Zahvaljujem. Prvo ću da izrazim negodovanje zbog toga što je objedinjena rasprava po 19 tačaka dnevnog reda, koje nazivate ratifikacijom sporazuma i u kojima su smeštene delatnosti: dopinga u sportu, kulturne saradnje, saradnje u oblasti umetnosti i obrazovanja, potvrđivanje sporazuma oko diplomatskih službenih pasoša sa Izraelom i Indijom, nekih ratifikacija u kojima se Kosovo pojavljuje kao zemlja potpisnica i među onim što jeste vrlo opasno, poput ovog poslednjeg rečenog vezano za tretman KiM, kažem ja i onog što bi moralo da bude dobra prakse svake zemlje koja želi saradnju u svim oblastima, pod tačkom 30. i 31. su dve ratifikacije teške 66 miliona, mogućih kredita, evra, ali i obaveza koje iz onog što možemo da ostvarimo proističu i obaveze prema budžetu Republike Srbije i samo po jednom od njih gde nam ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' nudi 20 miliona evra, a mi dužni da obezbedimo 11 miliona 250 hiljada evra.
Da li ova dva ponuđena sporazuma za ratifikaciju zaslužuju toliko pažnje da nam se makar objasni namena, način ulaganja ovih sredstava, kontrola njihovog ulaganja i koji su efekti, s obzirom na to da već po svim procenama spadamo u ozbiljno zadužene zemlje? Vi ste rekli da to ne zaslužuje pažnju samim činom što niko nije obrazlagao ova dva međunarodna sporazuma i sam način odbijanja primedbi da se zemlja Srbija nalazi u grupi ozbiljno zaduženih zemalja mene zabrinjava.
Međunarodni monetarni fond koji je prestao da ima u ovoj zemlji samo savetodavnu ulogu i sa kojim vodimo pregovore o ulasku u jedan ozbiljan aranžman, koji se zove, ne samo nadgledanje ekonomske situacije, nego aranžman u kome MMF pretenduje da vodi našu ekonomsku politiku, upravo ovih dana govori o tome da Srbija, pored Letonije i Estonije, spada u grupu zemalja koje imaju ozbiljnih problema sa brojem i visinom kredita uzetih u stranoj valuti. Samo ta činjenica vas obavezuje da građanima Srbije i poslanicima, od kojih očekujete pomoć i dobronamernost u ratifikaciji ovih ugovora, zaslužuje da obrazložite ova dva kredita.
Španski je posebna priča i ono što se zove – dajemo vam milion evra donacije, da bismo vas zadužili sa 45 miliona evra kredita za našu robu i usluge, nešto je čemu ću posvetiti pažnju u drugom delu svoje diskusije.
Ova prva, nalaže zbog građana Srbije moju obavezu, da obavestim građane ono što nije učinila Vlada ili ministar, da ''Banka za razvoj Saveta Evrope'' jeste jedna vrsta socijalne banke u kojoj smo mi članica još od 1956. godine, da je naš osnivački ulog u toj banci značajan i da smo, kao Srbija i Crna Gora, od 2003. godine koristili kredite za izgradnju stanova za izbeglice, za pomoć opštinama, za zapošljavanje, za pomoć u otklanjanju posledica poplava u Banatu i da smo koristili već jedan kredit za saniranje posledica klizišta u Srbiji. E, ovaj kredit je za istu namenu i govori o tome da uzimamo 20 miliona kredita, kao i da će Vlada Srbije na tih 20 miliona dati još 11 miliona i 250 hiljada evra da bi sanirali posledice klizišta.
Imam problem sa Vladom što i pored formirane Uprave za javni dug Vlada ne nalazi za shodno da kaže da za ono što dobijamo pod povoljnijim uslovima od komercijalnih, ali ipak ne dovoljno povoljnim za zemlju zaduženu kao što je naša, dakle, Vlada duguje građanima Srbije objašnjenje – iz kojih će sredstava imati mogućnosti da vraća ove kredite? Ovo nisu donacije i kada jesu, one nisu besplatne, jer su uslovljene određenom vrstom ponašanja. A ovo nije donacija!
Ovo je kredit na koji treba da obezbedimo u ovoj oskudici dodatna sredstva i mene zanima da li je Vlada vodila računa o dve stvari – o prioritetu za uzimanje sredstava za ovu namenu, o mogućnostima da ih upotrebi i da li je, ne daj bože, kojim slučajem, već iskoristila ova sredstva, kao što je to uradila sa prethodnim kreditom za ovu namenu, koji je bio težak 10 miliona evra, a Vlada je u trenutku kada je od Skupštine tražila ratifikaciju već bila potrošila 6 miliona evra.
Molim vas da građane Srbije, poslanike Skupštine Republike Srbije ne cenite tako malo što ćete od nas tražiti pravo na trošenje onoga što ste već potrošili i nema se uvek opravdanja za iznenadnost nastale situacije, poput zloupotrebe tih instituta – hitno je, pa moramo nešto bez javnih nabavki da uradimo. Država čini i sama ono za šta kritikuje svoja javna preduzeća, i kod javnih nabavki i kod međunarodnih zaduživanja.
Molim vas, vama izborna kampanja ne traje od ciklusa do ciklusa, od izbora Vlade, pa onda radite posao, pa se u novom izbornom ciklusu vi bavite kampanjom. Ne, izborna kampanja u ovoj državi ne prestaje i najveći broj ministara se bavi izbornom kampanjom, a ne poslom, ne planiranjem zaduženja, ne računanjem efekata tih kredita i mogućnostima da ih vratimo, već samo pričom o svojoj podobnosti da do tih kredita dođu, a bez ijednog obrazloženja – iz čega ćete te kredita da vraćate.
U Memorandumu koji je objavljen o budžetskoj politici, sa projekcijom do 2011. godine, objavili ste vrlo precizne podatke o stanju javnog duga i visini društvenog proizvoda iz kojeg će se taj dug vraćati.
U broju 92, na strani 99. „Službenog glasnika Republike Srbije“, gde je taj memorandum objavljen, stoji podatak da je u milionima evra taj spoljni dug države 6,5 milijardi, govorim o zaokruženoj cifri, i kažete da nismo previše zaduženi. Ali, on je proračunat na projekciji bruto društvenog proizvoda od 39 milijardi i sa rastom od 3,2 posto.
Više niko ozbiljan u ovoj državi Srbiji ne spori da imamo društveni proizvod sa negativnim prefiksom od minus 2%, a vi i dalje uzimate kredite za sanaciju klizišta, za koje imam sumnju da su već unapred potrošeni, da li u namene koje pišu u sporazumu o kreditu, ja to ne znam, ali u ovom ugovoru piše da će onaj koji te pare daje imati pravo da to i proverava.
Nadam se da nećete dobiti negativnu ocenu za to, ali ste dužni da na nižem nivou bruto društvenog proizvoda snizite kredite, odnosno mogućnost uzimanja kredita, iako već imamo potpisane sporazume sa onima koji nam te kredite daju.
