve nas je zaista juče katastrofalna vest da su dva momka, vozeći iz pravca mosta Slobode prema centru grada, brzinom od 150 km, vozeći na zadnjem točku, ubili dečaka od 12 godina koji je prelazio pešački prelaz. Neki koji žive tamo su tome i prisustvovali i još danas ne mogu da se oporave od tog šoka.
Zato ću podržati, i vi morate da uzmete u obzir kada razmatrate i amandman koji je tretirao sličnu materiju koju je kolega iz LDP-a branio, ali koju su i poslanici SNS podneli vama. Nemojte biti formalisti, nemojte čitati srpski jezik onako kako mislite da vama odgovara zbog dužine rasprave, slave predlagača.
Dajte da čitamo mogućnosti za podnošenje amandmana, poboljšanje zakona, koji zaista ima posebnu težinu zato što tretira ljudski život i što se greške jedino u ovoj oblasti, kao i u medicini, vide golim okom i, da ne ponavljam tu morbidnu stvar, pokrivaju zemljom.

Koristim vreme ovlašćenog i vaš pokušaj da obesmislite moj odgovor vama nema mnogo smisla, jer kad kažete da poslanici nemaju pravo da podnesu amandman na ono što nije predmet predloga izmena i dopuna predlagača, vi samo potvrđujete strah vlasti da se o zakonima uopšte i govori.
Ako imate mehanizam da odbijete predloženi amandman, i da na amandman odgovorite, a odbijaju se i kvalitetni i dobri, i oni koji su na članove zakona koji jesu predmet izmena i dopuna, ne vidim tu vrstu rigidnosti za ograničavanje i uticaja onog što se zove parlament u ovoj zakonodavnoj aktivnosti.
Međutim, razmotrićemo po novom Poslovniku mogućnost da neko protumači šta u srpskom jeziku znači predlog izmena i dopuna i da li dodavanje novih članova, ili "a", "b", "c" i "d" člana na postojeći član, nama omogućava ili ne omogućava pravo da neki zakon poboljšamo.
Nemam nameru da nikome držim lekcije, ali ne mogu da ostanem nema da vi prvu kvalifikaciju upotrebite, kao mogućnost za podnošenje i ovakvu reakciju, neznanje poslanika.
To vama neka služi na čast. Kažem da mi poslanici nemamo zlu nameru. Naprotiv, zakon je toliko važan da iz najbolje namere podnosimo amandmane, ekstenzivno tumačeći pravo da amandman bude podnet na izmenu i dopunu zakonu.
Ono što juče nisam rekla, ali ste me zadužili da kažem danas povodom razmatranja zakona o trgovini juče, da li je to površnost rukovodstva Skupštine ili Vlade, kada u mišljenju na podnete amandmane poslaničke grupe SNS, grupe Napred Srbijo, napiše da se amandman na član 73. i 74. odbijaju zato što nisu bili potpisani, a svima je jasno i očigledno da poslanička grupa Napred Srbijo, SNS, podnosi amandmane sa spiskom svih poslanika koji čine tu poslaničku grupu, pa je nemoguće da član 73. i 74. ne budu potpisani i to je vrlo moguće greška u samoj Vladi, ali je to činjenica da vi, kao rukovodstvo Skupštine, ne čitate mišljenja Vlade koja vam dostavljaju i da takvu besmislicu ispravite na vreme. Izvolite, proverite, pričam samo o činjenicama.
Pitam vas, ako ćemo u toku dana raspravljati i o Agenciji za borbu protiv korupcije, kada ćemo mi stići da pogledamo mišljenje Vlade koga još uvek nema? Da li ćemo biti u stanju da radimo konstruktivno, sa znanjem ili neznanjem, sa zlom ili dobrom namerom, prepustite vi nama, ali nam dajte blagovremeno mogućnost da se sa zakonima upoznamo i da na njih reagujemo na najbolji način.

Zaista neću da ovo preraste u bilo kakvu polemiku. Uz svo dužno poštovanje vama lično i kao trenutno predsedavajućem, odvajajući te dve stvari, molila bih vas da u društvu u kojem se borimo za snagu institucija, a ne čoveka, od Narodne banke do Skupštine, ne preuzimate to preteško breme na sopstvena pleća, u smislu odgovornosti za način raspravljanja o amandmanima u ovom ili bilo kom drugom slučaju.
Vaš amandman, kada smo raspravljali o Poslovniku, bio je da amandmani uopšte ne budu predmet rasprave u plenumu. To je amandman jednog poslanika koji nije prošao. Prepustite nama pravo tumačenja, ponašanja, a namere, motive, atribute kojima se to karakteriše ostavimo za neke estradne emisije, intervjue itd. Dajte da se ovde vratimo proceduri i raspravi o samom zakonu.

Meni je posebno drago da smo otvorili suštinsko pitanje, da li i šta ovaj zakon reguliše, a iz tog suštinskog pitanja proizišlo je i ovo formalno, da mi imamo potrebu da intervenišemo na one članove zakona koji nisu predmet izmena. Šta je to suštinsko?
Kao što vidite, u javnosti se priča o Agenciji za borbu protiv korupcije u stvari svela na kumulaciju funkcija. Upravo iz onog što ste maločas rekli možemo da zaključimo, s pravom, da je to tek jedan mali deo gde se pojavljuje korupcija kao zlo protiv kojeg se moramo boriti i ovakvim zakonima.
Znači, mi smo jednom malom segmentu, koji se zove mogućnost zloupotrebe javnog interesa u privatne svrhe, kumulacijom funkcija pridali toliki značaj da su sve novine brujale samo o tome da li se ono što je Ustavom definisano kao nespojivost funkcija može nekako sada kroz zakon provući kao i dalje vršenje tih nespojivih funkcija, i to zato što je zakon navodno stupio na snagu posle prihvatanja da se obavljaju jedna i druga funkcija koje su, u stvari, nespojive.
Hajte prvo da se složimo, a morate da se složite sa mnom, da ono što u Ustavu piše kao nespojivost izvršne, zakonodavne i sudske vlasti ne može uopšte da bude predmet tretiranja nižim podzakonskim aktima. Ne možemo mi time što ćemo umilostiviti Boga prinošenjem žrtve dobiti pravo da radimo ono što je nezakonito. Nije ovo prejaka reč, prinošenjem žrtve umilostiviti Boga.
Mi direktoru Agencije dajemo tako visoku poziciju i tako velika ovlašćenja da ne odbor Agencije, nego sam direktor odlučuje da li se neko nalazi u sukobu interesa u kumulaciji dve funkcije koje su inače nespojive. Kako? Time što dajemo drugačiji kriterijum da ima platu višu od ostalih, da se na takav način ne formira plata zamenika, da on bira svog zamenika direktora, gde u stvari prihvatamo da upravo ovakvim zakonom radimo ono što teorija zove korupcija interesa i moći.
Znači, od tri pojavna oblika korupcije koju tretira teorija prvi je korupcija ugleda i običaja. To je ono na šta smo svi mi navikli, ono darivanje kada vam neko učini uslugu, pa je prosto sramota da mu ne uzvratite. To krene od 200 grama kafe i čokolade, do toga da vi uz svaku veliku medicinsku ustanovu imate prvo prodavnicu u kojoj se može kupiti slatkiš, pa onda i viski, pa onda i prodavnicu nekih ekskluzivnih i vrlo skupih poklona, gde se upravo dešava ono što teorija tretira korupcijom ugleda i običaja.
Ali, ovo što mi radimo ovim zakonom, kada kažem mi, mislim na državu, kad kažem vi radite, a mi se protivimo, mislim na to da vi u samom zakonu promovišete korupciju interesa i moći. To znači da je u ovoj vrsti korupcije obostrani interes, jer će onaj ko bude davao mišljenje i stavove da li se neko nalazi u sukobu interesa upravo ovim podmićivanjem, koje se zove moć koju ne može da ima istovremeno jedan čovek, koji je dužan da tretira povrede zakona, a onda on donosi i stavove i mišljenja o tome, a onda on potpisuje i to da li se neko nalazi u sukobu interesa, mi u stvari dozvoljavamo međusobnu razmenu sredstava, znači, plate 20% veće nego do sada, govorićemo o tome konkretno, i time da trgujemo, s druge strane, nekim pravima i interesima.
Imam samo jednu dilemu – da li to što sada radimo sa ovim delom zakona podvodimo teorijski pod korupciju jedan na jedan ili korupciju klike i jednog s druge strane? To bi oni teoretičari koji se bave ovom materijom mogli preciznije da utvrde. Ono što tvrdim i što ćete mi, gospođo Kolundžija, sigurno dati za pravo je sledeće – sve konvencije na višim nivoima iz tog sveta, koji je od nas daleko odmakao, koji nema otomansku tradiciju koju smo mi nasledili da nije sramota nagraditi za neku uslugu, taj svet ovaj deo kumulacije funkcija najmanje tretira.
Ono što mi ne tretiramo ovim zakonom je zaista u jednom delu javnih preduzeća, ali manje u javnim preduzećima nego što je u javnim agencijama. Javna preduzeća u jednom delu i objavljuju konkurse za zapošljavanje, a javne agencije, neka mi se neko pohvali da je mogao konkursom da dođe do posla u nekoj od javnih agencija, gde uživa svu moguću i nemoguću zaštitu i vrlo visoku platu.
Čak i ova agencija, o kojoj danas govorimo, koja se bori protiv korupcije, 19. februara je raspisala konkurs, one koji su prijavljeni na taj konkurs niti je obavestila o rezultatima konkursa, niti ih je pozvala na razgovor i malobrojni kandidati tvrde da su, kad su odnosili da predaju dokumenta, radna mesta za koja je konkurs raspisan već pisala na vratima gde Agencija radi, na kojima su takođe bila i imena onih koji tu već rade.
Vrlo sam strpljiva, sa životnim iskustvom da sačekam svaku dobru nameru aktuelne vlasti da ono što radi pokaže dobre rezultate, ali kako mogu da verujem u borbu protiv korupcije ako mi u jednom zakonu tretiramo i borbu protiv korupcije i istovremeno neka formalna pitanja osnivačkog akta te agencije, plate direktora, statusa zaposlenih i direktora, a da se u stvari baziramo samo na jednom malom deliću koji u ovom društvu jeste problem kao korupcija uopšte.
