Član 51. i član 52, na koji imamo amandman, u stvari govore o obuci tužilačkog i sudskog osoblja.
Prisutni gospodin, koji ne može da odgovori, mora da se složi sa mnom da Zakon o organizaciji sudova u članu 69. sudsko osoblje tretira na drugačiji način, a da je termin „tužilačko osoblje“ potpuno nepoznat zakonu o organizaciji ovog organa.
Ako se zakonom i ukidaju delovi, odnosno zakoni koji govore o sudovima i tužilaštvima, ovi zakoni o čijem nepoznavanju termina ili drugačijem rešavanju materije se ne ukidaju... Zaista ne razumem da postoji ovakav način rešavanja.
Član 52, kao i član 51, treba brisati. Zaista će se građani zapitati kako je do sada tužilačko i sudsko osoblje vršilo te poslove. Ili će nam od trenutka kada ustanovljavamo akademiju i proglašavamo njihove sposobnosti veštinama odjednom procvetati ruže i biće sve kako valja?
Pomodarstvo, ugledanje, nevešto prepisivanje, brzina nisu dovoljno dobre osobine kada se prave ovako važni zakoni.

Ovih 26 tačaka dnevnog reda spojenih u jedinstvenu raspravu govore o značaju koji Vlada pridaje Parlamentu i nama poslanicima, ali i samim tačkama dnevnog reda. U ime Poslaničke grupe NS-a, govoriću samo o četiri sporazuma, za koja smatram da su najvažniji po težini obaveza koje iza njih ostaju, a zbog gledalaca ću da pokažem kako izgleda ostatak od 22 sporazuma i koliko je to stotina stranica koje su zaslužile pažnju od 20 minuta ovlašćenog predstavnika i 25 minuta vremena za poslaničku grupu, na primer, Napred Srbijo.
Ne mogu a da ne budem svesna okolnosti u kojima danas radimo i umesto bilo kakvog drugog izraza saosećanja sa gubitkom koji imamo svi, reći ću da od patrijarha Pavla želim da i drugi zapamte ono što je moja ideja vodilja – da nema tog cilja u životu, ni velike ni male Srbije, ni bilo čega što treba postići nečasnim sredstvima i da treba biološki, čak, da nestanemo kao Srbi ako veličamo zlo i neljude.
Verovali ili ne, ne postoji mesto na kom ova poslanica gospodina Pavla nema primenu. Da li je časno ponovo prekršiti ono što se zovu nepisana pravila rada u ovoj skupštini i u raspravu o 26 tačaka vrlo važnog dnevnog reda poslati ministra bez portfelja, uz sve lično uvažavanje gospodina Ugljanina, ili dopustiti ministru sporta da pročita po par uvodnih rečenica o ovim tačkama?
Da li je časno kao prvu tačku dnevnog reda staviti bezvredan papir? Da li vas je sramota od zajmodavca? Prva tačka dnevnog reda u okviru ovih 26 tačaka je kredit, odnosno garancija koju RS treba da da za zajam koji Evropska investiciona banka daje za vozna sredstva, višedelne elektromotorne garniture. Pročitala je čak i ministar, u okviru uslova za ovu garanciju, da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana od datuma potpisivanja Ugovora.
Oni koji su neobavešteni, da ne koristim takve nadimke, neka okrenu stranu 7, pa neka provere da je ovo ugovor koji je potpisan 8. maja 2009. godine, da je taj raskidni uslov u ovim dokumentima definisan na 120 dana i da je istekao rok za njegovu primenu 5. septembra 2009. godine. Danas, 16. novembra, ovo nije dokumenat za raspravu. Ovo je papir u kom je bitan elemenat, koji se zove – raskidni uslov, već nastupio i onaj ko daje zajam i od nas traži garanciju za ovo s pravom će pitati – šta ste radili do sada?
Pitanje koje upućujem vama je sledeće – da li je gospodin Mrkonjić, kao ministar za infrastrukturu, i čime, zaslužio da napravimo presedan prekidanja sednice koja je bila u toku, a to je ova sa 58 tačaka dnevnog reda, i da obavimo raspravu o zajmu za Koridor 10, izvršimo glasanje, da ne bi nastupio ovaj raskidni uslov, a ovde smo dozvolili da raskidni uslov nastupi i danas o tome raspravljamo? Da li je to ta podeljenost feuda, njiva, kako ko to zove, ili je različit pristup pojedinaca prema obavezama koje preuzimaju u ime države, odnosno u ime nas? Da li je to dopustivo? Ko ovde vodi računa o časti u odnosu prema obavezama, i to je tek početak?
Reč je o tome da dobijamo dokumenat u kojem se kaže da je potrebno da RS, u skladu s ustavnim obavezama, da garanciju da bi zajam mogao da bude korišćen. Zajam je vredan 100 miliona evra, ali ovim dokumentima nedostaje ugovor o zajmu. Znači, ono što je podloga za davanje ove garancije za nas je nepoznato, nema ga čak ni u nacrtu, ima naznaka šta taj ugovor o zajmu sadrži u obrazloženju.
Ima li ovde pravnika, ili kolega koje imaju dugo parlamentarno iskustvo, da ih pitam – može li obrazloženje zakona da zameni neophodan dokument koji mora da bude deo materijala za usvajanje ove tačke dnevnog reda? Tvrdim da ne može.
