Zahvaljujem. Govorimo o zakonu o regionalnom razvoju. Pitam se da li je ovo zakon o regionalnom razvoju i da li je u suštini ovog zakona ujednačavanje razlika u regionalnom razvoju, ili je po sredi nešto drugo – pokušaj da se na ovom, naizgled, bezazlenom i dobronamernom zakonu, u stvari, istupe zubi svih onih koji se bore protiv regionalizacije, u prvom koraku, a u drugom, možda i separatizma.
I, neka niko ne nazove to paranojom bilo koga ko izražava opravdani strah, jer je mnogo nas koji bismo mogli reći – plaše nas tragovi. Kao u onoj basni u kojoj lisica nerado ulazi na poziv bolesnog lava, jer kaže – svi putevi vode do pećine, ali iz pećine, nijedan trag se ne vidi. Bojim se da priča o regionalnom razvoju za nas, kao državu, ne bude takav trag koji nas koji vidimo malo dalje, ili koji smo malo odgovorniji, zaista plaši, jer put do te ''pećine'' se vidi, ali iz nje nema tragova.
Čime možemo da se osiguramo da ovi regioni koji su nazvani statističkim funkcionalnim teritorijalnim jedinicama, danas bez pravnog subjektiviteta, jednog dana ne prerastu u nešto ozbiljnije? Svi oni koji su čitali "Malog princa" znaju šta znači seme baobaba – opasnog drveća čije korenje razori zemlju onog trenutka kad postane toliko veliko da više niko s njim ne može da se suoči. Takav strah, upravo, proizilazi iz ministrovog izlaganja, koji nijednog trenutka reč ''decentralizacija'' nije upotrebio uz – ekonomska decentralizacija.
Vrlo svesno je rekao da ovo jeste prvi korak ka decentralizaciji, želeći da onima koji su za regionalizaciju ostavi nadu da je to tako, a nas druge, koji se bojimo da ovo jeste seme nekog budućeg razdvajanja i tragova istorijskih, koji nose bolne i evidentne posledice, nije nijednog trenutka hteo da uveri da ovo jeste neka vrsta ekonomske decentralizacije.
Onaj koji se zalaže za ekonomsku decentralizaciju je u vreme donošenja Ustava bio protiv prikupljanja prihoda na teritoriji onih koji ga prikupljaju. Danas je govorio nešto drugo, ali ta nedoslednost za mene nije dovoljan dokaz loših namera, ili prikrivanje tih loših namera nije vredno i dovoljno jako da nas oslobodi tog straha. Svi znaju da kada jednom stvorite formu, ljušturu za neku instituciju, a to jesu granice, makar one bile iscrtane na karti koju nemamo mi, ali imaju novinari, mi kao poslanici treba da glasamo i odlučujemo ali ne treba da vidimo te granice, znači, kada postoje granice, kancelarije i saveti na toj vrsti nivoa odlučivanja kao što su regioni, pitanje je samo kada će i kojim zakonom ta forma da preraste u suštinu.
Ovo je zakon kojim nisu zadovoljni ni zagovornici regionalizma, ali ni mi koji se borimo za decentralizaciju koju propisuje Ustav, koji, u ovom trenutku, dok ga neko ne izmeni, jeste Sveto pismo za način decentralizovanja u svakom mogućem smislu. Ovaj predlog zakona, ne po mom sudu, nego po načinu na koji ću vam razgolititi činjenice, ima samo jednu svrhu – treba da posluži autoru, tvrdim, ne predlagaču, nego autoru, ministru nadležnom za regionalni razvoj, za izvlačenje sredstava iz fondova za regionalni razvoj.
Za Evropu, Srbiju treba prikazati kao, navodno, regionalizovanu državu, s prihvatljivim ciljem da ublažimo regionalne razlike, a domaćoj javnosti koja se protivi regionalizaciji – dati do znanja da region, koji se zvao s kraja 2008. godine evroregionom, a sada se zove razvojnom statističkom teritorijalnom funkcionalnom jedinicom, nije administrativna jedinica i nema pravi subjektivitet. Svi su po nečim zadovoljni, svi imaju neke primedbe, samo se tačno zna ko će odlučivati o novcu i gde će taj novac stizati.
Taj novac će stizati i o njemu će odlučivati Nacionalna agencija za regionalni razvoj, koja će se formirati iz Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i dela Ministarstva za regionalni razvoj koji se bavi infrastrukturnim projektom.
Po već oprobanom metodu – menjajte, da vas ne bi menjali, ili po metodu žene koja stalno menja nameštaj po kući da zbuni sve one koje želi i može da zbuni, tako gospodin Dinkić, bez podnošenja završnih računa, popisnih lista o urađenim i neurađenim poslovima, spaja i razdvaja ministarstva, da ne bismo mogli u završnim računima budžeta da upoređujemo troškove i efekte.
I ovoga puta, vešto, vrlo vešto, da ne bi podneo takav izveštaj o učinku, Nacionalnu agenciju za razvoj formira iz dva dela organa uprave koji su pod njegovom nadležnošću. Ovo je zakon s ozbiljnim posledicama, stvara nove institucije, Nacionalni savet od 19 članova, koji je, u stvari, jedna paradna institucija koja treba da zadovolji sujete. To što je formirana na pet godina, odnosno predviđen mandat članova na pet godina, potpuna je besmislica, jer je vezan za mandat i članova Vlade i u lokalnoj samoupravi i za to smo podneli amandmansku intervenciju.
Ono što je stvarni uticaj i stvarna moć, u stvari je Nacionalna agencija, koja osniva mrežu nižih organizacionih celina. Da ne bi bila progutana šuplja priča o prenošenju nadležnosti, čak se definiše i termin subordinacije na niži nivo, jer svi ti niži nivoi samo mogu da sprovode, planiraju, obezbeđuju, ali ne i da raspodeljuju sredstva, i to jasno piše u ovom zakonu. Čak, u definisanju pojma subordinacije, gde se definišu termini koji se upotrebljavaju u zakonu, jedino je to izvedeno dosledno, da se o novcu pita, odlučuje i raspodeljuje na nivou Nacionalne agencije za regionalni razvoj.
Ono na šta nisam čula da je neko ukazao, a za mene jeste problem, to je – sve te agencije, oblasne, regionalni i nacionalni nivo, izdaju javne isprave; znači, u ime monopola države, neki papir o ispunjenosti uslova izdaju i naplaćuju, bave se izdavaštvom. To je za verovali vi ili ne. Izdavaštvom se bavi svaka od tih agencija i u trenutku kada su moderni trendovi da se sve sporedne delatnosti izdvajaju iz osnovnih, u ovim agencija treba sve ostaviti pod jednom šapom i u okviru kuće. Nijedan posao ne dati nekome, da zaradi, nego da sve ostane tu, pod kontrolom onog ko je ovo zamislio, podneo na usvajanje, ko će zapošljavati, odlučivati i dugo biti gospodar sudbine, ne samo finansijskih sredstava, nego, preko njih, i života mnogih ljudi.
Šta je jedna vrlo interesantna delatnost koja je zamišljena da se obavlja u ovim agencijama? Obuka instruktora i konsultanata. Lepo je to gospodin Dinkić snimio da određeni projekti u ovoj fazi, i u svakoj kasnijoj, više ne idu preko Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ti su se kanali iscrpli, ali će novi ići u javne isprave i u obuku instruktora i konsultanata. On je odlično naučio priču o tome kojim to kanalima teku sredstva iz pretpristupnih sredstava, odlivaju se u pobočne rukavce, nečije džepove, a da to deluje kao da je zakonito, a nije.
Svrha ovakvih zakona može da bude neispunjena, ali će ovaj deo posla uvek biti ispunjen, kao što, u današnjem kajanju za besplatne akcije, gospodin Dinkić ne može da ih obezbedi, uvek iz razloga koji su van njegove moći, ali je zato zakonom precizno bila definisana naknada brokera koji će obavljati poslove u vezi s besplatnim akcijama i oni se neće, u ime višeg državnog interesa i interesa građana, odreći svoje provizije, nego će im ona biti obezbeđena u budžetu Republike Srbije.
Na isti takav način, može da bude ujednačenog razvoja ili ne, ali mora da bude para za one koji će organizovati obuke, u ovom slučaju, konsultanata, a na nižim nivoima će to biti obuke preduzetnika i preduzetništva. Da li postoje stručne organizacije koje se time bave, ili ćemo mi, pod maskom priče o regionalnom razvoju, osnivati neke edukacione centre u kojima će posrednici i usmerivači i oni koji se pitaju opet lepo da zarade, ni to nije sumnja, to su nadležnosti definisane u ovom zakonu. Gde je tu regionalni razvoj? Ovaj narod isuviše dobro zna da se podela uloga nikada ne obavlja na javnoj sceni, nego iza kulisa. Ovo jeste nastojanje jednog od glavnih igrača da u toj podeli on bude prvi i da kao prvi pokupi kajmak u ovo poslu.
Ono što mene zanima, a verujem i građane jeste – gde je tu DS, kao koalicioni stožer? Njima će ostati odgovornost, bez obzira na to što oni vešto prepuštaju da zastavu prvog, onog koji vodi ovu igru, nosi gospodin Dinkić. Pranje ruku za odlivanje novca u ove pobočne rukavce i za neuspešnost posla ipak će snositi Demokratska stranka.
Jedna od nadležnosti predviđenih ovim zakonom jeste i da se vrši javna promocija regionalnog razvoja. Pitam – da li ta regionalna promocija znači postojanje budžeta za reklamiranje ovih poslova navedenih u zakonu, na isti način, svako veče – poštovani građani, gledate reklamu za seču propisa, čime se najdirektnije, slivanjem sredstava iz budžeta, iz džepova građana Srbije, novac sliva u reklamne kampanje, odnosno direktno nekim medijima na koje se, zato što im se u teško vreme obezbeđuju finansijska sredstva, vrlo lepo i direktno može uticati i, zaista, i utiče?
Rečeno je da ovde nema konkretnih primedaba na zakon. Da li je konkretna primedba to kad kažem da postoje tri agencije iznad regionalne, od kojih je jedna s ovlašćenjima da sprovodi, druga da sprovodi i planira, a treća, opet, da sprovodi politiku regionalnog razvoja? Da li je to samo umnožavanje administracije ili je to svesno zamešateljstvo, u kome odlučivanje i raspoređivanje ostaje Ministarstvu, onom ministarstvu koje članom 7. predviđa da određuje stepe razvijenosti i gradova i regiona, korisnika sredstava?
Onaj ko određuje, taj se pita, a koga je moliti, ne valja ga ljutiti. To je princip na kojem postoje subvencije koje G17 deli, podstiče razvoj privrede, osnivanje novih profitabilnih grana, grinfild investicije itd., a dokle – dok oni trpe, a građani ne shvate svu providnost marketinških laži u kojima se, navodno, odlučivanje spušta na najniži regionalni nivo. Šta je još zanimljivo? Dvadeset i dva zakonska akta koje ste dali na kraju obrazloženja, kao pregled propisa, a ne piše koje treba doneti da bi ovaj zakon uopšte mogao da se primenjuje. Dvadeset i dva, i to ključnih – metodologija za određivanjem stepena razvijenosti, odluke o imenovanjima, to ste se već izverzirali.
Nema "Službenog glasnika" a da u njemu nije neki novi savet, organ, gde ljudima zadovoljavate sujetu, ali vama ostaje konkretna moć odlučivanja. Sada pitam – kako ste se uopšte usudili da nam donesete na odlučivanje predlog zakona u kom piše da postoje regioni, a uopšte ne znamo koji su kriterijumi. Kažu – u Evropi su iscrtali. Čak u tekstu piše – nadležni organ za statistiku će dati elemente za to.
Tek danas sam shvatila da iza toga može da se krije da je taj nadležni organ za statistiku, čak, i neki evropski organ, a ne nacionalna kuća, Zavod za statistiku. Pitam, jasno, lepo i srpskim jezikom – da li uopšte imate podatak objavljen o tome koliko iznosi bruto društveni proizvod po glavi stanovnika? Ja svojim umećem, znanjem, a ono nije beznačajno, nisam uspela da nađem u ovoj državi ni na jednom mestu objavljen podatak o bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, sem za 2005. godinu. Vama je to kriterijum na osnovu kojeg ćete odlučivati o stepenu razvijenosti. Da li ga držite tajnim podatkom, kao mnoge podatke koje istražujete, samo za vaše potrebe?
Dali ste na usvajanje zakon u kom se ne zna koji su to regioni, koje opštine ulaze u regione. Koji je to bruto društveni proizvod? Našla sam ga na sajtu Ju-Es-Ejda kao predviđeni projektovani podatak za 2008. godinu, ali zvaničnog podatka nema ni na sajtu Zavoda za statistiku, ni na Vladinom, ni na jednom drugom.
Dali smo vam amandman da nam ga objavite u tekućoj godini, za prethodnu. Znate šta to znači? Da vi uopšte ne možete da primenjujete ovaj zakon, jer nemate osnov po kojem ćete da merite stepen razvijenosti. Dvadeset i dva akta niste doneli, a usudili ste se da izađete pred javnost.
Smatramo da jesmo javnost, i to kvalifikovana javnost, da razgovaramo o ovakvom zakonu. Da imamo snagu, koju, zaista, imamo, ali valorizovanu u ovom domu, mi bismo tražili da ovaj zakon povučete. Mi tu snagu još uvek nemamo, ali vas upozoravamo da vaša snaga nije toliko velika da Srbiju uvodite u problem koji danas ne izgleda tako veliki, a tvrdim vam da jeste. Sagledajte ga samo iz onog podatka koji vam je dao gospodin Tomislav Nikolić – da li je Vojvodina tako homogena po svojoj razvijenosti ili smatrate da je naš strah neosnovan kada pominjanje asimetričnosti ove države, u stvari, ukazuje na to da vi tu asimetričnost već dosledno sprovodite kroz ovaj predlog zakona?
Da li vi znate kako izgleda život u jednom Sečnju, na primer, u odnosu na Novi Sad? Da li se to kroz ovakav predlog zakona može videti?
Znači, vaše dobre namere ne da se ne vide, uverena sam da ih nema. Budućnost je izgubila sjaj kad vi o njoj pričate, kad vi pričate o budućnosti kroz ovaj zakon, ona nosi više pretnji nego obećanja. Zato mi za ovaj zakon ne možemo glasati i naši pokušaji da ga promenimo su samo ukazivanje na šupljine s kojima ste bestidno izašli pred ovaj dom.

