Koristim priliku da vam dam nekoliko napomena oko zakona o kojem ćete se večeras izjasniti.
Zakonom o svojinskoj transformaciji je regulisan postupak transformacije državnog i društvenog kapitala u preduzećima i drugim oblicima organizovanja koji raspolažu državnim i društvenim kapitalom. Članom 24. tog zakona određeno je da akcije koje nisu prodate u prvom i drugom krugu svojinske transformacije, u okviru samog subjekta svojinske transformacije, preuzima akcijski fond obrazovan u skladu sa zakonom. U članu 27. Zakona o svojinskoj transformaciji propisano je da taj akcijski fond javnim pozivom, odnosno preko finansijske berze stavlja u promet preuzete, neprodate akcije u drugom krugu, kao i akcije prenete Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih.
Akcijski fond takođe stavlja u promet i upisane akcije od čije su otplate odustali upisnici akcija. Dakle, za sprovođenje druge faze svojinske transformacije, koja se obavlja van subjekta svojinske transformacije, neophodno je osnivanje i uređenje akcijskog fonda Republike Srbije. Sredstva za njegovo osnivanje i početak rada obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije. Međutim, kako se na ovom istom zasedanju donosi i Zakon o budžetu Republike Srbije za 1999. godinu, to sredstva za ovu namenu nisu mogla biti bilansirana unapred. Budžetska rezerva iz koje će se obezbediti sredstva za ovu namenu, ako se ovaj zakon usvoji, između ostalog služi u ovakvim slučajevima.
Želim posebno da naglasim rešenje iz člana 8, gde pored poslova koje je akcijskom fondu odredio osnovni Zakon o svojinskoj transformaciji, predlaže se da se konstituiše pravo da se kod akcijskog fonda može ostvariti i pravo na akcije pod povlašćenim uslovima, akcije po osnovu upisa i akcije sa popustom i za zaposlene u preduzećima i drugim subjektima u privatnoj svojini.
Prema Zakonu o svojinskoj transformaciji ovo pravo u prvom i drugom krugu imaju samo lica koja su radila u društvenom i javnom sektoru, kao i određene kategorije zemljoradnika. Međutim, rešenjem u članu 8. ovog zakona, predlaže se da pravo na sticanje akcija pod povlašćenim uslovima mogu imati sva lica koja su radila ili rade u svim pravnim licima bez obzira na oblik svojine. Uslovi su isti kao i u Zakonu o svojinskoj transformaciji, da su redovno uplaćivali sve poreze i doprinose.
Akcijski fond će obavljati poslove u skladu sa programom koje donosi Upravni odbor uz saglasnost Vlade Republike Srbije, pri čemu se mora voditi računa o interesima subjekata svojinske transformacije, kao i o interesima akcionara. Specifičnost i važnost poslova koje će obavljati Fond nalaže jedan viši standard pažnje, pažnje dobrog stručnjaka.
Akcijski fond ima definisane izvore sredstava za svoje poslovanje. Predlaže se da se Fond finansira iz naknade troškova i provizije za učinjene usluge Fonda za razvoj Republičkog zavoda za tržište rada i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. To su korisnici sredstava od prodaje preuzetih akcija, pa je logično da se od njih i naplaćuju troškovi. Ti isti fondovi su i korisnici dividende po osnovu preuzetih akcija.
Visinu naknade troškova i provizije utvrđivaće Vlada Republike Srbije, čime se ova tranzitorna institucija ne stavlja u položaj isključivog budžetskog potrošača, već mu se omogućuje i sopstveno izdržavanje. Međutim, godišnji računovodstveni iskazi akcijskog fonda podležu reviziji, a njegov rad i poslovanje su predmet nadzora Ministarstva, Vlade i Skupštine Republike Srbije.
