Javljam se po članu 104, po povredi Poslovnika, i molim vas, gospođo predsedavajuća... (Predsednik: Molim gospodina Sulejmana Spaha da ne lupa i ne ometa govornika.) Po članu 104 želim da, reklamirajući povredu Poslovnika, u stvari odgovorim gospodinu Krasiću: Da ste ćutali, ostali biste filozof. Ovako ste, u svojstvu predsednika Odbora za finansije, pokazali dva nedostatka - neznanje i nepažnju.
U jučerašnjoj diskusiji o DRI rekla sam da je ovoj skupštini dostavljen predlog završnog računa za 2007. i 2006. godinu i, doduše, iako o njima nije raspravljano, znači nisu mogli postati zakoni, što je svima ovde bilo jasno, vama je to ostalo nejasno i meni je zaista žao ako sa takvom stručnošću budete vodili i Odbor za finansije. Toliko.

Poštovane kolege, poštovani građani, izneću stav poslaničkog kluba Napred Srbijo o Poslovniku Državne revizorske institucije i odmah ću reći da ćemo mi biti uzdržani prilikom glasanja o ovom poslovniku. Ne zato što imamo krupnih primedbi na sam poslovnik, već zato što zakon iz kojeg je proizišao poslovnik ima niz nedostataka koji mogu onog ko u ime Državne revizorske institucije bude radio ovaj posao učiniti neuspešnim a da on za to nije kriv, i to iz više razloga.
Pitam se da li može partijski profilisan organ da sačuva čast struke, odnosno da li će oni sa najvišim zvanjima i licencama, koje su stranke predložile, a samo formalno preko odbora, imati profesionalne časti da prave stvari označe nezakonitim ili netačnim u izveštajima i na mestima gde budu radili kontrolu.
Moj najveći strah i razlog naše rezervisanosti što ćemo za ovaj poslovnik biti uzdržani je to što su toliko široko definisane nadležnosti da one, jednostavno, moraju da ugroze efikasnost rada ovog organa. Ali, ja se iskreno nadam da ćete vi, gospodine Sretenoviću, kao prvi čovek ove institucije, smelošću da sami odredite prioritete, izbeći zamku u koju vas uvlači sama širina, po zakonu definisana, posla koji imate.
Državna revizorska institucija treba da se bavi kontrolom: Narodne banke, političkih stranaka, svih fondova, javnih preduzeća, međunarodne pomoći i donacija i kontrolom svih fizičkih i pravnih lica koja imaju bilo koju vrstu poslovnog odnosa sa nekim državnim organom ili javnim preduzećem. Svakome je jasno da bi trebalo da imate nadljudske sposobnosti i ogroman broj ljudi koji su zaposleni ili onih koje ćete angažovati po ugovorima da bi očekivanja koja javnost ima od vas i one nadležnosti koje vam je zakon definisao uopšte mogli da ispunite.
Znači, nijednog trenutka nemam ličnu sumnju u bilo kog pojedinca. Ali, mislim da nije slučajno što je ovako široko definisana nadležnost Državne revizorske institucije, jer nemogućnost da se odgovori ovim obavezama u svakom trenutku može poslužiti političkim partijama koje su ove ljude predložili da ih optuže za neefikasnost i kao takve smene sa mesta na kojima se nalaze. Daj bože da se to ne desi postojećem sastavu Saveta Državne revizorske institucije.
Sasvim je poznat sindrom da vas zatrpaju poslom da ne biste videli šta je najbitnije, ali zato izražavam nadu da ćete vi, a to zaključujem po tome što ste krenuli sa kontrolom od budžeta, zaista imati snage, a imate i našu podršku, da definišete prioritete i krenete sa poslom tako da Državna revizorska institucija ne bude oklevetana neuspehom u javnosti. Čak i da vi postignete posao koji vam je zakonom definisan i da vam ovaj poslovnik omogući da ga radite, bojim se da u onom drugom koraku ne doživimo zajednički neuspeh, a koji zavisi od toga da li će neko snositi odgovornost za nezakonito trošenje novca u javnom sektoru, a po vašem izveštaju.
Ako niko ne bude odgovarao, postaviće se pitanje šta je svrha Državne revizorske institucije. Da se ne ponovi praksa gde su utvrđene nepravilnosti po Zakonu o javnim nabavkama gde je jedan od sudova, kada se upustio u ocenjivanje te nezakonitosti, svoju kaznenu meru sveo na opomenu jer bi novčana kazna za prekršioca bila teška, jer je to državni organ pa, eto, štitimo državu time što onoga ko je u ime države učinio nezakonitost ne kažnjavamo.
Hrvatska se već suočila s tim problemom i ovo je opasnost koja realno stoji čak nad budućim rezultatima Državne revizorske institucije u smislu izvesnosti kazne za onoga koji nezakonito bude raspolagao javnim sredstvima.
Imam generalno primedbu na vreme kada je zakon donošen i na rešenja koja su u njemu definisana zato što su se autori zakona više rukovodili time da ličimo na svet, da imamo zakon i da se ne razlikujemo od drugih, samo zato što imamo tu institucionalnu pretpostavku da kontrolišemo trošenje javnih sredstava.
Međutim, suština našeg postupanja, kao odgovorne države, po pitanju ulaska u EU, po pitanju kontrole i ovog zakona koji smo kao poslednja država (računajući zemlje u okruženju, EU i svet) ustanovili je sledeća: da li mi treba da vršimo kontrolu trošenja javnih sredstava zato što tako rade i drugi ili zato što vodimo računa o svakom javnom prikupljenom porezu i sredstvima zbog nas samih, dajući primer odgovornog trošenja javnih sredstava.
Znači, ne zbog sistema ugledanja, ne zato što to rade drugi, nego što je ovo jedini način da se izborimo sa korupcijom kao najgorim vidom načina trošenja javnih sredstava, ali i nezakonitim trošenjem javnih sredstava.
Molim javnost, molim stručnjake da ne preteruju sa očekivanjima kada je u pitanju Državna revizorska institucija u smislu obuhvata kontrolisanih subjekata. Nećete vi moći da stignete u svako javno preduzeće, ali ako se svi slažemo da riba smrdi od glave, ako mi budžet, koji je polazna osnova i mesto odakle kreću i pare i pojave, i novac koji se uliva i način na koji se troši, vi ćete kontrolom, ali i kaznama, odnosno potezanjem odgovornosti za one koji u ime države troše novac, drugima dati dobar primer, ili što bi naš narod rekao "strah ovce čuva".
Znači, strah od moguće i izvesne kazne za svakog onog ko ne troši novac na pravi način treba da pokažete vi, načinom kako ćete raditi vaš posao. Da li vam zavisnost koju imate u finansijskom smislu i obezbeđivanju uslova da to radite to omogućava? Odgovor je ne. Plate koje su vam definisane, sredstva koja su vam na raspolaganju, to vam ne omogućuju.
U ime poslaničkog kluba Napred Srbijo zaista sam zahvalna gospođi Dragutinović za usvajanje amandmana na korišćenje prostora u državnoj svojini, gde Vlada odgovara za određivanje prioriteta korišćenja u smislu - važna nam je Državna revizorska institucija, ne može sedeti u slobodnoj sali u Skupštini Republike Srbije.
Upravo sam time bila rukovođena i to je bilo obrazloženje amandmana u trenutku kada sam takav amandman podnela. Zaista očekujem da ono što nemate u startu, visinu plata, ali vi ih ne možete imati jer se one određuju u odnosu na predsednika i potpredsednike Skupštine...
I neka javnost čuje da su one izuzetno male. Kada se upoređuju vaši revizori, ono što bi trebalo da prime, i plate komercijalnih revizora, znate li kakav je odnos plata?
Revizor u Državnoj revizorskoj instituciji bi trebalo da ima između 80.000 i 90.000 dinara, vrhovni organi, a plate komercijalnih revizora se kreću u veličinama od tri do pet hiljada evra po revizoru.
Pa vi sad vidite motivisanost za bavljenje ovim poslom i da li mi treba ovakvoj instituciji da omogućimo uslove za rad u prostornom, institucionalnom i finansijskom smislu, ili ćemo im ostaviti da rade po sopstvenoj savesti. Nije dobra država koja nema uređene institucije, već njen rad zavisi od volje i savesti pojedinaca.
Posebno želim da ukažem pažnju na sledeće. Ako se pitate koji je posao Državne revizorske institucije, reći ću vam na jučerašnjem primeru priče oko penzija, mogućnosti da se one povećaju, kako je moguće da se mi sporimo, a postoje navodno nesporni podaci. Oni koji kažu da nema nijednog završnog računa, nisu obavešteni. Mi smo, kao poslanici, dobili dva - za 2007. i 2006. godinu. Zaista nismo o njima raspravljali, ali imamo neke podatke da bismo mogli da vidimo šta je planirano a šta realizovano.
Kada uporedite plan, budžet za 2006. i 2007. godinu, srešćete se sa najmanje dva zapanjujuća podatka, koliko je sredstava namenjeno kao transfernih Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i podacima koji su zvanično izašli iz te iste Vlade koja je taj završni račun dala. U 2008. godini za penzije je trebalo obezbediti 380 milijardi dinara. Od toga je, po tim podacima, 104 trebalo da se iz budžeta, kao transfer (znači, jedna četvrtina penzija se finansira iz budžeta), usmeri u te namene. Kada otvorite tu knjigu sitnu koja se zove završni račun i plan, vi dolazite do razlike od preko 20 milijardi dinara.
Kako je moguće da se to desi? - pitate se vi. Objasniću vam na primeru poslaničkih paušala. Od 2006. do 2009. godine se za poslaničke paušale, na stavci 417, budžetira 70 miliona dinara više nego što to zaista treba. Poslanički dodatak, tzv. paušal, koji iznosi 30.000 dinara, puta 250 poslanika, puta 12 meseci i plus porez - iznosi 138 miliona dinara. U budžetu, kao planu, piše 210, a u realizaciji piše ono što je zaista isplaćeno - 138 miliona dinara.
Obaveštavam građane da 70 miliona dinara 2007, 2008, a 2006. godine je ta razlika 30 miliona, na kraju godine, kad se nama ne isplati, odlazi nekuda. Poslanicima pljuvanje, šamari, novinski natpisi, a ja pitam gde je 70 miliona dinara koji se pišu uz poslanike, a vrate Vladi da uradi s njima ko zna šta.
Šta je sa 70 miliona uočenih problema, a koliko je što ne vidimo, jer nemamo završni račun, npr. za 2008. godinu, što nemamo podatke o tome šta je završni račun fondova i svega onog što se iz budžeta finansira? – na to pitanje tražićemo odgovor od Državne revizorske institucije.
Ono što se zove odgovornost ekonomiste, pa i mog kolege Vujadinovića, koji je juče objašnjavao odnos penzija i plata, govori o tome da se delimičnim iznošenjem čak istinitih podataka stvara potpuno pogrešna slika u javnosti.
Gospodine Vujadinoviću, u odnosu na šta - plata? Da li po švajcarskom ili kom modelu, do kog meseca, u kom trenutku? Predsednik države ima pravo da kaže - moj tim kaže.
Kolege koje nisu ekonomisti imaju prava da kažu – ja nisam ekonomista, ta mi materija nije bliska, ja se u to ne razumem, rekli su mi. Ali, vi, ja, Državna revizorska institucija, mi ne smemo zbog političkih poena da žrtvujemo profesionalnu čast, čak i kad delimično iznosimo istinite podatke.
Celinu podataka, da se zna da li su penzije, onih 10% povećanja, finansirane iz nekih privatnih fondova ili su rezultat veće stručnosti ove Vlade ili boljeg gazdovanja sredstvima, bilo bi moguće dobiti samo kad bismo imali jedan celovit izveštaj Državne revizorske institucije i ja to od nje očekujem. Ali je najmanje što očekujem da kažete da je to usklađivanje penzija rezultat zahteva pete i šeste revizije MMF, koji je tada tražio nov zakon o stečaju, izmenu osnova penzija onog sistema, ali i izmenu Zakona o privatizaciji, koji je ionako loš.
Možda mi možete reći - dobra su bila zakonska rešenja, ali su ona zloupotrebljavana u praksi. Od Državne revizorske institucije očekujem da se te zloupotrebe otkriju, a danas se pitam kakvi su to novi zahtevi od strane MMF-a o kojima se ćuti. Kaže se samo 1,5% deficita od bruto društvenog proizvoda i strukturna reforma. Ta strukturna reforma je dovela do ovog nivoa zaposlenosti koji danas imamo.
Ali, niste nam rekli da je taj MMF 28. maja prodao 403 tone zlata, zbog svoje likvidnosti, da bi mogao nama da pomogne. Hoće li pomagati u našu korist ili u korist kreditora koji su ga osnovali - to je njihov problem. Naš je da ne radimo neophodne mere u njihovom interesu i po nalogu, po pritisku, nego u sopstvenu korist.
Kada kažem da Državna revizorska institucija treba da ima finansijske uslove da radi, očekujem da, ako se upoređuje sa Skupštinom, i Skupština ima te uslove za rad, a ne da joj izvršna vlast udeljuje za troškove i za rad, jer ništa ne poništava slobodu čoveka kao nedostatak novca za život ili njegovo ograničavanje.
Očekujem da sve moguće probleme na koje ćete nailaziti rešavate bolje nego što vam piše u čl. 47. i 49. ovog poslovnika, gde u članu 47. kažete (sitnicu iznosim) da ćete vaša mišljenja objavljivati u priručnicima i stručnim časopisima. A kojim i po kom kriterijumu? Prvo u nekom drugom, pa onda u nekom trećem. Na ovim sitnicama favorizovanje može da bude loš primer za ugledanje.