Kolege poslanici, poštovani građani, imam toliko primedaba na ove dve garancije da, verujte, najiskrenije, ne znam odakle da počnem.
Počeću od onoga što je definicija garancija uopšte. Ima nas mnogo ekonomista sa zvučnim titulama, dugim iskustvom, ali će se svi složiti da bankarska garancija spada u ostale nekreditne poslove i da predstavlja neutralan bankarski posao i da, u principu, kada nešto nazovete bankarskom garancijom ne tvrdite odmah da ćete tu garanciju morati da isplatite, jer će vam ona pasti na teret.
U principu, po definiciji i po svim tekovinama bankarskih garancija, to je tako, samo vi nama u obrazloženju odmah napišete da će se u budžetu obezbeđivati sredstva za vraćanje ovih garancija i u članu 1, gde nam definišete ovaj zakon, bežite od osnovne definicije bankarske garancije time što kažete da ćete kao garant izmiriti obaveze Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, umesto da se kaže da ako dužnik, a to je Javno preduzeće „Putevi Srbije“, ne izmiri obaveze prema poslovnoj banci koja mu je dala kredit, da će to onda uraditi država.
Već iz ovako definisane garancije, odnosno sporazuma po ovoj garanciji država je prihvatila deo svoje odgovornosti za ovo stanje u putnoj privredi, u Javnom preduzeću „Putevi Srbije“. Ono što mene brine iznad svega jeste da se nastavlja loša praksa – površnost prilikom predlaganja zakona i prilikom preuzimanja finansijskih obaveza. Može ova država da bude površna (i njeni predstavnici) onda kada se predstavlja na nekim neobaveznim forumima, kada govori o sebi i načinu na koji vrši vlast, ali ovde, kada nas zadužujete sa 175.000.000 evra, ovo je prosto nedopustivo.
Usmeno obrazloženje o uslovima kredita smo dobili od gospođe ministra.
Znate, gospođo ministre, vrlo vas cenimo zbog toga što kada nam podnesete budžet za svaki od projektnih zajmova, za svaku od nasleđenih obaveza stoje precizno dati rokovi, uslovi, kamate i predviđen način vraćanja. Ovde ste nam usmeno izložili šta je to ugovor o kreditu na osnovu kojeg proističe ova garancija.
Na osnovu vašeg usmenog obrazloženja, u koji nemam razloga da sumnjam, dobili smo i više usmenih obrazloženja o strukturi duga. Moj kolega Jovan Nešović, koga lično vrlo cenim, izneo je svoje usmeno saznanje o strukturi duga. Raniji ministar, gospodin Velja Ilić, takođe je izneo svoje usmeno obrazloženje strukture duga.
Sve su to utisci koji će biti zabeleženi u ovom stenogramu, koji će neko otvoriti ili neće otvoriti, novinari prokomentarisati, ili ne, ali tako se država ne vodi i tako se obrazloženje za garanciju ne dostavlja poslanicima koje uvažavate i Skupštini Republike Srbije, koja o ovome treba da se izjasni. Ovo nije tema koja je preko noći postala urgentna. O temi duga prema putarima, o temi nasleđenih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vrlo intenzivno se govori, koliko ja znam, makar od maja prošle godine. Podsetiću vas na izjavu tadašnjeg ministra finansija, sadašnjeg premijera gospodina Cvetkovića, koji je rekao da je poslovanje „Puteva Srbije“, citiram, „obavijeno mrakom i da će se angažovati revizorska kuća, izvesni konsultanti, koji će nam dostaviti pravu informaciju o tome“.
Sada pitam u ime svih nas – zašto bismo mi gubili vreme u Skupštini da danas pričamo? Čeda kaže, ostavio milijardu duga, kao potpredsednik u ono vreme. Neko drugi kaže – tada je bilo osam milijardi. Ko u to veruje? Da li je reč jednog naspram reči drugog ili bi nam, kakva god, revizija ili izveštaj neke ozbiljne kuće bio dovoljno ozbiljna polazna osnova da znamo šta su dugovi i šta su, iznad svega želim da napravim razliku, izvršene primopredaje radova za ono što je budžetom bilo odobreno, propisano, što je po zakonu ugovoreno, ono što je kao održavanje puteva bilo definisano, a ne da se mi danas susrećemo sa definicijom da je neko falsifikovao... Čak imamo i takav zapis budžetske inspekcije, da je jedan od direktora falsifikovao finansijske izveštaje kojima je prikrio obaveze, a onda imamo izjavu gospodina Ilića koji kaže da je on dobio nalog da to uradi.
On kaže, ja kažem, oni kažu – to nije način na koji država radi. Neka onaj ko je to uradio snosio odgovornost ili pohvalu, ako je dobro ili loše uradio.
Da bih mogla da donesem odluku o ovome ne sme mi jedini razlog biti presecanje dužničkog čvora i tog lanca nelikvidnosti, koji evidentno postoji u putnoj privredi i koji zaista moramo da presečemo, ali ne može mi samo dobra namera i to klupko problema koje ne treba da se uvećava biti razlog da donesem odluku.
Znači, za odlučivanje o ovim garancijama morali smo da imamo izveštaj revizije. Koliko bi ona bila objektivna... Možda bismo mi opet, kao sitničavi, našli neku primedbu, a možda i ne bismo. Ako, na primer, imam izveštaj da je 2005. godine reviziju „Hemofarma“ radio „Deloitte & Touche“, dok kao predsednik Upravnog odbora u „Hemofarmu“ sedi Danko Đunić, za mene nije dovoljno obrazloženje da je on počasni predsednik „Hemofarma“, jer po međunarodnim (i kod nas usvojenim) standardima to bi se lice smatralo povezanim licem, pa bismo mi u takvu reviziju mogli da sumnjamo. Znači, možda bismo imali primedaba i na reviziju, ali ona ne bi bila motivisana nikakvim opisnim ocenama, nikakvim ličnim odnosom ili, ne daj bože, zahtevom da naškodimo političkoj konkurenciji, ne, nego isključivo argumentima.
Znate da kada neka firma treba da plaća porez a ne koristi kredite onda od revizora traži da joj uradi izveštaj o što manjim prihodima, da bi plaćala što manje poreze. Složićete se sa mnom da baš zato poreska uprava i ne koristi te revizorske izveštaje kao polaznu osnovu kada radi procenu poreskih prihoda, ali firme koje koriste kredite imaju običaj da šminkaju svoje poslovne rezultate da bi lakše došle do kredita.
Znači, moguće je da jedan takav revizorski izveštaj bude predmet naših zamerki ili primedaba, ali je, u svakom slučaju, ovde neophodan, isto kao što je bilo neophodno i da nam na uvid stavite ugovor o kreditu. Jer, ako nam dajete da ratifikujemo garanciju koja je data samo po osnovnoj ceni, bez kamate, pripadajućih troškova i ostalih propratnih troškova koji prate osnovno zaduženje, to zaista nije korektno.
Priznajem da ste izmenili rebalansom budžeta deo koji se tiče garancija, gde ste u budžetu bili predvideli 20 milijardi dinara iz kojih ćete izdati garancije za finansiranje dospelih obaveza.
Sada hoću da pitam da li nas čeka još jedna ratifikacija neke slične garancije, zato što ste u rebalansu za taj osnov, ratifikaciju dospelih obaveza Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, kao zaduženje kod naših poslovnih banaka, predvideli, pored ova dva, još jedan iznos od šezdeset miliona evra, odnosno od 5.700.000.000 dinara, pa bi ukupne garancije države trebalo da izađu na 22.325.000.000? Znači, očekujemo još jednu garanciju.
Pohvalili ste „Sosijete ženeral“ kao banku koja je dala povoljnije uslove od drugih, ali prosto ne mogu da upoređujem ako mi ne date dopunsko obaveštenje i odgovor na jedno pitanje o ove dve garancije. Garancija od sto miliona evra koja se daje za „Sosijete ženeral banku“ je ona koja će biti isplaćivana od strane Javnog preduzeća „Putevi Srbije,“ ali u evrima, nju ste predstavili povoljnijom. Druga je garancija za 75.000.000 evra, ali u dinarskoj protivvrednosti (srednji kurs Narodne banke).
Svaki građanin će me razumeti – ako kredit koji pišete da ćete izmirivati... I, ovo i nije prava garancija, to je bila moja osnovna primedba, nego jedna vrsta prinudnog garancijskog kredita.
Ako jednu vraćate u dinarima, po srednjem kursu na dan vraćanja obaveze, a ovu drugu vraćate u evrima i ako vi nemate evre, odnosno Javno preduzeće „Putevi Srbije“, nego mora da ih kupuje (a mora da ih kupuje po kupovnom kursu i taj kupovini kurs je uvek viši od srednjeg kursa), pitanje je koja je od ove dve garancije koje su nam dale poslovne banke povoljnija?
Zanima me da li ovih sto miliona evra kredita, garancije kojom se izmiruje obaveza prema Javnom preduzeću „Putevi Srbije“, odnosno putarima, na bilo koji način dotiče devizne rezerve? Kad ste rekli da je ovo povoljnije, da li ćete uzeti iz onoga što već imamo?
Verujte da moja briga nije motivisana - pitanje, pa vi odgovarate, pa nešto brinemo kao političari... Ako pročitam u poslednjem broju "Nina" da Apatinska pivara krajem maja počinje uvoz svoja dva nova brenda iz Belgije, piva, ozbiljno ću se zabrinuti, kao i svi građani, da će ono što se zove platni deficit, koji imamo u razmeni, biti opterećeno onim što je jednog trenutka bio uspeh, a to je dolazak stranog investitora, koji prestaje da proizvodi i počinje da uvozi.
Ako vraćate ovu garanciju u evrima, pa opet malo tamo štrpkate od deviznih rezervi, kako ćemo sačuvati one tri milijarde od MMF-a, da ih ne diramo, koje služe kao garancija za naše devizne rezerve i za koje treba svi da ponavljamo – kako ste smeli da se zadužite i da se iz budžeta vraća kamata za taj kredit, koji stoji kao lepa vaza u izlogu, jer on nije besplatan, nijedan kredit nije besplatan, i to nisu pare za čuvanje, čak ni kao u onoj reklami gde pare spavaju, jer to spavanje se plaća.
Zanima me kako gledate na zaduženja u kojima idu devizne rezerve, dolaze na bilo koji način u opasnost. I, ekonomska politika opet nije motivisana povećanjem našeg izvoza, što je jedina mogućnost da izađemo iz situacije u kojoj se nalazimo.
Znači, ove dve garancije pokazuju da država već dugo vremena... I, nije to na teret aktuelnom ministru; naprotiv, on će pobrati rezultate, s pravom, zbog toga što se potrudio da ovo stavi na dnevni red. Ne ide njemu na teret to što su osam godina stavljani pod tepih dugovi koji postoje, pokušaj da se osnivanjem drugog preduzeća dugovi ostave na starom, a da novo krene da funkcioniše, već ide na teret neodgovornoj državnoj vlasti, kojoj postavljam pitanje, za koje se čudim da su ga moje kolege preskočile – šta je sa onim što zovemo drumskom mafijom i tokovima naplaćenih putarina koje nisu ušle u kasu preduzeća kojem mi sada dajemo garanciju i vraćamo dugove umesto njega, a to je njegov osnovni prihod?
Da li u jednom delu (da ima revizije, možda bismo to znali) ovih 29 milijardi duga, ili 20, za koje sada garantujemo, i koliko, ne da li ima, ima sigurno, nego koliko je para trenutno na sudu u istražnom postupku?
Volela bih da znam u kojoj je fazi sudskog postupka i nekog zakonitog postupka; država se zadužuje, budžet treba ovo da namiri, da plaća, nije beskamatno, ima 4% marže, pa euribor jednomesečni itd, a sudski postupak za ono što je osnovni prihod ovog preduzeća stoji.
Da li su zaista izvršeni radovi i u kojoj meri? Koliko su cene po kojima je rađeno zaista bile realne? Da li su preduzeća koja su porasla iz ovih poslova porasla zato što su imala veliki obrt, bila vredna, radila tri smene, imala veliku produktivnost, ili se mnogo njih, poput slepih putnika, ukrcalo u vagon koji se zove sticanje profita na račun javnih poslova čije se ugovaranje, plaćanje, uzimanje na kredit i danas vraćanje kredita krije od onih koji moraju na kraju da ga vraćaju? Za mene je ovo osnovno pitanje.
To što je bankarska garancija koju mi kao država dajemo prema komercijalnim bankama potpuno drugačija i deluje kao kredit, to je pravno pitanje.
Ono što je suštinsko pitanje jeste da li će borba protiv korupcije i kriminala dobiti konkretne razmene ili će ostati na promeni zakona, promeni forme agencija i saveta koji se njom bave, kao deo medijske promocije onih koji su za to zaduženi, ali će samo oni koji time treba da se bave i mi koji na to treba da ukazujemo i da vraćamo ovakve ratifikacije dok nam se ne dostavi takav izveštaj... ili ćemo zaista kao jedna odgovorna država reći – nećemo ono što je predmet kriminala, dajte da se pozovemo na slovenačko iskustvo?
Znate da je gospodin Janković, koji nam je poznat po tome što je preduzeću "Delta" dao, pa osporio izvesnu lokaciju za gradnju trgovinskog centra, bio umešan u skandal obezbeđenja objekata sa firmom čije je poreklo ovde. Kada je u javnosti taj skandal dospeo pred one relevantne institucije, znači, pritisak javnosti, njihov sud i njihovo zakonodavstvo rešilo je problem tako da je gospodin Janković avans, dat firmi za zaštitu objekata, koji se pokazao štetnim i moguće kriminalnim, vratio i nije više predmet krivičnog istraživanja.
Zašto tu Vlada nije nešto uradila? Zašto mi ovde, koji dobijamo raznorazne zakone kao inovativne, prve, nesvakidašnje, najbolje itd., nismo dobili jedan takav zakon koji bi makar i jedan dinar nepravedno odlivenog novca vratio tamo gde mu je mesto? Možda bi ova garancija danas bila manje teška, finansijski. Možda nisu svi ljudi koji su uzeli, za koje postoje dokazi, potrošili svoj novac, možda su nešto i zakopali negde. Nalazimo se u situaciji da zaista svaki dinar ovoj državi mnogo znači.
Nijednog trenutka ovo ne koristim kao predmet za karikiranje vrednosti u ovo teško vreme, nego zaista postoji tuđa praksa na koju možemo da se ugledamo, i kad se borimo za odgovorniju državu i kad se trudimo da budemo odgovorni poslanici i kad se trudimo da budemo odgovorni ministri.
Ono što želim da dodam o ovome... Ne ko je kriv, znamo ko je kriv, ali ne možemo da kažemo ko je koliko kriv; kriva je i država a krivi su i putari, ali iznad svega i najviše država, koja nam nije dostavila izveštaj o tome, koja je omogućila da se prikriju stvarni izveštaji o tome šta su dugovi, a šta nisu, šta su odliveni rashodi. Da imamo reviziju, ne bismo imali taj problem; time se urušava i budžetska inspekcija, i revizija i autoritet države, koja je o tome morala da vodi računa.
Zaista nije u redu da nam ne dostavljate osnovne ugovore o kreditu, da ga imamo samo u usmenom izveštaju, jer nismo sigurni da znamo šta danas garantujemo. Iznad svega, ne znamo pod kojim uslovima će ova garancija pasti na teret države. U ovom vašem izveštaju, i usmenom i onome što ste nam dostavili kao materijal, a moram reći da je materijal dostavljen 29, znači, u petak, niste nam dostavili pod kojim uslovima ove garancije padaju na teret.
Ako mislite da je neratifikovanje ugovora od tri milijarde sa MMF-om dovoljan signal da posle nama ovde može sve da se podnese bez prateće dokumentacije, vi to možete, snaga 126 glasova dozvoljava, ali mislim da to nije dobra praksa. Verujte mi, da nije obaveze prema putarima, i tog lanca nelikvidnosti i obaveze da ljudi koji teško rade prime na kraju svoje plate, lično bih glasala da se ova dva zakona skinu sa dnevnog reda.