Reč je o tome da je Evropska banka za obnovu i razvoj spremna da odobri zajam od 100 miliona evra za nabavku voznih sredstava, elektromotornih garnitura. Prvo i osnovno pitanje – da li nam uopšte ovaj zajam treba i da li je država pokušala da sve ostale rezerve iskoristi, u smislu sredstava koje ima ali koje ne kontroliše, da ne bi uzimala ovaj zajam?
Tvrdim da nije. Tvrdim da, na primer, Evropska investiciona banka, o kojoj se najviše govori u ovim sporazumima, koja će nam u ovoj godini dati, koja će nas zadužili za milijardu i 300 miliona evra kredita, u stvari, pominje iznos koji je jednak iznosu za koji ministar finansija, s pravom, priznaje da nema kontrolu nad tolikim novcem i da se on mimo budžeta troši i naplaćuje od građana.
Kasnije je ministar finansija ublažila svoju izjavu, da je reč o sopstvenim prihodima koje država samo ne kontroliše, a oni se po zakonu koriste, a ja potpuno odgovorno tvrdim pred ovom javnošću da ministar dolazi u problem neprimenjivanja Zakona o budžetskom sistemu, po kojem bi morala da sva javna sredstva evidentira kroz konsolidovani račun Trezora i bez izmene Zakona, a primenom Zakona o budžetskom sistemu da samo objavi naredbu, odnosno spisak svih onih koji svoje poslovanje moraju da obavljaju preko konsolidovanog računa Trezora. Onda se ne bi desilo da ti Vladini organi, organizacije i agencije, pare dobijene nešto davanjem prava države da zarađuju od građana, naplaćivanjem monopolskih cena i usluga, prihoduju i onda drže oročene kod banaka, kod kojih sutra Vlada uzima kredite pod vrlo nepovoljnim okolnostima.
Znači, milijardu i 300 miliona evra nekontrolisanog novca postoji, ali država ne želi da taj novac stavi u ovakve infrastrukturne projekte, iz potpuno određenih razloga. Čak i ono što su sopstveni prihodi, naplate školarine ili usluga u zdravstvu, nije dovoljno uređeno zakonom, ni u smislu evidencije, ni kontrole naplate, ni kontrole trošenja tih sredstava. Da jeste, mi danas ne bismo razgovarali o bezuslovnoj i neopozivoj garanciji koju Republika Srbija mora da da, i to za nabavku elektromotornih garnitura.
Ima jedno prethodno pitanje, na koje Vlada i odgovorni nisu dali odgovor. Po čemu će se kretati te elektromotorne garniture? Gospodo moja, trebalo bi prvo rekonstruisati prugu i ono po čemu ide taj elektromotorni element, za koji je, uopšte, pitanje čijom odlukom je napravljen izbor da baš to treba nabaviti, tih 30 delova koji treba da idu po nerekonstruisanoj pruzi. Ima negde jedva prikazanih detalja kako se došlo do ovakve odluke.
U samom ugovoru o garanciji, država se obavezuje, u odeljku 2.03, i to kroz ostale obaveze, da će garant, znači, Republika Srbija, do 2010. godine održavati transparentan sistem finansijske nadoknade zajmoprimcu, zajmoprimac su ''Železnice Srbije'', u vezi s obavezom o pružanju javnih usluga, u skladu sa Zakonom o železnici. ''Održavati finansijsku nadoknadu'', u prevodu znači – iz budžeta pomagati Železnicu i davati subvencije.
Pod b) kaže – ''garant će pre 31. decembra 2010. godine zvanično usvojiti propise koji se odnose na naknade za korišćenje infrastrukture'', molim malo pažnje, ''koristeći režim naknada za korišćenje infrastrukture i katalog podataka o mreži ''Železnice Srbije'', koji je izradila firma „Buz Alen Hamilton“, 2007. godine.
Koja je to firma? U kom svojstvu je našla mesto u samom ugovoru o garanciji? Za čije potrebe je radila taj projekat? Ko je to naručio? Odakle će to biti plaćeno?
U tački c) onog što su ostale obaveze, onog dela u kojem se obično krije đavo, piše još i sledeće – garant će pre 30. juna 2011. godine pripremiti i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima u vezi s finansiranjem infrastrukture železnice između garanta i zajmoprimca.
Ljudi moji, ovo vređa elementarnu logiku. Godine 2009. dati bezuslovnu i neopozivu garanciju za sve direktne i sporedne troškove, pisane, nepisane, moguće izmene, a 2011. godine, do 30. juna, urediće se međusobni odnosi garanta i zajmoprimca i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima?! Budžet, kuća od krova, napisan prema željama; ugovor o garanciji po zajmu dati 2009. godine, a ciljeve i zadatke infrastrukture po kojoj treba ovo da se kreće, to ćemo 2011. godine izraditi.
Ako neko misli da u ovoj državi nije sve moguće, uveravam ga u suprotno, čitajući Vladin dokument.
