U setu ova tri zakona, koji treba da regulišu način štednje u predimenzioniranom budžetskom trošenju novca na plate, u stvari se oslikava sva površnost i sebičnost onih koji u naše ime vode Vladu.
Zašto kažem ''površnost'' i zašto kažem ''sebičnost''? Površnost je iskazana, pre svega, u tome da se nijednog trenutka nije krenulo od stvarnih rezervi koje postoje u poreskoj politici i u onome što je neki osnovni zadatak Vlade, a to je da kontroliše novac nad kojim ima vlast, da kontroliše prelivanje tog novca od onih koji ga stvaraju ka onima koji ga nisu zaradili, jer ti putevi prelivanja nisu nedokučivi.
Ova vlada ne sprovodi zakone o kontroli novca, za šta je odgovorna. Ova vlada ne koristi ovlašćenja iz Zakona o budžetskom sistemu, po kom javna sredstva moraju da budu pod njenim nadzorom, jer nije dovoljno da samo budu obuhvaćena budžetom, kako nam se to najavljuje, da bismo nad tim imali uvid.
Vlada Republike Srbije je dužna da za sve one koji nezakonito troše novac, ili bez njenog uvida, koristi ovlašćenja koja joj pruža, čak, niz zakona, na primer, o javnim agencijama, gde je dužna da preko imenovanih organa upravljanja, preko davanja saglasnosti na planove rada i finansijske planove i raspodelu dobiti tih organizacija, ima direktnu kontrolu nad njima. Takođe je dužna da kontroliše sredstva i samim davanjem saglasnosti na tarife koje te organizacije, na primer, naplaćuju. Stotine miliona evra je u onih milijardu i tri stotine miliona evra koje ova Vlada ne kontroliše.
Da ponovim, da se zapamti, nije potrebno menjati zakone da bi se taj novac kontrolisao, nego je potrebno vršiti kontrolu koja je zakonom predviđena, znači institucionalna je.
Poštovani građani Srbije, to ne znači da kontrola ovog novca – oko milijardu i tri stotine miliona, ne postoji; postoji, ali je partijska, međupartijska, unutarpartijska i, kao takva, motivisana je ličnim interesima a ne opštedruštvenim i narodnim, o kojima se ovde danas govorilo. To je ono što Vlada nije iskoristila, ali je sebično i površno odlučila da uštedu u budžetu napravi na način da ograniči maksimalan broj zaposlenih na 28.400.
Kako je to uradila? Donošenjem jednog akta koji je nazvala zakonom, koji je vrlo površan, mnogo toga ostaje da se reguliše podzakonskim aktima, pa i nije zakon u pravom smislu reči, a mogla je to da uradi jednom uredbom, jer nam je dokazala da je to njena uobičajena praksa.
Gospodin Dinkić, koji je ovde obrazlagao zakon, već nekoliko godina unazad uredbama reguliše subvencije i dodelu povlašćenog novca mnogim korisnicima, i nije to uradio ovde, iako ga već tri godine kritikujemo, podnošenjem zakona o subvencijama, makar kao jednim okvirnim zakonom, da se znaju kriterijumi ko može i kako, jer sam želi da deli novac, a došao je da s nama podeli odgovornost za otpuštanje ljudi. To nije pravedno i to nije moralno ponašanje.
Gospodin Dinkić je ovde 45 minuta obrazlagao efekte seče propisa i kako će i koliko lokalnim samoupravama biti manje preneto sredstava ako ne budu poštovale ovaj akt.
Da li je iko od vas ikada čuo, prilikom dodele ovakvih subvencionisanih kredita i dodele novca, koji su efekti tako dodeljenog novca na budžet, na zaposlenost i na privredu Srbije?
Nikada niko nije čuo koji su efekti toga, čak i sada, kada smo usvojili Zakon o budžetskom sistemu, gde Vlada mora od Ministarstva da dobije, uz predlog zakona, i procenu finansijskih efekata na budžet. Kada smo amandmanom, kao SNS, tražili da ta obaveza, sledstveno, ide i na Narodnu skupštinu, znači, da nam to ministarstvo, preko Vlade, dostavi finansijske efekte primene zakona, rečeno je – podrazumeva se, i još uvek ih nema.
Neki jadikuju što ministar finansija ne može od ministra za ekonomiju i regionalni razvoj da dobije izveštaj o finansijskim efektima takvih subvencionisanih davanja. Pa, ono što radite drugima, očekujte da sutra rade i vama. Onog trenutka kada Skupštini ne dostavite izveštaj o proceni efekata nekog zakonskog projekta, normalno je da to i vama rade kolege, ali nije normalno da nam danas pričate 45 minuta o efektima zapošljavanja ljudi koje ste vi doveli i na uštedama koje će se, otpuštanjem tih ljudi, postići u budžetu. Molim da se zapamti kakav je to dvostruki aršin i nemoralno ponašanje u ovom domu.
Podneli smo veliki broj amandmana na ovaj zakon. Osnovne primedbe su da nema kriterijuma zašto je 28.400 taj maksimalan broj. Nema osnovnog podatka i definisanog termina – šta je republička administracija. U to ću vas uveriti u obrazloženju. Vi ste definisali pojam šta su organi uprave u sastavu, šta su agencije, na šta se odnosi Zakon o radu, i amandmanom smo zatražili da uz ovaj propis obavezan bude, kao prilog, spisak javnih agencija na koje se ovaj zakon odnosi. Odgovorno tvrdim pred javnošću Srbije da takvu evidenciju nemate. U trenutku kada je NALED uradio spisak suvišnih propisa koje je preuzela jedinica za seču propisa, ispostavilo se, citiram izjavu gospođe Andreje Marušić koja je rukovodilac te jedinice, ''da postoje zbirke propisa i evidencija svih propisa koji se primenjuju u ovoj državi, ali da država takvu evidenciju nema''. Imaju ih neki privatnici, pretpostavljam, "Paragraf leks", ili tako nešto, ali država takvu evidenciju propisa nije imala po priznanju Vladinog činovnika, koji je pre toga bio u Agenciji za privredne registre, a sada je predsednik Upravnog odbora Agencije za privredne registre, koja nije da nema veze sa subjektima o kojima govorimo i propisima koji se na njih odnose.
Šta nam sada nudite? Internet prezentaciju broja zaposlenih. Ljudi, dajte evidenciju o prostoru kojim raspolažete ili koji se vodi na Republiku Srbiju, dajte evidenciju dugova, povučenih, nepovučenih i onih koji čekaju na ratifikaciju, dajte cene tih dugova, dajte nam evidenciju organizacija koje su nam nakačene na budžet, zbog kojih sada treba otpuštati tri-četiri hiljade ljudi, kao da je to tri-četiri hiljade neimenovanih stvari, a ne sasvim konkretnih ljudi, s porodicama, ličnim problemima i željom da se nastavi život, bez toga da je ocenjen jedinicom i suvišan.
Vi nemate evidenciju, jer da je imate, vi biste je dostavili. Dokaz da je nemate je odgovor na moje poslaničko pitanje postavljeno u aprilu, na koje sam od Ministarstva finansija i tih organa dobila tek deo odgovora. Neki su se oglušili, neki su smatrali da im država treba samo da ih osnuje, da im da pravo da rade neki monopolski posao, ali taman posla da država, Skupština i građani treba da imaju uvid u to šta oni zarađuju.
Jedan od osnovnih nedostataka ovog zakona je, takođe, da ste rešili da ne ponovite greške koje je gospodin Dinkić napravio s otpuštanjima iz Uprave prihoda pre neku godinu, da vam se u sudskim postupcima ne vrate ljudi na posao, pa ste ovde ukinuli pravo žalbe onoga kome, na osnovu ocenjivanja, donesete rešenje da treba da ide kući.
Osnovna pravna nesigurnost dvostepenosti u pravnom postupku, kada su u pitanju ljudi koje ste zapošljavali, ne treba uopšte u zakonu da postoji, ali zato član 12. kaže da nakon šest meseci možete na ta ista mesta da primite neke druge ljude.
Znači, potrebno je vaše ljude, koje ste juče dovodili, zameniti nekim novim vašim ljudima, a da za to nemate ni sud nad glavom, ni trošak za eventualne sudske postupke, a računate da će građani, do nekih novih izbora, to zaboraviti i slušaće ona obrazloženja kako će sada to, navodno, olakšati ljudima, završavanje posla u pežorativnom smislu, predstavljajući ovaj vaš zakon kao smanjenje birokratije.
Ne da nije u redu, nego mislim da ocena ovog vašeg postupanja treba da usledi mnogo brže nego što je kazna na izborima.
Sad je pitanje – kako ste vi to došli do ovih 28.400? Ja sam neko ko se ovim poslom bavi vrlo ozbiljno i odgovorno i donela sam izvode samo iz četiri poslednja budžeta koja imam, budžeta kao planove trošenja koje ste nam ovde dostavljali. O izveštajima o izvršenju budžeta za ove dve poslednje godine ne mogu da govorim, iako su dostavljeni materijali, zato što izgled broja onih koje imate ovde kao plan zapošljavanja ili kao zaposlenih, to već ne mogu sa sigurnošću da utvrdim, jer i ne piše tako, tj. izveštaja o ljudima koji rade, znači, šta su stvarno zaposleni, ili šta je realizovan plan zapošljavanja, u Zakonu o završnom računu nema, pa je malo smešna ona primedba gospodina Cvetkovića od četvrtka, kad smo imali tematsku sednicu, kad reče – da, dali ste mi dobru ideju da budžeti budu uporedivi među sobom, pa ću vam dostaviti jedan od 1989, pa 1999, pa 2009. godine.
Dajte vi uporedive cifre za budžet u poslednje tri godine, na to vas obavezuje Zakon o budžetskom sistemu, a ne da u predlogu, na primer, za 2007, kažete da ima 22.528 državnih službenika i nameštenika. Kad je to došlo na trideset hiljada? Ili je to opet neki metodološki ili računovodstveni trik?
S druge strane, neki zbirni podatak, koji jednako nazivate državnim službenicima i organima, za 2007. ima brojku, s pravosuđem i ovom cifrom koju sam navela, 259.759 ljudi. Ovo je vaša dokumentacija. Ovo su predlozi budžeta za 2007, 2008. i 2009. godinu. Zanimljiv je podatak iznet u ono vreme ''zlatne kiše'', kada su se spremali izbori, a bilo je u izobilju novca od privatizacije, pa smo tada, na strani 91, 92, 93, 94, dobili obrazloženje kako ćemo da povećamo broj zaposlenih za 1.517 ljudi. To piše na strani 94 i kaže se – predloženo je povećanje broja državnih službenika i nameštenika za 1.517, a razlozi za to su: Generalni sekretarijat Vlade, na primer, mora da poveća broj zaposlenih usled povećanog obima i povećanja broja ministarstava, kao i formiranja novih organizacionih jedinica za potrebu izrade novih razvojnih projekata, koordinacije sa stranim državama itd.
U poslednjem, tada ste imali samo 26 neraspoređenih lica i 110 izabranih lica kojima je prestao mandat, i njih sada pominjete u okviru sredstava koja planirate za plate u budžetu za 2007. godinu, gde kažete da postoji 258.332 državna službenika i nameštenika. Niste definisali pojam šta je republička administracija, šta su organi uprave u sastavu, šta su javne agencije i, ono što je najvažnije – priča da negde Zakon o radu definiše prava ovih ljudi, a negde Zakon o državnim službenicima, opet je stvar za selektivnu primenu. Kako?
Kod Zakona o javnim agencijama kažete, u članu 7, da se na prava, obaveze, odgovornost i zarade direktora i zaposlenih u javnoj agenciji primenjuju opšti propisi o radu, ako ovim ili posebnim zakonom nije nešto drugo određeno. Šta to odlučuje da li će neki lex specialis ovo da poništi?
Da ponovim priču o političkoj, međupartijskoj, unutarpartijskoj kontroli, sredstvima ili platama, ali ne zakonitoj i institucionalnoj kontroli, jer ovi organi, najveći broj njih, preporuku Vlade da smanji plate zbog finansijske krize nije primenio; nastavio je da isplaćuje visoke plate, zato što član 7. tretiraju kako njima odgovara, a vi sada na ove javne agencije hoćete da ovaj vaš zakon primenite kao lex specialis, tamo gde vam odgovara.
Mera za odgovaranje je partijski interes, kratkoročan, nijednog trenutka nije javna štednja, niti štednja u javnim rashodima. Kada budete imali kontrolu nad onim što je javni prihod, mogu da prihvatim da želite da imate kontrolu nad javnim rashodima.
Zašto vam ne verujem? Nije to neki odnos emocija prema vama, zato što je ovo već sve viđeno. Doneli ste 6. maja 2005. godine jednu uredbu o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima. Kada gospodin Dinkić kaže da mu niko nikada nije predložio štednju, treba da zapamti reči – dželat nema pravo na sećanje, žrtva i samo žrtva ima pravo na sećanje.
Oni koji su otpušteni primenjivanjem ove uredbe 2005. godine, u režiji gospodina Dinkića, imaju pravo da se sećaju, a podsetiću i njega.
Doneta je Uredba sa ciljem da se racionalizuje državna uprava za oko 10%, najkasnije do 1. juna 2005. godine. Tadašnji ministar finansija, danas prisutni gospodin Dinkić, 4. juna je obrazlagao dobijanje otkaza za 230 ljudi u Poreskoj upravi, da su to radnici koji su dobili jedinice na stručnim i psihološkim testovima, gde su se zaposleni testirali na amoralne sklonosti, ka kriminalu i korupciji.
Nije dovoljno što je procenat naplate poreskih prihoda i sada 50%, što nam zvanični organi države izlaze s podacima kolike su poreske utaje i o tome šta sve ne može da se stavi u legalne tokove, nego se, čak, ljudi optužuju da su na psihološkom testu dokazali sklonost ka amoralnosti.
Da li takve testove i sada spremate i ostavljate rok 31. decembar, gde ste predvideli kaznu ako se ne donese sistematizacija, a ne ako se primi ili održava višak zaposlenih?
Šta se desilo? Zaposleni koji su dobili otkaze po toj uredbi, s takvim testom, čak ni insistiranjem, u sporovima koje su pred sudom vodili, nisu mogli da dobiju na uvid test o kojem se tako mnogo govorilo. Mnogi od njih su pokrenuli i dobili radne sporove, pa je nezakonito otpuštanje radnika u Poreskoj upravi državu Srbiju koštalo preko 200 miliona dinara. Da li će ikada iko da odgovara za štetu koja je tada naneta i plaćena, zaštetu koju ste sada pokušali da izbegnete takvim rešenjima gde nema prava…
(Predsednik: Vreme.)
… na žalbu, ni na sudski spor.
Ovaj zakon je sramota za Vladu Srbije.