Za mene je ova vlada vrlo neodgovorna zato što ono što se zove mogućnost da potroši pare, a da nam ne da račun o tome koliko otplaćujemo glavnica i koliko otplaćujemo kamata na te glavnice, jednostavno, govori o tome da vi nemate dugoročno opredeljenje da vršite odgovorno vlast. Kad god se o ovim kreditima govori, govori se o tome koliko su oni po svojoj ročnosti dugi, pa sa nekim odloženim obavezama vraćanja, a kada samo otvorite tu stranu 29. Memoranduma, svaki građanin će imati prilike da vidi da mi mnogo više plaćamo kamate nego što plaćamo i glavnicu za kredite koji su nekada bili dugoročni, a sada evo dospeli da se vraćaju i glavnice i kamate.
Ne možete doći do preciznog podatka koliko to javnog duga u ovoj godini dospeva ovoj državi, a to jeste njena obaveza. Guverner Jelašić, sa Dinkićem, odlazi da pregovara u Austriju o privatnim kreditima banaka i preduzeća i o molbi da strane banke, odnosno zovemo ih domaće, ali su im centrale u inostranstvu, izvrše reprogram, pa odlože te kredite. Neću ni ovde zaboraviti da ponovim da je do tih kredita koje zovu kros border došlo zato što je guverner Jelašić vodio pogrešnu monetarnu politiku, sa skupom obaveznom rezervom, pa su korisnici kredita i privreda bili usmeravani da uzimaju kredite kod matica banaka koje su ovde, jer je to jeftinije za procenat obavezne rezerve.
I, sada umesto da sva ekonomska pamet i sva ekonomska moć koncentrisana u Vladi, i u Narodnoj banci, i u savetnicima i u Monetarnom odboru, i u Savetu Narodne banke, razmišlja o kreditu za koji su direktno odgovorni, a to je javni dug koji iznosi 6,5 milijardi evra, nama se uz 19 važnih ali raznorodnih sporazuma nude dva nova kredita, od kojih je jedan za sanaciju klizišta, a drugi za finansiranje prodaje španskih roba.
Povodom ovog kredita koji je vezan za klizišta ja ću pomenuti da ste nam na jednom od prošlih zasedanja na isti način, objedinjenom raspravom, dostavili kredit od iste institucije koji je bio vredan 10 miliona evra, ali je imao drugu socijalnu namenu, za izgradnju trajnih stambenih jedinica za izbeglička naselja, odnosno za izbegla lica i bivša izbeglička domaćinstva.
Poštovani građani, u zagradi piše, za izbeglice koje su dobile državljanstvo Republike Srbije. Iako je reč o novcu i o kreditu, na ovom mestu moram da podsetim da je mnogo onih koji ne mogu da uđu u ovu zagradu, da još uvek u ovoj državi Srbiji postoje ljudi koji godinama čekaju da dobiju državljanstvo države u kojoj žive.
Iako je ovde reč o kreditima i o neodgovornoj Vladi koja se i dalje zadužuje, ne vodeći računa o tome ko će kredite da vraća, moram da podsetim da jeste vaša obaveza davanje državljanstva onima koji žive u ovoj državi i da je zaista nehumano dalje je odlagati.
Ono što je poseban problem kod drugog kredita zove se program finansijske saradnje između Vlade Republike Srbije i Vlade Španije sa Aneksom.
Španija nam nudi jedan milion evra donacije, a onda nam nudi mogućnost za povlačenje 45 miliona evra u vidu kredita za finansiranje nabavke potpuno nove španske robe i usluga. Španska vlada zadržava pravo da njen organ, koji se zove Savet ministara Španije, ipak odobri sve ono što ćemo mi dogovoriti ako pristanemo u daljoj zajedničkoj saradnji.
Ali, ima u članu 3. vrlo precizan uslov koji je i ova vlada i svaka vlada pre nje od 2000. godine potpuno zaboravila, a to je da štiti domaću industriju, domaću proizvodnju i domaće proizvođače, ali Španci to ne zaboravljaju. Oni kažu – ova sredstva će se na osnovu pojedinačnih ugovora koristiti za finansiranje sledećeg: 100% potpuno nove robe i usluga španskog porekla.
U članu 4. kaže – carinske dažbine i takse, ukoliko postoje, utvrđene od strane nadležnih organa Republike Srbije, neće biti finansirane iz sredstava koja su predviđena ovim programom.
Znači, prijatelji Srbije, ukoliko imate neke troškove vezane za uvoz robe i usluga koju vam mi, kao dobri domaćini i dobri upravljači španskom privredom, prodajemo na kredit koji vam dajemo, vi to nećete moći da prihodujete, ne daj bože, kroz carine ili usluge, jer vi ste država koja se dokazala da rado uzima kredite, da rado otvara kapije i liberalizuje sve za uvoz strane robe, a da ni na koji način ne štiti svoju domaću industriju.
Ono što je zanimljivo, u članu 6. kaže da su ugovorne strane saglasne da se sredstva koriste za finansiranje projekata ili ugovora koji će biti dodeljeni španskim firmama.
I u svakom sledećem članu gde se predviđa postupak javnih nabavki, u smislu otvorenog postupka konkurisanja za španske firme koje će prodavati nama, svuda stoji stotinu puta ponovljeno – za španske firme i usluge španskih firmi, i usluge preduzeća iz Španije koja proizvode špansku robu.
Da, tender se može objaviti i u Srbiji i u Španiji, ali će ovde posao dobiti oni sa strane zato što su od nas navikli da mi omogućujemo razvoj tuđih privreda i tuđih industrija, a na štetu ovih građana i ove države.
Ono što mene dodatno brine u čitavoj ovoj situaciji jeste jedan od zahteva MMF-a koji se provlači u tajnom dokumentu, u čiji je posed došao "Financial times" i koji je objavljen u svim relevantnim medijima, dakle, još jedan zahtev, sa kojim smo mi bili suočeni, nedavno, kao anketu, kako bi to naši građani, naše političke stranke i institucije reagovale ako bi dinar zamenili evrom. Znači, MMF ima predlog da sve visokozadužene zemlje, gde je Srbija treća po njihovoj klasifikaciji, domaću valutu zameni evrom.
Podsetiću građane da smo pre mesec i po dana u svim našim medijima imali pitanje – a, kako bi to kod nas izgledalo, da je čak i guverner odgovarao na takvo pitanje. I pitali smo se svi otkud baš sada to pitanje. Da nemate dilemu, kao u lutkarskom pozorištu, kako može da se predstavi Vlada Republike Srbije, nameće pitanja, nameće dileme i sondira javnost da li država može i taj deo monetarnog suvereniteta da izgubi, a pre ulaska u EU.
Da li je Narodna banka i ovakva kakva je do sada, potpuno odvojena od Ministarstva finansija, od premijera, od ekonomske politike, od Uprave za javni dug, koja mora da vodi računa o težini ovih kredita o kojima danas govorimo, uopšte koristila to da ima pravo da vodi sopstvenu monetarnu, monetarno-kreditnu i emisionu politiku?
Ne, nije, zato što se nije rukovodila ni interesom građana, zato što im je bezrezervno reklamirala kreditiranje i zaduživanje, dovodeći svakog građanina, svaku porodicu i svako preduzeće u stanje idealnog dužnika, kao poželjnog načina ponašanja, kao postmoderni način života – zadužite se samo kreditom. Sećate se, bila je samo dilema da li se zaduživati u francima ili u evrima itd.