Ako nije dosledno izvedena klauzula zabrane konkurencije iz ugovora o radu, gde se zloupotrebljavaju povlašćene informacije, pa smo imali slučaj Đelića, pa imamo mnoge slučajeve, zašto ste vi ovako nežno rekli - da onaj koji je radio u Državnoj revizorskoj instituciji ne može da zloupotrebljava podatke do kojih je došao radeći taj posao? Ne piše koliko dugo, ne piše kako će biti kažnjen ako zloupotrebi te podatke.
Znači, ako se borite za zakonitost trošenja, morate krenuti od sebe. Imaćete našu podršku u tome, ali kada budete pokazali da tu podršku zaslužujete. U ovom trenutku se od poslaničkog kluba Napred Srbijo ona svodi na uzdržanost po ovom poslovniku. Hvala.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, po prvi put koristim institut članova 225. i 226. Poslovnika, želeći da ovde postavim jedno pitanje i dam jedno obaveštenje, a smatram da se tiče izuzetno važne stvari, a to je realizacija strateškog partnerstva sa "Fijatom".
Zahvaljujući obećanju o dovođenju "Fijata" vladajuća koalicija je dobila izbore, nije reč o nevažnoj stvari, i to u vreme 2008. godine, kada je svetska finansijska kriza već pokazivala svoje negativne efekte i kada je već bilo jasno da će se efekti te krize odraziti, pre svega, na automobilsku industriju u zemlji u kojoj je to motor razvoja, ali i na evropskom tržištu, pa i na firmu od koje smo mi očekivali strateško partnerstvo.
Predizborni trik, koji se ne može drugačije zvati, u trenutku obećanja bio je besplatan, da bi se kroz navodnu realizaciju projekta ispostavilo da on košta dvesta pa trista miliona evra, i to budžet Republike Srbije.
Koliko će koštati budžet grada Kragujevca zbog odricanja od budućih prihoda, o tome neću govoriti u ovom trenutku.
Predsednik Republike, gospodin Tadić, birajući vreme, vrlo pažljivo bira i reči kako će nam saopštiti da se čitav projekat odlaže za deset meseci, a pod izgovorom svetske finansijske krize.
Sada postoji i potreba da u ovom domu intervenišemo pitanjem da li je moguće da u ovoj državi niko ne snosi odgovornost zato što neobično veštim predstavljanjem obećanja obmanjuje građane Srbije koji su mu upravo zbog toga dali pravo da formira Vladu i vodi ovu državu.
Nedopustivo je da vam je još 15. decembra gospodin Tomislav Nikolić, šef kluba "Napred Srbijo", postavio pitanje, stenogram od 15. glasi: "Tražim odgovor od predsednika Vlade šta je do sada urađeno na ispunjavanju obaveza iz ugovora, iz predizbornog ugovora sa italijanskom fabrikom automobila", a vi ste tvrdili da je sve u redu i da do odlaganja neće doći.
(Predsednik: Vreme.)
Rezultat je da je fabrika ispražnjena zbog navodnog renoviranja, da radnici primaju plate iz budžeta Republike Srbije i da od najavljenog projekta još uvek nema ništa.
Dokazujete građanima da marketing može da pobedi stvarnost.
Molim vas, najmanje što dugujete građanima, ako su vas obmanuli u ovom strateškom partnerstvu, jeste da vi snosite posledice za neopreznost i odgovornost prema građanima, a najmanje je da gospodin Tadić, gospodin Cvetković i Dinkić, kao idejni tvorac koji je "Citadeli" za ovo platio preko milion i nešto evra, podnesu ostavke za ovaj trik za koji...
(Predsednik: Vreme.)
...građani ne treba da snose štetu. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani, mislim da je ovo jedan od mnogobrojnih razloga zbog kojih sam izbegavala da na ovu temu govorim kao o nečemu što je bilo i o čemu se nismo dogovorili, računajući da ćete jednom prestati da zloupotrebljavate izgovor koji se zove neispunjeno obećanje delu koalicije koje se ticalo povećanja penzija.       
Videvši da vi nemate nameru da to koristite kao izgovor prvi i poslednji put ću pomenuti da smo 21. maja, u kabinetu Slobodana Lalovića, gospođa Zora Simović ispred DSS-a, ja, Jorgovanka Tabaković, tada ispred Srpske radikalne stranke, a po ovlašćenju Tomislava Nikolića, i gospodin Mrkonjić, koji je ispred vaše koalicije trebalo da bude prisutan, ali se izgovorio nekim obavezama, razmatrali elaborat koji je uradila tada vladajuća stranka DSS o efektima dodatnih 20 milijardi dotacija za period juli - decembar 2008. godine.
Srpskim jezikom i jezikom činjenica rečeno, obezbeđeni su izvori da se penzionerima povećaju penzije 10%, i to od jula meseca, a neka penzioneri izvade iz fioke svoj ček, ako su zaboravili kada su dobili povećanje od 10%, i iz kojih se sredstava obezbeđuju izvori do decembra, sa mogućim projekcijama kako da se vidi šta sa zahtevom od 70%.
U toj analizi, bitno je da vam kažem, mogući izvori dodatnih sredstava za Fond PIO bili su utvrđeni po stavkama iz budžeta koje nisu bile iskorišćene, znači, ne prenamena za nešto važnije, ne da se da penzionerima a ukine deci, nego sa stavke - sredstva NIP-a u iznosu četiri milijarde, od kojih su do 20. aprila utrošene samo dve milijarde dinara (planirano je budžetom 34, a utrošeno dve); tražili smo koliko je obaveza po ugovorima preuzeto, da znamo koliko je slobodnih sredstava za usmerenje; imali smo na razdelu 15 - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja sa turizmom, klasifikacija 451, skijališta (nikome ne bi smetalo da se odatle uzeo novac) 1,22 milijarde, i koliko sredstava treba da se već stvoreni deficit u Fondu PIO pokrije. Znači, jedna sažeta analiza na četiri strane, sa konkretnim pozicijama odakle da se ta sredstva usmere.
Pored toga, rađena je sublimirana analiza u ministarstvu, gde stoje varijante od kada bi se krenulo sa povećanjem i koliko bi to sredstava bilo.
Pored ovoga, sa čime su se saglasile i DSS i tada SRS, ja sam, po ovlašćenju gospodina Tomislava Nikolića, izašla sa dodatnim predlogom da se ponudi trenutno povećanje penzija koje su ispod 17.000 dinara i da povećanja idu po opadajućim stopama. Na primer, za one koji imaju ispod osam da rast bude 40%, do 10.000 da se poveća penzija 30%, 12.000 dinara - povećanje 20%, a oni koji imaju najvišu penziju od 14.000 dinara da dobiju samo 10%. Čak smo dogovorili varijantu da ne čekamo izmenu zakona, nego da odmah idemo na primenu takve mere i da se to nazove socijalnom pomoći.
Nije reč o drugom budžetu, drugim sredstvima, drugim izvorima. Reč je o tome da vam je to poslužilo kao dobar izgovor da sačinite koaliciju kakvu ste sačinili. To je vaša odluka i to je vaša stvar, ali nemojte, zaista, govoriti neistinu, jer to nije časno ni prema nama, ni prema građanima. Hvala. (Za vreme izlaganja narodne poslanice Jorgovanke Tabaković poslanici SRS lupali su u klupe.)

U ime poslaničkog kluba "Napred Srbijo", Srpske napredne stranke, mogu da vam kažem da set od sedam zakona koji su bili prateći uz budžet, usvajan krajem prošle godine, mogu da se sažmu jednom karakteristikom, u jednoj rečenici - da država ipak više voli bogataše.
Jer ono što je set ovih sedam zakona karakterisalo u smislu promene predloga od 8. decembra, kada nam je stigao prvi predlog zakona do 31. decembra, kada je Vlada u iznudici povukla set zakona i vratila ih Skupštini na odlučivanje, desila se jedna promena koja vrlo bitno govori o odnosu Vlade prema budžetu, prema građanima kao potrošačima, kao poreskim obveznicima i mnogo govori o sebi kao Vladi koja najviše brine upravo o bogatašima.
Kako se desilo, pitam Vladu i odsutnog ministra finansija, koja ne može povodom ovih zakona da dobije pohvale, da predlog da se akcize na kafu sa 30% povećaju na 40% u međuvremenu izbriše? Moram da obavestim građane da sam prosto imala nevericu kada sam u štampi 5. januara pročitala da Vlada odustaje od tog predloga, i to, nije nebitno, na predlog gospodina Dinkića, objavio je "Pres" 5. januara, i to je prihvaćeno od strane ministra finansija, predsednika Vlade i predsednika države, sa obrazloženjem da će to povećanje akciza bitno uticati na kućni budžet.
Poštovani građani Srbije i kolege poslanici, po izjavi proizvođača kafe, predsednika Upravnog odbora "Droga" Kolinska, u čijem sastavu je "Grand kafa", gospodina Slobodana Vučićevića, iznet je podatak da bi promena akcize sa 30 na 40% dovela do poskupljenja kafe po kilogramu od 12 do 14 dinara.
U Srbiji se potroši godišnje 34 hiljada tona kafe. Prosečna potrošnja po glavi stanovnika se kreće od 4,2 do 4,5 kilograma kafe.
Prosečna srpska porodica troši kilogram kafe mesečno, a tih porodica ima 2.700.000. Govorim o verodostojnim podacima koji su potpuno zvanični. To znači da se pod udarom na kućni budžet podrazumeva 12 do 14 dinara većeg troška na kilogram kafe mesečno.
Šta govori o sebi Vlada koja ovako obrazlaže gubitak od 5,5 miliona evra u budžetu, a pri vrednosti kursa 85 dinara za evro, koliko je ukalkulisala prilikom vraćanja svojih kredita koji stoje u budžetu? Ima li Vlada Republike Srbije pravo, njen ministar finansija, vi koji ovo danas branite, zastupate, da u budžetu umanji prihod od 5,5 miliona evra, sa obrazloženjem da će građanima biti udar na kućni budžet 12 do 14 dinara mesečno?
Nije sad tako strašna drskost kojom obmanjujete javnost i ono što ste poslanicima uradili od 8. do 31, menjajući Predlog zakona. Pitanje je - ko je izašao sa predlogom da se akciza poveća? Ko to preti proizvođačima kafe da će imati problema? Ko ih je držao u uverenju da će njihov proizvod da poskupi? Ko je i na čiji nagovor odustao od takvog predloga i ko će se kome zahvaliti za ono što znači da u budžetu neće biti 5,5 miliona evra?
To je osnovno pitanje koje želim da građani čuju, a postavljam Vladi - čijim se interesima rukovodite? Da li su važni poreski obveznici, potrošači koji uredno pune budžet, ili su važni proizvođači kafe, kojih ima dva, najveći su u zemlji, Grand kafa i Donkafa, od kojih je jedna izraelsko-švajcarska kompanija.
Njen generalni direktor vrlo iskreno 2007. godine, kada smo im smanjili akcizu na kafu ovde jula, gospodin Arik Gilboa kaže da veliki politički i ekonomski rizici posla kojim se on bavi, kao menadžer Donkafe, kao i nagle promene cene sirove kafe na berzi, promene kursa i ekonomski neopravdane takse, jesu rizici s kojima oni računaju. Ali, kaže on, ako firma uspe da izgradi brend i poverenje partnera i potrošača, onda ćete sa njima deliti rizik i neće vas napustiti u kritičnim situacijama.
Ako jedan veliki proizvođač kafe računa na taj rizik i ne brine što će ta cena da učini da njegov proizvod bude skuplji, koji je, uzgred budi rečeno, za tri godine poskupeo 200%, pri inflaciji od svega 45%, zašto vi brinete toliko za njih? Da li se u tom postupku sažima sva priča o Vladi koja postoji na pohlepi, proviziji i sukobu interesa?
Nije ovo jedna epizoda, ovo je princip poslovanja koji treba da nas zabrine sve ozbiljno. Jer, ako gospodin Vučićević 2007. godine, kada smo smanjili za tih istih 10% akcize opterećenje na kafu, kaže da niko ne treba da očekuje pojeftinjenje kafe, zato što to iznosi svega 2% u ceni kafe koja će se naći na polici, zašto je kada to treba da se vrati, sada tih 2% veliko, da se brinemo za proizvođače kafe, i to "Drogu Kolinska" i "Donkafe"?
Koliki je broj ljudi zaposlen u proizvodnji kafe? Kakva je to strateška proizvodnja da dobija takav značaj, da ovu vladu nije sramota da promeni Predlog zakona o akcizama i izađe sa ovakvom neprimerenom zaštitom jedne proizvodnje?
Zašto uopšte država mora da ide sa povećanjem akciza? Zato što nam šalju još jednu neprimerenu i nedopustivu poruku u trenutku u kojem se nalazimo. Želimo u EU da uđemo na način kako nijedna zemlja nije ušla. Tu autentičnost i jedinstvenost dokazujemo jednostranom, prevremenom primenom Prelaznog sporazuma.
Šta u nekom sledećem dogovoru, aranžmanu bilo koje vrste, političkom, trgovinskom, ova zemlja može da ima kao odstupnicu u pregovaračkoj poziciji, ako nudite ono što niko od nas ne traži? Da li vredi poruka - želimo u Evropu toliko da ovaj budžet treba da bude uskraćen za 24 milijarde dinara, po vašim izjavama, odnosno 250 miliona evra, zbog čega ulazite u nove troškove poreskog postupka, promenu poreskog sistema, što ovo jeste, ulazite u nove troškove prikupljanja i obračunavanja poreza.
Još jedna poruka, da mi nemamo minimum ekonomskog, političkog i nacionalnog dostojanstva, želeći da uđemo u integrativne procese kakva je i EU. To nas je dovelo do toga da idete sa povećanjem akciza ne na alkohol, zašto niste išli na alkohol, i on kao kafa ima tretman luksuza, idete samo na povećanje akcize za pivo i na povećanje akciza za cigarete, što jeste dopustivo iz zdravstvenih razloga i tretmana te robe kao luksuza.
