Ako mi ne date pravo na repliku, iskoristiću od poslaničke grupe. Vi ćete biti bogatiji za minut i po, dva, ja uskraćena za pravo da objasnim da nisam dobro i ispravno shvaćena, ali vi ste ovde vladari našom reči i našim vremenom, pa izvolite. Replika ili vreme poslaničke grupe?

Gordana Čomić je Gordana Čomić.
Gospodine ministre, kakva je veza između budžeta Republike Srbije i budžeta lokalnih samouprava znaju svi, pogotovo opštine kada im Republike obustavlja transferna sredstva koja su im namenjena i kada im nameće inspekciju i ostale obaveze, a ne prenosi im za to sredstva.
Kao ekonomista i neko ko je vrlo radio na budžetskom sistemu odlično znam da je to sistem spojenih sudova i da je to sistem države Srbije. To jeste jedna kasa, jedan trošak za ove građane naše.
Šta je važno? Upozoravam ih u ovom trenutku koliki će troškovi iznositi i kakva je vaša dobronamernost. Neću da pominjem izvode rođenih i državljanstva, da li trebaju, koliki im je rok važenja, koliko koštaju, jer građani prave razliku između onoga što im obećamo, kažemo i ono što smo u prilici da uradimo i stvarno na terenu i primenimo kao zakon.
Znači, poverenje u vas treba da imaju građani i oni će o tome odlučivati da li ste ga ispunili, verovatno sudeći i o Fijatu, i o akcijama, i o restituciji, i o uspešnosti privatizacije itd. Neću da otvaram te teme.
Ono što je meni mnogo važno, ono što je govorila ova poslanička grupa i ja lično, o strukturi deviznih rezervi i o staklenoj kuli koja se urušila, nešto je što je pre neki dan priznala gospođa ministar finansija. O tome sam govorila na vreme, godinu dana unazad. Pravovremeno obaveštavam, a ne plašim javnost o razlozima i posledicama vaših poteza. Za poverenje izborićete se kod građana.

Gospodine ministre, vaše obrazloženja vezana za član 106. govori najjasnije o napuštanju koncepta privatizacije primenjivanog od 2001. godine, koja se pokazala neuspešnom i vi idete u dopunsko ispravljanje nepravdi, ali samo u delu koji je državi u interesu. Kad kažem država, pod tim podrazumevam i lokalnu samoupravu i vlast na republičkom nivou, pa i vlast na pokrajinskom nivou.
Znači, ova izmena člana 106. je motivisana interesom države koja troši preko svojih mogućnosti, države koja već duže vreme jede svoju supstancu na račun svojih građana. Problem korišćenja zemljišta i objekata u privatizaciji i stečaju je problem koji nije od danas, problem koji je otvorio Zakon o svojinskoj transformaciji još 1997. godine. Nuđena su mnoga rešenja da do ovog ne dođe, tako da se ne može reći da smo se juče suočili sa problemom, a danas ga rešavamo i to u interesu građana.
Zaključiću jednom jedinom rečenicom. Koji su motivi za ovakav predlog i ovo zakonsko rešenje pokazaće posledice njegove primene, tj. ko od njega bude imao koristi, taj će stajati iza vaših motiva.

Neću se navići da ne tražim repliku, ali čisto da budem praktična. Znači, kada naviknete one kojima prodajete u bescenje brendove, tržište, fabrike, a zemljište poklanjate bez naknade, odnosno džabe, zaista će im danas biti sve skupo.
Upravo govorim o pogrešnom konceptu privatizacije od 2001. godine i još mnogo nepravdi koje je potrebno ispravljati, ali sam uverena da će te nepravde umesto vas ispravljati u najskorije vreme SNS.

Podnela sam amandman zajedno sa kolegom Rogovićem na član 138. Predloga sa zahtevom da se on briše, zato što se tim članom zakona poverava autonomnoj pokrajini izdavanje građevinskih dozvola za izgradnju objekata koji su pobrojani u članu 137, i to za one koji se u celini grade na teritoriji AP.
Zaista je neophodno da makar deo tih objekata, koji su navedeni u članu 137, iznesem pred javnost. Tu spadaju kapitalni objekti infrastrukture od državnog značaja, kao što su velike akumulacije, pruge, plovni putevi, aerodromi, državni putevi, ali su takođe obuhvaćeni i kapitalni industrijski objekti, i mislim da je ovo bilo važno da čuje i gospodin Dulić, zbog njegovog multidisciplinarnog znanja iz ove oblasti, sa najvišim stepenom uticaja na okolinu i potencijalne opasnosti, kao što su npr. nuklearna postrojenja, postrojenja za preradu skladišta i deponije opasnog otpada, rafinerije, postrojenja za proizvodnju opasnih materija i slično.