Ta ista Narodna banka, potpuno pogrešnom monetarnom politikom, koja se bavila trgovinom sa stranim bankama u repooperacijama, a ne kreditirajući preko poslovnih banaka, a ne direktno, dovela je ovu privredu u situaciju da naši građani danas treba da uče da li i koja banka kako obračunava euribor, da li na šestomesečnom nivou, na tromesečnom i da li ga i kada usklađuje kao trošak koji će pogoditi građanina i njegov kućni budžet.
Da li je onaj ko nam je potpisao ovaj zahtev za kreditima dao obrazloženje građanima Srbije da li će se euribor, koji ovde piše, obračunavati tromesečno ili šestomesečno i koja je projekcija tog troška, a koji je efekat za ulaganje od kredita koji na ovaj način uzimamo? Da li neko drugi treba da građanima da objašnjenje za to?
Kažu da je ovo neoliberalna tržišna privreda. Da, tržišna treba da bude, ali država u njoj ne sme da izgubi svoju ulogu. I u takvoj privredi građanin ne može da prevali odgovornost na Vladu, i ne treba da prevali odgovornost na Vladu, za sopstvene odluke – da li će uzeti kredit i koliko će on da košta, ali građanin od Vlade mora da dobije odgovor kolika je stvarna kamata kao efektivna, a kolika je ona koja se reklamira i da li smo, zaista, uništavanjem domaćeg bankarskog sistema, dobili konkurentan bankarski sistem u kojem imamo kamate na kredite slične zemljama u okruženju. Na tom ispitu Vlada je pala, a građani su danas zaprepašćeni ratama koje dobijaju za kredit, jer je euribor za godinu dana skočio sto procenata.
Čak i onda kada je bilo izvesno da će euribor rasti takvim tempom, jer je još od avgusta 2007. godine finansijska kriza pokazivala svoje pravo lice, Vlada je nastavila da se zadužuje, nijednog trenutka ne postavljajući pitanje sebi, ni predstavljajući se građanima kao odgovorna, a šta je uradila sa, po tvrdnjama gospodina Dinkića, 17 milijardi evra priliva stranog kapitala, što po akvizicijama iz privatizacije, što po stranim direktnim ulaganjima, a što po naraslom ukupnom dugu na 30 milijardi dolara. Svetski eksperti kažu: davati ovakvoj privredi nove kredite i ulaziti u nove aranžmane sa MMF, isto je što i bolesniku, zavisnom od droge, davati kokain. Koji će to trenutak, od ovog sada, biti pogodniji da se Vlada zapita da li je možda bolje dobijati novac za ulaganje u ono što se zove proizvodnja, a ne samo finansijske manipulacije i virtuelni razvoj, ili ćemo se okrenuti onome što se zove odgovorni odnos prema javnim sredstvima, prema budžetu iz kojeg će se ovi krediti vraćati i u ime toga voditi računa i dostavljati izveštaj o svakom evru koji ostavljamo u nasleđe budućim generacijama kao dugove.
U tom smislu, SNS i Poslanička grupa Napred, Srbijo ne može da podrži ovakvu politiku daljeg zaduživanja, bez ikakvog navođenja efekata i onih obaveza koje ostaju budućim generacijama, i mi za ovakve predloge nećemo glasati. Hvala. (Aplauz.)

Koristim pravo iz člana 143. stav 2.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, hoću da u sklopu rasprave o temi prava zajamčenih Ustavom, kažem da Ustavu u članu 43. stav. 4. kaže da se sloboda ispoljavanja vere ili uverenja može ograničiti zakonom, samo ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite života i zdravlja ljudi, morala demokratskog društva, slobode i prava zajamčenih Ustavom, javne bezbednosti itd.
Postavljam pitanje – ko je definisao šta je moral demokratskog društva, da bi on bio drugačije propisivan zakonom o zabrani diskriminacije, pogotovo zato što je u mnogim od obrazloženja na podnete amandmane koje je podneo poslanički klub Napred Srbijo, u odgovorima pri odbijanju amandmana, definisano da je moral mnogo široka kategorija i da on ne može biti obuhvaćen ovim zakonom.
Da li postoji određenje šta je moral demokratskog društva, jer je za mene, kao Srpkinju i pripadnika verske zajednice koja se zove pravoslavna crkva, moral crkveni jednak moralu demokratskog društva. U tom smislu postavljam pitanje da li je taj moral isti? Za mene jeste?
Da li je to za vas kao demokratsko društvo i da li vam zakon o zabrani diskriminacije omogućava da vi ustavno pravo, definisano članom 43, sužavate, a da niste definisali iz kojih razloga i interesa građana to činite. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Koristim vreme iz člana 143. stav 2. Govorim o amandmanu koji ima cilj da reguliše jednako pravo na zaštitu svih, odnosno od svih oblika diskriminacije.
Zadržaću se na ovom pravu svih da imaju jednaka prava, za koje kažete da je osnovna svrha zakona nešto drugo i da su u stvari svi građani jednaki pred zakonom. Postavljam pitanje – da li su raseljena lica sa Kosova i Metohije jednaka pred zakonom, kao i sva ostala lica u svakom pogledima?
Tvrdim da postoji njihova diskriminacija, i to: i od državnih organa, i od dela građana koji ih u svojim sredinama nazivaju Šiptarima, žive u kampovima koji su pre logori nego kampovi, u kojima dobijaju lošu hranu, imaju teškoće prilikom zapošljavanja, rešavanja stambenog pitanja, zdravstvenih, socijalnih i drugih potreba. Zaista mislim da bi, u cilju obezbeđivanja njihove jednake zaštite pred zakonom, tu kategoriju nesrećnika, koji ničim nisu doprineli da se nađu u toj situaciji, bilo potrebno zaštititi.
Na ovom mestu hoću da pitam – da li je tačno da je potpredsednik Krkobabić Komesarijatu za izbeglice poslao dopis u kome traži da se ograniče prava raseljenih lica na zdravstvenu zaštitu? Zahvaljujem se svima i molim vas da povedete računa o kategoriji lica koja su zaista ugrožena i kojima se ovakvim zakonom ne pruža zaštita.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali o klupe.)

Suština amandmana, podnetog u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo na član 18, svodi se na to da se ne smatra diskriminacijom postupanje sveštenika odnosno verskih službenika koje je u skladu sa verskom doktrinom, uverenjima, ciljevima crkava, a mi u amandmanu dodajemo – i moralom koji je opšteprihvaćen.
Tumačeći da ovaj moral jeste ono što definiše Ustav u članu 43. stav 4. upravo moral demokratskog društva koji makar načelno omogućava da se razlikuje dobro od zla, ružno od lepog.
Ako vi ovim zakonom homoseksualnost podižete na nivo poželjnog ponašanja, na način kako ga promovišete, ne da se bojim, nego sam sigurna da će mnogi nezreli, neformirani mladi životi biti usmereni u pravcu korisnog i poželjnog ponašanja, a zbog toga da bi mogli da napreduju na nekoj likovnoj akademiji, na nekoj filmskoj akademiji ili u nekim književnim ili drugim krugovima.
