Amandman se odnosi na član 112. kojim se definišu izvori sredstava za izmirivanje obaveza od strane garantnog fonda, koji su za SNS sporni u smislu da se deo sredstava ostvarenih privatizacijom društava za osiguranje u stvari koristi za izmirivanje obaveza iz člana 111. stav 3, a to su obaveze koje su proistekle iz ugovora o obaveznom osiguranju zaključenih sa društvima za osiguranje kojima je oduzeta dozvola za obavljanje poslova osiguranja do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Sredstvima koja smo već ostvarili privatizacijom osiguravajućih društava (ili onim koja ćemo ostvariti) mi ćemo izmirivati obaveze društava koje smo ugasili.
Čijom krivicom su ta društva ugašena, da li je njihovo gašenje ostvareno po zakonu, to je tema koju ponovo ovim amandmanom aktuelizujem zato što smo prilikom usvajanja Zakona o osiguranju u oktobru 2007. godine podnosili amandman kojim smo hteli da Narodna banka i njeni zaposleni kadrovi koji se bave kontrolom ove vrste delatnosti moraju lično da odgovaraju ako su nemarom ili krajnjom nepažnjom, čak nenamerno, naneli štetu ovim osiguravajućim društvima zatvarajući ih. Sami znate da su postupci o zakonitosti gašenja tih društava vrlo problematični, neki još uvek aktuelni.
Sad vi tražite da mi vama odobrimo da sredstva gašenja jednog važnog finansijskog faktora, a to su osiguravajuća društva, odnosno od privatizacije, usmerimo za ono što je neko nepažnjom ili greškom uradio, a branite se da ste tu uveli red. Da li je red uveden ili tržište raščišćeno, nije predmet osećaja ili utiska, nego konkretnih rezultata na našem finansijskom tržištu.
U trenutku kada američka država ulaže državna sredstva, budžetska, da osiguravajuću kompaniju AIG podigne na noge, vi se, poštovana gospodo, obavezujete prilikom usvajanja Zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, gde su nam obećali onih 34 i 900.000 evra, odnosno pedeset miliona dolara, pomoći za ovu namenu, da ćete svesti učešće domaćeg osiguravajućeg sektora sa 34 na 30%.
Iz tih sredstava, znači iz privatizacije domaćeg sektora za osiguranje, koji ćete smanjivati dok su svetski trendovi potpuno drugačiji, mi ćemo deo tih sredstava u smislu ovog zakona usmeravati za obaveze gde je, opet greškom i nedomaćinskim poslovanjem NBS, napravljena šteta nekome; nisu isplaćivane te štete, a mi da presipamo iz jedne štete u drugu.
To što ste tada napravili grešku pa, za razliku od mnogih drugih savremenih rešenja, prepustili Narodnoj banci da radi i kontrolu i nadzor nad osiguravajućim društvima, da im izdaje i oduzima licence, ne možemo da plaćamo sto puta, i nije u redu da plaćamo, dva puta najmanje, po ovom i ovakvom rešenju. Zaista ne vidim razlog da nam ovako, mogu da kažem pomalo i drsko, navedete kako da grešku države pokrivamo novom štetom za nas građane.
U obrazloženju amandmana smo vam rekli da nećemo privatizacijom preostalih državnih, društvenih, zovite ih kako hoćete, osiguravajućih društava da pokrivamo ove štete, jer ova društva za osiguranje je trebalo prodati dok nismo, ako ih je uopšte trebalo prodati, a tvrdim da nije... Trebalo ih je sačuvati u većinskom vlasništvu države, jer i ona jesu jedan od onih činilaca za razvoj finansijskog tržišta, gde bismo imali konkurenciju između banaka, osiguravajućih društava, investicionih fondova, dobrovoljnih penzionih fondova.
Ne, vi hoćete sve da prepustite strancima, i to na način da ovo preostalo osiguravajuće društvo ostvari što nižu cenu zato što je izloženo konkurenciji stranih društava za osiguranje u trenutku kada nismo bili ni dovoljno sposobni, ni jaki da se upustimo u tu konkurenciju.
Sve vreme vam tvrdimo da nije spas u privatizaciji. Fridman je priznao na kraju života da nije cilj samo privatizovati, nego uvoditi i regulativu, menjati menadžment, odnosno da menadžment mora biti u funkciji efikasnog poslovanja. Ne može se sve rešavati privatizacijom po svaku cenu.
Ne mogu državni službenici, kontrolori Narodne banke, koji su zatvarali, pod vrlo problematičnim okolnostima, mnoga osiguravajuća društva, biti zaštićeni na ovaj način što ćemo obezbediti sredstva da se obaveze za takva osiguranja izmire sada iz privatizacije.
Mislim da ovo zaista nije dobro rešenje i da ovaj izvor – deo sredstava ostvarenih privatizacijom – ne sme da bude izvor sredstava za izmirivanje obaveza od strane garantnog fonda pri Udruženju. Ostala sredstva mogu i treba da budu izvori, ali ovaj deo mora da bude izbrisan, jer nije korektno pričati o razvoju, a ono što se iz privatizacije naplati usmeravati za naknadu nekih ranije počinjenih grešaka, motivisanih sigurno neobjektivnim razlozima, sigurno ima i subjektivnih.

Koristiću vreme predviđeno za amandman, dva minuta, a ostatak vremena će biti vreme poslaničke grupe. Pre nego što pređem na obrazlaganje amandmana na član 24, iskoristila bih priliku da generalno dam ocenu, smatram da imam pravo na to, u vezi sa načinom razmatranja ovog zakona.
Zaista zaslužujete pohvalu, gospodine Milosavljeviću, što ste u raspravi, u kojoj ste aktivno učestvovali, mnogo toga čuli, primili i kroz amandmane usvojili. Usvojenih 15 amandmana, što smo u mišljenju Vlade blagovremeno dobili, znači da ste usvojili ne samo pravno-tehničku redakciju teksta, a ima i takvih, već i nekoliko amandmana koji zaista suštinski dopunjuju ovaj zakon.
Mislim da je takav amandman Poslaničke grupe Napred Srbijo, SNS, kojim smo namerno zaboravljenog ili ispuštenog sekretara Komisije, koji treba da rukovodi radom stručne službe, u zajedničkom dogovoru, u razmeni argumenata ugradili u zakon. Volela bih da to postane praksa.
Kao što u životu ima rasprava gde ne treba da bude pobeđenih i pobednika, takva treba da bude i ova rasprava o amandmanima, gde jedini pobednici treba da budu građani, koji dobijaju kvalitetnija rešenja. Vlada, kad god predlaže ova rešenja, zaista ima širok vidokrug, ali nikada dovoljno da ostane slepa i gluva za nas poslanike koji prihvatanjem ovakvih amandmana zaista dobijamo smisao svog angažovanja kroz ovu amandmansku raspravu.
Zašto nije usvojen amandman na član 24? Bez obzira na dobru nameru koja je vama očigledna u članu 24. koji govori o trajanju mandata članova Saveta, načinima za razrešenje, gde smo mi dopunili da ako se izveštaj ne usvoji i to može biti razlog za razrešenje, ali ne pojedinačnog člana Saveta, nego ukupnog Saveta, obaveštavanje Skupštine, odnosno nadležnog odbora od strane samog saveta, jer se to ne dešava samo po sebi, a i pokretanje inicijative za razrešenje članova Saveta, mislim da je prevelika amandmanska intervencija za jedan član. To nije moja krivica, kao poslanika. Ovaj član zaista reguliše mnogo stavova, mnogo situacija, a vi ste se osvrnuli samo na poslednji deo moje amandmanske intervencije, gde ste i stavili da inicijativu za razrešenje članova Saveta može da pokrene najmanje 20 poslanika Skupštine, odgovarajući mi u obrazloženju u odbijanju amandmana da bi ovo moglo da znači mogućnost uvođenja političkog uticaja na rad Komisije.
Ne bih da polemišem sa tim obrazloženjem zato što je sam način predlaganja članova Saveta jednostavno takav da ne može biti lišen političkog uticaja. Ne samo ovaj izbor, nijedan izbor članova saveta, regulatornih tela, natkomisija, stručnih tela nije lišen političkog uticaja, jer se moraju pojaviti poslaničke grupe kao nosioci predlaganja određenih članova, počev od najvažnije institucije koju ovde u Skupštini biramo, a najvažnijom smatram Državnu revizorsku instituciju. Znači, recimo da to nije obrazloženje.
Kao što ste, s jedne strane, prihvatili da ne može biti monopol predsednika Komisije, koji se pita o svemu, koji nije imao zamenika zato što ga nije imenovao, koji nije imao direktora, a sad imamo sekretara, pa nismo imali pravu demonopolizaciju odlučivanja, isto tako mislim da ima mnogo realnih razloga i pravih argumenata zašto je trebalo usvojiti amandman u kojem kažemo da Skupština može da razreši članove Saveta onog trenutka kada ne usvoji njen izveštaj. Koja je onda svrha izveštaja ako se za neusvajanje izveštaja ne snosi nikakva posledica?
Da li je to ono kad, na primer, članovi Komisije, po Zakonu o javnim nabavkama, donesu neku odluku, dobru ili lošu, motivisanu ko zna kakvim razlozima, ili pravim, onda podmetnu ovlašćenom licu da potpiše i onda on mora da odgovara samim tim što je ovlašćeno lice. Da li je Skupština takav organ u kojem kad se ne usvoji izveštaj to ne povlači nikakve posledice? Kao što smo imali da izveštaj o radu, verujem da znate, za 2006. godinu ove iste komisije nije usvojen na Odboru za trgovinu i niko nije snosio posledice. Znači, taj izveštaj nije usvojen ne zato što se Odboru za trgovinu nije dopao font slova kojim je izveštaj pisan, nego verovatno iz nekih razloga koji jesu važni, koji kvalifikuju Komisiju da nastavi da radi taj posao ili ne.