Mislim da ovaj stav ovako definisan jeste u suprotnosti sa Ustavom pre svega i međunarodnim pravom, jer ovakva vrsta objekata i delatnosti koje mogu da izazovu potencijalne opasnosti ne samo za teritoriju pokrajine, znači lokalno, već i čitave države Srbije, ali i ostale okolne države, jesu po međunarodnom pravu i po svim pravilima kojih se pridržava UN odgovornost isključivo suverene države.
To ne može da bude nadležnost samo jednog dela suverene države, već isključivo suverene države i neću da pominjem svetske primere i odgovornost koju UN zahtevaju od država u ovom smislu.
Neću čak ni da pominjem mogućnost da na telu suverene države Srbije, npr. na KiM, a uz granicu sa Srbijom, onim što se zove uži deo Srbije, bude lociran neki takav objekat.
Nedopustivo je da ovakvo definisanje nadležnosti za izdavanje građevinske dozvole ostane, ali iz još jednog razloga. Gasni aranžman je u toku, izgradnja tih postrojenja je takođe vrlo aktuelna. Postoji mogućnost da takve situacije, da zaključen ugovor, koji je zaključila Republika kao država, bude onemogućen u sprovođenju samim tim što bi Pokrajina izbegla da da dozvolu za gradnju gasovoda na trasi koji prolazi kroz Vojvodinu.
Molim vas da zaista najozbiljnije još jednom razmotrite ovaj amandman. I vaš odgovor koji ste dali po mom i Mićinom amandmanskom prigovoru, ispalo je da se republika pita i za najmanje složene objekte.
Gospodo ministri, njegovi pomoćnici, a zašto vi niste uobičajenom praksom Vlade, podnošenjem amandmana u poslednjem trenutku razdvojili te manje složene za koje može Pokrajina da se pita i ostavili u nadležnosti Republike ono što Ustav zahteva, što međunarodni ugovori i konvencije zahtevaju, jer je to jedino moguće rešenje za ovaj član 138.

Podnela sam amandman na član 11, koji govori o granicama za ublažavanje kazne koje na potpuno drugačiji način rešavaju mogućnost ublažavanja kazne, ali na takav način da u stvari pokazuju nedoslednost predlagača kome je bila osnovna namera da pooštri kaznenu politiku, ali, s druge strane, ili čudnom i rogobatnom formulacijom radi upravo suprotno ili mu je namera da ovakvim rečnikom sprovodi u stvari kontradiktornu zakonsku regulativu koja će kod sudova da stvori zabludu oko primene ovog člana.
Naime, zakonom je predviđeno da je donja granica kazne zatvora za krivična dela, za koja može da bude ublažena kazna, 10 ili više godina. Znači, ublažiti kaznu za preko 10 godina zaprećene kazne nije dosledno pooštravanje kaznene politike.
Ono što smo mi amandmanom predložili da se briše taj deo reči "deset ili više godina" govori na srpski razumljiv način da u stvari ublažavanje kazne može da se odnosi samo na ona krivična dela za koja je zaprećena kazna gornje granice do 10 godina. Ne i više, pogotovo što je narednim zakonskim rešenjima vrlo precizno definisano koja su to teža krivična dela za koja se dobija kazna od 30 i 40 godina zatvora.
Znači, zaista mislim da bi bilo neophodno i u tački 3) stava 2. i u 1. stavu, tačka 1) izbrisati ovaj deo "ili više", jer po ovom i ovakvom rešenju "ili više" znači da ublažavate kaznu i za krivična dela za koja je zaprećena kazna...

U obraćanju povodom ovog amandmana koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika, tako da možete to tako da tretirate. Svaka od poslaničkih grupa je u okviru rasprave po ovom setu zakona procenila da vreme namenjeno za obraćanje ovlašćenog predstavnika ili poslaničke grupe posvećuje temi koju ona smatra najvažnijom. Upravo činjenica da smo mi ostavili ovo vreme za izmene i dopune Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma govori o tome koliko cenimo značaj ovog zakona.
Za razliku od značaja koji mi pridajemo ovom zakonu, Vlada koja je predložila izmene i dopune ovog zakona u pet članova, od kojih je jedan kada stupaju na snagu ove izmene i dopune, znači, u četiri člana je predložila izmene, procenila je da o njemu treba raspravljati u zajedničkom vremenu sa još šest zakona iz oblasti pravosuđa.