Znači, snosimo odgovornost kao društvo, odnosno vi snosiste odgovornost kao društvo kada i na način da crkva bude kažnjena, na način što će da osudi takvo loše ponašanje, promovišete jedno nezdravo, poremećeno ponašanje u korisno.
Ono čime želim da zaključim svoj amandman je da u ime slobode vrlo često, a svedoci smo i ovde, nema poštovanja ni prema kome i ona se pretvara u tiraniju.

Vlada je odgovorila da amandman nije u skladu sa svrhom zakona, da nije u skladu sa članom 147. itd, ali neka to građani procene.
U zakonu o zabrani diskriminacije imamo tretiranu diskriminaciju u oblasti rada, u oblasti pružanja javnih usluga, obrazovanja, stručnog osposobljavanja, diskriminacije po osnovu pola, starosti, vere, rase, seksualnog opredeljenja, invaliditeta, zdravstvenog stanja. Ali je jedna grupa, jedna kategorija stanovnika ostala potpuno nevidljiva za ovaj zakon, reč je o izbeglicama i raseljenim licima, a posebno sa Kosova i Metohije.
Njih ne štite ni nevladine organizacije, nemaju posebne grupe koje će se boriti za njihova prava. Oni se u izbegličkim kampovima, odnosno logorima, gotovo i ne vide i oni se u javnosti prikažu samo na Dan izbeglica ili u predizbornim kampanjama, kada treba da proprate nekog širokogrudog novog kandidata za neku od javnih funkcija.
To su ljudi koji su diskriminisani po nazivima, zovu ih najčešće Šiptarima, zato što su sa Kosova i Metohije. Nemaju pravo glasa kao ostali građani, teže se zapošljavaju. Imaju problema u rešavanju mnogih životnih pitanja.
Ponoviću današnje pitanje – da li je tačno da je potpredsednik Krkobabić izdao nalog Komesarijatu za izbeglice da im se uvede restrikcija i u zdravstvenoj zaštiti?
Molim da se ovaj amandman zaista usvoji i da bude upodobljen proceduri.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Gospođa Čomić, predsedavajući, poštovani građani, poštovane kolege, u okviru objedinjene rasprave ću govoriti o Predlogu odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke. Zadatak mi je da govorim o izboru Dejana Šoškića, vanrednog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na mesto predsednika Saveta.
Kada bi neko od mene očekivao da u jednoj rečenici definišem ovaj predlog, ovu tačku dnevnog reda, mogla bih da kažem sledeće - miš može da bude i genijalan, ali ako se nađe u mišolovci, gotovo je sa njim.
Mišolovka za ovog genijalca jeste aktuelna monetarno-kreditna politika i Zakon o NBS.
Impresivna biografija gospodina Šoškića, stručnjaka pre svega za ekonomsku statistiku i finansijska tržišta, prilično obećava. Mlad čovek, 67. godište, iz porodice uglednog profesora Šoškića, po čijim knjigama su, verujem, gotovo svi studenti ekonomije polagali predmet, zvali smo ga kolokvijalno - doktrine, reč je o predmetu Razvoj ekonomske misli, i zaista knjiga vrlo vredna i koju čuvam i dan-danas, a polagala sam taj ispit na svom prištinskom Ekonomskom fakultetu, u vreme dok se u Prištini moglo živeti.
To obećava da čovek ima poglede koji treba da odgovore trenutku u kome se nalazimo.
To što je stručnjak za ekonomsku statistiku govori da se od njega očekuje da vrlo ozbiljno priđe upotrebi, odnosno zloupotrebi statistike u trenucima kada se govori o našem bruto društvenom proizvodu i od njega lično očekujem jedan konkretan primer, da u vreme kada nam je MMF u aprilu 2008. godine dostavio podatke o tome da će na osnovu studija njihovih vrlo stručnih ljudi rast društvenog proizvoda u našoj zemlji u 2008. godini maksimalno moći da iznosi 4%, a mi smo u svoja, ne samo planska dokumenta, kao memorandum, nego smo i u budžet, u trošenje, ugrađivali projekciju da će taj društveni proizvod rasti 7%.
To govori o značaju statistike koja onom ko hoće da realno sagleda ulazne podatke onemogućava da se građanima sutra pravda za neuspešnu politiku izgovorima poput - svetska finansijska kriza. Ako je kriza svoje pravo lice pokazivala već u oktobru 2007. godine, i ja sam jedna od onih koja je na to upozoravala, postoje stenogrami u ovoj kući u kojoj i danas govorimo, i ako u aprilu dobijemo od MMF u godišnjem pregledu budućih ekonomskih kretanja kakve će to cifre biti naš gvozdeni ram, reče neko, za dalji razvoj i rad, a mi se na to ne obaziremo, očekujem da jedan ovakav autoritet i na ovakvom mestu kaže da se te i takve cifre moraju uvažavati.
Očekujem da, kao neko ko se bavi finansijskim tržištima, sagleda sve razloge virtuelnog elektronskog novca i da nas o tome upozorava na vreme, da vrati ugled reviziji i regulatornim telima kao profesiji i kao organima koji su zaduženi da regulišu pohlepu, koja je dominirala i finansijskim tržištima i izveštajima revizorskih kuća, koji su se potpisivali i koji očekuju da im danas verujemo na reč kad tvrde da npr. NIS vredi ovoliko ili onoliko, ne shvatajući da je ugled profesije urušen zato što su ljudi na ključnim mestima dozvoljavali i odobravali takvu zloupotrebu i statističkih podataka, ali i teorije o tome da razvoj finansijskih tržišta može da podigne jednu privredu.
Od ovakvog stručnjaka očekujem da građane uveri da razvoj jednog društva mora da bude zasnovan na štednji, a ne na kreditu, da razvoj jednog društva trajno može da bude moguć i u usponu samo ako je baziran na razvoju industrijske proizvodnje i na precizno definisanim granama koje će ova država da subvencioniše, da pomaže, kao i poljoprivredu, jedan od ključnih faktora razvoja društva.
Nisu moja očekivanja prevelika. U liku gospodina Šoškića imamo, možda je to sukob interesa ali ovog trenutka to hoću da vidim kao prednost, čoveka koji je i u ekonomskom timu gospodina Cvetkovića, pa samim tim ima uvid i u ekonomsku politiku, i u mere ekonomske politike koje treba preduzimati, i njihovu vezu sa merama koje sprovodi, predlaže, preduzima NBS, u čiji savet se on sad predlaže.
Ponavljam, očekujem da prisustvo gospodina Šoškića i u ekonomskom timu i u Narodnoj banci omogući da se konačno pokidane veze između ekonomske politike Vlade i NBS konačno povežu, a u interesu svih građana. Može neko da se žali, kao što se guverner žali, da se danas svi bave vođenjem monetarne politike, odnosno vrednošću deviznog kursa, kao što su se nekada bavili sastavom tima fudbalske reprezentacije, normalno pežorativno govoreći, da se navodno danas svi razumeju u makroekonomsku politiku i finansijske tokove.