Da li ste razmišljali koliki je udar na kućni budžet kad je za 10 dinara po paklici cigareta poskupeo svaki proizvod duvanske industrije, kad jedan pušač koji puši samo paklu cigareta dnevno za 30 dana ima trošak od 300 dinara. Šta je to 12 dinara za kafu prema 300 dinara u jednoj kući pušača, gde puši npr. samo jedan član familije?
Priča o tome da razmišljate o potrošaču je potpuno neprihvatljiva. Odmeravanje ove akcize znači da se oni koji puše, oni koji piju alkohol, ne mogu lako lišiti tih svojih navika i neće od njih odustati bez obzira na povećanje cena. Zato i idete na ovaj izdašan porez.
Ali, odlično znate, i proizvođači kafe kojima idete na ruku, i proizvođači duvana koji se navodno bune, da iskustvo iz BiH govori da ipak pada potrošnja ovih proizvoda kojima rastu cene zbog povećanja akciza. Ta želja da zaštitite proizvođače nije istovremeno i želja da zaštitimo privredu Srbije, kada idemo na jednostranu primenu.
Jer kad kažemo - štitimo privredu - štitimo sasvim konkretne ljude koji rade u nekim fabrikama, njihove porodice, njihove plate, njihovu kupovnu moć. Vi u ovim predlozima zakona nemate nijedan podatak kvantifikovano, koliko to za budžet znači novih prihoda, koliko to znači novog opterećenja.
Čak ima, izvinite na izrazu, suludo obrazloženje, gde se izvinjavate poslanicima što ove izmene u Skupštini činite zakonom. Kao, pokušali ste na neki drugi način to da promenite, pa ne može, nego eto zakonom moraju da se promene ove odredbe.
Neverovatno je da ta ekipa, koja verovatno u Vladi radi ove poreske zakone, nema mnogo sličnosti sa onima koji su radili budžet. Uradili su ga do te mere drsko, ne obrazlažući nijednom cifrom šta to znači za budžet, za potrošače i za konkretne industrije, da jedini mogući odgovor na ove vaše zakone znači da se protiv njih obavezno mora glasati.
Šta znače ostali predlozi? Idete sa Predlogom zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda, pa će u 2009. godini od oporezivanja biti izuzeta štednja, što se mora pozdraviti, jer ova država mora da se razvija na štednji, a ne na kreditima i ne na emisiji novca.
Međutim, od koga očekujete ozbiljnost i analitičnost, od nas, od poslanika, ako nijednom brojkom niste rekli koliko će budžet biti umanjen za taj iznos poreza, ili te podatke čuvate za vaše okrugle stolove, za sastanke sa nekim stranim investitorima? Ovaj dom i ovi ljudi ovde ne zaslužuju, ne da nas ubedite, da nam obrazložite jednom brojkom koliko to iznosi.
Nešto što moram da primetim i nije sitničavost, kad kažete - oslobodićete poreza štednju, vi nijednog trenutka ne govorite o tome da treba posvetiti pažnju visini kamata koje se nude na štedne uloge.
Ovo je trenutak, dok u borbi za štednju neki nude izuzetno visoke kamate na štednju, koje će ovoj i ovakvoj privredi izuzetno poskupeti kredite. I kada se budemo pitali - zašto neko ugrađuje tako skup kredit u proizvod koji nudi na ovom tržištu, koji nije konkurentan onima koji dolaze iz Evrope, setićete se da sam vas upozoravala da i ovo oslobađanje mora biti selektivno.
Moramo krenuti sa stimulisanjem realnih kamata i oslobađati od poreza: da, štednju, da, katastarski prihod iz 2008. i 2009. godine, ali razmislite da li treba stimulisati trgovinu hartijama od vrednosti u trenutku kada ceo svet shvata da trgovina papirima ne znači da se iz ničega može stvoriti nešto.
Mi kao država moramo vrlo ozbiljno da se odnosimo prema onome što se zove proizvodnja, a ne da nam danas kada nudite carinsku tarifu kažete - snižavamo kamate za one proizvode koji se i inače ne proizvode kod nas. Da, mnogo toga se više ne proizvodi kod nas, jer je liberalizacijom, nedostatkom kreditne podrške veliki deo domaće proizvodnje uništen i sada se hvalite da omogućujete uvoz kombajna i traktora u sklopovima, pa se ovde tako montirani mogu, kao, lakše prodavati.
Izlazite sa carinskom tarifom gde se smanjuje porez na automobile iz uvoza, nove i stare, sa 20%, ne na onih obećanih deset kako je Dinkić govorio, nego na 12,5%. Da li vi stvarno verujete da postoji veliki broj onih koji će potrčati da kupuju automobile ili onih koji treba da za egzistencijalne potrebe, a to su hrana, lekovi, gorivo, grejanje i prevoz, obezbede sebi platu?
Koliko su poskupeli ti proizvodi i koliko oni učestvuju u troškovima svake porodice pojedinačno? To je posao države. To je briga Vlade, a ne izaći sa carinskom tarifom, gde zaista po onoj priči Marije Antoanete kažete - narod nema hleba, a ona kaže - dajte mu kolača.
Mislim da ovo u velikoj meri govori o neodgovornosti vas koji izlazite sa ovim rešenjima i da set od sedam zakona koji prate budžet govori o tome da je Vlada zaista u zadnji čas, u unutrašnjem koalicionom neslaganju, izašla ponovo sa jednom Dinkićevom genijalnom idejom, o kojoj najbolje govori Luis Heren, direktor BAT-a...

... koji je u obrazloženju kaže da akcize koje će se povećavati na cigarete za njih mogu da znače veliki problem, jer iako u jednom delu znače predvidivost poslovanja, sa druge strane ipak nose određene probleme. Jer, tvrdi gospodin Heren, nije moja izjava - "ima indicija da će posle usvajanja zakona o besplatnoj podeli akcija država prisiliti da kupimo akcije, te akcije, po cenama koje su znatno iznad tržišnih. Tako nešto imalo bi ozbiljne posledice na strane investicije u Srbiji. Mi jesmo spremni da platimo tržišnu cenu, a ne cenu koju definiše država.''
Trgovina u kojoj država sebi uzima akcize i prisiljava vlasnike duvanske industrije da kupuju akcije onih preduzeća, da priča o besplatnim akcijama ne bi bila tek priča, kao i mnogi genijalni potezi dosad svaliće se na teret građana samo kao potrošnja u kojoj država, koja ne ume da odmeri snagu poreskih obveznika troši mnogo više, idući na uništavanje supstanci proizvodnje i samih poreskih obveznika.
Da zaključim, ova država voli bogataše više nego građane, nego svoje poreske obveznike i više joj je stalo da od njih dobije zahvalnost nego da puni svoju poresku kasu. Zato mi za ove zakone nećemo glasati.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali u klupe.)

Kolege poslanici, građani Srbije, gospođo Čomić, kao predsedavajuća, po članu 225. hoću da obavestim sve kolege poslanike i koleginice, ali i javnost Srbije da je nameru, koju je Srpska napredna stranka kao klub Napred Srbijo izrekla prvog dana na početku rasprave o amandmanima, i praktično realizovala podnošenjem pisanog podneska na pisarnici u 16.40 časova o povlačenju iz procedure 28 amandmana od 33 koliko smo kao poslanički klub predali.
Četiri amandmana nam je u proceduri gospođa Dragutinović usvojila u ime Vlade i koristim priliku da kažem da nije reč o formalno-tehničko-redakcijskim amandmanima, nego vrlo važnim amandmanima kojima se uvodi nov red u gazdovanju prostorom za koji je nadležna i ovlašćena Vlada Republike Srbije.
Da se ne mogu otpisivati pozajmice iz budžeta bez kriterijuma i procedure, da se ne mogu propisima nižim od zakona uvoditi nove finansijske obaveze, odnosno isplaćivati, i da država konačno, kao Ministarstvo finansija, i nadležni odbori Skupštine dobijaju informaciju o imovini, odnosno o sredstvima ostvarenim u procesu privatizacije.
Od svih preostalih 29 amandmana, samo jedan će ostati u proceduri jer želimo da se narodni poslanici izjasne o amandmanu Tomislava Nikolića, podnetom na troškove pružanja pravne pomoći državljanima Srbije protiv kojih se vodi postupak u Tribunalu.
A svih 28 amandmana, koje su podneli poslanici Veroljub Arsić, Zoran Antić, prof. dr Zoran Mašić, Mićo Rogović, prof. dr Mileta Poskurica, Jelena Budimirović, Vučeta Tošković, Stefan Zankov, Ljiljana Miladinović, Predrag Mijatović, Božidar Delić, Dragan Čolić, Milan Knežević, Oto Kišmarton, Saša Maksimović i Gojko Radić, povlače se iz procedure, jer ne želimo da gubite vreme čak ni u izjašnjavanjima i ceneći to da je građanima Srbije vrlo važno da dobiju budžet za ovu godinu.
Nismo hteli da čekamo da se bilo ko drugi izjašnjava i pridružuje ovoj inicijativi, ali očekujemo da svi oni koji su pokazali konstruktivnost, to i praktično dokažu izjašnjavanjem da su im zaista interesi građana Srbije na prvom mestu.
Hvala.

Koristim ovaj amandman kao povod da podsetim na početak rasprave o amandmanima na Zakon o budžetu za 2009. godinu. Kao onaj ko nije trgovao ovim budžetom i svojim amandmanima na njega, Tomislav Nikolić je prvi saopštio da nećemo biti smetnja za usvajanje budžeta u zakonskom roku.       
U prvom mom obraćanju povodom amandmana na član 1. saopštili smo zahvalnost gospođi ministru Diani Dragutinović što je usvojila u ime Vlade četiri naša amandmana, tri odmah, jedan sa tehničkom ispravkom i, verujući da neću ni imati prilike da više govorim o amandmanima, načelno sam obuhvatila sve naše amandmanske redakcije na Zakon o budžetskom sistemu.
Juče je raspravu o amandmanima Tomislav Nikolić započeo pitanjem - ako postoji dogovor, zašto radimo subotu i nedelju, a ako neće biti usvojenog budžeta, zašto onda gubimo vreme, jer rasprava o njemu postaje bespredmetna.
U prevodu ili jasnije, gospođo Đukić-Dejanović, vama se obraćam, da smo ljuti ako je dogovor uspostavljen, naprotiv, raduje nas dogovor sa svim poslaničkim grupama da Srbija dobije budžet pre isteka ove godine, jer je to poruka sigurnosti za sve građane i poruka da smo svi dovoljno zreli da znamo zašto smo ovde i zašto radimo ovaj posao.
Imam drugo pitanje i prvi put izlazim iz okvira ekonomije za ovom govornicom.
Poštovani građani, kolege poslanici, ima među nama onih koji misle ne da su centar sveta, nego da su centar same vasione, da sunce zbog njih izlazi i zalazi, da su oni tumači parlamentarne demokratije i da samo oni imaju pravo na to koje su teme na dnevnom redu, koji se jezik koristi, kada neko treba da govori, da su oni vlasnici tuđih osmeha i tuđih suza, itd. i tome slično.
Misle da pravo za to dobijaju na republičkim i ostalim izborima, ali ne svi, nego samo oni, a da svi ostali, ja i svi vi ovde, i građani koji su nas poslali ovde, služe kao dekor i dokaz te snage, pa kada oni budu opsovani treba jedna kazna, a kada oni opsuju treba druga kazna.
Svakodnevno sam izložena ne dobacivanju, direktnom uznemiravanju gospodina koji je izazvao i Tomislava Nikolića danas. Nikada se nisam požalila ni vama predsednice, nikome, čak ni svojim kolegama u poslaničkoj grupi.
Danas je u tri sata ušao vičući na sav glas i nazivajući pogrdnim imenima i Tomislava Nikolića, i moje kolege i mene lično. Nema gospodina Jadranka. I mene, gospodine Jadranko, kao majku koja se tako i ponaša. Ne samo da imam decu, nego se ponašam kao majka koja ima razumevanja i za tuđu decu.
Da li oni koji misle da su oni centar sveta, da i mi ostali imamo neku granicu trpeljivosti? Očigledno da misle da nemamo. Srećna sam što sam svojim DNK nasledila neke osobine koje imaju mnogi ljudi, prosečne, normalne, ali sam vrlo srećna osoba što nisam imala od koga da nasledim, a ni u životu da razvijem dve osobine koje se zovu mržnja i zavist. To što nemam te dve osobine navelo me je da do danas ne progovorim o gotovo nemogućim uslovima funkcionisanja u ovoj skupštini.
Želim, i zato pominjem i ovaj incident danas u ovom svetlu, da ovo bude zaista poslednji put da za isto ponašanje postoje različiti aršini, da smo svi ovde ne da se međusobno provociramo i svađamo, jer građani od toga neće imati ni manji kurs, ni niže cene, ni sigurniju budućnost.
Mi smo ovde da usvojimo budžet i u tom smislu me raduje dogovor svake poslaničke grupe sa Vladom, u čije ime gospođa Dragutinović taj posao radi ozbiljno i odgovorno, kao i poslanička grupa Tomislava Nikolića Napred Srbijo.
Hvala svima.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, imam retku i neobičnu čast da povodom amandmana podnetih na zakon o budžetu obavestim javnost da je dobrom voljom ministra finansija, gospođe Dragutinović, a verovatno i ostale Vlade, po prvi put posao pisanja amandmana dobio smisao.
Iskreno, moram da kažem, po prvi put posao pisanja amandmana ima smisla. Dva od četiri usvojena amandmana su podnošena dve godine unazad i mislim da pokazuju suštinski drugačiji pristup trošenju i kontroli prilivanja sredstava u budžet.
Za te amandmane ranija Vlada nije imala smisla i ovo ću razumeti kao dobar početak zajedničkih napora da građanima omogućimo da, kada je sredstava nedovoljno, vodimo računa o svakom dinaru koji treba da ode na pravo mesto.