To što mi danas raspravljamo ponovo o Zakonu o porezu na dohodak građana govori o tome da se moć za odlučivanje o ovim poreskim propisima nalazi van institucija, ako ne potpuno, a ono u jednom dobrom delu, zaista se nalazi van ove institucije, jer sva upozorenja prilikom donošenja ovog zakona, u smislu ukazivanja na nepotrebno izjednačavanje u obavezama građana na višem nivou kao nepodnošljivo, u smislu poreskog opterećenja, nisu naišla na odobravanje od strane onih koji su o tome odlučivali – Vlade, Ministarstva finansija.
Ali, zato je pritisak nekih grupa van Skupštine Republike Srbije urodio plodom i doveo do toga da u roku od dve nedelje Vlada dostavi pokajnički promene i primora gospođu ministra, meni nije nimalo drago, da ona to ponovno razmatranje zakona obrazlaže svojom svešću i naukom, da ne treba činiti nagle promene i da ona zaista ne sumnja u svoje dobre motive i dobar pravac promena.
To se u našem srpskom jeziku zove eufemizam za izražavanje greške. Uopšte nije strašno pogrešiti i pogrešno odmeriti, pa grešku ispraviti.
Strašno je ne čuti upozorenja onih koje je narod ovde poslao da vas na to upozore na vreme, da to ne uvažite, a da onda na pritiske sa neke druge strane reagujete tako da ponovo pred te iste poslanike izlazite sa zakonom kojim te stope uglavnom vraćate na raniji nivo.
Ne pripadam opoziciji koja ima naviku da se protivi svemu što dolazi sa druge strane, ali mi zaista smeta ako primedbu konstruktivne opozicije, kakva je Srpska napredna stranka, doživite tako da ona kod vas odmah rađa nagon samoodbrane i nagon opstanka, kao da mi kritikom ugrožavamo vaš položaj.
Pošto su svi ovi poreski propisi na neki način, na najdirektniji način i na indirektni način, vezani za potrebu da se prilagodimo onome što se zove stvarnost, mogućnost da finansiramo svoje troškove i da u okviru te mogućnosti dolazi i ovaj uzeti kredit MMF-a, zaista ću, pre nego kažem koju reč o zakonu, da iskoristim priliku i da pitam – nisam neki vrsni poznavalac Ustava, ali ako mi kažete da Narodna skupština nije mesto gde bi trebalo ratifikovati taj ugovor o kreditu od tri milijarde evra, zaista se pitam, a šta u ovoj državi jeste viša instanca?
Ko to ima više vlasti, moći, odnosno ko je vama kao Vladi bolji zaklon od problema i ko vam je bolje opravdanje pred narodom?
Nije mi bilo teško da od vašeg poslednjeg izlaganja pogledam Ustav, tu knjigu koja govori o vašim i našim pravima i obavezama. Upoređujući nadležnosti Skupštine i nadležnosti Vlade, videla sam da je ipak moguće mesto za ratifikaciju tog ugovora ovde.
Nadležnosti Vlade su da utvrđuje i vodi politiku, izvršava zakone, predlaže Narodnoj skupštini zakone, usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši druge poslove utvrđene Ustavom i zakonom. Pre nje, dato i hronološki u nekim članovima Ustava ispred, u nadležnostima Narodne skupštine, pod tačkom 4. piše da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja.
Pitam, da li postoji neki zakon gde je predviđeno uzimanje kredita za tu vrstu makroekonomske stabilnosti, a da Narodna skupština nije navedena kao organ koji to treba da potvrdi?
Prošle nedelje smo, u okviru 38 ratifikacija, ratifikovali prvu trećinu jednog kredita od pedeset miliona dolara za makroekonomsku stabilnost, gde, iznela sam primedbe, ima uslova po kojima smo zaslužili i šta se od nas želi postići. Posebno sam napomenula da se od nas očekuje smanjenje učešća državnog, javnog u bankarstvu, osiguranju itd., što smo videli da nije donelo dobre efekte.
O nekih pedeset miliona dolara, kao trećini kredita koji ćemo dobiti, ovde smo razgovarali, iako u kratkom vremenu, ali Skupština je bila ta koja je trebalo to da ratifikuje, a za tri milijarde evra Vlada je (koja, inače, može manje, ne samo da radi druge poslove, nego može manje od Skupštine), pretpostavljam, potpisala taj ugovor sa Međunarodnim monetarnim fondom. Ili ćete mi, kao što se često branite pa imate običaj da kažete da je Narodna banka, zato što je to za očuvanje deviznih rezervi, iznad Vlade, Skupštine, koja inače kontroliše Narodnu banku, bila u stanju odgovornosti, moći, u kapacitetu da to uradi, čak i da mi pokažete taj papir? Ne verujem da ga ima.
Kakvo je obrazloženje kad kažete – ali, nijedna zemlja nije ratifikovala takav sporazum? Odbrana „nijedna zemlja“ ili „sve zemlje“ je prosto nedostatak argumenata, odnosno nemoć nekog ko mi daje odgovor. Šta to znači „svi rade tako“ ili „niko ne radi“? Originalna zemlja, originalna kriza, originalna rešenja.
Zar vam je nepotrebna Skupština? Zar je Skupština i posao poslanika samo tema za žutu štampu, za osudu broja poslanika, za neefikasan rad, za visoke troškove, ili se i mi svojim skromnim znanjem i željom da doprinesemo zaista možemo kvalifikovati kao partner i Vladi i svima ostalima kojima je stalo do dobrobiti ove zemlje?
Sve vreme tvrdim da konkurencija na koju nas upućujete rasipa resurse. Konkurencija u fiksnoj telefoniji je očigledno nepotrebna, jer nema toga ko bi uložio toliko sredstava da konkuriše u fiksnoj. Konkurencija u bankarstvu, do čega je dovela? Znate iz evropskih iskustava – kažnjene su svojevremeno evropske banke zbog kartelskog dogovora oko cena depozita i cena kredita, jer njih konkurencija nije uputila da snize kamate na kredite i povećavaju kamate na depozite, već su brinule o svom profitu.
U Skupštini je dovedeno do bespotrebne konkurencije poslovnog sistema i stručnih službi i poslanika, rasipanje energije na međusobno dokazivanje da li nama treba skupštinski budžet ili ćete nam vi, kao izvršni organ, udeljivati za normalan rad, kao izvršna grana vlasti, sa kojom smo makar ravnopravni, a kamoli da nam je dopušteno da je kontrolišemo.
Saradnja je ono što ne troši prirodne resurse, što nameće kriterijume za najveće doprinose i bolji rad u svim oblastima.
Ne vidim razloga da nam kao Skupštini suprotstavljate sebe. Kada to ne prođe po Ustavu i merilima, onda je to Narodna banka. Iza nezavisnosti Narodne banke se krije nezavisnost nezamisliva, meni neshvatljiva, mnogim ekonomistima neshvatljiva, nezavisnost od interesa boljeg života građana, ekonomske politike, standarda i svega ostalog.
Čak smo u ovim zakonima o statistici skinutim sa dnevnog reda imali slučaj da Narodna banka može da nameće posebne standarde mimo međunarodnih, što je, dopustićete, nečuveno, da Narodna banka može svoja istraživanja da čuva i da ih ne da vama kao Vladi kada radite, donosite strategije i posebne mere, nego mora posebno da se traži mišljenje i odobrenje!
Ne postoji u ovoj zemlji nijedna grupa, nijedan čovek, koja može da se na takav način učini nezavisnom, a da je izdržava budžet. Znate koliko smo gubitaka imali zbog pogrešne politike te Narodne banke u 2006. i 2007. godini, kada je gotovo potpuno poništila kapital kojim raspolaže. Kome ta Narodna banka podnosi izveštaj? Ovoj skupštini. Sa kim trguje hartijama od vrednosti? Kome daje odobrenje za trgovinu sa hartijama od vrednosti? Je l' ona ima veze sa našom vladom ili nema? Ne možete mi reći da je Narodna banka nezavisna, ako je ona deo sistema države Srbije. Ne može se potpisivanjem ugovora sa Međunarodnim monetarnim fondom izvlačiti mimo očiju i interesa građana Srbije, pa sve vreme predstavljati nečim što će nas izvući iz krize.
Rekla sam na prošlom zasedanju, u vezi sa tim kreditom za makroekonomsku pomoć, više je u tim uslovima za dobijanje para i ciljevima koje treba da postignemo napisano o ekonomskoj politici ove države, nego u Memorandumu o budžetu, nego u svim dokumentima i obrazloženjima koja ste nam dostavili.
Moje primedbe možete da čujete ili ne čujete, ova će rasprava proći. Niko ne čita stenograme, a ja neću ponavljati i o tome više govoriti.
Upozoravam vas da se tu nalazi seme nesporazuma i problema, koje ću definisati na najjednostavniji način. Ljudi koji sede u Vladi, u nebrojenim agencijama, a osnivamo sve jednu do druge (kada donosimo nov zakon o poljoprivrednom zemljištu, o bezbednosti saobraćaja itd), svoju stručnost i svoje znanje dokazuju na jedan jedini način – životom građana i onim što oni imaju u novčaniku da žive pristojno i da mogu da se osećaju dostojnim da ih nedostatak novca ne unižava i da za njih ljudska prava ne budu šuplja priča.
Ovo o čemu govorim nije ni demagogija, ni načelna priča, jer svaki od ovih vaših zakona se poziva na „tako svi rade“, međunarodno iskustvo. Ali, ne živimo kao svi. To što primenjujemo mere koje primenjuju drugi trebalo bi da ima za normalnu posledicu i da živimo kao drugi, da imamo takav standard, takvu zaposlenost, takve puteve.
Mi hoćemo iste rezultate ako već živimo pod istim uslovima. Ako tog raskoraka ima, tako vidnog, očigledno je da postoji problem. Problem postoji u tome što ste pokušali da nas izjednačite u nemoći; odnosno, vaša obrazloženja kada smo radili Zakon o porezu na dohodak građana bila su da nas treba izjednačiti u poreskim obavezama i da ta opterećenja sa svim drugim vrstama prihoda za fizička lica takođe treba da budu jednaka. Onda sam rekla, i sada ponavljam, ne treba nama izjednačavanje u poreskom opterećenju, ne treba nama izjednačavanje koje se zove – ne, nećete nam, rekli ste, odbiti to da treba da bude poreskog ujednačavanja. To su osnovni postulati poreske politike, ali ima još jedan – ne treba bez nužde uznemiravati poreske obveznike i menjati poreske propise. Složićete se, takođe jedan od osnovnih postulata.
Da li u obrazloženju ovog zakona koji nam dostavljate stoji procena efekata, ne koliko košta primena zakona, nego procena efekata poreskih izmena koje donosite? Da je takva procena postojala, ne bi se oni koji su vas naterali da ponovo dođete sa ovim predlogom zakona mogli pozivati na nedostatak javne rasprave i na to da će proisteći štetne posledice ako se ovaj zakon ne promeni.
Mnoge moje kolege su govorile o detaljima ovog zakona, ja neću da ih ponavljam, ali vas molim, nemojte da forma obrazlaganja zakona bude šuplja ljuštura u kojoj ne stoji nijedan podatak. Treba sredstava ili ne treba? Ne. Koji su efekti primene, s obzirom na to da postoji toliko i toliko obveznika u oblasti kulture, vajarstva, onih koji na osnovu autorskih honorara zarađuju svoj hleb? Ovo opterećenje će dovesti do efekata smanjenja njihovih prihoda, a budžet će napuniti, koliko? To je pitanje kojim ću da završim – koliko će budžet biti oštećen zbog toga što ste rebalans radili sa procenom ovih prihoda, a sada ih smanjujemo?
Da li možemo da podržimo vaš zakon, znajući da je onda efekat bio iks dinara, a sada će biti ipsilon? Oprostite, ovo je ipak budžet i ovde ne samo procenti, već i neke brojke koje proističu iz tih procenata treba da nas opredele za ili protiv vašeg zakona. Jer, gospođo ministre, i vi i svi mi ovde postojimo da iza ovih cifara, iza ovih brojeva vidimo žive ljude kojima ovi zakoni menjaju život i trebalo bi da ga čine boljim, a ne gorim.
U to ime vas molim da mnogo odgovornije dolazite pred nas sa ovim zakonom, jer mi nismo ovde da vam dajemo primedbe zbog kojih ćete se vi osećati ugroženim na političkim funkcijama, na ministarskim mestima; naš i vaš zajednički zadatak je, iako smo u različitim političkim strankama, da sarađujući, svako na svojim pozicijama, doprinoseći onim što zna i može, uradimo za ove građane nešto bolje. Pomozite nam, pomoći ćemo vam.