Pre nego pređem na konkretan sporazum, ja bih da sa nekoliko rečenica prokomentarišem uopšte razloge za neuobičajen postupak stavljanja na dnevni red ova tri sporazuma, ali da kažem i da je taj postupak nepredviđen Poslovnikom i radom ovog tela.

Bez obzira što vi, predsednice ignorišete ono što ja govorim, a tiče se našeg rada, obavestiću javnost da izražavamo protivljenje ovakvom načinu stavljanja na dnevni red sporazuma, gde se prekida sednica koja je u toku i zakazuje nova, bez ikakvih konsultacija i obrazlaganja razloga da se to desi.

U čemu je problem? Kada se to desi jednom, takav presedan postaje pravilo. Kada izuzeci postanu važniji od pravila, ko će se pridržavati pravila? Dokaz da su izuzeci postali važniji od pravila jeste prekjučerašnja izjava našeg ministra finansija da su izuzeci od poreza jednako novčano vredni, znači ono što u budžet nije stiglo, a trebalo je, koliko i prikupljen porez. Toliko o težini izuzetaka.

Da je prilikom donošenja, npr. tih poreskih zakona bilo predviđeno šta su finansijski efekti od oporezivanja i oslobađanja to se možda i ne bi zvalo izuzetkom, nego bi to bilo jedino, isključivo, pravilo oporezivanja nekoga.

Zašto meni smeta ovakav način stavljanja na dnevni red? Zato što su sve stvari u ovoj državi i ozbiljni poslovi kao što je zaduživanje za infrastrukturu, koju načelno podržavamo, bilo i jeste predmet političke zloupotrebe.

To kažem potpuno odgovorno, jer sam kao poslanik u ovoj skupštini i mnoge kolege, koje ne moraju da se sete ili da mi daju za pravo, ali o tome postoji obimna dokumentacija, mi smo imali prilike da budemo optuženi kao Skupština da zbog našeg nerada čeka preko 400 miliona evra zbog neratifikovanih sporazuma, koje, navodno, poslanici nisu razmatrali, takva je primedba početkom 2008. godine išla na račun Skupštine, ali je bilo potpuno jasno da ide na račun opozicije, a ne vlasti.

Moje kolege koje su sa mnom bile u Odboru za finansije setiće se da sam i lično na Odboru za finansije upozoravala predstavnike Ministarstva finansija da kada nam dostave dokumenat sporazum o zajmu, kome je istekao rok trajanja, reklo bi se srpskim jezikom, a to znači da je raskidni uslov, to je ovih 120 dana stupanja na snagu, ako je on istekao to više nije dokumenat za razmatranje u Skupštini, to je papir za korpu za otpad.

Molila sam tada Ministarstvo finansija da nam do rasprave dostave obaveštenje onoga ko daje kredit da će produžiti taj rok za korišćenje kredita. I pored toga u predizbornoj kampanji u svim novinama, čak i u izjavama, ne brine me štampa, brinu me zvaničnici ove države, ali međunarodnih institucija, koji su i pored tih činjenica optuživali opoziciju, odnosno Skupštinu kao organ, to je ono što zaista ne smemo da dozvolimo, da nisu povučena sredstva zato što to Skupština nije uradila.

Dokazi su sledeći: 5. marta 2008. godine na Prvoj redovnoj sednici bili su dostavljeni 18 sporazuma kojima je 25. oktobra .2007. godine istekao rok trajanja, odnosno raskidni uslovi su već bili realizovani. Znači, istekla je mogućnost da se sredstva povlače pod tim kreditima.

Ako neko od vas misli da ja sada zadirem u neke nebitne detalje, ja upravo obrazlažem da je tekuća sednica prekinuta, napravljen je presedan, zakazana nova, da taj raskidni uslov ne bi doveo u pitanje korišćenje ovih sredstava za Koridor 10.

Postavljam sad pitanje, i ovog puta bih mogla da pohvalim ovu skupštinu i one koji rade na pripremi sednica da nisu hteli da dozvole da razmatramo bezvredan papir, nego ugovor sa tekućim rokom trajanja –zašto Vlada dostavlja ovako kasno Skupštini na razmatranje ovakav dokumenat, pogotovo što iste stranke, čak i ista stručna lica, rade tamo kao organizatori ovog posla, a do juče su radili ovde?

I, ako premijer dozvoli sebi luksuz juče da pohvali Skupštinu kako radi, zaboravljajući da je Skupština kontrolni organ Vlade i izvršnih organa, ja to mogu samo da uklopim u silu onoga ko time što raspolaže budžetom može onog koji treba da ga kontroliše da dovodi u ovakav povlašćen položaj, ali ono što jeste još veća šteta, u položaj da bude osuđen od strane javnosti za ono za šta nije kriv. Dakle, ako je demokratija procedura i ako je to forma, molim vas da je poštujemo i da poštujemo i Skupštinu.

Ono što je u ovom delu, takođe, problem, jeste što smo u julu mesecu kada smo razmatrali davanje garancija za sredstva kojima će se obeštetiti putari, tako se to u narodu popularno zove, usvojili treću garanciju koja je bila posebno usvajana sa "Marfin bankom" i ona je već bila objavljena 17. jula 2009. godine u "Službenom glasniku" br. 54, dakle, razmatrana u Skupštini, usvojena, objavljena u "Službenom glasniku", da bi se u svim natpisima ozbiljnih novina, koje sebe tako smatraju, pojavili na naslovnim stranicama tekstovi: ''Putari oštećeni jer nije usvojena garancija, Skupština ne radi, ima mesec dana odmora!''

Ono što mene brine i boli jeste, ako neko ovde radi dan-noć, ulaže maksimalne napore, fizičke, mentalne i psihičke, da postigne tempo koji joj nameće Vlada, zaista nije u redu da se ne stane u odbranu Skupštine, koja ovim temama i svim drugim koje smatra važnim, Vlada kao jedini predlagač dnevnog reda, što smo i danas videli, jednostavno Skupštinu ne ceni dovoljno i Skupštinu treba proglasiti krivom, odnosno opoziciju u Skupštini, jer brojem 126 i danas je bilo moguće prekinuti onu sednicu i započeti novu.

Sada se pitam da li nam to više ne veruju kreditori, ovoj novoj vladi, odnosno vama, kao što su nam verovali u prošlom mandatu, kada smo razmatrali te ugovore isteklog roka trajanja, a vi sada jeste ili precizni, pažljivi, ili je problem poverenja. Znači, ovo nije ni malicioznost, ni formalno pitanje, prosto se pitam – da li u ovoj zemlji može biti normalno pridržavanje procedure, u kojoj, kada se prihvatamo nekih obaveza znamo i do kog roka moramo da ih ostvarimo?

Ono što ne sme da bude praksa, u ovoj zemlji, zaista, postoje stvari, krediti i zakoni koji ne smeju da budu predmet političke zloupotrebe, bez obzira na to što se mi nalazimo po diktatu izvršne vlasti u kontinuitetu predizborne kampanje, pa se sve uglavnom valorizuje kao politički poen ove ili one stranke, a sve se na kraju svali na budžet, kao isplatioca kamata, rata, kredita i svega onog što stranke na vlasti preuzimaju sa tim brojem 126 u ime građana. To ne može da bude stvar političkih podela, nego jedinstvenih nastupa. U tom smislu ću i govoriti dalje o detaljima ovog kredita, gde na neke stvari hoću da stavim primedbu, a za neke stvari, bogami, hoću i da postavim pitanje.

