Najkraće moguće, u ime kolege Veroljuba Arsića, koji nije tu, obrazložiću ovaj amandman. U članu 1. zakona propisano je da se njime uređuje spoljnotrgovinsko poslovanje, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, propisima EU, kao i nadležnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.
Amandmanom tražimo da se briše deo koji definiše postojanje i nadležnost Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza.
Prosto je suvišno zakonom ustanovljavati jednu od 105 agencija koje nisu opravdale trošenje budžetskih sredstava, a koja su ogromna, čija se aktivnost uglavnom svela na obilaske stranih sajmova i za to su potrošena ogromna sredstva.
U vreme kada sprovodite regulatornu reformu, kada se priprema provera opravdanosti postojanja agencija koje obavljaju poslove ministarstava, a nisu odgovorne ili su odgovorne posredno, što znači gotovo nikako, kada se primaju ogromne plate na račun budžeta koji ne može da podnese svojim prihodima takve enormne plate i kada se, čujem, na takve plate bune i oni čiji su predstavnici direktori tih agencija, mislim da zaista nije u redu definisati naziv organizacije koja će se baviti promocijom izvoza, jer sutra kada je treba ukinuti, a mislim da će to biti koliko sutra, onda ćete se braniti da to moramo da radimo izmenom zakona, a za to je potrebno vreme, za to je potrebno 126 glasova i sve ostalo što uz to ide.
Dakle, potrebno je brisati agenciju kao organizaciju koja će se baviti ovim poslom.

Već u definisanju člana 2, gde su označeni pojmovi koji će u zakonu biti upotrebljavani, u stvari, vidi se suština stava ove vlasti po spoljnotrgovinskom poslovanju. Spoljnotrgovinski promet je definisan najopštije, kao promet između domaćih i stranih lica, čak nije navedeno ni roba i usluga, što je jedan uobičajen i neophodno potreban precizan termin.
Zato je definisano šta je direktno ulaganje, gde se uglavnom tretira kupovina udela ili akcija u kapitalu privrednog društva, dokapitalizacija i ostali oblici ulaganja i investicioni radovi.
Amandmanom tražim da se član 2. precizira, na način da se pod obavljanjem privrednih delatnosti u inostranstvu, u smislu ovog zakona, podrazumeva obavljanje proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naučnoistraživačkih i istraživačko-razvojnih delatnosti, bankarskih i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja i reosiguranja, u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju.
Ne da nije suvišno i ne da je novina, ovo je odrednica zakona o spoljnoj trgovini, koja je u vreme, kojeg se mnogi rado sećaju, Ante Markovića, bio definicija spoljnotrgovinskog poslovanja zemlje koja je imala značajan izvoz i čija je spoljna trgovina bila na zavidnom nivou.
– Danas mnogi misle da je između spoljne trgovine i uvoza znak jednakosti. Ne, spoljna trgovina ne podrazumeva samo potpunu liberalizaciju, ukidanje carine i otvaranje ovog ovde tržišta za strane robe.
Spoljnotrgovinsko poslovanje podrazumeva i izvoz, i to: iz proizvodnih, trgovinskih, uslužnih, naučnoistraživačkih, bankarski i drugih finansijskih poslova i poslova osiguranja, a to znači da se i mi, kao država Srbija, ovim poslovima možemo baviti ne samo u svojoj zemlji nego i u inostranstvu i da to bude onaj izvoz i promet roba i usluga.
I šta meni Vlada odgovara u svom mišljenju? Kaže da se amandman odbija, jer je, kao, isuviše precizan i ne omogućava da se neki novi poslovi, koji će se pojaviti, obuhvate ovim mojim amandmanskim intervenisanjem. Čak kaže: "Ne prihvatljivo je da se zakon odnosi na teritorije drugih zemalja".
Molim vas za malo ozbiljnosti., ako vam u amandmanu citiram odredbu iz Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju iz 1991. godine, gde piše: "...a u skladu sa propisima zemlje u kojoj se te delatnosti, odnosno poslovi obavljaju". Mislim da bi minimum pažnje zahtevao da ne date ovakav odgovor, ako sam unapred napisala ogradu da će se Srbija u inostranstvu baviti tim poslovima u skladu sa propisima zemlje gde ima otvorena predstavništva, poslovnice, ogranke ili onako kako već zakon nalaže.
Moja generalna primedba na zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju jeste da je on površan i da je jedino opravdanje usaglašavanje sa pravilima EU, GAT-a i slično. Što nije tačno!
Zanima me zašto ste naručili i platili jednu sasvim solidnu studiju koja je objavljena u ''Službenom glasniku'' broj 58 i zove se Strategija povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine, kojoj se gotovo ništa nema zameriti, može se još ponešto doraditi i u kojoj su definisani ciljevi jedne ozbiljne države u spoljnotrgovinskom poslovanju, od ciljeva koji se žele postići, preko mera za postizanje, ukidanje dupliranih agencija za promociju ulaganja i fondova, uključivanje svih nastojanja i sredstava kojima raspolaže jedna država da se poradi na domaćoj industrijskoj proizvodnji, izvozno orijentisanoj, da se subvencionišu te i takve delatnosti, jer rak-rana, koju ima ovo društvo i ova privreda, a to je deficit u platanom bilansu i spoljnotrgovinski deficit, jedino može da se rešava povećanjem izvoza.
Čemu služi ova strategija, ako je ne primenjujete u trenutku kada pišete zakon koji se naslanja na nju.
Čemu služi taj trošak, rad verovatno uvaženih i stručnih ljudi, koji su u ovo, pretpostavljam, uložili, dane, sate, godine istraživanja, ako je ovo mrtvo slovo na papiru. Znate, ima cveća koje ne miriše i koje služi samo za ukras. Njegova svrha je dekorativna. Da li ova strategija koja je vredna i korisna treba isto tako da služi u trenutku kada nam treba svaki koristan savet i uputstvo šta da radimo da bismo povećali svoj izvoz, odnosno rupe koje postoje u budžetu i u našoj potrošnji da zakrpimo na jedini pravi način, a to je izvozom i deviznim prilivom, proizvodnjom pre svega za izvoz.
Jedino pitanje koje imam za vas, zašto se niste ni u jednom delu držali strategije izvoza koji je osnov Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju?!
Principijelno razlikovanje između Srpske napredne stranke i Poslaničkog kluba Napred, Srbijo jeste – da spoljnotrgovinsko poslovanje podrazumeva dvosmernost, ne samo uvoz nego i izvoz i proizvodnju za izvoz, a ne potpunu liberalizaciju i ukidanje carina. Jer će, kada jednog dana, nadam se vrlo brzo, smenjivošću vlasti na demokratski način, neko drugi preuzme da vodi ove poslove zaista zateći takve rupe koje neće moći ni ovakva, ni mnogo bolja strategija da izravnja. U tom smislu mislim da je ovaj zakon vrlo loš i da se čak ni ovakvim amandmanima ne može bitno poboljšati, ali ovo je minimum na kom insistiram.