Obraćam se građanima Srbije, čudim se smelosti Vlade da uopšte izađe sa ovim predlogom izmena i dopuna i da nam dopusti da o ovom zakonu ponovo progovorimo nešto i podsetimo građane na loša zakonska rešenja i na nikakve učinke vlasti u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
Nije mi trebalo nimalo inspiracije da zainteresujem javnost za ovu raspravu, jer jutrošnja vest, objavljena na BBC, da je u američkoj državi Nju Džersi uhapšeno 40 visokih državnih i verskih službenika, među kojima je nekoliko rabina, vrlo je interesantna vest, a plod je desetogodišnje akcije američke države, koja je ubacivanjem svedoka saradnika u grupu odbornika, državnih službenika i rabina, uspela da dođe do nesumnjivih dokaza o pranju novca i korupciji u vlasti u državi Nju Džersi.
Svedok saradnik je jedan građevinski preduzimač, koji je kupovao građevinske dozvole za 10 hiljada dolara pa naviše i sarađivao sa rabinima koji su ljude uveravali da prodaju bubreg za 10.000 dolara, a oni ga preprodavali za cenu od 150.000 dolara.
Iz čega se sve novac može prati je nečuveno i kako se može legalizovati nezakonito stečeno, ali ono zbog čega želim javnost da zainteresujem ovim slučajem jeste - u mnogo čemu se ugledamo na Ameriku i treba da se ugledamo na dobre primere iz prakse o pravosuđu i pranju novca, na sve nezavisno na kojoj strani zemaljske kugle postoje, rade i žive neki ljudi.
Volela bih da ovaj slučaj zabrine sve one koji se upuštaju u pranje novca, u korupciju i zloupotrebe, verujući da postoje savršene pljačke, a želim da ih uverim da, iako ova država ima loš zakon, iako ga slabo primenjuje, da ipak ne postoji savršena pljačka i da odgovornost za uništavanje društvenog sistema, u kojem se klase stvaraju i raslojavaju upravo na korupciji, moramo da preuzmemo svi i da u borbi protiv pranja novca damo svoj nesumnjiv doprinos.
Kako nam ga je država dala? Dala je predlog izmena i dopuna Zakona kojim ustanovljenu obavezu onih koji su u lancu onih preko kojih se novac pere oslobađa obaveze, što jeste član 1, da vrše dodatnu proveru podnetih isprava i dodatno potvrđivanje podataka o stranci koja se, po sumnji, bavi pranjem novca.
U odbijanju na moj amandman, gde tražim da svi koji su obveznici, koji treba da vrše dodatnu proveru i podataka i dodatno potvrđivanje o takvim strankama, kaže da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što rešenje u Predlogu zakona sadrži širi krug obveznika.
Da li možete da verujete da je Vlada bila u stanju da da takvo obrazloženje.
Ovim predlogom izmena i dopuna se briše obaveza obveznika da vrše dodatnu proveru podataka, što je bilo rešenje u zakonu koji smo doneli u martu.
Na moje amandmansko reagovanje da ta obaveza treba da ostane i da taj krug obveznika treba čak proširiti na sve one koji se bave finansijskim poslovima, Vlada kaže da je čak i širi obuhvat onih koji se time bave.
Zakon je u stvari predložen da bi se uvele zakonske kazne koje su potpuno bile izostavljene.
Iako su se mnogi bavili hvaljenjem zakona i njegovim očekivanim doprinosom, nijedan od tih vrlih analitičara i onih profesionalnih hvalospevnika ovakvih zakonskih predloga nisu primetili da kazna za ovlašćeno lice u organu koje ne spreči pranje novca i odgovorno lice nije bila ni predviđena.
Ono što treba da zabrine sve nas, to je da prema podacima međunarodnih organizacija koje se bave pranjem novca postoji nedvosmislen podatak da se od dva do pet procenata, ne može se sa isključivom sigurnošću potpuno precizno reći koja je to cifra, od ukupno stvorene vrednosti nalazi u tokovima koje možemo nazvati pranjem novca.
Međutim, kod nas je čak i definicija pranja novca zakonom koji smo doneli potpuno pogrešno postavljena. Pod pranjem novca se uvek podrazumeva nezakonito stečena gotovina koja se posredstvom banaka ubacuje u legalne tokove. I, što je najčešći slučaj, tako ubačena gotovina u legalne tokove se investira, čak ne ni u profitabilne grane, nije im toliko bitan profit, koliko je bitno da se legalizuje novac stečen na nezakonit način.
