Niste bili juče tu, gospodine Vujadinoviću, nadam se da su vam preneli da se onaj crveni tepih zove 2.000 do 10.000 evra po novootvorenom radnom mestu, za koje nemamo garanciju. Ja imam tu uredbu.
Imam jedno, osnovno pitanje - a zašto mi tako krišom, tajno osnivamo Agenciju za osiguranje depozita koja će se baviti izvozom? Jel to neko zabranio da imamo bankarski sistem i zašto mi to zovemo dokapitalizacija Agencije?
Nije tačno, gospodine Vujadinoviću, ja sam vrlo pažljivi slušalac. Osiguranje kredita nije isto što i kreditiranje izvoza. To, apsolutno, nije tačno.
Nije tačno ni da se, evo, ovim povodom, samo jedna kratka intervencija, NIP sprovodi preko, na primer, Pokrajinskog izvršnog veća, u liku gospodina Pajtića i dela lokalne samouprave na teritoriji Vojvodine onako kako je zamišljeno.
Drage moje kolege, ima nas koji pamtimo primarnu emisiju, njenu zloupotrebu, ali i njenu upotrebu.
Imate stare učitelje koji vam kažu, uzmite dinar iz Nacionalnog plana, mi ćemo ga prikazati kao dva, biće i za vas i za nas. To je ono o čemu sam juče govorila, zloupotrebi javnih fondova u privatne svrhe, nažalost.
To što je sa plavo-žutom bojom smeta, nije u redu, ali to će građani da procene i osude. Ono što meni smeta, jeste u ime čega je ovde deo banaka, austrijskih banaka, koje je Evropska komisija kažnjavala za kartelsko ponašanje zbog dogovaranja oko kamata; tu je osam banaka dobilo kaznu 2004. godine, daću vam te podatke. Jedna od tih banaka je učestvovala zbog svoje potrebe za novcem, stvoren je monetarni udar u kojem je 20 miliona evra izbijeno iz džepova građana i budžeta.
Oni mogu da se zovu banke, oni mogu da kreditiraju, finansiraju i šta god im padne na pamet, pa i onaj život van mogućnosti, a mi ne smemo da osnujemo banku za izvoz, nego smo sve morali da likvidiramo, pa me uveravate u ono što je osiguranje kredita. Šta onda to znači? Da je Agencija za osiguranje depozita neka štedna organizacija građana?
Nemojte, gospodine Vujadinoviću, vi ste ekonomista, nema potrebe da se ova država ponaša tako, ili makar ja to ne znam, a oni koji imaju potrebe da se dodvoravaju i boje se, nisu dostojni da potpisuju ovaj budžet, a kamoli da vode državu.

Radite u firmi i odlično znate kako se država ranije bavila forsiranjem izvoznih programa i kako su se nekada o tome vodile evidencije i stimulisali ljudi da rade izvoz. Potpuna liberalizacija 2001. godine i sve ono što se  do danas dešava, uverava me da vaša lična želja nije sporna, ali je sporno ponašanje Vlade.
Nema finansiranja izvoza ako ovu privredu nema ko da kreditira. Ko je kreditira? Strane banke koje od svojih matica dobijaju kredit? Govoriću polako da me građani razumeju, jer vi sigurno znate. Od tih sredstava, vrli stručni guverner, kome je stručnost ispred politike, odmah uzme 40% za obaveznu rezervu. Oni na onih 60 dinara, evra, koje plasiraju, moraju da daju takvu cenu da obezbede isplativost svih 100 dinara.
Nije tačno da mi imamo, kao posledicu konkurencije, neke evropske kamate. Nije tačno. Moje iskustvo to kaže. Radila sam dugo u banci, kredite nisam rado koristila, konzervativno vaspitana da živim od onoga koliko imam, što ne znači da neki ljudi ne umeju, ne žele, ili ne moraju; neki moraju da ga uzmu. Ali, uslovi po kojima se krediti daju građanima – od Irske, što je moje poslednje iskustvo, do zemalja iz okruženja, govori o tome da su kamate ovde makar za 25-40% više nego tamo.
Izaći ću sa podacima, kao i uvek, i vama ih lično dati. Međutim, kada smo kod stručne diskusije, zamoliću samo jedan minut da gospodinu ministru dovršim od juče, kako je povlačenje para, štampanjem emisije, uzrokovalo inflaciju.
Kad država Srbija odštampa hartije od vrednosti, koje nisu štedni zapisi, nego neki državni zapisi, i povuče, znači, neko ih kupi, neko za to da novac. Ko danas u ovoj državi ima višak para koji može da uloži u te državne zapise?
(Ministar finansija Mirko Cvetković dobacuje s mesta: Banke.)
Banke, odlično. Dao je delimičan odgovor ministar – banke i deo državnih fondova. Prvo njih da objasnim.
Oni su kupovali hartije od para koje su im strogo namenski date za plate, materijalne troškove, koje smo i mi ovde odobrili budžetom. Odakle im višak - tim fondovima?
Banke, umesto da kreditiraju po ovoj povoljnoj ceni, deo svojih para ulažu u zapise, pa onda manje para ima za kredite. Kada nečega ima manje, ono je skuplje, gospodine ministre.
Sama obavezna rezerva, kada se poveća, smanji količinu novca u opticaju, pa gospodin guverner s pravom objašnjava da će poskupeti krediti. Kada kredit poskupi, poskupljuju i svi oni proizvodi u kojima udela imaju krediti, pa, po sistemu gledanja ili spirale – i oni u kojima krediti nemaju učešća.
Da prevedem na ono što građani razumeju – kada poskupi benzin, ne poskupi samo trošak, karte, gde je učešće benzina, nego poskupe svi imputi u kojima nafta ili benzin imaju udela. Zato nemojte da ulazimo u rasprave ovog tipa, ili ću ja rado prihvatiti da ulazimo, ali svako sa svoje strane, a ne shvata kakav doprinos daje inflaciji i optužuje onog drugog.
Jedini koji imaju pravo da optužuju Narodnu banku i vas za nedovoljno dugoročno sagledavanje posledica smo upravo mi ovde. A u vaše namere, gospodine Vujadinoviću, ne sumnjam. Ali, zaista ima mnogo razloga da sumnjam u namere Vlade koja neće osnovati banku za izvoz, kao što nije ni bankama otpisala dugove koji su njoj otpisani kao državi, nego ih je pretvorila u državnu svojinu, a onda prodavala pare u budžet, davala kome je htela, ne slušajući mnogo ni Skupštinu, ni one koji su te banke stvarali.
Zahvaljujem.

Poštovane kolege, poštovani građani, ja ću povodom ovog amandmana da ponovo iskoristim priliku da iznesem politički stav o stvaranju paradržavnih organa, koji u velikoj meri opterećuju budžetsku potrošnju i ovaj budžet koji je pred nama kao svojevrstan plan prihoda i rashoda.
To ću pokazati na primeru ne samo ove agencije za zaštitu životne sredine, nego i one antidoping, o kojoj će govoriti moj kolega Vlado Sekulić, na primeru Agencije za promociju izvoza i stranih ulaganja, o kojoj će govoriti Saša Valjarević, i one dve agencije koje i nisu na popisu onih koji troše budžetska sredstva, ali u najvećoj meri zloupotrebljavaju javna sredstva, time što rade privatizaciju, u ime države a za svoju korist, i na onaj način rade likvidaciju banaka i razvlače državnu imovinu, bez ikakve kontrole i podnošenja računa o tome.
Da li ima većeg razvlačenja državne imovine i nekontrolisanog trošenja budžeta ako dve agencije, koje ovde nisu na popisu onih koji troše, kao direktni korisnici, za plate, grejanje, osvetljenje, telefone i kompjuterske softvere, nego, upravo, po tome što vam, npr, gospodine ministre, prodaju imovinu države kao društvenu imovinu, pominjala sam jutros ''Robne kuće'', čime brukaju državu, nas i sve ostale, kao potpuno neodgovorne i nepismene ljude.
Vi ostvarujete svojevrsnu kontrolu trošenja sredstava samo unutar svog sistema, po hijerarhiji. Znači, ministar za finansije je u prilici, nisam sigurna da kontroliše, ali je u prilici da kontroliše budžetske korisnike, do onih najnižih, u lokalnim samoupravama. Ali, kako mi da kontrolišemo vas, ako duplirate državni aparat, pa nadležnost Ministarstva za zaštitu životne sredine prenosite delom na Agenciju, delom na Fond, pa se preko tih agencija, ne samo ove, bavite i kreditiranjem, i promocijom, i marketingom, i brendiranjem, i svim onim što nije, po prirodi, vaš posao, a ono što jeste vaš posao, kao državnih organa, prepuštate onima koje ne možemo da kontrolišemo?
Kako se to radi? Jedna od vrlo interesantnih je Agencija za strane direktne investicije, odnosno privlačenje stranih direktnih investicija, svi u narodu je znaju pod imenom SIEPA. Poznata je jer njom rukovodi jedan od istaknutih članova G17, gospođa Jasna Matić, koja je nizom uredaba dobila delokrug i ogromna sredstva za finansiranje, navodno, otvaranja novih radnih mesta.
U trenutku kada šef gospođe Matić dolazi na mesto ministra za privredu i privatizaciju, ne može više Jasna Matić da se pita ko daje ta podsticajna sredstva, nego se donosi uredba, menja se uredba iz 2006. godine.
To je ona u kojoj je objavljena još jedna paradržavna organizacija, Kancelarija za Nacionalni investicioni plan, u kojoj sada gospodin Dinkić, kao ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, tako se formalno zove, postaje čovek koji odobrava, odnosno proverava garancije za uzeta sredstva.
Dragi građani, znate kako se ponašaju direktori koji neka plaćanja izvršavaju? Znate, njima su se donosili akceptni nalozi na ruke, da se zna gde je carina, odnosno zloupotreba javnog položaja i reketiranje ljudi se obavljalo tako što se određivao čovek koji prima bitan dokumenat za realizaciju posla. Tada akceptni nalog, danas menicu, ili garanciju, prima gospodin Dinkić u ime države, da bi delio državna sredstva, zato što to ne radi ni banka za izvoz, nego radi Agencija za promociju stranih ulaganja.
Šta su promovisali? U vašem memorandumu, gospodine ministre, koji je prilog budžetu, stoji da je u prošloj godini bilo 3,5 milijarde stranih direktnih investicija. Od toga, 90% je, u stvari, privatizacija. Znači, prodaja onoga što se zove društvena i državna imovina. Šta su promovisali? Znači, 0,8, tj. 800 miliona evra je bio prihod u prošloj godini kao rezultat rada ove agencije.
Koliki su im troškovi bili? O tome ću, dragi građani, da vam govorim kada dobijem završni račun za 2007. godinu, o tom budžetu, kao i svi drugi poslanici. Sigurno znam da se troškovi postojanja ove agencije, i mnogih drugi, ne mogu opravdati onim što je prihod od 0,8 miliona evra u prošloj godini.
Ono što je najzanimljivije i zbog čega i protestujemo, principijelno i politički, protiv osnivanja agencija, jeste što one raspolažu sredstvima po principu Fonda za razvoj; imaju najjeftinija sredstva, kojima pristup obično imaju politički finansijeri aktuelnih stranaka, što se može videti i po kreditima koje su dobijali ljudi kod Fonda za razvoj.
O tome govore ne samo sudski procesi i krivične prijave, nego možete da odete i da pogledate u Fondu za razvoj portfelj kredita. Znači, kako napunimo budžet, donošenjem odluka i plaćanjem poreza, onda neki mali feudalci koji vode ministarstva, pod čijom su nadležnošću te agencije, dele sredstva pod povoljnijim, beneficiranim uslovima, prijateljima, finansijerima, a i veliki investitori čine sve napore i preduzimaju sve mere da dođu do tih najpovoljnijih sredstava.