Šta je najveći problem ovakvog zapošljavanja koji se nigde i ničim ne tretira, u kojem ne možete da opovrgnete tvrdnju da su državni sekretari, mimo konkursa, zakonom propisanih procedura, i dalje na mestima na kojima ne bi trebalo da budu na takav način imenovani, znate o čemu govorim, ovde smo više puta govorili o tom zakonu.
Postavlja se pitanje – kada nekoga zaposlite, a svi smo mi ljudi, i ako taj neko ne dolazi na posao konkursom i kvalitetom koji dokazuje, završenom školom, stručnošću, za koga će taj tako zaposlen da radi: za državu, za građane koji se obraćaju preko šaltera, zamolnica, molbi, zahteva itd., ili će da radi upravo za onog ko ih je zaposlio, za onog ko ih unapređuje, za onog ko ih ocenjuje i stimuliše njihovu platu i od koga mu zavisi sve ostalo?
Molim vas, ljudi, dajte da razgovaramo razumljivim rečnikom. Niti se držimo kriterijuma koji poštuje svet, niti smo ih obuhvatili ovim zakonom. Naprotiv, ovim zakonom mi promovišemo poslušnost, da zavisite od boga, ko god da je. Zna se ko u ovom domu, u ovoj Skupštini unapređuje zaposlene.
Zna se ko kod vas daje predlog za unapređenje. Da li se će oni truditi da se dopadnu ministru Snežani Malović ili će se truditi da odgovore onima koji se vašem ministarstvu obraćaju sa molbom da im se reši neki privatni problem. To su ljudi koji lepo procenjuju od koga zavisi njihova plata, njihova ambicija i zadovoljenje te ambicije postavljenjem na neki viši položaj. To su osnovni izvori korupcije – načini zapošljavanja.
Zašto su najkorumptivniji ti načini zapošljavanja u javnim agencijama? Jedino tu trudnica može da ode na trudničko bolovanje, a da ne izgubi posao. Kod privatnika se to pita pre nego se zaposli u banku – da li imate nameru da zasnujete porodicu itd? Doduše, ima izuzetaka. U Agenciji za privatizaciju je 13 trudnica ostalo bez posla, iako se svi javno jasno i glasno zalažemo za natalitet, ali recimo da je to izuzetak.
Znači, želim da pričamo o eliminaciji korupcije iz ovog društva, ali moramo da pričamo i o Zakonu o javnim nabavkama, koji se pojavljuje kao ono što maločas koleginica Pešić reče – gde god pipnete, meko je. To su ta prva mesta i borba protiv korupcije javnim interesom koja se zove zloupotreba prava i moći.
Jer nije svim ljudima jednaka osnova da imaju tu vrstu moći, npr. materijalni interes ili novac. Imate vi ljude koji svoj koruptivni interes iskazuju i tako što su korumpirani od nekog drugog, moć da odlučuju o sudbinama drugih ljudi. Razne su vrste patologije i nauka to istražuje, ali mi ne koristimo dostignuća te nauke, onemogućavajući tu vrstu vlastoljublja već, naprotiv, podstičući je neodmerenim ovlašćenjima koja dajemo pojedinim ljudima, ne kontrolišući ih, makar ovde, razmatrajući izveštaje, ne dopuštajući da onaj ko samo prijavi porez, što smo imali u poreskoj administraciji, kad prijavi korupciju da ne nastrada.
Gde su najbolji inspektori iz SUP koji su prijavili najveće korupcije? Smenjeni su. Gde su ljudi iz uprava, UBPOK-a, koji su otkrivali, bili po novinama, završe sa novinskim tekstom od kojeg sutra neko napravi molersku kapa ili domaćica baci ljuske krompira? Da li je to borba protiv korupcije gde se afere otvaraju i zatvaraju u novinama, gde se u novinama presuđuje i osuđuje, gde ne postoji ni prezumpcija nevinosti?
Molim vas, dobru volju svih nas, svi se u tome slažemo, da se borimo protiv korupcije. Donošenjem zakona niste realizovali, koji je ovde odredio kriterijume za ono što svi vidimo i za ono protiv čega smo svi, ali nismo svi sa jednakom željom da se protiv toga borimo. Ovaj zakon više tretira osnivačka prava i unutrašnje uređenje Agencije, koja nije opravdala svoje poverenje, jer za ovoliko vremena koliko postoji, čak ni imovinske karte nisu izašle ispravne na sajtu.
Ko je to već procenio toliku složenost i odgovornost direktora Agencije da tako visoko procenjuje platu tog direktora Agencije, a da mi u stvari imamo mnogo problema u vezi s tim šta su zakonom nespojive funkcije, a šta jesu funkcije za koje se može dati saglasnost.
Da li vi našu nameru da vam pomognemo da se borite protiv korupcije dokazujete time što nam dostavljate izveštaj o amandmanima, gde piše da Vlada nije prihvatila ni jedan jedini amandman? Vi sami to znate najbolje. Osnivali ste jedno, drugo, treće telo, niste im davali uslove da rade, mnogi od njih su bili diskreditovani u javnosti i za neke se s pravom može reći da su iz nezadovoljstva sopstvenom pozicijom upirali prst u neke druge.
Ali, ne može da se kaže da svi mi upiremo prstom u one koji su se nezakonito obogatili zloupotrebljavajući javni interes u privatne svrhe, imamo zlu nameru ili nemamo znanja ili ne želimo da pomognemo vlasti.
Da li to baš Vlada zna sve najbolje? Ako zna sve najbolje, ne mogu ništa drugo da vam poželim već da se izbori na kojima će to vaše visoko znanje i borba protiv korupcije biti visoko ocenjeni od građana.

Prijavljena sam još od javljanja gospođe Nade Kolundžije, jer želim da prokomentarišem njen način, a pretpostavljam i ostatka vladajuće većine, oko tretmana zakonskih akata koji se ovde razmatraju i amandmanskih intervenisanja na njih.
Znači, ovaj zakon će proći, ali će doći neki sledeći i opet će se postaviti pitanje na šta to poslanici imaju pravo da intervenišu kada im Vlada, kao neko ko je, po evidencijama koje imate u proceduri, predlagač 90% onih zakona koje predstavljate javnosti, a koje smo ovde imali prilike da razmatramo.
Ni jedan jedini predlog drugih predlagača, sem poslanika vladajuće većine, a u dogovoru sa Vladom, nisu bili predmet razmatranja u ovom domu. Znači, pravo poslanika da predlažu zakone i druga akta je nesporno na papiru, u praksi ono se ne primenjuje i neka neko kaže da preterujem kada kažem da se ovde privremeno formira jedna monarhija, u kojoj 126 ruku može sve, a oni koji nemaju tu većinu ne mogu čak ni zakonski projekat da stave na dnevni red.
To znači da se takvim načinom nameću teme razgovora, ne samo zakoni, nego kada nam kažete da amandmanima možemo da reagujemo samo na one članove zakona koje je Vlada predložila da menja, vi nam namećete i temu za razgovor.
Ograničenje tema za razgovor postoji u štampi, u svim drugim medijima, pa da li je i Skupština to mesto gde treba da se ograniči broj tema o kojima treba da se razgovara? Čime se to pravda? Nametanjem neophodnih pravila, jer bi u protivnom bio haos. Citirala sam doslovce gospođu Kolundžiju.
Iz toga izvlačim jedini mogući zaključak. Ili da poslanici opstrukcijom podnošenja amandmana na sve moguće članove zakona koji se menja ili dopunjuje, umesto samo na one koje vi predlažete, jer su u najmanju ruku nedovoljno pametni, pa žele da pričaju tek onako bez veze o svemu. Ili, drugi mogući zaključak, da zakoni apsolutno ne valjaju i da ćemo mi kada vi podnesete predlog izmene i dopune pričati baš o svakom članu zakona koji taj zakon ima, na primer, od jedan do 239 članova.
Morate da priznate da u tim krajnostima nije suština. Niti smo mi spremni za opstrukciju, niti smo mi nesvesni situacije u kojoj se nalazimo, niti su zakoni do te mere potpuno loši da bi mi trebalo da intervenišemo na svaki član zakona. Zaista nije u redu da se tako izvrgava ruglu i karikaturalno slikaju naša nastojanja da popravimo zakone koji se u ovoj proceduri pojavljuju.
Moram da priznam da se ovakvim načinom tretiranja zakonskih procedura dovodi u pitanje stvaranje zajedničkog kapaciteta za promenu ove države, administrativnih kojima raspolaže ova skupština, političkih, a to smo svi mi ovde, i intelektualnih potencijala kojima raspolaže ova država. Čemu vam onda služi u Poslovniku ona odredba javnog slušanja, a to su u stvari javne rasprave, gde se istaknute pojedinci stavljaju u poziciju da pomažu izradi zakona?
Gde je sva ta energija koja postoji u ovoj državi i koja treba da dovede do pozitivnih promena, ako je ovde jedini predlagač Vlada, a poslanici mogu da intervenišu jedino na članove zakona koje Vlada želi i uz ograničenja vremena koje su dovedena do perfekcije da u sekundama moramo da vodimo računa šta govorimo? Verujem da to nije cilj. Ako vama jeste, platićete cenu za to.
Ono što želim da zaključim povodom člana 82, koji je SNS podnela, i člana 28. o kojem se govori i člana 11. i usredsređivanja ovog zakona na položaj direktora Agencije i njegovog zamenika, koji je, proverite, uzgred budi rečeno, u debelom sukobu interesa, jer je uzeo otpremninu iz fonda PIO, o čemu postoji evidencija, pa se onda zaposlio kao zamenik, možda je to i rezultat sukoba trenutnog sa direktorkom, ali to nije važno, ta kumulacija funkcija nije jedini problem sukoba interesa. Ali jedno da znate, mi se zalažemo za princip jedan čovek – jedna funkcija.
