U okviru vremena poslaničke grupe, a i kao zamenik predsednika poslaničke grupe... (Ne čuje se, mikrofon nije uključen).
U predlogu teksta u članu 14a definišu se prava prenosa osnivačkih prava i član 83. stav 1. Ustava Republike Srbije...(ne čuje se)

To je najavljeno vreme da nećemo biti u prenosu. Mene ne čudi, mene ne dekoncentriše ovo krčanje ovde, ali s obzirom na jučerašnji incident sa krađom vremena, mene zaista ništa više ne može da iznenadi, a čime ćete se vi iznenađivati, imaćemo već prilike da vidimo.
Samo me zanima sudbina vremena u kojem sam govorila, a nisu me čule kolege. Hoće li propasti svet ako mi dozvolite da kao novo vreme to koristim ili ću na uštrb vremena ovlašćenog?

To što trenutno nema prenosa, očekujem da će odloženog prenosa biti. Svrha našeg angažovanja i govorenja u ovoj skupštini jeste upravo da građani čuju ono što nemaju prilike da čuju na drugom mestu.
Koliko će to biti otežano usvajanjem ovog zakona ne mogu ni da pretpostavim odgovorno jer nemam tekst koji je Vlada na kraju ovde nama dala kao predlog, jer je on u jednoj meri i nekoliko članova suštinski izmenjen amandmanima Vlade kao predlagača. Takođe ne znam šta je od amandmana ostalih poslanika usvojeno ili odbijeno.
Tako da se unapred izvinjavam građanima što možda pričam o nečemu što možda nije predmet zakona, a nije moja krivica, već je dokaz ozbiljnosti tj. neozbiljnosti Vlade kao predlagača.
Sve u svemu član 14. tretira prenošenje prava, osnivačkih prava javnih glasila na neka druga lica. Amandman koji je podneo moj kolega Gojko Radić tiče se upisa u registar javnih glasila.
Za obaveštenje javnosti, vi ste amandman mog kolege Gojka Radića ugradili u svoj amandman br. 1, i to u stavu 2, gde ste posle toga „da javno glasilo može osnivati domaće pravno lice“ dodali rečenicu „da se javno glasilo upisuje u registar javnih glasila“.
To ste bili propustili da rešite zakonom i mogu reći da je ovaj amandman delimično usvojen.
Ali, ono što je nezamislivo, zaista moram da ponovim zbog kolega i tehničkih problema u prenosu, neka mi ne zamere što ću opet reći, ali je nezamislivo da vi u Predlogu teksta zakona dajete neustavnu odredbu.
Član 83. stav 1. Ustava kaže da se „zabrana prava raspolaganja iz privredne delatnosti ne može se ničim ograničiti“. Vi je kršite, vi zabranjujete prenos osnivačkih prava za javna glasila.
Jedini izuzetak koji Ustav predviđa je definisan stavom 2, gde se kaže – da se preduzetništvo zakonom može ograničiti samo radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije.
U kojem se od ovih mogućih i Ustavom dozvoljenih slučajeva prepoznao predlagač gospodin Dinkić ili vi koji ga ovde predstavljate, vrlo bih volela da mi neko to objasni. Da li je ugroženo zdravlje čoveka koji sebe smatra čovečanstvom, pa se podvodi pod „ljudi“? Da li je ono što je njegovo okruženje i problem sa percepcijom novinskih tekstova, da li je to ugrožena životna sredina? Kakva su to prirodna bogatstva, da li je gospodin Dinkić neobnovljivo prirodno bogatstvo koje moramo da čuvamo po svaku cenu ovakvog ugrožavanja ljudskih prava ili je njegova lična bezbednost poistovećena sa bezbednošću Republike Srbije?
Ovo može ličiti na dovitljivost, ali ovo je ne pretužno, ovo je nezakonito. Znači, u međunarodnim okvirima smo rekli – ako međunarodno pravo i Rezolucija 1244 nije poslednji zid odbrane, a šta nam ostaje? Ako nema Boga, sve je dopustivo, rekao bi Dostojevski, vama gospodine ministre i onome ko je naručio ovaj zakon i odbio da nam da mišljenje po amandmanima, odbio da dođe da ga predstavlja i brani, kažem – ako Ustav nije taj poslednji zid odbrane u ovoj državi, u šta se više možemo pouzdati?
Ako ga vi kao Vlada, koja se rukom na zakletvi i glasno izgovorenim tekstom zakletve obavezala na poštovanje Ustava, kršite, šta očekujete od građana – da vam, kao u Iraku, krene da pale i gase električne uređaje i da izazovu pad sistema električnog, da neku takvu dovitljivu dosetku imaju da vas dozovu stvarnosti, jer neću da budem ironična i reći – da vas dozovu pameti. Poslednji apel – povucite Predlog zakona za koji ne znamo kako izgleda, jer sve ono što želite ovim da sakrijete obiće se upravo o glavu onome ko je autor ovoga.

Pre svega, u ovom trenutku, dok još uvek nismo dobili to štampano mišljenje koji se amandmani prihvataju a koji odbijaju, pokušavam da shvatim razloge zašto je Mlađan Dinkić započeo ovakvu proceduru, a Vlada pristala na nju.       
S obzirom da član 149. kaže da su i Vlada i odbori dužni da nas obaveste pre sednice o razmotrenim amandmanima i o tome koji su odbijeni, a koji prihvaćeni, odgovornost je na Skupštini ako kažete da je to dostavljeno, ali da se štampa. Znači, preostaje nam da pokrenemo proceduru odgovornosti sekretara Skupštine i stručnih službi, koji ne uspevaju da to odštampaju, ako je to tehnička stvar.
Ali, uverena sam da gospodin Dinkić nije odlučio da na Vladi predloži uredbu kojom će da pozatvara medije koji o njemu pišu raznorazne stvari, neke i mnoge i ne opravdavam, ali one koje se tiču rada u Vladi i zloupotrebe moći sigurno da treba da budu predmet pisanja štampe, ali poštovane moje kolege i predsedavajući, podneti zakon Skupštini na razmatranje, a onda ne dopustiti da se poštuje procedura, to znači javno izložiti poniženju i ruglu čitavu Skupštinu i poslanike.
Daću vam samo jedno obrazloženje. Ovim Mlađan Dinkić ne ponižava opoziciju, nego vlast i vladajuće poslanike koji na ovo pristaju, a građani neka zamisle kakav je odgovor na pitanje - čime je Mlađan Dinkić zaslužio da Vlada na ovakav način štiti gospodina Dinkića?
Kad je član 37. u pitanju osnovnog zakona, 90% teksta ovih izmena i dopuna se u stvari tiče člana 37. čiju izmenu i predlažem. U osnovnom tekstu član 37. definiše da u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim i odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili nadležnog organa bilo koga.
Draga moja gospodo, onako kako kažnjavanje traži gospodin Dinkić po ovom članu 37, znate šta to znači, da ako neko prikaže snimak tuče na ulici ili na nekom sportskom takmičenju i navede imena ljudi koji su se potukli ili navijača koji su učestvovali, i to objavi neki medij, to može dovesti do ovih drakonskih, nezamislivih i nezakonitih kazni.
Predložila sam amandmanom da taj član 3, kojim će se u stvari redefinisati član 37, glasi ovako - u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, osim ako se označavanje zasniva na informacijama dobijenim od nadležnih organa, znači MUP, istražni postupci, javno poznatim okolnostima, verodostojnoj dokumentaciji, fotografskom, audio ili vizuelnom snimku ili drugim verodostojnim dokazima, a sud to zna da ceni, na osnovu kojih postoji sumnja da je delo izvršeno od strane određenog lica, a u informaciji su navedeni dokazi na kojima se informacija zasniva i nije sačinjena, molim vas, ono što Mlađi najviše smeta, to smeta svakome s pravom, na način kojim se vređa ličnost označenog lica.
Znači, ako se precizira da je nadležni organ dao informaciju, da je ona dokumentovana verodostojnim snimkom, fotografskim materijalom, audio ili bilo kakvim drugim dokazima, pa postoji sumnja, to može biti objavljeno, jer na osnovu ovako navedenih dokaza i radnji, nadležni organi i pokreću postupak za kažnjavanje dela prekršajno-krivičnog ili bilo kojeg.
Minimum koji može sačuvati dostojanstvo ove vlade je usvajanje člana 37. Možda je Vlada i usvojila ovaj moj amandman, a ja se za njega zdušno borim kao da on nije usvojen, ne znam. Jeste li vi, gospođo Čomić, pošto imate inače veće privilegije od nas, pročitali, zapamtili, kakvo je mišljenje dala Vlada na moj član? Ne znate. Moraću i obrazloženje dopunsko da dam.
Znači, odredba člana 37. Zakona o javnom informisanju sadrži bezuslovnu zabranu označavanja bilo kojeg lica ili učinioca bilo kog kažnjivog dela, ne samo krivičnog, ako to prethodno nije učinjeno pravosnažnom odlukom. Znači, bezuslovno označavanje i bezuslovna zabrana prosto nije dopustiva, zadire u onu definiciju slobode da je meni dozvoljeno sve ono što ne ugrožava tuđu slobodu.