Upravo od toga ću i početi. U članu 9, nećete mi zameriti što u članu 1. govorim o članu 9, jer u stvari hoću generalno da prenesem kao stav poslaničkog kluba Napred Srbijo da nećemo odugovlačiti raspravom, koja nije besmislena, ali koja je urodila plodom usvajanjem amandmana i da ćemo od ostalih amandmana i rasprave o tome u onom trenutku kad to Vlada, odnosno gospođa ministar zatraži, jednostavno prekinuti rad i pustiti Vladu da završi posao po ovome.
Baš zato i koristim priliku da kažem da je Vlada usvojila amandman na član 9, gde smo tražili da ne može Vlada propisom, bilo kojim, da ustanovljava nove obaveze za koje nema sigurnosti da se iz tekuće budžetske rezerve mogu izvršiti.
Zaista hoću da verujem da je ovo dobar početak da priča o ''giljotini propisa'', koju slušamo već duže vreme od ministra Dinkića, nailazi na praktičnu primenu kod gospođe Dragutinović. To znači kad po zahtevu modernih evropskih pravnih sistema krenete u sasecanje viška zakona, uvek prvo krećete od odluka, uredbi, zaključaka koji su u nivou odlučivanja ministara i nižih organa od ovog doma. Znači, nižih od zakona.
Evo ga praktičan način kako budžet čuvamo od samovolje bilo kog pojedinca da nekim propisom, koji zaista može biti donet u najužem krugu, znači uredbama a na Vladi, troši ijedan dinar budžetskih sredstava.
Usvojen je i amandman na član 11, gde je Vlada predvidela da direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava koji koriste poslovni prostor ne plaćaju zakup u 2009. godini.
Rukovođeni problemima da je najveći deo prostorija koje su nekada koristili savezni organi, i republički, i dalje u posedu mnogobrojnih državnih organa, organizacija, uprava i agencija, zauzet, a da Državna revizorska institucija nema odgovarajući prostor, gde bi mogla da obavlja posao za koji se deklarativno zalažemo svi, mi u poslaničkom klubu Napred Srbijo, upravo rukovođeni ovakvom praksom i izgovorima koji se čuju u javnosti o nedostatku prostora, napisali smo amandman da Vlada ima rok 30 dana od dana donošenja Zakona o budžetu da napravi plan korišćenja i raspolaganja prostorom, i to po utvrđenim prioritetima.
Pa da vidim, gospodo kolege, dragi građani da li će se neko usuditi da zakonom propisanu obavezu, Zakonom o budžetu, ne izvrši i ne omogući npr. Državnoj revizorskoj instituciji prostor za rad, a znamo da svi očekujemo da krene od kontrole trošenja budžetskih sredstava i kontrole trošenja novca u javnim preduzećima, pa više nećemo imati priliku da nagađamo kakvi su nečiji završni računi, da li su nečije plate u skladu sa zakonom, dobićemo izveštaj od ovlašćenog organa koji smo ovde izabrali.
Vlada je takođe usvojila i amandman na član 12, gde je sebi dala pravo da izuzetno može da odluči da otpiše pozajmicu koju je dala iz budžeta nekom od budžetskih korisnika ili pravnih lica. Nama se učinilo da davati Vladi pravo da lišava budžet bilo kojih sredstava koja je trebalo u budžet da uđu, a bez kriterijuma, ne da nije dobro, nego je nedopustiv princip koji omogućava sprovođenje diskrecionih prava, gledanja kroz prste ili što bi narod rekao protekciju.
Da bi to izbegli, mi smo amandmanom tražili da to Vlada uradi, da ima pravo, ali da to uradi na osnovu kriterijuma koje će odrediti i utvrditi samo Ministarstvo finansija. Znači, ličiti budžet prihoda koji je evidentiran nije moguće i neko će i za takve odluke morati da stane potpisom na kriterijume, ali i na odobrenje svakom pojedinačnom korisniku sredstava. Tu nije kraj.
Ono što smatram najvećim uspehom gospođe ministra Diane Dragutinović je amandman na član 30, koji je inače regulisao slivanje 5% sredstava iz privatizacije koja idu za restituciju.
Podnela sam amandman, i to je taj ključni koji podnosim već treći put u Skupštini, da se u stvari uvede kontrola sredstava iz privatizacije koja do sada Agencija za privatizaciju uplaćuje u budžet tek pošto namiri finansijske savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, pravne savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, dok namire troškove prospekata, oglasa, objavljivanje u inostranstvu i svih pratećih troškova privatizacije, i tek onda taj kusur, za koji nikada ne znamo koliko je prvobitno do odbitka tih troškova zaista iznosio, uplati na račun budžeta.
Amandman na član 30. je usvojen i sada će ministar finansija, ali i nadležni odbori u Skupštini dobijati izveštaj sedam dana po izvršenoj kupoprodaji o tome koliki je to procenat sredstava.
Gospoda koja misli da će mene boleti grlo što pričam glasnije, da pored ove buke objasnim šta je to učinila opozicija i šta je naišlo na razumevanje kod Vlade, ovim samo pokazuje da je priča o novcu koji se u ovaj budžet sliva i troši, ponekad na štetu građana, manje važan od ličnog odnosa prema neshvaćenom kolegi ili koleginici, koji svoj angažman politički shvataju ne kao odnos mržnje, ne kao odnos ličnosti prema ličnosti, već kao odnos brige prema svojoj deci i prema pokolenjima. To što građani misle da pričam malo povišenim tonom, to nije čak ni dokaz moje energičnosti, koju evidentno posedujem u radu, to je potreba da me kolege u Skupštini čuju i zaista im se zahvaljujem na naporu koji ulažu da, i pored ove buke, čuju ono što imam da kažem povodom amandmana.
Međutim, gospođo ministar, ostaje još mnogo posla. Ostaje najvažniji posao koji generalno morate da prekinete, a to je da se pasivom finansira pasiva, da se dugovima namiruju dugovi, a to je praksa koju još uvek imamo u budžetu. Ostaje da prekinete praksu da nam se u budžetu pojavljuju garancije koje su pale na teret budžeta, a kojima je država garantovala inače neki važan infrastrukturni npr. projekat ili kapitalni izdatak. To kad garancija padne na teret, država ne gubi pravo da se regresira od onog za koga je garantovala.
Znači, neko javno preduzeće, Putevi Srbije, klinički centri, nije ni važno koji od korisnika, ostaje sa obavezom da izmiri svoj osnovni dug. Primedba je sledeća. Ako ste vi tražili od nas da glasamo ili čak neglasanjem, ali ovaj dom je morao imati većinu, da odobri takve kredite, a da nam niste dali procenu efekata tog kredita, procenu rizika isplativosti tih kredita - to pojačava sumnju u inače uobičajenoj praksi da garancija padne na teret.
Ako smo mi ovde odobravali određene kredite, a nismo znali koliko zaista koštaju, jer su te cene bile prikrivene, i ako ste dužni da samo onima koji kredite daju, na primer Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, Evropskoj razvojnoj banci, nemačkoj razvojnoj banci KFW, da njima dajete izveštaj o onoj jedinici za upravljanje projektom koja će na nivou nedelje imati sastanke, a uz ovaj budžet imamo jedan takav kredit. Znači, da nedeljno izveštavaju onoga ko daje kredit o upotrebi sredstava, o efektuiranju tih sredstava, o tome da li su ona namenski utrošena i da li idu za predviđena sredstva - dinamikom, rokovima otplate, pa zar i suviše tražimo, ako kroz formiranu Upravu za javni dug treba da ovoj skupštini, uz budžet koji, priznajem sa zadovoljstvom ima izuzetna tehnička poboljšanja, dostavite procenu efekata svakog od tih kredita, procenu rizika u smislu valuta.
Građani znaju, zbog podgrejane priče da li se zadužiti u švajcarcima, evrima ili dinarima, kada je bio u pitanju privatni dug, i onaj minimum kada se građanin zadužuje pa procenjuje da li je njegova plata dovoljna da preživi i da li ostaje nešto da otplaćuje kredit kada ulazi u kreditnu obavezu - valjda to može i država da uradi za narodne predstavnike. Znači, jedini razlog zašto insistiram na problemu dugova kao pasive iz koje se ponovo finansira pasiva, jeste upravo taj što pokušavate da računovodstvenim tehnikama, a pozivajući se na međunarodne računovodstvene standarde, u stvari prikrijete - da jedino od mogućnosti budžeta zavisi obim zaduživanja za nekoga ko zaista želi da vrati kredite.
Jedno je ako imate nameru da budemo idealni dužnik i da večito stojimo na šalterima nekih međunarodnih institucija koje i postoje i imaju smisla samo dok postojimo mi koji tražimo kredite. Ali sam uverena da budućnost ove države nije u tome da mi svoj razvoj baziramo na kreditima, nego na štednji, i da bi mi mogli i od građana da tražimo da u vreme krize troše onoliko koliko zarađuju, vi morate da shvatite da budžet zavisi od prihoda, budžet zavisi od plata građana.
Ako se njihovi poslovi budu gasili, ako nema plata, neće biti ni prihoda u budžetu, neće biti ni sredstava za povraćaj kredita. Kako god vi vodili, vanbilansno, bilansno, u odvojenoj tabeli - dug je dug i mi moramo građane vaspitavati da se samo od štednje može živeti dugo, pošteno i mirno, a budžet je prva lekcija na kojoj učimo da se treba prostreti samo onoliko koliki nam je guber. Hvala.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, gospođo ministar, amandman koji je podneo moj kolega Veroljub Arsić tiče se načina finansiranja deficita iskazanog ovim budžetom i glasi: "Potrebna sredstva za finansiranje rezultata koji je utvrđen u članu 1. ovog zakona i sadrži izdatke po osnovu otplate glavnica duga, u iznosu od 42,7 milijardi, obezbediće se iz privatizacionih primanja i donacija."
Baš iz privatizacionih primanja i donacija, kao postojećih i realnih izvora, jer se to uklapa u koncepciju našeg pristupa realnim izborima finansiranja ovog budžeta.
U Vladinom odgovoru stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što je, u osnovi, suprotan članu 10. stav 2. i odmah ću tu zastati. Budžetski sistem bukvalno na potpuno jasan način obesmišljava podnošenje amandmana, jer ako se jedna pozicija u smislu suficit-deficit ili promena nekih pozicija postavlja kao amandmanski zahtev, odmah reaguje crveno svetlo Zakona o budžetskom sistemu - to nije dopustivo.
Verujem da ćete vi taj deo Zakona o budžetskom sistemu menjati, ali mi je zanimljivo da vi amandmanom, kao obrazloženje za protivljenje, u stvari navodite naš zahtev. I piše da ako bi se prihvatio navedeni amandman izostali bi, pored izvora finansiranja predloženim amandmanom, i ostali - sad se mi ne slažemo - šta su realni izvori za finansiranje predloženog deficita. Smatrate da je realan izvor finansiranja kredit, finansijska imovina budžeta i emitovanje kroz izdavanje državnih hartija od vrednosti. Upravo tu se ne slažemo.
Teorijski kredit jeste realni izvor finansiranja, ali postavljam pitanje - šta su granice bruto proizvoda države Srbije, šta su budžetske granice i mogućnosti novčanika građana Srbije da pune budžet i vrate uzeti kredit?
Našalila sam se, u stvari nije šala, velika je istina da je budžet novčanik sa skrivenim pregradama, u kojem se Vlada trudi da što je više moguće sakrije neke budžetske korisnike koji najviše troše, a najmanje se vide, ili da nam kroz objedinjene stavke prihoda, ostale i zbirne stavke, što više zamagli izvore prihoda, ali i izvore finansiranja.
Sad kada kažem da kredit jeste teorijski realan izvor, ali treba stvoriti i realan izvor za njegovo vraćanje, u stvari šaljem političku poruku da ne treba vršiti finansiranje budžetskog deficita ni kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti.
Ponoviću jednu vrlo važnu stvar. U prošloj godini Vlada Republike Srbije, i to sa potpisom direktora trezora gospodina Ivana Maričića, nisam sigurna da je ovlašćen, po Zakonu o javnom dugu, po Zakonu o budžetskom sistemu, da je ovlašćen da vrši emisiju ovakvih državnih hartija od vrednosti, kojim je Vlada obrazlagala ne problem u nelikvidnosti ili neredovnom prilivu, nego Vlada želi da za finansijsko tržište da kvalitetan materijal za trgovinu. Kao plitko je tržište, nema dovoljno materijala, pa hajde da trgujemo.
Milijarda je u nekih sedam emisija u prošloj godini emitovana hartija od vrednosti od strane trezora. U isto vreme emituje i Narodna banka hartije od vrednosti i na tržištu konkurišu jedna drugoj dve državne institucije. Hartije od vrednosti Narodne banke kupuju "on line", znači, u vrlo netransparentnoj trgovini direktne kompjuterske veze, nekoliko lica za koje je teško saznati ko kupuje hartije od vrednosti koje NBS emituje.
Kupuju banke, ali doneću vam kako se pojavljuju zaposlena lica u bankama, kao fizička lica koja sama za sebe kupuju ove hartije od vrednosti, koje nose sigurnu kamatu veću od referentne i koje su direktan uzrok gubitka koji stvara Narodna banka svima nama, govoreći da sterilizacijom i povlačenjem viška novca na ovaj način, kao jedinim mogućim načinom, pravi na stotine miliona evra direktnog gubitka Narodnoj banci.
A sa druge strane kursnim razlikama, bankama preliva nekome sredstva, daje siguran izvor bankama da zarađuju sa najsigurnijim emiterom tih hartija, a to je država, povlačenjem novca, manje je novca za kredite građanima i privredi, jer te banke kupovinom repo hartija od Narodne banke svoje izvore usmeravaju u tu sigurnu i laku zaradu, čime nema novca za ponudu građanima, ponudu privredi, a mi očekujemo proizvodnju.