Znači, dvostruko štetna politika, pogubna politika, koja ljude uči da je dobro da se svrstavaju u političke tabore, da koriste sredstva po beneficiranim cenama, a ne da se bore na tržištu, produktivnošću i boljom proizvodnjom, da bi to realizovali.
Ima još nešto u ovom zbiru i memorandumu, gospodine ministre.
Rekli ste da je priliv stranih investicija 3,5 miliona evra, a nigde nisam videla da ste izneli podatak da imamo neto odliv kapitala po osnovu investicija. Ne vidim da ste negde oduzeli ili knjižili kupovinu ''Telekoma'' Republike Srpske, koji jeste dobar potez, ali, prosto, zbog istinitosti obuhvata onoga što se zove priliv, ne vidim da ste to negde obuhvatili ovim vašim planom. Znači, nebrojano, ministre, agencija i onih koji se zovu fondovi ili slično, rade posao u ime države, a mahom za svoj račun ili račun svojih političkih prijatelja.
Uvid u prihode i rashode imate isključivo vi. Uticaj, takođe, imate isključivo vi. Vi ste ti koji primate zahteve svih ministarstava i svih agencija. Time što ćete nekome odobriti zahtev, a nekome smanjiti, vi uređujete ovu državu. Državnoj revizorskoj instituciji ste prepolovili zahteve, nećete kontrolu. Nekoj od agencija, poput onih koji se bave promocijom turizma, dodelom kredita za tu namenu od 100 miliona, po varijanti budžeta koju sam samo imala na uvid, povećali ste sredstva.
Zar to ne govori jasno o razlozima kojima se Vlada rukovodi kada formira agencije i kada daje sredstva, kada želi da izbegne kontrolu i da time na narodnom novcu jača svoj lični politički uticaj.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, podnela sam u ime SRS amandman na član 2. koji glasi - brisati član 2. u kome se kaže da potrebna sredstva za finansiranje budžetskog deficita i izdatke po osnovu otplate duga i nabavke finansijske imovine iznose 89 milijardi dinara i da će se ona obezbediti iz privatizacionih primanja, kredita, donacija i finansijske imovine budžeta.
Predložila sam da se ovaj član briše i dala obrazloženje u jednoj rečenici – neophodno je započeti realno finansiranje budžeta. Prošlo je nekoliko dana od načelne rasprave o budžetu. Rekla sam da je gotovo uvredljivo da se u Zakonu o budžetu na jednom mestu kao izvori za finansiranje budžetske potrošnje nađu krediti, koji su obaveza budućih generacija, da se nađu donacije, koje su navodno bezuslovni pokloni, i da se kao izvor za pokriće troškova u budžetu nađu privatizaciona primanja, odnosno da se prihodi od prodate imovine troše na pokriće budžeta.
Zašto je to tako? Time ću početi, a time ću i da zaključim, nemoj da se neko usudi da o ovome polemiše. Početkom 2005. godine promenili ste metodologiju budžetskog knjigovodstva po kojoj se otplata javnog duga ne uklapa u budžetsku potrošnju. Znači, metodologijom, tehnikom, načinom prikazivanja Vlada Republike Srbije je odlučila da se otplata javnog duga ne uklapa u budžetsku potrošnju, što ne znači da ona to nije. Samo to omogućuje vama da prikazujete ovako mali deficit. To je omogućilo da se 2005. godine prikaže suficit od 3,25 miliona evra i to je omogućilo gospodinu Dinkiću, kao odlazećem ministru finansija, da prikaže suficit u budžetu. Znači, nije reč o suštini, reč je o tehnici kojom ste ono što je evidentno dug i potrošnja odlučili da takvim ne prikažete. O tome se nećemo sporiti. Zameram vam jer je to tačno.
Ako snaga jednog poslanika, snaga njegove reči za vas kao argument nije dovoljna, možda će biti dovoljan citat stranih investitora, koje više uvažavate kad pravite zakonske predloge, kad radite zakon o budžetu. Pa i onaj potpuno neopravdano i nikakvom zaslugom pominjani gospodin Harold Hiršhofer koji je samo paradigma uticaja MMF-a i stranih institucija prilikom izrade naših zakona i ovog budžeta... Znači, ovaj budžet, kao i oni raniji do 2005. godine, izgleda realno zato što ste promenili tehniku prikazivanja troškova.
Ali, ima još jedan razlog koji treba da zabrine građane više nego tehnika kojom vi ono što je potrošnja tako ne prikazujete. Novinska vest koja je nekima možda promakla, ali meni i mnogim građanima Srbije nije, jeste da je doneta nova privremena mera raspolaganja imovinom prodatih RK Beograd zato što je Agencija za privatizaciju prodala tuđe.
Apsurd je u tome da je Agencija za privatizaciju, kao vladina agencija koje nema u budžetu kao trošadžije, ali koja radi privatizaciju i od toga naplaćuje, pored svih troškova, naknadu za uspeh, prodala imovinu Republike Srbije.
Jedan vladin organ prodaje vladinu imovinu kao imovinu društvenog preduzeća. Ovo je Republička skupština, a ovo je ozbiljna rasprava. Ovo je rasprava o zakonu o budžetu. Ovo nije "Politikin Zabavnik" i rubrika "Za Riplija", "Verovali ili ne", a deluje tako. Zvuči tako i govori o neozbiljnosti ove vlade koja u Direkciji za imovinu nema popis imovine kojom država Srbija raspolaže, a obećavate svetu da ćete lokalnim samoupravama prepustiti deo imovine koja treba da bude osnov za njihov rad i prihodovanje.
Znači, ako je Vlada Republike Srbije u članu 2. predvidela deo para od prihoda od privatizacije RK Beograd, a upravo je ovde prisutni ministar rekao da će 100 i nešto miliona od tog procesa ući u budžet, to nije prodaja društvenog preduzeća, to je nezakonita prodaja sopstvene imovine na koju je stavljena privremena mera zabrane odlukom suda.
Još nešto što je vrlo zanimljivo u formiranju ovog budžeta jeste način kako bazirate njegovu odbranu. Gospodin Cvetković, gospodin Vlahović i mnogi ovde su isticali da budžet obuhvata mnoga stečena prava koja se ne mogu ukidati nego se moraju finansirati. To znači da postoje budžetski korisnici kojima je zakonom dato pravo da troše pare iz budžeta. Ali, nemojte da građane dovodite u zabludu da je reč o nekim neobičnim, nedržavnim rashodima koji se finansiraju.
Znači, sve ono što su klasične funkcije države, odbrana, vojska, policija, zdravstvo, školstvo, sudstvo, oduvek je bilo u budžetu i tu nema novih stečenih prava. Novih stečenih prava imamo kod onog što godinama napadamo, a to je paradržavni aparat u vidu agencija koje su preuzele nadležnosti ministarstava za duvan, zaštitu životne sredine, privatizaciju, infrastrukturu i nebrojeno mnogo agencija kojih ima na svakom razdelu u ovom budžetu.
To ima najmanje dve negativne strane. Jedna od njih je da građani, kada glasaju za političke stranke, glasaju za ono što im se programom obećava i glasaju za Vladu koja će imenovati svoje ministre i time označiti odgovorne ljude za sprovođenje predizbornih obećanja i budžeta.
Ako vi ključne odluke, pa i trošenje budžeta, preusmerite na agencije koje nisu ovde u budžetu ili nisu direktno odgovorne jer od njih ne možemo da tražimo podnošenje ostavke zbog lošeg gazdovanja narodnim parama, to je samo jedna loša strana onoga što se zove zamagljivanje odgovornosti Vlade i ministara, a preko paradržavnog aparata.
Ono što je mnogo teže u ovom budžetskom smislu jeste to da svaka od tih novoformiranih agencija, a nebrojeno ih je od 2001. do danas, treba da ima svoj prostor, a taj prostor ima zakup ili vlasništvo, ima grejanje, ima instaliranje telefona, ima opremanje infrastrukturom koja se zove kompjuterska oprema, novi softveri. To možda po pojedinačnoj agenciji i nije mnogo, možda je to 20-30 vaših prijatelja, zaslužnih građana, po vašem sudu a ne kvalitetu i ni slučajno po onom "stručnost ispred politike", ali kada vi imate najmanje 60 takvih agencija, naš narod kaže "dinar po dinar pogača", a ovde "izvuci ciglu po ciglu, sruši se kuća".
Tako rušite sistem budžetskog finansiranja pričajući priču – ali, to su stečena prava pa ih ne možemo ukidati. Niko ovde ne dovodi u pitanje osnovne državne funkcije. Ovde se dovodi u pitanje stvaranje paralelnih organa koji nikome nisu odgovorni, a troše ogromna budžetska sredstva. Kao dva najizrazitija primera i u načelnoj raspravi o budžetu pominjala sam upravo Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju, stečaj i osiguranje banaka koja se danas zove samo Agencija za osiguranje depozita.
Znači, nemojte obmanjivati građane da su velike plate u policiji, zdravstvu, nauci, vojsci pogotovo, kada oni evidentno to znaju. Nemojte da državni aparat buja.
Vi ste, gospodine ministre, ekonomista. Ima ovde mnogo školovanih ljudi. Vi odlično znate da državna birokratija buja po principu Perkinsonovog zakona zvona i kada im jednom ustanovite neku obavezu lako će je zaboraviti, ali kada im ustanovite pravo, teško se njega odriču.
Kao što se vlast u liku DOS-a tek odrekla poreza na finansijske transakcije koji je bio uveden, gledaj apsurda, u vreme sankcija.
Znači, omogućili ste bujanje državnog aparata koji gubi odgovornost vlasti i, s druge strane, dovodi državu u tu vrstu deficitarnog finansiranja koje se ne može drugačije nazvati nego trošenje budućnosti naše dece kroz kredite koje vrlo nekritički uzimate. Tu vam nikakva tehnika i metodologija ne može biti izgovor.
Kada smo kod ovog nerealnog finansiranja budžeta, moram da priznam da, po prirodi posla, pomno pratim sve što ministar izjavi u vezi sa budžetom.
Na moju primedbu da mi nemamo upravu za javni dug i da ona nama ne dostavlja izveštaj o tome koliko su teška zaduživanja sa kojima se ovde susrećemo, u smislu da ne znamo cenu, ne znamo uslove, odgovorio je tamo gde se radije daju obrazloženja, na jednom od nekih savetovanja ekonomista, rečima – ne može Ministarstvo finansija i ministar da preuzme odgovornost za kredite koje je ugovarao neko drugi. Parafraziram, ali to je suština vaše izjave. Vi ste u pravu, ali kako da Skupština odobri zaduživanje i preuzme odgovornost ratifikujući nebrojeno mnogo sporazuma za koje se oni preduzetnici u provizijama, kada nas zadužuju, guraju tamo da uzmemo što više kredita kojima finansiramo tuđe privrede.
Imam još jednu napomenu u vezi sa ovim. Znači, zaduživanja, na koja vas lako nagovore, jesu deficitarno finansiranje koje tehnika ne može da ispegla.
Prilika je i da kažem da izrada ovog budžeta u najvećoj meri uvažava zahteve stranih investitora i da im dugujete da uvažite još jedan ogroman, a to je da učinite ugovor o radu za svakog radnika, a prema Zakonu o radu, što restriktivnijim, da mogu da otpuštaju bez pitanja i da nikome ne polažu račune za ono što se zove zapošljavanje građana. A, u memorandumu vi, gospodine ministre, po ko zna koji put upozoravam i nikada nije dovoljno, imate stopu od minus 2,1 zaposlenosti.