Kumulacija je sistemska mogućnost za korupciju, za nameštanje poslova, za prikrivanje interesa i za zloupotrebu javnog interesa u privatne svrhe. Pod dva, samo Skupština, samo ovaj dom može da donese propis kojim nekoga obavezuje da vrši još neku drugu funkciju.
Sećate se primera gospodina Škundrića. Potpuno opravdano je tada Ivica Dačić rekao – čovek je zakonom obavezan da vrši funkciju predsednika skupštine, a sada mu pripisuju da je u sukobu interesa. Znači, samo Skupština je vlasna da donese koju to funkciju može neko da pod obavezom vrši. Nema daljih podzakonskih i drugih akata koja mogu da prave ovakvu kumulaciju.
Odobrenje za drugu funkciju, ako se njeno obavljanje ne može ni na koji drugi način obezbediti, obavlja se na način kako smo mi vama predložili izuzetkom u članu 82. Zašto samo takvim izuzetkom? Ne mogu da se spajaju nespojive funkcije, ali ne možete reći, vrlo lepo koristite obrazloženje koje SNS već dva dana javno promoviše, da je u sukobu interesa odbornik u nekom malom mestu i onaj ko je u školskom odboru.
Kakvog tu sukoba interesa ima? Ali u Beogradu je to nešto drugačije, jer u Beogradu člana školskog odbora imenuje Skupština grada, a odbornik je u nekoj drugoj proceduri imenovan kao neko ko je direktno izabran od ljudi koji treba da obavljaju neku funkciju.
Od 37 podnetih amandmana koje ste odbili, 15 je podnela SNS, uložila veliki trud, pokušavajući da vam onemogući da pozitivne propise i izuzetke, koji su potrebni kada ugledni profesori, mudri ljudi sa mnogo iskustva rade, na primer, u državnim ustanovama ili fakultetu, treba da budu članovi nečega što se može tretirati sukobom interesa, odnosno kumulacijom funkcija.
Tu je potrebno da ne direktor, nego odbor donese mišljenje, odnosno stav da li je to dopustivo. To je sva filozofija koja se mogla rešiti izmenama ovog zakona, za šta vi niste pokazali ni dobru nameru, ni dobru volju.
Ovaj zakon je gori od samog osnovnog zakona. Ovaj zakon je nasledio nekoliko projekata borbe protiv korupcije koji se mogu svesti na jednu rečenicu: stvarate uslove za korupciju, a onda ustanovljavate organe i tela da se bore protiv korupcije, i to na teret građana. Neka vam služi na čast.

Koliko vremena imamo, gospodine predsedavajući, kao poslanička grupa?

Hvala. Član 82, onako kako ga je poslanička grupa Napred Srbijo SNS predložila imao je smisla da su prihvaćena ograničenja kojima smo mi zaista poverovali, ne naivno, nego hteli da poverujemo u nameru predlagača da raščisti sa problemom kumulacije funkcija.
Pošto smo imali izričit, ustavom ograničen i vrlo rigidan stav o preuzimanju više funkcija u liku jednog čoveka, koji mnoge funkcije ne bi mogao da obavlja časno, pošteno ili kvalitetno, član 82. je predlagao precizno način kako se određeni izuzeci, koji bi bili bukvalno dovedeni u nepravičan položaj u odnosu na ono gde zaista postoji mogućnost zloupotrebe, korupcije i sukoba interesa, ne bi podveli pod to, znači, pominjemo one uvažene profesore, povezane funkcije i odbornike sa članovima školskih odbora, ali da sačekam da završite konsultaciju sa sekretarom, ili da se u trenutku razrešenja i odustajanja od funkcije u preciznim rokovima i načinima imenuju druga lica.
On je malo duži, vrlo je precizan i, kažem, imao je smisla da podvede sve izuzetke koji bi bili nepravda u odnosu na situacije koje život režira.
Međutim, jedna rečenica zbog koje smo mi dali ispravku je u javnosti proizvela vrlo interesantnu zbrku gotovo, gde se ta reč da se ovo odnosi i na one funkcionere koji su neposredno izabrani, u sumnji onih koji jedva čekaju da u nekoj rečenici, nastupu ili posmatranju zakona vide neku novu koaliciju ili neko dodvoravanje nekome, vraćanje duga nekome, pomislili su da bi to možda moglo da zameni amandman koji je podneo deo vladajuće koalicije, sa mogućnošću da se zadrže nespojive funkcije. Zato smo tu ispravku morali da uradimo.
Mene zabrinjava praksa da, prosto, kad postoji jedan zakon koji ostavlja neki deo nejasnim, tog istog trenutka se poseže za tumačenjem koje u stvari traži mogućnost da taj zakon bude prekršen i da kršenje Ustava bude legalizovano.
Doslovno i najjasnije kažem, član 82. ovako kako ste ga formulisali, sa odloženim rokom izjašnjavanja, jeste u stvari miniranje sopstvenog projekta, da, kupovina vremena do sledećih izbora. Jer, ako se neko brani složenošću posla, odgovornošću, gde treba da ima platu veću nego vašu, kao ministar, da li opis posla koji vi radite kao ministar može da se podvede pod deo posla koji radi direktor ove agencije? Ne razgovaramo o ličnostima, govorimo o funkcijama.
Šta treba da rade? Da naprave registar funkcionera, da prate međunarodne propise i da vrše operaterske poslove unosa tih podataka. Za to već imaju 65 ljudi, traže po pravilniku da im odobrite prijem još 35, traže da imaju ovakva primanja, da bi mogli da vam učine ovaj ustupak, da Vlada na staklenim nogama, formirana na nedostajućem novcu za povećanje penzija, koje nije bilo u tom trenutku i koja je istopljena, ponavljam, penzionerskom inflacijom i inflacijom na kojoj smo izgubili svi, evo, ovo je isti takav ustupak, u kojem će oni koji traže da ostanu na duplim funkcijama moći da ostanu na tim funkcijama dok Vlada ne odluči da raspiše izbore.
Da li je to dovoljno vredno ovako tretirati Ustav i ovako doprinositi pravnosti sistema, iako smo svesni da smo mlade generacije uništili time što smo dozvolili da žive u bespravlju i da zauzimanjem dvostrukih funkcija ti mladi kažu – šta da tražim u ovoj zemlji?
Gde su one nekad časne funkcije, da budete član nekog organa, RIK-a na primer? Bila je čast biti član RIK-a i primati naknadu za ad hok posao. Sada su to stalni organi, zato što imamo stalne izbore. Jedno po jedno mesto, jedan po jedan grad, malo Kosova, malo Srbije.
Od svega smo napravili posao, od ljudi smo napravili robu i od ovog zakona ste napravili trgovinu. Nadam se da će to neko znati da kazni.

Najmanje što sam očekivala danas to je da se pred nama nađu i jedan i drugi kandidat, i onaj koji odlazi i onaj koji dolazi, i da imamo makar nešto što bi se moglo nazvati primopredajom dužnosti, koja bi trebalo da se obavi ne samo u Narodnoj banci i posle glasanja, već i kao podnet račun o monetarnoj politici, tvrdim neuspešnoj, a neki tvrde uspešnoj.
Građani neka procene po svom standardu, svom novčaniku, po svom strahu i svojim očekivanjima koliko je Radovan Jelašić uspešno radio svoj posao i šta su naše nade i očekivanja od gospodina Šoškića.
Očekivali smo da i neka pitanja, koja treba postaviti guverneru Jelašiću, dobiju svoj odgovor. Priča o Zakonu o Narodnoj banci nije bila priča samo o uspešnosti guvernera, koji je po drugom i drugačijem zakonu radio, tako da danas ako treba generalno da dam ocenu njegovog rada, ona jeste negativna.
Nadam se da nikad više nećemo imati navodno uspešnog guvernera i navodno uspešnu monetarnu politiku, a da u stvari greške te "uspešne politike" pokrivamo svi mi građani puneći budžet Republike Srbije, iz kojeg su se evidentno pokrivali gubici koji nisu bili knjigovodstvena, već realna kategorija, i to sa značajnim ciframa od 2006. godine, kada je gubitak NBS iznosio 376 miliona evra. Po završnom računu dostavljenom ovde ovom domu, ne novinski izveštaj, ne bilo čiji insajderski podatak.
Radovan Jelašić predstavlja kontinuitet dosovske politike, jer je od 2001. godine, kao prvi saradnik tadašnjeg guvernera Mlađana Dinkića, s jednom kratkom pauzom provedenom van banke, u stvari bio čovek koji je u značajnoj meri uticao na ekonomsku, fiskalnu i monetarnu politiku ove zemlje, uticao onoliko koliko je hteo, a ne onoliko koliko je mogao ili bio ovlašćen. To odgovorno tvrdim.
Glavni problem i ovog guvernera odlazećeg i onog koji je dolazi je naopak i neprihvatljiv stav da kontrolu nad novcem treba prepustiti ne znam kome, nekom zakonu, pojedincu, savetu ili grupi ljudi, i da kontrola NBS i njen rad ne može da bude predmet skupštinskog nadzora, odnosno nadzora svih građana i da NBS praktično ne treba da radi u interesu onih koji je plaćaju i onih koji je biraju.
Nemati kontrolu nad NBS i nemati kontrolu nad novcem, to znači da je novac van društven kontrole. To znači da kad ovaj dom ovde, najviši zakonodavni, nema tu kontrolu, neko drugi je neovlašćeno i, ono što je najstrašnije, u sopstvenom interesu sigurno ima. Koje tu kontrolu imao pokazuju dobaci onih koji su na račun tog i takvog rada u stvari iskazivali pozitivne finansijske efekte zakonite, a o nezakonitima neću govoriti u ovom trenutku.
Posledica delovanja uspešnog guvernera i uspešne monetarne politike je sledeća: u ovoj državi ne može da se živi bez kredita, u ovoj državi se ne prima plata s kojom može da se sastavi kraj sa krajem i u ovoj državi su retki oni koji mogu na osnovu sopstvenog kapitala i sopstvenog novca da razvijaju biznis, posao i da gledaju u budućnost.
To je činjenica, to nije demagogija. Postali smo moderni tako što smo dužničko finansiranje pretvorili u jedini i isključivi način života. Izuzeci potvrđuju ovo pravilo, izuzeci skromnih i izuzeci retkih koji žive bez kredita, privatno i u poslu.