U članu 4, koji definiše ograničenja za bavljenje spoljnotrgovinskim poslovima, odnosno osnivanjem ogranaka i predstavništava, intervenisali smo – uobičajeno ograničenje koje stoji u svim ozbiljnim državama, da strano lice ne može otvoriti predstavništvo u oblasti naoružanja i vojne opreme.
U obrazloženju koje Vlada daje kaže da takvo ograničenje definiše nekim drugim zakonima.
Zaista mislim da od viška glava ne boli i da po principu – sve što nije zabranjeno, jeste dozvoljeno, ne bi smelo da bude slobodan prostor koji bi se koristio za razne slične poslove i da nas sutra kad ne treba od toga zaboli glava, te mislim da ovu dopunu člana 4. treba svakako usvojiti, da nije samo u ovoj zemlji specifičan, nego da se svuda primenjuje. (Aplauz.)

Koliko nije dobar zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji ste nam podneli na razmatranje, govori definicija u članu 35, kojom se predviđaju mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa, a i odbijanje amandmana kojim sam dodala jednu meru. Dakle, ovim zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji pod spoljnom trgovinom uglavnom podrazumeva uvoz, Vlada kaže da će na predlog Ministarstva moći da ograniči količinu i vrednost uvoza, kažem izvoz se ne pominje, i upravo to dokazuje kako Vlada shvata spoljnu trgovinu.
– Radi zaštite spoljne finansijske pozicije i platnog bilansa, Republika Srbija će na osnovu podataka i mišljenja dobijenih od Narodne banke Srbije, dakle, nezaobilazne Narodne banke, a korist od monetarne politike i ukupne politike kojom je pomagala platno-bilansnu poziciju svima je jasna i evidentna, moći da primeni neke mere kojima će da spreči opadanje deviznih rezervi – ali ne može da se uvedu nikakve mere radi primene zaštite domaćih proizvođača.
Toliko o tome kako Vlada shvata spoljnotrgovinsku poziciju svoje zemlje i način da zaštiti platno-bilansnu poziciju.
Podnosim amandman kojim tražim da se stav 1. promeni i da on sada glasi: "Ako nastanu poremećaji u spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu Republike Srbije, Vlada, bez mišljenja Narodne banke, može preduzeti mere kojima će dodatno podsticati izvoz i devizni priliv."
Zašto nije dozvoljeno stimulisati izvoz, ako on donosi devizni priliv, a govorimo o tome da treba da sačuvamo devizne rezerve i da nam je ugrožena platno-bilansna pozicija? Zaista, ne mogu da verujem da neko neće osnovni uzrok, osnovni razlog, kojim devize stižu u zemlju da navede kao meru za zaštitu platno-bilansne pozicije, odnosno deviznih rezervi.
To samo govori o godinama unazad primenjenoj praksi, po kojoj jedini dopadljiv onima sa strane, a i ovima ovde koji žele da se udvaraju onima sa strane, način kako stiže devizni priliv su zajmovi, krediti i ono malo donacija s početka onih nazovidemokratskih promena. Prosto je neshvatljivo da se zaštita platno-bilansne pozicije ne može ostvariti merama stimulacije izvoza kojima se, u stvari stimuliše devizni priliv!
Ne mogu da shvatim u situaciji kada podaci iz 2008. godine govore da nam je 5,8 milijardi evra deficit tekućeg računa neko prećutkuje činjenicu da je jedan od osnovnih uslova da ova zemlja uđe u EU i postane član tog dobrog poslovnog kluba da učešće izvoza u bruto društvenom proizvodu mora da bude 40%. Retko, gotovo nigde ne možete čuti, da je taj uslov koji nas mnogo zanima, ja se ispred Srpske napredne stranke za njega zalažem i tražim od Vlade da merama ekonomske politike podstiče proizvodnju za izvoz i državnom razvojnom bankom i podsticajima i svim merama koje stoje na raspolaganju da se podstiče izvozno orijentisana privreda zbog naših ljudi, zbog opstanka, zbog razvoja ove države, ali i zato što je to uslov za ulazak u taj klub. Ne govorite da je taj podatak danas dvostruko niži, 21,7% je učešće izvoza u bruto društvenom proizvodu.
Zašto onda, ako je to uslov za ulazak u EU, odbijate amandman kojim tražim da država ima pravo da u slučaju nastanka poremećaja u spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu ima pravo da preduzima mere kojima podstiče izvoz? Vi, prosto niste zainteresovani da imate ovu zakonsku obavezu. Vi želite da podsticaji, pa i izvoza, zavise od dobre volje i diskrecionog prava onog ko raspolaže sredstvima iz budžeta koji punimo svi, a troše samo neki, po pravilu, odabrani. Koji način vi predviđate za regulisanje platno-bilansne pozicije koja će ugrožavati devizne rezerve? Opet i samo privatizaciju!
Draga moja gospodo, da vas obavestim, čak je i Džordž Soroš, ekonomski guru, pa i na ovim terenima, prestao da govori o vašingtonskom konsenzusu čije su osnovne zapovesti – privatizacija, liberalizacija i stabilizacija. Samo još vi ovde uporno insistirate na privatizaciji, samoj po sebi, kao načinu za rešavanje problema. Zar nije povećanje produktivnosti i efikasnost moguće postići i odgovornijom upotrebom sredstava, rukovođenjem ili samo smatrate da je prepisivanje davno zastarelih i loših recepata način da se izađe iz ove krize?!
Zaista mislim da je ova vlada potpuno neopravdano uzela da iz uslova za ulazak u EU prepisuje jedan deo i da pravo, ljudsko pravo, ne definiše i ne shvata uopšte kao prava ljudi da rade i zarađuju i da žive pristojno od svog rada, da ljudske slobode nisu nedefinisani termini, nego sloboda čoveka da može da odabere posao, ali država mora da mu ga ponudi. U tom potpuno izokrenutom shvatanju stvari i ekonomske politike napravljen je i ovaj zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, u kojem odbijate amandman kojim tražim da Vlada može svojom ekonomskom politikom da podstiče izvoz i devizni priliv. Kakav je ovo apsurd, neka građani Srbije procene! (Aplauz.)

Želim da postavim samo jedno pitanje – čemu služi uopšte institut člana 235. poslovnika ove skupštine, ako poslanički klub Napred Srbijo Srpske napredne stranke još uvek nije dobio odgovor ni na jedno pitanje postavljeno na način kako to Poslovnik propisuje, iako su po stavu 5. člana 235. lica kojima postavljamo pitanja dužna da na pisani način odgovore u roku od 15 dana?

Znači, ni na jedno pitanje postavljeno u skladu sa poslaničkim mogućnostima i poslovničkim uslovima nismo dobili. Da li je ovo način da samo pokažete da je u ovoj zemlji moguće pitati sve i da se u toj poplavi pitanja može oćutati odgovor na bilo šta?