Neko je ovde rekao da pred tim investitorima treba da prostremo crveni tepih. Drage kolege, pred stranim investitorima ova vlada ne prostire crveni tepih nego hiljade evra, uredbama na kojima je gospodin Dinkić, tada u liku ministra finansija a danas u liku ministra za privredu i privatizaciju, insistirao, odobravao ih i danas sprovodi, kao banka: svaki investitor, čim naumi da otvori neku fabriku, pa samo ogradi tablama ili žicom plac koji mu pokloni neka lokalna samouprava, dobije od Vlade Republike Srbije od 2.000 do 10.000 evra za radno mesto koje će otvoriti - kada, u kojim oblastima?
Gde su to zaposleni radnici po tim uredbama po kojima iz budžeta finansirate stranim investitorima novootvorena radna mesta? Da li je to slučaj "Jumka", gde su ljudi kod novog ulagača radili preko 18 sati, pa na kraju dobili otkaze, ili je to onaj slučaj "Konfekcije" u Babušnici, gde je strani investitor bez ikakvog obrazloženja, iako je imao tržište, jednostavno zatvorio preduzeće koje je kupio i poslao ljude na zavod za tržište rada.
Znači, prostiru se pred stranim investitorima čisti evri koje ovaj narod s mukom stiče, a ne crveni tepisi, ali mi zauzvrat ne dobijamo ni radna mesta, ni bolje uslove rada, čak ni informaciju o tome zašto se to ne dešava.

Član 3. govori, u stvari, o zaduživanjima Republike Srbije, na šta se odnosi jedna od osnovnih primedaba na budžet koju SRS danima iznosi. Znači, zaduživanje po kreditima, imali smo priliku da vidimo, jer smo u ovoj godini donosili i budžet za 2007. godinu, dostavlja vam se samo kao direktoru koji je navratio da potpiše papire bez čitanja, samo jedan spisak dokumenata koje on neće ni pogledati, nego daj, potpiši, gde ćeš sutra biti, kada dođe osnovanost papira koje si potpisao, odnosno kada dođe na preispitivanje osnovanost uzetog kredita, pa neće biti ove skupštine, neće biti ministra, ko zna ko će kome da polaže račune. Možda je čak primer kako se gospodin ministar Cvetković branio da je najveća obaveza u ovom budžetu, u stvari, stara devizna štednja i da je ovaj budžet tako glomazan, ono što su već floskule, nije razvojni, a pomalo je socijalni, a nije ni jedno ni drugo, u stvari razlog za to je velika obaveza od stare devizne štednje.
Želim odgovorno da vam kažem ovde u ime svoje stranke da u redovima SRS nema nijednog velikog nazoviprivrednika ili važnog kriminalca privrednika ili tajkuna koji je zloupotrebljavajući državne fondove, niti na bilo koji drugi način, zloupotrebljavajući staru deviznu štednju, došao do imovine ili bilo čega sličnog. Gospodine ministre, imate u rukama sve mehanizme, ili ste imali kao Vlada DOS-a, da vidite ko je zloupotrebio sredstva stare devizne štednje, gde se ona nalaze, da li su eventualno izneta negde, da li je od njih formirao neko neka preduzeća, pa se danas ne znam čime bavi ili radi. Vi to niste uradili.
Evidentno je da je DOS-ova vlada na bazi onoga što je stara devizna štednja napravila jedan projekat gotovo savršene krađe koja se zove Nacionalna štedionica. Ne kažete da je taj veliki posao dobila da radi, kao ekskluzivni, lukrativni, najisplativiji, jedna paradržavna banka koju ste svesno tako nazvali da bi prihodovala; stvorili ste takvu Nacionalnu štedionicu koja nacionalna nikada nije bila, kao državnu, iza koje bi trebalo da stoji država svojim ugledom.
Zato ste pojedincima koji su bili u sprezi sa vlašću omogućili da zarade ogroman novac na servisiranju stare devizne štednje.
Znači, kada god upotrebite neki argument kojim branite ovaj budžet vodite računa o tome da ima onih koji u kolaču koji se zove zloupotreba državnih para nikada nisu učestvovali i nikada neće učestvovati i nikada vam neće to oćutati. Znači, ne samo da imate problem sa servisiranjem starih obaveza za koje niste imali snage, niste imali znanja ili niste imali želje da ih izvedete do kraja imenujući krivce i adresirajući štetu da građani makar znaju ko je kriv za sve to što se desilo, nego idete sa uzimanjem kredita za koje nam samo, po principu onog nepažljivog direktora, podmećete pod nos na ratifikaciju i potpisivanje tih ugovora.
Amandmanom sam tražila da uz svaki takav ugovor stoji, uz projekciju rizika, znači, da li će se menjati kurs, da li će ova država imati prihoda iz kojih će moći da vraća te kredite pod pretpostavkom da su isplativi, da nam dostavite uz svaki ugovor o kreditu projekciju upravljanja rizikom koja uključuje ili smanjuje rizik od promene kursa, kamatnih stopa i drugih rizika. Vi ste mi dali za pravo samom izjavom u javnosti da ne možete da preuzmete odgovornost za kredit koji je neko drugi ugovorio. Sada ću ja vama da kažem koliko vi imate loš pristup dalje. Na moju primedbu da Uprava za javni dug još uvek nije oformljena, da stoji samo kao jedna kockica u sistematizaciji radnih mesta Ministarstva finansija, Vlada radi sledeće: ćuti i pravi se, ako ne govorimo o pitanju, kao da pitanje ne postoji, ako ne govorimo o problemu, problema nema. Zato, jednu drugu paradržavnu agenciju i upravu koja se zove Uprava za javne nabavke želi da pripoji Ministarstvu finansija.
Ovo je zgodna prilika da objasnim principijelni pristup Vlade. Znači, Upravu za javni dug, koja je zakonom oformljena da prati kreditni rizik, da se država ne zadužuje pod lošim uslovima, ne formiramo, ali jednu Upravu za javne nabavke, pred kojom su svi jednaki (kada kažem „svi“ mislim svi oni na koje se Zakon o javnim nabavkama odnosi, pa i sama Vlada, odnosno određena ministarstva kada rade nabavke), nju treba usisati u Ministarstvo finansija, da se ne pita neko van nego da se pita ministar finansija, odnosno direktor Uprave koji će biti u sastavu Ministarstva.
Da neko pogrešno ne razume, ja nijednog trenutka ne mislim da Uprava za javne nabavke radi savršeno – apsolutno ne. Ima mnogo nerazumevanja kada treba ići u neposredne pogodbe zbog hitnosti posla. Zbog zloupotrebe tog instituta Uprava za javne nabavke često ne pokaže dovoljnu fleksibilnost, a to ne smeta Vladi i ministrima ako su žrtve neobavljenog posla neka preduzeća koja imaju u sebi državnog kapitala ili u kojima država ima deo upravljačkih prava, pa ih Zakon o javnim nabavkama ograničava.
Ali, kada se država našla pred zatvorenim vratima, da na snagu države kaže - ovo pusti, donosi odluku koja će se, kako se u javnosti čuje, naći i kao zakonski predlog, da se ukine Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača i da bude sastavni deo Ministarstva finansija.
Država ne može da podnese da radi po pravilima. Ova država, odnosno ova vlada, jer državu i institucije čine ljudi, ne može da podnese da postupa po zakonskim pravilima. Ona je Zakon o budžetu izmenila u smislu metodologije, pa se vraćanje kredita ne smatra potrošnjom. Njoj ne odgovara da pita Upravu za javne nabavke i da dostavlja izveštaje, pa planira da je ukine. Ova država od 2001. dostavila nam je jedan jedini završni račun budžeta za 2006. godinu, o kojem još nismo razgovarali i o kojem nemamo izveštaj o reviziji.
Dragi građani, kada raspravljate o zakonu o budžetu nemojte biti u uverenju da mi raspravljamo o nečem drugom sem o planu kako država misli da prikuplja prihode i da troši taj novac. Prava rasprava o zakonu o budžetu je, u stvari, rasprava o završnom računu prošlogodišnjeg budžeta, jer tek tu mi vidimo do kraja na šta je trošena budžetska rezerva, koliko je kredita zaista povučeno, a koliko smo platili kazni za nepovučena sredstva.
Dragi građani, ne znam da li se to vama dešava kada uzimate kredite, ali ovoj državi se dešava da dobije dozvolu da se zaduži pod uslovima za koje nikome ne polaže račune, ni ministru finansija, ni Skupštini, pa opet ne povuče kredit, za to plati kaznu. U tom istom izveštaju o budžetu, o završnom računu budžeta, mi kroz takav dokument vidimo šta je zaista potrošeno, pa nam se desi da se u okviru zakona o završnom računu ne postavi pitanje da je dato više para za finansiranje političkih stranaka nego što je zakon o budžetu predviđao, iako je Uprava za trezor mali bog koji odlučuje o isplati para.
Znači, političke stranke ne traže pare od Vlade da im isplati po zakonu o finansiranju, ne potpisuju nikakav zahtev, nikakvo trebovanje, nikakav dokument, a za ovu vladu nije obavezujući ni Zakon o budžetu, kao plan prihoda i rashoda, ni Zakon o finansiranju stranaka, iako Zakon o budžetu kaže da se novac isplaćuje samo na osnovu knjigovodstvene isprave za koju postoji osnov. Zašto je to tako? Vlada ne može da podnese pravila, jer žmuri i na ono što se dešavalo krajem prošlog meseca, kada je svesno Narodna banka, koja nema nikakva prava, profesionalna, stručna i moralna, da stavlja primedbe ovoj vladi, koju i ja napadam, ali Narodna banka nema prava da stavlja primedbe, omogućila monetarni udar krajem prošlog meseca, u vreme kada je trebalo da građani otplaćuju rate kredita koji su indeksirani u evrima.
Na toj transakciji, na razlici u kursu poslovne banke su zaradile 20 miliona evra.
Ponavljam tvrdnju, novac nije materija koja može da iščili a da se ne vidi. Ako se od nekog uzme, samo može onaj drugi da prihoduje. Znači, to su što su banke zaradile 20 miliona evra na kursnoj razlici je uzeto iz džepova onih koji otplaćuju kredite, svih onih koji imaju indeksirane obaveze u devizama, ali i iz budžeta Republike Srbije koji punimo svi, a troše ga odabrani.
Odabrane bira Vlada, a porez plaćamo svi, bez ikakvog uvažavanja čak i ekonomske snage, što su osnovna načela postulirana u Ustavu.
Ta vlada i ta Narodna banka nema prava da se brani kreditnim rizikom u smislu neplaniranih uslova kursnih razlika koje su dovele do toga da Narodna banka iskaže gubitak od 370 miliona evra u svom prošlogodišnjem završnom računu.
Znači, neophodno je uz svaki sporazum o zaduživanju, uz svaki ugovor o kreditu, jer ovo nije politička priča, gospodine ministre, vi ste čovek od struke, neophodno je, i zbog vas, i zbog Narodne skupštine i zbog ozbiljnosti države, pokazati da ne želimo da raspravljamo o kreditima koje neko uzima zato što mu se prohtelo, nego da ti krediti imaju ekonomsku opravdanost i da je procenjeno da li iz prihoda koje država ostvaruje u narednom periodu može da servisira obaveze koje proističu iz kredita.
Ovaj amandman ne kvari nijednu poziciju u budžetu. On stvara obavezu Vladi, odnosno onima koji uzimaju kredite da ozbiljno o kreditima razmisle.
Zaista je moguće usvojiti ga, a svako ko ne bude glasao iz partijske poslušnosti ili bilo kog drugog razloga u stvari glasa za jednu rasipničku državu u kojoj će s pravom pomisliti da i sam ima lične koristi u ovom trenutku i da nije spreman da sagleda dugoročnu štetu koja proizilazi iz neusvajanja ovog amandmana. Hvala.

Ne bih da vam se obraćam lično, ali sada imam dilemu da li je ovo nepažnja prilikom slušanja ili pokušaj da se umanji značaj iznetih argumenata. Sve u svemu, stvari stoje ovako.