Znači, mislim da ste morali da cenite to što je Poslanička grupa Napred Srbijo podnela samo četiri amandmana, držeći se samo ovog dela Komisije, njenog imenovanja i dela rada nad kojim je ona direktno nadležna.
Znači, to ne znači da je zakon perfektan i ne znači da mi znamo više od vas, podneli smo onoliki broj amandmana kao onaj ko traži kredit, pa traži baš onoliko sredstava koliko mu treba da završi poslovni projekat, a ne dvostruko više da bi mu se odobrila polovina, jer ne želimo da to bude praksa.
Dalje, u amandmanu tražimo da u trenutku kada se desi neki zakonski razlog zbog kojeg član Saveta ne može da vrši svoju funkciju predsednik Komisije, kao jedan od članova Saveta, o nastupanju tog razloga obavesti odbor, odnosno Skupštinu.
Kao dokaz da se to ne dešava samo po sebi, izneću vam situaciju koja traje. Od aprila ove godine... Možda znate, možda ne znate, zaista ne odmeravam argumentaciju prema tome da li ste upoznati sa tim, ali iznosim precizne činjenice koje Skupština ne zna, pa ih saopštavam kao novinu.
Od aprila ove godine dvojici članova Saveta je istekao mandat, drugi nisu imenovani; Skupština to nije konstatovala i sada odluke donose tri člana. Neki advokati već postavljaju pitanje validnosti odluka punog sastava Komisije, odnosno Saveta koji o tome odlučuje, s obzirom na to da ih je samo troje.
Osim toga, jedan od dvojice članova kojima je istekao mandat sutradan je zasnovao radni odnos u samoj komisiji, u stručnoj službi. Između ostalog, ti članovi Saveta su bili obavezni da daju izjavu kojom garantuju, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću, da nisu funkcioneri političke stranke. Neću pominjati koja je, ali ta osoba je bila sekretar jedne političke stranke.
Znači, ako ne postoji obaveza da nas o tome obavesti neko iz Komisije, a odgovoran je predsednik, kako ćemo mi to znati, saznati, sankcionisati i time držati nivo Komisije koja treba da odlučuje o tako važnim stvarima?
Na finansijski plan za 2009. godinu uopšte nije data saglasnost, niti je odobren prijem novih ljudi u Komisiju i zasnivanje radnog odnosa, a Savet ih je primio već četvoro. Neinformisanje i nepostojanje konkretne i precizne procedure, koju zakon mora da definiše, u kom slučaju se nadležni odbor, odnosno Skupština obaveštava, proizvodi praktične posledice koje zaista mogu da utiču na kvalitet rada ove skupštine.
Kako bismo mi uopšte mogli da imamo saznanje u slučaju prestanka mandata ili nemogućnosti da se obavlja ta dužnost ako nas neko ne obavesti?
Ovim amandmanom je upravo bilo predviđeno da predsednik Komisije u slučajevima prestanka mandata iz tač. 2) i 3) obavesti nadležni skupštinski odbor čim nastupe razlozi za razrešenje ili nemogućnost obavljanja dužnosti. Znači, ako razlog za usvajanje amandmana nije već viđena loša praksa zbog toga što to nije regulisano, zaista ne znam šta može biti veći razlog za usvajanje ovog amandmana.
Ono što sam rekla, ako ne postoji odgovornost kada se ne usvoji izveštaj Komisije na odboru, odnosno Skupštini kao organu, postavlja se jedno izuzetno važno pitanje: šta je način podnošenja odgovornosti za neuspeh u radu? Da li se uopšte može od nekog tražiti odgovornost za neuspeh u radu, ako to ne činimo na ovom mestu i u ovim slučajevima, razgovarajući o najvažnijim stvarima koje se tiču demonopolizacije, koje se tiču zaštite konkurencije, rekli smo, četvrtog stuba na kojem počiva organizovana država i tržišna ekonomija.
Da li je, neću reći partijska knjižica, ali da li je zaštita ma kog pojedinca, sa nekom važnom partijskom knjižicom, važnija zaštita za neuspeh u radu i za odgovornost od samog izveštaja pred 250 poslanika ili skupštinskim odborom? Da li postoje pojedinci, postoji zaštita pojedinaca za neke ljude u Komisiji, to niste vi, gospodine ministre, nego neki drugi pojedinci, koji mogu da zaštite neke ljude za neuspeh u radu ili počinjene grehe? Ja mislim da ne može. Vi mi neusvajanjem ovog amandmana niste dali za pravo da pojedinac ili partijska knjižica mogu da štite nekoga za neuspeh, već da odgovornost treba da ima konsekvencu, u smislu razrešenja pred ovim organom.
Da li se može smatrati uspešnim rad komisije čiji je veliki broj odluka na nekim organima odlučivanja, odnosno postoje rešenja na koja su uložene tužbe i Vrhovni sud ih vraća na ponovni postupak? Možda je trebalo da nam Komisija podnese izveštaj koliki je broj rešenja koja je Komisija donela na koje je uložena tužba i koja su vraćena od Vrhovnog suda na ponovni postupak. Reći ću vam da se u takvom postupku nalaze rešenja za „Deltu“, „Salford“, kablovsku televiziju SBB i slično.
Da li vi znate koji su razlozi za vraćanje? Formalni nedostaci, neuzimanje u obzir nekih dokaza pri odlučivanju, proizvoljno tumačenje sopstvenih odredaba i slično. Da li ovi razlozi (proizvoljno tumačenje, formalni propusti) znače da neko ne zna da radi svoj posao, i da li neuzimanje u obzir pri odlučivanju nekih dokaza treba da bude kažnjeno i da li je mesto za kažnjavanje, da li je način da se ti propusti konstatuju izveštaj o radu, a mesto upravo skupštinski odbor, odnosno ovaj dom? Izgleda da se ni tu ne slažemo.
Zaista izražavam svoje iskreno žaljenje zbog toga što niste usvojili amandman na član 24. koji baca senku i na ovaj zakon i na vašu želju da na nepristrasan i odgovoran način uredimo funkcionisanje ove komisije. Hvala.

Kolega Zoran Antić je podneo amandman na član 79. kojim se rok od četiri meseca za usklađivanje, odnosno za donošenje podzakonskih akata smanjuje na dva meseca. Smatramo da je to dovoljan rok da se pripreme svi podzakonski akti, pogotovo što je regulativa koja se tretira ovim osnovnim zakonom prilično formirana, imamo praksu iz koje proizilazi vrlo lak posao – formiranje podzakonskih akata.
Ovim povodom hoću da napomenem da vreme, kao četiri meseca ili dvadeset, uopšte ne utiče na kvalitetan odnos Vlade kada donosi podzakonska akta. Razlog za to je možda i značajniji od gubitka ova dva meseca, koliko Vlada predviđa sebi duže vremena da uskladi akte, a tiče se jednog osnovnog zakona ili poziva svim privrednicima ili preduzetnicima da konkurišu kod Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj za korišćenje sredstava koja se u velikoj meri reklamiraju, promovišu kao pomoć privredi. U jednom nižem aktu, koji se može u ovom slučaju zvati uslovno podzakonskim, taj poziv i ta reklama pretvara se u mnogo strože uslove, odnosno uslove koji ni na koji način ne mogu da se proglase nečim što je pomoć privrede preduzetnicima i onima koje želi da finansira.
Konkretno, reč je o sajtu Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i reklamama gde oni objavljuju da su izdvojili četiri milijarde dinara, ne sopstvenih sredstava, privatnih, od prodate privatne imovine članova Vlade ili predstavnika Ministarstva, već sredstava prikupljenih u budžet Republike Srbije, od čega je 3,1 milijarda dinara iz budžeta i 0,9 milijardi dinara po osnovu naplate rate iz prethodnih godina. Znači, takođe plasirana sredstva budžeta.
Poštovani građani, u tom oglasu Ministarstva piše da su uslovi za dobijanje kredita sledeći: da je najniži iznos kredita 500.000 dinara, a najviši dva i po miliona.
Ono na šta vam skrećem pažnju je da kamatna stopa iznosi 1% na godišnjem nivou, i to zaista deluje povoljno, primamljivo, ohrabrujuće. Piše da je rok otplate kredita 3 - 5 godina, sa periodom počeka od 12 meseci. Sasvim pristojno. Kredit se vraća u dinarima na svaka tri meseca i piše, iza tačke je dodata rečenica, da je rata vezana za evro po srednjem kursu NBS na dan dospeća.
Ako u tom oglasu kliknete aktivan link gde ćete naći preciznije uslove za korišćenje ovoga što je reklama, susrešćete se sa sledećim uslovima, da se kredit odobrava pod sledećim uslovima: iznos od 500.000 dinara pa do 1,3 miliona i sad, ključni deo reklame, ponude ili stvarnosti – kamatna stopa od 1% na godišnjem nivou, sledi zarez i dopuna: „uz primenu valutne klauzule“.
Tačno, otplata kredita vršiće se u tromesečnim anuitetima, a onda ide i obrazloženje: „Valutna klauzula podrazumeva utvrđivanje duga u evrima na dan puštanja kredita u tečaj i preračunavanje duga u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu na dan dospeća, koji ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita.“ Dalje stoji isti uslov i rok otplate 3-5 godina, sa periodom počeka od 12 meseci.
Poštovani građani, gospodin Jelašić vam obećava podršku kada budete tužili poslovne banke zato što vam neopravdano povećavaju kamatne marže ili ne utvrđuju ratu kredita onako kako vam je objašnjeno, a vi niste videli ona sitna slova na dnu ugovora, ali vam ne pruža podršku kad vam Vlada to radi na sličan način. Neću reći na istovetan, ali ovo je primer kako se može lagati polovičnim saopštavanjem.