Apelujem na vas, gospođo predsedniče Skupštine, da značaj Skupštine i primenu ovog poslovnika uvedete na takav način da izvršna vlast, kojoj se najčešće obraćamo, na dostojan način uvaži ozbiljnost pitanja koja ovde postavimo.

Postavljam pitanje gospodinu premijeru i ne bih volela da se odgovor odloži zbog odsustva gospodina Dinkića, koji je u stvari direktno nadležan, a pitanje glasi – da li postoje privilegovani kupci društvenog kapitala i, ako postoje, koji su?
Tim privilegovanim kupcima npr. Agencija po nekoliko puta produžava rok za izvršenje ugovornih obaveza, pa kad istekne jedna do dve godine od zaključenja ugovora, Agencija više nema nadležnosti da vrši kontrolu izvršenja ugovora; nisu dostavljali bankarske garancije za izvršenje investicionih obaveza, ali Vlada više ništa ne može da uradi.
Jedan od takvih primera je "Geomašina" iz Zemuna. Oni su se obratili Vladi, predsedniku Republike i Ministarstvu ekonomije. Posedujem originalni dokument gde se nalazi dokaz da su oni predali svoj zahtev za hitan raskid kupoprodajnog ugovora, prema zakonu, ali da apsolutno niko ne reaguje.
Jednostavno, hoću Vladu da pitam – da li vi koji ste ovlašćeni za sprovođenje privatizacije, za poštovanje zakona, imate bilo koje instrumente u rukama koji se zovu ovlašćenja Vlade, Agencije ili predsednika, da zastupate interese malih akcionara, koji se krše? I ovo nije usamljeni primer i izuzetak.
Reč je o tome da Udruženje manjinskih akcionara iz "Geomašine" čitave 2008. godine ukazuje nadležnim državnim organima na pogubnu poslovnu politiku i da su njihova prava uzurpirana na način da se njima od 380 zaposlenih radnika, koliko je bilo u procesu proizvodnje, danas nalazi na radnim mestima samo 49, koji rade samo na poslovima obezbeđenja, da su im pod firmom rasprodaje knjigovodstvene vrednosti nula osnovnih sredstava u stvari rasprodati osnovni proizvodi, da investiciona obaveza nije ispunjena od strane novog vlasnika, da su prikazivani lažni izveštaji u završnom računu, da sredstva od prodaje opreme subjekta privatizacije nisu nigde prikazana.
Pošto sam sigurna da će se u ovom primeru prepoznati mnogi manjinski akcionari sa istim ovakvim problemima, pitam vas – da li je dovoljno da kažete "neka pokrenu tužbu pred sudom, da tamo ostvare svoja prava" ako znamo da su sudske takse uvećane oko 50%, koliko juče, ako ovi ljudi pitaju, s pravom - šta Vlada čini da očuva delatnost koja je po pitanju "Geomašine" potpuno jedinstvena i da li je ova država mesto gde oni mogu da se žale ili su ti organi negde van ove zemlje?

Gospodine predsedniče, da je ovo bila prva adresa na koju su se manjinski akcionari obratili, ne bih to ni koristila za potkrepljivanje primera da u ovoj zemlji evidentno postoje privilegovani kupci. Oni su iskoristili svoje pravo, poznavanje zakona i mogućnost da se obrate na sve relevantne adrese, ali odgovor, poštovanje zakona, a ne neku pomoć, nisu našli.
Razlog zašto otvaram ovakvo pitanje je, u stvari, u sledećem. Da li vi upućujete radnike, čija se prava evidentno krše i radna mesta zatvaraju, da svoje pravo ostvaruju sa krovova fabrika, preteći da će svoj život da daju za to, da izlaze na ulice i štrajkuju ili u ovoj zemlji postoje sudovi koji će suditi po zakonu, gde su prava manjinskih akcionara zaštićena Zakonom o privrednim društvima ili ćemo sudove ostaviti na milost i nemilost gospodinu Dinkiću, koji me apsolutno ne zanima kao Mlađan Dinkić, nego kao potpredsednik Vlade i nadležni ministar, koji preko svojih pomoćnika i sekretara vrši direktan i otvoren pritisak na sud, a zainteresovan je za određene slučajeve i to samo određene?
I ne može Vlada tako lagano da daje ovakav odgovor. Neću više koristiti pravo da tražim pojašnjenje. Moj cilj je bio da građani čuju kako se vi odnosite prema ovako otvorenim kršenjima zakona i onoga što se zove, u stvari, ugrožavanje života 390 ljudi, koji, samim tim što nemaju radno mesto i mogućnost da zarade platu, imaju ugrožen život, odnosno egzistenciju.

Podnela sam amandman na član 8. kojim se menja poreska osnovica i po kojem sada oporezivi prihod čini 80% od iznosa isplaćenog, odnosno raspodeljenog obvezniku.
Amandmanom, tražeći da se ovaj član zakona briše, htela sam u stvari da ostane ranije važeće rešenje, da ta poreska osnovica iznosi 50% iznosa isplaćenog, odnosno raspodeljenog obvezniku. Pedeset posto koliko je i bilo, pa zar je to malo?
Pitanje kojim bih mogla da okarakterišem ovaj zakon mogao da bi da se definiše ovako: koja je korist od zakona kojim nas izjednačavate u nemaštini?
Koja je korist od zakona kojim se izjednačavate u svojoj nemoći sa poreskim obveznicima? Ili, koja je korist od zakona kojim ćete podsticati poresku utaju? Onog trenutka kada poresku osnovicu povećate sa 50% na 80%, pitanje je da li će i koliko njih uopšte i prikazati dobit, dividendu i ono što će se deliti.
U objašnjenju koje vi dajete u odbijanju amandmana se kaže – povećanje poreske osnovice, odnosno oporezivog prihoda na 80% predstavlja, i ovo je sad sva licemernost Vlade, izjednačavanje fiskalnog opterećenja sa drugim vrstama prihoda fizičkih lica po osnovu prihoda od nepokretnosti, ugovora o delu i slično.
Ne treba nama, gospodo iz Vlade, izjednačavanje u poreskim opterećenjima. Ne treba nam poresko izjednačavanje uopšte u onom što država zahvata, oporezuje i oduzima nam, ostavljajući nam sve manje za trošenje.
Izjednačite vi kao država poreske obveznike pred zakonom, izjednačite poreske obveznike pred sudom, na konkursima kada se zapošljavaju, kada se upisuju u škole i na fakultete, kada delite subvencije, kada dajete kredite po ovlašćenim uslovima, i to subvencije, na primer, koje se finansiraju iz tog istog budžeta koji pune ovi građani koje izjednačavate po poreskom opterećenju.
Osnovni budžetski princip, da uzmete od svih jednako, 80 % osnovica za sve prihode, a da dajete samo nekima, nije nepoznato, ali je kod nas i suviše često definisano da se daje onima koji znaju lepo da se zahvale za taj povlašćeni pristup.
Neki materijalno odužujući se, neki partijskom lojalnošću, a neki u svojoj nadi skloni da veruju u prazna obećanja, odužuju se glasanjem na izborima, kasno uviđajući svoju zabludu.
Još jedno pitanje koje otvara ovako zakonsko rešenje da li ste svesni da će ovakvo povećanje poreske osnovice stvoriti kod veštih računovođa potrebu i mogućnost da, ostajući u okvirima zakona, ono svoje kreativno tumačenje propisa, ciljno i svesno, usmere na neprikazivanje dobiti da bi izbegli ovako visoke poreske obaveze.
Do čega će to dovesti? Onaj ko ne prikaže dobit, znači ne nezakonitim nego veštim, kreativnim i agresivnim tumačenjem finansijskih propisa računovodstvenih standarda i knjiženjem će, po vašem shvatanju, oštetiti državu, državu koju predstavljate vi.
Vi ćete onda, nazivajući to odgovornom državom, ulagati sve više sredstava da jačate poreski aparat koji će se truditi da to otkriva, to da otkriva to je trajno stanje koje košta i ne znači isto što i otkrije i spreči zloupotrebe, sa druge strane sve više pare trošeći da sebi obezbedite prihode, što radite i na ovaj način.
Vi ćete verovati da je to u interesu svih, pa postavljam pitanje koliko vredi država u kojoj su poreske utaje dostigle na desetine milijardi dinara po vašem priznanju?
Osnovno pitanje koje postavljam – koja je korist od ovog zakona u kojem izjednačavanje u nemaštini i poreskih obveznika i države u međusobnom prikrivanju poreske osnovice i utaje poreza, od koje ćemo štetu imati mi danas direktno, a vi, nadam se, što skorije na nekim skorim izborima, takođe, direktno.