Ovo je kredit od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, sa kojom smo mi usvojili jedan sporazum, koji je objavljen u "Službenom glasniku" br. 42, u julu mesecu, o jednom kreditu za razvoj privatnog i finansijskog sektora i bio je vredan 34 miliona i 900 hiljada evra. Da podsetim sve one koji su zaboravili da je ono što ne piše u ovom sporazumu o zajmu koji danas razmatramo napisano u tom dokumentu i da on više govori o našoj ekonomskoj politici koja je usmerena, upravljana, naredbodavna, od ovog kreditora, negoli što to propisuje i govori Memorandum Vlade, njen budžet i sva ostala dokumenta, pa i ovaj koji danas razmatramo.

U ovom kreditu za mene je najspornije, gospodine Mrkonjiću, pohvala, i rok korišćenja kredita i osam godina perioda mirovanja, tzv. grejs perioda, ali su to opšti uslovi, znači, ono što ovaj kreditor kao uslov propisuje bilo kom korisniku kredita.

A, da li smo mi morali da pristanemo da nam kroz ostale obaveze koje, pretpostavljam, nemaju drugi, taj ko nam daje kredit kaže – da će zajmoprimac najkasnije do 30. juna 2010. godine usvojiti i dostaviti Banci akcioni plan za reformu Javnog preduzeća "Putevi Srbije", u formi i sadržaju koje Banka smatra zadovoljavajućim.

Da li je reforma javnih preduzeća dovođenje na viši, efikasni nivo, menadžerskom kvalitetnom strukturom, pre svega, a ne privatizacijom radi privatizacije, koja je u mnogo slučajeva pokazala loše rezultate, posao koji ćemo preduzeti, zato što na 2. strani u odeljku D, kroz ostale obaveze, to propisuje onaj ko nam daje 275 miliona evra? Znači, to jeste posao koji treba da uradimo, ali ne u formi i na način kako to traži ovaj zajmodavac. Veliki je novac 275 miliona koji se daje nama i bitan je. Ali, koliki je deo 275 miliona evra u onih milijardu i 300 miliona koje ova država ne može da kontroliše, koje ne prikazuje u budžetu i nad kojima Skupština nema uvid, šesti deo toga?

Znači, da je prikazano tih milijardu i 300 što troše kroz projektne zajmove neke organizacione jedinice, ono što potroše agencije, fondovi, organizacije, a ne uđe u budžet i država nema ni uvid, ni kontrolu da je prikazano, mi bismo mogli na to ne nemo da reagujemo, nego da vidimo koje su to tačke nepotrebnog rasipanja novca, pa nam možda ovih 275 miliona ne bi ni trebalo ili nam ne bi trebalo uz ovaj uslov. Da li smo to mi neko kome treba nadzor u svakom pogledu ili koji toliko nemamo novaca da bi nam trebalo prihvatati ih uz ovakve, najblaže rečeno, rekla bih, nekorektne uslove koje smo dobili?

Postavljam pitanje – da li ste u mogućnosti da u programu dva, kroz mere zaštite C, odeljak B, garantujete ono što od vas traži zajmodavac, da procenu uticaja životne sredine i okvirni plan raseljavanja tako poštujete, da neće biti (piše ovde) izmenjeni, obustavljeni, ukinuti, poništeni ili biti predmet odricanja, niti će biti dozvoljeno da oni budu izmenjeni, obustavljeni, ukinuti, poništeni ili budu predmet odricanja, osim uz prethodno odobrenje Banke?

Nije korektno prihvatati uslove koje ne možete da ispunite. A, šta ako je neki predmet za jedan deo raseljavanja na sudu? Pa, ako je ta vrsta poništavanja, ukidanja ili odricanja uslovljena nezavisnim radom stručnog sudije, da li će to biti element zbog koga će moći da bude obustavljen kredit? Moguće je, jer nepoštovanje bilo kog elementa povlači takvu odgovornost.

Zanimljivo je, ono što ste vi na opšti način nazvali "konsultantske usluge", odnosno u opisu projekta, gde u Delu D piše: Pomoć pri implementaciji i Institucionalna podrška, da će izvršiocu biti pružena pomoć kroz dostavljanje robe, opreme (uključujući vozila), pružanje tehničke pomoći i obuke i finansiranja pratećih operativnih troškova.

Da li to znači uobičajenu praksu da će za novac koji nam se knjiži kao obaveza u stvari biti isporučene robe, oprema i pružena tehnička pomoć onih privreda, industrija, država članica ove međunarodne banke za obnovu i razvoj koja pametnom politikom finansira izvoz roba i usluga svojih zemalja, dajući to, u ovom slučaju, nama.

Pošto mi je isteklo vreme...

Ne povreda Poslovnika, nego sam iskoristila 15 minuta, pa bih vas molila da još četiri minuta i nešto, završim svoje vreme ovlašćenog predstavnika, od onih 20 minuta. Govorila sam 15 minuta i nekoliko sekundi.

Da li dozvoljavate?

Izvinjavam se, napravila sam previd od 15 minuta u raspravi u pojedinostima, zahvaljujem se.

Pošto umem plastično, kako vi kažete, i lepo da objasnim, kako nekada dobijamo bezvredan papir, evo da vam objasnim kako ste mogli da rešite problem: Vlada vam je 27. dostavila materijal o ovom sporazumu i vi ste lepo mogli odložiti sednicu zakazanu 21, sa 53 tačke dnevnog reda, za 26. i zakazati novu sa ove tri tačke, u jednom danu završiti ovu raspravu, i 27. početi. To je obrazloženje koje sam dobila od gospodina Nikolića, zbog čega sam vam stavila primedbu da presedane presecanja sednica koje su u toku ne treba da činimo.

Imam samo još jednu primedbu vezano za ovaj sporazum, i želim da je iznesem u ovoj načelnoj raspravi, a tiče se učešća javnih preduzeća u ovom poslu. U prilogu – Domaće nadmetanje, pod tačkom 3, stoji za mene neprihvatljivo određenje: ''Javnim preduzećima biće omogućeno da učestvuju u nadmetanju samo ukoliko mogu da dokažu da su zakonski i finansijski nezavisni, da posluju u skladu sa privatno-pravnim propisima i da nisu zavisan entitet naručioca.''

Ova definicija je, prvo, netačna, jer javno preduzeće koje nema veze sa naručiocem, a to je ovde država, ne postoji u našem pravnom sistemu, postoje preduzeća koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, ali su u drugačijem sistemu vlasništva. Znači, isključivanje javnih preduzeća, odnosno onih u kojima ima ijedan promil državnog učešća prosto je nedopustivo, a, gospodine Mrkonjiću, nije ni na liniji vašeg zalaganja da domaće firme rade posao, jer mi i u ovoj delatnosti imamo domaća javna preduzeća.

Dakle, i pored načelnog opredeljenja da svako zaduživanje za infrastrukturu jeste opravdano, i da privlačenje produktivnih investicija jeste nešto za šta se Srpska napredna stranka zalaže i zalagaće se, primedbe koje sam iznela, vezane za isključivanje javnih preduzeća, za obavezu transformacije Javnog preduzeća ''Puteva'', na način kako to Banka traži, preuzimanje obaveza za koje niste u mogućnosti da garantujete, kao i ono oko koruptivnog učešća bilo kog dela, mislim da su razlozi koji ovaj sporazum čine manje dobrim, a uverena sam da ste se za njih mogli drugačije izboriti, da ste shvatili da ostale obaveze nisu opšte obaveze koje se i drugim zajmotražiocima nude. To je primedba koja bitno umanjuje kvalitet ovog sporazuma.

Sada ću da konkretizujem priču o projektu Sporazuma zaduživanja sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj. Potpuno neopravdano kritikuju gospodina Mrkonjića od koga je ovaj kredit.

Da li je to formalno Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Svetska banka ili MMF, to je u stvari jedan te isti paket. Samo su to institucije preko kojih se određeni projekti i namene finansiraju: MMF to radi za stabilnost monetarnog sistema i zaposlenost, što naši ovde zaboravljaju, Međunarodna banka za obnovu i razvoj upravo ovakvu vrstu projekata i za razvoj privatnog i finansijskog sektora.

Ovo zaista činim iz činjeničnih razloga, ne iz bilo kakve potrebe ili obaveze da odbranim gospodina Mrkonjića, koji inače, je li tako gospodine Mrkonjiću, u Svetskoj banci ima dobre prijatelje; na primer, vaš je prijatelj gospodin Cezaro Kuaroza, jedan od glavnih menadžera za infrastrukturu, ja računam da ćete vi te vaše veze znati da iskoristite u interesu naše zemlje.

(Milutin Mrkonjić, sa mesta: Hvala.)

Ono što jeste problem, gospodine Mrkonjiću, a ja vas sada nisam pohvalila da bih vas kritikovala, moram da kažem da ste nam u predlaganju ovog zakona napravili zakonski propust.

Svi poslanici imaju dostavljen akt Predlog zakona, sa propratnim pismom, gde na poslednjoj strani, kod Procene iznosa finansijskih sredstava za sprovođenje zakona piše jedna rečenica: "...obezbeđivaće se sredstva u budžetu Republike Srbije". Ovaj akt nosi datum, već smo to utvrđivali, 27. oktobar.

Gospodine Mrkonjiću, niste vi ministar koji to treba da radi, ali vaši saradnici treba da znaju da smo usvojili Zakon o budžetskom sistemu, kojim se ministarka ponosi, a ja bih se ponosila još više da su u većem broju usvojeni amandmani Srpske napredne stranke, koji bi omogućili bolju kontrolu sredstava, dakle, u julu mesecu, sedamnaestog, Zakon je objavljen i stupio na snagu, gde u članu 48. piše: "Obrazloženje zakona ili drugog propisa dostavljenog Vladi ili nadležnom organu'', pa onda Skupštini, ''mora da sadrži procenu finansijskih efekata i podatke o tome da li se predloženim zakonom ili drugim propisom povećavaju ili smanjuju budžetski prihodi ili rashodi za budžetsku godinu i najmanje za naredne dve fiskalne godine", iako je grejs period osam godina. Znači, uz ovaj zakon bi morala da bude dostavljena jedna lista ukupnih zaduženja, a ne da se, kolege, međusobno proveravamo – a, koliko smo se to novim kreditima zadužili?

To su morali da vam dostave iz Ministarstva finansija, Uprave za javni dug, sa procenom, pošto se dva puta godišnje otplaćuju kamate, koje trenutno jesu povoljne, da mi vidimo šta je to u ovom budžetu –otplatni plan.

Kao što ne očekujem da vi ovog trenutka znate precizne cifre, o čemu će govoriti moj kolega, gospodin Božidar Delić, cene koštanja, pojedinačno, svih tih deonica, ali mi moramo da znamo šta je plan za 275.000 evra koje uzimamo sada, u smislu troška, u ovoj i u naredne dve budžetske godine? Čemu služi ovaj zakon, kao i svaki drugi, ako se on ne poštuje?