Kao i uvek smo po svemu specifični, pa je u našem društvu najčešći slučaj da se novac ulaže u profitabilne grane, gde se očekuje makar 50% zarade na uloženi dinar.
U svakom gradu se znaju imena ljudi koji se bave građevinskim poslovima, retko se ko usuđuje da ih zove građevinskom mafijom, koji zaista vrlo često nezakonito stečen novac iz raznih kriminalnih poslova kao gotovinski novac ubacuju u legalne kanale, plaćajući radnike, zaposlene na crno, ne plaćajući im osiguranje, podmićujući za dobijanje građevinskih dozvola, čak često falsifikujući vlasnike zemljišta na čijim objektima grade, da bi onda prodajom stanova legalizovali prihod od prodaje zgrade sagrađene na nezakonito stečeni način, odnosno nezakonito stečenim novcem.
Ovo što kažem apsolutno nije neka moja zasluga, analiza. To je nešto što zna svaki građanin u svakom gradu gde i jedan kran radi na nekoj zgradi.
Nisu sve zgrade tako podignute, ali se kriminalno stečen novac najčešće ulaže u ovu vrstu posla i u hotelijerstvo, što je svetska praksa, da bi se u takvim oblastima očekivao maksimalan profit.
Kada ga nema iz njega se izlazi i njih ne zanima što takvim ponašanjem vrše poremećaj kamatnih stopa, monetarne politike, poreske politike i uopšte ekonomskog rasta jedne zemlje. Njih to ne brine. Oni imaju svoj interes, ali ova država bi o tome morala da brine.
Od 2003. godine, kada smo se prvi put suočili sa nečim što je pranje novca i "of-šor kompanija", i kada se uzmu imena Nemanja Kolesar, Janjušević, finansiranje G17, počeo upotrebljavati taj termin i to od strane državnih činovnika, koji su imali navodno iskrenu želju da se sa tim izbore, do danas samo se susrećemo sa primerom zatvaranja za dvojne fakture, koje je izveo svojevremeno finansijski direktor gospodina Kostića prilikom zasnivanja proizvodnje u kupljenoj šećerani za tri evra, te je javnost imala prilike da vidi kako je za staru i raubovanu opremu uvećavana vrednost faktura, čime je ustvari napravljen klasičan put pranja novca.
Da li je, ko je osuđen, ko je za to odgovarao, nema potrebe da iznosim. Takvih rezultata istraga sprovedenih kroz kažnjavanje do danas nemamo.
Znači, kazna ako nije izvesna i ako se ne primenjuje nema ni smisla. Čak smo zakonom definisali, i ovo je neprimerena praksa, da iznošenje gotovinskog novca od 15.000 evra, što je maksimum, može da bude po diskrecionom pravu tumačen po slobodnoj volji.
U zakonu koji smo u martu usvojili ministar ima pravo da za određene obveznike iz stava 1, koji definiše tu visinu, dozvoli iznošenje preko 15.000 evra gotovine. Da li ako se pita jedan čovek i neko, a ima diskreciono pravo da o tome odluči, nije strelica za korupciju, zar to upravo nije poziv na korupciju?
To jeste jedan od načina na koji donosimo zakone, gde diskreciona prava podižemo na nivo koruptivnih zahteva, gde promovišemo cilj da gradimo klasno društvo u kome se bogatstvo preraspodeljuje na nepodnošljivo nepravedan način, u čemu država svojim zakonskim propisima to pomaže.
Umesto da oni koji se bave finansijskim transakcijama, a najčešće su to banke i sada kroz inoviranu finansijsku industriju dobrovoljni penzijski fondovi, brokerske kuće, dobrovoljna osiguranja, osiguravajuća društva, vi i izmenom ovog zakona u četiri člana upravo eliminišete obavezu da dostavljaju posebne podatke i proveru svega onoga što može da ukazuje na korupciju.
Da li je to način kako se jedna država bori protiv pranja novca i korupcije, neka procene građani.

Hoćete mi samo reći koliko imam vremena? Znači četiri od grupe i od ovlašćenog? Koliko imam ukupno?

Razlog zašto je ovaj zakon ušao u proceduru izmena i dopuna je upravo kaznena politika. Kao što je moj kolega Saša Maksimović i rekao, prvo upada u oči da je u isto vreme na dnevnom redu razmatranje Zakona o javnom informisanju koji je, s pravom, najviše polemike izazvao baš u delu kaznene politike.