Članom 9. predvidela sam kaznenu politiku koja je onako nedefinisano i široko data zakonom, isto onako kako je definisano i kako će se usmeravati sredstva u posebnom republičkom budžetskom fondu koja se prikupe iz ove namene. Tražila sam da ta kaznena politika bude precizna i da novčana kazna iznosi za one koji prekrše ovaj zakon od 150 hiljada do milion i 500 hiljada dinara.
Dozvolite da zbog građana Srbije pročitam jedan tekst iz avgusta 1908. godine, a tiče se ove materije. "Činovništvo srpske države prvo treba da služi svojoj partiji, pa onda srpskoj državi. Sama ta osnovica kobna je za pravilan razvitak države, utoliko što ona stvara u činovništvu državnom labave karaktere, bez određenog čvrstog načela, koji za ljubav položaja i klasa lako prelaze u bezakonje i nasilje, samo ako im se sa vrha uprave za to da nalog. U tome i leži uzrok korupcije koja zaražava masu srpskog činovništva.
Tu se nema vere u spremu i sposobnost, tu nema svesti o dužnosti koja se prima, tu se i ne pomišlja na odgovornost za neuspeh u radu, tu se samo računa sa partijskom kartom, koja je diploma za napredovanje i zaštita za sve neuspehe i počinjene grehove.
Gde se tako radi, tu ne može biti savesnog i dobrog činovništva. Tu će korupcija večno carivati". Tako je bilo u Srbiji pre sto godina, tako je i danas.
Taj problem, iako star, nije nerešiv, a prvi korak u rešavanju tog starog i teškog problema je upravo kaznena politika. Izvesnost kazne i pooštravanje kaznene politike je jedini način kojim možemo rešavati nepoštovanje zakona.

U ime poslaničke kluba Napred Srbijo Srpske napredne stranke hoću pre svega da kažem da je ovo za nas i srećan i svečan dan, i da opravdam odsustvo gospodina Tomislava Nikolića, koji se nalazi u Novom Pazaru pokušavajući da pomogne u rešavanju nekih naših zajedničkih dnevnih, a teških problema.
Vrlo mi je neprijatno što je sednica, koja je zaista trebalo da bude svečana, počela drugačije i opozicija i SNS kao deo te opozicije ničim ne snosi odgovornost za to.
Drago mi je što je među nama sekretar iz Ministarstva inostranih poslova, gospodin Stanimir Vukićević, koji je bio ambasador u Rusiji, i da ste samo pokušali da opravdate kašnjenjem u saobraćaju njegov dolazak, mi sigurno ne bismo zamerili što nije bilo nikoga na početku.
Pre svega ću reći da ćemo svim srcem i sa emocijama i sa kompletnim razumom glasati za usvajanje ovog sporazuma. Moram da kažem da se jedan malograđanski odnos, koji se u ovoj državi neguje kao da je vredan, pokazao i na ovom primeru.
Kada vidite da se dvoje dogovaraju oko nečega, onaj treći misli da se dogovaraju protiv njega. Nažalost, i sporazum i svi odnosi sa Rusijom se doživljavaju na sličan pogrešan način.
Moj utisak je, i ne bih želela da mi iko na to replicira, daj bože da je samo ličan, da mnogi u ovoj državi imaju bukvalno osećaj krivice zbog saradnje sa Rusijom, a pred zapadom i Amerikom.
Mislim da je to nepotrebno iz razloga što sa tom istom Rusijom se utrkuju da se na svim forumima i njenim čelnicima prvi pozdrave oni pred kojima neki iz ove države imaju osećaj krivice.
Utrkuju se da s njima ekonomski sarađuju, da im se ni na koji način ne zamere u bilo kom smislu.
Zašto bi se mi stideli da sarađujemo sa državom s kojom nas spaja i istorija, i tradicija, i jezik, i vera i književnost.
I obraćanje sa draga braćo i sestre nigde nema onaj direktni izvorni smisao kao baš tamo.
To sam osetila u jednoj poseti prošle godine u junu i moje iskreno zalaganje da potpuna liberalizacija viznog režima na obe strane i u oba smera bude ovim sporazumom ratifikovana i što pre stavljena u praktično sprovođenje, nije motivisano, mada ne zameram, nikakvim ekonomskim interesima nekih ljudi, a daj bože da ih je više, poput gospodina Popovića, koji s njima sarađuju.
Nije motivisano nikakvom direktnom političkom podrškom partiji kojoj pripadam, za razliku od nekih drugih koji su žurno žurili da pročitaju telegrame rođendanskih čestitki, koji su išli da se tamo fotografišu onda kada je to bilo korisno u vreme predizborne kampanje. Upravo interesima razvitka ove zemlje, njenog ubrzanog privrednog rasta, interesima oba naroda motivisan je ovaj prvi korak koji treba da znači otvaranje saradnje u svim mogućim oblastima i svim aspektima.
Ako u saradnji i razgovorima sa ljudima iz Ruske federacije čujete da majke danas tih uglednih biznismena još uvek pominju kao brendove – kožnu obuću iz Jugoslavije, naša vina, našu hranu, naš tekstil, ako smo mi nekad bili onaj obećani svet za njih, ne vidim razloga da ne radimo svakog dana i sa puno snage na razvijanju tih odnosa.
Ima jedan dodatni razlog zbog kojeg mi treba da se radujemo ratifikaciji ovog sporazuma.
Podrška Rusije koju smo imali svih teških, a posebno deceniju unazad, bila je srazmerna njihovoj snazi na svetskoj političkoj sceni, pa od njihovog iskrcavanja na aerodromu u Slatini, preko njihove borbe za međunarodno pravo, a samim tim i nas, u Savetu bezbednosti UN, preko podrške koju imamo u Međunarodnom sudu pravde oko neregularnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, do njihove borbe za ukidanje Haškog suda – sve su to dokazi koji treba nama i našem narodu da pokažu da neko velik, moćan i svestan onoga što je međunarodno pravo, humane vrednosti i čovek jesu u osnovi odnosa koje ćemo razvijati.
S druge strane, to ne znači zabludu da bilo ko od nas iz SNS, i lično mogu da potvrdim, misli da u tim odnosima dobrih razumevanja i dobrih principijelnih temelja, treba da važi drugo pravilo sem ljubav za ljubav, a sir za novac. To je stara izreka koju nam niko ne sme zameriti. Partnerski odnosi na kojima želimo da gradimo saradnju su princip koji treba da funkcioniše i onda kada govorimo o ulasku u EU, o saradnji sa Rusijom, sa zemljama BRIK-a, rastućim, Indijom, Brazilom, Kinom i svima ostalima koji u nama žele da vide ravnopravnog partnera. U tom smislu ne da nema razloga za stid, ima razloga za ponos i za veliku opreznost.
Uverena sam da se u manevrima u Gruziji neće naći nijedan srpski vojnik. Volela bih da nam neko ispred Vlade pruži uverenje te vrste. Zaista ne bi bilo u redu da neko i pomisli da se mi možemo naći prijatelju u nevolju a na suprotnoj strani, jer Rusija je mnogo puta dokazala da nama jeste prijatelj u nevolji, i mi koji gradimo prijatelje na svim stranama, ta prijateljstva treba da snažimo, podržavamo i učvršćujemo svakog dana, vrlo vodeći računa o svakom potezu i o svakoj reči koju upotrebljavamo.
Sa zadovoljstvom, na ovaj svečani dan, u ime SNS glasaćemo za ratifikaciju sporazuma koji znači zbližavanje dva naroda u svakom smislu, od turističkog do ekonomskog. Hvala.