Trudiću se da budem baš kratka. Gospođo Diana, ne može se baš sve objašnjavati metodologijom. Ko će vraćati kredit MMF i iz čijih će se prihoda platiti kamate koje postoje na taj kredit, ili zbog čijeg smo činjenja, sa posledicama čije ekonomske politike, došli u situaciju da čuvamo devizne rezerve?
Da vam samo kažem da metodologija ne opravdava sve. Ako je privatni dug kroz border kredite, prekogranične kredite, briga privatnika za koje država ne garantuje, zašto je država morala u državnoj delegaciji da sačinjava bečki dogovor i moli refinansiranje i odlaganje tih kredita? Ljudi koji rade u preduzećima koja su koristila privatne kredite su oni koji plaćaju porez ovoj državi i ta uzročno-posledična veza je naš život. Ne može metodologija da odbrani nezainteresovanost kad stignu obaveze, a polaganje prava na samostalno odlučivanje državi kada se zadužuje u ime građana, jer ni Narodna banka ne ostvaruje prihode, naprotiv, stvarala je rashode, a ove kamate će takođe ići po džepu svakog od nas, i vas pojedinačno.

Podnela sam amandman na član 4. Predloga zakona, gde se reči "1. januara 2010. godine" zamenjuju rečima "30. juna 2009. godine".
Amandman sam podnela da bih, u stvari, ukazala na neozbiljnost Vlade, koja je propustila zakonski rok da reguliše naknadu troškova zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, odnosno u Ministarstvu, a za vreme rada u tim predstavništvima.
Mene zaista zanima kakva je sudbina zaposlenih, zbog toga što su zaboravljeni u Zakonu o budžetu i nisu mogli da se leče na predviđen način. I ne samo to. Govorimo o jednom zakonu koji nam je u predlaganju bukvalno oćutan, zato što nije imao nikakvu uvodnu reč. U završnoj reči nam je ministar rekao da su imali nekih tehničkih problema i nemogućnost da se snađu, odnosno rekao je da nisu mogli da izađu na kraj sa budžetom.
U stvari, hoću da kažem da je ovaj zakon pokušaj da se prikriju već učinjene greške, a to je to što su zaboravljeni troškovi zaposlenih u Ministarstvu, koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, u slučaju da se razbole i, takođe, pokušaj da se ovim zakonom napravi nova velika greška, a to je da se stvara partijska diplomatija, odnosno da se na teret budžeta Republike Srbije, koji se puni prihodima svih građana, finansira partijska struktura koja će, ovde lepo i piše, četiri godine biti zaposlena u tim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Ono što je za brigu svih građana, a i mene, jeste sledeće. Da li je moguće da u obrazloženju prilikom usvajanja ovog zakona stoji odredba da su zaboravljeni da se obuhvate budžetom ovi troškovi? Ministar je rekao doslovce da je reč o zaboravljenim troškovima, a u obrazloženju se pokušalo reći da je neophodno odložiti početak primene zato što je 2009. u toku itd. Da li je moguće da prilikom planiranja budžeta, koji prolazi više instanci, više krugova, da prilikom kontrole predloga koji dolazi u Vladu, bude zaboravljen jedan ovako važan trošak, odnosno budu zaboravljeni ljudi za koje je ovakav trošak bilo neophodno predvideti?
Ako su građani zaboravili, podsetiću ih da je 2007. godine jedna vlada u sličnom sastavu zaboravila bila da u budžetu predvidi deo troškova kojima se pomaže ukupan fond za davanje stambenih kredita. Da je ova vlada, po sopstvenom priznanju, bila zaboravila onu dobru volju da SSP jednostrano primenjuje, pa smo mi čekali i, bogami, zakasnelo raspravljali o predlogu budžeta za ovu godinu jer tako značajna suma sredstava, koja je blizu 250 miliona evra, kada se zaboravi, zaista napravi krupnu zbrku.
Koliko vredi vlada koja zaboravlja ljude i koja zaboravlja cifre od npr. 250 miliona evra? Koliko košta vlada koja ovo zaboravlja? Mnogo, i previše.
Ako smo mi upravo usvojili jedan od zakona o poljoprivrednom zemljištu, pa svaki od zakona prati neka nova agencija, ovde je reč o Upravi za poljoprivredu, gde se lepo kaže da će deset miliona dinara biti potrebno da se ta uprava ustanovi, da se u njoj zaposli novih 20 ljudi, pa njima treba obezbediti neka sredstva za kancelarije, literaturu, sve ostale prateće usluge, opremu, plate itd., pitam se kako je moguće da u ovom obrazloženju napišete da se ispravlja moguća šteta što niste predvideli troškove za lečenje ljudi koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, a napišete da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva.
Da li vi dovodite u pitanje našu zdravu pamet i mogućnost da čitamo ovu dokumentaciju? Da li ovde treba da podrazumevamo da neće biti finansijskih sredstava u ovoj godini? Ovo nije zakon koji će važiti samo u jednoj godini.
Da li ovaj zakon ne podrazumeva potrebna finansijska sredstva uopšte ili samo u ovoj godini? Ili ćete ljudima zabraniti da se razbole i da nam stvore te troškove?
Ili, ovo obrazloženje jeste suvišno trošenje papira, ako u jednom od stavova, gde pišete objašnjenja pojedinačnih rešenja, stoji sledeća prostoproširena rečenica: "Imajući u vidu da se Predlog zakona razmatra i donosi u 2009. godini, članom 6. je predviđeno da se odredba člana 54'', a to je ta odredba koja govori o pravu na naknadu troškova tih ljudi koji rade u DKP, ''počne primenjivati od 1. januara 2010. godine". Znači, predviđeno je da se ova odredba primenjuje od 1. januara 2010. godine.
I sad stoje suvišne, besmislene, čudne reči – ''kao i da ta odredba stupa na snagu 1. januara 2009. godine''. Koja je razlika između ''stupanja na snagu'' i ''počne primenjivati'', kad u članu 54. stav 1, zbog koga se ovo sve radi, nema razlike između ostvarivanja prava na naknadu troškova i samu naknadu troškova?
Da li vi mislite da mi ovo uopšte ne čitamo ili mislite da ovo ide jedno s drugim ako, kaže, ne trebaju vam nikakvi troškovi za sprovođenje zakona, zakon stupa na snagu 1. januara 2009. godine, a to stupanje podrazumeva da ćemo obezbediti da se ljudi koji tamo rade leče?
Ovim amandmanom sam htela da vam pokažem koliko ste površni, neodgovorni, neozbiljni i ne onako kako ste uvažili ovu skupštinu i ove ljude, ne želeći da nam, apsolutno, obrazlažete uvodnom reči šta ovaj zakon u stvari znači, koje ste ciljeve želeli da postignete.
Mene zanima kako ćete odredbu koju ćete primenjivati, jer ovaj moj amandman nećete usvojiti, uopšte moći da primenjujete ako ste napisali da će zakon početi da važi od 1. januara, u ovom delu, 2010. godine i još nas uveravate da ćete time, takođe, čitam odredbu iz obrazloženja, sprečiti da se načine štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova.
Zaista bih volela da u završnoj reči, gospodine ministre, vi ili bilo ko ko se u tom trenutku rasprave nađe pred poslanicima kao odgovoran, obrazložite šta ovo u stvari znači. Možda je ona budžetska rezerva, ona odredba Zakona o budžetu, gde ste vrlo lepo i ležerno predvideli da za vas postoji jedan mali lepi crni fond, iz kojeg možete sve ono što ne želite da javnost čuje, a da mi poslanici obrazložimo, pa da se ne nađe kao pozicija u budžetu, u stvari, isfinansirate iz te budžetske rezerve.
Vi ćete objaviti u "Službenom glasniku" za šta je ona namenjena i za šta će ići, ali koliko ljudi ima priliku da uopšte vidi "Službeni glasnik" u kojem ćete vi to objaviti? A branićete se da postoji javnost, da se novac budžetskih korisnika troši transparentno.
Koliko ljudi uopšte dobija tu službenu literaturu u kojoj bi, kao svesni glasači i građani koji žele da vide koliko ih košta država koju plaćaju, mogli da procene da li ćete ove troškove, za koje ćete skromno reći da ne postoje ovim predlogom zakona, u stvari, morati da isfinansirate, na primer, iz budžetske rezerve?
Mene je zaista sramota da treba da postavim ovoliko pitanja na ono što vi zovete dobrom namerom i ispravljanjem grešaka. Ko radi, taj i greši, ali onaj ko ozbiljno radi, ne sme da izlazi prečesto sa ovakvim greškama.
Od onog ko vodi državu mi ne očekujemo naročit uspeh, kad je vodite vi, ali očekujemo minimum odgovornosti i pažnje, a to ovaj zakon, pogotovu član 4, na koji sam ja podnela amandman, apsolutno ne dokazuje. Hvala.

Želim da pitam premijera, s obzirom da…

Pošte ste nas, gospođo predsedniče, obavestili o odsutnosti gospodina Dinkića, moram onda da pitam premijera ono što mnoge od nas zanima – ko sada donosi odluke, razmatra zahteve akcionara i vrši kontrole u Agenciji za privatizaciju, kada je direktor Agencije Vesna Džinić podnela ostavku, a najveći broj ostalih odgovornih lica i kontrolora koji rade u Agenciji uzeli su slobodne dane i otišli na godišnje odmore?
Sa raznih strana dobijamo informacije da je pravo rasulo u toj agenciji i pitam – da li je moguće da u takvoj agenciji, koja odlučuje o sudbinama mnogih ljudi, niko ne vodi računa o stotinama postupaka koji pune novinske stupce i ostavljaju ljude na ulici?
Koliko danas, potpuno nezakonito se obavlja prodaja jedne zgrade "Komgrapa". Neki su procesi privatizacije tako završeni da ni država više neće moći da nadoknadi štetu za svoje nečinjenje. Neki se predstavljaju uspešnim, a jesu zloupotreba u procesu privatizacije.
Ako mogu da citiram nešto što će oslikati sve slučajeve koje iznose moje kolege u ovoj skupštini i oštećeni manjinski akcionari, to bi moglo da se svede na sledeće – sve ovo što nam se dešava radi se uz otvorenu podršku i zaštitu državnih organa i Agencije za privatizaciju, kao tvrđave kriminala, gde se sakriva dokumentacija, lažno prikazuje i sakriva imovina u prospektima privatizacije, izdaju lažne potvrde o ispunjavanju obaveza kupaca i uz potpunu blokadu institucija sistema, sve u funkciji pljačke, uništenja firme, rasprodaje imovine, rasterivanja radnika i, što naglašavam, po uobičajenom obrascu.
Da li je tačno da je jedan od bivših ministara negde izjavio – da bismo taj proces završili, trebaju nam procenitelji, revizija i banke da nam daju kredite? Kad je neko pitao kako ćemo, rekli su: procenitelji - to smo mi, revizija - to smo mi, banke su naše. To je taj uobičajeni obrazac.
U MUP-u i tužilaštvu godinama leže mnoge krivične prijave. Mnogo je kapitala izneto iz Srbije, Zakon o radu se ne primenjuje (Predsednik: Vreme.), a Krivični zakonik kao da ne važi za zloupotrebe u privatizaciji.