Ovakva bezuslovna zabrana ugrožava nedvosmisleno slobodu medija. Doslovnom primenom ove odredbe potpuno bi se onemogućila da informišemo društvo i građane o društveno štetnim pojavama, znači, da ih informišemo i uopšte da ih informišemo o vođenju postupka. Više nema informacija do pravosnažne presude, niko ne sme da objavi postupak vođenja bilo kog u vezi sa krivičnim, prekršajnim ili nekim drugim delom.
Sam pojam "kažnjivo delo" je veoma širok i, rekla sam, obuhvata čak i sportske prekršaje. Rekoh da bi doslovna primena dovelo da ovi koji menjaju skupštinske prenose, mislim na ono Tur de Frans i sportska takmičenja, bukvalno ne bi imali materijala za emitovanje, pa vi možda radite nama u korist. Znači, da Tijanić ne emituje sportske prenose jer na njima neko može da se potuče, pa da nam objave ko se potukao, to ne sme da se objavi, prikaže ni u elektronskim, ni u štampanim medijima. Možda je to razlog zašto vi donosite ovaj zakon.
Objava hapšenja određenog osumnjičenog za krivično delo po ovoj formulaciji bukvalno ima isti karakter. Potpuno su mediji onemogućeni, ako tako usvojimo član 37. i tako ga sankcionišemo, da informišu o eventualnim, ono kada postoji sumnja, verodostojni dokazi, zloupotrebama vršilaca javnih funkcija, i kritika njihovog rada se onemogućava.
A vi morate da priznate, gospodine ministre, da je u civilizovanom svetu to osnovni zadatak medija. Ili to treba da rade nevladine organizacije, ali ne znam kako će to da objavljuju, gde će to da štampaju. Koji li već sektor dobija ulogu kontrole? Ne, vi kontrolu potpuno ukidate.
Ustav i međunarodne konvencije garantuju pravo na informisanost. Kako će ta informisanost da bude ostvarena ako se isključi pravo na objavu informacije o mogućim izvršiocima kažnjivih dela i radu organa gonjenja? Volela bih da mi odgovorite na to pitanje.
Zaštita od bezrazložnog, a toga smo imali često, i zlonamernog označavanja određenog lica da je nešto učinilo svakako mora da postoji. To niko ne dovodi u pitanje. Mora da postoji i zaštita ove vrste i ona mora da bude i utvrđena, ali je ona – gospodine ministre, nije vaša materija, jer su vam morali reći – i utvrđena i garantovana Krivičnim zakonikom. Što vam to nisu rekli iz Sekretarijata za zakonodavstvo? Vi znate da tu postoji krivično delo klevete koje obuhvata upravo ovakve situacije.
Imajući u vidu neophodnost, pravo građana na informisanje, i to posebno o opasnim ponašanjima i kršenjima zakona, nalazimo da se moraju samo utvrditi uslovi pod kojima je dopušteno objavljivanje informacije u kojoj se neko označava kao izvršilac ili kao mogući izvršilac dela.
Postojanje dokaza o sumnji, kako mi navodimo u ovom amandmanu, dovoljan je osnov preduzimanja mera krivičnog gonjenja, molim vas, ministre, da saslušate, kao što je i privođenje, i pokretanje istrage i pritvor. Smatramo, ako je to dovoljno da se pokrene ovaj postupak, da to je to dovoljan osnov i da se objavi informacija o mogućem izvršiocu i o mogućem delu, a ne onako kako vi kažete, samo po pravosnažnoj presudi.
Smatram da ako ni jedan amandman ne usvojite, sem ako izbacimo neustavne i nezakonite odredbe, da amandman na član 37. može još da vam spasi čast.

Amandman na član 4, čije brisanje predlažem, tretira nezakonitu, a po Zakonu o prekršajima i privrednim prestupima, ministre, potpuno nezakonitu visinu kazne određujete. Ne može 20 puta veća kazna od zakonom dozvoljene da bude mera značaja ministra koji ovo predlaže. Nedopustivo je da dođete u Narodnu skupštinu sa ovako određenim kaznama.
Ono na šta posebno hoću da ukažem, to je da način kako ste odmerili kazne, preciznost koju ste utvrđivali vrednost tiraža, vrednost prodatog reklamnog prostora koji treba da bude osnov za utvrđivanje kazne da bi one bile što teže i da bi dovele do zatvaranja medija, jeste nešto što je u ovom trenutku neoprostivo.
Znači, 25% zaključenih ugovora o privatizaciji je zvanično raskinuto. Koliki je broj utvrđenih nepravilnosti po kojima još nije došlo, a moralo je doći, do raskidanja ugovora o privatizaciji, što je razlog za promenu Zakona o privatizaciji i za primenu kaznenih mera, zbog kojih trpi veliki broj građana i zbog kojih mi kao društvo nemamo ne ekonomsku stagnaciju, nego imamo pad društvenog proizvoda, rast nezaposlenih i povećan broj siromašnih.
Umesto da svojom kaznenom politikom, vašom visprenošću, kreativnošću, a vođeni dobrim namerama, utvrđujete strožu kaznenu politiku za kršenje Zakona o privatizaciji koji nam menja privrednu strukturu, vi svoju preciznost i svoje umeće trošite u stvari na potpuno zatvaranje medija koji bi mogli pisati o onome što je predmet lošeg zakona i zloupotrebljenog zakona o privatizaciji.

Ne, koristiću vreme od poslaničke grupe, nemam šta da repliciram, ali ću najkraće moguće reći sledeće.
Za razliku od jednog broja narodnih poslanika, sa zadovoljstvom slušam kolegu Sašu Milenića. Lepo vi zvučite kada pričate. Ova tema ne zaslužuje izučavanje porekla reči - drakonske kazne, i šta ona u stvari znači. Ovo je mnogo ozbiljnija tema.
To znači da kazna koja je odmerena po ovom predlogu o izmenama i dopunama zakona nije u okviru pravnog sistema Republike Srbije. Od sedam do deset puta je veća predviđena kazna od kazni koje su predviđene za prekršaje i privredne prestupe svih vrsta, svih šteta, svake prirode. Morate se složiti sa mnom, jer dolazite iz Kragujevca, grada gde se dobro zna šta znači reč glad i težak život.
Da li je trebalo odugovlačiti, kolega Saša Mileniću, u primeni strožih zakonskih kazni za prekršaje ugovora o privatizaciji, gde se namerno ne prikazuje imovina koja se ima nameru kupiti, razrađenim sistemom tzv. tunelovanja, gde se sakrije strani devizni priliv koji ispliva kada dođe novi vlasnik, gde se ne pojave hiljade kvadrata "Komgrapa" npr. prilikom privatizacije, a kasnije kada neskrivenim vezama i sistemom dojavljivanja baš određeni vlasnik dođe, to kupi, uništi državnu, društvenu i nečiju sasvim definisanu imovinu, pa i malih akcionara, i tek kada nema više odakle da se nadoknadi naneta šteta, reaguje država raskidom ugovora.
Želim samo da shvatite, a vi za to imate potencijala, međusobnu meru štete i kazne koja treba da se primeri onim što se zove društveno štetna ponašanja i kažnjiva dela.

Ukazujem na povredu Poslovnika za koju ste nam ostali dužni od juče za – član 27. u vezi člana 93, 94. Iako je gospodin Tomislav Nikolić obavestio javnost o tome koliko je trajalo jučerašnje obraćanje našeg ovlašćenog predstavnika u ime poslaničke grupe Oto Kišmartona i da je to obraćanje trajalo 12 minuta i 21 sekund, najavljeno je da ćete to vi saopštiti javnosti i reći ko je odgovoran za tu grešku, koju je gospodin Nikolić nazvao i prihvatio nenamernom.

Ako ste tako razumeli gospodina Nikolića, sačekaćemo strpljivo da to uradite kada on bude tu, ali se nadam da će to biti s vaše strane u okviru direktnog televizijskog prenosa.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 93, koji govori o redosledu i vremenskom trajanju govornika. Molim vas, da ne napravimo ono što će urušiti dostojanstvo Skupštine, da ovog trenutka zatražite stenografske beleške u trenutku kada je govorio Oto Kišmarton i nedvosmisleno utvrdite da je govorio 12 minuta i 50 i nešto sekundi, sve u svemu 13 minuta. Ostavili smo za kraj rasprave, a posle izjašnjavanja svih zainteresovanih, da eventualno u ime poslaničke grupe komentariše.
Što se nas tiče, nikakva nenadoknadiva šteta neće nastati ako Oto Kišmarton ne govori ponovo, ali je sramota da na ovaj način trčimo za vremenom da bi započeli sledeću tačku dnevnog reda.

Ukazujem na povredu Poslovnika, član 27, gde su nadležnosti predsednika Skupštine, gde ste u stavu 1. pod tačkom 3. dužni da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine.