Mene manje brine što vi ovde niste dali otplatni plan za plaćanje kamata, već mene brine – kako će da se kontrolišu ona sredstva, nad kojima se nema kontrola, i po ovom zakonu koji daje dovoljno mogućnosti, ako se on ne primenjuje? To i jeste osnovni zahtev – da onaj koji je doneo zakon, dakle, prvo on pokaže da se tog zakona i drži, a to i jeste razlog zašto želim sada posebno da komentarišem, znači, u oblasti za koju sam nadležna, a to su finansije, na taj način i komentarišem, samo ovaj od tri zakona, jer on ima tu analizu uslovljenosti novca koji se daje i cenu koštanja.

Vrlo neprimereno, od dolaska ruskog predsednika Medvedeva u našu zemlju i u ovaj parlament, i od priče da ćemo od Rusije dobiti jednu milijardu dolara, bilo je prvo evra, pa dolara, od čega će 200.000 biti podrška budžetu, a 800.000 za konkretne infrastrukturne projekte, što podržavamo, tako se odjednom podigla priča, da su ovi krediti koji se dobijaju od Svetske banke i Međunarodne banke za obnovu i razvoj toliko povoljni, a za ruski kredit uopšte ne znamo koja je cena, da je to došlo do takvih razmera da mi poslednja dva dana imamo direktan prenos pregovora – da li je ruska strana izašla sa cenom tih povoljnijih uslova, kako su obećali?

Da li ste ikada u ovoj državi, pitam sve kolege poslanike i građane, čuli da je neki međunarodni kredit bio pod takvom lupom javnosti i pod takvom pažnjom? I zato što nije bio nijedan, a ovaj jeste, zato me obavezuju kritičari ruskog kredita da ih podsetim – kakve kredite daje Međunarodna banka za obnovu i razvoj. Znači, govoriću o uslovljenosti za davanje ovih kredita i o njihovoj ceni.

Dakle, zameram vama gospodine Mrkonjiću, kao čoveku koji ima dugogodišnje iskustvo u infrastrukturi i prijatelje u ovakvim organima, što se niste izborili da se oni ne mešaju u to šta ćemo mi raditi sa preduzećem "Javni putevi".

Tako se kaže, na primer, u analizi Svetske banke, u projektu koji se zove "Kako sa manje uraditi više", koji je dostavljen našoj Vladi, i očekuje se da bude osnova za ono što će MMF uslovljavati za davanje para za javno preduzeće "Putevi Srbije" – da bi njihova finansijska situacija mogla da se popravi povećanjem prihoda, i sada oni tu predlažu, povećanjem udela u akcizama na gorivo ili prihoda od putarine, što smatraju malo verovatnim, ako ne i nemogućim i savetuju zapostavljanje održavanja regionalnih puteva, što je, kažu, rađeno i tokom proteklog vremena.

Ja vas molim da se na ovakvim principima ne zasniva to organizaciono, i ne znam kakvo, već, transformisanje javnih puteva. Molim vas da se izborite da ovaj član koji govori – o nabavci roba i o pojedinim procedurama za nabavku, makar vama preciznije obrazlože, a vi ćete se valjda izboriti za učešće domaćih roba i izvođača.

Znači, na strani 32, u Odeljku B, piše u Pojedinim procedurama nabavke robe – da je to, u stvari, Međunarodno nadmetanje, osim ukoliko u stavu 2, u nastavku, drugačije nije određeno, ''nabavka robe i radova vršiće se na osnovu ugovora dodeljenih u skladu sa procedurama Međunarodnog nadmetanja.''

Ja to "osim Međunarodnog nadmetanja" nisam uspela da razotkrijem u ovom materijalu.

Zaista mislim, da ono o čemu svi govorimo, pa i vi, da je sramota da se pojavi preduzimač, uslovno rečeno "preduzimač", u nekom poslu, neko veliko svetsko ime, neko ko ima prečicu do ovakvih organizacija, a da se onda kao konkretni izvođači u stvari pojavljuju naše firme, koje kupe mrvice u ovakvim poslovima. I to nije samo slučaj u ovoj vrsti posla.

Vi to imate u najvećem broju slučajeva javnih nabavki, gde se neko ko ima i ko je u prilici da rentira političko prijateljstvo, a neću reći kako ga je stekao, svi smo dovoljno maštoviti da pretpostavimo, to tretira ovde tretira jedan odeljak, one koruptivne puteve – oni dobiju posao zato što su veliki i moćni, a onda oni, što bi naš narod rekao, koji nemaju veze, moraju da za realnu cenu obave taj posao.

Ta praksa je ovde u ovom materijalu malo prikrivena, ali u onom Ugovoru o kreditu za razvoj privatnog i finansijskog sektora, koji smo usvojili u junu mesecu ove godine, a objavljen je u "Službenom glasniku" RS – Međunarodni ugovori, broj 42, od ove godine, lepo je napisano čime smo zadužili 34 miliona i 900 evra.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj kaže, ne u obrazloženju, već u Planu jedan, pod Aktivnostima u okviru Programa, da je – zajmoprimac usvojio principe prihvatljive za banku i usvojio procedure koje se odnose na registraciju preduzeća, a tiču se izdavanja poreskog identifikacionog broja u Agenciji za privredne registre.

Poštovani građani, jedna od sledećih tačaka na dnevnom redu, o kojoj ćemo raspravljati od ponedeljka pa nadalje, jeste i ovaj deo posla koji radi Agencija za privredne registre.

Dalje, zajmoprimac je usvojio strategiju, prihvatljivu za banku, da uradi sveobuhvatnu reviziju zakonskih i podzakonskih akata, kojima se uređuje obavljanje privrednih delatnosti, Dinkić to zove "giljotinom", a svi ostali "sečom propisa", a ja samo kažem da je planirana ''seča propisa'' koju su sami donosili i sada, na primer, Zakon o otpuštanju službenika, koji zovete "maksimalan broj zaposlenih", jeste na nivou Uredbe, po smislu regulisanosti.

Dakle, zakon koji ne reguliše ni deseti deo materije, već je sve ostavljeno da se podzakonskim aktima reši. Do toga, sistematizacija, principi za proveru kvaliteta itd. Znači, pričamo o ''seči podzakonskih akata'' kao nalog ovog kreditora, a u stvari s tom praksom nastavljamo i danas.

Dalje, šta traži Međunarodna banka za obnovu i razvoj? Najzanimljivije i na ovom ću stati, neću ni čitati dalje, kako traže da smanjimo udeo državnog vlasništva u finansijskom sektoru i osiguranju, ali kažu pod tačkom 3, i zato do nje dolazim – zajmoprimac, znači Republika Srbija je ponudila na prodaju ili objavila poziv za pronalaženje strateškog partnera koji će preuzeti osnovne delatnosti i imovinu, njegova dva najveća primaoca državnih subvencija. Koja su? Ne znam! Ali, nemojte da dozvolimo da država Srbija nekim velikim preduzećima koja se verovatno bave delatnošću od strateškog interesa, zato što treba dobiti ovih 34 miliona ili ovih 275, u trenutku kada niko ne kupuje, jer je recesija i kriza, i time pravdamo otpuštanje i nizak standard, da se prodaju dva velika preduzeća.

I, ako mislite da sam ja neko ko se plaši, uveravam vas da nisam. Nemam nikakvu averziju prema međunarodnim svetskim kreditorima. Mislim da naša vlast nije od 2000. godine do danas iskoristila ono što piše u statutu MMF kad se kaže koji su ciljevi kreditiranja. A, zašto nisu iskoristili? Zato što su im dugovali podršku i to nije emocionalna i misaona kategorija, to je materijalna kategorija. Podrška za dolazak na vlast je plaćena preskupo!

I to što ja pričam nije utisak, to je iskustvo. To iskustvo je sadržano u međunarodnom ugovoru broj 8. Ne znam ko je od vas tu, ako je pošten neka se seti. Septembra meseca, 60 predloga zakona je stajalo na stolovima vas saveznih poslanika.

Niko o ovom sporazumu nije ni diskutovao, ni progovorio, a zove se Zakon o potvrđivanju sporazuma o donaciji starateljskog fonda, projekat, pomoć itd. od ove iste institucije, Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i značio je dodelu bespovratnih sredstava od šest miliona dolara, od kojih se četiri miliona i 730, držim dokumenat u rukama, vratio konsultantima. Šta je sporno? Na septembarskoj sednici je usvojen bez rasprave. Objavljen je, na njemu piše datum 28. septembar 2001. godine. Tada sam iz zdravstvenih razloga sedela kod kuće, dobila radni materijal od svojih kolega i čekala da se ovaj dokument objavi zvanično. Bilo je strašno što niko o njemu nije raspravljao, nisu stigli. On je ugledao svetlo dana 4. oktobra 2001. godine, gotovo posle mesec dana i vrlo je bio tajnovito raspoređen. Znate li zašto?

Privatizacija je mirovala do septembra meseca, dok se ovim projektom dodele šest miliona dolara nisu nacrtale institucije koje će sprovoditi privatizaciju i napisao način na koji će se privatizacija obaviti, angažovati konsultanti, naplaćivati naknada za uspeh u privatizaciji, koja će se preduzeća privatizovati, gotovo, do toga ko će ih kupovati. Iz toga je proizišao Zakon o privatizaciji, formirala se agencija koja je ovde naslovljena, govorim o strani 48, Agencija za privatizaciju, Agencija za podršku malim i srednjim preduzećima. Tada su i formirane i zaista je opravdano što se gospodin Cvetković buni i kaže – pa, ja sam bio direktor Agencije, nisam tu ništa kriv.

Krivi su oni koji su usvojili ovakav sporazum koji nam je odredio sudbinu, da smo mi danas srećni kad možemo da uzmemo kredit od 275 miliona evra sa ovakvim uslovljavanjima, kad se pitamo da li ima preduzeća koja su stanju da se uključe u ovaj projekat i kad smo dozvolili da nam ovim projektom kažu – kad idete u plan male nabavke, a mala je bila do 50 hiljada dolara, morate da nam najavite, da prijavite koga ćete – da odobrimo. Sve preko 50 hiljada pita se donator ovih šest miliona dolara. Iako je četiri miliona i 730 povlačenje sredstava donacija, prilog jedan, vraćeno tom istom donatoru, njegovim konsultantima, koji su svojevremeno podržali one koji su omogućili da se stvore uslovi za usvajanje ovoga.

Kasnije je Zakon menjan nagore, i još pod gorim i težim uslovima su radnici ostajali bez posla, ugovor o radu išao po svojim kategorijama naniže, a mi pričamo o uspesima i o tome ko je kriv!

Danas više nije važno ko je kriv, neću na tome da insistiram, ali hoću, molim, tražim i zahtevam da se ovakve greške ne ponove nikad, greške površnosti, greške nečitanja, jer ničija vlast, uveravam vas, ničiji mandat, ničija lična imovina, ničija, samo deca i porodica, nisu važna čitave Srbije, zatvorene industrije i ljudi koji su ostali bez posla!! I molim one koji danas proveravaju koja je cena ruskog kredita neka kažu koja je cena ovakvog i ovih zakona i ovakve brzopletosti u ono najteže i najgore vreme.