Sada se postavlja pitanje - odnos dela i kazne za ta dela? Da li je moguće da smo mi kao društvo ugroženiji neodgovornim informisanjem, a ima vrlo mnogo primera neodgovornog informisanja i objavljivanja raznoraznih tekstova, ili smo kao društvo ugroženiji slučajevima korupcije i pranja novca? Mislim da na to pitanje u bilo kojoj anketi nedvosmisleno će se svi građani opredeliti da smo ugroženiji pranjem novca, odnosno korupcijom.
Kada mi predložimo, što jeste predlog kolege Maksimovića i moj predlog - da se kazna za odgovorno lice i ovlašćeno lice, koja je potpuno bila ispuštena u zakonskom predlogu, odnosno zakonu koji je usvojen u martu, odredi na visinu zakonskog maksimuma do 200.000 dinara, vi odgovarate da je to previsoka kazna za takvu vrstu dela.
Zaista se pitam da li mi živimo u istoj državi i da li vama sistem zakonodavstva i država kao država imaju dovoljno značajne odrednice u vašem poimanju našeg života, budućnosti i potrebe da trajemo.
Na primer, vi za jedan mogući, zaista teoretski mogući slučaj - da na nekoj televiziji bude objavljeno da je nemački državljanin Adolf Hitler označen ratnim zločincem, to objavi televizija, da li će ona, bilo koja, biti kažnjena za privredni prestup, po onim kaznama od tri do sedam uvećanim od zakonskog maksimuma, i po Zakonu o privrednim prestupima i prekršajima, a ipak znajući činjenicu da Adolf Hitler nikada i nigde nije pravosnažno osuđen?
Ili, svi mi živimo u gradovima koji su opremljeni kablovskom televizijom, najveći deo nas. Svake večeri ćete na BBC, CCN ili svim televizijama čuti termin Bin Laden terorista, tako ga svi nazivaju i prozivaju.
Ko će odgovarati za prestup, kome je odmerena drakonska kazna Zakona o javnom informisanju, koji će biti na glasanju na kraju ovog rada, za objavljivanje takvog kažnjivog dela terorizma i nazivanje počinioca teroristom, kada mi lepo znamo da on nigde nije pravosnažno osuđen?
Mene ne zadovoljava to što je gospodin Homen izjavio da se ograđuju od zakonskih kazni koje je Ministarstvo za kulturu predložilo kroz Zakon o javnom informisanju.
Ne možete se vi ograđivati, jer ste vi deo tima, znači niste vi vlada neke druge republike, ni ministarstvo neke druge republike, vi ste Vlada kao kolektivni organ. Nije dovoljno to što je gospodin Homen rekao da ne stoji iza tih drakonskih kazni.
Hajde recite ovde nama, meni u odgovoru na ovaj amandman - da li stojite kao nadležno ministarstvo iza ovako nisko odmerenih kazni za prekršaje u pranju novca, koji podstiču korupciju i uništavaju ovo naše društvo, uništavaju sve vrednosti kojima treba da učimo decu koja odrastaju u ovakvim okolnostima?
Zaista ne mogu da prihvatim da se Vlada ovako odnosi, iako je sebi odredila najširu moguću slobodu čak i u tome - da državni organi i organizacije, iako imaju propisan rok od osam dana Zakonom o borbi protiv pranja novca i borbi protiv terorizma, uopšte nemaju u zakonu određenu sankciju ako to ne urade.
Ovaj zakon je svojevremeno predložilo Ministarstvo finansija.
To vas ne oslobađa odgovornosti za propust koji je taj zakon naneo. Da li je bilo amandmanskih reagovanja ili nije bilo to uopšte nije važno.
Mi imamo zakon u kojem, reče kolega, advokati treba da budu denuncijanti, potkazivači, špijuni i sve druge delatnosti – i knjigovodstvene organizacije, i sve finansijske treba da prijavljuju, i turističke organizacije, ali zato državni organ, među kojima i agencija, oni imaju samo moralnu obavezu.
Znači nijedan državni organ nije dužan da to uradi u roku od osam dana, jer nema kazne. Ako im budete odredili kaznu, hoće li biti ovakva - do 100.000 dinara, čak polovina od onoga zakonskog minimuma?
To što ste vi široki krug obveznika ovim zakonom odredili uopšte nas ne teši, jer vi nemate rezultate. Uopšte ne može da bude za građane opravdavajuća okolnost, ako svi znamo da su banke i tržište nekretnina, odnosno organizacije iz te oblasti ključne za kontrolu tokova i praćenja novca.
Takođe je sigurno da to što ste upravu koja treba da se bavi ovim poslovima opteretili sa takvim mnoštvom podataka i informacija može vrlo opravdano da se shvati po principu - dajemo vam masu podataka da ne bi mogli da se bavite najbitnijima.