Ako prekoračim ona dva minuta oko amandmana, računajte da ću nastaviti malo vremena od vremena poslaničke grupe.
Amandman koji je podnet na član 1. je potreba da se produži vreme za raspravu o samom budžetu i potreba da to vreme na izgubimo samim onim podnošenjem amandmana na član 1, u kojem neko drugi može da istroši vaše vreme, ali podnošenjem amandmana u stvari hoću da postavim pitanje Vladi i da pitam gospođu ministra zašto nije nastavila sa odličnom praksom što preciznijeg i potpunijeg izveštavanja o sadržini ovog zakona o kojem razgovaramo.
Da bi građanima bilo jasno o čemu govorim, u finansiranju budžeta cifru otplata glavnice duga, koja je u osnovnom tekstu zakona iznosila oko 42 miliona, sada iznosi 174.924.000, pa sam u stvari htela da zadržim obrazloženje za ovako veliko povećanje te cifre.
Pokušala sam u obrazloženju stanja unutrašnjeg duga, na koji se odnosi najveći deo ove cifre, da pronađem obrazloženje za to. Pa sam pronašla da je stanje javnog duga na strani 31, odnosno na 133. strani ukupnog teksta - stanje javnog duga Republike Srbije je 8.900.000.000 evra.
U okviru toga je stanje javnog duga, koje se odnosi na unutrašnji dug, 3.200.000.000 i sada imamo razloženo pojedinačno stanje tog javnog duga – po dugoročnim obveznicama izdatim Narodnoj banci Srbije, pa obaveze prema Fondu PIO poljoprivrednika, zaposlenih, prema Komercijalnoj banci za kupovinu ambasade u Republici Srbiji i najznačajnija cifra od ukupnog iznosa je u stvari stara devizna štednja, odnosno obaveza prema građanima, jer je ima prema državi, odnosno Narodnoj banci, bankama i građanima.
Sve te cifre su date u zbirnim iznosima ukupnih obaveza kao stanja javnog duga, pa unutrašnjeg duga. Koliko se od tih iznosa nespornih obaveza odnosi na ovaj budžet – to iz obrazloženja i samog teksta zakona o budžetu ne mogu da vidim, zbog toga što na strani 135. piše – otplata glavnice domaćim kreditorima. Samo kroz objašnjenje pod tačkom 1) – da je to otplata glavnice na domaće hartije od vrednosti, izuzev akcija, iznosi tih 120.026.000 itd, što je negde oko milijardu i po evra.
Ne sporim, gospođo ministre, da vi zakonom o budžetu, da vi kontnim planom u okviru kategorije 611 – otplata glavnice, zaista nemate obavezu da ovo date preciznije. Ali, neophodno je, da bismo mi vama priznali pravo na ovakvo enormno uvećanje jedne stavke, da vidim šta je to opravdano u budžetu za 2009. godinu da građani punjenjem budžeta omoguće da se otplati ili ću da postavljam osnovanu sumnju kroz pitanje, a da to nije ono finansiranje likvidnosti neredovnih priliva, kroz hartije od vrednosti, koje kažete da ne koštaju mnogo, pa možda i koštaju mnogo, to ovde ne vidim?
Šta mi kroz ovu otplatu unutrašnjeg duga, u ovako velikoj cifri, u stvari plaćamo? Postavljam osnovano pitanje, jer sve vreme odbijate direktan odnos spoljnog duga i javnog duga.
Spoljni dug je, svi ćete se složiti, 21,5 milijardi evra. Biće uvećan u ovoj godini za tri milijarde evra. U narednoj godini verovatno za još tri milijarde.
Znači, ukupan spoljni dug se opasno približava cifri od 30 milijardi evra, što je priznaćete gotovo sto posto bruto društvenog proizvoda.
Vi kažete da je značajan samo javni dug i zato sam krenula upravo čitanjem cifara iz budžeta, gde taj javni dug iznosi oko osam milijardi evra. Da li vi zaista mislite da ne postoji veza između spoljnjeg duga, koji je dug privrede i građana, i ovog javnog, koji je dug države?
Vi nas uveravate da brinete o ovih osam milijardi, ali vi brinete preko džepa građana time što iz budžeta morate da iznađete sredstva za njegovo vraćanje.
Direktna veza između javnog duga o kojem brine država postoji, zato što se on vraća kroz budžet – jer država nema drugih prihoda.
S druge strane, ukupni spoljni dug, koji se približava opasnoj cifri od 30 milijardi evra, nije za državu nevažan, jer kada građani nemaju mogućnosti da ga vraćaju ili im, zbog kursnih razlika, rata kredita sa jedne trećine poraste na jednu polovinu, što tvrde na primer radnici Sartida i kažu da sve teže žive, a ne smeju da kažu koliko uopšte iznosi taj kredit, zato što je zabranjeno u njihovoj firmi reći kolika je plata, a boje se da će potpuno zatvaranje proizvodnje značiti – potpunu nemogućnost vraćanja kredita, morate da priznate da će to postati problem države, jer taj građanin neće više kupovati u radnji.
Smanjiće svoje potrebe na najnužnije, pa će se smanjiti priliv i za PDV, i za plaćanje komunalnih usluga i poreza na stanove, čiju osnovicu uvećavate, i svih ostalih obaveza.
Kada privreda privatni dug, koji kažete da nije direktno vaš, ne može da vraća – to je takođe indirektno, a gotovo sutra direktno problem države. Jer kada privreda ne može da plaća PDV, poreze na plate, kada ne može da izmiruje sve obaveze prema državi, a čiji je to posao, odnosno briga, nego države? Tu nema više metodologije kojom to može da se brani. Tu nema kriterijuma koji su propisani na nekom svetskom nivou. To je realan život, nedostatak priliva u budžet i nemogućnost da država vrši svoje funkcije.
U tom smislu hoću samo da vas podsetim da način na koji se budžet pravi i način na koji nas izveštavate o tome, u stvari nas uverava da je reč o precenjenim prihodima i potcenjenim kreditnim obavezama. To je svrha mog amandmana.
Hoću da vas upozorim dok to još ima smisla – da realno izveštavanje, u kojem će prihodi morati da se prikažu u njihovoj realnosti, u smislu da je zaista moguće da ti prihodi dođu, i u svesti da realno prikažemo obaveze koje imamo – jeste vaša obaveza. Izmenite kontni plan, molim vas, to je najmanja stvar koju treba učiniti.
Ako vam pročitam samo tri podatka, zbog čega je propao Enron, to su najveće, odlično znate, katastrofe u smislu propasti najvećih kompanija koje su bile – po kriterijumima, po metodologiji najuređenijih tržišnih privreda, navodno kontrolisane i regulisane, a ljudi su ipak ostali i bez posla i bez penzija. Reći ću vam, po izveštavanjima, zašto je došlo do njihove propasti.
Enron, Vorldkom, Parmalat, Elan i Alston, to su najpoznatiji finansijski krahovi, izvor neregularnosti, precenjena zarada, potcenjena zaduženost. Vorldkom – precenjena zarada, pod uticajem nepodesnog tretmana i kapitalizacija rashoda. Parmalat – potcenjeni dugovi, prihodi i zarada precenjeni. Elan – nekonsolidovanje zavisnih preduzeća, precenjena zarada i kapital.
Time što nećete da priznate da je od Đinđićeve vlade, koja je za vas početak sveta, broj pomoćnika i sekretara sa 160 otišao na 232 i da je budžet sa 2.900.000.000 evra iz 2002. porastao na osam milijardi u 2008. godini, i da nije samo 2007, kada smo posle razduživanja sa Crnom Gorom preuzeli saveznu administraciju, gde je za 30% u odnosu na prethodnu, porastao budžet, dajem vam podatak da je za 2004. u odnosu na 2003. budžet porastao za 38%.
Znači, više 2004. na 2003, bez pripajanja savezne administracije, svih nadležnosti, od carina itd, nego kada smo dobili te uvećane državne nadležnosti. Znači precenjivanje mogućnosti da se finansiraju razne službe, agencije, zaposleni, koje i dan-danas nećete da priznate da su višak.
Nećete da ih otpustite, jer nemate para za otpremninu, ali zato u naučnim institutima mogu bez opreme i plate visokostručnim kadrovima da nemaju primanja. Država šalje lošu poruku o tome kako će svoju budućnost da uređuje. Precenjuje prihode i potcenjuje kreditnu zaduženost, a rekli smo da od prihoda od privatizacija nema. Gde su, tek ćemo istraživati.
Molim vas da shvatite značaj potpunog obelodanjivanja bitnih događaja, odnosno bitnih podataka u amandmanu i da na taj način bukvalno u sledećem rebalansu, koliko sutra o kojem ćemo ovde razgovarati, izneste precizne cifre, realne cifre bez prikrivanja određenih informacija, jer pre ili kasnije sve stigne na naplatu kroz budžet, a svih nas kao građana, i potpuno je besmisleno ulepšavati nam stvarnost. Hvala.