Očekivani efekti i koristi od nabavke elektromotornih garnitura za regionalni saobraćaj bi bili sledeći, piše u obrazloženju, doprinos privrednom rastu Srbije kroz bolje povezivanje, čime će se stimulisati razvoj regiona, pa veći udeo Železnice u podeli po vidovima prevoza, pa organizacija prevoza prilagođena potrebama korisnika, pa povećanje prihoda od prevoza putnika, smanjivanje troškova eksploatacije i troškova održavanja.
Reči, reči, reči, papir i reči, papir trpi sve, i šuplje reči, bez i jednog jedinog podatka koji bi značio isplativost i zašto Srbija ulazi u ovu obavezu, bez dostavljenog zajma koji je osnov za ovu garanciju.
Treba nabaviti 30 višedelnih elektromotornih garnitura, gde će period trajanja zajma biti 15 godina, sa četiri godine grejs perioda, gde bi se otplata zajma vršila u 22 polugodišnje rate, s datumima plaćanja 8. mart i 8. septembar, gde je provizija na nepovučeni deo zajma 0,5% godišnje, a u završnom računu budžeta za 2007. godinu Republika Srbija je, zbog nepovlačenja odobrenih kreditnih linija, platila milion evra kamata na nepovučena sredstva, tako da ovo nije podatak koji ne brine.
Ono što je zaista van svake pameti, to je da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana, znači, već je istekao dokument, a mi o njemu razgovaramo kao o uslovu za odobravanje zajma, jer ova je garancija uslov. Kako je to sve moguće, zaista ne umem, poštovani građani, da objasnim.
Obaveze Železnice su da izradi i usvoji plan poslovanja za svaku poslovnu jedinicu, da obračune uradi po međunarodnim standardima za finansijsko izveštavanje. Kako su ti međunarodni računovodstveni standardi korišćeni pri izradi, na primer, završnog računa NIS-a, i koliko su kreativno tumačeni, objašnjava situacija onih nezakonitih donacija koja je Vlada tražila od NIS-a 2004. i 2005. godine, samo u visini osam milijardi dinara, a praksa je počela još 2002. godine. Da li će se i ovde tako ''kreativno'' koristiti međunarodni računovodstveni standardi i da li će onaj ko nam zajam daje na to da žmuri, kao oni koji su ovde za to nadležni i zaduženi, to ćemo tek imati prilike da vidimo.
Ono što nije dobro, to je što za tih 100.000.000 evra Republika Srbija, kao garant, čitam iz obrazloženja, u celosti garantuje za blagovremeno izvršavanje svih novčanih obaveza. Sve obaveze su uslovljene izdavanjem i kontinuiranim važenjem garancije koju dajemo kao garant za Javno preduzeće "Železnice Srbije".
Da li je Republika Srbija kao garant tražila od "Železnica Srbije" garanciju da će moći da odgovore obavezama za zajam koji uzimaju? To se ovde ne vidi, jer nemamo čak ni osnovni ugovor o zajmu. Da li ovo mora ovako? Tvrdim da ne mora, jer i kreditori koji imaju kredite po principu – uzmi ili ostavi, imaju različit pristup prema kreditorima u ovom ili onom trenutku.
Gospodo kolege, građani Srbije, od 2001. godine do danas, ovaj kreditor je zaoštrio uslove finansiranja prema Republici Srbiji. Da li je rezultat toga nastupanje onih opštih uslova, strožijih prema svima? To ne mogu da procenim, zato što Vlada Republike Srbije smatra da poslanici ne treba da imaju prilog tih opštih uslova, gde su članovi dati samo u prvim stavovima, bez obrazloženja onog što je teret i što je neophodno za izjašnjavanje. Verovatno, Vlada Republike Srbije štedi papir.
Kako se to radi u nekim ozbiljnijim državama – u Republici Hrvatskoj, zemlji u okruženju, koja takođe koristi zajmove od ovakvog kreditora? Na sasvim drugačiji način se poslanicima dostavlja informacija o tome šta su dosad korišćeni zajmovi, koliko je od njih iskorišćeno, koje su obaveze plaćanja, da li se govori o rokovima i koja je težina dokumenata koji se usvajaju. Ne, ova vlada želi da se ugleda na svet samo onda kada to njoj odgovara, a onda kada treba da pokaže odgovornost prema Parlamentu i prema građanima, onda ugledanje na one koji to rade ozbiljnije i odgovornije ne važi.
Do detalja ću vam za sledeći kredit Evropske investicione banke, kada budem kao govornik govorila, izneti kako to rade oni koji zaista žele da narodu polože račune. Bez obzira na to što su malo više zadužena zemlja od nas, što im se nikada ne može dati za pravo da je to dobar potez, to ne znači da mi ne treba da znamo sve elemente zbog kojih danas treba da se izjašnjavamo o ovim zaduženjima.
To što od 2004. godine ne postoji uprava za javni dug, to što nemamo ni jedan jedini element koji govori o težini zaduživanja, što nemamo razdvojen privatni i javni dug onako kako to nalažu pravila, a ne u zavisnosti od određene potrebe, u zavisnosti od toga ko se obraća i zbog čega govori te podatke, stvarno je poražavajuće za sve nas kao društvo. Ali, to nisu samo utisci i naša emocionalna stanja. Ovo su stvari koje nose materijalnu težinu i ovo je razlog koji, čak da ne postoji nijedan drugi, govori o površnosti i neozbiljnosti Vlade, koja pred nas izlazi s ovakvim predlozima zakona.