Vi ste ozbiljan čovek, imate iza sebe radno iskustvo i znate šta je zaposlenost, šta je teret, molim vas, važan je Koridor 10, i ja putujem tim putem svakog dana dva puta, kao i mnogi, ali vodite računa da ne koljemo vola za kilo mesa. Ne pristajte na ono na šta ne morate! Hvala. (Aplauz.)

Moje pitanje se upravo odnosilo na predsednika Vlade, koji je izašao, ali će uzeti stenogram pa, pretpostavljam, do 16.00 časova i pročitati.
Podsetiću da Ustav, koji je danas tema, u članu 122. kaže da je Vlada nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji, a da po članu 124. Vlada jeste odgovorna Narodnoj skupštini Republike Srbije za izvršavanje zakona i drugih opštih akata i za rad organa državne uprave. Znači, nešto su se malo pomešale stvari.
Želela bih da ih vratimo u ustavne okvire. Zahvaljujemo na pohvali dobijenoj od premijera za rad u Skupštini, ali stvari, u smislu odgovornosti, stoje obrnuto.
U tom smislu želim, kao poslanik, da postavim pitanje – da li Vlada namerava ili je možda već preduzela neophodne aktivnosti da primeni član 137. Ustava, gde će dovesti u sklad sa Ustavom Zakon o javnim agencijama i poslovanje agencija u našem pravnom sistemu, i to na način kako kaže član 37. Ustava - "da se pojedina javna ovlašćenja mogu zakonom poveriti preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima, ali samo zakonom i to posebnim organima preko kojih se može ostvarivati regulatorna funkcija u pojedinim oblastima ili delatnostima"?
Šarenilo onih javnih agencija i organizacija u najraznovrsnijim pravnim formama organizovanja koje postoje u ovoj državi jesu naš problem i zato danas govorimo o 130 milijardi neobuhvaćenog novca, upravo zato što ta preduzeća prihvataju Vladu za osnivača onda kada im daje novac da ih osnuje, ali je ne prihvataju za mesto gde treba da se slivaju prihodi tih preduzeća koja vrše javna ovlašćenja tih organa, organizacija ili kako se već nazivaju.
Znači, ne iz hira, ne iz zahteva da se zadovolji čista pravna forma, već iz neophodne potrebe da ono malo novca što postoji u ovoj državi bude pravedno raspoređeno, molim Vladu da ispuni ustavnu obavezu da javna ovlašćenja poverava samo organima, i to u oblasti regulatornih delatnosti, kao što Ustav propisuje, i u najskorije vreme ovde u Skupštinu dođe sa predlogom zakona. Jer, iskustvo nas uči da u ovom sazivu Skupštine jedino Vlada kao predlagač može da očekuje da će njen predlog zakona biti na dnevnom redu. Inače bi, u nekim drugim okolnostima, to mogli da urade i poslanici koji shvataju ovu nužnost.

Ne verujem, gospodine Markoviću, da niste obavešteni da ipak postoji neustavno ponašanje u ovom smislu, jer član 137. Ustava stav 3. kaže da se javna ovlašćenja mogu zakonom poveriti posebnim organima.
Dokaz da postoji najmanje jedno, a postoji više takvih tela ili organa je Direktorat civilnog vazduhoplovstva, koji prihoduje od 2003. godine do danas 500 miliona evra na račun kontrole državnog neba, zadržava prihode i država od toga nema ni dinara.
Šta je u tome neustavno? Nije reč o organu, reč je o jednoj zajedničkoj organizaciji Srbije i Crne Gore iz 2003. godine, koja je promenila osnivača samo nazivom, i to je Republika Srbija, kao sledbenik, ali je 25. marta 2008. godine Savet Direktorata, u kojem sede ministri po funkciji odbrane, policije, infrastrukture i finansija, doneo odluku da se tom telu dodele poslovi nadzora nad nebom ove zemlje.
Kao što su prava Vlade da osnuje neki takav organ neprenosiva, tako ne može Direktorat sam sebi da dodeli posao koji mu Ustavom nije moguće dodeliti. To nisu regulatorni poslovi, to su poslovi nadzora.
Znači, ono što je uzurpacija prava jeste, s jedne strane, ismevanje države. U toj odluci, koja je objavljena 25. marta, u vreme predizbornih radnji 2008. godine, Direktorat, čiji je Savet doneo odluku, poziva se na odluke o osnivanju Saveta i, verovali ili ne, na član 22. Zakona o ministarstvima, tada važećeg, objavljenog u "Službenom listu" 43/2007. A taj član 22. znate šta reguliše? - nadležnost Ministarstva za dijasporu.
I da nije tragično, to bi bilo smešno, jer u tom savetu sedi opet pet ministara po funkciji koje sam navela, a pomažu rad, odnosno izbegavanje uplate prihoda ovakvih ogromnih iznosa ne u budžet, ne za reformu ove države, ne za razvoj infrastrukture, nego za sasvim određene pojedince, koji su van kontrole državnog sistema. Znači, direktno neustavno, jer nije reč o državnom organu.
Da je državni organ, njegov prihod bi bio javni prihod i ja mislim da bi vaše poznavanje prava i ekonomije moralo da ovo okarakteriše i događajem za koji je potrebno hitno postupanje države u smislu donošenja zakonske regulative, ali i za ozbiljno hvatanje ovakve situacije, a ne nipodaštavanje.

Nastavila bih sa pitanjem koje sam već postavila, a to je da li će Vlada da primeni svoju ustavnu obavezu i dovede u sklad organe i tela koja vrše javna ovlašćenja, i to prvenstveno kod Direktorata civilnog vazduhoplovstva, koji radi nigde definisane poslove nadzora.
Pošto je gospodin Marković savetovao da se obratimo Vladi pisanim putem, reći ću da su poslanička pitanja u najvećoj meri još jedan od dokaza da kontrola Skupštine nad Vladom postoji samo formalno i da Poslovnik jeste propisao dan i mogućnost za postavljanje poslaničkih pitanja, ali da odgovori uglavnom ne stižu.
Do sada sam dobila odgovor samo na jedno pitanje, a o ovoj temi dobili ste direktno predstavku zainteresovanih pilota, vazduhoplovnih udruženja, oštećenih lica, čak je i poverenik za informacije uključen u to, jer taj navodni međunarodni ugovor, koji vam je došapnut kao mogući osnov za obavljanje ovih poslova, apsolutno nije nigde objavljen u ovoj skupštini niti je ikada ranije ratifikovan, tako da to ne može biti osnov da bi taj međunarodni akt mogao da poništi Ustav ili neki od zakona koji je donela ova država. U julu sam, prilikom priče o kreditu, za skupštinskom govornicom istakla nezakonito naplaćivanje prihoda ovog organa, koji u ime države prihoduje a ne plaća PDV, tako da ne znam koji je način da se nešto što se zove neustavno stanje dovede u stanje ustavnosti i koristi za građane. Bojim se da je ovakvim postupanjem Vlade u velikoj meri obesmišljen i sam parlamentarizam.
Juče sam se našalila s mojim kolegama iz Skupštine. Videvši crveni tepih, pitala sam - ko nam je danas u gostima? Rekli su mi ko je, a ja sam rekla da je vrlo moguće da se ovaj dom uskoro pretvori u gostinsku sobu, u nešto za pokazivanje, kao turistička atrakcija, ali da sve manje jeste Skupština sa njenim ustavnim nadležnostima i kontrolnom funkcijom koju inače ima.

Dali ste pravo premijeru da se javi i treći put, ali nema veze. Uspeću da postavim svoje pitanje.

Gospodine Cvetkoviću, da ste svojevremeno odgovorili na moje pitanje o tome koliko je ugovora o privatizaciji raskinuto, sada bi gospođa Đerić možda tražila podatak samo za rok od dostavljanja pitanja do novog, a ne bi to bilo pitanje kao da ga postavljamo prvi put. Lično sam vam uručila predmet BD "Agro" sa knjigovodstvenom dokumentacijom, da ga ispitate, ali nema ni reči o tome.

Ali ću da se obratim gospođi Diani Dragutinović i komentarišem njenu jučerašnju izjavu koja je izazvala vrlo interesantna reagovanja. Mnogi su to dočekali sa interesantnim komentarima, tipa da je to možda čak i politički naivno, a ja hoću, u ime profesije, u ime građana Srbije, da vam odam priznanje za profesionalnu i ličnu hrabrost za davanje jedne ovakve izjave.

Uopšte se u tome ne osećam lično zadovoljna, jer ima mnogo toga od onog što sam i sama govorila u ovom domu, ali zaista pozivam one ekonomiste koji pokušavaju da svojim autoritetom podupru šarene laži političara koji misle da je ovaj narod na takvom mentalnom nivou ili u takvoj oskudici da je spreman da poveruje u svakakve gluposti, da shvate da ste vi neko ko je prvi put od 2001. godine do danas smogao hrabrosti da kaže da se upustio u kontrolu dokumenata i došao do podataka koji pred nas sve postavljaju nove zadatke.

Međutim, moje pitanje je sledeće. Usvojili smo novi Zakon o budžetskom sistemu i u članu 2. odeljak 5. imate preciznu definiciju, vaša je, ko su korisnici javnih sredstava. Mene zanima, jer pričam o onim agencijama koje su neobuhvaćene, Direktoratu i ostalom, da pod tim javnim sredstvima podrazumevamo sve one koji imaju 50% kapitala državnog ili više od 50% kapitala ima država, na neki način.

Ako postoji problem zakonskih rešenja koja ovu vrstu sopstvenih prihoda dovode u koliziju s ovim članom, odnosno onemogućavaju vama ili Skupštini da u budžet stavimo sve ono što je po prirodi stvari javni novac koji treba da se kontroliše, dostavite nam taj zakon na izmenu.

Na ovom zasedanju imamo 60 tačaka dnevnog reda. (Predsednik: Vreme.) One nisu važne koliko stavljanje novca pod kontrolu. Šta ćete uraditi da ovo što ste rekli primenimo kao kontrolu novca?

Gospodine Cvetkoviću, zaista smatram da je to neophodan posao i nešto što zaista ne može da čeka.

Možda se vi lično ne sećate, ali u ovoj sali je mnogo poslanika koji su 2001. godine, u žurbi da usvoje masu zakona, usvojili jedan zakon koji je naneo mnogo zla i poslužio kao primer za ugledanje, da se u jednom trenutku objedinjeni računi raznih korisnika i javnih prihoda koji su se slivali, u stvari ponovo razliju u pobočne rukavce, gde država više nema kontrolu.

To je zakon koji je predvideo privatizaciju, Međunarodni ugovor br. 8 iz septembra 2001. godine, gde je za šest miliona dolara nacrtan način privatizacije, Agencija za privatizaciju (a vi to dobro znate, bili ste direktor), koja je potpuno izvučena iz nadležnosti države, a dobila je posao da prodaje najvrednije državne resurse. Znači, osnovana parama budžeta, dobila posao koji sada gospođa Dragutinović ovako definiše, potpuno ispravno.