Amandman čija je suština da se uz svaki kredit mora podneti izveštaj koji uključuje projekciju upravljanja rizikom i objedinjava podatke o kursu, kamatnim stopama i drugim rizicima je prosto neophodan. Da li je i šta je javni dug, ukupni dug, spoljni dug, unutrašnji dug, to je rešila metodologija i to u nepromenjenom odnosu na metodologiju kojom se u budžetu može izuzeti vraćanje kredita od potrošnje. Znači, metodologija za prikazivanje javnog duga je nesporna.
Ne sporim, niti sam ijednog trenutka dovela u pitanje ijednu brojku niti je pomenula, ali država snosi odgovornost za ono što je unutrašnji dug. Njen guverner, koji je samo razmišljao da li je bolje zadužiti se u švajcarskim francima, dinarima ili evrima, politikom obaveznih rezervi stimulisao je zaduživanje građana; stimulisao je potrošačke kredite, stimulisao do televizije i reklame "uđeš, izađeš i gotovo", a danas je glavna reklama "živi preko svojih mogućnosti".
Ova država mora da bude ozbiljna i da shvati - kad ti građani koji su se zadužili, iako je to unutrašnji dug za koji država ne garantuje, ostanu bez posla, što se predviđa daljom privatizacijom, i kad ne budu imali odakle da servisiraju kredite, kad budu prodavali svoje stanove...
Neću da pominjem slučaj onih koji su zbog kredita nedavno pravili incidente dostojne crnih hronika, onih koji sami sebi oduzimaju život jer ne mogu da vrate kredit i koji sa bombama ulaze u banku, nego onih koji će se okupiti i doći ispred Vlade, s pravom će doći, jer Vlada odgovara za vođenje monetarne politike zajedno sa Narodnom bankom koja se poziva samo na svoju samostalnost.
Znači, prilikom upozoravanja građana o zaduživanju pomenite Hrvatsku, koliko su zaduženi, nemojte to da prećutite, ali nemojte da mi kažete da ja sporim iznos stare devizne štednje; sporim zloupotrebu stare devizne štednje kroz Nacionalnu štedionicu i zameram vlasti što nije utvrdila ko je i gde je potrošio, ko se ovajdio od te stare devizne štednje.
Izvinite, gospodine Vujadinoviću, način preuzimanja vlasti, dolazak na ... Ne može da nestane, nije to voda pa da ispari, put novcu se uvek može utvrditi.
Ono što je najzanimljivije (vi imate dovoljno godina, kao i ja, dolazili ste da negde budete rukovodilac, ulazili ste u neke organe vlasti), nigde nema podvlačenja crte, pa kažeš - pozitivna nula, to samo u socijalizmu ima, nego kad uz čašu meda moraš da popiješ i čašu žuči, pa kad naslediš mogućnost da zapošljavaš prijatelje, rođake, da uzimaš kredite, da imaš sekretaricu, kola, da asfaltiraš, da zidaš, da gradiš, da se hvališ, da dobijaš poklone, onda moraš da preuzmeš i teret koji nasleđuješ.
Zašto sumnjam? Sumnjam zato što je vladina agencija prodala Robne kuće kao društvenu imovinu, a sud je stavio privremenu meru jer je prodata državna imovina Vlade Republike Srbije u jednom delu. Kako da ne sumnjam?
Kako da ne sumnjam ako Vlada ne podnosi od 2001. godine završne račune, a jedan koji je podnela ispostavilo se da nije istinit, odnosno da nije usklađen sa Zakonom o finansiranju stranaka, što je poslužilo kao dobar osnov za pljuvanje parlamentarizma i stranaka u mnogobrojnim dnevnim listovima, gde su feljtoni išli.
Tvrdim i ponavljam, ko neće da čuje, nije važno, nek čuju građani, političke stranke ne trebuju novac. Uprava za trezor je bila dužna da proverava da li na budžetskoj poziciji ima onoliko para koliko je predviđeno za tu namenu.
Znači, nijedan od mojih argumenata ne možete dovesti u pitanje, jer ja ovde ne držim politički govor. Ja jesam političar, ali u ime pripadnosti stranci i struci govorim isključivo argumente, i to u celosti.

Zahvaljujem, gospodine Albijaniću, na pruženoj prilici. Biću vrlo kratka i poštovaću vreme svojih kolega. Prosto, ne bi bilo u redu da ispada da se neki odgovor sklapa za vreme pauze.
Gospodine Cvetkoviću, vama su rekli, citiram vas, dobro pamtim - kada štampate hartije od vrednosti to i nije neki trošak, jer imate samo kamatu kao trošak i to nije emisija. Mene su naučili u školi, na fakultetu i ne odstupam od toga, ni od vaše definicije Zakona o javnom dugu i Zakona o budžetskom sistemu, gde piše, citiram Zakon o javnom dugu član 2. tačka 3): "Zaduživanje jeste uzimanje kredita, odnosno zajmova i emitovanje državnih hartija od vrednosti za refinansiranje, za deficit" itd. Zakon o budžetskom sistemu kaže: "Zaduživanje predstavlja ugovaranje kredita ili emitovanje državnih hartija od vrednosti".
Nemojte da definicije dovodimo u pitanje, što znači, kada prikupljate slobodna dinarska sredstva i štampate štedne zapise, to nije emisija.
Štedni zapisi, kao hartije od vrednosti, nisu, ali državni zapisi, a u 2007. godini ste ih odštampali u vrednosti od sedam milijardi ("Službeni glasnik" 82, 94, 99, 103, 107, 108. i 110), u ukupnom zbiru sedam milijardi, jeste svojevrsna emisija novca, kao što je svojevremeno štampanje bonova za hranu bio surogat novca, kao što su svojevremeno bili bonovi za gorivo a i danas se smatraju vrednosnom hartijom.
Ne možete da kažete da je sterilizacija novca emisija hartija od vrednosti. Sterilizacija je obavezna rezerva, vrsta sterilizacije. Koliko je koštala ta emisija Narodnu banku i Vladu, imamo precizne cifre o tome. Ne možete da kažete da ovo nije skupo, suvišno i da nije na svojevrstan način ubacivanje dodatnog novca u opticaj, a pogotovo kada budžetski korisnici i fondovi kupuju hartije od vrednosti, i to je najstrašnije, što se banke ne bave kreditiranjem privrede, nego se banke bave najsigurnijim poslom, a to je kupovina državnih hartija od vrednosti. To je najveća šteta i trošak za ovu državu. To ne možete da opravdate i zaista nije u redu da neke osnovne monetarne i ekonomske kategorije dovodite u pitanje.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, kolega Petar Jojić podneo je amandman na član 5. razdeo 3, glava 3.12, funkcija 410 da se, u stvari, briše razdeo koji definiše funkciju i troškove Kancelarije za Nacionalni investicioni plan.
Mi ovim ne samo da izražavamo svoj politički stav da je potpuno nesuvislo i nepotrebno da se prilikom formiranja svake vlade menja organizacija rada ministarstava u smislu broja ministarstava, nego želimo i da ovim amandmanom ukažemo da se, u stvari, javni fondovi ovakvim zakonskim rešenjima koriste u privatne svrhe. Znači, dva su nas razloga rukovodila da podnesemo ovakav amandman i ja ću ih obrazložiti.
Međutim, ono što je Vlada u svom odgovoru kojim obrazlaže odbijanje ovog amandmana napisala samo delimično odgovara istini. U svom odgovoru Vlada je napisala da se amandman ne prihvata iz razloga što je Kancelarija za NIP osnovana Uredbom o Kancelariji za Nacionalni investicioni plan i u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu pa je zato korisnik budžetskih sredstava za čije se finansiranje obezbeđuju sredstva u budžetu Republike Srbije, a posle će nam se ovde braniti da imamo nove budžetske korisnike koji imaju stečena prava koja ne možemo da ukidamo.
Ovo se upravo nadovezuje na ono o čemu sam govorila – da je to odbrana Vlade koja to u stvari nije, nego je njena optužnica. Dok god ustanovljavate nove korisnike budžeta kojima treba da obezbedite kancelarije sa svim pratećim troškovima, osoblje, svu infrastrukturu koja to prati, ne možete da se branite mišljenjem o dobru naroda i o vašoj štedljivosti. Ništa u tom smislu ne znači procentualno manje učešće javne potrošnje u ukupnom društvenom proizvodu. Svoju nevericu u vrednost društvenog proizvoda sam izrazila i ranije.
To što kažete da budžet nije optužnica nije tačno, gospodine ministre. Meni kao političaru pristoji da kažem da budžet, kao što sam i rekla, ne može da se brani obavezama koje ste svesno kao vlast preuzeli, a to je da isplatite staru deviznu štednju.
Ministar finansija jeste stručno lice, ali je i političar i pripada jednoj stranci koja je preuzela obavezu da ispita gde su pare, da li su potrošene, kod koga su i da ih vrati, a jedan od budžeta je bio optužnica. Jedan od budžeta posle 2001. godine bio je direktna optužnica stavkom koju vi i ja kao ekonomisti zovemo klasifikacija prihodne strane budžeta, a zove se npr. ekstraprofit.
Kako bi to drugačije obrazložili nego optužnica definisana budžetom kada predvidite novac koji će biti prikupljen od ekstraprofita? Normalno, ta stavka nije realizovana ne zato što je zakon bio neustavan, nego zato što je umesto naplate ekstraprofita usledilo nagađanje sa onima koji je trebalo da ga plate, pa se upravo dolazi do definicije ovog člana o kojem govorim, a to je zloupotreba javnih fondova u privatne svrhe.
Znači, ne može Vlada, ova ili ona prošla, da izlazi sa strategijom za borbu protiv korupcije i sa strategijom o štednji u budžetu, a da ima ovakva rešenja. Znači, Nacionalni investicioni plan je bio realizovan i u prošloj Vladi, bez kancelarije. Svako od ministarstava je u okviru svoje nadležnosti određene projekte pratilo, prikupljalo projekte itd.
Znači, upravo formiranje ovakve kancelarije uredbom govori u prilog tome da širite neopravdano državnu birokratiju i da omogućujete ovim rešenjima po kojima se jedan čovek pita da se njemu klanjaju, da bi on u svom dobrom raspoloženju ili kada mu podanici budu dovoljno dobri i poslušni, a zna se kako se valja moliti onima koji odlučuju o vama, odlučio kako će on da deli državne pare. Znači, to što ste 2004. godine krenuli sa izvesnom strategijom za borbu protiv korupcije, definišući mesta na kojima je ona moguća i definišući nosioce koji bi mogli da je izvrše, ništa građanima ne znači ako su konkretna rešenja u zakonu o budžetu ovakva. Zašto kažem da ne znači ništa? Imam dokaze.
Znači, sve vreme pričamo o zaštiti svojinskih prava, o borbi protiv korupcije, a onda imamo situaciju da nam npr. kod "Putnika" jedan revizorski skandal kod procene i revizije imovine potpuno obezvredi svu priču o reviziji. Imamo prevarne radnje umanjenja vrednosti deonica novim emisijama, slučaj "Jugoremedije", znate kako se završio. Imamo transakcije povezanih strana i zloupotrebe zvaničnih položaja, slučaj Nacionalne štedionice. Znači, kako su ljudi iz vlasti sa onima iz vlasti i oko njih doveli do zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe.
Imamo takođe procedure gde nam je nesolventnost, odnosno stečaj poslužio za manipulaciju i prevaru veka u našoj zemlji, ime joj je "Sartid". Trenutno je u nekim predistražnim radnjama već sedam godina. Sagu o vladinom kroćenju nezavisnih institucija, govorim o Komisiji za hartije od vrednosti, o "Knjazu Milošu" i slično, ne treba ni pominjati. Znači, tako se Vlada koja je u to vreme donosila strategiju za borbu protiv korupcije svojim delima borila za nešto potpuno drugo.