Za gospodina Jelašića poruka, gospodinu Šoškiću savet - ne moraju se građani razumeti u makroekonomsku politiku NBS, ali je najbolji indikator uspešnosti te politike njihov novčanik. To koliko iznosi kreditna rata, kolika je inflacija, najbolji je dokaz da li onaj ko tu politiku vodi se u nju i razume, odnosno pokazuje se da ta politika ili nije dovoljno osmišljena ili, što bi još gore moglo biti, za šta ima mnogo dokaza, da se ta politika vodi u interesu nekog drugog, a ne građana zbog kojih postojimo i mi ovde, i NBS i savet.
Promene kursa i uspešnost te politike građani vide na svom džepu. Ono što hoću na ovom mestu da ukažem je da su navodno neuspešne politike NBS u stvari zasnovane na velikim troškovima povlačenja likvidnosti koje je Narodna banka imala kao trošak zato što je imala veliki devizni priliv. Svu besmislenost povlačenja viška likvidnosti, odnosno dinara koju je guverner radio kada u zemlju uđu devize, što je suprotno svakoj ekonomskoj teoriji, nam je pravdao njenom isplativošću na dugi rok. Isplativost na dugi rok, citiraću Kejnza, malo vredi jer smo na dugi rok svi mrtvi i to za građane nije nikakvo opravdanje.
Koliki je to dugi rok u kojem će se njegova politika isplatiti, ako već treću godinu unazad imamo iskazane gubitke Narodne banke koji se od 2006. mere podacima - 386 miliona evra za 2006. po završnom računu iz 2007. godine, pa 180 miliona evra itd, što pokazuje da je ta politika potpuno neuspešna. Pred nama su samo troškovi te politike i gubici koje je Narodna banka ostvarila.
Političari, kao i dobar deo javnosti, ne raspolažu baš znanjima i veštinama da vrše to monetarno upravljanje. Međutim, slabljenje dinara je ugrozilo i prihode i rashode budžeta, i to treba da brine svakog od nas. Prihodi su ugroženi, jer taj slabiji dinar o kojem je guverner brinuo vodi smanjenju uvoza, a svi znamo da je dve trećine PDV-a dolazilo upravo iz oporezivanja uvoza.
Sa druge strane, smanjena kupovna moć dinara takođe znači i smanjenu potrošnju. Koliko će se sada ta manja kupovna moć svakog od budžetskih korisnika, koji dobija iz budžeta neke prihode, odraziti na njegovu dnevnu potrošnju takođe je jasno svima.
Svima je jasno da je budžet u velikoj meri zavisan od deviznog kursa, ali je guverner zaštićen onim što se zove nezavisnost Narodne banke.
Ta nezavisnost Narodne banke je, po shvatanjima guvernera, čak i nezavisnost od interesa građana, čijim se oni zaštitnikom i predstavlja. Njegov vrlo značajan posao je bio da se bavi reklamiranjem kredita i stvaranjem, i od države, i od građana, idealnih dužnika.

Ako dozvoljavate, oni imaju neku narodnu muziku, kolo svira, mogu napolje da iziđu da igraju, to je korisnije.

Tokom 2004. i 2005. godine NBS je vodila navodno politiku stabilnog deviznog kursa. Međutim, ovaj period karakteriše i ...

Tokom 2004. i 2005. godine imali smo znatan priliv deviznog novca i to od prodaje, kao što je bilo i do tada, od privatizacije i prodaje državnog kapitala.
Bilo je nešto doznaka i iz inostranstva i te, kažem, navodne viškove likvidnosti koje su se stvarale kreiranjem dinara za taj uneti priliv kapitala guverner je povlačio rep operacijama, gde je omogućavao poslovnim bankama da trguju sa Narodnom bankom kao najsigurnijim kreditorom, dajući im kamate i iznad inflacije, i time je napravio te velike gubitke.
Priča da je takvim vođenjem skupe, ali korisne monetarne politike učinjena neka korist građanima svodi se na to da je izgubljeno poverenje i u politiku Narodne banke, i u devizni kurs, koji je sa 76 dinara došao na nekih 94, 95, 96 dinara, izgubljeno je i poverenje građana u stabilnost kursa, ali i poslednji, upotrebiću reč koja odslikava stanje, saučesnik guvernera u vođenju ovakve politike, a to su poslovne banke, napustile su ovu igru. Poslovne banke su od ukupnog novca koji u ovoj zemlji cirkuliše, tri milijarde evra držale konstantno u tim rep operacijama, trgujući sa Narodnom bankom. Umesto da novac bude plasiran u kredite preduzećima, on je bio od strane poslovnih banaka usmeravan u trgovinu Narodna banka - poslovne banke, ali je danas tih tri milijarde evra spalo na svega 900 miliona dinara. Igranka je završena.
Igra je završena. Gubitnici su svi. Više neće ni poslovne banke da učestvuju u takvoj igri, jer 80 i nešto procenata stranog vlasništva u bankarskom sistemu Srbije dovelo je do toga da centrale tih banaka, koje su u inostranstvu, zahtevaju da se to malo kapitala što ga ima plasira u zemlji iz koje banke dolaze.
Tvrdim da guverner nije očekivao da se ova igra završi, ali je svestan da u ovoj igri više ne želi da učestvuje ni država, ni poslovne banke i on se sada žali čitavoj javnosti kako svi predstavljaju najcrnje scenarije, svestan da je njemu vreme da pakuje kofere.
Pakovanje kofera guvernera i izbor novog predsednika savetnika ne znači apsolutno ništa ukoliko se ne promeni Zakon o Narodnoj banci, u kojem će Narodna banka prvi deo svog naziva zaista i poštovati, da politika Narodne banke bude u interesu naroda, jer svi dokazi u ekonomskoj oblasti pokazuju da upravo monetarna politika najviše guši ovu privredu. To Narodnu banku Srbije čini direktno odgovornom. Kako svi upravo najviše zavisimo od te monetarne politike, očekujem da reforme krenu prvo od nje. Ulogu u pokretanju tih reformi može da ima ovakva ličnost kakva je gospodin Dejan Šoškić, impresivne biografije. Bilo bi dobro da se ne dokaže tvrdnja da i najgenijalniji miš, kad se nađe u mišolovci, nema tu šta da traži.
Zaista mu želim puno sreće, ali želim mu i mnogo odlučnosti, da se na primer u pregovorima sa MMF-om ne počinje od pitanja - da li nam treba dve ili tri milijarde, nego da se podvuče crta zašto smo došli do toga da dug zamenjujemo dugom, da pasivu zamenjujemo pasivom i da krenemo ozbiljno u reformu ove države, koja mora da počne od Narodne banke. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali su o klupe.)

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Poslanički klub Napred Srbijo nije bio u prilici da njegovi amandmani uđu u proceduru, jer je ovaj zakon dat Skupštini na razmatranje po hitnom postupku, ali u toku utvrđivanja dnevnog reda hitan postupak je ukinut, tako da smo mi napisane amandmane izgubili pravo da predamo, jer smo to morali da učinimo do početka prve načelne rasprave, odnosno početka sednice.