Zakonom koji predlažemo ustanovljavamo akcijski fond Republike Srbije, kojim se praktično zaokružuje zakonska regulativa u svojinskoj transformaciji. Pri tome želim da naglasim da institucije i evidencije moraju služiti procesu transformacije, a ne obrnuto. Mislim da je ovde primereno reći i to da evidenciju akcija koje Zakon propisuje članom 16, mislim na osnovni Zakon o svojinskoj transformaciji, vodi Direkcija za procenu vrednosti kapitala, koja je u sastavu Ministarstva i koja je potpuno osposobljena da informatički i kadrovski vanredno izvrši kontrolu prava, evidenciju i kontrolu procesa privatizacije.
Na ovaj način otvara se mogućnost razvijanja evidencije u skladu sa potrebama, ali i mogućnost poveravanja tih poslova preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koja je tehnički i kadrovski opremljena za obavljanje tih poslova. Misli se, pre svega, na Zavod za obračun i plaćanje. Ovakav način evidencije omogućiće izgradnju centralnog depoa onda kada proces privatizacije bude masovan i kada obezbedi prihode iz kojih će moći da se to finansira. Do izgradnje centralnog depoa i regulisanja zakonske regulative na saveznom nivou o berzama, investicionim fondovima koje će ovaj proces pospešiti, ostaje nam da usvojimo zakon o Akcijskom fondu Republike Srbije, čime ćemo svima onima koji žele u ovaj proces da uđu i vide svoju šansu u vlasničkom prestruktuiranju između svih ostalih to omogućiti. Pa, evo, učinimo to danas.

Drage kolege poslanici, vašu pažnju ću zadržati samo na dve stvari. Po učešću Amerike u ovoj našoj krizi i o Resniku i o njihovoj očiglednoj vezi.
Svaki vek kao da sledi prirodni zakon, uzdiže jednu državu koja ima moć, želju, intelektualni i moralni uticaj, da izgradi međunarodni sistem na osnovu sopstvenog sistema vrednosti. Treći put u ovom veku Amerika se prihvatila zadatka da prenese isključivo svoje vrednosti na ceo svet da bi izgradila jedan sasvim nov svetski poredak.
U toku svoje istorije SAD su primenjivale dva osnovna principa koja se kratko nazivaju zvezdom vodiljom i vitezom krstašom. Taj prvi princip po kome je najbolji način da Amerika proširi svoje vrednosti je da razvija demokratiju u svojoj zemlji i da ona kao takva služi kao zvezda vodilja.
Drugi princip viteza krstaša zastupa stav da te vrednosti treba proširiti svetom gotovo silom. Obe škole potiču iz posebne američke istorije i uverene su da ostatak sveta može da živi mirno samo ako usvoji to američko shvatanje pravde i demokratije.
Amerika od 1917. godine, od kada je stupila na scenu međunarodne politike, odbacila je sve evropske uzore jer su njena iskustva sasvim drugačija. Američki naseljenici, za razliku od nas na Kosovu i Metohiji, sretali su se sa praznom zemljom između dva okeana. Nijedan od suseda nije raspolagao tom količinom moći kojom bi mogao da ograniči uticaj Amerike.
U svojih 14 tačaka državnik Vudro Vilson je 1919. godine, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, saopštio Evropljanima da međunarodni poredak treba graditi na samoopredeljenju naroda, a ne na ravnoteži snaga.
Danas se svet nalazi pred sukobom koji između ostalog suprotstavlja baš ta dva odnosna načela KEBS-a o međunarodnom poretku u Evropi, a to su načelo o nepovredivosti granica nasuprot pravu naroda na samoopredeljenje.
Na tom sukobu smo trpeli juče preko Drine, danas nam pokušavaju da nametnu trpljenje na Kosovu i Metohiji. U tom kontekstu, kada se ponovo definišu interesi SAD u posthladno ratovskoj eri, kriza u Jugoslaviji postaje važan test na kome Severnoatlantski pakt treba da pokaže kako može da napusti dosadašnji okvir delovanja, a da ne napusti istorijsku scenu.