Kao što ste DRI ustanovili toliko širok spektar - preduzeća, javnih, državnih, budžet, političke stranke, donacije, NB, sve koji posluju javnim sredstvima, a za šta joj niste dali ni kadrovske potencijale, za šta nema materijalnih mogućnosti, da bi svakog trenutka tim ljudima, koji moraju da rade ovaj ovako odgovoran posao, mogli da doskočite pretnjom - smenjivanjem, zato što nisu ispunili obaveze koje ste im namenili zakonskim propisima. I suviše je providan ovakav način formulisanja obaveza, providan u smislu neiskrene želje vlasti da se izbori - sa pranjem novca i sa korupcijom uopšte.
Zaista mislim da bi trebalo da ovoj Vladi znači primedba izneta na ovaj način i sa ovim argumentima, jer iako se ljudi ne upuštaju mnogo u detalje ovog zakona, za njih je ono što se zove konkretan rezultat u ovoj borbi najjasnija slika namera, kvaliteta zakonskih propisa koje Vlada podnosi i definicije toga šta je ovoj Vladi najznačajnije.
Uopšte nije politički zaključak ako kažem da je borba protiv korupcije jedna od floskula, od šupljih fraza koja treba da ima populistički cilj pridobijanja glasača. Ne mogu se varati građani, odnosno veliki broj ljudi u dugom nizu godina pričom o tome da ćemo se protiv ovoga izboriti donošenjem ovakvih zakonskih propisa.
Ono što ljude posebno brine je to što institucije koje zaista mogu da se bore sa ovakvim pojavama nemaju sredstva, nemaju odgovarajući zakon. Kako će kazniti neki od organa ili agencija koji treba da dostave podatak? Nemoćni su, o njihov će se zahtev oglušivati.
Da to nije slučajno i da to nije stvar zavere, nego sistema koji ne kontroliše finansijske tokove, najbolje govori to koliko sredstava ova Vlada izdvaja Fondu PIO, dotirajući ga sve više i više, zato što se porezi, doprinosi, doprinosi za penzijsko osiguranje ne uplaćuju onako kako to zakon predviđa. U vreme dok je postojala Služba društvenog knjigovodstva, dok se plata isplaćivala u Službi za platni promet, odnosno Zavod za obračun i plaćanje, sećaju se oni koji su sličnih generacija i stariji od mene, da se plata nije mogla isplatiti, a da istovremeno ne budu uplaćeni i doprinosi.
Danas, kada se platni promet kao fantastična inovacija obavlja preko banaka, imamo situaciju da ova vlada, u jednom delu zbog zahteva koalicionog partnera, dovede penzije na nivo koji nije primeren snazi privrede, ali u jednom većem delu zato što se izbegava plaćanje doprinosa, sada kroz budžet gotovo 2/3 ukupnih sredstava potrebnih Fondu PIO mora da obezbedi iz budžeta, zato što se kroz plate, odnosno doprinose ta sredstva ne slivaju u Fond PIO. To je specifičan vid nedovoljne kontrole i zatvaranje očiju pred situacijom u kojoj se nalazimo.
Da nemamo takvu situaciju, da ne dopuštamo isplatu plata bez doprinosa i da to zakonom uredimo, mi ne bi imali danas štrajkače koji traže povezivanje radnog staža, mi ne bi imali na ovom zasedanju zaduživanje države od komercijalnih banaka, koja konkuriše privredi i građanima koji bi trebalo da se zadužuju, a ne država, i to pod izuzetno nepovoljnim okolnostima, pod vrlo skupim uslovima i sa rokovima otplate koji su teret na grbači svima onima koji tek treba da rade i zarađuju.
Ne bih želela da zvučim panično, ali najblaže rečeno najozbiljnija zabrinutost svih nas, a pre svega vas koji ste odgovorni, mora da bude na strani brige o budžetu u kojem troškovi stoje na istom nivou, a prihodi su sve manji i manji. Broj radno sposobnih ili da ih nazovem poreskim obveznicima, jedino taj rečnik razumete, sve je manji i manji. Pomeranje starosne granice za nas žene do odlaska u penziju ne može mnogo da reši problem, jer broj dece do pet godina je sve manji, broj starijih od 65 godina je sve veći, a broj žena bez dece, odnosno žena koje ne stvaraju porodicu i ne rađaju decu je sve veći.
Na čemu mislite da gradite ovu državu i da napredujemo kao zemlja, i da očekujemo da doživimo neku budućnost, ako svakim zakonskim propisom pokazujete da je za vas budućnost sledeći izbori? To je za vas jedina dugoročna budućnost, pobeda na sledećim izborima, neka parola i odmah smišljanje izgovora kako da se odustane od datog obećanja, zvalo se ono restitucija, akcije, Fijat, otvaranje 500.000 radnih mesta, borba protiv korupcije, pravednost itd.