Pitam se, gospodine ministre, da li vam je poznat rečnik onoga za šta bi narod prosto rekao zloupotreba i krađa – prevarne radnje umanjenja vrednosti, transakcije povezanih strana kod Nacionalne štedionice, procedure nesolventnosti podesne za manipulaciju.
Očekujem da moje reči dobiju težinu kada vam kažem ko je autor ovakvih naziva za srpske reči krađa i pljačka – Džeferson institut i Ministarstvo finansija. Verujem da su vam kao ministru prvo poklonili tu publikaciju, a ako nisu, to ću ja učiniti da vidite kako se vlast iznutra bori protiv zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe.
Onda, da bi se zadovoljili koalicioni kapaciteti, odnosno da bi se koaliciono sastavljena Vlada mogla namiriti dovoljnim brojem rukovodećih funkcija, gospodin Đilas se, kao neko ko se osvedočio na mestu direktora Narodne kancelarije, kvalifikovao da bude pored kase. Gospodina Đelića nisu hteli da stave pored kase jer se pokazao sebičnim. On je javnu funkciju zloupotrebio u lične svrhe, a gospodin Đilas je pokazao da ume da uzme, ali da ume i da podeli, da ume pomalo i narodu da da.
Naša je dužnost i moja je dužnost da kažem da onaj ko malo narodu da da mu zamaže oči ne može na osnovu Zakona o budžetu da zloupotrebljava narodne pare tako što će u razdeo Narodne kancelarije da stavi zbirnu sumu sredstava i za Vojvodinu i za sve ostale, a onda će u zavisnosti od toga koliko je neko dobar ili blagonaklon prema njemu, prema političkoj stranci kojoj on pripada, tako biti i odobravani projekti i deljena sredstva.
Znači, nije problem samo u utrošku budžetskih sredstava za formiranje nečega što nije bilo potrebno, taj se posao mogao raditi u okviru svih ministarstava, nego je reč o tome da se od jednog čoveka pravi bog koji odlučuje, a na narodnim parama. Sve se to nađe u jednoj istoj uredbi, broj 50 od 1. juna 2007. godine, u kojoj se ustanovljava Kancelarija, gde... Nema kolege Vujadinovića da ga upoznam sa novčanim iznosima koji se zovu crveni tepih, da mu dam Uredbu da pročita, pošto on to ne zna, a morao bi znati, jer neznanje zakona ne opravdava.
U toj uredbi je formirana Kancelarija koja je Zakonom o budžetskom sistemu samo pomenuta jednom jedinom definicijom, tačka 37, gde kaže da se sredstva ostvarena u postupku privatizacije iz kredita i drugih izvora raspoređuju za investicije koje podstiču zapošljavanje, modernizaciju infrastrukture, dodatno ubrzanje privrednog razvoja, ravnomerniji regionalni razvoj i doprinose poboljšanju standarda stanovništva i za druge namene utvrđene planom.
Jedino slovo zakona, insistiram - zakona, kojim se pominje Nacionalni investicioni plan je definicija u Zakonu o budžetskom sistemu. Sve ostalo je uredba. Uredba o formiranju Kancelarije za NIP, uredba kojom ustanovljavate Savet da ne bi Đilas sam delio, uredba kojom donosite princip dvostrukog ključa da ne može sam da deli, nego da ga kontroliše još po jedan ministar i, ono što je najgore, uredba o načinu dodele novca, odnosno o kriterijumima za raspodelu.
Ponoviću hiljadu puta, ne može niko u ime države uredbom, znači, Vlada u najužem krugu, da određuje kriterijume za raspodelu narodnog novca, onog iz privatizacije, donacija, kredita ili redovnih sredstava. Znači, Zakon o subvencijama i ovoj vrsti davanja mora da postoji, da svi koji bi mogli da konkurišu znaju sa čime će se suočiti.
Princip koji je gospodin Dinkić, u uredbi koja je u istom „Službenom glasniku“ menjana, a misli se na Uredbu o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, promenio, pa je opet sebi zadržao pravo da se pita, ranije kao ministar finansija, a sada kao ministar privrede i privatizacije, upravo omogućava da se kao korisnik pojavi, na primer, šest preduzeća, šest firmi od kojih je, kažu, nešto domaćih, nešto stranih, a koje su dobile 2000 - 10.000 evra po radnom mestu za navodno novo zapošljavanje. Kada će novog zapošljavanja biti? Dakle, to ćemo videti.
Znači, jedno pričate, drugo radite. Pričate o borbi protiv korupcije, a iza vas ostaju prljavi tragovi i dosijei za sudska postupanja. Makar na budžetu imate priliku da osvetlate obraz i ono za šta se javno zalažete i direktno primenite, odnosno onemogućite gospodinu Đilasu da zloupotrebljava javne fondove u privatne svrhe. Hvala.

Poštovani građani Srbije, verujem da nemate dilemu, SRS će glasati protiv zakona o budžetu za 2008. godinu.
Osnovni razlog za to je što je ovaj budžet verna slika i prilika napregnutosti vladajuće koalicije koja je dovedena do pucanja i što ovaj budžet zadovoljava samo interese učesnika te vladajuće koalicije, o čemu nam govori dnevni red, izmena redosleda tačaka dnevnog reda, varijante zakone o budžetu koje su od 8. do 30. novembra dolazile u tri varijante i to ću vam obrazložiti pojedinačno.
Budžet je u stvari slika sukobljenih interesa ljudi koji međusobno ne dele iste vrednosti, ne sprovode istu politiku, ne mogu da se gledaju, što bi narod rekao, ali je to budžet da sve ono što se zovu velike i male žabe koje treba progutati u takvoj koaliciji bude pitko, jer novac koji se od građana prikuplja omogućava ovim ljudima iz vladajuće koalicije da podnesu inače tešku nazovisaradnju u vladajućoj koaliciji. To je osnovna svrha ovog budžeta.
Da ponovim, ono što može novac, ne može nijedna vojska. Smisao učešća gotovo svih, sa malim razlikama u nijansama, jeste upravo raspodela kolača koji se zove budžet. Sve ono kada glume međusobnu saradnju, kada se rukuju kao npr. prilikom dodele nagrade Euromani, kada Đelić čestita Dinkiću, ispeglaće ovaj budžet, jer novac za tu nagradu i troškovi te nagrade, direktni i indirektni, između ostalog, su u ovom budžetu.
Sve priče npr. gospodina Ilića, koji je uveo kriterijum uspešnosti, a da pitam ja njega, citiram ga, da li je on kilometar ili metar asfalta negde napravio, evo ga ovde u budžetu i u dnevnom redu. Znači, gospodin Velja Ilić je kao kriterijum uspešnosti političara uveo kilometre asfalta koje asfaltira od dedovine ili iz budžeta. Nema dileme, iz budžeta.
Na dnevnom redu se, uz prateće poreske zakone, našao i zakon o javnim putevima. Gospodinu Velji Iliću je uskraćen novac iz budžeta da nastavi asfaltiranje kao kriterijum za mere uspešnosti i on je morao i uslovio je koaliciju da se na dnevnom redu nađe zakon sa dva člana, gde on u 2008. i 2009. godini dobija procenat sredstava od naknade za puteve da bi mogao da nastavi da bude uspešan.
Nema mnogo razlike ni sa delom koalicije koju čini G17. Dnevni red je sinoć morao biti promenjen i kada kažem sinoć vi ne vidite znake navoda, ali ću da ih objasnim. Morao je da bude promenjen da bi učestvovali u radu.
Zbog nekih privatnih obaveza juče popodne morala sam da budem van sale i vrlo uporno i dugo sam čekala kraj sednice da vidim kada ćemo danas nastaviti rad o budžetu. Nisam uspela da ga dočekam i kada sam jutros u 05,30, kada inače ustajem, uključila Radio Beograd čujem da je Skupština završila sednicu sinoć. Pomislim pre 12,00, dobro je, počećemo možda danas u 10,00. Čujem od svojih kolega da je Skupština radila gotovo do pola tri.
Sinoć i jutros su dva različita termina. Jedan tretira vreme do 12,00, jedan do dva po ponoći i to je samo jedna ne usputna primedba, nego jedan od razloga zašto nikada ne treba ukinuti skupštinske prenose, jer slika i ton koju Radio televizija Srbije i Radio Beograd daju o radu u ovoj sali jednostavno nisu istinite i mnoge dovode u zabludu.
Znači, u tom jutrošnjem usvajanju dnevnog reda G17 je insistirao da se, ne kao zadnja tačka dnevnog reda, nađu dva predloga izmene i dopune zakona o privatizaciji i sticanju besplatnih akcija iz dva razloga.
Jedan je nepoverenje prema članicama koalicije, da je moguće da se rad prekine posle tačke o budžetu i usvajanju budžeta i da ti zakoni ostanu mrtvo slovo na papiru, a pretpostavljam da dugo rade zajedno pa se poznaju i taj strah je osnovan. Drugi razlog za to je bio predizborno obećanje, neka mi građani ne zamere, šarena laža koja se krije u ova dva zakona.
Pričaćemo i o njima posebno, ali ako je u predlogu budžeta za 2007. koji je sačinio gospodin Dinkić kao odlazeći ministar finansija, stajao predlog da se sredstva od prodaje NIS-a upotrebe 50% za namirenje pozajmica koje je dala Vlada NIS-u, a 50% za projekte Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Vojvodine, tada je bilo aktuelno zagađenje u Pančevu, pa se obećavalo pred izbore sve i svašta i onda je to obećanje pretočeno u predlog budžeta, a danas se NIS nalazi na spisku javnih preduzeća, od čijeg se dela prodaje treba izvršiti besplatna podela akcije. Odmah da kažem, jedno od preduzeća.
To što deluje kao dobro obećanje za narod sadrži nešto što nije skrivena mana. Plan da se privatizacija obavi do 2010, ali se pod maskom raznih poreskih olakšica za građane, vlasnike tih akcija i besplatnih brokerskih i sličnih usluga, građane teraju da te akcije prodaju u roku od godinu dana. Ne kaže se - moraju, ali može i pod firmom poreskih olakšica i dobrih namera prema građanima koji su u nemaštini, gospodin Dinkić i G17 ponovo prave sebi kampanju pred predstojeće izbore, ako ne predsedničke sa direktnim učešćem, a ono lokalne, pokrajinske i ostale.
Znači, budžet Republike Srbije za 2008. godinu je u stvari pokušaj da gospodin Dinkić sebi obezbedi pravo da nastavi sa radom preko para državnih institucija koje se zovu agencije. Ponoviću, vrlo je važno. Tri varijante budžeta koje smo dobijali od 8. do 30. novembra govore o tome da je ukupan iznos budžetskih sredstava uvećan za 100 miliona troškova, od čega je najveći iznos opet dobio gospodin Dinkić i to za davanje kredita mahom u oblasti turizma. Jedan deo je dobio gospodin Ilić, nešto za njegove projekte u infrastrukturi, a nešto i za onu famoznu stavku koja se zove - kupovina roba i usluga.
Znači, u najmanje 14 službenih glasnika su objavljivane uredbe o subvencijama kojima gospodin Dinkić deli kredite poljoprivredi, turizmu, nekim najnovijim delatnostima, podsticajima za proizvodnju za neke nove oblasti, mimo zakona.
Država Srbija nije donela zakon o subvencijama, gde će svi građani znati koji su to kriterijumi za dobijanje kredita. Objavljuju se na svaka tri meseca uredbe kojima se pozivaju oni koji su bliski, od kojih se očekuju protivusluge, da konkurišu i dobiju kredite koje građani Srbije, vi omogućuju plaćanjem poreza.