Ne možete mi reći da je realan izvor emisija državnih hartija od vrednosti i ne može mi niko reći da je vođen dobrim namerama kad se bavi ovakvim pokrićem deficita. Kad uzmete ko se pojavljuje kao dobitnik u ovom procesu, prihod se prelio u bilanse banaka, Narodna banka iskazala direktni gubitak i još prošle godine gospodin Đelić je postavio, sa ove govornice, pitanje gospodinu Jelašiću, kao guverneru - kada mislite da vratite 50 miliona evra budžetu Republike Srbije?
Tada sam postavila poslaničko pitanje, na koje niko nije dao odgovor. Pitala sam - o kakvim je to dugovima NBS prema budžetu reč? Koliko to NBS duguje, po kom osnovu, ko je to odobrio, na osnovu kojih ovlašćenja, pod kojim uslovima, na koji rok, za koju namenu? Nikada odgovora. Da ta pitanja stoje otvorena, upravo govori da je emisija hartija od vrednosti instrument koji jeste poznat u svetu, ali se kod nas zloupotrebljava. Zloupotrebljava se zato što se pričom o tome da to ne košta mnogo, i kada u budžetu ne mogu ni da proverim koliko je plaćeno kamata u toj vrsti trgovine onima koji su kupovali te hartije od vrednosti, kao što ne mogu ni da vidim da li fondovi, koji iz budžeta pune svoje tekuće račune, kupuju te hartije od vrednosti, a nama se predstavlja situacija - nema dovoljno para, treba da štedite.
Kada neko emituje hartiju od vrednosti po Zakonu o javnom dugu, budžet to sme da radi, odnosno trezor za budžet, samo ukoliko ima problem sa tekućom likvidnošću. U vreme kada je objavljivan suficit, prošle godine, polovinom, emitovale su se takve hartije od vrednosti.
Drugo, govori se da je reč o pravu na emisiju dugoročnih hartija i, verovali ili ne, 30 dana se tretira dugoročnom emisijom. Iako smo opozicija zaista čitamo te papire, znamo šta je svetsko iskustvo i vrlo je neprijatno prećutati ovo kada mi znamo da proizvodi direktne negativne posledice, opet na taj budžet.
Kako god da okrenete budžet se puni iz džepova građana koji primaju plate, u privredi koja radi ili ne radi, koja ima problema sa kursom, sa izvozom, sa uvozom i sve je na kraju ne visoka politika, ne znanje guvernera, ne mistifikovana monetarno-kreditna politika, nego najobičniji i najdirektniji život, u kojem ne vešti, nego drski, kojima se dozvoljava, pune nečije džepove, a ovi drugi, koji nemaju zaštitu u odgovornoj i ozbiljnoj ekonomskoj politici, trajno gube.
Hoću još da napomenem da u smislu realnog finansiranja budžeta dugujete građanima, i to od vas tražim kao član poslaničkog kluba Napred Srbijo, da sopstvene izvore prihoda koje ostvaruju budžetski korisnici, zato što koriste monopol države da pružaju neku uslugu, poput trezora koji obavlja platni promet, poput mnogih koji u ime države rade neki posao i prvo će se kod njih doći na šalter, moraju te izvore da prikažu oni vama, a vi nama, i čitavoj javnosti transparentno, pojedinačno.
I da nam lepo odvojite sudske takse, a ne da kažete pravosuđu treba para a ima sudskih taksi, da nam odvojite konzularne takse, pa da mi znamo zašto neke ambasade nemaju pristojne i normalne uslove za svoje funkcionisanje i moraju da se snalaze, i da mi svaki od izvora prihoda, na klasi sedam, i prihodi od kamata na depozite po viđenju, i na oročavanje sredstava, prihode od naknada za prirodno bogatstvo, prihode od dividendi koje su dužna javna preduzeća da iskažu, da mi vidimo tu pojedinačno.
Uložili ste veliki trud da na 880 strana, koliko je to u ovom trenutku, to poštujem i cenim, bilo moguće, date što detaljniji prikaz, ali verujte da on nije dovoljan, ne zato što smo u krizi i ne zato što u ovoj nestašici treba položiti račun, nego zato što to mora da bude praksa jedne odgovorne i kvalifikovane država, koja jednostavno od svojih građana, od kojih traži pravo da troši neki novac, mora da položi i račun.
U vreme kad vam buja paradržavni aparat po principu Perkinsovog zakona - sistemom zvona, od 7.000 na 28.000, vi morate građanima da pokažete da ne mislite samo o onima koji vama pomažu da radite ovaj posao, nego da mislite o svakom građaninu i da će oni vama to, zaista, uverena sam, znati da uzvrate onog trenutka kada vam na izborima budu davali ocenu.
Zašto mislim da kredit nije dovoljno ni realan izvor, zato što ćemo ga teško vraćati, ali u isto vreme nije ni transparentan izvor. U setu ovih zakona, o kojima nismo stigli ni reč da progovorimo, imamo Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu, pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou.
Ne znam da li je ovo previd u masi posla ili je treniranje upornosti vas nad poslanicima, da nam dostavite sporazum o zajmu, koji je sklopljen 11. aprila 2008. godine i gde u glavi 4 - stupanje na snagu i uslovi za raskid stoji da ako ne stupi na snagu, ne ratifikuje se, 150 dana od dana potpisivanja, on je raskinut.
Uz ovo je bilo potrebno dostaviti samo jedan papir da ovo nije sporazum o zajmu isteklog roka trajanja u septembru, jer je april plus pet meseci deveti mesec, nego da su vam oni koji nam nude zajam produžili rok važnosti ovog zajma.
Šta mogu dalje da komentarišem o ovom kreditu, koji je 32 miliona evra težak, ako ne znam ni da li je on pravi predmet našeg razgovora. Mislim da to nije sitnica, ali da ne zahteva mnogo truda i da kada predlažete realno finansiranje budžeta, to zaista i uradite. Hvala vam.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, gospođo Dragutinović, obraćam vam se kao ministru finansija. Poslanički klub Napred Srbijo i Srpska napredna stranka neće glasati za ovaj budžet. Ne zato što je po definiciji opoziciona stranka, već zato što je ovaj budžet svojevrstan adapter ili ispravljač odnosa snaga u koaliciji. Sve ono što je gospodin Tadić napravio kao ustupak, vešto formirajući koaliciju posle republičkih izbora, treba nadoknaditi načinom raspolaganja sredstava u ovom budžetu.
I suviše mnogo nadležnosti nad novcem, koje je prepušteno poslaničkoj grupi G17 u okviru poslaničkog kluba Za evropsku Srbiju, treba sada ispraviti i to tako da se povrati moć onom ključnom koalicionom partneru.
Da bi se to prihvatilo od strane G17 bez protivljenja i ucena, poslužila je afera Bojana Krišta kao paradigma zloupotrebe javnih sredstava u privatne svrhe, ali moram priznati da je iz toga izvukao korist ne samo Boris Tadić već i celokupna srpska javnost. Izražavam iskreno saučešće onima koji su se borili za mesta u upravnim i nadzornim odborima koja su bila vredna po stotinu i nešto hiljada dinara, a sada se moraju zadovoljiti republičkim prosekom od 34.000 dinara.
Dva tehnička aspekta zaslužuju da im ovde posvetimo posebnu pažnju. Jedan je vezan za kašnjenje budžeta. Zaista molim da u Skupštini ovom prilikom usvojimo zakon o budžetskom sistemu, koji će, pored ostalih problema, rešiti i odgovornost države ako bude kasnila u donošenju budžeta pred poslanike i srpsku javnost i da, jednostavno, u takvu situaciju nikada više ne dođemo. Ne samo zato što je to primereno odgovornoj državi, nego zato što odgovornost možete da tražite samo ako je nudite.
Drugi deo se tiče tehničkog aspekta uređenja budžeta i, gospođo Dragutinović, zaslužuje pohvalu. Na 884 strane budžeta prvi put imamo navedeno 88 zakona koji regulišu budžetske prihode, 39 pobrojanih zakona koji regulišu kako se troše sredstva iz sopstvenih izvora prihoda i prvi put u jednom budžetu, ja kao poslanik SNS ne moram da nosim kontni plan, Zakon o budžetskom sistemu i klasifikacioni okvir da bih znala šta koja stavka znači. Znači, svaka pojedinačna ekonomska klasifikacija je objašnjena. Računam da će to biti samo početak onoga što se zove javnost budžeta.
Moram da priznam da je to samo tehnički deo i ono što se zove javnost prikupljanja sredstava, njihovo raspolaganje, nadzor nad trošenjem je još uvek i suviše veliki minus i ne samo da za ovaj budžet SNS neće glasati, zato što ne može ni jedan od ovih 88 zakona da promeni u ovom kratkom roku, ne možemo da ukinemo budžetsko pravo ni jednom od korisnika, jer mu je ono zakonom dato, zakona je mnogo, već zato što suštinske stvari u ovom budžetu nisu rešene.
Kažete da je budžet deficitaran, ali nije mnogo rasipan, restriktivan je.
Samo hoću da podsetim građane, osnovni cilj svakog budžeta je da bude uravnotežen, da trošimo koliko imamo, ali nije svejedno kada je ravnoteža postignuta na 800 milijardi dinara ili je deficit na 500 milijardi dinara.
Za državu i građane je bolje da ima manju budžetsku potrošnju, pa makar i u takvom budžetu prikazivala deficit, nepokrivenost rashoda prihodima, nego da nam osnovni kriterijum bude uravnotežen budžet, a u njemu potrošnja tako velika da ću ja, štiteći autora izjave, vrlo odgovornog čoveka, koji je rekao (molim građane da mi ne zamere na morbidnoj proceni upoređenja sredstava i korisnika) da je ovaj budžet - čaša krvi izneta pred vampire.
Čaša krvi zaista odslikava koliko je malo sredstava moguće ponuditi državi za ono što ona inače radi. Dakle, čaša krvi u sredstvima anemičnog privrednog organizma.
Neću ministarstva nazvati vampirima, jer je to zaista neprimeren termin, ali ću 9.532 korisnika nazvati pijavicama, koje u iznemoglom ili anemičnom privrednom organizmu i praznim džepovima građana traže pravo da troše novac, koji je oskudan i kod privrede, pa i kod kredita koje oni treba da koriste, ali i kod banaka u njihovim zaradama i svim drugim primanjima.
Moja osnovna primedba je, gospođo Dragutinović, što se vi prilikom pravljenja budžeta ponašate potpuno neprimereno vašem znanju i moći, kao knjigovođa kome su budžetski korisnici poslali svoje zahteve, spisak želja, onih 25 ministarstava i mnogo organa uprave, agencija, svih onih paradržavnih institucija i taj spisak želja vama je postao kao krov kuće koja treba da stoji obrnuto.
Ne može se budžet praviti od želja, nego od mogućnosti privrede. Vi ste, ne znam iz kojih razloga, verovatno koalicionih, stabilnosti unutar Vlade ili sličnog, što ja ovde, kao politički konkurent, kao opozicioni poslanik SNS, kritikujem, ali verujte, građane ne zanima kojim se vi razlozima rukovodite kada pristajete da nečije želje pakujete u budžet koji je nepodnošljiv za stanje privrede i za njihove poreske mogućnosti.
Pitanje je da li ste vi kao ministar finansija i vi kao Vlada dali svim tim budžetskim korisnicima okvir za te želje, pa ste im rekli koji će devizni kurs biti kada obračunavaju cene svojih potreba. Da li ste im rekli šta su prioriteti ove Vlade?
Da li ste im napravili bilo koje usmerenje kada su vam dostavili zahteve za budžet? Znači, svako iole ozbiljno preduzeće, kada planira budžet za narednu godinu, dostavi minimum neophodnih podataka kao okvir u kojem će se kretati oni koji po zakonu imaju pravo na budžetska sredstva. Zašto nisu date smernice budžetskim korisnicima, već su se oni ponašali kao 9.000 pijavica na toj čaši krvi koja se zove budžetska sredstva?
Gde je u svemu tome Narodna banka, ako sam namerno pošla od deviznog kursa, kao osnovne cene?
Jer, mere koje Narodna banka preduzima, počev od kursa, od mera obavezne rezerve, jesu mere koje pogađaju direktno sve nas, privredu kad izvozi, kad uvozi, kad realizuje svoje planove, građane kad primaju plate, kad otplaćuju kreditne rate, znači, svi koji imamo obavezu da državi plaćamo poreze, doprinose, takse, sve obaveze prema državi - mi smo izvor prihoda za državu.
Te mere Narodne banke nisu nekakva mistifikovana monetarna politika koju, pobogu, zna samo gospodin Jelašić. To su mere koje se tiču života građana, standarda, zaposlenosti i budžeta. U tom smislu, celovitost mera koje vi u ovom budžetu predlažete pravljenjem izvora i načinom trošenja tih para, jednostavno moraju da uključuju jednu odgovorniju monetarnu politiku.
Samo ću nekoliko podataka izneti koji govore o tome da Vlada koja je pravila budžet na projekciji rasta bruto društvenog proizvoda od 7%, danas na 3,5%, ne može da tvrdi da ima restriktivan budžet koji je veći od prošlogodišnjeg, a za inflaciju.
Znači, ako bazirate svoje procene na 7% rasta društvenog proizvoda, pa kažete da će biti 3,5%, ne možete reći da je ovaj budžet restriktivan. Ne možete da tvrdite jer je štednja stanovništva (govorim o preciznim podacima iz Narodne banke i onim analizama koje se iznose najjavnije i možete ih proveriti) smanjena za 922 miliona evra, dok je stanje duga stanovništva povećano za 18 miliona evra. Taj devizni kurs, o kojem Jelašić odlučuje rukovođen ko zna čime, vidite kako pogađa građane.