Država im je dala osnov da prikupljaju sredstva, da bi po ugledu na Agenciju za privatizaciju, koja je, izvinite na izrazu, proćerdala milijarde bogatstva svih nas i ostala sa 760 miliona, bila primer za registraciju, nezakonito ponašanje nebrojeno agencija koje danas imamo na popisu i ja očekujem da stavite kao prilog spiska na koga će se odnositi otpuštanje, sada kada pokušavate 1.000, 2.000, 3.000 ili 5.000 verovatno najnižeg kadra u državnoj upravi za početak da otpustite, a zahvaljujući ovoj i ovakvoj agenciji, na hiljade ljudi je ostalo bez posla, bez perspektive.

Mi smo se deindustrijalizovali samo zato što neko nije imao vremena da ovo pogleda na brzinu ili je eventualno bio dužan onome, a to je Starateljski fond Međunarodne banke za obnovu i razvoj, da ne odbije ovakav zakon, već da ga primenjuje, čija je primena zadnjih devet godina dovela do pogubnih rezultata za sve nas.

Želela bih da iskoristim ovu priliku, nećete mi zameriti, da svima onima koji slave današnju slavu Svetu Petku čestitam, da je provedu u miru i zdravlju, posebno članovima SNS-a, jer je to naša stranačka slava.
Govoriti o zakonu o Pravosudnoj akademiji a slušati šta govore predstavnici vlasti i opozicije, za građane predstavlja dilemu da li smo dobili isti predlog zakona, ili je predlagač dostavio jedan materijal poslanicima pozicije, a drugi poslanicima opozicije.
Uveravam građane da smo dobili jedan te isti materijal na razmatranje i da je ocena koju ću i ja, između ostalog, izneti, kao i neke kolege iz opozicije, da je ovo još jedan pokušaj derogiranja treće grane vlasti, sudske, koja se želi direktno staviti pod kontrolu izvršne vlasti.
Izvršna vlast je to već učinila sa zakonodavnom vlašću, gde se Skupština u velikoj meri ponaša kao organ uprave Vlade u njenom sastavu, i to po tome ko može biti predlagač, čiji se ovde interes i ugled brani, kada se o nečemu može raspravljati. O tome govori i 57 tačaka na dnevnom redu ovog zasedanja.
Ono što mene posebno brine je da je, verovatno, tim pravnika pravio ovaj zakon, pisao ga, a da je već u samom nazivu, upotrebljavajući reči "Pravosudna akademija", pokazao građanima da pokušava da jednom, rekli biste vi, pravno simulovanom radnjom, osnuje još jednu agenciju, koju lažno pokušava da nazove akademijom.
Odlično znate da je termin "akademija" u uobičajenoj upotrebi za ustanove koje se bave umetnostima, pa i za vojne visokoškolske ustanove, međutim, termin "akademija" je neprihvatljiv za jedan ovakav organ, koji se obukom, a ne visokim obrazovanjem.
Gospođo ministar, verovatno znate da član 17. stav 2. Zakona o privrednim društvima kaže da poslovno ime privrednog društva ne može da bude zamenljivo s poslovnim imenom drugom privrednog društva, ni da izazove zabunu o privrednom društvu ili o njegovoj delatnosti. Ponavljam, akademijom se može nazivati neko ko se uobičajeno bavi obrazovanjem, što u ovoj situaciji nije slučaj.
Umesto da Zakon o javnim agencijama, koji je vrlo aktuelan, dovedete u sklad s Ustavom i da dovedete u isti pravni položaj regulatorna tela, javne agencije i organe uprave u sastavu, koji su osnovani po tom zakonu, jer imaju različito i finansiranje i način ponašanja u pravnom prometu, vi za ovu nazovivisokoobrazovnu ustanovu koja se bavi obukom, derogirajući Ustav, Zakon o sudijama i mnoge ostale zakone, u prelaznim i završnim odredbama, priznajete da će se na nju odnositi svi propisi i pravila koji su vezani za javne agencije.
U članu 2. kažete da će ta akademija pokušati da obezbedi profesionalno, nezavisno, nepristrasno, efikasno obavljanje sudijske i tužilačke funkcije, između ostalog. Takve ocene dovode javnost i sve ostale u sumnju da bez ove ustanove sudstvo i tužilaštvo ne mogu da ispune te osnovne uslove. Međutim, prava namera sadržana je u prelaznim i završnim odredbama, gde je, u stvari, ova akademija pravni sledbenik Pravosudnog centra za obuku i stručno obučavanje, a na celokupnu strukturu, unutrašnje uređenje i poslove koje će obavljati Akademija primenjivaće se odredbe zakona kojim se uređuje rad javnih agencija.
Kažem da je taj zakon vrlo sporan i biće predmet našeg razmatranja, a morao bi da bude predmet vašeg interesovanja, u vezi s radom mnogih ustanova, organa koje su po ovom zakonu osnovani, ili po drugim posebnim zakonima, a rade u skladu s ovim zakonom.
Suštinski rečeno, Vlada želi da konstituiše agenciju za pravosuđe. To je pravo ime ustanove koju osnivate ovim zakonom. Tom agencijom za pravosuđe ćete dirigovati, ispitivati i tražiti podobne partijske sudije. Onda će te partijske sudije da budu imenovane u sudske organe i na taj način ćete, navodno, obezbediti nezavisnost, nepristrasnost i efikasno obavljanje sudskih poslova.
Ponavljam, narod ovo razume kao prikrivenu radnju, a u pravničkom smislu, to je simulacija obuke, u stvari je stvaranje sudstva koje će biti pod direktnim uplivom i vlašću izvršne vlasti, a jedan od dokaza za to je sam položaj ministra i sekretara Ministarstva, koji kao član Upravnog odbora čak prima i dopunsku naknadu od 30% za učešće u ovom organu upravljanja.
Gospođo Malović, Ustavni sud je doneo odluku kojom sudija ne može biti član RIK-a. Nespojivost dve funkcije je u ovom slučaju još vidljivije neustavna i predstavlja ne samo sukob interesa, nego pod direktnu kontrolu izvršne vlasti, odnosno ministra, stavljate jednu granu koja mora da radi, da se usavršava.
Kad se već pozivate na onu preporuku, odnosno deklaraciju Evropske unije, gde je navedeno da to mora da bude ustanova koja je nezavisna od Vlade i od ministarstva, zaista nije korektno što se u donošenju ovog zakona uopšte pozivate na tu preporuku.
Primera radi, ta deklaracija, kako je vi nazivate, insistira da obuka bude prepuštena, hrvatski prevod koristimo jer jedino njega ima za tu deklaraciju, samim sudijama, ili telu nezavisnom od zakonodavne i izvršne vlasti, a, pre svega, nezavisnom od ministarstva nadležnog za pravosuđe. Ono što vam deklaracija zabranjuje vi, u stvari, radite, a usput se pozivate na nju. Ova deklaracija insistira na dobrovoljnosti obuke i aktivnom učešću sudija, a ni na koji način ne povezuje obuku sa napredovanjem u službi, dok vi uvodite, posredno ili neposredno, opštu obaveznost obuke i stavljate učesnike u položaj potpuno pasivnih slušalaca predavanja.
Želim da naglasim da se malo više čudim vašim koalicionim partnerima nego vama, gde se svojevremeno, dok je SPS bio na vlasti, Društvo sudija bavilo jednim takvim poslom i edukovanjem, jer za edukacijom uvek postoji potreba, ali ne uz troškove koji, po proceni ljudi koji se u ovu oblast razumeju, iznose blizu 20 miliona evra. Toliko će to koštati, s putovanjima u inostranstvo, s organizovanjem ovih službi, s radom sudija koji tri godine mogu da budu izabrani a da ne rade sudijski posao, nego da se bave obukom i svim ostalim propratnim troškovima. Stvorićete tolike troškove, izvršiti direktan uticaj na sudstvo. Edukacija u ovoj zemlji, koja ne počinje od momenta kada novi ministar dođe na čelo Ministarstva, obavljala se na jeftiniji i primenljiviji način, primereno našim ekonomskim mogućnostima i situaciji u zemlji.
Želim da konkretizujem, na primer, član 5. stav 1, gde kažete da će Akademija da organizuje početnu i stalnu obuku sudija i tužilaca, ali da će sprovoditi i obuku predavača i mentora. Pri tom, program rada će utvrđivati Programski savet, prema članu 21, a prema članu 22, tu obuku će vršiti obučeni stručnjaci iz reda sudija, tužilaca i drugih profesija.
Uopšte ne navodite koje su to druge profesije. Morala da bih da budem maliciozna i postavim pitanje, ne želim da uvredim ni sudije, ni bilo koga koga ste ovde zamislili, ali je neprimereno ostaviti tako važan posao nekoj drugoj profesiji, možda, koja će se uključiti u ovo. Prevedeno na narodni jezik, vlast će ih obučavati. Ako vlast bude smatrala potrebnim, a oni moraju tako da odluče, sudije i tužioci, mi ćemo dobiti, navodno, nezavisno sudstvo. Kažete da će biti, članom 22. stav 5, oslobođeni sudijske funkcije u periodu od tri godine, i to sa mogućnošću produženja na još tri godine.
Gospođo ministre, da li je red da imamo vrsnog sudiju, stručnjaka u Kasacionom, Apelacionom, Privredno-apelacionom ili nekom drugom sudu, ili da imamo predavače i mentore kojima će naredbodavac da bude Vlada, a oni će obezbeđivati ''buduće nezavisne, stručne sudije i sudstvo''?
Sada, kada se vrši reizbor sudija, kada je stvorena opšta klima neizvesnosti oko toga koliko će ljudi biti zaposleno u sudovima, koji kriterijumi odlučuju za njihov izbor, umesto da otvorite perspektivu da oni stručni i dokazani nađu svoje mesto u poslu, vi nanovo pokrećete stvar, proveravajući osnovna znanja, tako da postaju suvišni pravni fakulteti, magistarske studije, doktorske studije, pravosudni ispiti i sve ono što se zove tradicija u obrazovanju pravnika u ovoj državi.
Vrlo je diskutabilno da li te organizacije i instituti, mislim na fakultet i studije ovog tipa, uopšte treba da postoje, ili će ova akademija, koja se zove akademija a nije ustanova koja se bavi visokim obrazovanjem, već obukom, moći da ih zameni, ili će u jednom trenutku neko proceniti da je državni pravni fakultet nešto što mnogo košta, pa hajde da ga ukinemo, imamo Pravosudnu akademiju.
Ovaj zakon je toliko rogobatan da je po kvalitetu izrade lošiji od Zakona o javnom informisanju. Kada uzmete čl. 40. i 45, sa nekih 13 stavki koje objašnjavaju nadležnosti, postupke, mi kao Poslanički klub NS-a nismo imali drugo rešenje već da pišemo – član se briše, ali su naša objašnjenja na strani ili dve strane formata A4, u kojima navodimo neustavnost ovakvog načina obuke i izbora sudija i derogiranje jedne čitave grane vlasti koja se ovim zakonom pokušava učiniti.
Umesto da podzakonskim aktima, pravilnicima i naredbama unutar sudova u Srbiji vršite kontinuiranu obuku, onako kako su to radili vrsni pravnici, na čija se imena danas pozivate i koji su još uvek aktivni na neki način u pravosuđu, vi pribegavate rušenju svega što je bilo pre vas i građenju nečega gde ne da ne možemo da prepoznamo korist, nego se direktno utiče na kršenje svega onoga što se zovu osnovni pravni akti na kojima se zasniva pravni sistem jedne države.
Za ovaj zakon, jednostavno, ne da ne možemo da glasamo, nego tražimo od vas da ga povučete i da stanje reizbora sudija i to stanje nesigurnosti, neupućenosti javnosti i onih koji su zainteresovani za ovu oblast, a nisu imali prilike da vam iznesu svoje mišljenje, ne koristite na način da donesete zakon koji ni u Makedoniji nije dao rezultate, pa ne može ni u ovoj državi dati rezultate, ovako kako je zamišljen, jer osnovna definicija podele vlasti je – zakonodavna, izvršna i sudska, u kojoj samo ova sudska, jednim delom, nije stavljena pod kontrolu, jednim delom već jeste, izvršne vlasti.
To će se, pre svega, izvršnoj vlasti obiti o glavu, trenutno, kroz gubitak vlasti, ali ono što nas više brine, jeste što će zbog ovog trenutka trpeti država, kao ozbiljna država, jer ako dobije na ovakvim principima sudije koje treba da sprovode Zakon o stečaju, Zakon o obligacionim odnosima, ne da ne možemo biti poželjno mesto za ulaganja, nego ćemo biti poželjno mesto za zaobilaženje.
Ja vas, na kraju, još jednom molim da povučete ovaj zakon, jer sam uverena da, kao izuzetno inteligentna žena, pravnik, niste smeli sebi da dozvolite da vam oni koji su u sprezi moćnih ljudi, trenutno, u advokaturi, u ovoj zakonodavnoj vlasti i stranci koja tvori koaliciju, podmeću ovakav zakon, gde se pod jednu stranačku kapu pokušava staviti cela država i sve tri grane vlasti.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Evo, da se građani uvere ko od nas govori istinu – ja ih upućujem na sajt Narodne skupštine, da u odeljku – Zakoni u proceduri, otvore zakon o Pravosudnoj akademiji, s obrazloženjima, i pročitaju da li se i u kojoj meri Predlogom zakona o Pravosudnoj akademiji reguliše na nov način obuka sudija, način izbora, korisnici tog obučavanja, njihova prava itd.
Kada je reč o tome kada je, ko i koliko učestvovao u Vladi, meni je to prosto neozbiljna konstatacija, gospodine Konstantinoviću, jer na argumente koje iznosim i članove zakona koje pominjem vi pokušavate meni, koja sam od marta 1998. do oktobra 2000. godine bila u Vladi i vodila resor Ministarstva za ekonomsku i vlasničku transformaciju, pripišete propuste koji bi, ako ih ima, trebalo da budu pripisani vašem aktuelnom koalicionom partneru.
U vreme 1993. godine, kada je, na primer, preko 100 dobrih sudija napustilo pravosuđe, a ušli neki novi i nedovoljno obučeni, kada smo imali, sećaju se oni koji su upućeni u tu materiju, priličan problem u funkcionisanju sudstva, te 1993. godine stranka kojoj sam pripadala je bila osnovana tek dve godine i nije učestvovala u vlasti.
Znači, braneći ovaj zakon, koristite argumente, članove i rešenja iz samog zakona, a ne upućujte bilo koju vrstu, pogotovo neargumentovanih, primedaba na ličnost.