Sve vreme do pauze i posle pauze sedim ovde i učestvujem u skupštinskom zasedanju. Oto Kišmarton, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, govorio je 13 minuta, o čemu imam i sopstvene beleške. Ne možete prisustvu sigurno pedesetak ljudi, ali makar 10 članova poslaničke grupe Napred Srbijo, pretpostavljati stenografske beleške jedne ili dve osobe.
Nas 10 ne možete uveriti da ste u pravu i zaista mislim da vaša dužnost da se starate o primeni Poslovnika prevazilazi sve razloge zbog kojih je bilo kome stalo da započnemo sa sledećom tačkom dnevnog reda. Proći će i ta tačka dnevnog reda, i još jedan dan, proći će zasedanje, ali ostaće zabeležen nedopustiv pokušaj da se krađom vremena uradi nešto što nikome nije potrebno.

U ime poslaničkog kluba Napred Srbijo ovlašćena sam da govorim o uobičajenim tačkama dnevnog reda, koje se jednom rečju mogu nazvati zaduženja. Biće mi posebno zadovoljstvo, gospođo predsedniče, da vam pokažem da sam za ovu tačku izuzetno spremna i o njoj mogu da govorim i večeras, mogla sam da govorim i sutra, da ste uvažili vreme koje je ova poslanička grupa imala da govori po prethodnoj tački dnevnog reda, ali to će biti predmet neke druge rasprave.
U prvom navratu sam odabrala da govorim o kreditu koji je Republika Srbija uzima, kako nam je navedeno u dnevnom redu, za pokriće budžetskog deficita od „Alpha bank“, „Vojvođanske banke“ i „Pireus bank“ Beograd.
Kao prvo, gospođo ministre, želim da postavim pitanje – da li od 3. aprila, od kada je doneta odluka Vlade o ovome, pa do 10. jula, kada ste nam dostavili po principu povlačenja prethodnog dnevnog reda po hitnom postupku, što je vaše ovlašćenje, i dopune tačkom 24, došlo do razlike u nameni za kredit od 90 miliona?
To pitanje postavljam iz razloga što su sužene namene u odnosu na informaciju o potrebi zaduživanja jer u obrazloženju, kako ste dostavili, piše da je 3. aprila Vlada prihvatila informaciju o potrebi zaduživanja Republike Srbije radi finansiranja budžetskog deficita i refinansiranja duga Republike Srbije. Koliko god puta da ste naveli postupak i sve radnje vezane za ovaj kredit, nijednog trenutka niste naveli da je to samo budžetski deficit, već da je to i refinansiranje duga.
Pošto novac nije namenjen ni za koje druge namene, nego za ove koje su ovde navedene, i amandman sam poslala u ime poslaničke grupe gde tražim da ono što navodite u obrazloženju bude dato i u osnovi ovog zakona.
Želim da postavim još jedno pitanje – tako mnogo zaduživanja sa međunarodnim institucijama, ali princip preciznosti definisanja obaveza onoga ko traži kredit i onoga ko kredit daje u ovoj odluci koju ste nam dostavili nema.
Pa evo, građani Srbije, u koliko god sati da gledaju ovaj, mislim u ovom dnevnom redu najvažniji sadržaj, znači kredit od 90 miliona evra će biti uzet za budžetski deficit pod sledećim uslovima.
Kamatna stopa je jednaka zbiru jednomesečne referentne kamatne stope za zaduživanje u evrima, euroribor, i fiksne kamatne marže. Period otplate je 60 meseci, poček 12 meseci, a otplata rate je šestomesečna.
Da li to podrazumeva, pa mislite da nije trebalo napisati, da se i kamata plaća šestomesečno? To iz ovog predloga ne mogu da vidim, ali ono čega ima razloga da se bojim jeste da ćete jednomesečnu referentnu kamatnu stopu imati kao obračunatu i da će banke od kojih uzimate kredit imati pravo da jednomesečni obračun pripisuju do onog šestog meseca i da rade kamatu na kamatu, jer je to, u prirodi stvari, način obračuna kako banke rade, što će poskupeti troškove kredita koje uzimamo.
Ne bih bila član poslaničkog kluba Napred Srbijo da za ovu dilemu imamo i predloženo rešenje. To je rešenje je da se u ovom članu doda tačka 2) i da se ova, na jednomesečnom nivou određena kamata, tako obračunava i plaća, s obzirom na to da su prilivi u budžet, iz kojeg će se ovaj kredit vraćati i plaćati njegovi troškovi, takođe puni na mesečnom nivou nekih obaveza koje građani i privreda imaju prema budžetu.
Ono što nisam mogla da dokučim iz obrazloženja koje ste nam dostavili, jeste da li su samo ove tri banke dostavile svoje predloge za kredit, jer se kaže da je tokom sprovođenja postupka javne nabavke utvrđeno da su tri poslovne banke koje se učestvovale u postupku podnele istovetnu ponudu koja je ocenjena kao najpovoljnija. Ako su tri banke podnele, da li to znači da su samo tri, i ako su istovetne, kako je mogla biti najpovoljnija?
Znači, preciznost, da bih mogla, ne zato što ne razumem, nego što nije jasno napisano koliko je banaka konkurisalo odnosno podnelo ponude, da bi mogli da vidimo da li je ovo opredeljenje urađeno onako kako ste nam ovde i definisali.
Znači, država Srbija za svoj budžetski deficit lepo konkuriše građanima i privredi na tržištu kredita, umesto da se građani zadužuju kreditima, umesto da se privreda zadužuje kreditima, zadužuje se država.
To, s jedne strane, kao povećana tražnja za kreditima održiva visoku cenu kamata, jer znamo osnovnu postavku tražnje, a potražnja raste, cena neke robe se održava na postojećem nivou, pa ne bih rekla da je ovakav način pokrića budžetskih troškova nešto čime možete da se ponosite ni vi, niti mi da opravdamo, ni građani mogu time zadovoljni.
Iznad svega molim da ovo što govorim ne shvatite nijednog trenutka lično, jer u usvojenom zakonu o budžetskom sistemu vi ste ministar koji je nadležan za izvršavanje budžeta i samo je u vama personifikovan postupak zaduženja, odnosno odbrane ovog zakona pred narodnim poslanicima, ali najmanje vas lično smatram odgovornim za to što je došlo do ovakvog i ovolikog budžetskog deficita koji se danas mora pokriti kreditiranjem od komercijalnih banaka.
Gospođo ministre, da li mislite da je naša država zaista tako nesolidan korisnik kredita, pa da je morala ovako skupo da plaća pristupnu naknadu? U isto vreme kada dobijamo kredit iz inostranstva, maločas ste o njemu govorili, pristupna naknada je 0,25%, a kreditni rejting nam nije visok, politički rizik je visok, rizici ulaganja su takođe visoki kod nas kao države, uslovi ulaganja nisu baš sjajni, pre svega zbog nesigurne regulative, jer evo, dan i noć radimo, i ne brinite za naše ni psihičko ni fizičko zdravlje, ni raspoloženje, gospođo predsedniče, odlično to radimo, izdržavamo, povišen ton je odraz temperamenta i energije koje usmeravamo u ovo, a ni na koji način ljutnje, besa ili nervoze.
Znači, izdržavamo da ovakvu regulativu i u ovakvoj dinamici realizujemo kako nam namećete zadatke, ali zaista ne mislimo da je u redu da ovako krupne stvari prođu bez neodobravanja i čuđenja javnosti, a uverena sam da ću je, informacijama koje ću nadalje izneti, zaista suočiti sa nezamislivom odgovornošću Vlade po pitanju ovih zaduživanja.
Biće najzanimljivije da se kao jedna od poslovnih banaka od koje Vlada Republike Srbije uzima kredit pojavljuje „Alpha bank“-a, kod koje je jedno preduzeće koje nije javno, nego je osnovano kao deoničko društvo sa neograničenom odgovornošću, a obavlja jedan monopolski posao koji se zove kontrola leta, ogromne prihode stvara, nezakonito se registruje i nezakonito drži priličan novac kod „Alpha bank“-e, kod koje uzimamo kredit.
Ali, pođimo redom. Pokrivamo budžetski deficit. Šta je budžetski deficit? Razlika umanjenih prihoda i istih rashoda koji se finansiraju, kako bi, nego povećanjem javnog duga i zaduživanjem iz inostranstva ili u zemlji.
Na svakoj ću sednici, od sada ubuduće ponavljati reč da je zaduživanje radi investiranja jedino dopustivo svakoj zemlji, nama posebno.
Na svakoj od sledećih sednica neću propustiti a da ne pomenem da treba da privlačimo samo produktivne investicije, ne investicije u akvizicije, kupovinu, u akcije iz privatizacije, već pre svega privlačenje produktivnih investicija i zato stabilna regulativa i očekivani uslovi treba da budu ono za šta ćemo se boriti svi zajedno, mi kao zakonodavno telo, vi kao izvršni organ.