Danas dokazivanje NATO-a ima fantastičnu priliku na Kosovu i Metohiji, nažalost potvrđenu februara 1994. godine isceniranim sukobom na pijaci Markale, što se nastavilo preko raznih diplomatskih i vojnih aktivnosti, do oluje koja je ne pod zelenim, ali pod žutim svetlom, kako je Kristofer govorio, završena sa upotrebom avijacije NATO-a u Republici Srpskoj.
Vrhunac te vojne intervencije su samo naizgled bile upotreba krstarećih raketa "tomahavk", politička poruka je bila druga i bila je vrlo jasna - NATO je definitivno potvrdio da je spreman pre svega za operacije nametanja mira. Srpski vojni porazi su izazvali talas oduševljenja u američkoj javnosti, a u medijima je ostalo gotovo neprimećeno, da je njihova posledica u stvari etničko čišćenje i izbeglištvo nekoliko stotina hiljada Srba iz Krajine i Zapadne Bosne.
Ja se nadam da nikakva analogija nikada neće biti primenjena od NATO-a do ovog ćutanja medija. Međutim, suočeni sa nesposobnošću Amerike da izgradi taj novi svetski poredak i nedostatak želje i moći da se iz te uloge povuče, nama se dešava za ovaj vikend Resnik, to je selo nadomak grada u kome sam ja rođena, i u kome žive moji roditelji i nadomak kojeg, 27 km, živi moja porodica.
Očekujući posetu Sadako Ogata, visokog komesara za izbeglice, režira se farsa koja traje, kao što rekoše u Dnevniku, tačno onoliko dok ima i posmatrača. Izmišljenom brojkom ljudi pod vedrim nebom, predstavom režiranom za gospođu Sadako Ogata, što je vrlo značajno, na bazi čijih izveštaja se formulišu stavovi Saveta bezbednosti, koji su osnova za donošenje Rezolucije 1199, pokušavaju da se ponište žrtve nedužnih civila i onih koji su odlučili da se bave pozivom odbrane zemlje.
Dalje, oni koji pišu o akcijama i dejstvima "na planini Ćićevici", zaslužuju da ih pomenem - planina Čičavica se nalazi južno od Vučitrna, na istoku koje se nalazi Drenica. Ako je za poznavanje činjenice da je Drenica bila druga srpska Sveta gora potrebno poznavanje istorije, za upotrebu pravog naziva planine je potrebno mnogo manje znanja. Međutim, problem se očigledno sastoji u onom izvoru informisanja, o kome je ovde bilo reči. Tako tu planinu nazivaju oni koji su osamdesetih godina moj rodni Vučitrn prekrštavali u Vuštri, želeći da se zatre i srpski koren. Neka im na čast služe takvi izvori.
Uvažavajući geopolitičku realnost, sopstvenu moć, odgovornost učešća u vlasti, a koristeći ugled ovog doma i pravo ove govornice, hoću da kažem sledeće - ima onih kojima je Kosovo i Metohija daleko i kojima će ostati neshvatljivo zauvek. Ti koji su u svetu dobri preko naših leđa, oni jesu po svom delovanju vrlo opasni, jer se nazivaju Srbima, ali na sreću, njihov je uticaj beznačajan. Ima onih koji poznaju značaj Kosova i Metohije, njegovih manastira, prirodnih blaga, mogućnosti tržišta i veličine biračkog tela, koji će iz svojih razloga, ljubavi ili interesa, učiniti sve napore da ovaj prostor sačuvaju.
Ali ima nas kojima je Kosovo i Metohija život. Nismo birali mesto rođenja, nismo ni otišli, ni pobegli, ne zato što smo manje vredeli i ne zato što nismo imali kuda, već zato što verujemo da je Srbija i u Vučitrnu, i u Novom Sadu, i da će ova vlada sa merama koje preduzima, rešenošću koju ima, učiniti sve da ubedi one koji misle da se zagledanjem u tuđe dvorište i očekivanjem pomoći od onih kojima je stalo samo do svog interesa, jednostavno ne može oduzeti Kosovo i Metohija. Hvala. (Aplauz.)