Osnovna definicija budžeta je da ga punimo svi, a troše ga odabrani. Odabiraju oni koji daju kredite mimo banaka i mimo dosad u teoriji i praksi poznatih institucija. Kod nas se banke više ne bave davanjem kredita, makar ne privredni, uglavnom građanima. Davanjem kredita se u ovoj državi bave agencije i to kao feudi, na isti način podeljene onako kako su podeljena i resorna ministarstva.
Dokaz za to je ponovo jedan od službenih glasnika, gde je formiranje Vlade, gospodin Dinkić sada u liku ministra za privredu i privatizaciju preuzeo je direktnu nadležnost nad tim delom posla kao neko ko treba da se pita i da prema narodnim parama bude bog koji odlučuje o raspodeli državnih para.
Dragi građani, ima samo jedan problem. Ne da njima ne treba zakon, nego mogu uredbama. Imaju samo problem što te uredbe treba objaviti. Kad bi nekako mogli da ukinu i ovaj "Službeni glasnik", pa da se ne vidi kome daju i kako daju, ali se još nisu odlučili na takav korak. Znate zašto? Ima jedna osnovna pravna maksima koja kaže - neznanje zakona ne opravdava. Znači, kad je zakon javno objavljen, onaj ko ga ne zna, pa ga ne ispuni, kriv je pred zakonom. To je zbog onog dela koji se zove prikupljanje para.
Građanima se objavljuju poreski zakoni u "Službenom glasniku" da bi isplaćivali i bili uredni prema državi koja svojim prinudnim aparatom sile i novčanim kaznama, za sve ono što se zove neuredno izmirenje obaveza prema državi, naplati od građana sve što treba. Samo zato "Službeni glasnik" se još objavljuje, da bi građani znali koje obaveze imaju prema ovoj državi. Kakav je ovaj budžet? Iskreno da vam kažem, dragi građani, ne znam da li mogu da se pouzdam u ove cifre. Za 2007. Dinkić je predložio budžet sa suficitom od 23 milijarde. Za istu državu, iste granice, iste ljude, iste poreze, gospodin Cvetković nam je predložio budžet sa deficitom od 13 milijardi. Kako je to moguće?
Gospodin Cvetković je to objasnio tehnikom neprikazivanja troškova prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, rekavši, stenogram je kao dokaz, da je on samo deo tih troškova, od preko 20 milijardi dinara neobuhvaćenih obaveza četiri milijarde uneo u ovaj budžet.
Nisam čula obrazloženje - šta je sa ostalim neprikazanim sredstvima?
Hoću da kažem sledeće: ovaj budžet koji je ovde dat, njemu se možda može verovati, možda i ne može, zato što na iste građane, istu državu, iste poreze dobijamo dva različita papira. Mislim da nije reč samo o tehnici. Kao pripadnik SRS, poslanik u parlamentu, nemam zakonom obavezan mehanizam da o ovome razgovaram ozbiljno. Imam plan prihoda i rashoda i to je sve. Da bih mogla o ovome da razgovaram ozbiljno, moram da imam završni račun, a imam zadnji i nosim ga sa sobom iz 2006. godine, ali na njega nije urađena revizija.
Znači, ovlašćeno telo i stručni ljudi nisu dali svoj sud o istinitosti podataka koji su ovde izneti. Zašto ne verujem ni ovom ministru ni ovoj vladi? Doneli su Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, dve godine nisu formirali organe kako je zakon nalagao, a kada su je osnovali, 75 dana kako je izbran Savet, ljudi nemaju prostorije u kojima mogu da rade. Sede u kancelarijama negde na petom spratu kada su slobodne.
Napravili su svoj finansijski plan, sa prvim zadatkom da urade reviziju budžeta za 2007, ali im je plan od blizu 300.000 dinara prepolovljen na pola, znači oko 150.000 dinara je dobila Revizorska državna institucija, a da sa njima niko nije razgovarao, čak ni onako kako Zakon o budžetskom sistemu nalaže kada se prave finansijski planovi.
Da li ova vlada uopšte želi da joj neko zaviri u poslovne knjige i proveri šta to oni knjiže, koje to prihode prikazuju, kako troše pare? Meni ne ostaje da imam utisak, imam dokaz da neformiranjem državne revizorske institucije na pravi način vi uopšte želite da ispunite zakon, koji tu kontrolu kao obaveznu predviđa i omogućuje organu koji se zove Narodna skupština Republike Srbije.
Zašto Vlada ne želi da ima kontrolora u liku državne revizorske institucije? Otkako je SDK ukinut, ukinuta je i obaveza revizije, koja je uvedena 2002. godine, kao i završni račun, obaveza dostavljanja završnih računa. Vlada ne želi da ima kontrolu, jer se hvali revolucionarnim promenama 2001. godine donetim, kada su oni sve račune, koji se zovu uplatni računi javnih prihoda, organa i organizacija, objedinili u jednom računu i zovu ga konsolidovani račun trezora.
Sada treba nama da ostane da poverujemo u to. Verujte mi da sam čak i ja poverovala s početka u nameru i iskrenost želje da se objedine svi računi i prihodi koje država ima i preko kojih prikuplja porez. Onda, podleglo se jednoj prevari, ne znam da li je ona napravljena po savetu onih koji iz belog svega, školovani za namene da dođu ovde i nama propagiraju nove teorije kredita, budžeta, blagostanja, mira, rata, sreće itd, da li su vas oni savetovali ili je vaš izum? Ne znam ko će tu tražiti autorsko pravo da uradi sledeće: da, sve je u budžetu na jednom računu.
Ali, formirate paradržavne agencije koje su samo u prvom trenutku na budžetu. Već u nekom najkraćem sledećem vremenu izlaze iz okrilja države, iz vidokruga Skupštine i od očiju javnosti i samo pune novinske stupce štampe, koju zovemo žutom, a u koju procuri poneka vest o tome kako se zloupotrebljavaju državna sredstva u Agenciji za privatizaciju, i Agenciji za sanaciju banaka, koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.
Neću nijednu drugu agenciju da pomenem, ove dve su dovoljne za to da ustvrdim da, bez obzira na onakav prikaz budžeta i masu računa koje je svojevremeno bivša vlast, u kojoj je SRS učestvovala dve godine samo, a govorim o periodu desetinama godinama unazad, bila poštenija od vas. Tvrdim, bila poštenija i radila sa sredstvima više u interesu građana nego što radite vi.
Znači, dve agencije su dobile pravo da se finansiraju iz sopstvenih prihoda. Deluje sasvim prihvatljivo. Koje su to poslove dobili? Lukrativne, najinteresantnije, najisplativije, monopolske, jedna je da prodaje naše nasledstvo u realnom sektoru i zove se Agencija za privatizaciju, i to kako joj napamet padne, i u stečaju, tenderu, aukcijom, na sve moguće i nemoguće načine, a druga je dobila pravo da prodaje finansijski sektor, i sada smo je vešto prekrstili, jer su to od nas tražili donatori, jedan od njih je KFV banka, da se oni zovu Agencija za osiguranje depozita.
Vlada je svesno dopustila, nemoguće da vi ministre ne znate, sve odluke, evo sada se u aferi "Sartid" pojavljuju, u ime te agencije potpisivao je gospodin Labus, gde se svi 31. usaglašavaju sa otpustom dugova prema "Sartidu" u ime Agencije za sanaciju banaka.
Niste vi nesvesno, vi ste vrlo svesno dozvolili da te agencije nemaju nikakvu obavezu prema Vladi koja ih je osnovala, da samo preko članova upravnih odbora imate informacije koje su zanimljive za postavljanje svojih prijatelja, za davanje dobrih plata tamo svojim prijateljima i izmirivanje ne znam kojih računa sve.
Agencija za sanaciju banaka je likvidirala četiri najveće banke i nikad još nismo saznali, i jedina sam koja još nije dobila odgovor ni na jedno pitanje, gospodine ministre, koje je upućeno Vladi, vama, ministru finansija, gospodinu Đeliću, o tome šta se dešava sa sredstvima i poslovima te agencije i šta se dešava sa vašim odnosima sa Narodnom bankom. Ne znam zašto mi ne odgovarate. Osećam se vrlo povređeno, ali ću do podataka doći u vezi s tim.
Koliko su te banke imale novca u inostranstvu u trenutku kada ste odlučili po nalogu, diktirali su vam, da ih likvidirate metodom od slučaja do slučaja, bez ikakve dalje elaboracije načina kako ćete ih ukidati.
Kojom su imovinom raspolagali? Ko prodaje njihove umetničke slike, pa se čak i vaše Ministarstvo za kulturu bunilo da to nije moglo, jer su neke od njih bile pod zaštitom države zbog svog značaja.
O tome nemamo nikakvu informaciju. Imamo čak jedan neverovatan apsurd da prilikom sprovođenja procesa privatizacije Agencija uzme pare na svoj račun i ostavi sebi koliko joj treba, i onda naručiocu, Vladi, državi, budžetu, prenese kusur od onoga što se zove ugovor o privatizaciji.
Gospodine ministre, amandman sam podnela da se vi, kao ministar, pitate i da sredstva od privatizacije idu na račun budžeta, pa da tek onda po vašem odobrenju oni mogu da podmiruju troškove koje vi odobrite. Vi, kao ministar, odgovarate ovde u ime Vlade za finansije jedne države. Vi ne možete nama da ispostavljate navodne račune o čistim računima i prilivima sredstava, a da nam ne kažete bez koje to imovine država Srbija ostala.
Znači, kada mi tvrdite da je kredit dobar, i nije rashod i nije obaveza za državu, jer će se njime nešto napraviti i kupiti, molim vas da mi kažete koja je to imovina povećana u bilansu imovine Republike Srbije. Molim vas da građanima objasnite otkud dve agencije imaju pravo da rade ekskluzivne poslove i nikome o tome ne polažu račune.
Kao što se nadam se da će jednog dana za Nacionalnu štedionicu da položi račun onaj koji je omogućio još malo pa savršenu pljačku, time što je prostor SDK dat toj instituciji, što je s namerom i lažno nazvana nacionalnom, da stvori zabludu kod ljudi da država stoji iza nje i što joj je dat najisplativiji i najzanimljiviji posao da ga radi, a to je isplata stare devizne štednje.
Nijanse su različite između ovog što rade ove dve agencije i onog što je radila Nacionalna štedionica. Vaše revolucionarno dosovsko otkriće, jedan račun, jeste šuplja priča. Najveći deo sredstava ide mimo očiju javnosti i to u kapitalnim stvarima.
Ako treba da dam definiciju ovog budžeta, ona se može svesti na jednu rečenicu - ovim budžetom rasprodajete naše nasledstvo i ovim budžetom upropaštavate budućnost sledećih generacija. Trošite privatizaciju isplaćujući deficite. A gde pare idu, onima koji treba da očuvaju koaliciju. Uzimate kredite za koje ne pitate koja je cena, koji su uslovi i u šta će biti uloženi.
Ali, ostaju kao obaveza budžetu ne samo kao uzeti krediti, nego i kao garancije koje dajete po tim kreditima, a evo ih u ovom novom budžetu na desetine milijardi obaveza stvara sebi obavezu, odnosno vama, građani Srbije, ova država, davanjem garancija za kredite koje će uzeti nešto infrastruktura, nešto železnice itd.
Šta je ovde vrlo zanimljivo? Država koja troši našu budućnost uzimajući kredite, znate kako se ponaša?
Kao preduzetnik koji spaja ili oni lobisti koji spajaju banke i korisnike kredita. Moji vršnjaci će se setiti kako je 90 i neke godine bilo unosno sa EPS-om otkupljivati menice i pojavljivao se neki gospodin, koga neću ovde da imenujem, koji je jednostavno bio preduzetnik, spajao je banke i EPS i njega nije bilo briga da li će banke da naplate kredit i po kojoj će ceni EPS da unovči menicu. On je dobijao proviziju.