Svi znamo da se povećanjem deficita ne rešava ključni problem, ali se uvećava javni dug. U Memorandumu je Vlada eksplicitno navela da postoje dve opcije kojima se ovaj deficit može smanjiti, odnosno kako možemo, s jedne strane, da povećamo budžetske prihode, neko je predlagao povećanje PDV-a, a neki hrabriji i sebičniji kažem, i oni koji manje znaju ekonomiju, predlagali su smanjenje zarada.
Guverner je prednjačio u smanjenju zarada. Odlično znamo da je smanjenje plata smanjenje tražnje i da može da smanji platu onaj ko deo plate daje na luksuz, a onaj ko od plate kupuje hranu, šta mu dalje smanjivati?
Kao Vlada u tom dokumentu niste naveli druge opcije, ali je zato guverner eksplicitno predložio uštede u penzijama, obrazovanju, zdravstvu i drugim javnim sektorima. Volela bih da je pod uslugama u obrazovanju smatrao uštede na zloupotrebi instituta javnih nabavki. Ne, oni uglavnom misle na smanjenje broja zaposlenih i plate. On samo brine da li će taj efekat ušteda, zbog smanjenja deficita zbog kojeg uzimamo kredit, dati efekat za šest ili 12 meseci.
Međutim, odlično znate, kao i ja i svi upućeni građani, da se nijedna država u ovoj krizi ne usuđuje da preduzme korake koji utiču na smanjenu tražnju.
To samo guverner predlaže, jer ako svakog meseca koji nastavljamo u ovakvom makroekonomskom okruženju značajno povećava javni dug, a samo na ovoj sednici je to 250 miliona evra Apeks, za koji je garant ta Narodna banka kao agent, koja inače nema nikakve veze sa Vladom kada joj se smanjuje plata, pa će na Ustavnom sudu guverner da tuži. Preko 10 miliona je projekat za zdravstvo, zaduživanje, i 90 miliona evra za pokriće deficita, projekti o kojima govorim samo na ovoj sednici.
To stalno uvećanje javnog duga, koji se pojavljuje kao razlika između nesmanjenih rashoda, za šta niste vi kao ministar finansija prvi, ne i jedini, mnogo je drugih krivaca, tražite da se poveća na ovaj način. Da li neko od vas postavlja pitanje - da li je bitno samo da pričamo o veličini deficita ili ćemo govoriti i o strukturi tog deficita?
Odlično znaju svi građani da je najvažnija struktura tog deficita, jer da je manjak u budžetu nastao zbog neke velike investicije koja će nam dovesti produktivne strane investicije i da je deficit u budžetu rezultat nekog infrastrukturnog projekta koji gradimo, niko ne bi postavio pitanje.
Ali, ovaj deficit je rezultat potrošnje i neodricanja od zatečenih privilegija velikog broja, ne samo ministara, nego i svih onih organa uprave, organa u sastavu regulatornih tela, agencije i ne znam koje sve već forme nisu osnovane, do kontrole leta i Agencije za kontrolu leta, koje su na čudan način registrovane i osnovane i samo na zadnjem zasedanju u ovih 24 nova zakona opet imamo nove uprave za socijalno stanovanje, nove agencije, fondove za upravljanje, jer to jesu potrošači i ona gola potrošnja zbog koje se zadužujemo.
Zadužujemo se na način da dvostruko sebe i buduće generacije uvaljujemo u živo blato iz kojeg ćemo se teško izvući. Postojeći deficit je rezultat potrošnje. Nema nekog budućeg prihoda. Zaduživanje inostranim i domaćim kreditima je opet rezervisanje za vraćanje rata i kamata, odnosno troškova po tim kreditima.
Šta je alternativa? Postoji. Večeras ću vam navesti samo tri. Država nije morala da se zaduži sa 90 miliona da je samo iskoristila mogućnosti da preusmeri sa Narodne banke prihod od izdavanja dokumenata, ličnih karata i pasoša, i da je naplatila javne prihode koje u njeno ime naplaćuje, a bez njenog znanja troši Agencija za kontrolu leta i Direktorat civilnog vazduhoplovstva.
Počeću od ličnih isprava. Naplata obrazaca za lične karte i pasoše je vrlo izdašan potencijal za izvor prihoda za ovaj naš posrnuli budžet. Verujem da veliki broj građana ne zna da cenu zakonom određuje MUP za naplatu dokumenata, ali da te troškove naplaćuje NBS. Možda je to jedan od razloga zašto se Mlađanu Dinkiću žuri da ugasi "Kurir", jer smo samo u tom listu mogli pročitati aferu o nezakonitom dodeljivanju poslova sa štampanjem pasoša, koji su ovde predmet alternative novca koji bi mogao ići u budžet, a ne ide.
Obrazac lične karte košta 913 dinara i to se uplaćuje direktno NBS. Cena ovog obrasca je krajnje problematična, jer znalci iz ove materije kažu da direktni troškovi ovog obrasca ne koštaju više od 20% cene od 913 dinara. Samo ako znate da je u pitanju oko 7 miliona komada obrazaca za zamenu u par godina, ličnih karata, očigledno je da je reč o cifri od blizu 70 miliona evra.
Da, da, velike i neumoljive brojke. Po jednom obrascu je 913 dinara. Jasno je da štampanje i način kako se sada radi i naplaćuju ti obrasci ide u najvećoj meri van zemlje. Podaci o tome nikome nisu poznati, ali bih molila da MUP dobije da ovaj posao radi i da usput proveri cene.
Obrazac za pasoš, na primer, košta 2.000 dinara. Ima ih dva miliona komada za zamenu po proceni, a do sada je oko 750.000, što je izvor iz MUP-a, već zamenjeno. Cena je kao realna teško prihvatljiva, tako da neko debelo zarađuje, rekao bi narod.
Kada znate, recimo, da se za preko 4.000 dinara može kupiti manji televizor, a da je to sa plaćenom trgovačkom maržom, PDV-om, carinom, transportom i ostalim zavisnim troškovima, uporedite da li taj dokument može toliko da košta.
Umesto slanja novca za koji sam vam rekla da iznosi samo za lične karte u par godina oko 70 miliona evra, zamislite koliko bi moglo u budžet da se slije. Zamislite još jednu strašniju činjenicu, da neko ko prima platu 100 evra, a ima punoletno dete koje ne može da pošalje u srednju školu bez lične karte, treba da plati blizu 2.000 dinara za izdavanje lične karte, ako još usput plati obrazac izvoda rođenih i državljanstva, vi vidite koliko to znači. Nastaviću u diskusiji.

Nastaviću priču nezavršenu o zaduženju države Srbije kod domaćeg poslovnog bankarstva za pokriće budžetskog deficita i refinansiranje duga, pre svega dovodeći u pitanje strukturu deficita, da li je neophodno da on bude takav, jer je uglavnom usmeren na potrošnju, a ne na infrastrukturne objekte i zato što je reč o tome da mi pod ulaganjima zaista podrazumevamo bilo kakve investicije strane, a ne i produktivne.
Hoću pre svega da dovedem u pitanje ne samo ozbiljnost Vlade, nego dobronamernost Vlade koja priča o tome da će sve svoje resurse i znanja i sposobnosti uložiti u to da štedi na svim aspektima, a u stvari da je štedela i povela računa o onome što smo u Zakonu o budžetskom sistemu definisali kao javna sredstva možda ne bi bilo ni potrebe za ovim zaduženjima.
Znači, u trenutku dok se država zadužuje sa 90 miliona evra, pod uslovima koji ne idu u prilog ozbiljnom zajmotražiocu, kakav je država, jer plaća previsoku cenu, jedan posto pristupne naknade, jednomesečni euribor je osnova, a plaćamo šestomesečno rate i kredit sa 12 minuta počeka, pitaću gospođu ministra, koja je sigurno upućena u problem sa Agencijom za kontrolu leta i Direktoratom kontrole leta.
Da li vi znate, gospođo ministre, da je Agencija za kontrolu letenja registrovana kod Agencije za privredne registre kao privredno društvo sa ograničenom odgovornošću, u skladu sa nekom odlukom Vlade koja nigde nije objavljena ili je nisam mogla naći?
Agencijom rukovodi, ovo javnost mora da čuje, upravni odbor koji se sastoji samo od tri člana. Funkciju predsednika Upravnog odbora vrši direktor Agencije, što je posebna anomalija, neću pominjati ime direktora. Za mene, za vas i za građane Srbije je sporno da ova agencija prihoduje 100 miliona dolara godišnje. Upućeni ljudi koji rade u njoj govore o ovom podatku, vi ćete ih proveriti.
Radi se o sredstvima koja se pribavljaju na vrlo nezakonit način, odnosno umesto da ih Vlada prihoduje po ovlašćenjima koja daje nekoj ustanovi koja radi kontrolu preleta, ali kao nekom organu Vlade, upravi u sastavu, ova organizacija, sa prećutnim odnosom Vlade prema nezakonitom činjenju, naplaćuje u svoju kasu ono što bi morao da bude državni prihod.
I to na sledeći način. Prema ustavu i zakonima, obezbeđenje vazdušnog saobraćaja jeste dužnost Republike Srbije i to niko ne može da ospori. Naknada za obezbeđenje tog vazdušnog saobraćaja mora biti prihod Republike Srbije kao javni prihod, mora da bude prikazana u budžetu i mora da bude naplaćena u korist budžeta.