U pozivu na konkurisanje imate uslove koji nisu dovoljno precizirani, a onda kada se zainteresujete da koristite ovaj kredit dobijate sledeće uslove: kredit vam se proračunava u valutu po srednjem kursu NBS na dan puštanja u tečaj, ali kada vraćate rate vi tu valutnu klauzulu osetite punom težinom, a dobra namera države se vidi u onom delu rečenice gde kaže da na dan dospeća ta rata, pa i deo duga, ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita. Na takvoj klauzuli je gospodin Đelić stekao visok rejting u banci „Kredi agrikole“, jer je član tih ugovora sa preduzetnicima i malim privrednicima bio upravo takav: ako kurs raste, plaćate kamatu po većem kursu; ako kurs pada, plaćate po najnižoj stopi u dinarima, tako da banka uvek zarađuje, a nesigurnost uvek ostaje na strani onoga ko uzima kredit.
Da ponovim, nešto što u ovom slučaju vezujem za amandman, a nazivam podzakonskim aktom, iako on to u pravnom smislu reči nije, ali jeste preciziranje načina korišćenja kredita koji Vlada samohvalisavo naziva pomoć, znači da valutna klauzula podrazumeva utvrđivanje duga u evrima na dan puštanja kredita u tečaj i preračunavanje duga u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu na dan dospeća, koji ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita.
Da li to čine samo banke ili banke čine to građanima ugledajući se na Vladu kada ona to čini privredi?
Zbog koga mi donosimo sve ove zakone, uredbe i koga mi to želimo da prevarimo? Varajući privredu, u stvari, varamo sebe. Uništavajući snagu onoga na čijim leđima živimo i ko nas izdržava mi uništavamo sami sebe. Dajući komisijama pravo da četiri meseca utvrđuju podzakonske akte, šta im omogućavamo? Da nešto ovako genijalno smisle, da ostane neka rupa u zakonu ili neka sitna prepreka koja će se preprekom prevazilaziti. Mislim da to nije dobar put.
Ako mi radimo petkom do 12 noću, a onda u ponedeljak počinjemo rad u 12, greškom Vlade i ne našom voljom, to znači da svi treba da radimo mnogo više i da ta dva meseca rada Vlada utroši da donese podzakonska akta i da ovaj zakon krene da se primenjuje što pre, jer riba uvek smrdi od glave, a dobar domaćin kaže – ugledaj se na mene koliko dobro radim, pa radite i svi vi ostali.
Tako Vlada mora da se ponaša i to mora da nam pokaže na svakom zakonskom predlogu koji dolazi u ovaj dom.

Član 6. definiše izbor ljudi u komisiju za kontrolu državne pomoći. U stavu 4. osnovnog predloga zakona se kaže da za člana komisije može biti predloženo lice koje je državljanin Republike Srbije, koje ima najmanje visok stepen stručne spreme i poseduje stručno znanje iz oblasti državne pomoći, konkurencije i/ili prava EU.
U ime SNS, Poslaničkog kluba Napred Srbijo, tražila sam da se u tom članu 6. stav 4. tačka na kraju teksta zameni zapetom i doda tekst: „način dokazivanja i procenjivanja ispunjenosti uslova će biti javno dostupan“.
To „javno dostupan“ znači da javnost može da se upozna sa onim što je zahtev iz člana 6. za članove ove komisije koja treba da radi kontrolu državne pomoći; da zaista možemo pre izbora u ovu komisiju da procenimo, kao javnost, da li ti ljudi imaju državljanstvo, da li imaju stručnu spremnu i potrebna znanja. Jer, ozbiljnost zadatka koji očekuje komisiju, kao i posledice odluka koje će donositi, jesu vrlo ozbiljne kako za trošenje javnih sredstava, tako i za privredu i građane, i zaista je potrebno da svi članovi komisije mogu da budu predstavljeni javnosti na način da su ispunili uslove koje zahteva zakon i da nam o tome daju dokaze.
Da li neko misli da je obrazloženje iz odbijanja Vlade, gde se kaže da se ne prihvata ta informacija jer informacija na koju se odnosi amandman može da se zatraži u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.... Ili mislite da je ovaj zahtev suvišan?
Imajući na umu loše iskustvo svih nas kao građana Srbije, gde smo imali problem sa dokazivanjem državljanstva za sada aktuelnog guvernera NBS, koji je prilikom predlaganja na mesto viceguvernera morao da donosi dokaz da je državljanin Republike Srbije, a nije bio u trenutku kada je predlagan na to visoko mesto... Da govorim istinu dokazuje dokument koji se, verujem, čuva u arhivi ovog doma, gde je na jedno poslaničko pitanje dobijen nedvosmislen odgovor da gospodin Jelašić prilikom predlaganja za to mesto nije imao uverenje o državljanstvu da je državljanin zemlje za čijeg je viceguvernera tada predlagan.
Imali smo slučajeve da su nam gospodin Jelašić, gospodin Đelić dolazili sa mesta konsultanata, da budem nežna u formulaciji, srednjeg ranga, a da ovde dolaze na „najvisočija“ moguća mesta u državnoj hijerarhiji. Nikoga od nas se to ne bi ticalo, niti bih ja ovakav uslov tražila, da postavljanje tih ljudi na ta mesta nije proizvodilo krupne posledice.
Gospodin Jelašić je, uz donošenje Zakona o Narodnoj banci, koji je formulisao nezavisnost monetarne politike od svih drugih politika, proizveo sebi takvu slobodu donošenja mera u monetarnoj politici da o njima dovoljno govore dva završna računa.
Završni račun NBS iz 2006. godine je težak 370.000.000 evra gubitka – dokument koji smo dobili kao poslanici u ovoj skupštini. Gubitak NBS od 170.000.000 evra u 2007. godini ne može biti opravdan skupim povlačenjem novca zato što je taj novac koji je bio u monetarnim tokovima u toj meri takođe proizvod ekonomske politike i uopšte politike na nivou Vlade i na nivou NB, koju čine predstavnici stranaka koje su dobile pravo da vrše vlast.
Zamrzavanje članstva gospodina Jelašića na mestu guvernera i priča da je reč o stručnjaku koji nije na konkursu izabran kao stručnjak govori o tome da izbor na ovakva mesta mora da podrazumeva unapred proveru stručnosti i kvalifikacija.
Iz frankfurtskog ogranka i iz francuskog ogranka kuće „Mek Kinsi“ su obojica došla posle petooktobarskih promena. Gospodin Đelić se hvalio da je radio svojevremeno za kuću „Kredi agrikol“ kao konsultant, a njegov put od konsultanta do vlasnika 10% akcija je vodio preko budžeta ove države i to ne može i ne sme da se zaboravi, nego mora da posluži kao dobro upozorenje.
Da bismo jasno i nedvosmisleno videli kako teče taj put od konsultanta do vlasnika 10% akcija, javnost mora da zna ko su predloženi kandidati. Javnost je to imala prilike da sazna tek pošto je jedan konsultant postao, preko firme „Sopar SAS“, vlasnik 9,9%, zato što su zakoni o pranju novca i ostali zakoni koji su tretirali tu materiju govorili da se ulagač ne mora legitimisati sa ličnom kartom (govorim uslovno ličnom kartom) i fotografijom. Ko je iza firme „Sopar SAS“ ako je ispod 10% vlasnik nekih akcija?
Znači, sasvim svesno nije bilo 10, nego 9,99%, da se ne vidi da iza firme „Sopar SAS“ u stvari stoji gospodin Božidar Đelić, danas vlasnik kapitala od prodatih akcija ili samih akcija, to niko više od nas ne zna, a nije uspeo da utvrdi ni Odbor za rešavanje sukoba interesa, jer su rekli da nama trebaju takvi ljudi koji znaju kako da vladaju novcem. Možda trebaju njima, gospodinu Dedijeru tada; ovim građanima i ovoj državi ne trebaju takvi kontrolori državne pomoći i takvi upravljači državnim novcem.
Iz tog razloga i mnogo razloga, koje neću navesti ovim povodom, već nekim drugim, o tome ko je vlasnik našeg duga, ko je o tome davao podatke i kako su mnogi postali vlasnici najvažnijih vrednosti u Srbiji i kako su urušili volju mladih ljudi da redovnim putem dostignu profesionalne visine i državničke visine govoriću nekom drugom prilikom. Ali, ovim amandmanom vas upozoravam da je u ime budućnosti svih nas vrlo važno da ne promovišemo bezrezervnu pohlepu i da je ne podstičemo, da je ne hvalimo na ovom mestu, nego da ljudi koji odlučuju o bitnim državnim poslovima moraju da nam se svojim predlozima, svojom biografijom legitimišu na javno dostupan način, da unapred kažemo da nisu dostojni da budu kontrolori. U tom smislu, mislim da je zaista bilo potrebno da ovaj amandman usvojimo.

Član 11. definiše odgovornost podnosioca prijave za istinitost i ispravnost, odnosno tačnost podataka navedenih u prijavi. Znači, za državnu pomoć koju će neko dobiti iz budžeta ili za smanjeni priliv u budžetu, zato što će neko imati bilo koju vrstu povlastice, dovoljno je da podnosilac prijave kaže da će odgovarati za istinitost i ispravnost, odnosno tačnost podataka.
Prema iskustvu za ovih devet godina, kada su u pitanju svi zakoni koji su podrazumevali odgovornost, na sličan način definisanu, koja nije završila kaznom za neodgovornost ili zloupotrebu, u ime Poslaničkog kluba Napred Srbijo, SNS, tražila sam da se doda rečenica: „što se dokazuje dokumentom ili izvodom iz dokumenta izdatog od ovlašćenog organa i potpisanog od ovlašćenog lica, a koji sadrži podatak naveden u prijavi.“
Od procesa privatizacije, gde je bilo lako reći „garantujem“, a onda sakriti zgrade, mašine, hiljade kvadrata u prospektu za privatizaciju, u Zakonu o javnim nabavkama, gde se takođe garantuje ispravnost i tačnost, a onda se utvrdi da postoje zloupotrebe, smatrala sam da zaista nije Vladi na štetu, nego joj je korist da dobije dokumenat kojim se dokazuje ispravnost podataka koji se iznose.