Priliv stranih direktnih investicija, iz kojeg se očekuje da se podmiri deficit od 49,6 milijardi u ovoj godini, imaju neočekivano nizak trend priliva i on je mesečno 115 miliona dolara. Ne evra, dolara. Po toj projekciji mi ćemo godinu završiti sa 1.380.000 dolara, a niko nije očekivao da će taj priliv biti ispod tri miliona.
Nema podataka koliko je evra stanovništvo prodalo pri onim izuzetno bitnim oscilacijama kursa, ali ima podataka da su prosečne zarade u Srbiji iznosile 34.311 dinara, s tim što je po kursu na kraju meseca to iznosilo 404 evra (govorim o stanju u decembru) ili 517 dolara. Tokom novembra su oscilacije koje smo imali u to vreme činile da je ta zarada iznosila manje od 400 evra one prosečne zarade. Još samo jedan podatak, vrlo bitan, o kojem ćemo mnogo pričati prilikom razgovora o amandmanima, jeste stanje spoljnog duga. Molim vas, dali ste jedno lepo obećanje u budžetu da će Uprava za javni dug početi da funkcioniše.
Gospođo Dragutinović, obećanje je lepa stvar, izvinjenja su simpatična, ali postoji Zakon o javnom dugu, postoji Uprava za javni dug koja mora da radi svoj posao i spoljni dug koji je na kraju oktobra iznosio 27,5 miliona dolara, dok su devizne rezerve iznosile 11,9 miliona, a u odnosu na oktobar, vrednost deviznih rezervi je smanjena 14%, a spoljni dug je povećan za 12,5%, što znači da je neto spoljni dug povećan za 47,6%.
Zaista bih volela da podatak koji je izneo kolega Vlahović bude sedativni, umirujući kada nam kaže da naša zaduženost u odnosu na bruto društveni proizvod jeste još uvek ispod 60%, ali drage moje kolege, poštovani građani, da li mi zaduživanja treba da primerimo mogućnostima budžeta iz koga vraćamo dugove ili da se zavaravamo da je odnos dugova i bruto društvenog proizvoda onaj koji će nas izvesti iz krize?
Znači, prilikom zaduživanja Uprave za javni dug, mi moramo dobiti procenu rizika zaduživanja, efekata zaduživanja i da na neki način vežemo vraćanje dugova za naše realne mogućnosti.
Podsetiću na moju tvrdnju, nemojte izdvajati podatak šta je javni dug. To što javni dug iznosi 8,9 milijardi evra i u okviru njega je jedan deo unutrašnjeg, jedan deo spoljnog, 4,8 je ino dug, a unutrašnji 3,17, on nije dovoljno realan. Zašto? Vi nećete da shvatite da je ono što je ukupan spoljni dug, znači kros border krediti, zaduživanja građana za koja država nije direktni garant, oni su takođe problem države onog trenutka kada radnici "Tigra", kada radnici iz Čačka, iz Sombora i Kruševca dođu ispred Vlade.
Nije bitna samo metodologija i tehnika obuhvata, već način na koji se država odnosi prema svojim obavezama. Znači, budžet nije restriktivan. Vi tvrdite da kriza pogađa ono što su naši ekonomski odnosi sa inostranstvom. Poštujem vaš način izražavanja i nije to netačno, ali je to eufemizam za probleme platnog deficita i za probleme spoljnog zaduženja. To jeste to što ste vi rekli, ali nije dovoljno realno i upozoravajuće.
Očekujem rebalans početkom iduće godine i to zato što se prihodi neće realizovati i mislim da o tome niste vodili dovoljno računa. Mislim da je prevremena primena Sporazuma o pridruživanju koja smanjuje carine za 250 miliona evra i suviše skupa poruka Evropi da je taj put poželjan, da je nedopustiva u trenutku ekonomske krize.
Ono na šta najviše želim da skrenem pažnju i molim vas, ne dozvolite da u pokriću deficita, u štampanju trezorskih zapisa, država Srbija i Narodna banka konkurišu jedna drugoj u trgovini hartijama od vrednosti. Svi oni koji prate ovu materiju znaju o čemu pričam. Znaju zašto ne dajete završne račune, jer finansijski tokovi i zloupotreba tih finansijskih tokova su razlog zašto ne raspravljamo o završnim računima i razlog su zašto Državna revizorska institucija ne radi svoj posao.
Takođe insistiram da sopstvene prihode budžetskih direktnih i indirektnih korisnika, takse i ostale naplate koje vrše i raspolaganje sredstvima koje ima Agencija za privatizaciju i sanaciju banaka stavite pod kontrolu.
Jer, osmogodišnje poslovanje van uvida javnosti, mimo budžeta, pouzdano znam, ne samo ono što zakonom mogu sebi da zadrže takse i neprenošenje tih sredstava i oročavanje sredstava fondova i budžetskih korisnika u vreme kad privredi treba novac, omogućuje da zarađuju pojedinci, da oročavanje kod zapadnoevropskih banaka tim bankama poboljšava likvidnost, ali našim preduzećima i građanima "omogućuje" preskupe kredite.
Kao pripadnik opozicione stranke, član poslaničkog kluba "Napred, Srbijo", tvrdim da je ovaj budžet na neki način odraz arogancije ili kratkovidosti vlasti koja nam je izašla sa ovakvim predlogom. Da li je ova vlast nesposobna? Ne, ne verujem. Mislim da ste nespremni da položite račun, verujući da vam to neće biti naplaćeno na izborima oduzimanjem pozicije upravljanja i odlučivanja o novcu.
Sad se ja pitam otkud vama ta samouverenost. Jednostavno, vi mislite da ne može bolje, vi ste uvereni da ne može bolje. Vi mislite da niko neće hteti drugačije da raspolaže novcem ili da neće umeti. Vi mislite da je narod uveren da smo svi isti od trenutka kad dođemo na vlast. E pa, gospodo iz vlasti, mislim da ste u zabludi. Za vas je krajnje vreme da se odgovornije odnosite prema onome što se zove ekonomska politika i budžet, kao način za njeno vođenje, jer će građani u najskorije vreme zaista proceniti da neko to ume da radi bolje od vas.
Srpska napredna stranka i poslanički klub "Napred, Srbijo" ne može da glasa za ovaj budžet, iz razloga koje sam iznela. Hvala.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, prisutni ministri, moram pre svega da primetim da ova rasprava o poverenju Vladi ne nosi neophodnu dozu napetosti ili straha koji bi podrazumevao opasnost da ova vlada bude smenjena.
Za to postoje najmanje dva razloga. Prvi je sadržan u tome da rasprava o poverenju Vladi znači da postoji mogućnost da Vlada promeni svoj sastav ili da promeni ciljeve.
Pošto niko od nas, ni sa leve ni sa desne strane, nije uveren da je Vlada spremna da promeni svoje ciljeve, personalni sastav apsolutno ništa ne znači u ovom pogledu i u tom smislu očekivanje da se Vlada promeni je zaista nerealno.
Ono što mene brine kao pripadnika opozicije, kao člana SNS, jeste da ova rasprava ovde nema dovoljno novih elemenata kritike i nema oštrine, jer kada bi se o potezima Vlade govorilo samo u ovoj prilici kada je to tačka dnevnog reda, kada za to ne bi bilo svakodnevne prilike u nekontrolisanim raspravama na temu bilo kojeg zakonskog predloga, onda bi ova rasprava imala smisla.
Ali, pošto se svakodnevno, nezavisno od toga koja je tema na dnevnom redu, upotrebom po Poslovniku u demokratiji koja je nesporna procedura i koja košta, ta prava nekada koriste, a najčešće i zloupotrebljavaju, procenjujem da danas ovde nema dovoljno energičnosti jer se argumenti protiv poteza Vlade gotovo haotično iznose svakodnevno.
Po principu - kad pričate mnogo, ne čuje vas niko, po principu - kad neki pričaju jedno te isto svaki dan, oni samo govore da se ne razlikuju od Vlade koja medije stavlja u službu vođenja politike umesto same vlade.
Ta vrsta zloupotrebe medija na jednoj strani rađa prezir prema profesiji poslanika, protiv koje protestujem kao neko ko ima iskustva u parlamentarnom životu.
Ne želeći da ni na koji način doprinesem da u raspravi o poverenju Vladi pričam sada o zakonima ili obrnuto, u najkraćem ću pitati građane i svoje kolege na osnovu čega procenjujemo rezultate ove vlade.
Imamo ekspoze od 7. jula, jedan postojeći memorandum o ekonomskoj politici, jedan revidiran za 2008. i najnoviji memorandum o ekonomskoj politici za 2009. godinu. Sve su to spiskovi namera, jedan vrlo značajan trud je uložen da nam se prikažu veliki podaci, brojni, zbirni, o svemu i svačemu, ali su to samo planovi i programi.
Da li možemo da nekog procenjujemo na osnovu namera i onoga što želi da uradi? Ne možemo. Da li možemo ovu vladu da procenjujemo po zakonima koje nam je ovde predlagala? Evo, da uzmem samo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije kao vrlo indikativan, jer je to cilj koji već godinama unazad jeste jedan od prioritetnih.
Način na koji je predložen, argumentacija koja je u njemu data, rok važenja, odložena primena, rešenja u zakonu, govore da čak i kada su zakonski projekti u pitanju, oni ostaju u stvari namera o tome šta će Vlada da radi.
Znači, čak ni zakoni nisu dovoljan argument da ovu vladu procenjujemo.
Postoji jedan zakon koji smo usvajali odnosno o kojem smo pričali u prošloj nedelji, onaj o podržavljenju banaka koje još nismo podržavili, gde se po sistemu prekog suda stavlja šapa na još jedan deo imovine. Možda to govori o nameri ove vlade koja više nema šta da privatizuje i prodaje da bi mogla da vrši vlast. Tek tu dolazimo na suštinu onoga što nam omogućuje da procenjujemo Vladu.
Pored procene koju ću obrazložiti samo sa nekoliko pitanja koje postavljamo godinama unazad, a na koje Vlada ne odgovara, osnovnu zamerku ću Vladi da stavim u tome da nije sposobna da vodi celovitu ekonomsku politiku.
Gospodine predsedniče Vlade, gospodine Cvetkoviću, vaša namere da brinete o zaposlenosti ljudi i o standardu stanovnika su časne i dostojna poštovanja. Jesu to glavni ciljevi memoranduma, ali zašto ne vodite celovitu politiku mera da to rezultira boljim životom građana? Zašto Narodna banka Srbije smatra da treba da bude nezavisna i od interesa građana, kada svojom politikom stavlja klipove u točkove onoga što vi želite, makar proklamovano, da uradite?
Ako vi niste taj koji može da objedini politiku Vlade sa memorandumskim ciljevima, pitam građane Srbije i one koji su iznad vas - da li postoji nešto ako to nije cilj da građani žive bolje i ako to nije profesionalnost i savest guvernera, a ko može i tu kariku da upregne u interes građana Srbije?
Ne govorim zato što me interesuje ko personalno vrši taj posao, govorim o tome zato što je devizni kurs osnovna cena od koje zavise krediti građana, njihove plate, posao izvoznika, uvoznika, rad naših fabrika, državnih preduzeća, uvoz traktora, uvoz opreme, to je osnovna cena od koje zavisi život svih nas. Zato politika deviznog kursa i cena kredita ne može da bude nikakva imaginarna kategorija, nego mora da bude u funkciji ciljeva koji se zovu zaposlenost i bolji život.
Osnovna kritika SNS kao opozicije je da ne možemo samo u predizbornim kampanjama da čujemo u raspravama svađu između guvernera i sada potpredsednika Đelića o tome gde su potrošene pare od privatizacije.
Pitam gde su ukamaćene devizne rezerve i devizna sredstva od privatizacije koje se mere sa sedam milijardi evra samo za dve i po godine?
Po priznanju gospodina Dinkića, 17 milijardi dolara je u ovu zemlju ušlo za zadnjih osam godina. Ko je uveo takvu evidenciju tih sredstava da o njima ne znate više ni vi nego ja kao poslanik, a građani ništa?
Ko na tim sredstvima zarađuje i gde ih ulaže? Preko kojih agencija prolaze? Kome se isplaćuju provizije? Sve bih završila pitanjem - zašto nema završnog računa od 2001. godine, to je poslednji koji je bio? Za 2006. i 2007. godinu je dostavljen Skupštini, ali o njima nikada nije raspravljano.
O najvećim državnim sredstvima koja znače trajno trošenje budućnosti dobijamo informaciju da su iz njih isplaćivane penzije, plate i vraćani dugovi.
Kad nam budete rekli koliko koštaju dugovi koje smo nasledili, koje ćemo vraćati kao ozbiljna i odgovorna vlast, ali kad budete Upravi za javni dug napisali šta je kreditni rizik za svaki od kredita, gde je uložen, šta je ova država i ovi građani šta su od tih kredita dobili, a šta se vratilo onima koji su nam ih dali, vi ćete imati kredibilitet da tako mirno sedite i slušate raspravu o Vladi.
Ono što jeste problem, što je u prevelikom broju reči, u tabloidnosti štampe i izveštajima o radu Vlade, jedino guverner sebi obezbedio podršku, pa da čak i kada izjavi da će sprečiti iznošenje kapitala u inostranstvo, nijedna novina to ne zabeleži niti stavi primedbu na to, ali je zato govor svakog poslanika, svakog političkog predstavnika, pa i vas, izložen pod lupu javnosti u meri u kojoj niste u prilici da to kontrolišete.
Nadam se da ćemo pravu raspravu voditi o budžetu, da ćete vi vaše snage usmeriti na realizaciju ciljeva koji se zovu zaposlenost i standard građana i da ćete biti u prilici da vi ovde obezbeđujete 126 glasova za vašu odbranu, a ne da oni kojima su preči politički poeni nego život građana ovde iznose optužnice koje su izbledele u svakodnevnom ponavljanju.