Za njih ne možemo glasati ni slučajno i mislim da nikada nije bio niži nivo poštovanja Narodne skupštine Republike Srbije, od strane izvršne vlasti, nego što je danas, kada razgovaramo o ovim zakonima.

Nastaviću svoje izlaganje ponavljanjem pitanja: iz kojih razloga Vlada, zajedno sa onima koji u Skupštini kreiraju takav dnevni red, zbije 26 tačaka u raspravu od pet sati, kad posledice ovih zakona ne mogu da se sakriju, pogotovo onih o kojima govorim, a reč je o dve garancije? Jedna je teška 100 miliona evra, druga je teška 24,5 miliona i kredit od italijanske vlade za pomoć malim i srednjim preduzećima ima težinu od 30 miliona evra.
Hteli mi to da priznamo ili ne, da objasnimo, ne objasnimo, to će se pre ili kasnije naći prikazano kao obaveza koja treba iz budžeta namirivati i građanima položiti račun za to. Prosto mi se čini potpuno neopravdanim ova trka sa vremenom, trka sa ugledom Skupštine i sa ne uvažavanjem samih poslanika da bi o ovim temama pričali.
Da vam ilustrujem to, dvojica mojih kolega koji su prethodno govorili, od te žurbe i potrebe da se nešto još kaže, su garanciju vezanu za nabavku elektromotornih vagona pogrešno naslovljavali kao garanciju prema Evropskoj investicionoj banci, a reč je o Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Dokaz da se preko ovog pretrčava je, verujem, nedavna priča o onom izboru Španije kao najpovoljnije u isporuci tramvaja. Podsetiću moje kolege da smo u maju mesecu usvojili jedan zakon, potvrdili Sporazum o zaduženju sa vladom Šapnije, koji je nalik na ovaj italijanski, gde smo zadužili 45 miliona evra okvirno, dobili milion evra bespovratne pomoći za projekat isplativosti ovakve vrste zaduženja.
Ono zbog čega o ovome govorim danas je da smo tada pristali da se tim kreditnim zaduženjem ove države i ove republike finansira izvoz potpuno novih španskih roba i usluga, 15% od iznosa kredita je moglo da bude domaćih roba i usluga i 15% iz trećih zemalja. Kakve to veze ima sa izborom tramvaja iz Španije, ne bih sada da elaboriram. Takva vrsta koncesionalnog zajma za mala i srednja preduzeća i javna komunalna preduzeća je i ovaj od italijanske vlade. Takođe finansiraju izvoz svojih roba, onako kako dve godine unazad hvali nastojanja nemačke države da finansira izvoz svojih industrijskih roba preko KFV banke i njima se nema šta zameriti. Naprotiv, italijansku i špansku vladu treba pohvaliti, ali gde je tu naša Vlada koja, na primer, prihvata kredit od italijanske vlade, isti princip – 30 miliona evra je opet kredita, 707.000 je bespovratna donacija za projekat isplativosti itd, gde sada piše: „70% svakog ugovora o nabavci koristiće se za finansiranje nabavke robe i usluga iz Republike Italije“.
Ono što je zanimljivo i treba nas da podseti da smo uradili potpunu deindustrijaliizaciju privrede ove zemlje, jeste tačka 8.5. ovog sporazuma, gde kaže da linija koncesionalnog kredita ne može da se koristi za domaće poreze, carinske dažbine i PDV, a to znači posredno da ne može da od nje koristi ima budžet, da ne može da se koristi za finansiranje trgovinskih preduzeća, društava za lizing, osiguravajućih društava i finansijskih preduzeća i da ne može da se koristi za investicije u rekreativne aktivnosti, igre na sreću i stambene objekte.
Znači, sve pohvale namerama i nastojanjima italijanskoj Vladi da finansira izvoz svojih proizvodnih tehnologija i da time forsira svoju industriju, ali gde je tu Republika Srbija, njena briga o privredi i razvoj domaće industrije, neka građani procene.
Mislite li gospodo da je nekome shvatljivo u zadnjem "Službenom glasniku" objavljena odluka o osnivanju nove poljoprivredne stručne službe Prokuplje? Nije jedina. Nedavno je osnovana poljoprivredna stručna služba Novi Pazar sa savetodavnim uslugama, ali i poljoprivrednim proizvodnjama u primarnoj proizvodnji, uzgoj voća, povrća, čak i izvoz poljoprivredne proizvodnje, ali ne i u oblasti veterinarskih usluga. Ovo je zaista za Riplija? Vlada se pozvala na osnov iz Zakona o privrednim društvima. Ne mogu baš tako da pročitam Zakon o privrednim društvima, da Vlada može da osniva poljoprivredne stručne službe, a do pre koji mesec smo privatizovali neku vrstu ustanova u državnom vlasništvu, što su bile veterinarske organizacije. Danas osnivate parama i sredstvima Vlade da bi sutra ih privatizovali. Do juče smo privatizovali ono što je bilo ranije osnovano.