Da stvari ne funkcionišu tako kako vi očekujete, ja ću vam izneti jedan konkretan primer. Da li je moguće da ta agencija koja stvarno radi ne primenjuje ugovornu i zakonsku obavezu koju ima, koju je sama potpisala i prihvatila, da raskine ugovor sa kupcem društvenog kapitala npr. privrednog društva BD Agro iz Dobanovaca? Posle završenog izlaganja priložiću vam i podatke i slučaj.
To je firma koja je dve godišnje rate za isplatu kupoprodajne cene platila, kao firma BD Agro, umesto samog kupca Đure Obradovića. Ne zanima me uopšte Đura Obradović, to je samo pojava. Kada kupac, a ovo je samo jedan od mnogih, nedozvoljeno hipotekarno zaduži imovinu subjekta privatizacije u korist drugih firmi koje se privatizuju, npr. firme ''Ineks" - Nova Varoš, a te hipoteke nisu skinute ni posle dve opomene koje je Agencija dala, ni posle dodatno datih rokova od 30 dana, znači, Agencija zna da se ugovor krši, opomene, da dodatni rok, ali ne raskida ugovor.
Šta Agencija radi kada subjekt privatizacije uzme kredit od preko 30 miliona evra (ne govorim o 30.000 dinara, gospodo, nego o 30 miliona evra) i ta sredstva nesavesno i nenamenski troši, npr. na kupovinu helikoptera i džipova, a u stvari se bavi gajenjem stoke i proizvodnjom mleka, otuđuje veliku imovinu subjekta privatizacije, a nema dokumenata gde je završio novac od prodaje? Ako tako može, zbog ovog danas pitam i pominjem konkretan slučaj, nekažnjeno da se čini kriminal, onda ne čudi da je taj i mnogi slični kupci privatizovao i sledeće firme: "Ineks" Nova Varoš, "PIK Pešter", "Crveni signal" Beograd, "Obnova" Beograd, "Uvac Gazela" Jasenovo, "Tehnika Birotronik" Beograd, "Beotrans", možda još i neko drugo.
Pošto se taj vlasnik obratio pismom poslaničkoj grupi kojoj pripadam i pozivom da vidimo kakva je to firma, evo, odgovaram. Niko, pa ni manjinski akcionari ne spore urađene poslove na unapređenju te firme i to da je nabavljeno 1.300 grla stoke, ali ne 2.500 kako se predstavlja i kako je to bila obaveza. Usvojen investicioni plan, a to dokazuju i dokazi koje ću vam predati, govore o tome da je učinjen niz nezakonitih postupaka u izvršenju ugovora. Ta kršenja ugovora je i sama Agencija konstatovala, naknadno doduše.
Svoj stav o BD Agro, odnosno o lošim privatizacijama, nemam nameru da promenim poput nekih drugih koje gospodin Đura vozi helikopterom, već samo ukoliko nam dostavi dokaze (kao što su to učinili manjinski akcionari, jer samo jezikom dokaza govorimo) da sve ovo što iznosimo nije tačno.
Hoću da podsetim i tog vlasnika da je, doduše javnosti, sredstvima informisanja ne, ali manjinskim akcionarima, koji su oštećeni, poznato i sledeće – da je u trenutku privatizacije BD Agro imao pravo korišćenja 4.000 hektara državnog zemljišta koje je naprasno izgubljeno; da je BD Agro imao farmu svinja i kokošaka, posle privatizacije toga nema; da se gospodin hvali da je leukozne krave koje su uginule zamenio novima, a te krave nisu uginule, već su prodate, i to po ceni od 900 evra po komadu, a tok tog novca, ostvaren prodajom, nije transparentan i javan; da je gospodin prikazao kao investiciju i kupovinu 23.000 komada kokošaka, a da nijedna nije ušla u BD Agro, o čemu takođe govore dokazi.
Poslanici SNS traže ove odgovore. (Predsednik: Vreme.) Prekinuću.

Na jedno poslaničko pitanje koje se tiče rada Agencije za privatizaciju, kriminalnih privatizacija, ili činjenja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, mi nismo kao Poslanička grupa Napred Srbijo još uvek dobili odgovor. Međutim, hoću da postavim danas jedno vrlo aktuelno pitanje Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i Agenciji za privatizaciju, koje glasi: Zašto dozvoljava kriminal i privatizaciju društva BD "Agro" iz Dobanovaca, čiji su mali akcionari danas u protestu ispred Agencije za privatizaciju protiv nesavesnog postupanja i nečinjenja Agencije u skladu s ugovorom?
Posebno insistiram na ovom konkretnom primeru, jer je reč o predatim, pred državnim organima, materijalnim dokazima koji potvrđuju nezadovoljstvo malih akcionara, koji su dokazali Agenciji za privatizaciju da je kupac Đuro Obradović nezakonito podigao s računa BD "Agro" oko dva miliona evra na ime prethodno izvršene investicione obaveze iz ugovora o privatizaciji, da je poklonio svojoj saradnici 1,2 hektara atraktivnog placa bez zakonskog osnova, da je nezakonito, znači, bez osnova, uzeo sebi oko 4,2 hektara zemlje BD "Agro", koja se nalazi uz autoput. Tu zemlju je kasnije prodao za 1,8 miliona evra.
Najmanje dve rate za isplatu kupoprodajne cene platio je sa računa društva koje je kupio, a morao je to da uradi ličnim sredstvima. Za preko jedan milion evra, nezakonito, hipotekarno je zadužio imovinu BD "Agro", u korist drugih pravnih lica. Pri prodaji 100,2 hektara zemlje u industrijskoj zoni Dobanovci, firma i mali akcionari su oštećeni za sedam miliona evra. Nesavesno i nenamenski je potrošeno uzetih 25 miliona evra kredita, a pri tom, sredstva javnog informisanja, među kojima je i Javni servis, ovakvu privatizaciju reklamiraju uspešnom privatizacijom.
Za svaki od ovih navoda, koji ću vam u nekoj od zgodnih prilika, možda i danas, obrazlagati konkretnim dokumentima, postoje valjani sudski dokazi.
Da li je ugroženo pravo ma kog akcionara, pravo koje ova država mora da štiti dok promoviše Zakon o tržištu hartija od vrednosti, privatizaciju i akcionarstvo, ili su preči interesi pojedinih moćnika, poput ovakvog slučaja?
Molim vas da od Agencije za privatizaciju zatražite i odgovor. Da li je ostavka gospođe Vesne Džinić u direktnoj vezi s istragom koja se vodi u ovom postupku i s bliskim vezama ranijih ministara za privatizaciju, čiji su pomoćnici, pomoćnik, konkretno, zaposleni u ovom preduzeću.
Iza svakog iznetog navoda, tvrdim, stoje sudski valjani dokazi i konkretan primer, koji iznosim, jer je to princip pljačkaških privatizacija, protiv kojih se SNS bori.

Pre svega, imam pitanje za vas, gospođo predsedniče. Ako govorim kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo i koristim 20 minuta, da li mogu odmah u nastavku i sve vreme poslaničke grupe da utrošim, ili ćete mi to davati u dva navrata, a imam nameru da o ovoj tački govorim ukupno 45 minuta?