Koristim poslaničko pravo da u okviru vremena raspoloživog za predstavnika poslaničke grupe kažem nekoliko reči za koje smatram da imaju izuzetnu težinu, a u vezi sa načinom raspoređivanja, odnosno popunjavanja radnih mesta u poreskoj upravi.
U načelnom pretresu sam podsetila na situaciju iz 2005. godine, da je u junu 2005. godine 231 zaposleni radnik poreske uprave u Srbiji bez ikakvog obrazloženja dobio rešenje da su tehnološki višak i otkaz ugovora o radu.
Mnogi od njih su bili nepoželjni, izgleda bez obzira na stručnost i na zvanje, pod plaštom Uredbe o racionalizaciji i smanjenju broja zaposlenih u državnim organima, koja je stupila na snagu od 2004. godine, decembra, ostali su van poreske uprave.
Istovremeno, sa otpuštanjem ljudi koji su imali zvanje i znanje, ali očigledno bili nepodobni, zaposleni su partijski podobni radnici bez odgovarajućih zvanja, radnog iskustva, stručnih sposobnosti i mnogi od njih su danas šefovi i rukovodioci.
Tadašnji ministar finansija, gospodin Dinkić, iznosio je u javnost i u medije podatke da se radi o radnicima koji su loše ocenjeni od strane njihovih pretpostavljenih, da su korumpirani, da su loše uradili testove inteligencije koji su po izjavama mnogih ljudi bili, mnoga od pitanja na tim testovima, gotovo uvredljivi i svi od njih su imali sumnju da je u stvari reč o tome da su poslužili kao ogledni kunići za nečije, ne znam kakve, ciljeve i za testove nekih nama nepoznatih organizacija.
Ono što sve nas i vas treba da zabrine ovde je što je više od polovine tih i tako otpuštenih radnika dobilo radne sporove, da je odšteta za nematerijalne i materijalne posledice u vrednosti od 10 do 15 hiljada evra i da šteta za naknadu tih i takvih radnih sporova pada na teret budžeta Republike Srbije. Za ostale su sporove u toku i molim da jednostavnom računicom shvatite težinu ovakvog postupanja, 231 zaposleni, pa po najmanjoj ceni odštetnog zahteva od 10.000 evra, to je dva miliona i 310 hiljada evra, to je preko dve milijarde 150 hiljada dinara na budžet, i to pitanje je da li u ovom trenutku budžet može da izdrži teret nečijeg hira i promene partijske podobnosti ljudi zaposlenih u jednom ovako važnom organu koji treba da sprovodi zakone.
Sam inspekcijski način kontrole i sprovođenja nekog zakona je u osnovi po definiciji skup, ali ako ste napravili štetu da otpustite 231 čoveka i da vam je već više od polovine dobilo radne sporove, sa vrlo velikom izvesnošću da će ih dobiti i druga polovina, a tražite pravo od Skupštine da zapošljavate nove i da za njih kažete platu odnosno troškove sprovođenja ovoga zakona neće snositi budžet nego samo poreska uprava, a to je opet jedna te ista privreda.
Građani ove Republike Srbije, pitam se da li je ovakvim postupanjem doveden ugled poreske uprave u pitanje, koliko je budžet oštećen i da li vam sa institutom trajnog premeštanja, na koji niste dali odgovor šta znači, zaista nešto radite u interesu građana Srbije i budžeta ili na njihovu štetu. Hvala.
(Tokom ovog govora narodni poslanici SRS lupali o klupe.)

Poštovane kolege, a zbog građana Srbije koristim prisustvo ministra finansija, gospođe Diane Dragutinović, da postavim...

Postavljam pitanje – koliko je privrednih subjekata u Republici Srbiji u blokadi, jer se podaci koji se iznose u javnosti o tome razlikuju i drastično su povećani od pre dve nedelje, kada je taj broj iznosio, po procenama, 48 hiljada, da bi ovih dana taj podatak bio oko 60 hiljada preduzeća?

Moje pitanje nije samo informativno, koliko je preduzeća u blokadi, već da se javnosti odgovori – koliko je preduzeća u blokadi zbog toga što duguje državi, a po osnovu neizmirenih poreskih obaveza i ostalih davanja, a koliko je preduzeća u blokadi zato što država duguje njima?

Suštinsko i principijelno pitanje je da li, pošto se u javnosti žali poreska uprava da zbog loših priliva u budžet nema sredstava da pokreće stečajeve u vreme kada pričamo o zaštiti svakog radnog mesta, a stečajevima se radna mesta ne štite, koliko je tih eventualnih stečajeva uzrokovano neplaćanjem poreza od strane obveznika u privredi prema državi, a koliko onih kojima država duguje ne mogu iz tih razloga da isplaćuju plate?

Mene, pre svega, zanima da li će ljudi koji su zaposleni u tim firmama, koje se nalaze u dužničkom čvoru, trpeti i dokle će trpeti da ova država obezbeđuje posao i garantuje posao samo stranim bankama, kojima obezbeđuje subvencionisanje kamate od 5,5, koje daje građanima, do 11, što je za njih cena u kojoj zarađuju, a mnogo veća od cene koju ostvaruje bilo koja banka, ta ista, ali u zemlji matici, i da se priča i marketinško vođenje države, u kojoj je briga o građanima svedena na načina kako se neke mere predstavljaju, pretvori u jednu ozbiljnu i odgovornu akciju, u kojoj ćemo utvrditi razloge za dužnički čvor i obavezati one koji mogu da imaju pristup kreditima, u ovom trenutku, da isplaćuju i svoje poverioce i dobavljače, od kojih zavisi proizvodni ciklus za njih, a za mene je najvažnije, od kojih zavisi i opstanak mnogih porodica, jer dok dobavljači u nizu dobijaju novac dotle je moguće da oni isplaćuju plate od kojih ljudi žive.

Jer sve aktivnosti države se u stvari svode na konkretan život građana i na njihov standard, koji je ovim, zaista, doveden u pitanje i ako je nešto naša specifičnost krize to je taj dužnički čvor, koji već pokazuje svu ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo?

Normalno je da je država prvi činilac, koji u tom smislu mora da pokrene akciju i to da definiše situaciju, da izađe sa konkretnim podacima i da onda krene u rešavanje tog problema. Zahvaljujem.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, evo jedne teme kojom nam država vrlo jasno pokazuje šta su njeni prioriteti. Samim stavljanjem u fokus ovog zakona i rešavanja statusnih pitanja ljudi u poreskoj upravi nama država jasno daje do znanja da je najvažnije da prikupi sebi sredstva za svoje funkcionisanje.
Jasno je da nema države bez poreza i jasno je da država ne zarađuje nego troši, i tu nema nikakvog spora, ali ima spora u tome što država ne stvara prvo uslove da se proizvodi i namerno kažem – da se proizvodi, a ne samo stvaraju usluge, jer su to mimo metodologija i mimo priča, i mimo virtuelnog novca prave osnove iz kojih može da se zahvati porez, pa da onda živi država i svi oni koje država finansira.