Srpska napredna stranka će o vama ceniti po učincima, a ne po namerama. Vi ćete se dokazivati i građanima i ovim poslanicima ovde. Mislim da će od toga zavisiti i rok za izbore, i vaš opstanak i vaša mesta u istoriji ove države. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali su o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, državni sekretaru i gospođo ministar, govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i amandmanu koji sam podnela na član 3. stav 2, gde izvorni tekst glasi: "Ministar nadležan za poslove finansija propisuje osnove i merila za određivanje nagrade za rad i naknade stvarnih troškova Agencije za obavljanje poslova stečajnog upravnika."
Amandmanom sam tražila da se posle ovih reči tačka izmeni zapetom i dodaju reči: "i daje pisanu saglasnost na tako određene nagrade i naknade".
U obrazloženju zašto je moj amandman odbijen rečeno mi je da visinu naknade, odnosno nagrade stečajnom, odnosno likvidacionom upravniku, koju propisuje ministar, rešenjem potvrđuje stečajni, odnosno likvidacioni sudija u postupku.
Ključni deo obrazloženja je napomena da sredstva stečajne mase nisu javna sredstva, već pripadaju poveriocima.
U bežanju od odgovornosti da se za nagrade stečajnim upravnicima stane iza visine, a ne samo merila, imenom i prezimenom, potežu se argumenti koji se, kao i mnogo toga, dvostruko koriste. Kažete da to nisu javna sredstva, nego sredstva poverilaca.
A čija su sredstva kada vi u banke želite da uđete kupovinom akcija, bez sudske zaštite, bez kriterijuma zašto kupujete akcije nekih banaka u kojima država nije već akcionar? Tu ne važi pravilo poštovanja postojećih vlasnika ili poverilaca, ako se otvori stečajni postupak.
Da li poštujete poverioce kada za to određujete hitan postupak, preki sud, kada u Zakonu o Agenciji za osiguranje depozita ulazite u vlasništvo banaka na način kako smo to juče razgovarali? Da li tako isto tretirate sredstva kada ste 2002. godine donošenjem Zakona o javnim nabavkama propisali kriterijum za (ja sam s tim saglasna), korišćenje dela javnih sredstava? Pa neka ih ima samo 10%, pa neka je i samo polovina od upravnog odbora predstavnika države, mora se primenjivati Zakon o javnim nabavkama.
Stojim iza tog stava da svuda gde postoji ijedan procenat državnih sredstava, javnih sredstava, država mora da obezbedi kontrolu korišćenja.
Vaša priča da se branite interesima poverilaca i da nećete iza toga da stanete imenom i prezimenom, odnosno potpisom - stali ste imenom i prezimenom kada određujete pravila i merila za određivanje nagrade, ali sami znate da nije dovoljno da propišete kriterijume. Iskustvo sa naknadama za članove upravnog i nadzornog odbora u javnim preduzećima i platama direktora dovoljno govori o tome da preporuke i savest nisu dovoljni. Tu ne mogu da ne pomenem jučerašnju informaciju.
Dobro je, gospođo Dragutinović, što ste rekli da vam je gospodin Ilić rekao kolika je naknada članovima Upravnog odbora Agencije. Verovatno vam je saopštio podatak koji je prilagođen novim kriterijumima, odnosno preporukama Vlade, jer sigurno vam ne bi Agencija imala manje plate i naknade nego što ih je imala "Železnica", koja je, po jutrošnjoj informaciji, tri puta smanjila naknade članovima i dovela ih do golog republičkog proseka.
Ako mi nemamo informaciju kolike su vaše naknade u Agenciji, koja je, po mom sudu i po sudu SNS, poslaničkog kluba "Napred, Srbijo", rak-rana nedostatka kontrole javnih sredstava Agencije za privatizaciju i Agencije za osiguranje depozita, zašto tim podatkom niko ne raspolaže? Ne možete me uveriti da ste skromniji od drugih i ne možete me uveriti u taj podatak, jer ekipa koja je bila u Trezoru, ekipa gospodina Dinkića iz Narodne banke, Trezora i Agencije za privatizaciju, i dan-danas sedi u Upravnom odboru Agencije za sanaciju depozita.
Bilo bi neobično da su te naknade manje u odnosu na druge, ali tvrdim da nije dovoljno da samo odredite kriterijume i merila, već treba da lično potpišete. Jer, zašto, kada određujete način plaćanja poreza, kao država, za sve korisnike i obveznike poreza, ipak postoji kontrola tih sredstava?
Znači, postoje načini obračuna, postoje merila, postoje propisane metode, softveri za obračun, pa se ipak odlazi u kontrolu poreskih obveznika da se vidi da li je državi pripalo onoliko koliko joj treba po zakonu dati.
Zašto država sa svoje strane ne pokaže istu meru odgovornosti prema sredstvima koja troši, da unapred potpiše rešenja o visini naknade, jer nema mnogo onih na koje će se primenjivati? Koliko ima banaka i osiguravajućih društava - to je zanemarljivo mali broj i ne možete se braniti time da ćete biti zatrpani poslom.
Znači, zakonitost ubiranja sredstava, pravilnost prometa i zakonitost trošenja su osnovni postulati državnog upravljanja novcem. Da bismo mi znali da se ovi postulati poštuju, mora da postoji nadzor javnosti, ali i nadzor odgovornih lica. Višak? Od viška nikada glava ne boli. Od potpisa na tridesetak rešenja vi biste imali miran san, a mi poverenje u vas da su vaša merila primenjena.
Ono što mene iznenađuje je to da se jedan deo javnosti i poslanika koji ovde sede zalaže da se sa čoveka odgovornost preseli na instituciju. Znate, jedna tekovina, jeste ona civilizacijska, ali da se korporacija, kompanija, preduzeće i firma čini odgovornom u krivično-pravnom smislu, u stvari je vrlo vešto smišljena da zaštiti lica koja u stvari predstavljaju tu korporaciju.
Korporaciju, firmu ne možete da smestite u zatvor, ne možete da odredite kaznu koja bi bila primerena bilo kom njenom nesavesnom radu. Korporacije, crkve, države - to su samo ideje. Njih predstavljaju sasvim konkretni ljudi, skloni zloupotrebama i oni koje mi moramo da učinimo odgovornim.
U preduzećima i u državi profit uvek sedi ispred savesti i mi na tu savest ne možemo da računamo. Moramo zakonom da obavežemo one koji, u ime korporacija, države i bilo koje organizacije, troše javna sredstva, za šta ovde polažu račun.
Jednostavno, tu odgovornost, da bi ona bila nešto više od retorike, moramo zakonom da preciziramo i amandman koji sam podnela upravo to traži. Znači, odgovornost države za troškove, za naknade upravnim odborima će ostati na nivou retoričkog pitanja i odgovornosti prema javnim sredstvima ako ga ovako ne definišemo zakonom.
Osobina onih koji vode državu jeste da u stvari stvore iluziju o svojoj odgovornosti, ali da time što je vezuju za organ i instituciju u stvari izbegnu odgovornost. U tom smislu je uvek važno da za naknade članova upravnih odbora, plate stečajnih upravnika, nagrade i naknade za troškove koji se realizuju sasvim konkretno lice preuzme odgovornost. Kada vi potpišete dokument o tako određenoj naknadi, na vama više ne stoji odgovornost. Onda nastupaju inspekcijski organi, kontrolni organi, koji mogu da utvrde prekršaj pravila.
Znači, minimum odgovornosti koja se očekuje i podrazumeva u državi koja nema dovoljno sredstava i koja svaki dinar mora da koristi i upotrebljava kao dobar domaćin, jeste usvojiti ovaj amandman gde potpis na 30 i nešto rešenja vama zaista ne oduzima vreme, a građanima mnogo doprinosi. Jer, država koja priča o štednji i o pozivanju na red, a svojim činjenjem, naprotiv, poziva na haos, poput zakona o agenciji gde možete kupiti akcije bilo koje banke, bez zakona o bankama, bez sudske zaštite, ne poziva na red.
Još jedan deo koji je vezan, izvinjavam se što govorim o amandmanu koji je već prošao, ali pogodovanje pravnih lica iz prethodnog člana, znači činjenja onima koji su od stečajnog dužnika... Kada se već banka nađe u stečaju, mora da bude provereno da nam se nikada više ne desi Poštanska štedionica, uništavanje Službe društvenog knjigovodstva i prepuštanje poslovnog prostora bez naknade ili ispod svake cene zato što je tu reč o pogodovanju stečajnih poverilaca, odnosno na štetu poverilaca, i mi moramo sa takvom praksom jednom da započnemo.
Ne možemo se braniti lošom praksom, lošim nasleđenim stanjem, istorijom, nego jednostavno moramo od ovakvih, vrlo važnih detalja početi da se ponašamo odgovorno prema svakom državnom dinaru. U tom smislu, mislim da zaista nije nikakav problem preciziranje vaše lične dobre namere da se obezbedi kontrola nad trošenjem sredstava koja jesu javna. Hvala.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, zbog javljanja na ovaj amandman, obećala sam svojoj koleginici iz DSS, koja sedi ispred mene, da ću joj platiti kafu što trpi buku od koje boli glava dok govore predstavnici Srpske napredne stranke.
Podnela sam amandman na član 5. zakona koji govori o stečaju i likvidaciji banaka. Tražim da se član 5. briše. Tražim da se briše zato što je predlagač zakona izuzeo primenu Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Amandmanom se predlaže rešenje koje omogućava angažovanje licenciranih stečajnih upravnika u postupcima koje reguliše ovaj zakon.
Poštovani građani, 2005. godine jedan od najunosnijih poslova je bio - obuka licenciranih stečajnih upravnika. Zaista ne vidim razlog da se država rešava dobrih usluga jedne kaste koju je stvorila i zakonom i ulaganjem priličnih finansijskih sredstava za njihovu obuku.
U obrazloženju odbijanja mog amandmana na ovaj zakon Vlada kaže da je Agencija za osiguranje depozita dobila u nadležnost taj posao, da se ona bavi funkcijom stečajnog ili likvidacionog upravnika u bankama i društvima za osiguranje.
To apsolutno nije u suprotnosti sa zahtevom da se ne izuzimaju licencirani stečajni upravnici, čije se usluge ovde izbegavaju. Verovatno postoji dublji razlog zašto se treba odreći njihovih usluga.
Licencirani stečajni upravnici, poput često pominjanog gospodina Moldovana, koji ide u sasvim određene teledirigovane stečaje, gde je uglavnom država poverilac koji zahteva otvaranje stečaja, zbog poreza i doprinosa, verovatno je razlog da sve priče, problemi, ostanu u kući. Znači, da dokumentacija u koju se ulazi, saznanja do kojih se dolazi, ne odlaze u ruke posebnih ljudi koje smo za to školovali i doneli zakon, već da informacija o tome ostane u ovom krugu ljudi koji šeta od 2000. do 2008. godine od Narodne banke, preko Trezora, u Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju banaka, sada osiguranje depozita. Imena tih ljudi se ponavljaju osam godina i ne menjaju. Oni će, u ovom slučaju, biti nečiji nalogodavci za izvršenje poslova stečajnog upravnika koje Vlada ne želi da poveri licenciranim stečajnim upravnicima.
Zašto to država radi? Iz kojih razloga? Volela bih da to neko objasni. Godine 2005. je svima poznata firma "Ces Mekon", a verovatno poznata kao radno mesto sadašnjeg premijera, uradila jedan vrlo lep primer obuke za polaganje stručnog ispita za sticanje licence stečajnog upravnika.
Da li mi verujete ako vam kažem da je prvo od predavanja vezano za Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka? Osnovni zakon na kojem se zasniva ova obuka je Zakon o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka! Sada se mi, usvajanjem izmena i dopuna tog istog zakona, lišavamo usluga ljudi koje smo baš za to obučavali. Zaista ne razumem šta to znači, iz kojih razloga se to radi i zašto se shodna primena Zakona o stečaju, koji je kasnije usvojen, u ovom delu posla izbegava.
Da li treba, po onom mafijaškom pravilu, dati ponudu onom kome naručujete da vam uradi taj posao, da se zaverom ćutanja obaveže da neće govoriti o tome šta je pronašao, koliko je naplatio naknadu, ili su se možda likvidacioni upravnici obrukali time što su u mnogim postupcima gde su radili sebi tražili vrlo visoku naknadu? Ali, tome ste ih naučili.
Znači, od 2001. godine, kada vam je Svetska banka međunarodnim Ugovorom o starateljskom fondu Svetske banke, koji je ratifikovan u Saveznoj skupštini, napisala Zakon o privatizaciji, u kojem je nacrtala svaku od organizacija koja će sprovoditi Zakon o privatizaciji, o tome koja će se preduzeća privatizovati, u kom postupku, ko će moći da vrši nabavku finansijskih i pravnih konsultanata, gde je država Srbija izgubila pravo da o bilo čemu odluči, već da mora da pita, čak i u nameri angažovanja nekog konsultanta, od tog trenutka stvari su počele da se odigravaju u zatvorenom krugu.
Ako nekome padne na pamet da osporava ovo što kažem, taj međunarodni ugovor broj 11. nosim stalno sa sobom kao najveću optužnicu za ovu vlast, koja je od 2000. godine do danas bukvalno (nije prejaka reč) dovela do ovakvih niskih grana srpsku privredu i srpsko bankarstvo.
Takav način nametanja pravila, u kojima se banke privatizuju metodom isecanja, od slučaja do slučaja, gde se stečajevi preduzeća obavljaju na način kako to nekome odgovara, da bi se domaće tržište raščistilo za nečiju robu - zaista nije primereno do dana današnjeg primenjivati. Zaista ne vidim da, bez razloga, sa onom brutalnom drskošću koju ima vlast, predložite ovakav zakon, u kome prihvatate da je jedna čitava kasta, koja je stvorena ovim instant obukama, u stvari radila ne na dobrobit države i građana, nego u ličnu korist, određujući sebi naknade na koje ste ih, podsećam, ovim zakonom naučili.