U obrazloženju za odbijanje amandmana dobijem od Vlade odgovor koji se svodi na sledeće: obrazac prijave, gde će biti sadržani elementi potrebni da ih popuni u obrascu prijave onaj ko podnosi zahtev, sadržaće kao obavezan elemenat izjavu o istinitosti i ispravnosti. Vlada naivno veruje da će na taj način biti obezbeđena neophodna sigurnost u pogledu istinitosti i ispravnosti, odnosno tačnosti podataka navedenih u prijavi.
Pitam vas, gospodo iz Vlade, a verovatno bi pitao i svaki oštroumni građanin, da li država od građanina, kada treba da ostvari neko pravo, traži dokaz da je platio porez ili kaže – ne, gospodine Petre Petroviću, dajte vi meni izjavu o istinitosti i tačnosti podatka da ste platili porez? Da li ovo deluje smešno? Ne dokaz da je neko platio porez, nego izjavu da jeste.
Da li država, kada je u pitanju zakonom propisano pravo na lečenje, na naknadu iz zdravstvenog i penzionog osiguranja, kaže – dajte mi izjavu kojom garantujete da je vaše zdravstveno stanje takvo i takvo, ili traži lekarsku dokumentaciju, potpisanu od strane ovlašćenih lica i ovlašćenog organa, pa čak traži lično prisustvo ljudi koji su u najtežem zdravstvenom stanju da bi se npr. komisija uverila da ti ljudi zaslužuju da dobiju lek pod povoljnijim uslovima, odnosno beneficiranoj ceni ili, ne daj bože, da ostvare pravo, zaista vrlo teško ostvarivao, na penziju, invalidsku ili bilo kakvu.
Za sve što država daje, ona traži da joj se dokumentuje dokazima koje potpisuje ovlašćeni i izdaju nadležni organi. Ali, u ovom slučaju, u slučaju privatizacije, u slučaju javnih nabavki, dovoljna je izjava da su podaci ispravni i tačni! Ni jedan jedini argument, ni jednu jedinu rečenicu neću reći, a neka građani procene kako se njihova i moja država ponaša i kome ide naruku propisujući ovakva pravila ponašanja.

Koristiću vreme predsednika Poslaničke grupe.
U članu 24, osnovnim tekstom zakona definisano je da onaj ko predsedava Nacionalnim savetom za regionalni razvoj, u stvari, bude ministar za regionalni razvoj, što smo mi amandmanom izmenili, jer ako predsednik Vlade predsedava tim nacionalnim savetom, onda se daje pravi značaj i samom tom savetu, ali i regionalnom razvoju, koji treba da doprinese boljem životu svih građana.
Rok od pet godina, na koji je definisan mandat članova, zaista je neprimeren, i mi smo ga izmenili na četiri godine, vezujući se za izborni ciklus onih koji su po funkciji članovi ovog organa. To što je ovim zakonom bilo predviđeno na koji rok se biraju, ali ne i način kako se razrešavaju članovi Saveta, govori o tome da se u ovoj vlasti zaista ne razmišlja o odgovornosti, o podnošenju ostavki ili razrešenju zbog neuspeha u radu. To samo govori da neki shvataju funkciju vlasti kao put, popeti se na neku vrstu vrha, ali ne i sići sa njega.

Član 29. reguliše nadležnosti, odnosno poslove koje će obavljati Nacionalna agencija.
Rekli smo da je Nacionalni savet jedna paradna institucija, koja treba da predstavi veliku brigu o regionalnom razvoju, ali će, u stvari, Nacionalna agencija, koja će naslediti Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća i preuzeti deo ljudi, opreme, sredstava i poslova iz dela Ministarstva za regionalni razvoj koji se bavi infrastrukturom, raditi poslove koji su pobrojani pod tačkama od 1. do 11. Neki se tiču zaista priče o regionalnom razvoju i potrebe da se određeni projekti pripreme i da se s njima konkuriše, iako ti poslovi nisu u ovoj državi mogli da budu urađeni, na primer, u 2007. godini, na primeren način, pa su nam odobreni krediti ostali nepovučeni. Podsećam na podatak iz završnog računa za 2007. godinu da smo blizu milion evra platili kamate na nepovučena sredstva, zato što nismo uspeli da uradimo prateće poslove.
Onda se pitam, zašto je Agencija sebi, pored poslova koji se tiču regionalnog razvoja, pridodala i poslove organizovanja i vršenja izdavačke delatnosti, pripremu i realizaciju programa edukacije instruktora i konsultanata za potrebe razvoja privrednih društava i preduzetništva i uzela da radi deo poslova koji pripadaju monopolu države, poput komorskog sistema, a to je izdavanje javnih isprava?
Ako neko sebe smatra sposobnim, nek izvoli, neka se izloži tržištu, pa neka proverimo i mi, a i oni sami, koliko su konkurentni, a ne da svi mi treba da budemo izloženi na tržištu po svojim kvalitetima, upornosti i radu na različit način, a neki uvek imaju da izdaju neke isprave za koje mora da se plati neka članarina, neki doprinos, koji autorima ovakvih zakona omogućava ugodan i lagodan život.
Ta praksa treba da prestane. Ono što je praksa koja mora u ovo vreme krize da prestane, to je sledeće.
Osnivamo nebrojano mnogo agencija koje su, u stvari, paradržavni organi koji vrše poslove koji su, inače, u nadležnosti Ministarstva i ministarstava i bankarskog sistema, a rađeni su na osnovu uredaba, poput raznovrsnih uredaba o subvencijama, ali je vrhunac cinizma sebi odrediti posao pripreme i realizacije, edukacije instruktora i konsultanata.
Građane ću podsetiti samo na licenciranje stečajnih upravnika, koji su, takođe, išli na posebne obuke i edukovali se, a onda su se u javnosti proslavili aferom o tome koliko su desetina hiljada evra sebi određivali kao naknadu za uspeh u stečajevima.
Zatim, licenciranje brokera, portfolio menadžera, po 4.000 evra se licence plaćaju za tu vrstu dokumenta, da ne kažem papira, da ne obezvredim znanje tih mladih ljudi koji su koristili razne prečice da do ovog posla dođu i da dobiju odabrane poslove u odabranim institucijama, a da pored toga neko uvek ima sigurnu zaradu koja kaplje u organizaciji ovih i ovakvih licenci, seminara, obučavanja, itd.
To je lekcija koju ste dobro naučili od stranih donatora, kasnije investitora, počev od prvog zajma Starateljskog fonda Svetske banke iz 2001. godine, gde je od 6.000.000, ne milijardi, 6.000.000 dolara – 3.950.000 vraćeno stranim konsultantima, a po međunarodnom ugovoru koji je ratifikovan na jednom ovakvom zasedanju u Saveznoj skupštini, septembra 2001. godine. Da li ste u stanju da shvatite pogubnost ovakvih nadležnosti, a krajnje je vreme da s tom praksom prekinete?

Ovi moji sugrađani iz Novog Sada nikako da nauče da akcentuju moje prezime – Tabaković.
Član 51. definiše prestanak rada Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, a početak rada Nacionalne agencije.
Međutim, nije to samo promeniti pločicu na vratima i istaći novu firmu.
Amandman sam podnela sa sledećim tekstom – da se na kraju odredaba koje definišu zatvaranje jedne, a početak rada druge, kada se steknu uslovi za to, to dopuni stavom da se zapisnici o primopredaji i popisna lista, koje će sačiniti u skladu sa stavom 3. ovog člana, biti sastavni deo završnog računa budžeta za 2009. godinu.
Znala sam da nećete odustati od namere da osnujete Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, ali sam želela da podsetim ovu vladu da nam ne dostavlja završne račune u kojima možemo da vidimo bilans stanja, bilans imovine, način gazdovanja sredstvima, novcem, bilans zaduživanja i efekat svega toga.
Mene, kao i sve građane, brine posebno lakoća premeštanja nadležnosti, lakoća odabira ljudi koje iz jedne agencije, organa uprave ili ministarstva ostavljate van radnog odnosa, premeštate negde drugde; po kojim kriterijumima ih preuzimate u neka nova ministarstva? To ste radili činom konstituisanja Vlade, spajanjem dva ministarstva i preuzimanjem dela nadležnosti.
Mislim da je zaista smislena i primerena jedna ovakva odredba, jer zahtev da dostavite završni račun nije besmislen. Deficit od 13 milijardi dinara u 2007. godini bio je suficit gospodina Dinkića, što znači – slabo mu je verovati.

Smatram da je reč o veoma važnom zakonu preko kojeg, verovatno zbog umora i sinoćnog rada do kasnih sati, mnoge kolege, prosto, žele da pređu, jednim delom zbog umora i vaše nerazumne žurbe da preko ovoga pređemo, a jednim delom i zbog toga što se težina ovakvih akata ne može sagledati u ovom trenutku.
Reč je o tome da govorimo o savremenim sredstvima tehnologije koja treba da pomognu ubrzanju procesa rada. Ono što želim da kažem jeste da treba da shvatimo da ovakva savremena sredstva tehnologije treba da posluže čoveku, a ne da čovek služi njima, ali se bojim da ponekad, u žaru predstavljanja zakona, autori, odnosno predlagači ili oni koji u ime Vlade ovde predstavljaju zakon ne znaju baš to da sagledaju.