Zašto je to tako? Zato što gospodin Jelašić nije postavio nikad neka pitanja, a morao je, a to su učinci ekonomske politike njegovih partijskih kolega, njegovih saradnika u poslu, bez obzira da li su se oni međusobno dobro slagali ili ne.
Ovakvo ponašanje je rezultat nekih saglasnosti koje je on davao da neke banke posluju, rade i da ih vode neki ljudi, da neke banke zatvara, a drugima daje licence, a da za to nisu postojali objektivni kriterijumi i da je o tome isključivo odlučivalo njegovo diskreciono pravo. Navešću i primere.
Stanje u kojem se nalazimo je i posledica odgovora koji su izostali, zašto je vođena ovakva monetarna politika i da li guverner misli da o različitosti pristupa monetarnoj politici nisu ostali dokazi, ne samo u bilansima Narodne banke, ne samo u godišnjim izveštajima, završnim računima, već i u onom što je on izjavljivao, vrlo često pojavljujući se kao interesantna figura novinarima u svim medijima štampanim i elektronskim.
Na primer, guverner Jelašić je dao saglasnost da direktor jedne banke bude čovek koji je kažnjen zato što je vršio zloupotrebu, koja se kažnjava pred Komisijom za hartije od vrednosti, u jednom vrlo značajnom državnom poslu.
Gospodin Slavko Carić kao direktor "Sinerdži kapitala" u prodaji "Nacionalne štedionice", jedne od najvećih prevara za koju Mlađan Dinkić još uvek veruje da je savršena, a ja ga uveravam da nije, a u kojoj su učestvovali i smislili je gospodin Dinkić i ekipa oko njega iz Narodne banke, predvodio je Nikola Živanović, gospodin Carić zajedno sa svima njima nikada nisu bili kažnjeni za dokazanu softversku prevaru, kada su metodom zaustavljanja vremena onemogućili drugim kupcima da se pojave kao kupci akcija tog dana, te 2005. godine, kada je obavljena prodaja grčkoj banci i "EFG" akcija, po značajnoj ceni od 670.000 za jednu akciju.
Da podsetim, ta banka se lažno predstavljala državnom zovući se "Nacionalna štedionica", nastala na kapitalu ugašene Službe društvenog knjigovodstva, na kojoj je nekoliko pojedinaca zaradilo ogroman novac. Kažnjena za tu dokazanu prevaru dokazanu broker Ana Lukić, ali ne i Slavko Carić, koji je priznao da je, izgleda, karticom Ane Lukić upravo on uradio tu prevaru zaustavljanja vremena.
Država u kojoj guverner Narodne banke, koji je ovlašćen da da saglasnost da jednu novu banku vodi čovek koji je, izađite na sajt "Belegs ju", sada rs, na datumu 16. avgust ćete pronaći odluku o kojoj govorim i videti da je čovek koji je optužen, za koga je dokazano da je vršio prevaru, dobio da vodi jednu veliku i značajnu poslovnu banku. Zato je svojevremeno najavljeni direktor "HVB" banke, onda kao guverner Narodne banke, gospodin Jelašić, odbio da da saglasnost "Konvers grupi" iz Rusije da uđe na finansijsko tržište ove države.
To je samo jedan ilustrativni primer koliko se gospodin Jelašić držao pravila struke, zakona i dobronamernosti dobrih poslovnih običaja kada je odlučivao o davanju saglasnosti za imenovanje ljudi.
Kako se tek ponašao kad su u pitanju državne rezerve, kamate po kojima su one okamaćivane, gde se nalaze, možda ćemo saznati jednoga dana, a nadam se da će taj dan doći brzo.
Kako je gospodin guverner Jelašić obrazlagao 2006. godine svoju politiku referentne kamatne stope, gde su i onda, kao i danas, isključivo zarađivale komercijalne i poslovne banke trgujući sa njim kao Narodnom bankom, jer Narodna banka to je on. Govorio je - Monetarni odbor nije zabavište, nemam šta ja koga da konsultujem, a to mu je novim zakonom, njemu i nekom budućem guverneru, sada dato kroz zakonito pravo, da može sam da odlučuje, eventualno telefonom pita, a ako ih ne nađe na telefonskoj vezi može i sam da odluči o svemu bitnom za sve nas građane Srbije.
Godine 2006. govorio je da nema nikakve dileme kakvu politiku treba da vodi. Kada su rekli da je on krivac što dinar jača, a evro slabi, rekao je sledeće: ''Hajte, kaže, da za trenutak izađemo iz dnevno-političke i ekonomske sfere. Šta bi značilo da kurs evra vredi sto dinara? Šta bi to značilo za Narodnu banku Srbije? Da po svaku cenu, kaže, kupuje devize da bi održala tu cenu, povećali bismo svakodnevno devizne rezerve, ali bi upumpavali ogromne sume dinara.
Šta s njima? Dopustiti inflaciji da ih obezvredi ili sterilisati ih. Čime? Visokim kamatama i obaveznom rezervom. Sadašnja kamatna stopa na repo operacije, kaže, otišla bi sa 18% na 22% ili 25%, a s njom i kamate. Kogod se zalaže za viši kurs evra, hoće skup novac, visoke devizne rezerve i sve moguće restriktivne mere novčane i kreditne politike. Da li nam to treba? Naravno ne, ali kod nas u Srbiji svi sve znaju, od fudbala, politike, preko poljoprivrede do bankarstva, a o kursu da se i ne govori.''
Taj isti guverner Jelašić te 2006. godine govorio je protiv onoga što je stvarnost 2008. godine, s jednom velikom razlikom, da se mi danas nalazimo u uslovima ogromne ekonomske krize i nedostatka priliva stranih direktnih investicija, u mnogo oskudnijim uslovima, kada je guverner prestao da omogućuje onima kojima je sve vreme lepo prelivao iz džepa Narodne banke, tj. iz budžeta Srbije u njihove džepove ogromne zarade.
Zar nije licemerje danas reći da je bio uspešan guverner i da se branio od uticaja? Od čijih se uticaja branio i ko je to danas spreman da ceni guvernera Jelašića po tome kolike je gubitke napravio svima nama, a kome dobitke i da ga na osnovu toga čini ovde žrtvom, uspešnim ili neuspešnim, neka građani Srbije procene.
Šta je rezultat reforme koju je gospodin Jelašić vodio u monetarnoj politici? Ogroman priliv špekulativnog kapitala. Svojom kamatnom politikom, koja nije neshvatljiva bilo kom građaninu koji je danas primoran da vodi računa o svom kućnom budžetu, on je omogućio da Narodna banka štampa repo hartije i da dinarskim blagajničkim zapisima Narodne banke Srbije ubira fantastičnu kamatu po efektivnim stopama od 19,35% godišnje. Nominalno to je bilo 17,75%.
Kako to nije bilo dovoljno, zato što su oni bili naviknuti na stope u 2006. godini do 24%, a ciljana inflacija je bila 12%, pogledajte tu besmislicu, kažete da ćete braniti inflaciju od 12%, a dajete kamatu od 24% na najsigurnije hartije države, špekulativni kapital je tada počeo da beži iz dinarskih blagajničkih zapisa u evro. To imamo i danas.
Špekulativni kapital radije kupuje evro nego zapise i taj pritisak je onaj koji mi svi osećamo na devizno tržište, ali ga, draga moja gospodo i poštovani građani, osećamo drugačije. Nekome su se smanjile zarade, pa je od enormnih i sigurnih zarada, govorim o tom sektoru i tim pojedincima, svima nama postala veća rata za kredit, veća rata za lizing. Pogledajte prepune placeve vraćenih kola, pa pogledajte kako se realizuju hipoteke za stan u gubitku radnih mesta koji su opet posledica ovakve loše vođene monetarne politike.
Zapitajte se da li oreol anđela pripada guverneru koji odlazi i koji je otišao sa osmehom na licu, prvenstveno zbog toga što mu je zakon, voljom vas od 126 poslanika, omogućio da nikada i posle odlaska sa mesta guvernera on i njegovi saradnici ne odgovaraju za štetu koja je načinjena ni Narodnoj banci, ni nekom osiguravajućem društvu, ni komercijalnim bankama, ni budžetu Republike, ni svima nama.
Šta je greh novodolazećeg guvernera, a na temi štete za budžet i na temi evidentne neuspešnosti gospodina Jelašića? U izveštaju DRI na strani 22. tog izveštaja, koji imate svi, koji je proizveo buru u javnosti, imamo podatak da je prema odredbama Zakona o NBS sva imovina koju koristi Narodna banka, svi depoziti, devizni, dinarski, kratkoročni i ostali, kao vlasništvo Republike Srbije i kojoj pripada, i da je na tu imovinu Republika Srbija, preko svog budžeta trebalo da prihoduje neku korist za 2008. godinu. Govorim o onome za šta imamo izveštaj Revizorske institucija, ali za šta imamo i izveštaj Narodne banke.
Narodna banka Srbije propisani deo viška prihoda nad rashodima, koji po zakonu čini prihod budžeta Republike Srbije po članu 73. i 77, nije ostvarila niti platila u korist budžeta Republike Srbije ni jedan jedini dinar. Čak je, a bila je dužna da 2,5% kamatne stope na godišnjem nivou, na ono što se zove račun Trezora, gde se vodi sav novac Republike Srbije, obračunava mesečno po toj godišnjoj stopi i da je plaća, molim vas za pažnju, do 20. u mesecu za prethodni mesec.
Ugovor o tim odnosima zaključen je retroaktivno 31.12.2008, znači zadnjeg dana decembra, kojim je samo izvršena konvalidacija neregularnog stanja, znači, ugovor nije ni postojao, a dinar ili evro nije prenet u budžet Republike Srbije.