Zahvaljujem. Podeliću.
S obzirom na to da u 15.20 časova govorimo o 65. tački dnevnog reda – Predlogu odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, dužna sam da zbog građana Srbije koji prate ovaj prenos dam objašnjenja zašto imamo nesporazume oko načina rada na ovoj tački dnevnog reda i, uopšte, po ovoj sednici.
Predlog odluke o izboru kandidata za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije koji živi na teritoriji AP KiM, tačka 62, tačka 63 – Izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, tačka 64 – Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti i tačka 65 – Predlog odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, po ranije ustanovljenom običaju ove skupštine, spadali su u kategoriju imenovanja i razrešenja, o kojima Skupština nije uopšte otvarala raspravu, već je ostavljala za dan glasanja izjašnjavanje o ovim tačkama dnevnog reda.
Ne ulazeći u suštinu, taj dobar, ili loš običaj, koji je bio ustanovljen u Skupštini, ukinut je, očigledno, onda kada su ukinuti i mnogi drugi dobri običaji – da se u ovoj skupštini dogovara o načinu rada i da nam se pruži prilika da za one tačke i teme koje zaslužuju ozbiljnu raspravu imamo vreme, ukupno vreme koje ima jedna poslanička grupa, ili sve zajedno, od pet sati, da nam bude dopušteno da o tako važnim temama iznesemo svoj stav.
S obzirom na to da su zakoni o poljoprivredi, čak je jedan podnet dva dana pred samo zasedanje, njih 15, svrstani u jedan isti koš, odnosno u jedno te isto vreme od pet sati, a da smo ratifikacije, kojih je bilo 38, od kojih su samo četiri, ne umanjujući značaj ostale 34 tačke, finansijski obavezujuće, i to ne samo za nas, kao ovu generaciju, nego i za one koje dolaze i koje će morati da otplaćuju dugove koje prihvatamo tim ratifikacijama, onda se zaista očekivalo da svaka od ovih tačaka ponaosob omogući poslaničkim grupama da svoje ukupno predviđeno vreme iskoriste pričajući o temama koje su, ne u direktnoj, ali u vrlo bliskoj vezi sa zadatom temom.
U tom smislu ću, u vremenu koje pripada Poslaničkoj grupi Napred Srbijo da govori o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, u stvari, govoriti uopšte o ovim imenovanjima i razrešenjima i dotaći se toga šta za nas kao državu i kao Parlament znači sudijska funkcija, ali i funkcija javnog tužioca, a sve u sklopu neke opšte proklamovane borbe protiv korupcije, koja jeste rak-rana ovog društva.
Zašto smatramo da je pitanje prestanka dužnosti javnog tužioca važno? Pravosudni sistem i svi oni koji su deo te grane vlasti strašno su značajni za ostvarivanje nekih vrednosti ovog društva koje nas kvalifikuju, prvo, kao dobro društvo svojih građana, a onda i državu koja se kvalifikuje za neke šire integracije, za poslovanje i za partnerstvo s ostalim uređenim državama.
Da li mi to postižemo i da li ozbiljno radimo na tome? Način na koji smo predložili pravosudne zakone, način na koji radimo na poštovanju ugovora, način na koji se vrši pritisak na pravosudne organe, pre svega, od izvršne vlasti, ne govori u prilog tome.
Naprotiv, smanjivanje uloge Parlamenta i u odlučivanju u ovakvim tačkama dnevnog reda i u ovakvim zakonima govori o tendenciji koja nije lokalna i nije samo u Srbiji, nego je šira. Mogu slobodno da kažem, makar, evropska.
Ono što se danas dešava u Parlamentu Velike Britanije, gde su svi definisali opasnost od izbijanja afere o nezakonitim, ili zakonitim, ali prekomernim troškovima u Parlamentu, u kojem je prvi put za 300 godina unazad predsednik Parlamenta ponudio ostavku, dovelo je do zaključka da se vlast iz Parlamenta, zakonodavne grane, svesno seli u izvršnu vlast, odnosno da Vlada želi da ima preovlađujući uticaj nad životima građana, ali i na seljenje uloge i značaja države u Evropski parlament i taj nivo odlučivanja.
S obzirom na to da nemamo tako staru tradiciju parlamentarizma, odnosno parlamentarne demokratije, kao višestranački uređene države, da nemamo izgleda da tako skoro budemo članovi Evropskog parlamenta, moramo ozbiljno da poradimo na održavanju uloge i značaja Parlamenta u kom sedimo, time što ćemo na ozbiljan način donositi zakone od kojih zavisi uređivanje života naših građana.
Dok god, gospodo iz vladajuće većine, ne izmislite neki bolji i korisniji način kojim se mogu životi građana uređivati svrsishodnije, jeftinije i da žive bolje, mi ćemo se boriti ovde za dostojan parlament, za javnu reč koja je pristojna, na način kakav priliči Poslaničkoj grupi Napred Srbijo. To znači da vam govorimo o značaju tužilačke funkcije, ali i o načinu rasprave o bitnim tačkama dnevnog reda.
Ako smo se dogovorili da nemamo zamenu za ovaj parlament, a nemamo je jer nam vrata Evrope nisu baš tako široko otvorena, jer postoje mnogi uslovi, ako se složimo s tim da ne treba da prihvatimo pritiske izvršne vlasti da ona radi poslove zakonodavne grane, onda ćete prihvatiti da postoji direktna veza između onog što je korupcija i primera koje ću vam izneti, gde se država nije izborila mehanizmima koje ima na raspolaganju da s tom korupcijom izađe na kraj. I to ne samo da je ogoli i da onda dospe u novinske stupce, raznim direktnim i indirektnim putevima novinarskih kanala i onim što se zove ''reket javne reči'', nego da, tako žigosana, bude i kažnjena na onim instancama koje su za to zakonom zadužene, tj. da se organi policije, kao istražni organi, i tužioci, pravobranilaštva i sudski organi bave poslom, jer to jeste u opisu njihovog posla i to jeste pravi i jedini način borbe za dostojanstvo ove države i za bolji život građana.
Počeću jednim drastičnim primerom. Privatizacija "Mobtela" je jedna od, neki kažu, boljih, značajnih, unosnijih, a ja ću reći da je ostao gorak ukus kod svih nas, pre svega, zbog toga kako je jednom preduzeću dozvoljeno da se formira, a onda, nedozvoljenim načinima, oduzeto onom kom je prethodno dozvoljeno da se formira.
To može da nas se tiče, manje-više, kao nezakonitost, ali nas se direktno tiče kako je novac od privatizacije "Mobtela" potrošen. Hoću danas da vas upoznam sa detaljem ko je, u stvari, prodao "Mobtel" i za koji iznos. Kad vam Mlađan Dinkić bude objasnio i rekao da je Vlada prodala "Mobtel" za jednu milijardu i 513 miliona evra, mnogo više nego što je Vlada Miloševića uradila, onda mu treba reći da ne govori istinu, ili srpski, jasno – da laže. Ovo zato što Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", ponavljam – Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", već novoosnovano preduzeće "Mobi 063". To preduzeće je Vlada osnovala, sa 30% učešća austrijskog konzorcijuma koji predstavlja Martin Šlaf. Našoj javnosti je to ime, nadam se, poznato i teško da će biti zaboravljeno. To nisu iste stvari i taj samozvani ekspert bi to morao da zna.
Postavlja se pitanje, zašto je Vlada pravila novo preduzeće sa Martinom Šlafom, kada "Mobtel" i "Mobi 063" nisu ni povezana ni zavisna društva, odnosno postavljam pitanje, a molim građane da ga zabeleže sebi, zašto Vlada Srbije nije sama, bez Martina Šlafa, formirala i onda na aukciji prodala "Mobi 063" i licencu za mobilnu telefoniju, koju je, uzgred budi rečeno, ili sasvim namerno, potpuno nezakonito oduzela "Mobtelu" u ono vreme?
Ja ću ponuditi svoje odgovore, a ko ima bolje, neka izvoli. Dinkić je ceo scenario prethodno dogovorio s Martinom Šlafom, čiji je konzorcijum u osnivački kapital "Mobi 063" uneo nenovčani ulog od svega 34 miliona evra. Ostvarenom prodajom 30% svog udela, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 350 miliona evra. Na ovom bi mu pozavideo i gospodin Božidar Đelić, koji je, trgujući povlašćenim informacijama i ne poštujući klauzulu o zabrani konkurencije Zakona o radu, član 162, stekao onih slavnih 11 miliona evra od "Kredi agrikol'' banke i nikada nismo saznali da li je i gde, ako je, platio porez kada je te akcije prodao da bi ponovo ušao u Vladu.
Ponavljam, za svega 34 miliona evra, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 358 miliona evra.
Da li je neki tužilac, neki pravobranilac, neki zagovornik prava, pravne nauke i pravne države, smeo i mogao da reaguje, ili možda postoji u nekoj fioci papir da se država upozorava da ovo radi na štetu građana, a u korist pojedinca, i da li ćemo jednog dana o tome slušati, kad se neko osmeli da nas s tim upozna, ili smo pravna država i o ovom, u organima koji se time bave, treba da govorimo?
Objasniću vam otkud 358 miliona evra. Kada se od prodajne cene, od jedne milijarde i 513 miliona evra, oduzme vrednost licencnih prava na mobilnu telefoniju, što iznosi 320 miliona evra, preostali deo se deli onako kako je to preduzeće i osnovano, u odnosu 70 prema 30, i 30% je dobio austrijski konzorcijum.
Znači, 358 miliona evra, a da pri tom "Mobi 063" nije prethodno radio nijedan jedini dan, čak nije imao ni poreski identifikacioni broj. Pri tom, PTT Srbije je, kao javno preduzeće, kupilo za samo jedan evro osnivački kapital države u "Mobtelu", taj dokumenat posedujem, i onda se iz stvarno ostvarene prodajne cene "Mobi 063" prisvojio kapital od oko 100 miliona evra.
Tako nezakonitim postupkom osnivanja "Mobi 063", Mlađan Dinkić, kao istaknuti predstavnik tadašnje vlade Republike Srbije, omogućio je Šlafovom konzorcijumu sticanje protivpravne imovinske koristi od oko 324 miliona evra. Nemojte da mislite da sam napravila grešku, kad od pominjanih 358 miliona evra oduzmete uloženih 34, neto dobit, bez ijednog dana rada, bez ostvarenog PIB-a, iznosi 324 evra.
Nekoliko dana posle izvršene prodaje, cela srpska javnost je videla na televiziji "Pink" snimak kako Dikić i Martin Šlaf odlaze u Austriju, pa, ako se ne varam, i u London.
Da li će građani da pogađaju zašto su zajedno otišli na put? Mislim da je Mlađan Dinkić tada taj svoj put pravdao odlaskom na sastanak i prijem kod nekih zvaničnika EU, ali naši građani nisu nimalo neuki i, ono što sam oduvek tvrdila, kada pratite puteve novca, videćete da imovina Mlađana Dinkića nije u ona dva simpatična vezena jastuka u skromnom stanu od 70-tak kvadrata, koji nam je prikazivao.
Da li iz takvih razloga tužioci podnose ostavku? Da li mi treba da saznamo da iz ovakvih i sličnih razloga ljudi gube veru – da u ovoj državi mogu da se bave svojim poslom na način kako su zakletvu podnosili u ovom ili sličnim domovima?
Da li su ovakvi razlozi dovoljni da jednog dana okrenemo drugi list i da se ozbiljnije bavimo temom prestanka dužnosti javnog tužioca, imenovanjima sudija i da ovom parlamentu vratimo dostojanstvo bavljenja politikom, a tim ljudima – dostojanstvo bavljenja svojim poslom. Hvala.

Imamo Predlog zakona o zvaničnoj statistici, onako kako je to master plan predvideo, u paketu sa Predlogom zakona o popisu stanovništva. Pre svega, rekla bih da je narodna mudrost, kojom se definiše neka pojava ili neka delatnost, zaista neprevaziđena. Kada je u pitanju statistika, postoje mnoge i duhovite i slikovite definicije, od onih da je statistika najveća lažljivica, a ja bih jednu narodnu upotrebila – da je ona kao bikini. Možda ona najbolje ilustruje statistiku u našem društvu. To znači da mnogo pokazuje, ali od bitnih stvari vrlo malo, ili gotovo ništa ne otkriva.

Postoje mnoge duhovite definicije onoga što su statističke metode, na primer, definicija proseka – neki jedu kupus, neki jedu meso, u proseku, svi jedemo sarmu. To nije samo duhovita ilustracija, nego moram da priznam, a priznajete i vi, objašnjenjima ovog zakona, da mnoge od ovih definicija imaju u sebi mnogo istine. Ako se posebno, zakonom definiše potreba korektne interpretacije i zaštite profesionalnog kredibiliteta zvanične statistike, to samo govori da sam u pravu kada iznosim ovakav sud.

Ako o podnetom zakonu treba da iznesem generalni sud, onda bi se on mogao zvati politizacija Zavoda. To ću vam i dokazati u svom izlaganju, a vaše objašnjenje da zbog preporuka Evropske unije treba doneti ovakav zakon i da je on ocenjen visokim ocenama, a da, istovremeno, treba izbeći uticaj, pre svega, politike, odnosno političkih stranaka i državnih organa, u stvari, govori o tome da zakon ne ispunjava taj osnovni uslov.

Odmah ću vam definisati, a to ću i objasniti. Kako možete tvrditi, članom 10, da je bitno zaštititi profesionalni kredibilitet, naročito kada je ugrožen uticajima neprofesionalnog karaktera, počev od državnih organa, a onda imate savet u kojem vam sede predstavnici ministarstava koje imenuje ministar, koji je uvek, po pravilu, možda ima neki izuzetak, političko lice koje sedi u državnom organu, koje definiše delokrug, daje smernice, definiše petogodišnji plan.

Znači, politizacija Zavoda koju, navodno, izbegavate ovim zakonskim rešenjem, u stvari je izvedena Glavom 3 – Savetom za statistiku, koji definiše položaj, način imenovanja ovog saveta.

Ne verujem da će ovim zakonom biti rešena osnovna stvar. Statistika, kao nauka, kao matematički metod, morala bi da precizno obuhvati činjenje, čin koji se u ovoj državi dešava i zove se proizvodnja, društveni proizvod, deficit. To su činovi. Vi biste nama morali te činjenice i činove izvršenja, delovanja, da date potpuno objektivno, činjenično, da to ne bude predmet bilo kakvog uticaja politike i državnih organa, a da se na korektnoj interpretaciji zasniva rad svake političke stranke, naučnika, ekonomiste, novinara, ko god koristio te podatke.

Nema onog ko može da kaže da ti podaci jesu realni obuhvat onoga što se zovu činjenice. Zašto nisu? Znate odlično, kao i ja, zbog načina kako se neke metode primenjuju, u kojim se datumima i rokovima neka povećanja cena odobravaju i prikazuju. Onako kako se statističke metode koriste, prikazuju i objašnjavaju, govori o tome da i kad se pozovemo na izvor, Statistički zavod, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je istina, odnosno obuhvat istine ono što je prikazano u vašim izveštajima.

To ovaj zakon, kao jedan od mnogih koji je nov i koji treba da promeni svet iz korena, zaista ne rešava, ali rešava i dosledno izvodi jednu specifičnost, koja se zove nezavisnost Narodne banke, čak i u smislu podataka i statističkog obuhvata nekih dešavanja koja se tiču Narodne banke.

Narodna banka je nezavisna, dajte da jednom zauvek definišemo, u definisanju monetarne politike, ali nije nezavisna od ove države, od budžeta, time i deljenja sudbine sa građanima, kada su plate u pitanju i primanja, jer je i kao posledica te monetarne politike naša stvarnost ovakva.

Narodna banka ne može da bude nezavisna od sudbine i mora da deli sudbinu građana, jer u velikoj meri, osnovnom cenom, a to je kurs, definiše našu sudbinu, pa ne može da bude nezavisna ovako kako ste joj vi predvideli u smislu statističkih istraživanja koje radi i tako je nežno molite da vam istraživanja koja vrši ustupi za potrebe svih nas, društva, ekonomske politike, ali je to moguće samo po pribavljenom mišljenju guvernera Narodne banke.

Za sve one koji su zaboravili, podsetiću, takvo mišljenje guvernera Narodne banke bilo nam je potrebno i kada smo počinjali, navodno počinjali, da rešavamo finansijsku krizu, ulazeći u strukturu banaka gde država nema vlasništvo, ali ako Narodna banka proceni i da mišljenje da one remete neku situaciju na finansijskom tržištu i mogu da ugroze stabilnost tržišta, onda Vlada može da ulazi u vlasništvo tih banaka i donosi mere, a preko one naše slavne Agencije za osiguranje depozita, slavne po tome što joj je prvi direktor, kada su se likvidirale četiri velike banke, bila Vesna Džinić, koja je sada ponovo u žiži javnosti, napuštajući ''brod koji tone'' i šaljući ostavku iz Ministarstva.

Znači, mišljenje Narodne banke, odnosno guvernera, koji tu instituciju vidi u svom liku, u svojoj ličnoj nezavisnosti, ali ne i nezavisnosti od svog političkog šefa, a svoju je funkciju u toj stranci zamrznuo.

Ovim zakonom predviđate da molite da vam da istraživanja, kao da je u to uložio neke lične resurse, neke privatne resurse, ili možda neke kreditne resurse iz inostranstva, a ne resurse koji se zovu Narodna banka Srbije. Već u definiciji piše čije je države ta narodna banka i kakvi podaci to mogu biti ako imaju zaštitu poverljivosti, u šta niko ne želi da ulazi ili da spori, ali ne mogu ti podaci služiti za uvećavanje značaja jednog čoveka, koji je, inače, sebi prigrabio isuviše veliki značaj, a na štetu svih nas i, iz poznatih nam razloga, stabilnosti koalicione Vlade, niko u tu samostalnost, koja to, u stvari, i nije, ne želi da ulazi.

Za mene je prosto uvredljivo da se članom 10. definiše ono što jesu.

Znači, suština ovog zakona su čl. 10, 12. i 13. Želite da zaštitite Zavod za statistiku, kao neprikosnovenog proizvođača zvanične i, nadamo se, objektivne statistike, od državnih organa, ali kažete i – naročito od političkih stranaka ili drugih interesnih grupa van sistema zvanične statistike.

Kako ćemo mi znati, niste dali u zakonu, ni u objašnjenju, da je taj direktor Zavoda izložen neprofesionalnim pritiscima od strane ovih i ovakvih grupacija? Kako će to direktor znati? Čemu služi ovaj član 10. uopšte, jer mi ne znamo čime će direktor da zaštiti profesionalnost rada Zavoda i kredibilitet ustanove koju vodi? Da li je ovo samo u sklopu opšteg uticanja i harange koja se vodi, ne samo na političke stranke, ali preko njih, kao instrumenta parlamentarne demokratije, koji su prva tema ako se priča o korupciji? Pa, da li važi i valja Zakon o finansiranju stranaka, pa, da li on puni novinske stupce, pa, da li antikorupcijsko telo kontroliše baš političke stranke, pa, da li DRI prvo kontroliše političke stranke?