Zna li Vlada uopšte čime se bavi? Koji joj je koncept? Da li je sve resurse kojima raspolaže stavila u funkciju ili zaista treba da poverujemo da je ovo jeftin kredit? Moram ostatak svog vremena da upotrebim zaista samo na priču o tome da ova vlada kreće najlakšim putem, a to je staviti potpis na ugovor. Iako je u euforiji 2001. godine bilo moguće učestvovati u nekom kratkovidom očekivanju da će sve ići lepo, lako i brzo, danas to više nije moguće.
Govorim o garanciji koju dajemo Evropskoj investicionoj banci za unapređenje elektromreže Srbije. Pre nego krenem na konkretne detalje ovog kredita, pošto ovakva vrsta garancija počinje sa 24.500.000 garancije, imajući u vidu da je banka zaključila okvirni sporazum 13. decembra 2001. godine sa Evropskom investicionom bankom za razvoj, gospođa Lazarević je tada prisustvovala, odnosno direktno učestvovala u parafiranju ovog sporazuma, je bio okvir u kojem je Evropskoj investicionoj banci dat prostor da ovde kao banka koja je, ne mogu reći neprofitna, ali niskoprofitna jer ide na male razlike između cene novca u nabavci i plasmana, a radi razvoja, podsticanja razvoja zemalja koje još uvek nisu u EU. Mi smo 2001. godine u redu bili jedna od tih zemalja. Evropska zajednica je garantovala Evropskoj investicionoj banci za ono što ulaže kod nas.
Zaista razumem potrebu da u ono vreme dok se ne stekne poverenje zemlja garantuje u prilično otežavajućim uslovima za nju, u smislu političkom i ekonomskom, da će sredstva koja dobija od te banke biti i vraćena, ali ono što ste 2001. godine u decembru potpisali i pristali je do danas, kada ste nam predložili nov okvirni sporazum po kojem Evropska banka investiciona ovde plasira sredstva, otežano.
Pročitaću građanima, na moje iznenađenje, 2001. godine nisam imala prilike ovo da vidim, sad sam imala priliku da se upoznam sa uslovima ovog okvirnog sporazuma, pa hoću i građanima da predstavim situaciju kakvom ona zaista izgleda. Evropska investiciona banka te okvirne sporazume donosi da bi zaštitila sopstvena prava u ovim projektima, kao i prava na privilegije za banku. Ona znače: da na teritoriji Republike Srbije, čitam član 2, banka može slobodno da sprovodi aktivnosti predviđene njenim statutom, ali ne samo da daje kredite, znači ne samo na davanje zajmova po zakonima i propisima Republike, već i da se na nacionalnom finansijskom tržištu pojavljuje kao neko ko uzima sredstva i to zahteva pod uslovima ne manje povoljnim od najmanje ili, barem, kako kažu, državnih organa. To znači da mogu da pristupaju onim hartijama od vrednosti koje sada međusobno konkurišući trezor i Narodna banka plasiraju na finansijsko tržište.
Baš se pitam kad kupe sredstva po 11% gde će ih i kome plasirati sa nešto malo svoje dodatne marže. Čak mi nije sporno, meni kao građaninu Srbije, to što oni mogu da pristupe tim sredstvima. Znate li šta je sporno? Da sve ono što prihoduju, sve ono što kupe, boraveći i radeći ovde, jeste oslobođeno poreza, jeste oslobođeno od pregledanja papira. Građani naši zaposleni, stranci koji rade kod njih imaju apsolutne diplomatske imunitete i privilegije do toga da je u novom okvirnom sporazumu navedeno da su zaštićeni od hapšenja i privođenja, što je meni potpuno nerazumno.
Ne sporim ja pravo nekoga da traži šta mu god padne na pamet, ali da li nam je neko u skladu sa Zakonom o kontroli državne pomoći obračunao koliko krediti od ove banke koštaju zaista, ako je ono što oni prihoduju oslobođeno poreza. Govorim o prihodu kao kamati. O tome imam i jedno mišljenje u 2007. godini izdato, gde se zaista potvrđuje ono što je, doduše, bilo i nesporno, da te kamate ne podležu oporezivanju po članu 40. Zakona o PDV-u. Da li je moguće, da li je neko igde u nekoj zemlji, neka organizacija traži da bude oslobođena, ne pretresanja, nego uvida u poslovnu dokumentaciju, da očekuje da transfer sredstava može da izvrši momentalno konverzijom bilo koje valute u bilo kom trenutku i na bilo koji račun u inostranstvu i da za to nema nikakvih ograničenja? Čime se to zaslužuje? Zaista je nerazumno Evropskoj investicionoj banci, jer kada nekome dozvolite ovakvu privilegiju, svako sledeći ko dolazi ovde tražiće takvu privilegiju.
Šta je meni posebno interesantno? Zašto ne učeći od njih niste onu jednu jedinu rečenicu u tretmanu projekta zapamtili pa primenili na vaše delovanje kao Vlade? Oni kažu da je potrebno očuvati sposobnost projekta da stvara prihod koji je neophodan, da servisira dug nastao u vezi s projektom. Zašto ova vlada nije očuvala sposobnost privrede da joj plaćaju poreze, a ne da imamo nebrojano blokiranih preduzeća, i zašto niste kao Vlada merama ekonomske politike očuvali zaposlenost građana, barem u nekoj meri da mogu pristojno da žive, plaćaju poreze, jer šta je drugo projekat i šta je iznad onog što se zove zaposlenost, čovek i država koja mu pruža zaštitu u svakom mogućem smislu?