Ne bi bio red da se ne zna na šta se odnosi amandman koji je prihvaćen, a jedini je amandman koji nam je usvojen.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS tiče se sredstava za rad Republičke izborne komisije. U predlogu ovog rebalansa stajalo je da je za rad RIK namenjeno 37 miliona 410 hiljada, a mi smo predložili da se to amandmanom smanji na 17 miliona 410 hiljada i sada je ispalo dovoljno da je za rad RIK dovoljno onoliko koliko je primilo osam članova te komisije naknade u prošloj godini.
U preostalih 17 miliona ima da se za godinu dana za 34 člana Izborne komisije isplati prosečna plana na koliko je ograničena i naknada za sve članove upravnih odbora. Još im preostaje tri miliona 538 hiljada za ostale troškove.
Zahvaljujući se gospođi Dragutinović što je imala razumevanja i usvojila ovaj amandman, hoću da ukažem na jednu vrlo važnu stvar. Plate članova RIK su bile vezane za platu narodnih poslanika i iznosile su 80% od te plate. Znači, primali su mesečno 60.000 dinara. Za ad hok posao mesečna naknada je uvedena za članove RIK. Neka se Vlada podseti kada i zašto je to urađeno, a RIK nije izuzetak.
Zašto su poslanici bili reper? U to vreme su oni imali visoki platu i nikoga se nije ticalo da li se u sličnom postupku članovi RIK kandiduju kao narodni poslanici, da li se tako biraju, kakvo kasnije angažovanje imaju i pripreme za rad na terenu, u mesnim odborima, u televizijskim emisijama, odgovarajući za svaku javno izgovorenu reč? Javnost uglavnom nije ni znala ko su članovi RIK. Kasnije se saznalo da su to rođaci i prijatelji onih koji su u stvari poslanici i istaknuti članovi u političkim strankama.
Međutim, javnost i novinari su mnogo žuči i mastila prosuli da okaljaju i ugled i rad narodnih poslanika, dok su gospoda iz RIK uredno primala naknade, za godinu dana preko dva miliona, koje su sami sebi odredili i na to nisu plaćali ni dinar poreza, zato što ih je reč - izbori, kao izborne radnje, oslobađala svih obaveza prema državi. Njihova sličnost sa poslanicima bila je u toj jednoj jedinoj reči - izbori.
I u jednom trenutku su postali svi važniji, i stručne službe koje rade u Republičkoj skupštini, i RIK, i Vlada, koja potpisujući naloge za plaćanje poslanicima ili ih ne potpisujući, vrši direktan i indirektan pritisak na zakonodavnu vlast, koju ne uzgred nego namerno budi rečeno, ti poslanici, mi poslanici, ovi koje gledate, dobri ili loši, ali izabrani u redovnoj proceduri, treba da kontrolišemo aktuelnu vlast, te grane koja nam je navodno ravnopravna.
Kako je postalo moguće da svi drugi budu važniji, cenjeniji, plaćeniji i da ne budu trn u oku javnosti? Ponudiću vam moj odgovor. Parlament čine poslanici vladajućih i opozicionih partija. Ta pripadnost vlasti ili opoziciji ih toliko razdvaja i razlikuje da su na tu kartu razdora zaigrali svi, nanoseći štetu svima, urušavajući ugled parlamenta na neprimeren način. Potrudimo se svi zajedno da taj ugled, ali i uslove za rad poslanicima vratimo i još jednom zahvaljujem na razumevanju Vladi što je usvojila ovaj amandman. Hvala.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 104, koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Skupštine.
Osnovno uvažavanje Poslovnika i osnovno poštovanje dostojanstva je govoriti istinu u ovom domu. U obraćanju gospođe Čomić, a zbog javnosti govorim, zanemarena je činjenica da je u trenutku kada ste imali 125 poslanika proglašeno da je glasalo 126.
U tom trenutku je bio odsutan gospodin Batić, Saša Milenić, Bajro Omeragić, Dušan Bajatović i Riza Halimi, posle čijeg ulaska ste imali tek 126.
Znači, poslati i zloupotrebljavati službenika da proglasi da ste imali 126, u trenutku kada ste imali 125, najveća je uvreda za dostojanstvo svih nas ostalih koji ovde sedimo, verujemo svojim očima, a ne možemo verovati u iskustvo onih koje je u najmanju ruku i makar samo obrukao Bodrum, i glasanje iz Soluna i zloupotreba kartica i mandata.