Zašto nam ovde država nije dala, odnosno Ministarstvo finansija za prioritet plate, način zasnivanja radnog odnosa, raspoređivanje unutar organa, na primer za Državnu revizorsku instituciju? Ne, državi nije najvažnija kontrola trošenja novca. Njoj je najvažnije da napuni svoju kasu. Ako vremenski prethodi punjenje kase kontroli trošenja, ono što je vremenski prvo i što prethodi svemu jeste upravo proizvodnja. O tome se, tvrdim pouzdano, ne vodi dovoljno računa, ni rešenjima redovnim, a ni merama.
Šta država od nas traži? Da joj priznamo da je ona sama sebi najvažnija, da ima cilj da napuni kasu u kojoj nisu u jednakoj ravni odgovornosti njenih poreskih organa sa pravima koja im dajemo. Dobijaju mnogo veća prava, dobijaju i žele da im se ostvare veća primanja, ali nemaju jednaku odgovornost.
Da li nam je kroz ovaj zakon, koji su nam predstavili kao rešavanje statusnih pitanja zaposlenih u poreskoj upravi, uglavnom, država obezbedila informacije o tome kakvi su rezultati poreske uprave i učinci rada, da bismo mi mogli da damo svoj pozitivan sud o ovim zakonskim rešenjima?
Ako je država negde u decembru priznala da ima 13,2 milijarde dinara utaje poreza, čelni ljudi poreske uprave su priznali 13,2 milijarde, u februaru mesecu se objavljuju podaci po kojima poreska utaja iznosi 70 milijardi dinara! O kakvim učincima i zaslugama poreske uprave govorimo ovde, da bi stali pred ovaj dom i tražili veće plate, brže napredovanje i bolje uslove rada?!
Ako je zakon loš, pa je omogućio utaju poreza, ko je odgovoran za takva zakonska rešenja? Jedna te ista vlada DOS-a u različitim varijantama organizovanja, ali saglasna na takvim rešenjima.
Ako poreska uprava ima problem funkcionisanja u smislu zloupotrebe ovlašćenja, loših kadrova, dekapacitiranosti kao što kažu itd, a na čijem je to opet teretu, nego na teretu vlasti koja se ne seti koliko para ne uđe u državnu kasu dok ne vidi da je kasa prišla dnu.
Vrlo se ozbiljno hvalila u medijima i u javnosti država, odnosno njeni predstavnici, da je broj zaposlenih u 2005. godini u poreskoj upravi smanjen sa 8 hiljada na 6 i osam stotina zaposlenih. Godine 2009, februara, nama se država žali da nema dovoljan broj poreskih službenika da prikupe porez. A zašto je onda bio uspeh otpustiti ljude, a danas se žalimo da ih nemamo?
I svako ko radi u javnom preduzeću ili nekom državnom organu priznaće da imamo jedno potpuno nerealno i nelogično promovisanje dobrovoljnog odlaska ljudi i napuštanja, širenja obaveza koje dobijaju organi uprave, javna preduzeća i lokalna samouprava, takođe, baš u ovom delu nadležnosti, a da onda nema ko da obavi taj posao.
Te 2005. godine, što su meni poslednji dostupni podaci, poreska upraska uprava je prikupljala 80% svih prihoda u budžetu, to je bila njena uspešnost. Trošila je za taj posao, 0,88% od tog kolača koji se zove budžet.
Koliko danas naplaćuje poreska uprava? Koliko poreska uprava troši, mogu samo da pretpostavim.
Kakva može da bude moja pretpostavka i svih kolega ovde ako je 18. novembra stigao Predlog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji sa jednim rešenjima, a onda 20. februara ove godine amandmani Vlade koji onako kako izgledaju vizuelno, tako i suštinski menjaju ovaj zakon. Za nepuna tri meseca Vlada je potpuno promenila pristup onom delu koji se zove napredovanje i materijalni položaj zaposlenih.
U ovom osnovnom Predlogu zakona bilo je predviđeno da se popunjavanje radnih mesta na neodređeno vreme u ovom organu može vršiti po pravilu javnim konkursom i izuzetno preuzimanjem iz drugog državnog organa, da bi u ovim amandmanima od februara meseca pod broj jedan došao način – trajno premeštanje. Trudila sam se da kroz materijale koje imam razumem šta znači institut trajnog premeštanja i nisam uspela da utvrdim.
Postoji sistem privremenog premeštaja gde neko može da napreduje u službi mimo redovnih i uobičajenih procedura i da na takvo više mesto bude raspoređen na rok od 12 meseci. Postoji novi rok od 12 meseci umesto šest meseci i za rad na određeno vreme i postoji privremeni premeštaj kada neko može da bude premešten u drugo mesto rada do 50 kilometara od onog gde živi, a u istoj spremi i istom platom. Postoji i privremeni premeštaj gde neko može da bude kažnjen za loše rezultate rada i zbog disciplinskog postupka do dve godine premeštaja takvog privremenog, ali nisam uspela da utvrdim šta je trajni premeštaj u smislu ovog zakona. Prosečni građanin teško može da razume ova zakonska rešenja.
Mnogi organi na koje se ovi zakoni odnose, advokati koji profesionalno treba da tumače ove stvari, takođe, nisu u stanju da protumače odredbe ovog zakona, a ono čime se hvalite da se poboljšava materijalni položaj zaposlenih u poreskoj upravi, tumačim zbog iskustva, ne vama verujući na reč i na zakon, nego po onom kada lisicu pozivaju u pećinu, a ona kaže "plaše me tragovi jer vode samo do pećine, a iz pećine nijedan".
Moram da iznesem svoju sumnju da vam sistem privremenih premeštaja i mimo uobičajenih pravila i procedura napredovanja, odnosno kažnjavanja služi da po diskrecionom pravu ili moralno političkoj podobnosti pravite kadrove kakvi vama odgovaraju.
Da to jeste moguće govori i primer, ne verujem da je usamljeni, jedan od otkrivenih, da je jedan od načelnika poreske uprave u Vojvodini došao bez potrebnog radnog iskustva na mesto direktora, a onda, dragi građani, onaj koji je zadužen da sprovodi, kontroliše, utvrđuje i naplaćuje porez, kupi kuću, ima priznanicu, izbegne prijavu poreskom organu da ne bi platio porez i tek kada proda, sazna se da je transakcija imala to posredno koleno u kojem je onaj koji je zadužen da naplaćuje i kontroliše oštetio državu za porez.
Svi oni koji su danas u situaciji da imaju neke povlašćene informacije, povlašćene u smislu da znaju kako se mogu poreske rupe, poreske površnosti zloupotrebljavati, koriste to za reket države ili reket onih koji mogu da zarade na tome. I što je najgore, u tome prednjače oni koji predstavljaju državu.
Neću da koristim analogiju juče uhapšenih, od 35 je 18 policajaca, neću, tek su u istražnom postupku. Ali, mnogo je 18 policajaca od 35 uhapšenih. Tvrdim da, sedam ili osam, a tada je prvo lice poreske uprave reklo – u 2005. godini je otpušteno iz poreskih organa zbog zloupotrebe.