Mi smo ovde imali juče ministra lokalne samouprave koji je, predstavljajući zakon o komunalnoj policiji, taj zakon smatrao važnijim od onoga čemu treba da posluži. I mnogi od ministara, možda, čak, mnogi od nas, kad uđemo u ovu salu, prosto, zaboravimo da se zakoni koje ovde donosimo tiču nekih živih ljudi i stvarnog života. Kada uđu ovde, mnogi ministri misle – moj zakon, moj predlog, moja stranka. Mnogi diskutanti i poslanici misle o tome kako da svojoj stranci doprinesu povećanje ugleda, poneko, čak, misli na birače, ali ja apelujem da u razgovoru o ovom zakonu i, ako je moguće, o svim ostalim zakonima, razgovaramo o svim našim građanima čiji smo mi predstavnici, bez obzira na to koga predstavljamo, i da iza ovih dokumenata vidimo stvarne situacije i žive ljude.
Hoću da govorim o jednom delu ovog zakona, a zove se vremenski žig. Hoću da govorim o tome šta je, u stvari, zloupotreba savremenih sredstava komunikacije u informacionim tehnologijama, ne kao nešto što ovaj zakon može da vidi u ovom trenutku, nego kao nešto što je ovaj zakon morao da vidi, zato što imamo iskustvo iz zloupotreba. Potrebno je da nam, makar u predstavljanju, gospođo Matić, kažete da li imate saglasnost svih ostalih organa koji će pomoći da zloupotrebe iz ovog zakona rešavamo na instancama koje se zovu sud i da rezultiraju efektom koji se zove pravda?
Znači, elektronski dokument, elektronski potpis, softver i hardver, tastature, miševi, sve to služi, znači, to je sredstvo da čovek ostvari kupoprodaju, da izvrši neku uslugu, da ne bude prevaren, da ne prevari druge i da na kraju to rezultira nekim pristojnim, komfornim i zadovoljnim životom svakog pojedinca, pa time i društva.
Ovo je nesporni cilj. Može neko da od zakona i sebe kao predlagača ne vidi čemu taj zakon služi, ali to što on ne vidi, ne znači da je u stvarnosti tako.
Hoću da podsetim na ono što svi rado žele da zaborave, a to je način na koji je u prodaji akcija Nacionalne štedionice grčkoj EFG banci napravljen ne sajber kriminal, nego zloupotreba informacionih tehnologija i savremenih sredstava trgovine akcijama.
Znači, nema govora o tome da ne govorim o temi, naprotiv, govorim da ovaj zakon ima dobru nameru i da u delu objašnjenja mogu da podržim to da elektronski dokument, kao takav, ne mora da ima čak ni potpis, jer veliki broj dokumenata koji nam već služe u poslovanju, pa i u sudskim procesima, u dokazivanju nekih zloupotreba, jesu bez potpisa – SMS poruke, računi koji se izdaju na računaru, oni nemaju potpise, prepiska između saradnika na poslu, u elektronskoj trgovini, takođe, nema potpis, ali jeste validan dokument.
Ono na šta želim da ukažem jeste da je, bez obzira na to što ste ovde definisali način, postupak upotrebe tog vremenskog žiga, ipak moguće da se zloupotreba desi, da se ta zloupotreba identifikuje, da se osudi onaj ko je tu zloupotrebu izvršio, ali na neprimeren način osudi i da se autori događaja unaprede i da danas u velikoj meri ti ljudi i dalje uređuju našu sudbinu.
Reč je o tri imena. Nikome se ne moram izvinjavati što ću pominjati ime brokerke Ane Lukić, njenog direktora Slavka Carića, koji je tada bio direktor u „Sinerdži kapitalu“, a koji je danas predsednik Izvršnog odbora „Erste banke“, i slučaj Nacionalne štedionice, nad kojom autorstvo on smatra zaslugom, a ja smatram da će jednoga dana, jer ne postoji savršen zločin, gospodin Dinkić, autor te ideje, odgovarati, ali ne samo on, nego i oni koji su mu omogućili da vlasništvo države spadne ispod 50% i da neko akcije Nacionalne štedionice, koje je kupovao po ceni od 150.000 dinara, zahvaljujući zloupotrebi informatičke tehnologije, proda Grčkoj banci po ceni od 670.000 dinara za akciju. Kad kažem – odgovaraće, to se Grčke banke neće ticati, to garantuje sigurnost uloga stranog ulagača. Oni su kupili akcije po regularnoj ceni.
Da preskočim detalj kako je Nacionalna štedionica formirana, to ću kasnije, ako mi bude vreme dozvolilo. Reći ću da su 1. aprila akcije Nacionalne štedionice došle na berzu sa cenom od 120.000 dinara po akciji. Način trgovine je bio Pi-Si (PC) metod, to je preovlađujuća cena. Ovo kažem, pošto ima i drugih načina. Šta je to Pi-Si metod?
Svaki broker je povezan on-lajn sa berzom, ima identifikacionu karticu i trguje iz svog ofisa. Ujutru u devet se ukucavaju kupovni nalozi za taj dan.
Možeš, na primer, da ukucaš, kao pojedinačni broker, 150.000 dinara za Nacionalnu štedionicu, ako imaš nameru, kažu brokeri, da ''biduješ'' po toj ceni. Ko prvi ukuca, ima prioritet u odnosu na ostale s istom cenom. Ko najviše ponudi – kupuje prvi. Zatim slede ostali, u obimu i po ceni po kojoj su bidovali. Može se ukucati i ta PC cena, što znači da kupuješ po ceni koja se postigne tog dana. Rizik je da neko ponudi nekoliko akcija u visini dozvoljene fluktuacije, plus - minus 20% dnevno, i da se ispostavi da je tog dana kupio preskupo.
Svakog dana u 11,55 časova, počinje tzv. blek aut, koji traje pet minuta. U tom periodu se vidi samo maksimalni i minimalni nalog i ne vidi se ta tzv. dubina naloga, pa postoji mogućnost da se izvrši korekcija ponude.
Znači, tehnički je sistem osmišljen da ne bude zloupotrebljen. Šta se dešava? Pod tim uslovima može da se desi da neko i popuni PC nalog, ali da se izbegne zloupotreba, ako prvi u devet sati daš taj PC nalog, sigurno kupuješ.
E, sad, brokerska kuća ''Sinerdži kapital'', čiji je tada vlasnik bio Nikola Živanović, onaj koji je započeo stečaj, likvidaciju Beogradske banke i jedan od ključnih, ona crvena nit koja se provlačila sve vreme u ovoj nazovisavršenoj pljački Nacionalne štedionice, a bio je svojevremeno i viceguverner kod gospodina Dinkića, za koga je on izjavljivao da ga, u stvari, ne poznaje, bio je korporativni agent Nacionalne.
Kucanje naloga o kojem govorim, i to po preovlađujućoj ceni, podrazumeva neko vreme. Čak i da deo naloga pripremite unapred, ukucavanje naloga ipak zahteva vreme ukucavanja podataka za taj dan. Ima onih koji su vešti i brzi i mogu da te podatke ubace za sedam do osam sekundi. Sve ovo naglašavam, jer je bitno vreme, da prioritet imaju oni koji ujutru u devet ukucaju prvi, jer se sve to registruje u tom tzv. eksportu berze, pre svega, vreme, i to precizno u sekundu.
Ispostavilo se, molim za vašu pažnju, da je ''Sinerdži'' ujutru davao taj PC nalog da kupuje po bilo kojoj ceni i sve što se pojavi i uspevali su da ukucaju nalog za neverovatnih, fantastičnih 1,7 sekundi. To jeste naučna fantastika i kasnije se utvrdilo da je primenjen poseban softver kojim se zaustavljalo vreme. Žig vremena, da li omogućuje ovakvu zloupotrebu zaustavljanja vremena na svom kompjuteru, jer ispada da su svi nalozi dati u devet časova za 1,7 sekundi.
Primenom tog metoda, ispostavilo se da nekoliko prvih dana trgovanja u aprilu nikada niko sem ''Sinerdžija'', znači, to je trajalo, nije uspeo da kupi akcije Nacionalne štedionice. Pošto je krenula istraga, kažem, nema savršene pljačke, broker ''Sinerdžija'', ali i direktor, priznali su šta su radili.
Na veliko iznenađenje svih, Komisija za hartije od vrednosti, koja ima mandat da izriče kazne, nije zatvorila kuću ''Sinerdži'', već je samo kaznila brokera Anu Lukić (pretpostavljam da je taj trošak njenih godinu dana suspenzije i nerada uračunat u cenu prihoda onih koji su ovo zamislili, jer je preko njene kartice rađeno, a ne znamo da li je ona i radila), sa zabranom obavljanja posla do jedne godine.
Direktor Slavko Carić, koji je, inače, priznao, uopšte nije kažnjen, a po izjavi Ane Lukić, u bitnim nalozima i u bitnim slučajevima, direktor asistira. Dokaz za asistiranje i unos naloga čak je detaljno objašnjen.
Na sajtu Berze možete da nađete ovo rešenje koje ću vam u detaljima prikazati, da je on mogao da ukucava, da pritisne dve tipke i pomogne da se ostvari ova fantastična brzina, ali je ispalo da je nedokaziva, odnosno nemoguća, i da je reč o zloupotrebi. Taj gospodin koji je priznao nije kažnjen i imate prilike da ga vidite na mestu predsednika izvršnog odbora Erste banke.
Zanimljivo je da je za sličnu zloupotrebu brokerska kuća ''Senzal'' bila kažnjena, mislim da je bilo dva meseca zabrane rada, zbog sličnog postupanja kod "Knjaza Miloša", ne iste primene metoda, ali propusta u radu, i "Ilirika", sa šest meseci, zbog slučaja "Toze Markovića" iz Kikinde.
Inače, ono što želim da naglasim, govorim pažljivo i precizno da uđe u zapisnik i u stenogram, u Zapadnoj Evropi, u Evropi čiji član želimo da budemo po kriterijumima, a ne po geografskom pripadanju, za ovakve propuste se robija više godina, odlazi u zatvor, oduzima stečajna imovina, a u toj Americi, u kojoj su kontrolni mehanizmi i regulatorna tela zakazala, ovakav se slučaj ne bi mogao desiti. Ali, kao i sve, tako se i ovo primenjuje selektivno.