Tako se država ponaša u odobravanju ovih kredita, kao posrednik koji uzima proviziju i ni za šta drugo ga nije briga. Zašto to tvrdim, gde vam je uprava za javni dug? Gde je ona organizacija koja je zakonom obavezna da proceni devizni rizik, jer od banaka se traži da samo 30% svog portfelja imaju tako opterećenog da ne dođu u nepriliku.
A šta je onda sa državom? Danas nam se branite da je inflacija 9,5% zbog suše, rasta cena nafte itd. Gospodin Jelašić se brani da je napravio takav i toliki gubitak zato što su bile neke nepredvidive okolnosti. Nije tačno. Vi morate da predvidite okolnosti jer vas Zakon o budžetskom sistemu obavezuje.

Zaista ne znam čime je gospodin potpredsednik zaslužio ovakvu čast da se posebno predstavlja, sem onom titulom koju je dobio - vojvoda od Meridijan banke. Vojvode cenim, ne ove od Meridijan banke, ali ajde.

Idemo dalje. Kakve to kredite uzima država, za koje nam krije koje su cene, odnosno kakve su kamate, šta je ono što se zove efektivna kamata i za šta? Narodna banka upozorava sve građane kada kaže, nemojte uzimati kredite u švajcarskim francima, štedite u dinarima, znate, za evre je moguće da ima nekog rizika.
Ne kažu da Euribor ima trend rasta. I neće da otkriju koja je to cena kredita onda kada uzimamo od KFW-a. Neću sada da trošim vreme, ali ću vam pokazati specifikaciju obaveznih troškova za jedan od onih kredita kada je Nemačka razvojna banka, znači, banka nemačke države koja finansira izvoz svojih proizvođača nas kao državu, zadužujući kreditom, prodajući nam nemačke robe, na šta troši pare.
Od naših preduzeća traži da zakupe prostor, da kupe kola za njihovo upućivanje u način korišćenja para, da se kupi oprema u računarima, čak mobilnim telefonima. Verovali vi ili ne, 10% od kredita kojima nas zadužuje ovaj posrednik, koji se zove država i koji priča o razvoju, ide na ono što se zove luksuz u funkcionisanju kancelarijskih činovnika.
Takvim nas kreditima zadužujete i koji je efekat?
Mi nemamo, to ste u memorandumu i priznali, čak ni stagnaciju zaposlenosti, mi imamo pad zaposlenosti od 2,1%. Koji je to razvoj koji ne omogućuje zapošljavanje? O kakvom napretku i boljitku se priča, ako ljudi nemaju posao, ako rasprodajete nasledstvo privatizacijom, ako uništavate unapred budućnost kreditima, a ne stvarate radna mesta za nove ljude.
Volela bih da čujem da mi neko kaže - razvojni budžet. Kakav je to razvojni budžet u kojem ne vidim u kojim oblastima će neko novo radno mesto biti otvoreno? Znate šta precizno piše, kada se od subvencija za poljoprivredu u ovom budžetu skine 100 miliona iz varijante broj 2, ovo je treća o kojoj danas govorimo, ona se usmeri u turizam, gospodinu Dinkiću i jedan deo u železnice.
Neko će pomisliti, eto, da i Velju malo zadovolje, međutim nema to veze sa gospodinom Ilićem, ima veze sa jednim od kredita koji smo nedavno ovde usvojili, a za železnice, i gde je uslov bio da se zadrže subvencije preduzeću kojem oni daju kredit. Znači, ti vrli prijatelji iz Evropske unije, te međunarodne finansijske institucije ne daju da subvencionišemo poljoprivrednu proizvodnju, ali dozvoljavaju subvencije onim preduzećima gde oni daju kredite, da bi ti krediti mogli da se vraćaju.
Otišao je gospodin Cvetković, a htela bih da ga pitam, ako je sinoć gospodin Krasić dao definiciju ko je bio daktilografkinja, a ko je bio kafe kuvarica kada se radio Zakon o službama bezbednosti, ovde nemam dilemu ko je diktirao budžet.
Ovde nemam tu dilemu. Onaj gospodin koji ovde već godinama uživa u blagodetima beogradskog vazduha, Dedinja, predivne vile i šeta na relaciji Beograd-Podgorica, vrlo je sićušan rastom, a iz MMF-a je ovde delegiran da nam drži lekcije o navodnom načinu kako se izlazi iz krize i zove se Harold Hiršhofer.
Redovni je posetilac i stoji uvek sa desne strane ili gospodinu Đeliću ili Cvetkoviću, gde god da se pojave, gospodin sa onako oskudnom bradicom, ne verujem da ima 40 kg sa garderobom, tako sićušan, zapazićete ga. Od 2001. godine do danas MMF kroji izostanak subvencija, uništavanje domaće proizvodnje i osposobljavanje ove države za dužnika, zapamtite dragi građani.
Zapamtite, najvažnije je da nas kvalifikuju u red za kredite, da bi imali gde da plasiraju svoj novac. Čak i jedan od pratećih zakona koji ide uz ovaj budžet zove se - omogućavanje povlačenja sredstava iz nečega što se zove IPA Fond, znači pristupni fond Evropskoj uniji, ali se od nas traži da od 15 do 25 % sredstava iz svojih izvora obezbedimo za te kredite.
Onako kako nam ovde gospoda iz Vlade dostavljaju u budžetu na jednom mestu budžetirano da će se sredstva iz deficita, znači iz nedostajućih sredstava, pokrivati iz privatizacionih primanja, kredita, donacija i finansijske imovine budžeta.
Da li vi, gospodo građani, kažete, imam 300 dinara, od toga mi je ušteđevina 20 dinara, 150 dinara prodao sam očevu njivu, a dobio sam na poklon od tetke 80 dinara? Ko to drži na jednom mestu po jednoj prirodi sredstva? Vi tvrdite da ćete deficit, znači manjak sredstava u budžetu, pokriti kreditom, donacijom i rasprodajom narodne imovine, a nigde koliko čega.
Dragi građani, čak sam pomislila da se budžet povlači sa dnevnog reda, jer je ovde prisutni gospodin Đelić 30. prošlog meseca potpisao sa izvesnom Mirelom jednu donaciju o neuslovljenim sredstvima od milijardu evra.
Bila sam zaista srećna, ali je po sistemu RTS-a, vest išla polovično i u dva dela. Tog dana je bilo rečeno milijardu i namene su bile date, promene, infrastruktura itd. Posle nekoliko dana je stigla vest - u pet godina, u prvoj samo 187 miliona evra, a prvo korišćenje 2009. godine.
Podnosiće se 2008. godine dokumentacija. Ne tvrdite, jer tu imam dokumentaciju sa izjavama, a prva sredstva se mogu povući i biti u našem budžetu tek 2009, tako da priča o toj i takvoj pomoći je zaista ponižavajuća za sve građane, jer se ne računa da mi imamo svest da primamo prosečne informacije, nego nam se kaže - dobićete milijardu, a onda se ispostavi, ali tek u trećoj godini.
Na takav način i toliko nepouzdano primam i sve informacije koje su ovde iznete i samo, pošto mi ističe vreme, hoću da istaknem nekoliko stvari. Ova vlada planira čak da iduće godine prikupi manje para od taksi nego što je prikupila 2006. godine. Planira da od igara na sreću prikupi svega tri milijarde, a u 2005. godini je prikupila 2,6 milijarde. Vidite, ova inflacija od 9,5% i koliko je bila dve godine unazad, pa da li vam građani mogu verovati da vi od prihoda od igara na sreću prikupljate gotovo jednako kao pre tri godine? Gde je onaj gospodin Krišto, neko čudo genije koji je podigao lutriju na noge?
Vi građane učite da se kockaju, da se donacije dobijaju bez uslova. Gospodine Đeliću, vi znate, ono što je naizgled besplatno, najskuplje košta i državu i svakog pojedinca. To je iskustvo pokazalo. Vi danas, kada se na svakom ćošku otvaraju kockarnice, kada na svakim dnevnim novinama imate neki kod za nagradnu igru, kad mislite da se sreća može preko noći kupiti, a ne radom obezbediti budućnost, predviđate ovde da se prikupi samo tri milijarde sredstava.
Ono što mene posebno brine, onako kako traćite budućnost, rasprodajete prošlost, tako nam naknadu za prirodna blaga ne prikazujete iz stavke prihoda 741, 742. Nemamo pojma da li ste onima kojima ste prodali fabrike naplaćivali naknadu za mineralne sirovine, za rudno blago, za šume i sve ono što ide, a nije predmet privatizacije.
Znači, sve ono što je vaše vrlo vešto čuvate, pa kasno Odboru za sprečavanje sukoba interesa prijavite preprodaju akcija, od kojih ne znamo gde beše porez na prenos apsolutnih prava, ali ono što je državno ne dajete vi džabe. Sigurna sam da ovi prihodi ovde od naknada za prirodna bogatstva nisu prikazani ne što ste vi zaboravili da ih naplatite, nego zato što su neka druga uslovljavanja i davanja sigurno išla preko ovog budžeta.
Ono što ste planirali da prikupite, najveća stavka vam je kroz carine. To je ono što ste izvršili liberalizaciju 2001. godine i što u ovoj državi jedino uvoznici žive kako treba. U tome im pomažete navodnim i povremenim svađama, zajedno sa Jelašićem, kreirajući i igrajući kursom kao da smo mala deca, kao da ne znamo da je trebalo ispeglati rezultat Komercijalne banke, koja vam je ovde u budžetu predviđena da joj date donaciju i u isto vreme od nje uzmete kredit da se kupi ambasada u Briselu.
Ambasada u Briselu treba da se kupi, ali od para koje budžet ima, a ne da dajete Komercijalnoj banci i Poštanskoj štedionici, čije kompletno rukovodstvo zbog zloupotrebe položaja leži zatvoru. Ako je i od vas, previše je, a ja ću o ovome nastaviti priču.

Prinuđena sam da poslaničko pitanje postavim ovde prisutnom potpredsedniku Vlade pošto je ministar finansija odsutan.
Pitanje je: Zašto nije formirana Uprava za javni dug, po članu 32. Zakona o javnom dugu, na šta ste bili obavezni, već dve godine?
Moje pitanje je inspirisano vašom odlukom od 22. oktobra objavljene u Službenom glasniku broj 96, gde ste emitovali državne zapise Republike Srbije u vrednosti od osamsto miliona dinara ili deset miliona evra i rekli da je reč o emisiji državnih zapisa Republike Srbije.
Pozvali ste se na Zakon o javnom dugu, koji u stvari govori o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, a ove koje ste emitovali dospevaju za tri meseca.
Zašto su ove hartije od vrednosti emitovane? U nameni piše da su za refinansiranje. Refinansiranje podrazumeva da imate problema sa isplatom dospelih dugova ili da su na teret pale neke garancije.
Pitam: Ako su garancije pale na teret – ko je to? Prvobitni dužnici nisu izmirili obaveze, pa za njih to mora da radi država Srbija, odnosno budžet. Da li ćete se regresirati od njih? Ili, ako su to poreski obveznici, nisam videla da im u budžetu umanjujete subvencije ili davanja za ove namene.
Osnovno je pitanje, gospodine potpredsedniče: Ako imate problema sa izmirivanjem dugova, otkud suficit o kojem govori gospodin Cvetković?
Imate suficit, po njegovom priznanju, 39.152.000.000. Projektovani deficit od 14.000.000.000. Vi ste u suficitu koji ćete, kažete, izdržati do kraja godine.
Zbog čega se štampaju zapisi ove vrste? Zbog čega ste cele prošle godine izdavali blagajničke zapise na osnovu kojeg je napravljen manjak u Narodnoj banci od 370.000.000 evra?
Znači, zadužujete državu Srbiju evidentnim kreditima. U definiciji Zakona o javnom dugu to se zove – dug. Ovo pitam zato što ste vi, povodom usvajanja Nacrta budžeta u Vladi i povodom primedbi guvernera Jelašića da to radite mimo projektovanih veličina u Memorandumu, postavili pitanje kada gospodin Jelašić misli da vraća ovogodišnje dugove budžetu.