Učešće u javnim nadmetanjima su nesmorna. Poreski tretman je potpuno sporan. Privilegija i imuniteti su nerazumni, kažem čak teži od onih koji su 2001. godine potpisani. Možda će mojim mladim kolegama iz Demokratske stranke biti zanimljivo da u članu 9. - rešavanje sporova u vezi sa aktivnostima banke, kaže da se Republika Srbija obavezala da će da obezbedi da sudovi Republike Srbije budu ovlašćeni da priznaju konačnu odluku na koju nema pravo žalbe, uključujući sud pravde evropskih zajednica ili bilo koji nacionalni sud države članice Evropske zajednice i da obezbedi izvršavanje svake takve odluke. Zaista ne znam da li vi mislite da su to papiri koje niko ne čita. Da li su ovo prazna slova bez težine? Da jesu, ne bi se tražila njihova ratifikacija u ovom domu, jer iza ovog stoji država, ma koliko vi zbili 26 tačaka, suzili prostor i bez pažnje pokušavali da pređete preko ovog o čemu govorimo.
Ono što jeste zanimljivo, stupanje na snagu sutradan i sporazum se zaključuju na neograničeni rok, mada je i prethodni bio zaključen na neograničeni rok, onaj iz 2001. godine, objavljen je u martu 2002, pa se ipak sada traži novi i tu možda ima jedna zanimljiva stvar, da se očekuje da ovaj okvirni sporazum važi do 2013. godine, do 31. decembra, pa su možda neki iz toga izvukli, nadam se, onu dobru vest da od 1. januara, na primer, 2014. godine možemo i da računamo na prisustvo i članstvo u toj EU.
Ono što je za vas optužujuće, kao vlast, je to da niste ni jednog trenutka pokušali da, na primer, uđete na sajt hrvatskog sabora i pogledate kako oni svojim poslanicima, čak 2004. godine, jedan od ovakvih garancija prema Evropskoj investicionoj banci predstavljaju kada od njih traže saglasnost na zaduživanje, odnosno garantovanje. Oni su 2000. godine potpisali jedan ovakav okvirni sporazum, pa ipak 2004. godine izlaze pred svoje poslanike sa 17 stana objašnjenja, gde na prvoj starni počinju sa tim kada i kako su, a posle raspada, regulisane obaveze, mi to nemamo i ne znamo, kako su uspostavljeni institucionalni osnovi saradnje i koliko je ukupno sporazuma potpisano do sada sa Evropskom investicionom bankom, koliko javnih, a koliko privatnih zajmova, od privatnih koliko banke ili eventualno fizička lica, koji se zajmovi nalaze u pripremi koji su dugoročni, koji su iskorišćeni, mi o tome možemo da nagađamo i pretpostavljamo, a vi se onda ljutite i kažite vaše konstrukcije.
U cilju gde se objašnjava šta se zakonom želi postići piše šta projekat obuhvata, koju vrstu radova, precizno, ovde je reč o jednom putu, izgradnja trase, počeće se tada, postoje projekti, završiće se poslednja tranša te i te godine, zajam odobren na toliko godina sa grejs periodom, kamatom i ostalim.
Ne, u vašoj garanciji za 24.500 miliona evra, znate li šta piše? Možda niste videli papir koji ste nam doneli. Sada ću da vam pročitam - procena iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona piše - procena iznosa, zove se glava, za sprovođenje ovog zakona obezbeđivaće se sredstva u budžetu RS. Znači, mi vas pitamo - koliko para će trebati za ovaj projekat, a vi kažete - da, da trebaće para. Tako vi razgovarate sa nama, građanima Srbije.
Kakav odgovor očekujete je vaša stvar. Ne objašnjavate koliko ovo državu košta u ovom trenutku ako Elektromreža ispunjava uredno svoje obaveze. Ne kažete koliko imamo zajmova, da li kasnimo, šta su kamate, koliko je od toga iz 2009. godine zaista već ovde obuhvaćeno ili nije. Ne, smatrate da ovo nisu ozbiljne stvari, da ovaj zakon ne proizvodi ozbiljne posledice i pretpostavljam da se zakon tako odnosite prema ovom zakonu, iako u ovoj garanciji piše da svi troškovi poznati, uobičajeni i oni koji mogu nastati jesu predmet garancije i ona je uslov za izdavanje i kontinuirano važenje za korišćenje osnovnog zajma.
Da li ste u skladu sa ovakvim prilično tvrdim uslovima vi regulisali vaš odnos sa javnim preduzećem "Elektromreža Srbije"? U kojoj situaciji ste da zaista vršite kontrolu namenskog korišćenja sredstava za koje ovde garantujete ili ćemo kroz neku aferu ili neko predizborno hapšenje saznati da je neko zloupotrebljavao novac iz ovih projekata?