Uredite zakonom da delovanje svih činilaca u ovoj državi bude javno, dostupno građanima. Protiv toga, kao pripadnik političke stranke, Srpske napredne stranke, kluba Napred Srbijo, ne da nemam ništa, nego se za to zalažem, ali ne možete unapred osuđivati bilo koju političku stranku i identifikovati je s neprofesionalnim pritiscima, od kojih treba direktor Zavoda da štiti Zavod, kao osnovnog proizvođača objektivne statistike. Mislim da je to ne samo uvredljivo, nego suštinski usmerava, što bi rekle sudije, istragu na pogrešan tok i na pogrešnog krivca.

Političke stranke su posledica pravnog sistema u kojem je pravo zaboravljeno i stavljeno na poslednje mesto, u smislu poštovanja Zakona o ugovorima, poštovanja Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju, istakla sam najbitnije, države u kojoj su predmet vrlo nekorektnog uticaja državnih i izvršnih organa sudovi, i trgovinski i ostali, o čemu ste imali dokaze u ovoj skupštini, u samo dva, npr., eklatantna primera, koji su govorili o pritisku da se ne izvršavaju sudske presude kojima se radnicima isplaćuje novac za nezakonito dobijene otkaze ili se vraćaju na posao, direktno uticanje gospodina Dinkića na Trgovinski sud da se ne pokrene stečajni postupak nad dužnikom "Zmaj", u kojem je vlasnik gospodin Novaković i njemu slični, stari prijatelji gospodina Dinkića, gde je poverilac, po zakonu, pokrenuo postupak stečaja.

Znači, u državi u kojoj postoje ozbiljne bolesti, koje se zovu sistemska korupcija, koja je izazvana načinom primene zakona, načinom donošenja zakona u kojima postoje evidentne rupe za zloupotrebu, vi ovde definišete političke stranke kao prve i prave krivce za to što će statistički podaci, gle čuda, biti pod pritiskom političkih stranaka.

Ali, zato imamo Savet za statistiku, koji je jedno glomazno telo, broji 17 članova, i gde gotovo svaki od ministara ovako brojne vlade predlaže svog člana da bude u tom savetu.

Ja samo molim građane, ako negde imaju prilike, da pogledaju, npr. poslednjih nekoliko brojeva "Službenog glasnika", ili da odu na sajt Vlade i da vide odluke o imenovanjima komisija, tela, saveta, da pogledaju koliko se puta jedno te isto ime, čak nije ni važno koje, pojavljuje u raznovrsnim organima, komisijama, savetima i drugim telima.

Građanima će biti potpuno jasno da ministarstva zaista ne mogu da rade posao koji im je zakonom dat, jer su njihovi nameštenici i zaposleni angažovani po komisijama. Zato moraju da se osnivaju agencije, verovatno, da bi radile posao koji treba da radi ministar i njegovi zaposleni.

Koliko li je samo ljudi, ponosni što su imenovani u taj savet, odlazilo na neke sastanke koji su trajali satima, ali bih volela da mi ijedna takva komisija ili savet da strategiju koju su uradili, ili neki konkretan dokument, ili zakon koji je u ovakvoj režiji i podeli posla napravljen.

Možda to uopšte nije slučajno, ili je potpuno namerno tako definisan posao, podela posla u ministarstvima, da ljudi ne mogu da se bave svojim poslom, dok se istovremeno kaže da se sati i sati radnog vremena troše na surfovanje po Internetu, onih ljudi koji imaju sreće da budu zaposleni i da imaju računare na svom radnom stolu.

Verovatno ima i te vrste rasipanja radnog vremena, ali ja ovo smatram onim što jeste izvor politizacije Zavoda za statistiku, koja se ovog puta zakonom uvodi i što jeste neproduktivno trošenje korisnog radnog vremena ove vlade, koja je vrlo skupa.

Vrsni ekonomisti su izračunali da, kroz razne takse, doprinose i dažbine, svaki građanin Srbije plati godišnje 150 hiljada dinara ovoj vladi, svaki građanin, ne glasač, ne punoletan, ne zaposlen, ne nezaposlen, nego svaki građanin. Da li je ta vrsta plaćanja za ovu i ovakvu vladu dala rezultat u usluzi koju je Vlada, sa svoje strane, dale svojim građanima, to će građani procenjivati onom zgodnom i zakonitom prilikom koja se zove izbori.

Imam još i primedbu na to da pravo pristupa informacijama, ovako kako zakonom regulišete, ponovo ističe posebnost Narodne banke, gde se za pravo pristupa definiše prethodna saglasnost guvernera Narodne banke.

Da li postoji ijedan tako zaštićen funkcioner, posao ili stranački pripadnik u ovoj državi, prosudite vi ostali koji delite vlast sa onima koji sebe predstavljaju motorom i nosiocem reforme i promene u ovoj državi.

Iskoristiću priliku da vam kažem još jedan detalj. Na strani 3 obrazloženja rešenja stavili ste ovakvu rečenicu: "S obzirom na značaj Zavoda kao glavne institucije u sistemu zvanične statistike, predviđa se da Zavod daje mišljenje o izveštajima, nacrtima zakona i drugim pravnim aktima", sad ide ono ključno i najproblematičnije: "koji se odnose na njegove aktivnosti i zadatke".

Znači, Zavod za statistiku može da daje mišljenja o izveštajima, nacrtima zakona i drugim pravnim aktima koji se tiču njega samoga. To na najbolji način oslikava prirodu ove vlade, koja misli samo o sebi i samo na sebe i takvu praksu prenosi i na organe kojima želi, navodno, na bolji način da uredi i reguliše poslovanje.

Smatram da je ovaj zakon potpuno nepotreban i dokle god se statistički podaci koriste, interpretiraju na taj način i ukoliko nisu dostupni svima nama kojima su potrebni, ne oni osnovni, nego oni izvedeni – mislim da ne zaslužuje prelaznu ocenu.

Član 10. je skandalozan i nemojte se braniti. Verujem da bi se Evropa podsmevala ovakvom načinu tumačenja neprofesionalnih uticaja, a koliko je statistika važna govori još jedna definicija, kojom ću završiti svoje izlaganje.

Kažu – onaj ko ima Zavod za statistiku, makar jedan procenat dobija više u izborima, odnosno u prebrojavanju glasova. Zavod za statistiku nam dokazuje da jedan i jedan ne mogu biti dva.

Ja vam želim da Zavod za statistiku matematici vrati ono što ona zaslužuje, a to je tačnost, i da nama građanima Srbije vrati verovanje u informacije i podatke koje daje Zavod za statistiku.