Devizne kamate su pripisane toj uspešnoj banci, koja nije imala odakle da ih prebaci budžetu, koji se u to vreme, pa i juče, zadužuje novim kreditima, kod komercijalnih banaka, pod skupim uslovima, kod MMF za pokriće deviznih rezervi od ovakve politike, kod prijateljske Rusije, to pisaše juče u preambuli kredita sa Rusijom, gde će ako se kasni da se plaća dvostruka kamata, a u izveštaju Saveta Narodne banke, čiji je član i predsednik bio novopredloženi kandidat za guvernera, dobijamo izveštaj da u stvari NBS, ta tako uspešna, sa profitnim centrom koji se zove Zavod za izradu novca, koji radi sve, od recepata do saobraćajnih registarskih tablica, nema u stvari likvidna sredstva koja će da prebaci budžetu i svi se oni zajedno trude kako da uvere budžet Republike Srbije, javnost i nas da ti dobici u stvari nisu likvidni i da oni jesu realizovali prihod, a nekako ne umeju da ga predstave prihodom i da ga prenesu u budžet Republike Srbije.
Budžet u dugovima, visoke naknade članova Saveta guvernera, njihovo jedinstvo fantastično, samo mi građani nekako ne umemo nerealizovanu platu da iskoristimo, pa da njome platimo struju, da njome platimo porez i izmirimo obaveze koje imamo.
Što nas gospodin Jelašić nije naučio, zajedno sa Šoškićem, toj virtuelnoj, nekoj neobičnoj veštini da živimo i kad nemamo, jer su ono što smo imali upropastili do krajnjih granica?

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, mi smo maločas dobili objašnjenje gospođe Čomić, u svetlu njenog viđenja poslovničkih nemogućnosti da nam se obrati kandidat za guvernera, odnosno zašto raniji guverner ne može ovde da bude i da obrazlaže, odnosno odgovara na naša pitanja.
Uverena sam da je to samo njeno viđenje, jer ona mogućnosti da predsednik Skupštine pozove na skupštinsko zasedanje određena lica, sigurno je moglo malo ekstenzivnije da se tumači i da se gospodinu Jelašiću omogući da ovde s nama razmeni svoja mišljenja i stavove u vezi u sa temama koje su značajne za sve nas.
Ako nije mogao da se nađe, kao što nije mogao gospodin Šoškić, onda ne vidim razlog da se ne nađe predlagač ovde među nama, jer mi volimo da vidimo svog predsednika, koji jednu tako ozbiljnu stvar čini, potrudio se da zakonom dobije pravo da predloži kandidata. Onda zaista nije nivo vica kada gospodin Rade Obradović kaže da mi ovde raspravljamo o biografiji ili treba da raspravljamo u stvari o jednom programu koji treba da nam dostavi budući guverner.
Velike razlike između onog što je radio gospodin Jelašić i gospodin Šoškić prosto ne vidim. To vam je kao ono kad smene direktora u nekom preduzeću, a njegov najverniji saradnik ili zamenik postane sada kalif umesto kalifa. Vidim da saradnja koja je postojala na nivou Saveta i guvernera će verovatno biti nastavljena, jer kretanje kursa, topljenje deviznih rezervi, koje su od početka godine do pre neki dan dostigle iznos od milijardu i po evra, utrošenih na stabilizaciju kursa, koji nije stabilizovan, nego i dalje pada, iako vas svakog jutra, uz informaciju o visokim temperaturama, zasipaju informacijama o najnižoj vrednosti dinara u odnosu na evro od kada je evro uveden, ne znam da li ima onih nepopravljivih optimista koji mogu verovati u promenu.
Ono što jeste činjenica i prilika da mi umesto onog ko je to trebalo da napravi, a to je jedan bilans šta je ovaj guverner zatekao, a sa čim odlazi, jeste podatak koji želim da iznesem. Ne, neću da pričam o veličinama kvadrata kuće koju je kupio, ceni po kojoj je kupljena, porezu koji je platio. To je posao nekih drugih, ali jeste i predmet moralnog odnosa jednog guvernera, koji je time dokazao da je radio dobro plaćen i unosan posao.
Koliko je u svemu tome regularnog odnosa, zaista nije na meni da procenjujem. Na meni je da uporedim podatak o stanju duga Savezne Republike Jugoslavije prema inostranstvu, a tada smo se tako zvali, to su podaci od 30. juna 2002. godine i to je izvod sa sajta Narodne banke Jugoslavije.
Znači nije nikakav izmišljen podatak, gde je ukupan dug u milionima dolara iznosio deset hiljada 996 miliona, odnosno 10,9 milijardi dolara. Na tom spisku se nalaze svi kreditori, od međunarodnih kreditora, Pariskog kluba, Evropske banke za obnovu i razvoj, komercijalne banke, odnosno Londonski klub, apsolutno vlade poverioci, po pojedinačnim poveriocima taj dug iznosi znači ukupno 10,9 milijardi dolara.
Danas jednom metodologijom pokušavaju da se služe predstavnici vlasti iz Ministarstva finansija, sličnom metodologijom pokušavaju da nas zavaraju da nismo visoko zadužena zemlja i predstavnici Narodne banke, a ja ću one od kojih smo se zadužili kreditom radi održavanja visine deviznih rezervi, znači, neko koga smo poštovali da bi od njega uzeli pare, MMF, upotrebiti jednostavno podatke koje oni iznose.
Predstavnici MMF kažu da se nalazimo na ključnoj granici u ovoj 2010. godini i kažu da smo na kraju 2009. godine imali odnos spoljnog duga prema BDP koji iznosi 76,3%. Znači, ni govora ono o čemu predstavnici vlasti pokušavaju da kažu da je to 23% do 30% i da će to u 2010. godini iznositi 85,6%, a 2011. godine čak 90,4%.
To je podatak koji je iznet 3. novembra 2009. godine, autora teksta vam neću iznositi, zašto bih reklamirala onoga ko je intervjuisao, ali je reč o tome da su procene MMF, bez novih zaduženja, znači sa postojećim zaduženjima i kamatnim obavezama u 2011. godini znači 90% BDP. Rekao bi narod da sve što proizvedemo jeste u stvari gotovo vrednost duga kojim smo zaduženi. Ništa nije bolja situacija ni kada je reč o odnosu izvoza i spoljnog duga i on je na kraju 2009. godine iznosio 282%, znači dug je veći 2,8 puta od izvoza. Procenjuje da će 2010. godine taj spoljni dug da nadmaši izvoz tri puta i da se Srbija nalazi već u grupi zaista visoko zaduženih zemalja.
Ruka koja daje je uvek ispod one ruke koja uzima novac. To je stara i dobro poznata izreka koja govori da će onaj, a zove se MMF, ta ruka iznad koja daje, i dalje procenjivati gde i u koje namene treba da ide novac koji sami zarađujemo, jer nam oni daju novac kojim čuvamo devizne rezerve, odnosno svoj ugled za dalje zaduživanje.
Šta želim time da kažem? Bez obzira na svo uvažavanje MMF, kao kreditora koji pokušava, a bogami se i menja, želeći da ostane faktor stabilnosti koji profitira i zarađuje, jer to nije dobrotvorna ustanova, mi u ovoj državi treba da se zapitamo, da li je naša ekonomska politika u stvari spoljna politika.
Ako smo u 2009. godini tu fantastičnu, i fascinantnu i pametnu politiku guvernera sa repo hartijama platili 15 milijardi dinara, koliko smo dali poslovnim bankama za kamatu na repo papire. Kad mi ovde odsutni guverner kaže, ne, to nije emisija repo hartija i otvoreno tržište, operacije na otvorenom tržištu nisu emisija, tvrdim jer je to ekonomska praksa i nauka, da je kamata na ono što se operacijama na otvorenom tržištu radi emisija novca.
Ali, ne kroz štampanje metalnih novčića i novčanica, nego kroz ovu vrstu emisije koju radi Narodna banka u elektronskoj eri poslovanja time što poslovnim bankama, na primer, odobrava veću masu kredita ili isplaćuje kamatu, a da nikom ne pokaže račune, da li je štampala, odnosno emitovala na nekom tamo računu koji se zove novac u opticaju, elektronski, žiralni, kako se nekad govorilo, virmanski, a ne gotovinski, u stvari emisija novca i stvaranje direktno inflacije protiv koje se navodno bori.
Znači, ti su dinari isplivali na tržište i podgrejali tražnju za devizama. Narodna banka koja se bori protiv inflacije štampa neodmereno i nedovoljno precizno višak novca, čime podiže inflaciju ili povlačeći repo papirima novac sa tržišta, kad kaže da ga ima previše, a nije joj ga niko tu doneo, nego ga ona štampa i donosi odluku o tome, onda ona isplaćuje kamatu na te repo papire i ta isplaćena kamata je direktna emisija, direktni uticaj na inflaciju. Oni su isplivali na tržište i vrše pritisak na evro i zato svi mi imamo problem kad obračunavamo svoje rate i svoje obaveze indeksirane u evrima.
Vidim da prošli guverner nije imao viziju, ali bih volela da pitam novog, ovde odsutnog, ili makar njegovog predlagača, da li neko ima plan za 2011. godinu? Kad prestane da važi Bečka inicijativa, Bečki klub ili Bečki sporazum, a to je samo pitanje trenutka kada će te banke, koje su rekle da će ovde održati nivo kreditnih plasmana, biti nezadovoljne kamatama koje dobijaju na repo papire.
Jer pada referentna kamatna stopa, zarade su im sve manje, i kad one odluče da se povuku, iako im dajemo povoljnije uslove za obaveznu rezervu, što nije normalno – jer u eri konkurenciji i priče o nedostatku tog četvrtog stuba koji moramo da izgradimo, da konkurencija postoji u svakoj oblasti, pa i u finansijama, odnosno na finansijskom tržištu – ne možete vi članicama Bečke inicijative ili sporazuma da dajete povoljnije uslove za obaveznu rezervu, a ostalim bankama nepovoljnije.
Ali je to radio moderni guverner koji odlazi, pa ako ipak te banke odu, imamo li mi plan šta će raditi ova država kada se oni povuku? Da li se i tada očekuje pomoć MMF ili ćemo u nailazećim predizbornim aktivnostima ili izbornoj kampanji koja traje završiti razgovore sa MMF i voditi neku, a znamo koliko je koštala ta predizborna monetarna politika? To su najvažnija pitanja od kojih će zavisiti naš standard i život svakog od nas.