U tom međunarodnom ugovoru je predviđena, mimo svih troškova angažovanja konsultanata, i nagrada za rad onome ko obavi postupak privatizacije. Tu nagradu je kasnije gospodin Bubalo formalizovao kroz jednu uredbu, gde se 5% provizije za nagradu u procesu privatizacije zadržava, kao i svi troškovi koji se u postupku privatizacije prvo naplate, pa se onda ostatak sredstava prenese u budžet Republike Srbije.
Znači, navika da pohlepu negujete kao najpoželjniju osobinu, pohlepa koja je uzdignuta do vrline i koja se plaća iz Zakona o privatizaciji vrednošću od 5% od ostvarene cene, verovatno je i u ovom slučaju motiv za odricanje od usluga likvidacionih upravnika koji to pravo imaju.
Pitanje je kome ste naumili da nagradu za ovaj posao prepustite. Mi smo prilikom donošenja još jednog pogubnog zakona, o privatizaciji osiguravajućeg društva, a bio je u pitanju DDOR, koji je već privatizovan, postavili pitanje te naknade i ona nije ostala na visini od 5%, nego je smanjena, sa pravom da Ministarstvo finansija odluči o tome. I bila je nešto niža. Međutim, u kojoj meri? I pet puta niža, ali na stotine miliona evra, taj procenat, za koji je zaduženo Ministarstvo, Agencija da radi?
To je primer koji nam se ponavlja sa ''Citadelom'', koja uzima 1.600.000 evra kao proviziju za to što je dovela "Fijat". A to je toliko izvesno, da ćemo o tome slušati verovatno do marta - da li će "Fijat" imati i dalje interesa i finansijskih mogućnosti da ovde dođe. Ali je izvesno da je već plaćeno ''Citadeli'', po njenom priznanju, 1.600.000 evra za posao kojim se hvalio gospodin Dinkić i za obećanje na kojem su dobrim delom i dobijeni procenti glasova na poslednjim republičkim izborima.
Znači, neverovatno je da donosite zakone u kojima se uvek vidi koja posrednička grupacija zarađuje proviziju.
Na primer, kod besplatnih akcija to su bile one brokerske kuće koje će raditi poslove, da uslovno kažem, administratora akcija, o kojima ćemo još dugo sanjati, ali se one neće odreći svog prihoda da taj administrativni posao obave. To će ići na teret budžeta Srbije, koji je, izgleda, još uvek dovoljno velik da iz njega mogu da se plate svi oni koji promovišu jedan deo Vlade za reformatorski, najbolji, najuspešniji itd.
Kad god ovde stigne neki zakon, i samo kad postavite sebi, kao u školi, ona osnovna pitanja, u čijem se interesu donosi i ko će od njega imati koristi, dobijate jasan odgovor na pitanje koji je motiv rukovodio Vladu za ovakva zakonska rešenja.
Očigledno je da se likvidacioni upravnici nisu pokazali dobrima, ne zato što su preskupi pa vi žalite ona preduzeća ili banke koje se u stečaju i likvidaciji, nego očigledno nisu znali da budu dovoljno zahvalni onima koji su ih na ta mesta postavili, pa pokušavate da ispravite grešku time što ćete to držati u okviru Agencije za osiguranje depozita. I nije u redu tu kuću zvati pasivnim organom jer odlično znamo sa koliko sredstava raspolaže i da u njoj, po zakonu, sede ljudi koji sede i u Vladi i u Narodnoj banci, čime je njihova odgovornost najdirektnija i vrlo velika.
U tom smislu, mislim da član 5. treba brisati i da one koji su se obučavali da rade stečaj i likvidaciju pustimo da to rade, a država uvek ima mehanizme da njihove nagrade, naknade i loša činjenja uvede u zakonske okvire. Hvala.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, gospođo Dragutinović, i ovoga puta činim izuzetak obraćajući se i prisutnom državnom sekretaru, gospodinu Iliću, jer je on bitan činilac ove priče. Pošto je odavno vođena rasprava o ovom zakonu u načelu, svoju diskusiju ovim povodom ću početi citiranjem gospodina Jelašića.
On je svoje referate počinjao rečima: "sve je počelo od agencije i banaka" i ovo je jedna retka prilika u kojoj moram da priznam da je bio u pravu. Svo zlo je počelo od agencije i od banaka i to 2001. godine, odlukom da se finansijski sistem Republike Srbije uništi privatizacijom, metodom isecanja od slučaja do slučaja, a rezultate imamo priliku da gledamo danas.
I poslednji građanin Srbije, koji je sumnjao koji je značaj finansijskog sistema i domaćeg vlasništva u bankama i posledice tog vlasništva na realni sektor, na privredu, na posao, na zaposlenost, na našu budućnost, sada je imao prilike da to vidi. Svi priznaju da je finansijska kriza nešto što će pokazati svoje negativne efekte na našoj privredi, i to u nedostatku kredita za razvoj. Svi priznaju da naša zavisnost od zapadnoevropskog bankarskog sistema jeste razlog zbog kojeg ćemo trpeti u finansijskoj krizi.
I šta Vlada radi? Koristeći izgovor "svetska finansijska kriza", sigurnost štednje i povećanje iznosa depozita za koji država garantuje preko svoje agencije, povećavajući taj iznos sa tri hiljade na 50 hiljada, u stvari pravi dimnu zavesu da bi izmenila zakon o Agenciji za osiguranje depozita, Agenciji koja je započela i nastavlja posao podržavljenje banaka i njihovog uništavanja.
Umberto Eko bi rekao "čitav svet hoda dubeći na glavi". Zaista, vi hodate državom Srbijom dubeći na glavi i pokušavajući da nam kažete da ćete uvesti red stvaranjem haosa. Da objasnim građanima zašto se obraćam baš gospodinu Iliću. Gospodin Ilić je predsednik Upravnog odbora Agencije za osiguranje depozita, ponovo je na tu funkciju imenovan 6. decembra i samo je jedan od članova zamenjen, šef kabineta našeg premijera, gospođica Mirjana Jovašević je zamenjena nekim novim članovima, ali su svi ostali, kao zaslugu za dobar i vredan rad, ostali da budu članovi.
Zakon kaže da se sedam članova bira iz Ministarstva finansija, iz NBS i iz Udruženja banaka.
Gospođo Dragutinović, od vas očekujem da se, za razliku od gospodina Cvetkovića, kao ranijeg ministra finansija, pozabavite načinom rada i namerama koje Agencija za osiguranje depozita ima u navodnom sređivanju finansijskog sistema.
Poštovani građani, Vlada je donela odluku da, na predlog Narodne banke, donese akt kojim će Agencija za osiguranje depozita izvršiti novo podržavljenje banaka, a u proceduri kupovine akcija onih banaka koje remete finansijsku stabilnost.
Prevedeno na razumljiv jezik, to znači – Narodna banka mora da napiše predlog, Vlada ništa ne može da uredi dok joj Narodna banka ne napiše predlog.
Narodnoj banci se osladilo da ima diskreciono pravo, da od nje zavisi sudbina neke banke, u smislu zatvaranje ili daljeg rada, bukvalno da u njenim rukama stoji sudbina.
(Predsedavajuća: ... upozoravam vas da je ne primereno udarati rukama o klupu u sali Narodne skupštine i time omalovažavati i Narodnu skupštinu i govornicu.)
Gospođo Čomić, taj pritisak mogu da izdržim. Mene rukovode mnogo važnije i veće stvari i to me ne može uznemiriti. Građani Srbije ovo mogu da čuju zahvaljujući načinu na koji RTS vrši prenos ove sednice.
Narodna banka Srbije i dalje jeste taj najvažniji činilac koji neće snositi odgovornost za sudbinu ljudi zaposlenih u tim bankama, za depozite, za kredite i za štednju zato što Vlada ovim predlogom pristaje da Vlada donosi akt, a Vlada ne može da reaguje dok joj Narodna banka ne da predlog.
Mojim amandmanom tražim da se pribavi mišljenje Narodne banke, jer znam da vi od ovog zakona nećete odustati ali se trudim u ime Poslaničke grupe Napred, Srbijo da upodobimo u skladu sa zakonom vaše postupanje, znači, da inicijativa bude na Vladi, da Narodna banka dostavi obrazloženo mišljenje i da se kupovina akcija od banaka koje inače nisu u državnom vlasništvu može obaviti u situaciji samo da za to postoje obrazloženi razlozi koji su navedeni u nekom aktu, na primer, rešenju.
Na takav amandman meni Vlada odgovara da ako se pribavi mišljenje ili donese rešenje, što inače Zakon o bankama propisuje, da bi to bio dug postupak u kojem bi se tražila sudska zaštita, a u kratkom roku se ne bi mogli sanirati kao negativni efekti takvog postupanja.
Ekonomista sam, nisam pravnik, ali svaki građanin zna pravo u toj meri da zna da ne postoji čovek ili institucija kome nije omogućena sudska zaštita. Ovo je preki sud za banke gde se pokušaj podržavljenja ili oduzimanja vlasništva ili raspolaganja vlasništvom, potpuno je svejedno, ponavlja i to je repriza onoga što je rađeno u 2002. godini, u vreme kada su se zbog otpisa, Pariskog i Londonskog kluba, podržavile banke i među njima ih je bilo 16 banaka, od kojih ni za jednu postupak stečaja ili likvidacije još nije završen, a neke su prodate, a novac od tih privatizacija je netransparetno trošen i to je posebna priča, ali jeste razlog zbog kojeg Vladi ne treba omogućiti da postupa ovako.
U čemu je poseban problem kad kažem vi hoćete da sprečite haos, a ustvari ga stvarate? Da li postoji ijedan postupak, da li postoji ijedno činjenje na kugli zemaljskoj u kojoj možete, vi ste u Agenciji koja će sprovoditi ovaj zakon, vi ste član Vlade koja će doneti akt koji će, jeste posredno ste član Vlade sa mogućnošću uticaja, omogućiti da se na predlog Narodne banke, a tražim na obrazloženo mišljenje i velika je razlika, pokrene jedan takav postupak. Šta će ovo imati za rezultat? Tamo gde nema problema vi ga možete stvoriti. Primeri postoje u našoj stvarnosti. Tamo gde nema problema Narodna banka ga može stvoriti zloupotrebom svojih diskrecionih prava i kontrolnim mehanizmima.
Poštovani građani i kolege, iako postoji Zakon o bankama koji u čl. od 101. do 120. reguliše i preventivnu kontrolu i kontrolne mehanizme upozoravanja, rešenja za ispravku određenih nepravilnosti i iako postoji 141 mesečni izveštaj koji dostavlja svaka poslovna banka Narodnoj banci, Narodna banka će se odjednom iznenaditi kad neka poslovna banka krene da svojim postupanjem remeti finansijsko tržište.
Nije tačno da Narodna banka nema uvid u poslovanje, način rada i nepravilnosti! Narodna banka treba da takve probleme stvori ako neko proceni da mu to odgovara. A zašto? Zato što imamo 2001. i 2002. godine otvorene stečaje nad četiri velike banke u kojima do sada, ni u jednoj od njih, nije završen stečaj ali je za te četiri velike banke naplaćeno preko 11,5 milijardi dinara potraživanja.
Dokument o tome postoji u odgovoru na pitanje koje je Vlada Srbije dostavila 28. decembra 2007. godine.
Ono što ovde ne piše jeste da je na desetine miliona ostvareno prihoda od prodaje umetničkih slika, ono što svi znamo, a još nije procesuirano, jeste da je poslovni prostor tih banaka dat bez naknade ili po izuzetno povoljnim cenama nekim bankama koje su se samo predstavljale kao državne i mi danas nećemo moći da proverimo kako je svojevremeno gospodin Dinkić, onda prisutan, danas prisutan i u Vladi i u Agenciji, pogodovao povezana lica, odnosno bivše vlasnike Poštanske štedionice u kojima je država gubila a pojedinci zarađivali.
Gospodine Iliću, poštujem vas, ali vi mene ne zanimate kao persona, zanimate me kao predsednik Upravnog odbora Agencije koja je ovoj skupštini, iako je to zakonska obaveza, poslednji put dostavila izveštaj za 2006. godinu. Najmanje jednom godišnje ste dužni da nam pokažete kako gazdujete državnom imovinom, da li ova država od toga ima koristi ili nema, odnosno kome se pod firmom očuvanja državne imovine i rada u interesu Republike Srbije, u stvari, omogućuje da zarađuje dok država Srbija gubi.
Odgovornost i obaveza koju će imati ministar finansija je da nikada ne dozvoli da se ponovi situacija u kojoj je kao septembra 2002. godine SRJ, čitam deo zakona, prenela Republici Srbiji svojinu nad akcijama stečenim po osnovu konverzije potraživanja prema bankama, prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba. Tada je dato 16 banaka na prodaju ili u stečaj sa zabranom da se mogu pojaviti domaća pravna lica kao kupci.
Zaboravljate da je finansijski sistem krvotok ove privrede, da nemamo domaću proizvodnju zato što nemamo domaće bankarstvo, da je tržište raščišćeno da ovde uđu strane banke i nije dovoljno što situacija jeste takva kakva je, što zavisimo od stranog novca, što je domaća štednja uložena u strane banke, da pomažemo njihov razvoj, nego se uporno trudite da jednim potpuno nezakonitim, nezamislivim načinom omogućite sebi, preko Narodne banke a da to radi Agencija, da nastavite postupak razrušavanja i domaćeg bankarstva tamo gde ga još ima i uništavanje domaće industrije koja od tog bankarstva zavisi, a kog u tom postupku dobija dok svi mi gubimo. Mislim da ćete vi jednog dana za ovom govornicom odgovarati. Hvala. (Aplauz.)
(Za vreme govora narodne poslanice Jorgovanke Tabaković narodni poslanici SRS sve vreme lupaju o klupe.)