Postavlja se pitanje odakle početi priču o ovom rebalansu i kada bi se rukovodili onim što se danas desilo u ovoj skupštini i onako kako to neki rade, priča bi mogla da počne od sredine, a ne od povoda i ne od uzroka.
Kada je danas jedan od nas 50 tražio da se utvrdi da li je bilo 126 glasova – za, kada su dvojica od nas 50 rekli – nemojte da brojite kvorum, nego 126 – za, jer smo to tražili, ispao je problem u tome da li oni imaju čojstva, junaštva, da li su vaspitani, da li vredi da budu kažnjeni. Nije priča istinita ako je pričate od sredine. Priča mora da se počne od početka da bi iz nje svi mogli da izvučemo pouku.
Priča o ovom rebalansu ne može da krene od cifre 720 milijardi dinara, ni o deficitu budžetskom, fiskalnom, platno-bilansnom, a cifre su zapanjujuće – 70, 90, ovaj platno-bilansni ne smem ni da pomenem.
Početak priče o budžetu je početak priče o državi koja je počela da se ponaša prekomotno, zaboravljajući da su mnogi izvori na kojima je to komotno ponašanje zasnovano jednokratni i iscrpivi. Ako je budžet od 2002. godine, jer nju uzimam za baznu, jer ste 2001, pozdravljam gest, ujedinili sve račune da bi imali pregled svih tokova javnih finansija. To se posle otelo kontroli.
Znam, gospođo Dragutinović, nebrojene agencije i regulatorna tela opet imaju svoje račune kroz indirektna i direktna shvatanja budžetskih korisnika ovakvih i onakvih, ali mogu da uzmem upoređenje da je budžet od 2002. godine, preračunato u evrima, uzeto kurs na dan donošenja budžeta, porastao sa 3 milijarde u 2002. godini na 8 milijardi u 2008. godini.
I to u 2003. je porastao na 3,5 milijarde, u 2004. godini na 4,8 milijardi evra, 2005. godine na 5 milijardi, 2006. na 5,7 milijardi, 2007. godine na 7,4 milijarde evra i dostigao tu najveću cifru u 2008. godini od 8 milijardi.
Zaključak očigledan, bez mnogo analize, jeste da je u vreme obilatih privatizacionih prihoda i u vreme izbora budžet postajao velik. Vi, ja i svi ekonomisti znamo da jednom ustanovljen način trošenja javnih prihoda, jednom uveden porez, njega se teško odriču svi oni koji od njega imaju koristi.
Budžet koji je rastao nesrazmerno rastu društvenog proizvoda, nesrazmerno rastu redovnih prihoda, jednostavno je danas neodrživ. I da nije krize, on bi bio neodrživ.
Ako smo imali zaposlenih u 2003. godini dva miliona i ako taj broj stoji i danas, da li smo imali takav rast produktivnosti koji je doveo do ovog rasta budžeta u prošloj godini na 8 milijardi? Da li se možemo ikome pravdati metodologijom da neke prihode pokazujemo ispod crte, neke iznad crte, ili da kažemo – promenile su se okolnosti, pa sad mi ispadamo neuspešni planeri?
Nije u tome stvar. Stvar je u tome da smo mi, svesno negujući iluziju o prilivima koji će trajati, a znali smo da su iscrpivi, reč je o privatizaciji, pre svega, o donacijama kojih je malo i bilo, dimenzionisali javnu potrošnju onako kako to ne bi mogla da podnese nijedna bogata država.
Neću upasti u zamku da ponavljam cifre i podatke koje su moje kolege govorile, jer ne pristajem da govorim na zadatu temu, već hodu da govorim o uzrocima. Hoću da govorim o potrebi da ono što moje kolege ekonomisti pre svega iz vladajućih stranaka govore kao štednji, solidarnosti, moraju da shvate da priča o štednji i solidarnosti ne može da počne bez priče o zakonima koji će ustanovljenu preveliku budžetsku potrošnju početi da smanjuju.
Prevedeno na jezik građana, to znači da se ne mogu na budžetskim kasama nalaziti svi oni koji se nalaze, ali ne možete da krenete sa tim da pretite otpuštanjem radnika, a da istovremeno u ovo vreme, kada razgovaramo o rebalansu budžeta, vi imate imenovanje za članove upravnog odbora fonda o kojem glasamo kao fondu kojeg ukidamo.
Ne mogu da shvatim da vi krčmite, znam da ugled jednog dela vladajuće koalicije nije takav, ali mu nije valjda beznačajan, da krčme svoj ugled na način što u Službenom glasniku, koji čitaju svi ozbiljni ljudi, pronađemo vest da u priči i pretnji o otpuštanju imenujete članove upravnog odbora fonda koji se gasi, Fond SMEKA. Imenovana su dva člana iz Ministarstva za regionalni razvoj i ekonomiju, a časni, moram da odam priznanje, gospodin Krkobabić Milan podnosi ostavku, svestan da se taj fond gasi.
Da li ja, bilo koji građanin, mogu da poverujem u časnu nameru Vlade da će zaista da štedi, kad su sve mere koje se donose toliko sebično definisane da su usmerene samo na to da predstave štednju koje u stvari nema? Samo u formulaciji 26% otprilike neke štednje u diskrecionim pravima govori o tome da smo mi, ja protiv kao opozicija, mnogi su odobrili Vladi, da prošle godine gradi kuću od krova, neprimerenu temeljima i snazi privrede.
Vi i ja, gospođo Dragutinović, sigurno znamo da budžetska država, ovakva kakva je, nije naš izum, da je to moderan izum u kojem se od Amerike do naše države svaka vlast ponaša vlasnikom svega što se u jednoj državi proizvede, a da njenom voljom, odnosno voljom vlasti koja vodi državu, ostavi poreskim obveznicima ono što ona misli da im pripada.
Da li neko uopšte vodi računa o granici izdržljivosti te privrede ili mogu da definišem ovaj budžet kao priču o žabi koja prenosi škorpiju preko vode? Žaba je privreda, škorpija je Vlada i žaba kaže – nemoj me ubosti dok te prenosim, utopićemo se obe. Škorpija obećava da to neće da uradi, ali na sredini reke, a to je ova kriza, škorpija nanosi smrtan udarac žabi, i kaže joj u samrtnom ropcu žaba – zašto mi to radiš, a ona kaže – ali to je moja priroda.
Da li je baš priroda vlasti da uništi privredu na čijim plećima postoji, daveći i privredu i sebe ovakvom vrstom poreskih opterećenja? Zaista smatram da projektovati budžet u kome se, mimo svake ekonomske logike, odrede granice prihoda, pa onda odredi potrošnja. Vi radite obrnuto, odredite šta su prohtevi ministarstava i svih onih koji su nakačeni uz to i onda određujete gde namaknuti tolika sredstva.
Takav obrnut redosled stvari je mogao da postoji u vreme dok je bilo, kažu, 17 milijardi evra iz privatizacije. Kao poslanik mogu da kažem – kažu, jer dokaza nemate ni vi, ni ja, ni Narodna banka koja bi morala da ima za one devizne prilive, nemate ni vi iz Ministarstva finansija, jer vam je Agencija za privatizaciju uzimala sebi koliko treba, plaćala konsultante i sve ostalo što joj je trebalo, a davala samo ono što preostane. Danas čujem, nema ni toga.
Kako vi mislite da mi možemo da nastavimo da postojimo ako nećete da razgovarate o tome da privreda ne može da podnese avansno finansiranje? U novembru smo o tome razgovarali, da ne širite poresku osnovicu i da smanjujete osnov za oporezivanje. Odlično znate da ćete kod poreza na plate imati apsolutno isti priliv. Znate da vam je prevelika siva ekonomija i da povećanjem poreskih prihoda ostavljate prostor da odu u tu sivu ekonomiju, kolege su govorile o tome.
Imam utisak da bukvalno radite u korist svoje štete, ali mene to ne bi brinulo. Mene brine to što vi ne shvatate da je ta žaba, na čijim leđima ova vlada kao škorpija isisava sve, jesu i privreda, i građani i cela ova država.
Gospođo Dragutinović, zaista se čudim kako ste dozvolili da član 8, koji tretira mogućnost postojanja budžetske rezerve, u koju se može staviti i strpati sve i koja se može upotrebiti za sve, dozvolili ste da ostane i postoji u ovakvom obliku? Bili ste vrlo konstruktivni u vreme kada smo prošli budžet donosili, prihvatili mnogo korisnih saveta.
Prosto imam utisak da vi, kao vrstan ekonomista, niste uspeli da se izborite sa onima koji Vladu ne doživljavaju jednim telom, jer dok god organi Vlade, ministarstva, doživljavaju međusobno sebe kao konkurenciju i grabe samo za svoju potrošnju, dotle niti je Vlada jedinstven organizam, niti ova država može da traje sa ovakvom prevelikom javnom potrošnjom.
Ovaj budžet nije samo 720 milijardi. On iznosi 800 milijardi dinara, jer ono što je prikazano da ćete potrošiti, i sopstvenih prihoda budžetskih korisnika, i sve ono što prikupite planiranim prihodima i sve ono što ostaje kao realni dug koji će neko morati da vrati, u stvari jeste veličina budžeta. Ovo je samo deo razloga koje sam iznela i zbog kojih SNS i poslanički klub Napred Srbijo ne da ne može da glasa, nego se čudi uopšte vama zašto ste izašli sa ovakvim predlogom.
Jedino opravdanje je da je to nalog MMF, u čijim čeljustima se nalazite kao čovek upao u čeljusti zelenaša, ne pitajući da li i koliko košta i misleći da je to najbolje rešenje, a uverena sam da sredstva Međunarodnog monetarnog fonda nisu ni najjeftinija, ni najbolja i da je to prevelika cena za kreditni rejting, jer se od kredita ne može živeti. Zahvaljujem.