Pre svega želim da izrazim protest zbog ovakvog načina rasprave o 38 sporazuma, iako su nebitni, da o njima ne raspravljamo. Zašto ih uopšte usvajamo?
Slušajući vas, gospođo predsedniče, pratila sam vreme, 12 minuta vam je trebalo samo da nabrojite te sporazume o kojima ćemo razgovarati.
Imam jedan predlog. Ne znam da li vi, gospođo predsedniče, i vaše stručne službe znate da od nas 250 poslanika ne živimo svi u Beogradu, i nismo svi ni na stalnom radu u Beogradu da bismo mogli da koristimo materijale na način kako nam ih dostavljate.
Koristim raspravu po ovoj jednoj od 38 tačaka dnevnog reda da vas zamolim da kada zakazujete sednicu u redovnom roku koristite usluge pošte, vratite se dobrim običajima i kada vam to vreme dozvoljava dostavite nam materijale poštom, mejlom. Mnogi od nas znaju i žele da se služe tim sredstvima komunikacije i, verujte mi na reč, nisam jedini poslanik, nije dovoljno u koverti, u kojoj se ne naznači ni dan u kojem se dostavljaju materijali, na kolicima odvesti u poslanički klub. Ponavljam, nismo svi poslanici iz Beograda i molim vas, izađite iz "kruga dvojke" kada razmišljate o parlamentu i o konstruktivnom radu poslanika.
U kakvim uslovima raspravljamo o ovim zakonima u trenutku kada gledate da obesmislite ukupnu zakonodavnu aktivnost? O ovim se zakonima, ratifikacijama razgovara na jedan nov način, po Poslovniku čiju ste promenu pod izgovorom učinili nagore i na način da ne možemo ni da se snađemo za dopunsko vreme i da o njima kažemo neophodne argumente; ne možemo i retko podnosimo amandmane, a opet je rasprava po amandmanima spojena, i za 38 tačaka trajaće koliko za jedan jedini predlog zakona.
Da li to znači da ako ne možemo da amandmanski intervenišemo na ove sporazume ne treba ni da upoznamo građane šta u ovim ratifikacijama piše? Verujte, nisu nebitne, a nisu ni usputne ni slučajne. Od 38 odabrala sam da govorim samo o jednoj, koja je 24. aprila, onako kao i mnogo puta do sada, doneta u poslanički klub kao da nas se ne tiče.
Sporazum po kojem imamo novo zaduživanje od 34.900.000 evra sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj je jedan od onih koji će urediti (nažalost, ne verujem nabolje) naš život doslovce. Više ovaj sporazum govori o ekonomskoj politici ove države, nego memorandum o budžetu i mnogi zakoni usvojeni u ovom domu. Reći ću vam samo da oni nastavljaju način započete privatizacije realnog i finansijskog sektora, nakaradno osmišljene, još gore sprovođene, čije pogubne rezultate uživamo svi.
Jednom ovakvom ratifikacijom iz 2001. godine od starateljskog fonda Svetske banke, gde nam je sa šest miliona dolara donacije usmeren, nacrtan razvoj privatizacije i reforma sistema, dobili smo društvo u kojem se jednom čoveku može oduzeti sve, društvo u kojem su sada ljudi spremni na sve.
Neću da pominjem konkretne slučajeve, ali kada nekom oduzmete fabriku, penziju i pravo na hleb, onda ne možete reći da je ova ratifikacija smela da se nađe u grupi sa 38.
U obrazloženju ovog zakona se kaže: "Ostvarivanje planiranih ciljeva realizovaće se i preko izrade i primene strategije za privatizaciju preostalih finansijskih institucija koje su u većinskom vlasništvu zajmoprimca (države), radi smanjivanja učešća zajmoprimca (države) u finansijskom sektoru sa sadašnjih 17,29 na 10% u 2010. godini, kada su u pitanju banke, i smanjenja učešća sa sadašnjih 34 na 30%, u 2010. godini, kada su u pitanju osiguravajuća društva."
Nema nijednog poslanika u ovoj sali, a sigurna sam ni čoveka van ove sale, koji neće priznati da je privatizacija i realnog i finansijskog sektora imala ugrađen feler koji nas je kao društvo i državu doveo do ovde.
Molim vas da ove reči ne čujete kao suvoparne bankarske i pravničke termine, nego pod ovih 34% osiguravajućih društava koje treba smanjiti na 30 molim vas da vidite ostala osiguravajuća društva, "Dunav" i preostalo domaće osiguravajuće društvo "Takovo", nekoliko malih banaka pod ovih 17% i jednu veću preostalu u kojoj država ima učešće, Komercijalnu banku i Agrobanku.
Danas kada svi priznaju da strani kapital koji je ovde došao u finansijskom sektoru nije doneo konkurenciju koja je rezultirala nižim kamatama, naprotiv, a usput nema ni socijalnu komponentu jer ne brine o našim radnicima, ne brine o radnim mestima ljudi koji ne žele da se voze džipovima i da letuju na Havajima, ne žele ni da njihova deca sede u kafićima po čitav dan, već da idu u škole, na fakultete, da imaju normalne uzore... Ali, njima su ti uslovi i ti uzori oduzeti ovakvim restrukturiranjem sistema. Koliko god da je upakovan u tuđ novac, u jeftini kredit, u dobre namere, očigledno ima loš rezultat.
Molim vas da iz ovih procenata i iz ovih namera ne pokušavamo ponovo da budemo drugačiji od svih. To je 34.900.000 evra novih obaveza, koje će osam godina mirovati, dok ova vlast bude bivša, dok joj se zaborave gresi; kada neko sledeći, neko nov, neko odgovorniji dođe da vrši vlast, on će morati da vraća ovih 35 miliona evra kredita, za koje molim građane da sajt Skupštine, koji jeste vrlo lepo uređen i na njemu postoji ovaj zakon, otvore i provere reči koje ću reći, ne zato što se meni ne veruje, nego zato što deluju neverovatno.
Da li znate da u ovom zakonu, ovoliko teškom, ne postoji namena gde ide ovih 34.900.000.
Pominju se aktivnosti zbog kojih smo ih dobili, ciljevi koji treba da se ostvare, koje sam vam pročitala, da se smanji učešće države u bankarskom i finansijskom sektoru, ali se ne kaže kojim merama će se to postići. Definiše se samo termin nedozvoljene radnje i aktivnosti. Znate li šta je pod njima? Da se ne kupuje i ne trguje alkoholom, duvanom, biserima, draguljima, otrovnim materijama i nuklearnom bombom. To piše u materijalu.
Šta su aktivnosti koje ćemo primenjivati? To ovde ne piše. Piše samo da će se od 35 miliona evra odbiti naknada za pristup ugovoru, odnosno početni troškovi od 87.250 evra i to je sve što piše.
Pišu još neki podaci. Na primer, kaže: "Ovim će se zakonom sprovoditi mere za fiskalno prilagođavanje, poreske obaveze će biti prilagođene, čime ćemo povećati makroekonomsku stabilnost i", slušajte ovo, "stepen poverenja potencijalnih investitora iz zemlje i inostranstva".
Da li će hapšenje predsednika opštine koji varaju svoju državu i građane, a time i investitore, biti ta mera za privlačenje stranih investitora za ulazak i ulaganje ovde?
Piše pod tačkom 3) da će se unaprediti uslovi za investiranje na teritoriji zajmoprimca, odnosno naše države, a preko stvaranja odgovarajućeg pravnog okvira i promovisanja mera za povećanje konkurencije na tržištu zajmoprimca.
Da li pod tim odgovarajućim pravnim okvirom podrazumevate zakone i tela koja se bave borbom protiv korupcije, neprestano donoseći nove zakone i menjajući formu tela koja se bave tom materijom, ali samo na nivou teorije, zakonodavne aktivnosti i širenjem i menjanjem institucija koje će se time baviti? Ili će to biti poput onog sa čime se dnevno susrećemo, opšta mesta – donosimo strategiju za izvoz koje se ne pridržavamo; donosimo zakone koje brojimo kao da je to nepožnjeveno žito, pa se time možemo pohvaliti, zakone koji se uopšte ne primenjuju.
Ovaj zakon koji ste nam ovde dali da o njemu ćutimo, a ne da govorimo, dajući nam malo vremena za to, mogao bi se prevesti u jednu jedinu rečenicu, koja glasi – samo vi nama dajte pare.
To tražite od međunarodne zajednice, a od nas pravo da pare svih nas trošite. Čak se hvalite u delu teksta – ne znam ko iz Ministarstva finansija, zaista ne znam kome lično da se obratim, a osećam potrebu, pa u vas, predsedniče, kao najodgovorniju među nama gledam – i kažete: uspeli smo da izbegnemo jednu opštu odgovornost iz opštih uslova za dodelu ovih zajmova, da podnosimo izveštaje o utrošku ovih para.
Ne, varate se. To ste napisali u obrazloženju, a na jednoj od prvih strana ugovora piše da ste i dve godine nakon poslednje rate, a to je mart 2010. godine, dužni da sačuvate svaku fakturu i svaki dokument koji će biti uložen, ne znam u šta, jer to ovde ne piše. Piše da ovde postoje ciljevi, ali nema namena.
Podsetiću one koji bi rado da zaborave da je u ovoj istoj zgradi 2001. godine u septembru mesecu, u istoj ovakvoj žurbi, usvojen ugovor sa starateljskim fondom Svetske banke, po kojem imamo Agenciju za privatizaciju koja sama sebe kontroliše, koja raskida ugovore tek kada ljudi izađu na ulicu, koja ne uplaćuje svom Ministarstvu finansija i svojoj državi prihode od privatizacije, koja naknade za uspeh u procesu privatizacije (koje iznose 5%) daje ne znamo kome, koja angažuje pravne i finansijske savetnike po svom izboru.
Kao rezultat takvih sporazuma sa starateljskim fondom, odnosno sporazuma iz 2001. godine, dobijena je ovakva struktura privrede u kojoj vi, gospodine Ljajiću, imate onaj najteži deo posla i čovek, kakvog poštujem i kakav ste vi, treba da se suočava sa beznađem u licima ljudi koji trpe posledice ovakvih papira kroz koje gledate da protrčimo žmureći.
Nažalost, nevolja nam otvara oči pre ili kasnije i ja zaista ne razumem da li je neko ko je potpisivao ovaj papir, onaj ko nam obećava da vodi računa o stanju javnog duga, imao prilike ili uopšte hteo da se upozna sa dokumentima koja ovde jesu napisana? Na strani 23. ovog dokumenta, koji je prilog i koji bi trebalo da znači sprovođenje ovog sporazuma, opet nema namene za šta će se pare ulagati, ali se kaže da ne smete ulagati novac u sledeći nedozvoljeni trošak, koji se odnosi na: korumpiranost, prevare, tajne dogovore i prinudne radnje za koje banka (ona koja daje novac) utvrdi da su u njima učestvovali ovlašćeni predstavnici zajmoprimca (ove države) ili ostali primaoci zajma i nisu preduzeli blagovremene i odgovarajuće mere, prihvatljive za banku, da bi predupredili takve radnje.
Zaista se divim vašoj hrabroj drskosti da prihvatite ovakav uslov. Otkud novac u sefovima, bez porekla? Pošto ovaj zakon zabranjuje da se novac koji se iz njega dobija ulaže u namene koje su već finansirane od neke strane ili domaće finansijske institucije, pitam u ime građana Srbije – da li se novac iz budžeta neregularno, raznim fondovima i transakcijama, odliva u te i takve sefove, fondove i ostale crne rupe, a iz džepova građana preko budžeta?
Onda imate hrabrosti da pristanete na ovakav uslov koji će pre ili kasnije onaj ko novac daje (Međunarodna banka za obnovu i razvoj) doći da proveri, makar da bi mogla da vidi, iako se u jednoj tranši zajam isplaćuje, kako se koristi ovaj novac.
Ili će to biti, za neki mesec ili godinu, predmet novinskih afera i nekih insajdera bilo koje vrste, insajdera iz Vlade ili insajdera na nekoj od nacionalnih televizija.
Hoću građane da upozorim da u ovom zakonu piše da sve ono što dobijete ovim zajmom morate da iskažete u budžetu koji mi ovde usvajamo.
Molim vas da to iskažete u budžetu i da Državna revizorska institucija podnese ovoj skupštini i nama poslanicima podatak o tome.
Na kraju, vraćam se na ono što je na početku. Umesto namene gde ide novac, ovde piše – programske aktivnosti, a prevedeno na srpski jezik – čime ste zaslužili ovaj zajam.
Pod tačkom 1) piše – zajmoprimac je usvojio principe koji su prihvatljivi za banku i koji se odnose na registraciju preduzeća, tiču se izdavanja PIB-a i penzijskog i socijalnog identifikacionog broja u Agenciji za privredne registre. Ne bih znala šta ovo znači, recimo da treba da popuni jedan stubac. Pod tačkom 2) – zajmoprimac je usvojio strategiju prihvatljivu za banku i radiće „giljotinu“ propisa.
Poštovana gospodo, ko je donosio ove zakone čiju seču vi sada predviđate? Nemojte da nam mažete oči time da postoji 7.000 zakona koji jesu popisani, ali koji ne žive u pravnom prometu i ne proizvode pravne posledice na naše ponašanje.
U ovoj seči propisa neka se nađu sve nezakonite subvencije kojima se jedan ministar u ime Vlade bavi bankarskom aktivnošću, umesto bankarskog sistema.
Pod tačkom 3) kaže – zajmoprimac je ponudio na prodaju... Najzanimljivije pitanje, zbog kojeg smo svojevremeno tražili jednu posebnu tematsku sednicu u ovoj skupštini. Zajmoprimac je ponudio na prodaju ili je objavio poziv za pronalaženje strateškog partnera koji će preuzeti osnovne delatnosti i imovinu njegova dva najveća primaoca državnih subvencija. Ko to najviše prima subvencije, da li je to Železnica …
(Predsednik: Da li ćete možda...)
Vreme od poslaničkog kluba nastavljam. Da li je to Železnica, da li je to EPS? Zaista ne mogu da shvatim da se preduzeća, koja god, najmanja i najveća, čija imena ne želite da navedete, ovde nazivaju "dva najveća primaoca državnih subvencija", a vi ste ih ponudili na prodaju.
Na kojoj ste ekonomskoj politici, gde usaglašenoj, gde dobijenoj, saglasnosti i pravu, dali ta obećanja? To je bilo ono pitanje – pod kojim uslovima se pregovara sa Međunarodnim monetarnim fondom da bi se navodno čuvale devizne rezerve?
Molim vas, strana 18. tačka 3), da ne bude da vas nismo upozorili.
Pod tačkom 4) piše – zajmoprimac je 26. decembra 2007. godine usvojio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Zajmodavac očekuje da vi to okončate do 31. decembra 2008. godine.
Rok je prošao. Da li će ovo biti jedan od razloga za povećanje kamate koja je jedan od uslova za koji se ovde, naglašavam, kaže – jeste definisan, ali se može menjati.
Sve ono što ovde ne piše, a jednako obavezuje kao i ono što ovde ratifikujemo, dobićete preporuku od zajmodavca koju ćete morati da ispunite.
Zaista ne vidim da ovde pod tačkom 5) može neko da se pohvali rezultatima, a pod tačkom 5) se, ne bih da iritiram građane, zajmodavac, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, hvali uspesima u privatizaciji, koju očigledno različito doživljavamo tj. trpimo mi i oni.
Pošto vi danas jeste spremni da preuzmete odgovornost za ovu ratifikaciju, svako od vas iz Vlade ponaosob, svako pojedinačno i svako u ime svoje partije i grada u kojem živi, svoje porodice i prijatelja koji trpe posledice takve privatizacije, molim vas, nemojte da odbijate odgovornost sutra kada vas građani pozovu, jer mislim da zabrana skupova na ulici neće biti dovoljna.
Ne može se Vlada ponašati poput građanina koji na ulici sretne onesvešćenog čoveka i kaže – izvinite, ja vam ne mogu pomoći, ja nisam lekar.
Država snosi odgovornost dajući nam da usvojimo ovakav akt i ne može da opere ruke nijedan čovek, a Vlada najmanje, od posledica ovakvih uslova u kojima se samo definiše šta dajemo, ko dobija, a ko će da vraća pitaćemo se svi. Hvala.

Želim da postavim pitanje gospodinu Mlađanu Dinkiću, da objasni građanima, srpskoj javnosti i, pre svega, poslanicima u parlamentu Republike Srbije – na kojim podacima bazira svoju optimističnu procenu o stanju i efektima finansijske krize na privredu i građane Srbije, zašto te podatke nema i ostala javnost i oni koji treba da donose mere i da o njima odlučuju, i da li je Vlada razmatrala još neke mere za izlazak iz krize ili je sve svedeno na ono što je gospodin Dinkić u sredstvima informisanja objavio, a to je da su jedine mere koje preostaju dalje upumpavanje para?
Svi znamo da ima problema sa punjenjem budžeta, da su prilivi u budžet otežani i nikada na nižem nivou, pa me zanima odakle misli gospodin Dinkić da vrši to upumpavanje para. Pitanje postavljam isključivo njemu, zato što je on u funkciji potpredsednika Vlade preuzeo sve ingerencije, i ministra finansija i premijera i svih ostalih ministara koji se bave ekonomijom, zaključno sa guvernerom Narodne banke gospodinom Jelašićem. Da kažem jednostavnije, monetarna politika, fiskalna politika i sve ostale politike koje se tiču privrede i građana trenutno su u rukama gospodina Dinkića.
Mislim da ovo pitanje, adresirano na njega, govori još o jednoj stvari. Gospodin je promenio uzor, objavio je da mu je trenutni uzor drug Tito, po vremenu kredita i zaduživanju, spreman je da promeni kriterijume za procenu privrednog rasta, metodologiju za suficit ili deficit budžeta, spreman je da promeni ciljeve, ekonomsku politiku zemlje, samo da ne bi promenio svoju funkciju.
Da li mi kao država sebi možemo da dopustimo da svu ekonomsku politiku i mere definiše čovek čiji su rezultati evidentni i čije posledice tako kvalitetnog rada trpe mnoge institucije? A dokaz su privatizacije, 25% raskinutih ugovora, stanje u bankarskom sistemu, kreditiranje privrede, bez zakona o subvencijama, ne vrši se u bankama nego ga vrši jedan ministar uredbama. Zato molim, u interesu javnosti i opstanka ove države, da što hitnije dobijem odgovor na ovo pitanje.

Kad god pomislim da više neću koristiti institut poslaničkih pitanja, zato što se Vlada oglušuje o pitanja koja postavimo, opet se desi nešto što je vredno pažnje i, evo, još jednog pokušaja, nadam se da neće biti bezuspešan.
Moje pitanje glasi: zašto raseljeni ljudi sa KiM-a više ne mogu da overavaju svoje zdravstvene knjižice u mestima u kojima su prijavljeni, već ih upućuju da overu zdravstvenih knjižica vrše u Beogradu?
Da li se nekome čini smislenim i mogućim da raseljeni, koji nemaju, uglavnom, sredstava za život, imaju para da odu i da overe zdravstvenu knjižicu u Beogradu? Praksa je, s kojom sam upoznata, u Novom Sadu, a informisala sam se i znam da je praksa koja se primenjuje i u drugim gradovima Srbije, i važi više od 15 dana.
Pitam Vladu, da li je borba za KiM samo borba za međunarodno pravo, za granice, za teritorijalni integritet, za sve naše svetinje, za groblja, za naše uspomene, ili to podrazumeva i borbu za čoveka, i da li taj čovek, koji treba da ode kod lekara, a ne može da ode jer mu nije overena zdravstvena knjižica, vredi manje ili makar jednako koliko ono za šta se borimo svi?
Ako postoje svratišta i ''sigurne kuće'' za ugrožene kategorije žena, dece, Roma, da li za Srbe i nesrbe koji su proterani i moraju da odu postoji šalter u Zavodu za socijalno osiguranje u mestu u kome su prijavljeni, gde mogu da overe zdravstvenu knjižicu i odu kod lekara? Zaista bih molila da od Vlade dobijem odgovor na pitanje kako je ovo moguće i na čemu se temelji praksa, koja je evidentna?