U članu 9. ovog zakona piše, a novododati su, u ovom okvirnom sporazumu, čl. 9. i 8. reč je o obezbeđenju i informacijama i ono što je posebno zanimljivo, to sam najavila u prvom obrazlaganju, je da ne znam čime ste zaslužili, možda su opšti uslovi, ali ne znam, teže uslove dobijanja kredita. U članu 5. oni su nesporno teži za nas kao državu. Banka je tim članom ranije, govorim o Evropskoj investicionoj banci, regulisala odlaganje plaćanja obaveza, a sada reguliše zaštitu banke koje pokušava i jača svoje pozicije, pa lepo kaže da nema razloga da razmišlja o bilo kojoj vrsti opterećenja po zajmoprimcu ako se njegove obaveze uvećaju, jer ste im vi prvi garant, nije dužna da vam daje, nije obavezna da podnosi izveštaje garantu, RS, o napredovanju projekta, o finansijskoj poziciji zajmoprimca ili bilo kom sredstvu obezbeđenja. Znači, RS ne mora da zna od strane onoga ko daje pare ni da li postoji neki izveštaj o korišćenju sredstava, u kakvoj je finansijskoj situaciji ili neprilici zajmoprimac. Ne, država Srbija samo mora u svakom trenutku da garantuje za poznate i moguće obaveze koje mogu da budu u vezi sa ovom garancijom.
Jasno je da garant mora sam da to uradi, da prati finansijsku situaciju i da vodi računa o onome za koga garantuje. Imate li vi taj mehanizam? Da li ste nam rekli da ga posedujete? Da li uopšte brinete o tome? Ne, opisne rečenice, pismeni sastavi, srednjoškolski, lepi, tačni.
Ono što kažem - teži uslovi su da u članu 2. garancije do sada nisu bile do 2007. godine, jula meseca, nisu bile takve. Od oktobra možda u opštim uslovima niste dali, pa ne znam, vi garantujete kao primarni dužnik u svojstvu jemca, ne samo u svojstvu jemca, bezuslovno i neopozivo. Šta god kome padne na pamet RS može, bogata je, a ja se pitam dokle? Hvala.

Gospodo poslanici i poštovani građani, i pored nastojanja autora i predlagača da ovaj zakon koji imamo pred sobom predstave kao plan koji je pun dobrih namera, moramo da sagledamo efekte koje je dao prethodni zakon, od istih autora i istih ljudi koji su ga primenjivali.
Zato jučerašnja primedba da razgovor o zakonu o stečaju mora da se fokusira na rešenja koja su data u ovom predlogu zaista nije primerena. Ne možemo da zaboravimo vrlo pogubne rezultate koje je za sobom ostavila primena prethodnog Zakona o stečaju i da je ovaj inoviranje, i to u lošem pravcu, tog lošeg Zakona o stečaju.
Implikacije koje zakon o stečaju treba da ima na privredu jedne zemlje, na zaposlenost, na konkurentnost, na finansijsku disciplinu, na kreiranje okruženja i pravila za poslovanje svih, apsolutno nisu uzete u obzir prilikom izrade ovog zakona, naprotiv.
Niste nijednog trenutka pokušali da izbacite neefikasne i nekompetentne, ni sa strane onih koji treba da sprovode ove postupke, mislim na stečajne upravnike, a takođe niste hteli kao država, koja reguliše uslove, da preuzmete rizik za neuspeh i loše rezultate, nego ste u zakonu ostavili dvojnost organa koji sprovode stečaj i ministra koji u vrhu Vlade i izvršne vlasti jeste nadležan za stečaj.
Gospodine Luka, žao mi je što niste u prilici da odgovarate, ali ste vi autor koji je zaboravio malo gospodina Radulovića, on se slabo pominje, a jeste jedan od autora i ovog zakona, želim da vi dobro čujete pitanje koje postavljam u pravom trenutku. Da li ste kao pravnik i advokat saglasni sa tim da može u zakonu da piše da je nadležan ministar za stečaj ministar koji je predložio ovaj zakon, a to je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj? Da li je vama kao pravniku mogla da promakne nepreciznost – ministar koji je nadležan za preduzeća nad kojima se otvara stečaj? Je l' bi to opteretilo ovaj tekst zakona, da ste mu tako suzili nadležnost?
Znam da ništa ovde nije slučajno, sem amandmanskih ispravki koje je G 17 dao, gde vam od maja predložen zakon u članovima 158. i 159. ima neki stav 6, ono formatiranje, kopi-pejst, pa ostao suvišan stav, i brisan je.
Ako je sa takvom pažnjom i dugo rađeno, ovo vam ne mogu nazvati propustom, nego namerom. Upravo to je ono što brine mene kao pripadnika SNS, koji u ovom trenutku ima mogućnost da stavi primedbu. Ne može organ za sprovođenje stečaja da bude stečajni sudija, a da ministar nadležan za stečaj, kako ste ga definisali u članu 20, bude nadležan za stečaj ako treba da se pohvali rezultatima, a kada jeste problem, onda da kaže – sud je kriv. Kao što mi je sinoć na konkretna pitanja odgovarao – to je krivica suda, pitajte njih.
Gospodine Luka, vi sedite u Upravnom odboru novoformirane firme „Fijat“, vi, kao čovek od poverenja gospodina Dinkića. Pored vas sedi gospođa Drinjaković, kao čovek od poverenja gospodina Tadića. Zašto još uvek nije uplaćen osnivački ulog „Fijata“ i gde je tu zakon, stroga pravila procedure, poštovanje onoga što se zove razvoj ove države, koji je zasnovan na zakonima koje ovde donosimo.