Imam jedno pitanje. Pošto sam jedini podnosilac amandmana, da li mogu da koristim vreme 15 plus 25 ili ćete to da odvajate?

Pre svega, želim da izrazim svoje iznenađenje što sam jedina, u ime poslaničke grupe ''Napred, Srbijo'', podnela amandman i time omogućila svima nama da govorimo o, mislim, jednoj od najvažnijih tačaka ovog dnevnog reda. Zaista sam srećna što sam to uradila, jer mislim da je nestrpljenje kojim se u ovoj skupštinskoj sali broje sekundi dok poslanici govore, ali se ne štede na isti način i sredstva u Vladi kada ih troši, stvar koja treba da zabrine sve nas.

Gospođo predsednice, molim vas da me ne upozoravate ako u temi o kreditu MMF-a za budžet budem govorila malo i o proceduri donošenja samih akata. Nažalost, osećam se prilično zanemarenom i zloupotrebljenom kao poslanik, kao i mnoge moje kolege, jer se Skupština poslednjih dana ponaša kao istureni organ Vlade, organ uprave u sastavu.

Zaista mi je žao što to moram da konstatujem, ali po tome ko je predlagač dnevnog reda, čije tačke dnevnog reda dolaze na raspravu i izglasavaju se, ko pravi dnevni red, koliko tačaka ima dnevni red, koliko imamo vremena da se za taj dnevni red pripremimo, zaista govori o potpunom obesmišljavanju skupštinskog rada, do te mere da je nama čak i scenario postao da bude metod za štednju vremena i neobaveštavanje javnosti o stavovima po određenim amandmanima.

Da li treba da ima mišljenja Odbora, da li na Odboru treba da se raspravljaju stvari, da li će se okupiti većina na Odboru, da li opozicija uopšte zna gde će ići delegacija (npr. u Holandiju)? Neko to ne mora ni da zna, u zadnjem trenutku se obaveštava Odbor da neko negde treba da ide.

Zaista sam vrlo nezadovoljna što smo došli do takve situacije da je vreme i gledanje na sat i proračun koliko će trajati rasprava, kad će se završiti, postalo važnije od same suštine zakona koji ovde, u stvari, uređuju živote svih nas.

Ovaj zakon zaista jeste takav. Na dnevnom redu koji ste nam 21. poslali za sednicu koja je zakazana za 26. nalaze se 53 tačke dnevnog reda koje treba spremati u petak, subotu i nedelju. Da li smo porodični ljudi, da li imamo obaveza, imamo li fizičkih mogućnosti da to uradimo - nije važno. Kad zakon dođe u Skupštinu, on je inače negde već raspravljen, odobren ili tome slično.

Meni ste kao poslaniku dali do znanja da, kad podnesem amandman, pa ga Vlada usvoji, kao što je bilo reči sa prošlim zakonom koji je značio zaduživanje kod komercijalnih banaka, 90 miliona evra za budžetski deficit, kad mi već usvojite amandman, šta imam da se javljam i obrazlažem šta je u amandmanu bilo sadržano.

Prošlog puta, to je bilo 29. jula, morala sam ubeđivanjem da imam poslovničko pravo, jer mi amandman nije odbačen nego usvojen, i da je u pitanju procedura ne glasanja nego rasprave, izboriti da uopšte govorim o amandmanu koji smo, kao poslanička grupa, dostavili.

E, pa, ovog puta Vlada kaže - kad već nećete da ćutite nego obrazlažete, sada vam i odbijamo amandman, sa obrazloženjem da je rešenje koje je sadržano u amandmanu već, u stvari, u zakonu i napisano.

Naime, pošto se zadužujemo kod MMF-a pod povoljnim uslovima od trenutno 0,26% kamate, ja sam, da prepričam amandman, podnela u ime poslaničke grupe rešenje kojim će se raniji skupi i nepovoljniji krediti zameniti ovim koji je povoljan. Koji bi dobronameran čovek i dobronamerna vlada odbila takav amandman, sem one koja ga jeste odbila, iako je i u obrazloženju data konstatacija da ovaj nazovikredit, a kažu i da nije kredit, nije uslovljen nikakvim posebnim uslovima koje Vlada treba da ispuni i, naprotiv, da može da posluži za otplatu ranijih kredita, odnosno refinansiranje postojećih obaveza.

Poučeni primerom iz 2001. godine, kada je novoodobreni kredit iskorišćen gotovo u punoj meri da bi se otplatile obaveze, u stvari, za ponovno vraćanje u MMF i da se oni koji su poverioci u Međunarodnom fondu namire našim novim obavezama, podnosim amandman u kojem kažem, pogotovo u obrazloženju, da je potrebno kredit, koji košta 4,75% euribora plus 1% od ukupne vrednosti kredita troškova za povlačenje kredita i plus marže...

Znači, on na godišnjem nivou košta 6% plus jednokratnih 1% povlačenja.

Taj prethodni je uzet od komercijalnih banaka i kažem da on treba sada da bude zamenjen ovim jeftinim, jer privreda u kojoj treba razvijati proizvodnju mora da dođe do kredita kod poslovnih, tih komercijalnih banaka, čime bi se, ovim refinansiranjem, tih 90 miliona evra zaista i oslobodilo da kredite koristi privreda.

Naša vrla vlada, mišljenje potpisuje baš gospodin Cvetković, kaže: ''Kako je preporuka Fonda da se članice prilikom odlučivanja o upotrebi primljenih sredstava rukovode ciljem da se u uslovima svetske krize obezbedi redovno servisiranje finansijskih obaveza prema inostranstvu, što podrazumeva i refinansiranje postojećeg duga povoljnijim sredstvima dobijenim po osnovu opšte i posebne alokacije specijalnih prava vučenja, dopuna člana 3. koja je predložena amandmanom je suvišna''.

Vlada zaboravlja da kredit od 90 miliona evra, koji je ovde izglasan, jeste u evrima. Ali, da li ga tretira Vlada, Narodna banka ili oni koji upućuju koje će se ino-obaveze refinansirati, ove kredite uzete od banaka sa sedištem u zemlji, ino-obavezama? To ne mogu iz ovoga da procenim, iako je obaveza u evrima, ali su to banke Alfabank Srbija, Vojvođanska banka Novi Sad i Pireus banka Beograd.

Da bi izbegli sumnju da će ovim novim kreditom od MMF-a, povoljnim, biti refinansirana neka obaveza koja dospeva od MMF-a, tražili smo da ono što kažete da se podrazumeva bude i eksplicitno navedeno. Ne, odbija se sa obrazloženjem, čak uvredljivim, javno da kažem, jer kaže: Predlogom zakona se uređuju obaveze Republike Srbije prema MMF-u, a ne budžetski deficit, odnosno dug Republike Srbije, tako da predmet Predloga zakona nije, ono što mi tražimo, da se utvrde prioriteti za refinansiranje duga, odnosno da se skupi krediti zamene jeftinim.

Ovo je uvredljivo za one koji znaju šta je rečenica u srpskom jeziku. Ako kaže ''Predlog zakona ne tretira budžetski deficit'', a upravo se ova sredstva dobijaju za pokriće budžetskog deficita, ne razumem kako je gospodin Cvetković pristao da potpiše ovakvo obrazloženje. Znači, sredstva jesu za pokriće deficita, ali ne tretiraju budžetski deficit kao materija koja se uređuje ovim zakonom.