Spadam u red ljudi koji nikada svoju struku zarad politike nije stavljao pod noge i danas imam zadovoljstvo da govorim o zakonu koji je iz moje struke i oblasti. Volela bih da jedan tek pozitivan početak, koji označava sasvim novi kurs u radu ove vlade, osnažim tako što ću početi od primedbi iznetih na ovaj zakon. Neke su osnovane kao strah, ali nisu kao činjenica.
Ne znam kako može da stoji primedba da je ovo dvanaesti tekst zakona i da se to vezuje za stabilnost poreskih propisa, ako se radi o smanjenju poreskih stopa. Znači, kako nekome može biti problem da nije računao sa ovom izmenom, a ona za njega znači manji trošak poslovanja. Ja izuzetno razumem potrebu za oponiranjem, za kritikom, jer to i jeste smisao opozicije i njenog bavljenja politikom, međutim iskrenost političkog nastupa podrazumeva sledeće. Opozicija se bavi politikom da bi jednog dana došla na vlast, ali iskrenost podrazumeva da bavljenje politikom ne znači i obmanu javnosti.
Razumem strah gospodina Mikovića da smanjivanje poreskih stopa, koje je u obrazloženju lepo dato, ne mora to isto da znači u praksi, ako konkretna rešenja nisu dovoljno jasna. Imali smo takvih slučajeva ranije. Međutim, ako se ovog puta ne ide ni na nikakvu izmenu u obračunu sa bruto na neto, odlično se sećate takvih izmena Zakona, zaista smatram da je neosnovan strah, da ono što se naziva smanjenje poreskog opterećenja neće to sutra u stvarnosti i biti.
U potpunosti tvrdim, a i sami ste svedoci ovog zakonskog projekta, da se ide na jedno široko polje pojednostavljena zakonskih propisa, koje će sutra u primeni značiti ono rešenje koje je u predlogu i sadržano. Bez obzira na to što ovaj zakon jeste dovoljno afirmativan sam po sebi, jer za četvrtinu smanjuje poresko opterećenje, moram da podržim ono što su Ministarstvo finansija i čitava Vlada počeli da rade u smislu sprovođenja poreskih propisa.
Znači, ne samo jedno verbalno zalaganje za jednostavne propise, za oporezivanje koje ne znači eksproprijaciju imovine, nego oporezivanje koje znači jedno razumno zahvatanje iz dobiti. Smatram da je to put kojim i dalje treba ići.
Zato je potpuno neosnovana primedba, nalazim da je potrebno da se na nju osvrnem, da je izmena dela zakona koji se tiče oporezivanja trgovinskih radnji restriktivna, jer pod privredom se ne smatra samo trgovina, i kao što u obrazloženju i piše, ne samo po statističkim izveštajima, nego i po onome u šta možemo da se uverimo u dnevnom životu, a to je brojnost trgovinskih radnji. Znači da mi tu oblast ne treba da stimulišemo dalje na ovaj način i da budžet, od koga očekujemo da reši mnoge druge probleme, uskraćujemo za jedan deo prihoda.
Dodatni razlog da se ovo učini i donese zakonsko rešenje u kome kaže da je uslov da novoosnovana radnja, na primer na nerazvijenom području, ostvari pravo na poresko oslobođenje jeste da i prikaže dobit. Svi ste vi na direktan ili indirektan način svedoci na koji način se računovodstveni izveštaji, pa i sam završni račun, uslovno rečeno falsifikuju.