Obezbeđenje vazdušnog saobraćaja je vrlo precizno regulisano Zakonom o vazdušnom saobraćaju i odluke iz nadležnosti te uprave je ono što je najspornije – visina naknade za usluge te vrste treba da bude određena od strane Vlade. Vi znate da to reguliše i Zakon o ministarstvima, član 11, i da je po Zakonu o državnoj upravi, član 28. i 29, precizno regulisano da je Vlada preko svog, tada Ministarstva za infrastrukturu, morala biti nadležna za ove poslove i za ove prihode.
Zašto su mi zanimljivi u kontekstu razgovora o kreditu? Nesumnjivo je da iz tih zakona koje sam pomenula ovih 100.000.000 dolara godišnje plaćaju isključivo strani avioprevoznici, znači reč je o neto deviznom prilivu.
Sadašnji način naplate, odgovorno tvrdim, jeste nezakonit i neracionalan. Vi nad tim nemate nikakvu kontrolu kao Vlada. Zašto? Zato što se taj prihod naplaćuje od strane preduzeća, privrednog društva, pod nazivom – Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore. Da, još uvek se tako zove.
Registrovana je kao D.O.O. društvo i nije registrovana ni kao javno preduzeće, ni kao javna agencija, ne vrši nabavke po Zakonu o javnim nabavkama. Zato sam toliko insistirala da svako ko upravlja javnim sredstvima mora da potpada, po Zakonu o budžetskom sistemu, u ovaj okvir nabavki i Upravni odbor od tri člana je vlastan da raspolaže ovakvim ogromnim sredstvima, sam i bez ikakve kontrole.
Raspadom Srbije i Crne Gore nadležni organi Republike Srbije do danas nisu uredili ovu oblast i, prema dostupnim podacima, ovo je jedinstven slučaj u svetu da se na ovaj način privredno društvo sa ograničenom odgovornošću umesto države bavi ovim poslovima, sa punum ovlašćenjima, državne uprave i naplaćuje prelet za svoj račun, u trenutku kada vi nama ovde podnosite zahtev da vam dozvolimo i da dobijete zakonsko odobrenje da se zadužite 90 miliona evra za budžetski deficit.
Posebno je pitanje – ako se desi bilo koja vrsta propusta u obezbeđenju tog vazdušnog dobra i ako bi neko od nas potraživao naknadu za štetu, poput onog što je bilo sa Lokerbijem, ta bi se šteta naplaćivala od Republike Srbije, a ne od ove agencije, koja je u stvari društvo sa ograničenom odgovornošću, od koje država ne prihoduje apsolutno ni jedan dolar.
Ona ima upravna ovlašćenja iako je privredno društvo i za ta ovlašćenja ona jednostavno državi ne prihoduje, ne doprinosi, već je, po saznanjima, vrlo ozbiljnim, počela nedavno gradnju nove zgrade na aerodromu Surčin u vrednosti od 100.000.000 evra sa opremom, iako je opremljena izuzetno savremenom opremom za svoj rad i raspolaže odgovarajućim prostorom.
Ono što građani treba da čuju i da znaju, to je da je prosečna plata u ovom privrednom društvu oko 160.000 dinara i imaju je ljudi sa srednjom stručnom spremom. Imaju brojne privilegije i ta kvalifikacija osnovnog izvršioca kontrolora je na nivou srednje stručne spreme, što bi moglo da odgovara kvalifikaciji medicinskog tehničara.
Takvu platu nema ni pilot borbenog aviona u Vojsci Srbije, njegova plata je upola manja, a u kakvim uslovima i sa kakvim sredstvima radi, neću govoriti i pominjati poslednju nesreću koja se dogodila.
Ono što jeste vrlo sporno za mene i vi znate, gospođo Dragutinović, da ste kao ministar vrlo upućeni u organizaciju, koju takođe ne znam kako bih nazvala i svrstala. Isto je reč o društvu sa ograničenom odgovornošću, koja prihoduje od ove agencije nekih 10%, a znate zbog sastava Upravnog odbora, koja se zove Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, koji naplaćuje usluge na osnovu jednog pravilnika o načinu obračuna i visini naknade za usluge koje pruža Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, koji se nalazi na Ustavnom sudu zbog visine, načina naplate i svega ostalog.
Odlično znate ko je u tom direktoratu zaposlen. Nije mi svojstveno da pominjem imena, ali je u bliskim vezama sa Vladom i odlično znate da je odobren izuzetan rast cena za ovaj pravilnik, u vreme kada onaj ko ne daje Vladi ni dinar, međusobno sa agencijom kao društva sa ograničenom odgovornošću, u jednoj godini 100.000.000 dolara prihoduju, mogu da povećavaju cene kako im padne na pamet.
Zato je zejtin poskupeo, dok mi sedimo ovde 12 sati najmanje dnevno, i niko o tome ne može da govori, nikom ne stiže to kao aktuelna tema na dnevni red, ali ovde, u ovom direktoratu, kojim rukovodi Savet koji broji četiri člana, vi znate ko su članovi tog saveta, moguće je da se radi ovo što se radi.
A ono što je najzanimljivije po pitanju ove teme je da je račun tog direktorata otvoren kod Alfa banke, i gle sad besmislice, država se zadužuje kod Alfa banke pod uslovima jednomesečni euribor plus fiksna marža 4,75, jedan posto pristupnih troškova i svih ostalih troškova i naknada, ali na prihode koje propusti da naplati jer su njeni, taj devizni, taj Direktorat za civilno vazduhoplovstvo drži novac kod Alfa banke i država praktično uzima na kredit svoja sredstva o kojima ne vodi računa.
Je l' to građani treba da čuju u dva, tri, pet ujutru ili je trebalo da čuju u neko pristojno vreme?
Doduše, od Alfa banke je kredit 30.000.000. Ni ovde par miliona evra nije beznačajan i država ne sme jedan evro da ostavi bez svoje kontrole, ako je njen i ako se naplaćuje na osnovu njenih ovlašćenja.
Inače, račun je otvoren, mogu reći bez znakova navoda, ilegalno, jer on uopšte nije, ovaj direktorat nije registrovan kao pravno lice kod Privrednog suda, odnosno nije bio do pre par nedelja, od kada se šuškalo, odnosno od kada ste pokrenuli postupak javne nabavke i znalo se otprilike da će i Alfa banka biti jedan od onih koji će vam dati vaše pare, pare građana Srbije na kredit i pod kamatu.
To što je moj način izražavanja malo oštriji, to samo govori da se zaista protivim onome da nam neko pod firmom teškog stanja kaže da alternativa ne postoji i da izlaza nema.
Ima izlaza. Rekla sam, od svih troškova koji se prepuštaju Narodnoj banci previsokih, od izdavanja dokumenata, ličnih karata i pasoša, od onoga što ne naplaćujete od Agencije za kontrolu leta i Direktorata za civilno vazduhoplovstvo i do toga da imate preveliki broj troškova koje iz raznih koalicionih razloga ne smete da srežete, a moralo bi, postoji još jedna krupna stvar koju vam zameram.
Ponekad čovek može vrlo ozbiljno da laže i prećutkujući. To je laž koja mene kao čoveka najviše boli, ne privatno, u službenim odnosima. Nisam videla da je i u jednom tekstu, sem jednog ozbiljnog mesečnika, igde napisanog zašto je Brazil danas poželjan saradnik u bilo kojoj vrsti odnosa, jer za nas, za građane Srbije, ko nije spreman da na internetu vidi šta se u svetu dešava, Brazil ne postoji.
Brazil kao zemlja koja se uspešno izborila, zato je za nas zanimljiv i zato zameram što o Brazilu kao čudu koji se izborio sa velikim javnim dugovima niko ne govori i ne uzima ga za primer. Građane ću zainteresovati sa svega nekoliko podataka.
To je zemlja koja se pokazala vrlo otpornom na krizu. Tajna je u onom o čemu gotovo dosađujući pričam, u kontroli finansijskog sistema, u regulisanom bankarskom sistemu i u kontroli finansijske situacije, odnosno zaduženosti i države i građana.
U Brazilu osnov bankarskog sistema su tri banke. Najveća banka „Banco do Brasil“, Nacionalna banka za ekonomski i socijalni razvoj i „Caixa Economica Federal Bank“, koja se takođe bavi izvozom i razvojem.
U čemu je tajna? Odnos kredita, zato govorim o ovome večeras, odnos kredita i BDP u Brazilu je na nivou 40%. Znači, ukupni krediti plasirani brazilskoj privredi su svega 40%. U SAD, koje su ovde promovisane kao jedini poželjni model do krize, taj odnos je šest puta veći i iznosi 249%. Pokazalo se da to nije dobro i tome ne treba težiti.
Brazilske banke na jedan dolar štednje daju ne onih opreznosnih gornjih 12 dolara kredita, već 9 do 10 dolara kredita. U Americi je to za „Goldman Sachs“ banku na jedan dolar štednje, odnosno depozita 25 dolara kredita, a za „Meri Linč“ je to na jedan dolar depozita štednje 31 dolar kredita.