Ponavljam pitanje. Gospodin Đelić pita guvernera kada guverner Narodne banke ima nameru da vrati ovogodišnje dugove? U jednoj od emisija ste rekli da oni iznose pedeset miliona evra.
Pitam: O kakvim dugovima Narodne banke Srbije prema budžetu je reč? Koliko duguje Narodna banka Srbije budžetu? Po kom osnovu i ko je to odobrio, na osnovu kojih ovlašćenja, pod kojim uslovima, na koji rok i za koju namenu? Koje 24 banke su tih 370.000.000 evra manjka Narodne banke prelile u sopstvene fondove i na račun svojih ovlašćenih lica?

Ajde da ja ponovim, da se mi razumemo, gospodine potpredsedniče.         (Gospodine Nikoliću, molim vas, dozvolite samo dve reči da mu kažem.)
Gospodine Đeliću, refinansiranje, onako kako piše u odluci na koju se pozivam – po zakonu ima namenu isključivo za isplatu dospelih neizmirenih dugova i dospele garancije. Znači, to što vi pričate – tekuća likvidnost, nelikvidnost, neredovni prilivi, odlivi – to nema veze sa namenom koju ste naznačili. Ja sam upravo to i pitala.
Da li je reč o nepismenosti, nema nežnije reči, prilikom izdavanja ili o nameri da zavarate građane o svojoj uspešnosti i da radite
ono što traje godinama, a to je – da zadužujete ovu državu i pored postojećih sredstava?
Da nacrtam srpski. Komercijalnu banku je uzeo gospodin Dinkić iz G 17 plus. Ko garantuje građanima, meni i vama, da se sredstva fondova ne drže kod Komercijalne banke, da se iz tih sredstava jednom od osnivača, EBRD-u, sredstava preusmeravaju kretanjima, što država može da uradi, po držanju deviznih rezervi ili iznošenju, po kretanju slobodnog, kako i ide sve vreme, i da se taj isti novac vraća nama – kao međunarodni krediti, što od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, što preko raznih nemačkih razvojnih banaka, gde cena kredita iznosi 9% na godišnjem nivou?
Ja vam tvrdim da u izveštaju Narodne banke o izvorima sredstava koja se plasiraju na ovom terenu imate dokaz za tvrdnju koju iznosim. Imate dokaz u tvrdnji koliko je građana Srbije štednje položilo u nedelji štednje. Položeno je 410.000.000 evra. To su oni izvori, ne sopstvenih banaka, nego izvori povereni bankama za ono što jeste najzdravije - štednja i razvoj ove države.
Međutim, omogućili ste stranim bankama da na bazi naših izvora iznose enormne profite, a sa druge strane, lošim upravljanjem, jer nemate Upravu za javni dug, novcem iz budžeta punite džepove pojedincima i ja ću to da vam dokažem na raspravi o budžetu. Preusmeravanjem novca, na način kako to radite, preko fondova, trezora banaka nad kojima imate kontrolu - dokaz za to je gubitak Narodne banke, koji se slio na potpuno precizne adrese.
I, molim vas, dugoročne hartije ne mešajte sa kratkoročnim. Ako je za pokriće dugova, svi koji prevazilaze budžetsku godinu su dugoročni. Rok dospeća je ovde tri meseca. To je kratkoročna hartija od vrednosti. Čime trgujete? Kvalitetnim hartijama. Na kom mestu? Pa, deca znaju da se na berzi trguje.
Vi ste od Centralnog registra napravili mesto za trgovinu. Znate zašto? Zato što vas je Mlađan Dinkić izigrao na berzi sa Nacionalnom štedionicom kada je elektronskom prevarom zaustavljanja vremena prodao Nacionalnoj banci Grčke po tako visokoj ceni akcije u kojima je država mnogo izgubila. I sada se Narodna banka dosetila da trgovine svojih hartija od vrednosti obavlja u onlajn kupovini, direktnoj, računar Narodne banke - računar poslovne banke, da bi onaj koji iz poslovne banke karticom ulazi u trgovinu bio odgovoran vama i sličnima da ne sme podatak o tome da iznese u javnost.
Mi te podatke možemo dobiti samo kao zbirne u Narodnoj banci, gde su sakriveni vaši prijatelji i finansijeri, a svako iole ozbiljnije preduzeće mora u novinama da objavi svoj bilans, svoje zalihe, stanje svakog svog računa, jer se to traži kao proverljivo i transparentno poslovanje.
Ova država mora da počne da posluje transparentno. Tvrdim vam i obećavam da će poslanici SRS-a to omogućiti proveravanjem vašeg rada na ovaj način.

Gospodine Đeliću, niste mi odgovorili po kom osnovu Narodna banka duguje budžetu. To je prvo.
Drugo, Jelašić vam sedi na vladi, a ovde ga niste doveli. Zašto nema Uprave za javni dug? Jelašić se pravda da je kursna razlika i valutni rizik doveo do takvog gubitka Narodne banke. Ko je bio dužan da upravlja kursom? Kakva je to svetska kriza u kursu valuta dovela do toga da Narodna banka ima toliki gubitak?
Nemojte da vređate inteligenciju. Znači, Upravu za javni dug nemamo smišljeno, jer nema ko da daje obrazloženje na ove primedbe.
Kursne razlike su problem izvoznika, a ne guvernera. On je dužan da o tome brine zajedno s vama kada nam ovde predlažete uzimanje kredita.
Vi ne znate, gospodine Đeliću, da su i prošle godine garancije padale na teret budžeta Srbije. I u ovoj godini imamo planirana sredstva, da se isplaćuju garancije koje padnu na teret. Padale su i u prošloj godini. Čak smo plaćali kaznene bodove za nepovučena sredstva.
Pričate o obaveznoj rezervi. Vi to pravdate gospodina Jelašića? NBS je u prošloj godini smanjila obaveznu rezervu sa 60% na 45% stranim bankama koje koriste kratkoročne kreditne linije od svojih matica po onim kreditima ''živite preko svojih mogućnosti, uzimajte više nego što možete da otplatite''. Omogućavali ste da se građani zadužuju takvim kratkoročnim keš kreditima, a danas brinete.
Znači, smanjena je obavezna rezerva za tu namenu. Ne pričam napamet, pričam o odlukama Narodne banke. Ono što je najstrašnije, povećana je obavezna rezerva na depozite devizne privrede sa 40% na 45%. Ne stimulišete privredu da drži devizne depozite nego to košta više i banke i privredu, a smanjujete obaveznu rezervu, znači pojeftinjujete, stimulišete kratkoročne keš kredite.
Ko vodi makroekonomsku politiku ove države? Jednako neodgovorno i Narodna banka i Vlada Srbije.

Poštovane kolege, podnela sam amandman na član 6. zakona, koji govori o zabrani proterivanja ili vraćanja.
Sam član 6. govori o tome da nijedno lice ne sme da bude proterano ili vraćeno protiv njegove volje tamo gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi, ili iz nekog od razloga koji navodi član zakona. Stav 2. tog istog člana govori da se ova odredba ne primenjuje ako to lice ugrožava bezbednost zemlje, znači, naše, koja bi trebalo da pruži azil.
Podnosim amandman na stav 3. koji kaže: ''Nezavisno od odredaba stava 2,'' znači, gde se ne može pružiti azil ako to lice ugrožava bezbednost naše zemlje, ''ne sme biti proterano ili protiv njegove volje vraćeno na teritoriju'', i sada je suština amandmana u rečima – ''na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju''. Amandmanom se, posle ove tačke, dodaje zarez i reči: "ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi."
Znači, u stavu 3. ovog člana kažete - da je moguće da postoji rizik zbog koga lice ne treba proterati. Ko to utvrđuje? Na koji način? Po kojim kritarijumima? Mislim da je neophodno precizirati da nadležni organ, u određenom postupku, utvrdi te činjenice. Ne mešamo se u to po kojim će kriterijumima da to uradi, jer pravila za postupanje u ovim slučajevima postoje. Jednostavno je nedopustivo da princip diskrecionih prava, iza koga stoji, potpisom i aktom, čovek, nadležno lice u vašem ministarstvu, ili bilo kom, ne stoji iza jedne ovakve odluke.
Kao što se SRS bori protiv svih diskrecionih prava ministara, načelnika, imenovanih i postavljenih lica, da mimo utvrđenih kriterijuma, zakonom ili bilo kojim aktom koji je opštepoznat i dostupan svima, uređujete nečiji život, propisujete neka materijalna davanja ili ograničavate neka prava, na takav principijelan način se borimo za uvažavanje nastavka rečenice, u kojoj kažemo - samo ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi. Zašto insistiramo na ovom preciziranju? Zato što se izazivaju vrlo teške, nepovoljne posledice po državu, ljude, kada se procenjivanje rizika vrši na osnovu, na primer, novinskih tekstova. Sećate se da smo pre dve godine imali planiran i insceniran pokušaj novog žarišta na teritoriji Vojvodine, gde je gospođa Doris Pak pokušala da na osnovu novinskih tekstova određenih listova koji izlaze u ovoj zemlji donese zaključak, koji je čekao rezoluciju u Pokrajinskom parlamentu, o, navodnom, nezadovoljavajućem stanju po pitanju bezbednosti nacionalnih manjina.
Mi danas imamo potpuno suprotne stavove o bezbednosti građana, ne samo Srba, već i svih ostalih naroda i narodnosti koje žive na teritoriji Kosova i Metohije, i to u zavisnosti od toga da li izveštaj o toj bezbednosti podnose Albanci, međunarodne institucije ili naši organi, ili oni čiji je utisak i izveštaj najverodostojniji, a to su ugroženi ljudi koji žive dole. Znači, da li je u Iraku nastao rat zato što neko ne želi više da dolar bude mera vrednosti, pa je to razlog za insceniranje sukoba koji se dešava, o čemu danas govori i bivši direktor Uprave federalnih rezervi, gospodin Alen Grinspen, ili su tamo zaista ugrožena ljudska prava, ili je razlog što nisu definisani kriterijumi za pokušaj nametanja mira i demokratije kako to rade danas Sjedinjene Američke Države?
Nemojte da mislite da je ovo širenje priče. Ovo je, jednostavno, pokušaj da vas uverimo da, koliko god su vam moralni službenici, koliko god da su obrazovani, objektivni, nije dovoljno da se rizik o proceni da se neko lice vrati u njegovu zemlju svede na ličnu procenu čoveka koji o tome odlučuje i koji neće nikakvim aktom i potpisom stati iza te svoje odluke, koja može da proizvede vrlo krupne posledice. To što vi ovaj amandman tretirate samo s one druge, negativne strane, bojeći se da nećete biti u stanju da o tome odlučite, pa kažete - ako se to u postupku ne utvrdi, znači, moramo da ga proteramo, u stvari, govori o vašem strahu da niste u stanju da u zakonskom postupku i u određenoj proceduri ove činjenice utvrdite. To proizilazi iz obrazloženja koje ste napisali. Da vam kažem, nema tog građanina Srbije kome treba pravni fakultet. Svaki građanin koji ima zdravu logiku zna da nije dovoljno da se utvrdi obrazloženje, nego činjenice.
Nije dovoljno i nije važno kako ću ja da obrazložim da li postoji rizik, potrebno je da se utvrde činjenice da li taj rizik zaista i postoji.
Prethodni amandman kolege Nemanje Šarovića i ovaj koji sam ja podnela, u ime SRS-a, govori o neophodnosti da se taj rizik precizno i u postupku utvrdi. Molim vas da vrlo ozbiljno pristupite odlučivanju kada budete odlučili da odbijete jedan ovakav amandman. Hvala vam.