I, zaista se falsifikuju, jer je siva ekonomija nešto što nije samo ono što je neobuhvaćeno potpuno, nije to ulični šverc. Siva ekonomija pokriva jedan dobar deo navodno legalne aktivnosti, gde se u stvari ne prikazuje sva ostvarena dobit. Smatram da je ovaj zakon jedan od prvih pokušaja da se taj deo dobiti, koja se ostavlja u stranu, u stvari uvede u oporezive tokove.
Mislim da je vrlo ozbiljno otvoreno reći da se ova vlada neće libiti da uzme od onog ko ima. Takav i jeste porez koji treba da obuhvati sva godišnja primanja i smatram da će naići na vrlo pozitivan odjek u široj javnosti, da ova država hoće da uzme od onog ko ima, da transfer državnog blaga napravi na najpravedniji i najpošteniji način.
Mislim da bi bilo vrlo ozbiljno od svih onih koji učestvuju u parlamentarnom životu, bez obzira da li su na strani pozicije ili opozicije, da ovoj vladi omoguće da to i učini. Hvala.

Mi smo ovde zbog zakona, a ne zbog nekih personalnih odnosa. Ne znam koju drugu reč da upotrebim ako se smanjenje, a bez promene obračuna ličnih dohodaka naziva nečim što nije izvesno da je to. Kako da nazovemo nekog malo lopovom ili lopovom. To odlično znate kao pravnik. I, zašto da ne govorimo o nespornim stvarima koje su pozitivne i zašto da kažemo da je teško nekom da primenjuje zakon, iako mu on ide u prilog.

Nemojte da me spuštate na nivo rasprave u kojoj treba da savetujem nabavku literature i stručnih časopisa, vrlo jeftinih, gde postoje prečišćeni tekstovi zakona. Ali, jednostavno, ono što stoji, stoji. Smanjenje poreskih stopa, poreza i doprinosa, po ovom zakonu, bez obzira na to kako ga neko tumači ili ne, on jeste smanjenje i rasterećenje privrede.

Ostaje otvoreno pitae da li će to smanjenje biti iskorišćeno, da ta razlika koja iz preduzeća ne treba da ide u poreske organe bude upotrebljena za neke druge namene, proizvodne, ili u potrošnju - o tome bismo možda mogli da razgovaramo.

Ali o ovom, da ovaj zakon jeste pozitivan, i da je prvi i da kao takav treba da bude pohvaljen i da o njemu ne treba da postoji trunka sumnje, takođe stoji. Kada govorimo o stabilnosti poreskih propisa, uvek se kaže da poreske obveznike ne treba uznemiravati novim zakonima, ako su koristi od takvih propisa beznačajne. Pa, da li je beznačajno smanjenje od 24%?

Reč - dve o posredniku koji se traži od strane Albanaca i koji se sam velikodušno nudi, ne na način slobodnog prepričavanja njihovih akcija, već na način kako oni sami o sebi govore, i to kroz knjigu Zbignjeva Bžežinskog. To je čovek čije je ime vama verovatno poznato, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Sjedinjenih Američkih Država od 1977.  do 1981. godine.
To je jedan od najuticajnijih ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama i danas. Nedavno je objavio knjigu pod nazivom: "Velika šahovska tabla, američko prvenstvo i njegovi geostrateški imperativi". Ovo delo liči na ono što bismo mi u našem jeziku nazvali nacionalnim programom i predstavlja viziju američke spoljne politike za 21. vek.
Bžežinski je u svojoj knjizi brutalno otvoren, on više ne govori o zajednici ravnopravnih naroda, o suverenitetu država, o demokratskim međunarodnim odnosima i univerzalnoj primeni ljudskih prava. On priznaje da je to samo retorika.
Bžežinski ne govori o ratu, ali pokazuje kako se kombinacijom pritisaka, ponudama za ekonomsku i političku saradnju i veštog korišćenja (naglašavam) međusobnih nacionalnih sukoba i unutrašnjih slabosti, može postići cilj da Amerika sačuva svoju imperijalnu premoć, makar za još jednu generaciju, a ako može i duže.