Koristim priliku i prisustvo gospodina Cvetkovića, premijera, gospođe Dragutinović, kao ministra finansija,  a žao mi je što nije tu i gospodin Dinkić, da postavim sledeće pitanje. Ako je već na Vladi dogovoreno da Srbija svakog meseca plaća kosovski dug inopoveriocima, a da pri tome, zbog još neviđene otimačine i moderne a protivzakonite okupacije Kosova i Metohije, Srbija ne ubira svoje prihode i poreze, pitam – da li je Srbija za tako plaćeni kosovski dug ispostavljala refundirajuće fakture KFOR-u, Unmiku ili EU, i ako nije, zašto to nije učinila?
Jer, tako bi se jednog dana privoleli pomenuti organi da sednu za pregovarački sto i reše kako da se nadoknadi tako pričinjena šteta Srbiji. To očigledno nisu učinili pre, a ni danas, ni Dinkić, ni gospodin Cvetković, a bili su ministri finansija, niti to danas čini gospođa Dragutinović.
Samo hoću javnost da podsetim da na jedno takvo pitanje, kada su novinari pitali gospodina Dinkića zašto kosovski dug plaća Srbija, a ne Hašim Tači ili Haradinaj, isti je rekao, citiram: ''Zato što smo budale''. Ja to ne bih komentarisala, ali hoću da kažem da je Kosovo još uvek i biće sastavni deo Srbije.
Zato poslanički klub Napred Srbijo SNS-a traži od Vlade Republike Srbije da pod hitno ispostavi refundirajuće fakture Vladi Kosova ili EU za celokupan plaćeni kosovski dug i za štetu koju je Srbija pretrpela i dalje trpi time što ne može da koristi svoje resurse i privredne potencijale na KiM. Ukoliko to Vlada ne učini, naglašavam, njeno zalaganje za KiM je samo deklarativno i daće nam na ovaj način do znanja da u stvari diže ruke od KiM. Hvala.