Podsećam da je tada bio, a i danas je, predsednik komisije koja je ovako nedopustivo blagom kaznom kaznila brokera, a ne i kuću, ne i direktora, gospodin Milko Štimac, takođe, kadar G17.
Sve vreme priče o razvoju finansijskog tržišta kapitala, nerazumnih popuštanja u regulativi, da nam se razvijaju investicioni fondovi, da im sve zabrane ukinemo, da bi povezana lica što bolje mogla da zloupotrebljavaju i tržište i renome investicionih fondova, u kojima se potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, čak, pravi da ne razume razliku između štediše i ulagača u investicione fondove, želeći da promoviše finansijsko tržište, mi urušavamo renome finansijskog tržišta i države time što ne kažnjavamo ovakve slučajeve.
Za one koji nisu imali prilike da čuju tu našu konverzaciju, jer je bila emitovana negde u pola četiri noću, ponoviću da nijednu reč odbrane za ovakvo labavljenje regulative za investicione fondove gospodin Đelić nije imao, ali je rekao da je to štednja.
Upozoreno je da to jesu ulagači u fondove koji, želeći da idu na rizik od 30% zarade, moraju da snose i rizik gubitka, ali da mi kao društvo ne treba da promovišemo tu vrstu finansijskog tržišta na ovako neprimeren način, kako smo to uradili Predlogom zakona o investicionim fondovima, već da promovišemo štednju za koju banke dobijaju licence od Narodne banke, predmet su kontrole i sigurnost i ulaganje građana, gde su kamate znatno niže, ali treba da budu dovoljno niske da bi, kao ulazna cena troška za kredit koji se iz štednje daje, bili podnošljivi ovoj privredi i ovoj državi, a ne da se poslovne banke i od štednje koju prikupe bave trgovinom hartijama od vrednosti i rep operacijama s Narodnom bankom, odnosno državom, jer je to najsigurnije.
Na kraju, onaj ko je akcije kupovao po 120 i 150.000 dinara, prodao ih je EFG-u po 670.000 za akciju. Koliko su pojedinci, autori projekta, a ostali su privatnici, zaradili u projektu Nacionalne štedionice, postoje precizni podaci, ali postoji i ono što želite da se zaboravi – da je Nacionalna štedionica stvorena na likvidiranim bankama, na prostoru mrskog nam pokojnika SDK, koji je imao najrašireniju mrežu i u kojoj, znači, vrednost ove akcije nije ostvarena zbog toga što je nju vodio Nikola Živanović, ne znam ko, nego zato što je dobila da radi ekskluzivan posao isplate stare devizne štednje, siguran posao, za koji se tvrdilo da niko nije hteo da ga radi, a imamo podatke direktora koji tvrde da nisu ni dobili upite direktora banaka, a bili su spremni da preuzmu i da rade ovaj posao.
Znači, ovoliku zaradu nije niko omogućio svojom genijalnošću, na to upozoravam, ni sopstvenim ulaganjem znanja, inovacije, niti je rođen pod srećnom zvezdom, nego na zloupotrebi imovine likvidiranih banaka, potrebe da se povrati poverenje građana na isplati stare devizne štednje, koja se isplaćuje iz budžeta Republike Srbije, iz privatizacije u kojoj su oštećeni mnogi mali akcionari i mnogi građani, a upotrebnom savremenih sredstava tehnologije.
Za vas i sve građane, reći ću da mogu na sajtu Berze da pogledaju rešenje kojim se suspenduje Ana Lukić na godinu dana i kojim se precizno utvrđuje način zloupotrebe softverskog sistema zaustavljanja vremena, gde je, čak, kao dokazni postupak korišćeno i donošenje opreme, da se dokaže da jeste reč o tehnološkom kriminalu, koji nije kažnjen na adekvatan način.
Ne kažem da vi u ovom vašem zakonu treba da odmerite kaznu, ali kada predlažete ovaj zakon, mi donosimo sve zakone, a Vlada predlaže gotovo sve, treba da postoji koordinacija zakona, organa i institucija koje će ovo primereno kazniti i neće dozvoliti da se nešto ovako ikada ponovi, da jedan zaradi, nekoliko zaradi, a da svi izgubimo. Glasaćemo, normalno, protiv, ne zbog same sadržine i rešenja u zakonu, nego zbog onog o čemu sam vam danas govorila.

Zahvaljujem. Kao što sam obećala, ja ću u nastavku svog izlaganja u vezi sa zakonom o elektronskom dokumentu, na primeru Nacionalne štedionice, dokazivati potrebu da jedan ovakav zakon postoji, ali da ne bude mrtvo slovo na papiru, koje u primeni nema mogućnost dokazivanja potrebe da postoji, time što će biti realizovan njegov cilj. Sva savremena sredstva komunikacije u informacionim tehnologijama, u bilo kojoj industriji, svode se na neku tradicionalnu uslugu. Znači, automobil kao automobil ima svrhu toga što je izumljen, što se usavršava, a usluga je tradicionalno jedna te ista, da se čovek preveze s jednog mesta na drugo, da ode da poseti roditelje, da obavi kupovinu i da odveze svoje dete u obdanište.
Nijedan od ovih zakona koje donosite nema svrhu da se neki od ministara pohvali učinkom u prvih 100 dana Vlade i da kaže – doneo sam pet zakona, nego da u praktičnoj primeni ovaj i bilo koji zakon rezultira ne zloupotrebom nekih javnih sredstava, nego sprečavanjem zloupotrebe javnih sredstava, makar na način kako se to nije uradilo u slučaju Nacionalne štedionice, već naprotiv.
Govorila sam kako su se u 2005. godini, u maju, junu, dešavale na Beogradskoj berzi zloupotrebe tehnoloških dostignuća, primenom softvera koji se zove ''zaustavljanje vremena'', kada su pojedinci akciju stečenu po ceni od 120 do 150 hiljada uspeli da prodaju Grčkoj banci po ceni od 670 hiljada dinara po jednoj akciji.
Da ponovim, Grčka banka nije kupila tuđe i njena sigurnost je nesporna. Grčka banka je platila skupo, i to neki nazivaju svojim umećem, a mi, odgovorni građani i predstavnici građana, nećemo prestati da ukazujemo na način kako je do toga došlo.
Iako je 2005. godine obavljena ta transakcija, za koju je Komisija za hartije od vrednosti utvrdila da je nezakonita i odredila je preblagu kaznu, koja nije primerena težini dela, cilju promovisanja finansijskog tržišta, borbi protiv korupcije, apsolutno ničemu, sem što je primerena očuvanju interesa saradnika i prijatelja koji su se na ovom poslu obogatili, a zloupotrebljavajući savremena sredstva informacionih tehnologija, čudim se kako ste mogli da u članu 4, kao potpuno novu formulaciju, napišete – elektronskom dokumentu se ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zato što je u elektronskom obliku?
Evo, iz onog rešenja koje sam vam čitala, koje je donela Beogradska berza 2. avgusta 2005. godine, kaže se da Komisija nije prihvatila navode odbrane kojima se osporava priloženi dokaz, elektronski zapis snimaka unetog zapisa, u smislu očitavanja vremena na ekranu, prihvativši obrazloženje u dodatnom dostavljenom dokumentu.
Znači, već 2005. godine je ono što je dostignuće ovog zakona bilo primenjeno, nije osporeno da je elektronski zapis dokaz, pa se ispostavilo da je sada takav dokaz, u saradnji s drugim organima koji predstavljaju istu državu, možda drugu stranku, problem, pa je to taj nesklad koji nam smeta da funkcionišemo ne savršeno, nego pristojno kao država i da sprečavamo negativne pojave.
Želim da kažem da su tada optuženi, kasnije i dokazano krivi za zloupotrebu softverskog sistema, Ana Lukić i gospodin Slavko Carić, izjavljivali da su kao članovi Berze i ona kao broker ukazali da smatraju da dostavljeni dokaz uz zahtev, video zapis, ne može biti dokaz bilo kakve zloupotrebe, jer se na njemu može sagledati samo to da je nakon mogućnosti unosa naloga, u tačno 9 sati, kada počinje trgovanje, vreme blokirano i automatski prebačeno na 9.05. Takođe, u pisanom izjašnjavanju, gde su gospoda ostala pri istoj izjavi, tvrdi da nisu korišćena bilo kakva druga sredstva kojima bi se dokazivala njihova krivica.
Međutim, konstatovano je da je, bez obzira na to vreme zaustavljenog vremenskog podatka, znači, na zaustavljanje vremena unosa naloga, elektronski zapis na kome je evidentiran unos predmetnog naloga, u stvari, razlikovan od ostalih elektronskih zapisa drugih naloga koji su uzeti kao uzorak i dostavljeni kao dokaz. Kod drugih pojedinačnih naloga je jasno vidljivo kako su se sukcesivno, kontinuirano unosili dalji nalozi, dok su se kod ovog kod koga je zaustavljeno vreme istovremeno evidentirali svi uneti nalozi.
Ukazalo se, u tom postupku dokazivanje krivice gospode, da je prilikom unosa naloga korišćeno sredstvo, to je cilj zbog kojeg vam govorim o konkretnom slučaju, koji ilustruje nesavršenost ne samo ovog zakona i primenu ovih tehnologija, nego i nedostatak želje vlasti da i kada ima dokaze primereno kazni krivca, jer je ta kazna najbolji instrument očuvanja od budućih prekršaja zakona i zloupotreba.