Za one koji ne sarađuju, pa makar to bila i Kina, koju uvažavaju po svojoj veličini i moći, predviđeno je da im se spolja otvore svi njihovi unutrašnji problemi. Pokušaj interacionalizacije i stvaranja problema Kosova i Metohije je pokušaj disciplinovanja jedne države, države Srbije. I to je Amerika, i to je njen nacionalni interes.
Neka građani sami prosude koliko treba dozvoliti mešanje nekoga ko sebe smatra hegemonom, upoređujući svoje carstvo sa vizantijskim.
Teška vremena u kakvima se nalazimo zahtevaju veliku mudrost. Mudrost može biti privilegija pojedinca, božji dar, ali je nesporno da postoji jedna mudrost, koju niko ne može da opovrgne, to je narodna mudrost.
Referendum je takođe legalan način da ta narodna mudrost, a s druge strane i odgovornost, dođu do izražaja i niko ne može reći da je ovaj referendum zaklon za Vladu ili bilo kog pojedinca.
Ovaj referendum je, u stvari, naša želja da toj Americi pokušamo pred svima drugima da stavimo do znanja da nas ostave na miru, samo da nas ostave na miru.
Ja, koja sam sa Kosova i Metohije, nisam za to ni zaslužna, a ni kriva. Međutim, baš zbog toga što sam sa Kosova i Metohije, što mi tamo žive deca, ostatak porodice, prijatelji i svi ostali, dokazuje da sam posebno zainteresovana, da me ova država nagradi za svo strpljenje, što živim i što svi dole koji živimo, živimo i čekamo da se taj problem reši, da nas nagradi time što će nam pokazati čvrstu rešenost da ovaj problem počne da se rešava.
Za početak smatram da je sasvim dovoljno da to rešavanje problema podrazumeva granice koje jesu i Ustav koji jeste, za sve ostalo moramo imati strpljenja i još mnogo, mnogo mudrosti.
Nadam se da nam ni jedno, ni drugo ne manjka. Hvala vam. (aplauz)

Drage kolege, pre svega, moram da izrazim svoje izuzetno nezadovoljstvo činjenicom da u subotu veče dobijam telegram, gde se za tri popodne zakazuje Prva sednica Drugog redovnog zasedanja, na kojoj je prva tačka dnevnog reda republički budžet i prateći zakoni. Pošto sam ja u ovoj skupštii od 1993. godine, kao ekonomista, jednostavno, jedan od najvažnijih razloga za moje prisustvo u ovoj sali je upravo ovaj zakon, kojim poreskim obveznicima, odnosno svim građanima zavlačimo ruku u džep i dajemo legitimitet budžetskim korisnicima da troše taj novac. Mi ovde kao 250 odgovornih ljudi treba da damo legitimitet nečijim potrebama, a ne privilegijama. Da bi to moglo da se uradi odgovorno, onako jedino kako ja to kao poslanik SRS i moje kolege mogu da učinim, zaista nije bilo dovoljno vremena, jer u 10 sati preuzeti materijal, a u 21,40 časova o tome argumentovano raspravljati, zaista nije lako.
Međutim, pošto se ništa nije promenilo, nije mi bilo mnogo teško da pregledam ovaj materijal.
Kao i do sada, nerealna procena društvenog proizvoda doprinosi sagledavanju ovog budžeta kao nečega što ne prekoračuje 50% ukupno stvorenog društvenog proizvoda, koji se preraspodeljuje voljom vladajuće stranke, odnosno vladajuće koalicije. Društveni proizvod za prošlu godinu je bio procenjen na nekih 100 miliona. Međutim, vrlo je vešto izbegnuto da se kaže koliko je i ostvaren. Ne bih da se upustim u raspravu ni sa bilo kim u ovoj sali koliko je ostvarenje procenjenog društvenog proizvoda, jer ću doći u nezgodnu situaciju da mi kolege sa ove leve strane, iz leve koalicije priznaju da je veliki deo društvenog proizvoda van legalnih tokova i kao takav nemoguće ga je obuhvatiti ovim brojkama, koje su sadržane u budžetu. To znači, nema čoveka i ja bih mu dala nagradu, koji zna koliki je zaista društveni proizvod, a sigurno nije onih 100 miliona, pa preko njega 10%, na bazi kojih tvrdimo da je učešće javne potrošnje smanjeno.