Dakle, osnovno je pitanje da li će nam u 2011. godini, i do kraja 2010. godine, ekonomska politika biti u stvari biti spoljna ekonomska politika u kojoj će samo biti važno da možemo da vraćamo dugove?
Jedina tačka sporenja koju je imao gospodin Jelašić sa ovom Vladom je bila ta. On se zalagao za prevremeno vraćanje kredita Svetskoj banci, a da nam niko nije rekao gde su ti krediti otišli, koliko su isplativi i šta je od njih napravljeno. Ijedan most, ijedan infrastrukturi projekat, pa da mi znamo zašto vraćamo neke kredite.
Ne, guverner se zalagao za prevremenu otplatu kredita, a neki drugi su se u predizbornoj godini zalagali za NIP – Nacionalni investicioni plan, gde se guverner otvoreno podsmevao kupovini klupa i stolica kao realizaciji investicionog plana. S pravom se podsmevao da se to naziva investicioni plan, ali nije imao pravo da kaže - zašto da gradimo i krečimo škole u mestima gde ima po tri ili pet đaka. Bilo je jeftinije da smo im kupili kombije, pa da ih prevozimo do većih i boljih škola.
Da li je to sad ona regionalna politika ujednačavanje regionalnog razvoja koju vodi njegov stranački kolega, a funkcija mu je bila privremeno zamrznuta, odnosno gospodin Dinkić, koji bi sada da ujednačava razvoj i vraća tamo mlade da ih zapošljava, da im gradi škole?
Politika takva ili ovakva guvernera Jelašića ili njegovog stranačkog kolege i onih koji ćute, a jesu stub ove koalicije, upravo je motivisana ne dugoročnim planom i dugoročnim stabilnim razvojem države, ne većom zaposlenošću, ne sigurnijim životom svakog od nas kao pojedinaca, nego političkom korišću u izborima koji slede.
To se vidi i iz rezultata monetarne politike i iz stanja duga o kojem ovde govorim, a ako hoćete i direktno iz analize koju je sama Narodna banka uradila za sebe i za svoje potrebe, gde lepo priznaje koliko je porasla novčana masa, a nismo je štampali ni ja, ni vi, gospodine Novakoviću, do toga da su u toj meri pravljene inovacije da bi se jedan deo sredstava prikrio određenim agregatom koji se sada zove transferabilni depoziti.
Molila bih da mi neki stručnjak finansija objasni šta su to transferabilni depoziti u okviru novčane mase i agregata koje je uspeo da izume ovaj guverner. Ili je to ono što se zove npr. budžetska rezerva, iz koje možete da platite šta god hoćete, ili su se to nekada, što je jedina primedba na rad Službe društvenog knjigovodstva nekada bila, zvali kanali platnog prometa kada se novac za neke potrebe zadržavao negde, pa se govorilo – novac koji se nalazi u kanalima platnog prometa, pa nije stigao na putu od tačke a) do tačke b).
Šta se krije iza ovih transferabilnih depozita, tvrdim vam da će neko morati da objasni jednog dana, koliko god radile seckalice papira, koliko god se dešavali požari ili paljevine u određenim depoima koji su dužni da čuvaju istoriju, koja je za nekog, ne kao što reče moj kolega raspoloženje javnosti kao svest o lošem životu, nego stanje.
Kad ste gladni i kad ne znate kako ćete sutra svoje dete da ispratite na ekskurziju ili kad se danas kao roditelj odričete odmora da bi vam deca otišla na odmor, to nije raspoloženje. To je stanje za koje postoje direktni krivci, a tvrdim, i ovo je samo deo papira kojim pišem istoriju te tvrdnje, da su zloupotrebe instrumenata monetarne politike jedan od osnovnih razloga zašto se Srbija danas nalazi u ovakvoj situaciji.

Povodom predloga kandidata za člana Visokog saveta sudstva, moram pre svega da dam jedno obrazloženje zašto se kao ekonomista bavim ovom temom.
Onako kako je povodom Poslovnika, pošto se ne usvaja kao zakon svakoga dana, za mnoge od nas bilo nepoznanica da je jedinstven pretres obuhvatio i raspravu o amandmanima, u kojima smo mi nekim slučajem, a neki namerno govorili o svojim amandmanima koji suštinski nisu ni usvojeni, prosto u današnjem toku rada na uobičajen način nismo očekivali da dve važne teme, razrešenje prethodnog guvernera, predlog za imenovanje novog, budu tako brzo završeni i da u toj raspravi učestvuju samo tri opozicione stranke, iskoristivši svoje vreme do kraja, da to bude tema koja prosto nije zanimljiva za ostatak parlamentarne opozicije.
Potpuno nenadano mi dolazimo u situaciju da svoj rad po predmetnoj temi, predlog kandidata za člana Visokog sudstva, završimo pre šest i da u šest ili 18.00 časova, kako to neko voli da kaže, krenemo raspravu o pojedinostima po Zakonu o trgovini.
Ne želeći da ta rasprava počne danas pre šest, ja ću i moj kolega Veroljub Arsić, to vam najavljujem, jer red je da najavite šta ćete da uradite kad ste ozbiljni, svih 45 minuta koje ima poslanička grupa iskoristiti, pokušavši da ne započnemo danas raspravu o toj sledećoj važnoj temi u pojedinostima.
Međutim, ako mislite da ću ovo vreme potrošiti onako da vama dam priliku da me opomenete, ili da kažete da ne pričam o temi, varate se. Jer nema te teme koja je na dnevnom redu, a na kojoj nam ne dajete dovoljno prostora za kritiku. Zašto po Poslovniku, i onom starom i onom o kojem će se glasati, vi ste već planirani dan, mi iz opozicije smo manje važni, vredni, naši planovi su nebitni, ne znamo kada će se glasati, nije predviđen način za obrazlaganje kandidata za člana Visokog saveta sudstva.
Poštujući profesora Mirka Vasiljevića, čoveka s kojim sam nekada zajedno dajući svoj puni doprinos radila jedan od prvih ugovora za Beočinsku fabriku cementa, koji je kasnije poslužio za zloupotrebe, prodaju po nižoj ceni, kad je rat već bio završen, znači, iz poštovanje prema njemu, iz nedostatka poslovničkog načina da neko predstavi ovog kandidata za člana Visokog saveta sudstva, pre svega pročitati ono što je prof. Mirko Vasiljević napisao.
On kaže da je od predsednice Visokog saveta sudstva, gospođe Nate Mesarović, dobio 1. jula 2010. godine pismo da kao dekan najstarijeg pravnog fakulteta u Srbiji zakaže Zajedničku sednicu dekana pravnih fakulteta i da, shodno odredbama člana 37. i 35. Zakona o Visokom savetu sudstva, uradi taj posao. On je tu zajedničku sednicu dekana održao u ponedeljak, 5. jula 2010. godine, na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uz prisustvo svih deset dekana.
Jednoglasna je ocena dekana da je ovo telo učinilo sve što je Zakonom o Visokom savetu sudstva predviđeno i da je u dva maha predlagalo svoje kandidate. Evo, već kritike aktuelne vlasti i ovih reformatora pravosuđa, koje ovim predlogom prof. Mirko Vasiljević upozorava da je on svoj posao uradio onako kako zakon predviđa već u dva maha, znači u dva navrata.
Na prvoj zajedničkoj sednici od 29. januara 2009. godine bilo je predloženo tri kandidata. Do sednice Narodne skupštine Republike Srbije jedan kandidat je povukao kandidaturu, a ostala dvojica nisu dobili dovoljan broj glasova za izbor. Na novoj zajedničkoj sednici, koja je održana 29. septembra, sad vas upozoravam, znači od 29. januara do 29. septembra je prošlo punih osam meseci, predložen je jedan kandidat.
Znači, neko je dobio uputstvo da taj posao sa zakašnjenjem ipak neko uradi, ali ni taj kandidat nije dobio dovoljan broj glasova narodnih poslanika, a što znači da kandidat očigledno, po nekim prećutnim merilima i kriterijumima, nije odgovarao vladajućoj većini od 126 ruku.
Iz izloženog se vidi da je ovo telo, kaže dalje prof. Vasiljević, učinilo sve da do izbora jednog člana Visokog saveta sudstva i dođe i to na način kako to zakon predviđa, iz reda profesora pravnih fakulteta, i da nije odgovorno što do sad izbor nije obavljen.
Iz ovog stičem zaključak da je neko prozivao ili da ne upotrebim neku grublju reč, vršio pritisak, na predlagače da oni taj svoj posao nisu uradili na odgovoran način, čim se on doslovno i brani. Dekani fakulteta su jedinstveni u oceni da je teorijski neprihvatljivo tumačenje pojedinih skupštinskih odbora ili tela, gubitka pasivnog biračkog prava, odnosno da jednom predloženi i neizabrani kandidat za člana Visokog saveta sudstva ne treba ponovo da bude kandidat.
Ako nekom ne odgovara što večeras ova sednica traje duže nego što su planirali, dovoljan razlog da budemo zadovoljni i vi, gospođo Čomić, i ja, u ovoj je rečenici. Dekani fakulteta su jedinstveni u oceni da je teorijski neprihvatljivo tumačenje pojedinih skupštinskih odbora ili tela, da je gubitak pasivnog biračkog prava to kad jednom predložite kandidata i on ne bude izabran, da ne može ponovo da bude kandidat.
Koje su fakultete završili članovi tih naših tela skupštinskih, koji su im to profesori predlagali da sad dolazimo u teorijski sukob profesora pravnih fakulteta i članova ovog tela, ili se ponovo vraćamo na onog divnog italijanskog profesora, koga smo i vi i ja, gospođo Čomić, imali priliku da slušamo u Maloj sali ovog Doma, gospodina Franćinija iz Italije.
On je rekao da oni koji sede u skupštinskim salama vrlo brzo zaboravljaju svoju profesiju i odgovornost prema građanima i isto onako kako su nacionalni parlamenti u Evropskom parlamentu proterani u poslednje klupe, tako je i profesionalna savest mnogih poslanika proterana negde u fioke zaključane savesti poslanika koji sede u ovom Domu.