Molim vas, svaki zakon koji ovde dostavljate mora da ima minimum ozbiljnosti koju ovaj trenutak i ovi građani zahtevaju. U tom smislu, ne smanjujte kazne za ono što je rak-rana našeg društva, a to je korupcija koja se obavlja posredstvom pranja novca.

Pre nego što krenem u odbranu amandmana, gospođo predsedniče Slavice Đukić-Dejanović, nemojte da nas štitite, umemo mi to sami, kao i gospodin ministar, sigurna sam.
Nemojte da uzurpirate naša prava. Pravo na repliku gospodina Veroljuba Arsića će on sigurno iskoristiti u toku rasprave i reći svoju argumentaciju koja će se, bojim se, kao i pre neki dan svesti na - izvinite, nismo bili u pravu, ovog puta što nije dobro pročitan amandman, kao što ste i vi postupili.
Moram vam priznati da nisam tako velikodušna kao gospodin Tomislav Nikolić da kažem - prihvatam izvinjenje. Meni će trebati vremena da oprostim vama koji ste glas, reč 20 ljudi iz poslaničke grupe Napred Srbijo tada prisutnih, pretpostavili rečju vaših saradnika, pa je ispalo da tražimo ono na šta nismo imali pravo, naših 13 minuta. Molim vas, za duh tolerancije potrebne su dve strane.
Amandman broj 13. se odnosi takođe na brisanje tačke 13), u kojoj se tretira sastav Nacionalnog prosvetnog saveta. Predložila sam brisanje tačke 13) na način kako je definisana, zato što je potrebno da oni koji kao Unija, odnosno udruženje poslodavaca, jesu predstavljeni u ovom izuzetno značajnom i specifičnom organu, moraju da imaju neku vrstu legitimnog predstavljanja.
Kao što ste vi ovde za sindikat predložili da bude reprezentativan, na isti takav način i udruženja poslodavaca, nastaviću sa vremenom iz poslaničke grupe, moraju da imaju svoju reprezentativnost. Znate li zašto?
Da li su vam rekli vaši saradnici da se Unija poslodavaca, koja sada jeste neko predstavljeno udruženje poslodavaca svih, 99% finansira iz budžeta, 3% iz članarine i 2% iz ostalih izvora? Da li vi znate da je u februaru ove godine ministar finansija potpisao dokument kojim se sprečava dalje finansiranje iz onog što im je preko fonda PIO dolazilo nezakonito, gde oni glume udruženje poslodavaca, odnosno Uniju, a u stvari jesu Vladin organ koji, uzgred budi rečeno ili sasvim namerno, drži u začaranom krugu socijalno-ekonomski savet koji ne može da ima svoj odbor za utvrđivanje reprezentativnosti zato što je kao takav taj odbor formiran na osnovu Zakona o radu iz 2001. godine koji je ukinut i sada taj odbor ne može da bude formiran, a on jeste preduslov da vi utvrdite reprezentativnost bilo kog udruženja poslodavaca?
Da li ste vi ovu odredbu stavili zato što ju je nemoguće sprovesti ili zato što će se reprezentativnost utvrđivati samo sudskim postupkom, kao što se to radi do sada sa sindikatima i udruženjem poslodavaca?
Mislim da ovom organu to ne treba, jer on treba da se bavi izuzetno važnim stvarima i poslodavci treba da odlučuju o profilu onih koji će se školovati, i u mnogo čemu što jesu nadležnosti ovog nacionalnog saveta, ali ne da ih finansira Vlada preko budžeta, jer u situaciji u kojoj se mi nalazimo i u odnosima koje želimo da uredimo takav način finansiranja i odlučivanja je nedopustiv.

Inspiraciju za javljanje povodom ovog amandmana sam dobila u jednom dobacivanju ovlašćenog lica za zastupanje ovog zakona, koji je na primedbu mog kolege da je reč o nedopustivom ponašanju Vlade koja bi, kao nadležna i kao predlagač, morala da uskladi sve zakone koje ovde predlaže, a reč je o organizaciji sudova.
Na primedbu da to nije uradila začulo se dobacivanje da zakon stoji ovde godinu dana. Imam samo jednu primedbu, narodni poslanici još uvek nisu uspeli da uvrste ni jednu jedinu tačku dnevnog reda ni u redovnom zasedanju, a u hitnom to i ne mogu. To znači da dnevni red uređuje Vlada svojom većinom, ali Vlada tako ume da u toku rada ili pred samo podnošenjem zakona amandmanima suštinski izmeni zakonski predlog, čime vaše obrazloženje kojim pokušavate da se opravdate apsolutno otpada.