Imamo li mi meru takvog odnosa? Da li znamo gde se nalazimo? Brazil je zemlja perspektivnih potrošača, ono što svako želi, zemlja rastućeg tržišta u kojem postoje ljudi koji će moći da kupuju proizvode i trgovinskih lanaca koji tu dolaze i svih koji dolaze da ulažu.
Program smanjenja siromaštva koji se zove „Fome zero“ uspešno preraspodeljuje bogatstvo. Kada ćemo mi početi da preraspodeljujemo bogatstvo, počev od Vlade. Odgovor je na vama.
Ono na čemu insistiram, to je zemlja koja ima unutrašnju političku stabilnost i ona je ono što se zove respektabilna demokratija, bez oscilacija. Gospodinu Luli, predsedniku, nije bilo teško da sprovodi nasleđen program reformi. Sprovodi ga sam i spreman je da kada on ode ostavi na dalju realizaciju tog programa nekome ko će doći.
Za vas ovde izbore i promenu političke partije koja vodi zemlju predstavljate građanima smakom sveta, ne želeći da budemo trajna i stabilna demokratija, preteći da će ako ovi dođu na vlast skočiti kamate, urušiće se berza, desiće se ne znam šta već. To nije dobro za građane i za državu, a nije pitanje šta je najbolje za jednu političku stranku.
Današnji Brazil je rezultat procesa koji se odvija zadnjih 15 godina. Strani investitori, ono što zovem respektabilnom demokratijom, zovu Brazil zemljom konsolidovane demokratije. Imam utisak da su ovde smerovi i akcije potpuno drugačije, počev od ovoga što nam se danas desilo u ovom zdanju, krađom najbezazlenijeg, krađom vremena nekog ko je trebalo da govori, ali najčasnije čime čovek raspolaže, a to je javna reč.
Solidna ekonomska stabilnost je karakteristika Brazila sa nesvršenom, ali ono što i nama treba, predvidljivom zakonskom regulativom. Ne možete vi da najavite, kolege iz Vlade, zato što smatra da treba da vodi celu Vladu, kaže, ne, neće biti povećanja PDV-a, nije ministarka upućena, to nije lepo ni u ličnom odnosu njegovom prema vama, a nama građanima nisu kategorije za ocenjivanje „nije lepo“, to je za nas „štetno“.
Znači, predvidivost zakonske regulative je nešto što je neophodno. Najveći izvoznik hrane, a i mi smo bili značajan, Brazil je upravo zato što ima velike inostrane prodaje u svakom scenariju.
Sada insistiram na ovome u svakom scenariju. Brazil se nije vezao za jedno tržište, nego za sva tržišta i velika disperzija kupaca, da ni u jednom trenutku krize ne zavise samo od jednog tržišta. Stidljivo i nedavno počeli ste priču o zemljama koje su budućnost, o zemljama BRIK-a, okretanje nesvrstanima. Prekasno, ali pozdravljam u svakom trenutku i u tom smeru mora da ide okrenutost našeg tržišta.
Brazil je proizvodnju hrane, ona nije subvencionisana, razvio i privatne i državne investicije u naučni razvoj koji je podrška toj proizvodnji.
Gde je naša nauka, ko nam je vode, tzv. vojvoda od Meridijan banke, koga je više brinuo lični interes, govori u prilog tome koliko mislimo na nauku, a bojim se da će ono što se u Vinči radi iza leđa javnosti biti konačni crven karton za gospodina Đelića.
Brazil ima devirsifikovano spoljno tržište i njega ni drugi udar neće pogoditi jako, ali će nas, kao i zemlje istočne i srednje Evrope, koje se zadužuju u evrima i tako indeksiraju svoje kredite, ova kriza zaista pogoditi mnogo.
Iskoristiću zadnjih pet minuta svoje diskusije da kažem reč-dve o apeksu zajma za mala i srednja preduzeća i onome što je kredit za zdravstvo.
Tendencija na koju vas upozoravam dok je vreme jeste tendencija u kojoj niži organ gleda da od višeg dobije saglasnost da radi ključne poslove za koje nije nadležan i samo u određenim situacijama može da dobije odobrenje da to radi.
Znači, kao što upravni odbori banaka svojevremeno, dok sam se bavila bankarstvom, od Skupštine su otimali nadležnost da između dve sednice oni odlučuju o bitnim stvarima, na isti takav način imamo situaciju da skupštine akcionara gledaju da istisnu male akcionare gde se malim akcionarima zovu i 22% akcionara koji nisu vlasnici neko stolice, neko zgrade, neko mašine, nego vlasnici akcija, ali se niko nije potrudio da im to objasni i da ima kaže da njihova prava treba štititi, jer se tako razvija akcionarstvo.
Na isti takav način pokušaj da se u ime Republike Srbije, Narodna banka ovog puta javi kao garant, a inače izbegava sve obaveze koje ima prema narodu i državi, za mene je dokaz te tendencije: oduzmi ovlašćenje višeg organa kada ti odgovara, jer imaš pravo da se nešto pitaš, ali kada treba da odgovaraš za odluke svojom imovinom, svojim poslovnim uspehom, to nekako prenesi na taj viši organ, na drugi organ ili na drugog čoveka.
Dok ne postignemo pravu i direktnu meru odgovornosti i prava, počev od Vlade i počev od ove najodgovornije stvari, mi se kao država i kao ljudi ne možemo pomaknuti. Dok god vi vodite ove poslove, imaćete podršku koja se zove ne uvreda, ne kritika da bi vas naljutili i obeshrabrili, nego ukazivanje na negativne pojave, da onima koji vas ne podržavaju ili misle da smo mi vredni toga da nas prave ludima, kažite ima nekih ljudi koji znaju da čitaju ovo i koji će sutra za propuste tražiti odgovornost.
Želimo da vama, ljudima dobrih namera koji trenutno vrše vlast, budemo podrška, ukazujući na ono što nije dovoljno dobro u ovim zakonima. To je svrha opozicije i svrha postojanja Srpske napredne stranke u ovim klupama.
U to ime molim one kojima ću prvi put da se obratim, a to je predsedništvo Skupštine, počev od potpredsednika, odsutnog predsednika gospođe Slavice, sekretara i zamenika sekretara - održite dostojanstvo jer mi smo ljudi koji ovde rade u interesu svoje države i svojih građana. Nismo na različitom poslu, cenite nas da bismo mi cenili vas.

U okviru predviđenih dva minuta ukazaću na ono što mislim da nije dovoljno jasno potcrtano kao nedostatak ovog zakona.
Mislim da osnovno što nedostaje ovom zakonu i poglavlju prostornog i urbanističkog planiranja jeste upravo nedefinisan zakonski rok u kojem treba da se izvrši sprovođenje donesenih planskih dokumenata. Mislim da je upravo nedostatak ove odredbe doveo do toga da veliki broj usvojenih planskih dokumenata, donetih u ranijim periodima, a na osnovu tada važećih zakona, nikada nisu sprovedeni u svom najvećem delu ili su zamenjivani novim.
Ova primedba se odnosi naročito na planove detaljne regulacije, prema kojima se u najvećem broju slučajeva, i što jeste naš osnovni problem, zemljište ne privodi planiranoj nameni, lokacije na kojima je predviđeno građenje su ili prazne ili su na njima dotrajali, trošni objekti koji nisu u funkciji.
Sve je učestalija, da li zbog krize ili zbog drugih razloga, nije ni važno, pojava da imamo u gradovima i centrima i najprometnijim delovima grada započetu, a nedovršenu gradnju. To traje po više godina. Te pojave uzrokuju veliku štetu, predstavljaju problem za bezbednost omladine i građana, jer se tu skupljaju činioci raznih negativnih pojava. To državu dovodi do materijalnih gubitaka i to su gubici kako za investitore, tako i državi koja ne ubira prihode od poreza na izgrađene objekte.
Smatram da bi donošenje tih planova zaista trebalo da ubrza gradnju i ako išta u ovom zakonu treba da bude jasno definisano…

Pre početka rasprave o samim predlozima zakona, hoću građane Srbije da upoznam sa načinom rada našeg parlamenta, u kojem neki članovi parlamenta pristaju da učestvuju u igri u kojoj parlament jeste samo prividno samostalno političko telo, a neki od nas koji na to ne pristaju suočeni su sa gotovo nemogućim uslovima rada. S obzirom na to da vladajuća većina treba u parlamentu da ima onu većinu koja će joj obezbediti usvajanje zakona, možda jeste razumljivo da rukovodstvo Skupštine prihvati ovakav način rada. Ali, pitam građane Srbije da li je razumljivo i moguće obraditi 23 tačke dnevnog reda, što mi saznajemo 9. jula, u toku rada na jednom sistemskom i vrlo važnom zakonu o budžetskom sistemu, da bi se, na naše veliko iznenađenje i čuđenje, 14. jula povukao i taj dnevni red sa 23 tačke i u vreme vanrednog zasedanja, što je postalo pravilo, dodaje se 24. tačka dnevnog reda. To je za nas vrlo značajan pokazatelj načina rada, da ako nešto želite, sve je moguće.