Nezavisno od prethodnog stava, a radi zaštite integriteta profesora, na sastanku je, u skladu sa usvojenim Pravilnikom o načinu i postupku izbora kandidata, za člana Visokog saveta sudstva predloženo tri kandidata za ovu funkciju.
Članom 5. Pravilnika o načinu i postupku izbora kandidata za člana Visokog saveta sudstva, predviđeno je da se kandidatima za člana Saveta smatraju kandidati koji dobiju većinu glasova prisutnih dekana.
Znači, bez obzira na to što su profesori teorijski bili u pravu i što nisu dali za pravo članovima tela ovog skupštinskog doma, ipak su bili prinuđeni, ako žele da učestvuju sa svojim kandidatom u ovom telu, morali su da pristanu na diktat skupštinskog odbora. I uradili su onako kako im je naloženo. Posle sprovedenog tajnog glasanja za sva tri kandidata, većinu glasova, šest od deset prisutnih, dobio je prof. dr Predrag Dimitrijević.
U skladu sa odredbama člana 53. Zakona o Visokom savetu sudstva, a imajući u vidu rezultate glasanja za predložene kandidate, Zajednička sednica dekana pravnih fakulteta Srbije utvrdila je predlog da za člana Visokog saveta sudstva predloži prof. dr Predraga Dimitrijevića, dekana Pravnog fakulteta u Nišu. Dostavili su nam biografiju i izjavu kandidata da prihvata kandidaturu. U potpisu – prof. dr Mirko Vasiljević.
U drugom delu svog izlaganja reći ću nešto o biografiji kandidata. Sada hoću da iskoristim priliku da dam stav svoje poslaničke grupe Napred Srbijo i svoje strane, Srpske napredne stranke, kako se u ovoj zemlji i smisao reči "zakon" i smisao reči "pravo" ume promeniti, ako to zatreba trenutno aktuelnoj vlasti.
Onako kako se smatra da jedan profesor pravnog fakulteta može da bude član Visokog saveta sudstva i da to nije nikakva negativna kumulacija funkcija, po toj analogiji mi smo dva dana zabavljeni jednim predlogom kako gradonačelnici mogu istovremeno biti i poslanici, gde je prvobitni predlog Agencije za borbu protiv korupcije bio u tome da se onemogući kumulacija funkcija i da svako lice obavlja samo jednu odgovornu funkciju.
Meni je zaista žao i čudim se, jer poznajem zrelost političara kakav je gospodin Dragan Marković Palma, da neko njega zloupotrebi, obeća mu većinu, obećavši podršku jednom takvom amandmanu, a onda se ispostavi problem da se taj amandman povuče jer je to kumulacija funkcija.
Ne. To nije kumulacija funkcija, to je neustavno čitanje zakona koji tretiraju materiju onoga na šta ima pravo izvršna vlast, ono što može da obavlja istovremeno u jednoj osobi zakonodavnu vlast, izvršnu vlast i ono što je Agencija za borbu protiv korupcije dužna da primeni, u skladu sa ovim zakonom.
Podnoseći amandmane na taj zakon, mi u jednom od svojih amandmana na član 29. ovog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, upravo pričam za one kojima nije jasno kako je ovo u vezi sa temom, da smo hteli da zaštitimo ovakve vrsne kandidate, profesore, koji sticajem okolnosti rade na državnom fakultetu, gde postoji učešće države, većinsko ili u bilo kom procentu, pa takvim ljudima, koji imaju značajno teorijsko znanje i mogu da daju vrlo veliki doprinos u radu nekih organa, što bi se moglo tumačiti po ovom zakonu kao sukob interesa, ne sme da bude onemogućeno samim zakonom, što smo mi uradili amandmanom, ali s druge strane smo se u istom trenutku susreli sa zloupotrebom onih kojima bi ovo odgovaralo, pa da bude prevedeno na njihov slučaj.
Čitav dan se susrećemo sa pitanjem – da li naš amandman na član 29. ovog zakona, gde mi predviđamo izuzetke, znači da bi u stvari pokrajinski poslanici mogli da vrše još po jednu funkciju ili gde bi gradonačelnici mogli da ostanu poslanici?
Da li u našem pravnom sistemu koji se pretvara, slobodno i uslovno mogu da kažem, u antisistem, postoji problem da sve ono što pokušate da zakonski, sa najboljim namerama, uvedete u pravnu proceduru, tog istog trenutka bude sagledano kao mogućnost za zloupotrebu odnosno za korišćenje funkcije na način kako onaj kome bi to odgovaralo u stvari može da pročita taj amandman.
Slušajući raspravu svih kolega juče, čak i iz vladajuće većine, čak mislim iz stranke gospodina Dragana Markovića, gde se čovek s pravom čudi da se u sukobu interesa nalazi neko ko je u školskom odboru, a istovremeno je odbornik lokalne samouprave, gde zaista nema nikakvog sukoba interesa, niti može doći do zloupotrebe sukoba interesa i da je to jedan, na primer, od slučajeva koji se može podvesti pod naš amandman na član 29, mi smo se suočili sa objašnjenjima da bi gradonačelnici ovo mogli da čitaju kao mogućnost da oni vrše dve funkcije istovremeno. Šta znači, o čemu govorim u stvari?
Ne mogu se čitati zakoni tako da kumulaciju dve funkcije tretirate kod nespojivih funkcija. Znači tamo gde je Ustav jasan i propisuje, po članu 4, da postoji podela na zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, poslanik koji je u zakonodavnom organu, gradonačelnik koji je izvršni organ, jednostavno piše da su to grane vlasti koje su nespojive i nema tog drugog zakona, leks specijalisa ili ne daj bože amandmana kojim bi to bilo omogućeno, a da u stvari znači kršenje Ustava, jer Ustav treba poštovati.
S druge strane, funkcije odbornika i poslanika su takođe nespojive, jer jedan organ donosi propise, a drugi ih izvršava. To je takođe nešto što se iz Ustava nedvosmisleno može pročitati.
Prema tim stavovima, odnosno propisima, uopšte nije moguće da neko ima dve funkcije na koje je neposredno izabran od građana. Znači, zaista bih volela da me oni koji smatraju da postoji zla namera čuju, jer je ovo jedinstvena prilika da objasnim svrhu postojanja zakona, organa koji tumače te zakone, pa i Visokog saveta sudstva, koji nije bez neposredne veze sa Ustavom i njegovim tumačenjem.
Znači, nemoguće je da neko bude izabran na dve funkcije od građana direktno, o bilo kom sistemu da je reč, većinskom, ili predsednik, ili bilo koji, a da ne dolazi u sukob sa Ustavom, vršeći istovremeno dve funkcije, izvršnu i zakonodavnu, a da mu direktor Agencije za to, na primer, da saglasnost ili da mu ostavi rok za usklađivanje ili izbor jedne od ovih dveju funkcija.
Ono što želim da naglasim je sledeće. To što vi nama dostavite pa za kratko vreme kažete, u 15.20 kažete – u 16.00, kad ovo završimo, krenućemo Zakon o trgovini, raspravu u pojedinostima. Meni je, na primer, materijal ostao u Novom Sadu. Nije važno, mogu i bez materijala, videćete ako stignemo, ako ne uspe pokušaj da vreme do 18.00 utrošimo.
Ali, kad nam date rok u petak uveče da analiziramo ovo što ste vi zamislili i da vam podnesemo amandmane do utorka kad počinje sednica i pokušavate da sada u tom delu tog amandmana na član 29. protumačite neposredan izbor na funkciju onako kako odgovara vlasti, vi dobijate ovakvu opomenu kakvu ste dobili od dekana pravnog fakulteta, gospodina Mirka Vasiljevića.
On kaže – mi smo svoj posao uradili na način kako treba još u januaru. To što vi niste hteli da glasate za našeg kandidata i što nas nakon osam meseci ponovo uveravate da to uradimo, to nije naš problem. To je problem što vi želite da na svakoj funkciji, zvala se ona funkcija u regulatornom telu, pogotovu kad se zove funkcija u nezavisnom telu, bude u stvari neko ko je po volji, slika i prilika onoga koga ste vi zamislili, na isti način kako se u najvećem broju javnih nabavki nacrta slika onoga ko treba da dobije posao.
Sad jedna mala digresija da su nam zakoni o javnim nabavkama proizveli ne samo fantom firme za utaju poreza, nego smo, to je za mene bila novina, dobili i fantom firme za obaranje Zakona o javnim nabavkama, koje posle reketiraju te firme koje zaista dobiju posao da one ne podnose žalbu i odugovlače postupak dobijanja posla.
Da li ste vi u stanju da sagledate do čega neki zakoni, koje ovde donosite i na koje vam stavljamo primedbe, dovode u praksi? Postoji još jedna vrsta fantom firmi, pojavile se u stečaju, uplate predujam da nekom otmu firmu, pa ako im taj neko ne da reket koji traže da oni odustanu ili se dogovore, ode firma. Imajte na umu, i oni koji ovo slušaju neka beleže da se na vreme obračunaju, dok izuzeci ne postanu pravilo.
Šta želim da naglasim u vezi sa ovim? Znači, zbog nekog ko je član školskog odbora i odbornik u lokalnoj samoupravi, on ima problem na lokalu, ali na primer nema u Beogradu, jer školske odbore imenuje Skupština grada.
Kada je gospodin Petrović iznosio taj problem, vrlo pažljivo sam ga slušala, imala sam utisak da u Beogradu često postoji problem s kojim sam se ja živeći u Novom Sadu susretala. Duhovito je jedan moj kolega ovako govorio – možda nam jednog dana stigne nalog da sutra svi na posao moramo da dolazimo tramvajem. To što u Novom Sadu nema tramvajskih šina i tramvaja, nema veze, kaže – napravite ih. U stvari, možemo da očekujemo da kažu – napravite ih.
Znači, zakonom o kojem govorimo u povodu izbora člana za Visoki savet sudstva potpuno je izgubljena razlika da odbornike za školske odbore u Beogradu i provinciji razlikuje način predlaganja i izbora.