Prilikom unosa tog predmetnog naloga, korišćeno je sredstvo koje je memorisane podatke o elementima naloga, ono – dan unosa, cena itd., istovremeno učitalo u taj sistem Beleks, pa se istovremeno i pojavio kao svi nalozi dati odjednom, tako da je konstatovano, prilikom izvođenja dokaza za ovaj slučaj, da na tom sačinjenom snimku unosa naloga, prilikom unosa elemenata nije, u stvari, evidentirano kontinuirano unošenje naloga po poljima koja je trebalo da budu uneta. Na kraju je konstatovano da je zaista nemoguće da se ti nalozi unose u vremenskom trajanju od 1.7 sekundi, što je dokazano prilikom provere i dokaznog postupka, čak su donosili tastaturu, miša i pratili brzinu pokreta brokera Ane Lukić koja je to radila, i bilo je očigledno da se na ekranu nije promenila vrsta naloga, jer je ona selektovana u crnoj boji kada se daje nalog za kupovinu, a kada se odobrava vrednost kupovnog naloga, ona je plave boje.
Razlikovanje crvene i plave boje nije stvar daltoniste koji unosi naloge, nego je stvar zakona, koji mora biti poštovan.
Drskost da se ovako nešto preduzme i uradi, koja je konstatovana 2. septembra 2005. godine i još uvek stoji detaljni prikaz na osnovu kojeg je osporen nalog na kome se ovo očigledno vidi, zahteva da se postavi sledeće pitanje – koliko je ovakvih i sličnih naloga neotkriveno?
Koliko je autora ovakvih i sličnih radnji u onim ljudima koji su sa berza dolazili da 2000. godine krenu da menjaju ovu Srbiju, a mnogo je berzanskih stručnjaka, od kojih je prvi gospodin Nikola Živanović, koji je ta crvena nit koja se provlači od trenutka odluke da se likvidiraju četiri velike banke, do trenutka kada je, vi tvrdite – konačno, a ja tvrdim – privremeno zatvorena priča o pljački veka, koja nije savršena, a zove se Nacionalna štedionica.
Npr, imali smo još jednog stručnjaka za berze, Nika Đivanovića koji je završio kao kupac bioskopa po Beogradu, ali koji je ovakve transakcije i svoja znanja pokupljena na berzama u inostranstvu vrlo zdušno stavljao na korišćenje svojim prijateljima iz G 17, koji još uvek vode glavnu reč u svemu onome što jeste prodaja, preprodaja, čuvanje novca, deljenja novca od subvencija, pa unazad do Trezora, do gazdovanja sredstvima od privatizacije i do agencije koja je prihvatala prospekte o prodaji, u kojima je moglo da se desi da ne budu prikazane hiljade kvadrata poslovnog prostora.
"Komgrap" je aktuelan, četiri hiljade kvadrata poslovnog prostora u Beogradu, kao da je balon od sapunice sa finansijskog tržišta, a ne zgrada od tvrdog materijala, ne vidi se. Prospekte za privatizaciju je prihvatala ta agencija, u kojoj su, u krugu ovih i ovakvih stručnjaka, mogle da se izgube, zature i ne vide mašine koje se vode u registrima kao nepokretnosti, zbog svoje vrednosti i značaja, mogle su da se falsifikuju popisne liste i da ih potpisuju neovlašćena lica, da se sakriva deo imovine, da se ''tuneluje'' vrednost preduzeća, kako se to kaže u krugovima koji su vam bliski, a da za to niko ne odgovara, zato što su ti i takvi zakoni sadržali odredbu da za istinitost navoda podnetih u prijavi odgovara podnosilac prijave.
Jednu takvu formulaciju pokušavate i danas da ubacite u zakon o kontroli državne pomoći, a svaki od nas pojedinačno mora, kad dete šalje na ekskurziju, bez obzira na to koje obaveze ima, da li je bolestan, da ode i na šalteru gradske uprave ili suda overi potpis kojim garantuje da snosi troškove kao zaposleno lice za putovanje svog deteta u inostranstvo. Moramo da dokazujemo autentičnost svog roditeljstva potpisom, radnom knjižicom i finansijskim sredstvima, kada nam dete odlazi na ekskurziju, a oni koji državnu i društvenu imovinu, još takva postoji, sakrivaju, preprodaju, nisu dužni da vam podnesu dokaz da su ovlašćena lica za predstavljanje izabrana na regularnim organima i nisu dužni da to dokumentuju overenim izvodima iz dokumenata, ako su veliki, zato što vi to od njih ne tražite i zato što nijedna takva rečenica u zakonu nije slučajna, nego potpuno namerno napisana, da se izgubi direktni kontakt s odgovornošću, da se čovek koji je to dozvolio i koji je primio takav nekvalitetan dokument sutra može pravdati da je za zakonitost, osnovanost i tačnost podataka odgovarao onaj koji je podneo dokument.
Da li je taj danas negde u inostranstvu, na nekim ostrvima, kao što npr. ne znamo u kom se delu sveta nalazi gospođa Vesna Džinić, iz kojih razloga je iz inostranstva podnela ostavku, to su pitanja za koja odgovore neću da insinuiram, niti treba da ostanu predmet samo ove rasprave, ali ovde se rasprava pokreće, a finalizacija pitanja koja postavljam na ovaj način mora da bude u sudu i u nadležnim organima.
Takvu formulaciju imate i u Zakonu o javnim nabavkama, gde vam Javne nabavke, organ koji je nadležan za sprovođenje, daje saglasnost na neku prečicu, ili na kraći postupak, ali lepo kaže – vi odgovarate za tačnost navoda.
Šta će nama organ koji treba da kaže – može ili ne može, a da onda kaže – vi odgovarate, a ima usput zgradu, zaposlene, troškove u budžetu za putovanja, za obuku, za službeno vozilo, za softverske programe, za kompjutersku opremu i sve ostalo što pripada, kao i u jednoj od 105 agencija, kojih je bilo 102, tri smo ustanovili zakonom usvojenim pre nekoliko nedelja?!
Da li je to princip funkcionisanja u kojem, gospodine Novakoviću, kažete za pravo na repliku, u primeni Poslovnika – procenjujem da vam ne pripada, a iza toga se izvuku reči – ja se pitam i ja ne dam?
Ne mogu tako zakoni da budu formulisani, čak ni Poslovnik. Ne može da piše redosled prijavljivanja, kao što kaže kolega, da se ne kaže da li je on elektronski, pa ga vi vidite ili ne, ili je on na pisanom obrascu koji ste vi propisali, ili ga mi pišemo, jer ta i takva formulacija nije samo, ali i jeste odraz površnosti. Ona je odraz svesne namere da se tamo gde nema preciznog uputstva pojavljuje tumačenje onog ko odlučuje, da se pojavljuje pravilnik ili instrukcija na koju će uticati zainteresovane grupe, koje će, da bi do vas došle, da koriste prečice i da preskoče prepreke, koristeći poznate prečice koje se zovu – korupcija, a koje mi kao društvo moramo da izbegnemo preciznom i jasnom formulacijom i prihvatanjem dobre namere od nas koji vam primedbe na ovakve zakone dajemo.
Ne možete se blokirati onog istog trenutka kada vam kažemo da formulacija zakona nije dobra i dovoljna. Vi to doživljavate kao udarac na vaš lični integritet, jer ste se poistovetili sa Vladom i državom, pa kažete – moje ministarstvo, moj zakon.
Ne mislim na vas, gospođo, lično, uopšte, principijelno na sve ministre. Kažu – moj zakon, moje ministarstvo. Kada im date primedbu na zakon, kao da ste im udarili na ličnost, na privatnu imovinu, na kućnog ljubimca, na kuću.
To nije odgovoran odnos prema građanima. To je jedna vrsta nedopustivog samoljublja, gde ne čujete dobronamernu primedbu onoga koji je danas na strani opozicije, a vi na strani vlasti, ali ništa nije doveka i treba ostati otvoren za primedbe kojima menjamo zakone, a koji su u interesu svih građana, kojima mi dugujemo ne dobronamernost, ne dobre želje, nego im dugujemo dobre zakone, njihovu primenu u praksi, dugujemo im da kaznimo krivce koji krše zakone.
U tom smislu, očekujemo od vas da ovaj zakon ne bude ono čime ćete se hvaliti, da ste doneli jedan od zakona, gde 2009. godine zakonom formulišete ono što je definisano i kažnjeno, ali nedovoljno jako, već 2005. godine, već da računate da u ovom društvu postoje oni koji o informacionim tehnologijama još ne znaju dovoljno, ali će naučiti, ali i da ima onih koji znaju da pročitaju ovakve odluke i ovakve mahinacije o kojima govorim kada je Nacionalna štedionica u pitanju. Iznad svega, da znate da ima nas koji ćemo na ovakve pojave ukazivati.
Ako je gospodin Đelić zaboravio kako je bio protivnik pretvaranja jedne državne kuće, koja se zvala Nacionalna štedionica, u privatnu, zato što je međusobna i zajednička korist ono što spaja ljude, bez obzira na to u kojim se strankama ZES-a, juče DOS-a, nalaze, to za nas nije dovoljan razlog da ćutimo. Naprotiv, razlog je više da vam ne omogućavamo da donošenjem ovakvih zakona, koji nisu dovoljno dobri, nastavite da radite ono što nije dobro, nego da čujete primedbe i potrudite se da Vlada funkcioniše kao tim, jer Vlada jeste jedan organizam i savršen zakon vam ništa ne vredi ako nemamo sudstvo koje će, kad se on krši, moći da ovaj zakon prevede u pravdu za građane.
Molim vas da iza ovih zakona vidite žive ljude na koje se ovaj zakon odnosi i da vidite čestite, dobronamerne poslanike, koji vam pomažu da u interesu građana ovi zakoni budu još bolji.

Gospođo predsedavajuća, pravo da govorim o ovom amandmanu koristim trošeći vreme Poslaničke grupe, a želim i da vama postavim pitanje.
Maločas ste rekli da odgovor gospođe Kalanović od četiri i po minuta uzlazi u vreme poslaničke grupe od tri sata i nešto. Gde ste to pročitali? Rekli ste tako, možda se niste jasno izrazili.

Znate šta želim da vas pitam.

Nemojte da trošite vreme, molim vas.