Moram da kažem poštovanim građanima da se nikada više nisam uplašila za budućnost države Srbije do trenutka kada sam ugledala naziv tog 24. zakona koji treba da ratifikujemo u ovoj skupštini. Zaduženje kod domaćih, a stranih banaka, Alfa banke, Vojvođanske banke i Pireus banke, u vrednosti od 90 miliona evra, kojim se država zadužuje za pokriće budžetskog deficita.
Znači, ne zaduženje za infrastrukturu, ne zaduženje privrede, ne neki novi krediti građana, nego kredit države koja ne razmišlja o uštedama i o stavljanju sebe i svoje potrošnje u razumne okvire primerene ovom trenutku jeste bila 24. tačka koja je u povučenom, pa ponovo dostavljenom dnevnom redu, data nama na razmatranje.
Dok mi sedimo u Skupštini danonoćno, i preko 18 časova, u jednoj objedinjenoj raspravi, evo ovako izgleda vizuelno sedam zakona koji govore o izmeni kazni, o odnosima sa Međunarodnim krivičnim sudom, o načinu tretiranja pranja novca i borbe protiv terorizma, o Krivičnom zakoniku, o postupku.
Pitam da li postoji natčovek povodom ove tačke, kažem, ovo je sedam, ostalih 23 ćete imati prilike da vidite, jer mi fizička snaga nije dovoljna da se to ponese i ovde prikaže, i zato unapred tražim izvinjenje od građana što ću od ovih sedam zakona, jednako važnih, govoriti samo o dva koja smatram posebno važnim u ovom trenutku, a to su izmene i dopune Krivičnog zakonika i izmene i dopune zakona koji se tiču pranja novca i borbe protiv terorizma.
Ovo nije žalba i jadanje, ovo je konstatacija overavanja zakona koje predlaže Vlada kao poluga, gde suveren, danas predsednik, pokušava da zamagli samo svoju apsolutnu i diskrecionu moć u predlaganju, donošenju i usvajanju zakona.
Ako poslanik bilo koje poslaničke grupe ne može da stigne ovo ni da pročita, kako može uopšte da predstavlja građane pokušavajući nešto u ovome da izmeni – nedovoljno dobro, iako ne žalimo ni truda ni napor da ove zakone pročitamo i podnesemo amandmane na njih.
Počeću pre svega sa komentarom Predloga zakona za izmene i dopune Krivičnog zakonika, i to od obrazloženja, onako kako se zakoni i čitaju. Najpre da se osvrnem na to da obrazloženje zakona predstavlja samo u stvari navođenje ustavnog osnova za ovo pravo za donošenje i predlaganje jednog ovakvog zakona.
Taj ustavni osnov nije ispravno naveden, gospođo ministre, nije sasvim ispravan, jer prosto nije jasno zašto niste pomenuli prvu rečenicu stava 2. člana 34, a bilo je neophodno, koji kaže – da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca. Znači, vi čak ni pravo koje Ustav građanima daje ne navodite, a bilo je neophodno u ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona. Verovatno predlagač nije želeo da podseća – da svaka izmena materijalnog krivičnog prava uzrokuje primenu pravila da se kazne određuju prema onom propisu koji je važio u momentu kada je on nastao, odnosno ako je kasniji propis povoljniji za učinioca. To naravno u primeni uzrokuje probleme i ne treba olako posezati za promenom bilo kojeg zakonika, pogotovo ne Krivičnog.
Pre nego zainteresujem javnost za svoju diskusiju, slušajući vas gospođo ministre, kada ste nabrajali dela za koja su povećane kazne, dok ste vi govorili verujem da su i drugi, kao i ja, jer je to prosto misaoni proces ljudi koji slušaju, stvarali slike dok vi govorite i osećala sam se kao da se nalazim ispred kioska na kojem su dnevne i nedeljne novine, na čijim naslovnim stranicama stoje upravo dela koja sta vi nabrajali – silovanja, zlostavljanja, bludne radnje, maloletna lica itd.
Zaključujem, da nije beznačajna veza sa vašim i Vladinim zajedničkim nastojanjem da se ugasi sloboda medija koja će govoriti o ovakvim delima, jer da nije bilo buke i besa, i prašine u javnosti oko tih dela, možda ne bi ni došlo do povećanja kazni za ova i za ovakva dela, jer pred time zaista nije mogla da zatvori oči ni Vlada, ni vi kao ministar.
A stručnjaci kažu da se broj takvih dela nije mnogo povećao – samo danas javnost o njima više zna, za razliku od nekih ranijih slučajeva. Možda u tome leži i razlog zašto se u broju 24 tačke dnevnog reda pod brojem jedan našla – ukidanje slobode štampe i pravo ili nepravo da ona izlazi, a onda sledi sedam vaših zakona za koje imamo jednako vremena za obrazlaganje.
Navodite tri glavna razloga za donošenje zakona. Najpre kažete da treba terminološki uskladiti, zato što je novonastalo stanje takvo, razdvajanje državne zajednice Srbije i Crne Gore, dovelo do toga da moramo terminološki da uskladimo sve ono što zakon obuhvata. Taj razlog jeste opravdan.
Postavlja se samo pitanje da li je trebalo da prođu tri godine da bi se izvršile terminološke izmene.
Drugi razlog ne stoji. Naime, kad god naša vlada predloži neki zakon odmah se poziva na konvencije koje je naša država ratifikovala.
Najveći deo obaveza iz tih konvencija Krivični zakonik, i vi gospođo ministre to dobro znate, Zakonik već ispunjava postojećim krivičnim delima koja su već obuhvaćena i prosto nije bilo potrebno propisivati nova.
Pitamo se koja to konvencija, baš bih volela da čujem na kraju vaš odgovor, propisuje krivično delo građenja bez građevinske dozvole ili priključenja objekta koji je izgrađen bez građevinske dozvole.
Na primer, članom 69. Predloga zakona uvodi se novo specijalno krivično delo – prevara u osiguranju, čime se samo opterećuje Krivični zakonik.
Možda će neko misliti da ste vi detaljista, neko će reći sitničar, neko će reći precizan, možda i devica u horoskopu, ko zna – nije to razlog, gospođo ministre.
Kada čitate istovremeno set ovih zakona, kao što sam bila prinuđena da čitam onaj o pranju novca, onda vidim da poseban tretman dobijaju sve finansijske usluge, poslovi, pa i ovi poslovi osiguranja ili finansijskog lizinga, koji nije obuhvaćen onim obavezama davanja posebnih podataka, o čemu ću naknadno govoriti, gde se sada osiguranje i na drugoj strani stavlja u poseban povlašćen položaj – manje obaveza, manje kontrole, ali posebno krivično delo za ono što može da se desi u oblastima osiguranja i to nije dobro.
Prevara se može javiti u različitim domenima društva. Uopšte nije jasno zašto bi prevare u osiguranju bile izdvojene, osim da se vrlo smišljeno, a potpuno nepotrebno forsira ta oblast privrede i finansijske industrije.
Uzgred, u obrazloženju ne postoji nijedna reč kojom se ovakva specifičnost obrazlaže.
Neophodno je ukazati da unošenje velikog broja tih specijalnih krivičnih dela u krivično zakonodavstvo bukvalno ne doprinosi smanjivanju kriminaliteta i ne da ne olakšava, nego otežava posao sudijama i javnim tužiocima, unosi dodatne zabune i te pravne kvalifikacije jesu upravo problem sudijama i tužiocima.
One prosto imaju negativan uticaj na neke opšte institute, kao što je sticaj i produženo delo, a to ćete vi, i bili biste u prilici da hoćete iskreno da nastupite, da objasnite mnogo bolje nego što to umem ja kao ekonomista. Predlagač kao da je zaboravio na to kako su "pozitivan" uticaj imale izmene Krivičnog zakona Republike Srbije kojima su uvedena posebna krivična dela korupcije u raznim oblastima – državne uprave, prosvete, zdravstva i sličnog. Poznat je stav naših stručnjaka koji se bave ovim krivičnim pravom – da jednostavno treba izbegavati ovu vrstu dela.
Istina je da postoji problem u primeni Krivičnog zakonika, ali se ovom vrstom izmena ništa neće popraviti, jer su razlozi za postojeću sudsku praksu sasvim druge prirode, mnogo su nezgodniji za vas kao predlagača i zato vi izbegavate da o tome govorite na taj način.
Znači, da zaključimo, u većini slučajeva, naravno ne osporavamo da je u nekoliko slučajeva to i opravdano, međunarodne konvencije ne mogu biti razlog za propisivanje novih krivičnih dela, niti proširivanje domena krivično-pravne zaštite.
Kao treći razlog navodite, kao predlagač, da je proteklo više od tri godine od usvajanja Krivičnog zakonika Republike Srbije, imajući u vidu stanje kriminaliteta i kaznenu politiku kažete da je potrebno pooštriti zaprećene kazne za pojedina krivična dela, čime se, po predlagaču, jača generalna prevencija.