Koliko je onih koji nikada nisu otkriveni? Koliko je onih na koje se žalilo nebrojeno ljudi – u svakoj političkoj stranci, uverena sam, postoji arhiva onih koji se žale na zloupotrebe od strane državnih službenika koji treba da sprovode ove zakone, a kojima nisu mogli da dođu zakona, a ne glave? Ne u ime onih koji pošteno rade svoj posao i uvek to moramo da odvojimo, nego zbog onih koji štete državu, štete i građane istovremeno, jer smo svi korisnici države na neki način i svi moramo da vodimo računa o prihodima koji u državu treba da se sliju. Vi morate ovim zakonom da obezbedite ne samo pravo da vam se u drugostepenom postupku ne pita Vrhovni sud, nego da to radi poreski organ unutar, nego da izgradite mehanizme odgovornosti za one koji štete i brukaju državu.
Gospođo ministre, pođite od vas, zašto vam u ovom zakonu od osnovnog rešenja, a do amandmana, vaše ovlašćenje da propisujete šta je to nespojivo sa ovom delatnošću poreskog činovnika predlaže direktor poreske uprave? U prvom rešenju to je bilo vaše pravo.
Šta vi možete da uradite kada vam partijski postavljen direktor poreske uprave podnese zahtev? Nećete vi dovoditi u nepriliku koalicioni sporazum, vi ćete jednostavno za ljubav mira, od kojeg ćemo trpeti svi, dozvoliti da poreska uprava bude jedan od onih feudalnih poseda u kojem se zapošljavaju podobni, u kojima je dok je bilo poreskih izjava bilo dvostrukih knjiga poreskih izjava zavedenih i nezavedenih, tako da i danas imamo slučaj da fiskalna kasa nije opšte pravilo i vređa mene kao poslanika ako mi kažete ovde da je ovo rešenje doneto na zakonu pred kojim treba da budemo svi jednaki.
Da, teoretski to lepo zvuči – praksa pokazuje nešto drugo. Da to nije moguće ne bi vi priznavali 13,2 milijarde utajenog poreza, a drugi su istragom dolazili do toga da je to mnogo veća cifra. Ono što vi kao država morate da uradite jeste – da u promovisanju jednošalterskog sistema rada, gde se PIB dobija na jednom šalteru, morate da priznate da prvo morate da ukinete sto internih pravilnika, odnosno instrukcija koje poseduje poreska uprava. Ono što se naziva internom instrukcijom, 50 dokumenata, od tih 100, tiče se otvaranja poreskog identifikacionog broja, znači trećeg lica, a do njih se nigde ne može doći niti se mogu pročitati.
I ovo što govorim je objavljeno na sajtu tela koje se bavi regulatornom reformom i koje traži da se među prvima ukinu takva interna akta, pravilnici i instrukcije, a o ovom organu, o kojem danas govorimo, od 150 ih je tajnih, a tiče se nas.
Da bih ja o ovome mogla da govorim na ovakav način, tvrdim da sam poreski obveznik koji nijedan dan nije zakasnio u svojim poreskim obavezama. Radim u preduzeću koje, takođe, svoje poreske obaveze izmiruje u danu i u paru, ne zakidajući na tome. Radim u ovom domu koji se izdržava od države.
U ime svih nas koji plaćamo porez ne možete ovde da tražite sredstva, a da kažete – neće se iz budžeta tražiti sredstva za sprovođenje ovog zakona, već će biti obezbeđena iz same poreske uprave, iz njenog poslovanja. To je opet od istih poreskih obveznika, iz onoga što je suva drenovina, a zove se proizvodnja u ovoj državi, jer nemate odakle da uzmete, nego od tih istih poreskih obveznika koji pune budžet.
Ne možete reći da su vam potrebni novi ljudi i nove pare, jer osam godina broj zaposlenih stoji na cifri od dva miliona. Broj zaposlenih se ne povećava i kako smo mi to biznis servis za privlačenje stranih investicija, kada smo toliko reformi uradili – uništili i bankarski sistem, možemo ga mi zvati domaćim koliko hoćemo, a znate li šta je domaće, domaće su samo kamate koje plaćamo, zarađujući ih ovde u ovoj zemlji. Sve ostalo, a to nije samo naše iskustvo, već svih zemalja iz okruženja koje su te savete slušale – tako su prošle.
Vi morate da vodite računa o poreskoj izdržljivosti i morate da shvatite da danas napunjena kasa novim propisom, novim ljudima, novom strogošću, znate li šta će značiti – trku u krug onih koji treba da utaje porez i da prežive i države koja će ih juriti da taj porez prikupi? Ovaj zakon nije dobar način i Srpska napredna stranka, Poslanički klub Napred, Srbijo za njega neće glasati. (Aplauz.)
(Za vreme govora narodne poslanice Jorgovanke Tabaković, poslanici lupaju o klupe.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, od spojenih tačaka dnevnog reda koje se zovu – izbor ljudi na određene funkcije Nacionalnog saveta Revizorske institucije i Agencije za borbu protiv korupcije, govoriću samo o izboru ljudi u Agenciji za borbu protiv korupcije.
Koliko je besmislena sva naša priča o ovom izboru govori samo usvojeni Zakon koji sam donela ovde da vas na njega podsetim i ključni član koji je iz Predloga zakona brisan, a koji nama poslanicima Republičke skupštine, predstavnicima naroda, u stvari uskraćuje pravo da biramo članove ovog saveta. Naime, u Predlogu koji smo u septembru mesecu dobili, u članu 10. su stajale dve rečenice: "Svaki predlagač predlaže listu od tri kandidata za jednog člana Odbora Agencije". Druga rečenica je bila: "Narodna skupština bira po jednog kandidata sa svake liste predlagača".
U Predlogu zakona poslanici su u ime naroda, a ispred svojih stranaka, imali pravo da od tri predložena kandidata svakog predlagača, izaberu jednog. Verovali vi ili ne, u vreme promocije demokratije i promocije borbe protiv kriminala i korupcije, ovaj član je izbrisan.
Nijedan od organa više ne predlaže tri kandidata, jer ne sme da rizikuje da od tri predložena ne prođe baš njegov, bez obzira na stranačku disciplinu, bez obzira na to što nijedan poslanik vladajuće većine neće ugroziti svoju karijeru time što će glasati mimo predloga sa kojim se saglašava njegova stranka, tako da je sva priča o izboru pojedinačnih kandidata potpuno besmislena i ni ovog puta neću nijedno konkretno ime da upotrebim.
Pozvaću drage građane i da ih zamolim da ne slušaju šta vlast priča, da ne gledaju i ne čitaju kakve zakone donosi, nego samo da prate šta vlast radi.
Gledajući šta vlast radi, koga predlaže na funkcije, možete da dobijete, dragi građani, pravu sliku o tome da li se iko bori protiv korupcije i kriminala i možete da steknete jedan vrlo važan utisak, dok vlast donosi zakone o borbi protiv kriminala, dok ustanovljava organe poput Odbora za rešavanje o sukobu interesa, dok ustanovljava i ne poštuje svoj Savet za borbu protiv korupcije, menja ga zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije koja će u punom kapacitetu počinje da radi 2010. godine, u vakuumu između i vremenu koje traje kroz donošenje zakona i formalno promovisanje borbe protiv korupcije, nama će se u lice smejati i Đelići, Jelašići i ''stečajna mafija'' i ''zrenjaninski slučaj'', i nebrojeno mafija u kojima će ljudi steći toliki novac...