Zakon o lokalnim izborima kaže da odbornik ne može biti na funkciji koju imenuje skupština opštine. Naš je stav da niko ne može da bude na funkciji u organu koji imenuje i kontroliše drugi organ u kome je on član, jer je jasno da je reč o sukobu interesa. Ili donosi, na primer, propise koje taj drugi primenjuje.
Takav je otprilike i stav Agencije, takav stav o ovom slučaju stoji na sajtu Agencije.
Povezano s tim, predlaže se da direktor donosi uputstva, zamislite sada analogiju, i stavove, jer kao ne zna se ko treba, evo primera već da se zna i ko treba, da bi to umesto direktora Agencije trebalo da radi Odbor, koji to već i radi.
U pokušaju da izvršna vlast sama preuzme odlučivanje o izboru svakog kandidata pojedinačno i o tome da preuzme ulogu da bira svakog čoveka po slici i prilici svoje zamisli i primisli kako će sutra odlučivati, počinju da se ponašaju i oni koji vode regulatorna tela, i pokušavate da uvedete u red i najstarije institucije, a među njima jeste predlagač ovog člana za VSS, a to je Pravni fakultet u Beogradu.

Evo, samo ću da iskoristim još koji minut, pošto ostali nisu zainteresovani da razgovaraju o ovoj temi, da kažem da je prof. doktor Predrag Dimitrijević, rođen 9. septembra 1959. godine u Nišu, jer sam zaista obećala da ću reći o kom kandidatu je reč, koji je konačno dobio većinu, šest od deset onih koji su glasali i zaista zaslužuje da neko pročita, pošto nema zvaničnog predlagača, nešto o ovom čoveku iz njegove biografije.
U toku studija na pravnom fakultetu je nagrađivan poveljama Univerziteta u Nišu, za uspeh koji je postigao na studijama. Nagrađen je kao najbolji student školske 1982/83. godine, s prosečnom ocenom 9,87. Zaista sam ponosna da jedan ovakav čovek može da dobije funkciju u VSS, a poznajem neke koji su završili fakultet sa ovim prosekom, pokazali izuzetne radne rezultate, pa su zbog mobinga i ugroženog zdravlja morali da napuste posao.
Od 1984. godine gospodin Dimitrijević radi kao stručni saradnik za pravna pitanja na Univerzitetu u Nišu. Doktorsku disertaciju pod nazivom "Odgovornost uprave za nečinjenje", s posebnim osvrtom na ćutanje uprave, odbranio je sa odličnim ocenama na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Gospođo Čomić, mislim da bi taj čovek verovatno znao lepo da objasni da se ne može ćutanjem administracije, kao kad meni gospodin Đelić otćuti na postavljeno pitanje u onom danu za postavljanje pitanja, a vi to razumete radnjom koja ne znači ništa, pa meni ne daje pravo da pojasnim moje poslaničko pitanje, pa ćemo prvom zgodnom prilikom zamoliti stručnjaka iz te oblasti, a kad mi bude zatrebao neki savet iz oblasti fizike, rado ću vam se obratiti.
Evo, molim gospodina Dimitrijevića da nekom zgodnom prilikom, kada mu budemo čestitali izbor, objasni, pogotovo vama, da uprava ima odgovornost za nečinjenje, pod čime se podrazumeva ćutanje uprave kao osnovna odgovornost uprave kada ne da odgovor na postavljeno pitanje.
Zar vam sama terminologija ne govori da sam u pravu?
U toku svoje profesionalne karijere, pored redovnih radnih obaveza u nastavi i rada na svom naučnom i stručnom usavršavanju, dr Dimitrijević je bio angažovan i u radu stručnih tela i organa na fakultetu i van njega.
Bio je član redakcionog odbora zbornika radova Pravnog fakulteta u Nišu, upravnik Računarsko-informacionog centra na Pravnom fakultetu u Nišu, zapaženo je njegovo učešće u radu seminara "Srpska civilistika" na Pravnom fakultetu u Nišu, izdvajam samo neke bitnije delove.
U organizaciji Međunarodne organizacije INVENT iz Berlina, u Nemačkoj, pohađao je intenzivni seminar na temu Promocija lokalnog ekonomskog razvoja, učestvovao je na mnogim međunarodnim projektima, koji su organizovani u organizaciji američkog Kongresa za političke nauke itd.
Član je Grupe za teoriju prava pri SANU, Društva za pravnu informatiku i Udruženja za pravnu teoriju. Držao je nastavu od 1996. do 1999. godine iz predmeta Upravno pravo na Pravnom fakultetu u Prištini, što je poseban razlog zašto sa ponosom ističem ovog čoveka, jer se i sama lično ponosim završenim Ekonomskim fakultetom u Prištini.
Jer neki kažu – ako nisi završio u Beogradu, tvoj fakultet ne vredi, a uvek kažem - bitnije je šta si naučio, nego gde si naučio, kao što neki ljudi sa fakulteta ponesu samo diplomu, neki i znanje, ali ako ne ponesu od kuće ono osnovno, džaba im sve drugo. Na to se, nažalost, danas zaboravlja.
Od 1996. godine držao je nastavu iz predmeta Upravno pravo na Pravnom fakultetu na Palama u Republici Srpskoj, a 2002. godine izabran je u zvanje vanrednog, a u zvanje redovnog profesora za užu javnopravnu naučnu oblast 2007. godine na Pravnom fakultetu itd.
Marta 2001. godine imenovan je za člana Saveta za državnu upravu Vlade Republike Srbije, kao stručnog savetodavnog tela Vlade, gde je obavljao funkciju predsednika komisije za reformu upravnog zakonodavstva, prenoseći svoja teorijska znanja pri donošenju zakona iz oblasti državne uprave. Funkciju prodekana za finansije na Pravnom fakultetu u Nišu vršio je u periodu od 2002. do 2004. godine. Dana 14. maja 2010. godine izabran je za dekana Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Nadam se da mu u danu za glasanje nećete uzeti za zlo što sam, ne njegovom voljom, čitala njegovu biografiju i promovisala ovog člana kao kandidata za člana VSS, jer se nadam da je vreme kada se opozicija smatrala ljudima drugog reda u ovoj državi prošlo, a vi izvolite pa me demantujte.

Srpska napredna stranka, poslanički klub Napred Srbijo podneo je amandman na član 11, gde tražimo da se tačka 1) menja i glasi: "Poljoprivrednici koji prodaju sopstvene proizvode". To znači da je spornom tačkom 1) člana 11. Predloga pravo poljoprivrednika da prodaju svoje proizvode uslovljeno registracijom i ograničeno samo na proizvode koji su predmet registracije.
Smatramo da ovakvo ograničenje prosto nije prihvatljivo, jer se njime velikoj većini poljoprivrednika prosto onemogućava prodaja sopstvenih poljoprivrednih proizvoda, i to onih koje proizvedu u svojim baštama, voćnjacima, a vreme je takvo da nekome registracija jeste problem, a izvor prihoda za preživljavanje jeste prodati ono što u sopstvenoj bašti proizvedeš.
Značajan broj poljoprivrednika nije registrovan iz različitih formalnih razloga, posebno oni kojima je to dopunsko zanimanje. Vi znate da se registracija najčešće i vrši radi ostvarivanja prava na podsticaje i dobijanje nekih povlašćenih sredstava i da je to posebno slučaj u poljoprivrednim proizvodnjama kultura, kao na primer suncokreta, kukuruza, šećerne repe itd. To za ono što se u bašti ili u voćnjaku proizvede niti je uslov, niti bi trebalo da bude.
Vi ste u obrazloženju kojim odbijate ovaj amandman napisali da je on "suprotan konceptu Predloga zakona u pogledu subjekata koji imaju svojstvo trgovca." Kažete da "registracija poljoprivrednika odnosno porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i njihovih članova, u skladu sa Zakonom o poljoprivredi, ne vrši se isključivo u vezi stvaranja uslova za ostvarivanje prava na podsticaj" - znači, nije da nismo u pravu kad kažemo da se to prvenstveno zbog podsticaja i regresa i radi, već zbog slušajte sad ovo – "praćenja poljoprivredne politike, evidentiranja poljoprivrednih gazdinstava i porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, kao i radi vođenja statistike i analitike iz ove oblasti."
A gde je tu interes tih sitnih neregistrovanih da ono što proizvedu, mimo onog što njima treba, i prodaju i zarade za sebe, a to nisu enormne zarade?
Znači, vi ne sporite da tu ne mislite na njih, nego da vodite računa o svojim interesima, koji su uglavnom evidencione i statističke politike. Upis poljoprivrednika u registar nije obavezan, ali u smislu odredbe člana 11. stav 2. tačka 1) jeste uslov za učešće u prometu poljoprivrednih proizvoda u svojstvu trgovaca, kada su ti proizvodi namenjeni tržištu, a ne samo potrebama domaćinstva.
Vi nam dajete za pravo, obrazlažući naš amandman, da upravo te kategorije koje nešto malo preko svojih potreba proizvedu, treba izuzeti, jer oni nisu trgovci. Mi smo i naveli da je reč o jednoj kategoriji ljudi kojima je to najčešće dopunsko zanimanje.
Zaista ne vidim da će vam ova vrsta oslobađanja i izuzimanja dovesti u pitanje sprovođenje politike u oblasti poljoprivrede i da će vam u nekoj značajnoj meri uništiti statistiku i evidenciju o tome. Jer, ako mi imamo nepouzdanu statistiku budžetskog deficita, stranih dugova, gde MMF kaže da je dug dostigao 80% BDP-a, a Vlada tvrdi 34, ne želeći da uzme u obzir i dugove privrede i građana, oni jesu dugovi ove države, jer oni učestvuju u stvaranju BDP i suverenizacija tog duga će se pre ili kasnije morati izvršiti.
Znači, ako se u ključnim oblastima privrednog života ne možemo pouzdati u statistiku, da li je bitno ovde imati najprecizniju statistiku i obuhvat onoga što se prodaje, vi znate, ispred nekog marketa ili negde na nekoj raskrsnici u manjem selu i zaista mislim da to nisu razlozi za odbijanje ovog amandmana. Molim vas da još jednom razmotrite argumente.