Da li je to baš tako? Prošlo je svega tri godine od stupanja na snagu Krivičnog zakonika, i to je, moraćete priznati, jako malo vremena za uočavanje potrebe za pooštravanjem kazni i za stvaranje prave sudske prakse iz koje bi mogli da izvedemo zaključak da je neophodno da vršimo izmenu jednog zakonika. Na ovaj način pre mislim da dovodimo do neozbiljnosti, jer česte izmene ionako krhku pravnu sigurnost dovode u pitanje u još većoj i značajnijoj meri.
Deo razloga leži i u usvajanju velikog broja zakona po hitnom postupku. Sigurno me nećete demantovati. Svi oni koji nas čekaju u Evropi osporavaju potrebu donošenja zakona po hitnom postupku. Zahvaljujemo se našim vrlim autorima Poslovnika, koji nam omogućavaju podnošenja amandmana do početka rasprave po konkretnom predlogu zakona kada je postupak hitan, zato što mi, ponavljam, nismo nadljudi. U ovakvoj dinamici rada i u ovako obimnom dnevnom redu nema koristi od hitnog postupka u smislu poboljšanja kvaliteta samih zakona, niti ko od nas traži hitnost postupka.
Opet kaznena politika sudova nema veze sa Krivičnim zakonikom. Predlagač ovim zapravo želi da nam kaže, i to je ozbiljna stvar za zapamtiti, čuti i primiti na znanje, da Vlada u stvari nije zadovoljna kako sudovi primenjuju Krivični zakonik i da treba povećanjem zakonskih minimuma zaprećenih kazni naterati sudove i sudije da sude strože.
Dopustili ste čak, a što i vama lično zameram, da se u zakonu o javnom informisanju u amandmanima Vlade navodi, sud će izreći kaznu, gde državna uprava zaprećuje kaznu i prejudicira sudsku odluku time što kaže da će sud izreći kaznu. Kako reče predsednik Tomislav Nikolić, a Makijaveli je učio one koji su ga izgleda pamtili i čitali, treba udarati i rukama državne uprave i rukama sudstva. Zaboravljate da se ići u sud podrazumevalo i ići po pravdu. To se u ovom zakoniku ne vidi.
Istraživanja pokazuju da učinilac krivičnog dela, kada se odluči na neko krivično delo, ne očekuje da bude uhvaćen. Izuzetno stroga zaprećena kazna za njega nije ograničavajuća okolnost. Prava mera strogosti zaprećene kazne je nešto na čemu treba da se radi filigranski i tu ste vi mogli da date mnogo veći doprinos.
Naročito treba ukazati da se za dela za koja je zaprećena kazna zatvora povećana sa tri na više godina ne može primenjivati skraćeni postupak koji ne zahteva istragu i optužnicu, već optužni predlog, te se krivični postupak brže sprovodi. O tome treba vrlo mnogo voditi računa prilikom donošenja izmena koje ste ovde najavili.
Treba reći da treći deo obrazloženja Predloga zakona, koji nosi naziv Objašnjenje osnovnih pravnih instituta, apsolutno nije nikakvo obrazloženje i objašnjenje, već prepisan sadržaj navedenih članova zakona iz osnovnog zakonskog rešenja.
U delu četiri se kaže da nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona. Time vi, gospođo Malović, gospođo ministre, implicitno u stvari kažete da i ne nameravate da primenite sve odredbe predloženog zakona, kao na primer član 7, jer nije jasno kako ćete taj član sprovesti bez nabavke potrebne tehničke opreme, što je sadržano u rešenju samog člana.
Naravno, predlagaču se uvek žuri i opet je grubo prekršen član 164. Poslovnika, gde se kaže da se zakon izuzetno može doneti po hitnom postupku. Dakle, jasno je da reč izuzetak podrazumeva izuzetak od redovnog postupka i da se izuzeci uvek moraju usko tumačiti. Kao i mnogo puta do sada, Vlada ne koristi usko tumačenje već je ovo postalo pravilo ponašanja.
Pošto ističe vreme ovlašćenog predlagača, mogu da vam kažem da za ove zakone nećemo glasati kao poslanički klub Napred Srbijo, a u daljoj raspravi nastaviću obrazlaganje drugog zakona koji nisam stigla u ovom javljanju da obrazložim.

Pošto sam, u vremenu koje mi je bilo na raspolaganju kao ovlašćenoj u ime poslaničke grupe Napred Srbijo, komentarisala samo Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, nadam se da ću u pet minuta uspeti da dam komentar zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, a moj kolega Božidar Delić će ostatak vremena iskoristi za raspravu o svim ostalim zakonima iz ove oblasti.
Pažljivo sam pratila, gospođo ministar, kada ste obrazlagali, ne sa mnogo strasti po mom ukusu, ove zakone, ali to je verovatno pitanje stila. Ali, ima jedna nepreciznost. Kada je u pitanju zakon o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma vi ste potrebu za ovim izmenama i dopunama definisali kao preciziranje odredbi.
Ne mogu krivicu vama da stavim na teret jer je ovaj zakon u ovoj godini predlagalo i obrazlagalo drugo ministarstvo, finansija, ali nije reč o preciziranju odredbi. Građanima treba da saopštimo da je prilikom usvajanja tog zakona propušteno da se definiše kaznena politika za odgovorno lice u pravnom licu i ovlašćeno lice u pravnom licu, što se ovim izmenama i dopunama i čini.
Znači, zakon koji ima svega pet članova, od kojih je peti stupanje na snagu i u stvari svodi se na član 4, u kojem su predviđene novčane kazne od 10.000-100.000 za odgovorno lice i od 10.000-100.000 za ovlašćeno lice u pravnom licu. Onda su, ukrasa radi, stavljena još tri člana, 3, 2, 1, gde član 2. definiše legitimaciju, izgled i ostalo, ono značku sa identifikacionim brojem. Član 3, kao i član 4, definiše kazne, ali za neke druge propuste.
Zanimljiv je i član 1, koji je trebalo da potpomogne konzistentnosti ovih malih izmena, zahvaljujem vam se, ne znam da li vama ili Ministarstvu finansija, i da u stvari ukaže na nedopustiv dvostruki pristup u definisanju zakona koji su za nas važni, a treba da spreče pranje novca. Vi ste u članu 1. izbrisali i obveznike i obaveze tih obveznika da vam dostavljaju neke posebne podatke i da vrše proveru dostavljenih podataka za sve one ljude, lica i radnje koje mogu da budu rizične i koje jesu predmet ovog zakona.
To ste uradili tako što ste rekli da ne treba vršiti posebnu proveru tih podataka smatrajući da se ta provera vrši uvek na isti način, kada je to potrebno. Iskoristila sam tu priliku da podnesem amandman kojim u stvari tražim – da obveznicima i onima kojima ste odredili obaveze da dostavljaju podatke, sa posebnim proverama koje su bile predviđene za banke, ovlašćene menjače, društva za upravljanje investicionim fondovima, dobrovoljnim penzijskim, brokerskodilerskim društvima, osiguranjem, dodam i davaoce finansijskog lizinga, tačku 5).
Nije ovo rasprava u pojedinostima, nije rasprava o amandmanima, kao što neko dobacuje, ovo je suština rasprave u načelu.
Gospođo ministre, ako ne znate, Vlada čiji ste član donela je u Službenom glasniku br. 46/2009 Smernice za procenu rizika od pranja novca i finansiranja razvoja, kao dokument koji treba da omogući sprovođenje zakona u čijem smo usvajanju učestvovali.
Tu je pod tačkom 5), gde se upravo tretiraju obveznici od kojih zavisi ovaj rizik, navedeno da ih ima geografskih, rizika stranke i nekih drugih rizika, upravo navedeno – da su rizične grupe one kada često i neočekivano uspostavljaju, bez ekonomskog opravdanja, poslovne odnose sa više banaka, kao što je otvaranje više računa, zaključivanje više ugovora o članstvu, sada o dobrovoljnim penzijskim fondovima, ili više ugovora o finansijskom lizingu sa više davalaca finansijskog lizinga. Tačka pet precizno definiše grupu onih koji treba da vrše posebnu proveru podataka koji vam se dostavljaju.
Zašto je finansijski lizing oslobođen? Da li to treba da bude ventil za one protiv kojih se deklarativno, a dopuštam sebi pravo iz iskustva da kažem, da se vi navodno borite protiv prakse pranja novca. Nadam se da ćete razumeti onako kako sam razumela podneti predlog, gde se zaboravljena kaznena politika sada dopunjava za odgovorno i ovlašćeno lice.
To će takođe biti amandman, jer on mora biti u skladu sa Zakonom o privrednim prestupima zbog konzistentnosti ukupnog sistema i da ćete one koje ste dokumentima i onako kako predviđa evropska direktiva br. 60 iz 2005, koja jeste osnov za donošenje ovog dokumenta, i da ćemo zakon, koji smo propustili da u prvom usvajanju učinimo dovoljno dobrim, ovog puta poboljšati.