Ta vrsta arogancije u kojoj se pokazuje odbijanje i onih dobrih saveta i pomoći opozicije jeste u sklopu opšteg odbijanja da bilo ko u ovoj Srbiji pomogne da se nešto desi nabolje, ne odvajamo se na one koji uređuju naše živote i na nas koji treba da trpimo i zavisimo od dobre volje onih koji odlučuju kako ćemo mi živeti. Uz to se koristi neistinita tvrdnja, da nije reč o sredstvima koja su naša obaveza.

Tvrdim da je reč o sredstvima koja su obaveza Republike Srbije, jer se i prethodni kredit, od tri milijarde, od čega je povučena tranša od 767,9 miliona evra, nalazi kao stavka jedan na pregledu srednjoročnog i dugoročnog duga Republike Srbije, o kojem se nije pričalo u ovom domu, nego negde na nekom drugom mestu, ali će se kamata za vraćanje ovog duga i anuiteti tražiti preko ovog budžeta.

Jer, sigurno neće Narodna banka, koja pravi troškove svojom monetarnom politikom i emisijom hartija od vrednosti, imati zaradu kojom će pokriti troškove kredita koji je ovde evidentiran.

Znači, nemojmo se lagati da ovo nisu obaveze koje građani treba da izmire.

Iako su političari zaduženi da donose dobre vesti građanima i da dižu optimizam, to ne znači da može da se laže i da ekonomisti treba svoj autoritet i znanje da upotrebe da potkrepe laži onih koji žele da donesu dobre vesti, ali koje su šuplje.

Ono na čemu insistiram i što mora u ovom trenutku da se zna, Vlada Srbije mora da vodi računa o svom javnom dugu, o mogućnostima da se on vraća i zloupotreba statistike ovde slabo može da pomogne.

Ako je u EU za godinu dana ostalo bez posla 3,2 miliona ljudi i ako ta brojka iznosi 22 miliona nezaposlenih, od čega je 15 miliona u evrozoni, i ako je stopa nezaposlenosti narasla sa 7,2 na 9,4, i ako se Evropa zabrinula i rekla ovako - 10% onih koji ne rade i koji nemaju šta da izgube, u svakom trenutku su potencijalna opasnost za smenu režima i promenu vlasti.

Upozoravam Vladu, i to je prvenstveni razlog zašto ovako pričam o kreditima, da je u ovoj brojci od 9,4 nezaposlenih - 20% mlađih od 25 godina, i da to jeste osnovni razlog za porast kriminala, nasilja, ekstremizma i svih negativnih pojava.

Složićemo se da se nasilje ne stvara na sportskom terenu. Tamo odlaze ljudi koji su tome skloni iz mnogo dubljih razloga. To što nema posla, to što se ne ulaže u proizvodnju, to što se finansira i ukupnom politikom podstiče finansijski sektor, koji je još Kejns svojevremeno zvao kockarnicom, nije rešenje za ovu zemlju. I nemojte da se neko usuđuje da upoređuje zaduživanje uopšte sa onim o čemu danas pričamo, kao novim kreditom od Ruske Federacije.

Znači, ono što jeste pravo zaduživanje, to je zaduživanje za investiranje, i to u infrastrukturu, to su dugovi kojima ćemo se uvek i rado zadužiti - privlačenje produktivnih investicija. U tom smislu Rusi i samo deo od nameravanog kredita daju za budžetski deficit, priča se o tih 200 miliona, a ostatak će biti upravo u precizno definisane infrastrukturne projekte. U tome je razlika, za one koji tu razliku ne prepoznaju. Zašto je ne prepoznaju?

U vreme najvećih privatizacija, u vreme najvećih priliva, u vreme kiše novca koji je dolazio u ovu zemlju, mi smo pozatvarali fabrike i napravili ovolike dugove. Od 2007. godine se strahuje da ćemo upasti u dužničku krizu.

Treba praviti razliku kada se i za šta uzima kredit i treba znati da onaj ko nije stavio pod kontrolu državni novac, a ima makar u dve, u Agenciji za privatizaciju i u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo, gde su cifre 500 miliona prihodovanih para na račun države, i u Agenciji šest do sedam milijardi naplaćenih sredstava, od čega je ministar Dinkić rekao da je ostalo samo 760 miliona, dovoljan su razlog da odbijemo bilo koju vrstu novog zaduživanja.

Jer, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji ima previše želja da potroši i ko ne zna da se prostre prema guberu.

Kao jedan od podnosilaca amandmana u ime poslaničkog kluba ''Napred, Srbijo'', u ovom navratu ću obrazložiti samo deo argumenata. Iskoristiću deo vremena poslaničke grupe da obrazložim protivljenje zaduživanju a da se prethodno nisu iskoristile sve rezerve u postojećim sredstvima.

Usvojili smo Zakon o budžetskom sistemu i on je objavljen 17. jula ove godine u ''Službenom glasniku RS'' broj 54, kojim smo ministru, saradnicima, načelnicima, Trezoru ostavili pravo i mogućnost da kontrolišu tokove javnih sredstava i budžetskog novca. Daću samo jedan primer kako se ta kontrola ne ne vrši, nego se u njoj čak i učestvuje.

Verujem da ćete mi pomoći (ministar je, inače, magistar ekonomskih nauka i ja ga ne smatram nestručnim za ovu temu, naprotiv) iskustvom u poznavanju vazdušnog saobraćaja, u onom delu posla kada ste radili u ''Jatu''. Ovo kažem sa najiskrenijim očekivanjem i željom da doprinesete rasvetljavanju onoga što javnost ne zna, a morala bi da zna.

Usvojili smo Zakon o budžetskom sistemu, gde je u članu 2. tačka 5. precizno definisano ko su korisnici javnih sredstava - direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava, organizacije za obavezno socijalno osiguranje itd., ali ono na čemu ja insistiram i na šta želim da ukažem pažnju su pravna lica nad kojima Republika Srbija, odnosno lokalna vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu sa više od 50% kapitala ili više od 50% glasova u upravnom odboru.

Složićete se sa mnom da, tamo gde predstavnici Vlade jesu članovi upravnog odbora, organizacija jeste precizno definisan korisnik javnih sredstava. Nema dileme ni potrebe za različita tumačenja. Da li se taj organ upravljanja zove upravni odbor ili savet - jezičko je pitanje, a ne strukturno i suštinsko pitanje u smislu organizacije i nadležnosti.

U Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, koji koristi državna sredstva, naplaćuje prelet nad nebom koje je nacionalno blago, članovi Saveta... Pročitaću samo deo zapisnika od 25.2.2009. godine, da bih javnost upoznala ko je član Saveta a ne upušta se u propisan mu posao da uvede pod budžetsku kontrolu sredstva koja se prihoduju, ne smanjuje plate onima koji u ovo vreme imaju preko 500.000 platu.

Tako kažu ljudi koji tu rade. A pošto ta informacija nije javna i pošto je neki koji su je zahtevali nisu dobili i sad se obraćaju Povereniku za informacije, ja kažem - kažu neki da je, jer je bila tolika plata, a nisu je smanjili u skladu sa zakonom.

Reći ću vam samo da su na sednici gde su usvajani pravilnici o naplatama nekih novih usluga, takođe nezakonito, pored predsednika Saveta Milutina Mrkonjića, prisustvovali članovi Saveta u Vladi Srbije: Ivica Dačić, Dragan Šutanovac, Diana Dragutinović i generalni direktor Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije Nebojša Starčević.

Da li je Savet - upravni odbor, to je za mene i građane Srbije jezička razlika. Direktorat civilnog vazduhoplovstva nije, kao što ministar kaže, nikakvo regulatorno telo, jer ne donosi nikakve propise, nego je neko ko koristi i prihoduje nad državnim i javnim sredstvima. Ali, od 2003. godine, kada je osnovan u državi Srbija i Crna Gora, prihodovali su 500 miliona evra, koji nisu ušli u budžet Republike Srbije.

To je razlog zašto pominjem upravo ovaj direktorat, uz Agenciju za privatizaciju, koja je 2001. godine osnovana jednom pomoći Svetske banke, kada je nacrtana kao jedan od organa koji će vršiti privatizaciju i kada je rečeno - osnovaće se sredstvima Vlade Republike Srbije, a onda se novim pravilnikom izmigoljila iz kontrole i naplate prihoda i tek kad namiri sebe, svoje savetnike - finansijske, ekonomske, pravne, kad da onih 5% za prihod od uspešne privatizacije (a koliko su uspešne, to znaju građani Srbije), tek onda kusur prosledi u budžet Republike Srbije.

Da li je to posao opozicije ili je to posao Vlade? Tri puta, za tri godišnja budžeta smo podnosili amandmane kojim tražimo da se utvrdi ova kontrola i sada, kad postoji Zakon o budžetskom sistemu, ne da Vlada to ne radi, nego Vlada učestvuje u nezakonitom odlivanju sredstava.

Samo još jedan detalj, da bih ostavila vremena i ostalim kolegama. Iako se kaže da ovaj kredit nije ničim uslovljen, iako kažu da je podloga za njega makroekonomska stabilnost, odgovorno tvrdim da to nije istina. U ovom domu smo usvojili Zakon o potvrđivanju Sporazuma o zajmu za razvoj privatnog i finansijskog sektora između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, pre dva meseca, vredan 34.900.000 evra.

To je taj trijumvirat – MMF, Svetska banka i Međunarodna banka za obnovu i razvoj, gde su uslovi precizno propisani u planu 1. To je materijal koji imaju svi poslanici, dobili su ga svojevremeno.

Samo ću jedan detalj da kažem – zajmoprimac planira da sredstvima koja su obezbeđena ovim sporazumom finansira aktivnosti kojima će se sprovesti ciljevi. Znači, precizno su ispisani zadaci koji su, za mene, najteži u delu predzadnjeg pasusa, gde se kaže - ostvarivanje planiranih ciljeva realizovaće se preko izrade i primene strategije radi smanjivanja zajmoprimca, a to je država Republika Srbija, u finansijskom sektoru sa sadašnjih 17,29 na 10 posto u 2010. godini kada su u pitanju banke i smanjenju učešća sa sadašnjih 34 na 30 u 2010. godini kada su u pitanju osiguravajuća društva.

U vreme kada sve ostale države upumpavaju novac, podržavljuju privatne banke, ovde su prihvaćeni ciljevi koje nema potrebe ponavljati sada u ovom kreditu - kako da ono na čemu jedna država treba da zasniva svoju ekonomsku, a time i političku nezavisnost, treba uništiti, predati u ruke nekog drugog, da bi onda zavisili od austrijskog kluba banaka ili od onih koji će udeliti milostinju koja se zove ''dužničko finansiranje kao moderan način života''.

Tako ne želimo da budemo moderni. I, molim vas, nemojte da tvrdite da uslovi ne postoje. Usvojeni su u ovom domu, kroz ovaj zajam od 34.900.000 evra, za koje se i ne kaže kojim će načinom biti korišćene, ali se kaže šta će se postići korišćenjem ovih sredstava kao cilj.