Sve ono, oko čega sam se sporila sa gospodinom Vlatkovićem, bivšim ministrom finansija, ostalo je na snazi i dan-danas. Da počnem od prihoda. Ako vi na prihodnoj strani u stvaranju budžeta predviđate svega 340 miliona od poreza na dobit preduzeća, ako porez iznosi 25%, to znači da vi priznajete da se u ovoj državi stvara tek oko 1.300.000.000 dobiti. Zašto dozvoljavate i to sistemski dozvoljavate da mnogo veliki iznos društvenog proizvoda odnosno profita i dobiti ostaje van oporezivih tokova, van kanala? Mislim da ne treba da idemo putem države, koja će gro svojih prihoda, na bazi kojih će alimentirati budžetske korisnike, na bazi poreza na lična primanja, koja su minimalna i svi vi, koji ovde primate platu možda ne znate, ali znate od svog komšiluka da su te plate oko 200-300 i 500 dinara. Jedva da se neko može pohvaliti platom od 1.000 dinara. Sve su one oporezive i pet godina unazad pričamo da je odnos poreza i doprinosa na ova primanja 1:1, a on to još uvek nije.
I dalje nam dajete stavku "Ostali prihodi", gde se pominje neka cifra od 732.420.000 nerazloženo. Ponavljam i ne mrzi me da to ponovim šesti put u ovoj sali da nam ne možete ovako nerazloženo davati prihode, ma koliko se pravdali novim kontnim planom. Jer, tu ulaze prihodi od izdavanja u zakup nepokretnosti, kojima država Srbija, Republika Srbija gazduje. To je sve ono što se naplati od izvršenja krivičnih sankcija u prekršajnom postupku, znači zaplena iz takvih postupaka, kao i kamate na depozite po viđenju javnih fondova budžeta. Zašto govorim da je ta ovog puta izuzetno velika cifra ostala van uvida i dometa? Ako u jednom malom gradu kao što je Kraljevo postoji opšti problem, ako se takvi budžeti sele iz "Jugobanke" u "Delta banku", jer je na njih kamata 2,5% mesečno, zašto to nama nije ovde neko prikazao? Pa je umanjio ovaj iznos za gotovo 50% u odnosu na prošlogodišnji iznos. To je izuzetno veliki prihod.
Znači, planirate da neće biti krivičnih sankcija ili više nemate imovinu koju izdajete u zakup, da bi na osnovu toga mogli da alimentirate potrebe budžetskih korisnika. Znači, nedozvoljivo je ostaviti nerazloženo ovu vrstu prihoda.
I još nešto, dvojna politika budžeta. Ona koja je na uvidu javnosti i poslanicima i ona, koju stvarno vodite, to je naša stvarnost. Optuživao me je gospodin Vlatković da nije istina da se deficitarno finansira budžet. Ja to tvrdim i dan danas.
Predlog, koji imate pred sobom, govori o 303 miliona duga, koji treba vratiti, koji se zakonom o saveznom budžetu i ovim zakonom prolongira od 1993. godine, od kada sam ja u ovoj skupštini, ovoga puta do 2002. godine. Nemojte se ponašati kao nesolidni dužnici i kao nepošteni ljudi, govoriti da finansirate budžetske korisnike iz realnih izvora, jer to jednostavno nije istina. I to ovaj papir pokazuje, ma koliko ga nam kasno dali na uvid.