Zakon o javnom informisanju, amandmani u toku rada i to da mi juče nismo znali o kom predlogu govorimo jer nismo imali mišljenje, ide na teret Vlade i ni u kom slučaju ne može ići na teret poslanika.

Narodni poslanik Jorgovanka Tabaković ukazuje na povredu Poslovnika, a javljam se na osnovu člana 100. stav 1, 3. i 4, a u vezi članova 93. i 94. i smatram da ste povredili, gospođo predsedavajuća, član 27, jer ste u nastavku rada današnje sednice dostavili poslanicima sva potrebna obaveštenja o tome zašto kasnimo sa današnjim radom, iako ste sednicu otvorili, rekli kada ćemo koji materijal dobiti, kada će biti prenosa, a kada ga neće biti, ali sam dužna da vas u ime svoje poslaničke grupe upozorim da niste odgovorili na pismo koje vam je sinoć predsednik poslaničke grupe Tomislav Nikolić dostavio, gde vas je upozorio da ste grubo prekršili Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije... (Isključen mikrofon.)

Ja sam Jorgovanka Tàbaković, a ne Tabáković i to kvalitetno menja moje prezime, kada ga vi tako namerno intonirate. Vi ste jedna inteligentna žena, inače proklamovani štreber koji to može da zapamti.
Molim vas da evidentirate moje javljanje po Poslovniku, član 103. stav 2. Nije u pitanju nikakvo pismo i bilo kakvo pismo, nego uskraćivanje poslaniku poslaničke grupe Napred Srbijo da govori u okviru član 93. i člana 94. Poslovnika ove skupštine.
Najgrublje ste povredili Poslovnik što nam niste dostavili obaveštenje kojim bi se opovrgla neistinita tvrdnja da je to vreme iskorišćeno.

Mene ste prekinuli, zato sam i reklamirala član 103. stav 2, ali dozvolićete da ne možete reći da se moja povreda Poslovnika odnosi na neki drugi dan ili rad, a i za to su davane povrede Poslovnika u jučerašnjem radu, već upravo insistiram da ste vi narodni poslanik koji drži do dostojanstva ove skupštine i koji u svojstvu predsedavajućeg mora, uz ostala bitna obaveštenje za današnji rad, da me obavesti, da li poslanički klub Napred Srbijo će imati prava da koristi 15 plus 25 minuta ili ćete nam, kako juče, iz nepoznatih razloga, uskratiti sedam minuta govora kao ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe.
Dužni ste da me obavestite da li je to nečija greška, ko je za to odgovoran i da dokažete da se to neće ponoviti na današnjoj sednici, odnosno u današnjem radu. Nije reč o grešci koja se dogodila i ne proizvodi nikakvo dejstvo na današnji rad.
Prvo, iz razloga odgovornosti ste dužni da kažete kako je do te greške došlo ili da nas uverite u suprotno, što je nemoguće, i da kažete da se takvim ili ovakvim radom to neće ponoviti, kao što ste juče dali precizniji način tumačenja člana 93, po kojem se vreme ovlašćenog predlagača može koristiti u dva navrata, ali isključivo podeljeno na deset plus deset minuta. To od juče važi i danas.

Gospođo Čomić, upravo želim da ukažem na povredu Poslovnika, član 105. stav 1, jer on govori, evo da vas podsetim, o redu na sednici Narodne skupštine i vi se u svojstvu trenutno predsedavajućeg starate o tome, a red na sednici podrazumeva pravo poslanika da iskoristi vreme koje mu ovaj poslovnik omogućava.
Juče ste vi pročitali koliko vremena ima ova poslanička grupa i ovlašćeni predlagač, a onda ste nam to vreme ukrali. Danas ste pročitali, bila tu i prisutna, ali dok ne utvrdimo ko je odgovoran za jučerašnji problem, imam ne unapred sumnju da ćete kršiti Poslovnik i uskratiti nam vreme, iako ste vi čitanjem rekli ko i koliko vremena ima na raspolaganju.
Ne možemo bez utvrđivanja odgovornosti u ovom slučaju i principijelno ništa u ovom društvu da pomerimo i sva nam vaša pamet, i vaša i moja i svih kolega, ništa ne vredi ako ovako u tvrdoglavim iskopanim rovovima nerazumevanja želite da ostanete.