Zahvaljujem. Nije problem, izvinjavam se, čitanje, problem je praćenje sednice i jedno pitanje. Da li mogu večeras da znam, kao majka koja ima troje dece i treba da putuje za Novi Sad, dokle planiramo noćas da radimo, s obzirom na ovakav način rada, čitanje Poslovnika koji odlično znamo, stenograma, objašnjenja, itd.? Da li biste mogli da nas udostojite odgovora na to pitanje?

Prvo ću da komentarišem rešenje člana 5, a onda neću propustiti da komentarišem i to što u ovo doba raspravljamo. Možda je, čak, bolje prvo o načinu rada.
Zaista ne znam da li je i zbog čega toliko važno da noćas završimo raspravu o 362 amandmana, jer sinoć smo radili u ovoj sali do 22 sata, a mnogi od nas putuju po 100 i 200 kilometara do svojih kuća i ujutru dolaze ponovo. Bili smo tu na vreme, radili čitav dan i raspravu o amandmanima na ovaj zakon počeli u 17 časova, čekajući mišljenje Vlade. Osećam se kao na nekom sportskom borilištu, gde se prolazno vreme saopštava posle izlaganja svakog poslanika, a imali smo praksu da pitamo kada nas to interesuje.
Možda će neko i da oda priznanje onima koji ovako večeras vode ovu sednicu, možda će se ovo zvati i pobeda u trci s vremenom, ali se pitam – da li postoji jedna osoba u ovoj sali koja je spremna da podnese odgovornost za one koji voze sami, tako umorni, radeći u kontinuitetu, danas je petak, radni dan ili neradni, postalo je pravilo, a ne izuzetak, da se, ne daj Bože, nekom od poslanika nešto desi.
Gospođa Zlata Đerić je otišla jer mora da vozi 200 kilometara do Sombora. Moj kolega Oto Kišmarton kaže – imam dva sina, putujem do Kikinde dva sata, moram da idem. Mnogi neće da ih pominjem, jer na to nemam pravo, a u istoj su takvoj situaciji. Meni moja deca nisu dala da jutros vozim kola, doći će po mene. Gospođa Čomić mi je saopštila da će to biti negde oko 24 časa, jer gospođa Kalanović verovatno neće koristiti svoje vreme da odgovara, da ne ostanemo do 03 časa, jer s ovih 12 i vašim odgovaranjem na pitanja bilo bi 03 ujutru.
Razmislite o tome na koji način doprinosite dostojanstvu ovog doma, razmišljajte o bezbednosti nas koji odgovorno radimo svoj posao i o tome koliko to ide u prilog ovom zakonu i koliko vladajuća koalicija za ovo snosi odgovornost. Nisu mi potrebni ni komentari, ni odgovori, jer nisam ništa pitala. Imam pravo da ovo saopštim.
Kada je reč o članu 5, na njega nismo uložili amandman kao stranka, kao poslanički klub, zato što postoje stvari koje ne možete da ispravite bilo kakvom amandmanskom intervencijom.
Kad vam je definisan region Vojvodine, region KiM-a, kao autonomije za koje se lepo reklo da se neće zadirati u njihov položaj i način ostvarivanja prava, to možete da prihvatite, ali u ime čega imate definisana, samo kao naziv, četiri regiona – zapadni, istočni, centralni i južni, a da uopšte ne znate koje opštine im pripadaju?
Pripremajući se za ova zasedanja, verujte da ne stižem ni da otvorim te novine u kojima su iscrtane karte. Očekujem, kao poslanik, da od Skupštine i stručnih službi i predlagača dobijem, ako treba, kartu uz ovaj materijal. Ne, dobili smo spisak na kraju teksta, gde su dati po tačkama, kao pregled propisa, 22 pravilnika, uredaba, strategija, metodologija, odluka, koji će biti doneti.
Usvajamo zakon za koji tek treba definisati i kartu, navodnu, koja će obuhvatiti statistički samo regione koji će da vežbaju, doslovce, strategije, da vežbaju upravljanje sobom do 2020. godine, kada će moći da razvijaju unutrašnje administrativne potencijale a, bogami, vrlo moguće i izbore za neki nov način upravljanja sobom i regionima kao državama.
Da li ste zabeležili, gospođo Kalanović, koliko je puta večeras pomenuto naše istorijsko sećanje, na kojem smo porasli, o drobljenju carstva i podeli? Da li je iko vodio računa o pomodarstvu stvaranja regiona, kako vi tvrdite, sredstva za ujednačavanje regionalnih razlika? To pominjanje nije bilo neprimereno, može mi se smejati neko ko ne voli epsku poeziju, jer je utemeljeno u našoj tradiciji da razdvajanje ne donosi dobro.
Podsetiću vas i da sva savremena naučna istraživanja govore o tome da ujednačavanje regionalnih razlika putem regiona ne donosi efekat.
Od 20. januara 1949. godine, kada je prvi put Hari Truman, u pristupnom govoru, upotrebio termin ''nerazvijeno područje'' za južnu hemisferu, Sever je počeo na vrlo arogantan način da pomaže nerazvijenom Jugu, a nerazvijeni Jug je počeo da se sažaljeva. Od tada do danas, ideja razvoja je pokazala da nije orijentir koji ujednačava regionalne razlike, a kamoli da vodi napred. Ta ideja je u ruševinama, iako mi pokušavamo još uvek da gledamo u to kao u svetionik, jer jedna Poljska, koja je 1995. godine imala slučaj da njenih pet istočnih regiona učestvuje u BDP-u s nekih 18%, u prošloj godini je stvaralo 15,3% BDP-a.
Nije to izuzetak koji potvrđuje pravilo da regioni doprinose razvoju. Regionalne razlike, koje nisu ispravljane ovakvim načinom ujednačavanja regionalnih razlika, imate i u Mađarskoj, i veće su nego u Poljskoj, a još su veće u Belgiji, koja ima isti ovakav princip rada.
Zašto nam to niste naveli kao uporednu praksu, što je, inače, način kako nam se predstavljaju zakoni? Zašto ne kažete da u dostizanju razvoja na ovakav način uvek brže napreduju razvijeni od nerazvijenih?
Podatak je da su 1960. godine zemlje Severa bile 20 puta bogatije od Juga. Godine 1980, ta razlika se uvećala za 46 puta. Nije improvizacija, nije insinuacija, to su podaci.
Kada ste nam dali, čak, i ovakvu jezičku formulaciju regiona, da li ste se rukovodili podacima, koje evidentno imate, da Vojvodina učestvuje sa 27% u stanovništvu i sa 26% u isplaćenim zaradama i penzijama, govorim o podacima iz ove godine, za period januar – april, i da ta Vojvodina nije homogena? Čak i oni, a prezentovao ih je gospodin Jelko Kacin, dolaskom krajem prošle godine, koji pomažu da se regionalizacija, mi ne želimo, ali oni vam pomažu da se ona ostvari, ne kao regionalni razvoj, ujednačavanje regionalnih razvoja, što je legitiman cilj, tvrde da Vojvodinu treba podeliti na tri regiona. Da li se to poklapa s našim istorijskim regionima, oblastima Srem, Banat i Bačka, nije važno. Ali, to ovde ne stoji.
Govorite o geografskoj podeli. Te geografske podele unutar regiona su prosto besmislene, jer mi nemamo kvalitetne regionalne saobraćajnice koje bi povezale npr. Zaječar, Požarevac, Novi Pazar, Priboj, Šabac. To je prvo što treba da uradimo, a da onda crtamo i objavljujemo te karte samo statističkih regiona u okviru jedinstvene države Srbije, s jakom republičkom vlašću, Vladom, organima i lokalnom samoupravom, bez posrednih kolena prenosa novca i ovlašćenja.
Beograd, po ovim podacima, učestvuje sa 21% u stanovništvu i sa 36% u dohocima. Ostalih 5 regiona, sa 52% u stanovništvu i samo 38% u dohocima. Ako znamo, istorijski i empirijski je dokazano, da se razvijeni razvijaju mnogostruko brže nego što napreduju nerazvijeni, da li, u ovakvom odnosu snaga, ostalih pet regiona imaju bilo kakvu perspektivu? Jer, to liči na onu asimetričnu državu, zaista, mnogo liči. Razbijanje na pet regiona znači dodatno upropašćavanje njihovih mogućnosti za razvoj, jer oni nemaju kapaciteta ni potencijala da se upoređuju s Beogradom i Vojvodinom.
Ne može da se kaže da ovakva definicija ima dobru nameru, jer će ona proizvesti još veće razlike od postojećih. Kažu da je put do pakla popločan dobrim namerama; ovo jeste jedan od dokaza za to.
Legitiman cilj je da radimo na ujednačavanju regionalnih razlika u razvoju, da se bavimo depopulacijom, oživljavanjem napuštenih krajeva.
To je, pre svega, potreba da stvaramo uslove za izbeglice u sopstvenoj zemlji, uhvaćene u zamci razvoja između njive i fabrike, između sela i grada, u kojima ne da nisu uspeli zato što nisu bili sposobni, nego zato što je neko osmišljavao njihov razvoj, tretirajući ovo područje ovde zgodnim za eksperimentisanje; danas oni nemaju gde da se vrate, zato što su u ovom i ovakvom razvoju prestali da budu poljoprivredni proizvođači koji proizvode čak i sopstveno seme. Oni sve moraju da kupe, a mi o tome nismo razmišljali kao država, mi smo se povodili za tuđim primerima i danas došli do toga da hoćemo na neuspešan, neostvaren način, znači, ne možete da nas nagovorite na dobre rezultate, ne možete, jer ovakav koncept nema rezultata.
Ako postoji bilo šta od onog što se zove svest da je ovaj zakon loš. kao i odgovornost jedne vlasti koja ispred sebe nema jedino aroganciju, jasnu vlast, iz moje funkcije proističe da sam u pravu, molim vas da povučete ovaj zakon iz procedure.