Taj vaš dvojni moral eksperata koji poštuju zakon i ostavljanje najšireg mogućeg okvira za diskreciona prava je ostavio i suviše dokaza vaših loših namera. I, neću da priznam da ste površni, jer niste površni. Vrlo dobro znate da regulišete stvari koje vas zanimaju. Ali, one za koje ne želite da budu dobro definisane, već da ostave mogućnost zloupotrebe, one su sadržane od člana 11, gde su navođeni stečajni razlozi, gde se na primer kaže da je trajnija nesposobnost plaćanja kad neko potpuno obustavi plaćanje u neprekidnom trajanju od 30 dana ili ne može da odgovori obavezama u roku od 45 dana.
Kada bude rasprava u pojedinostima iznosiću konkretne primere kako sasvim namerno ovo može da se uradi i kako sasvim namerno možete ovo da preskačete, ali kad kažete da prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza, je l' dovoljno napisati jednu ovakvu prostu proširenu rečenicu? Nama, građanima Srbije, koji znaju da je privatizacija rađena po prospektima u kojima su zaboravljene hiljade hektara, stotine, zgrade vidljive golim okom svakog laika, zaboravljene da budu stavljene u bilans, i to je Agencija za privatizaciju prihvatala. Ovo je strašno.
Vi kažete – postoji definisano. Niste napisali ni da li je to bilans stanja, proveren, overen, ko odgovara za neregularnost, a mi smo svedoci zloupotreba. Nezaposleni građani su svedoci zloupotreba; oni koji su preko noći ovakvim rešenjima došli do enormnih bogatstava ne plaćajući ih su svedoci kako pišete zakone i kako ih sprovodite.
Molim ostale kolege koje su čitale zakone, jeste li vi dobili neki drugi predlog, za razliku od mene? Je l' vama ne smeta što Agencija za privatizaciju i njen centar za stečaj dobija pravo da radi stečajeve, a da njeni predstavnici kao stečajni upravnici samo podnose izveštaj? Nesmenjivi su, gospodine Luka. Za njih ne postoji mogućnost razrešenja, njihova privilegija je da ne odgovaraju nikome.
Čime je to zaslužila Agencija za privatizaciju? Da li onim famoznim dopisom gospođe Vesne Džinić, za koju ne znamo gde je danas, da se sredstva naplaćena od stečaja ne mogu držati kod domaćih banaka, nego je mejlom poslat spisak banaka, koje jesu formalno akcionarska društva ove zemlje, ali su osnovana od stranih osnivača, da se samo kod njih mogu držati sredstva naplaćena od stečaja? I vi, kao i ja, znate da postoji taj dokumenat.
Sa koliko nezakonitosti je Agencija za privatizaciju stekla pravo da joj date ponovo ovakav povlašćen tretman? Sa koliko potrošenih sredstava finansijskim i pravnim savetnicima koji nisu nikada nikome položili račun pred budžetom, niti su ušla u budžet sredstva?
Je l' ovaj zakon zbog toga i donet? Da li zato stečajevima sada prisustvuje po jedan čovek iz centra, da uči posao od onih koji ga znaju? Molim gospodu kolege, nemojte da bude sutra – nismo znali, niko nas nije upozorio.
Predviđeno je menjanje vlasničke strukture u toku stečaja. Da li baš lex specialis dozvoljava sve ili postoje zakoni kojima se može menjati vlasnička struktura?
Tvrdite da je ovo dobar i bolji zakon. Tvrdim da ovaj zakon još manje daje mogućnost za zaštitu poverilaca od nezakonitih odluka suda. Možda nekome nije interesantno, ali ovaj zakon omogućava da i sudovi donose nezakonite odluke, na koje, vi kažete, nije dozvoljena revizija. Da li je to dopustivo u jednom pravnom sistemu koji pledira na ustavnost, koji treba, ako ne pred domaćim sudovima, Vrhovnim, pred Evropskim sudom da pokaže da smo pravna država? Kako je moguće isključiti pravni lek u potraživanju poverilaca visoke vrednosti? Znamo da Zakon o parničnom postupku pruža zaštitu građanima da pred Vrhovnim sudom traže zaštitu svojih prava ako njihova potraživanja prelaze vrednost od 500.000 dinara.
Šta na to imate da kažete? Znate šta ja vama imam da kažem? Neću pominjati učesnike u postupku koji je u toku. Dopis Republičkog javnog tužilaštva Vrhovnom sudu Srbije, a preko Trgovinskog suda u Subotici, kaže – predlažem da Vrhovni sud u Beogradu pobijane sudske odluke ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine samo drugostepenu odluku i predmet vrati tom sudu radi odlučivanja, zbog toga što protiv prvostepene i drugostepene sudske odluke ima razloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.
Upoređivanjem činjenica proizilazi dalje – stečajni poverilac (neću navesti ime) stekao založno pravo na imovini stečajnog dužnika pre stečajnog poverioca (a namerno ću reći koji je - Luka Beograd) i time ima prvenstvo (taj kome ime ne navodim) u redosledu namirenja, kao razlučni poverilac, iz sredstava dobijenih prodajom imovine stečajnog dužnika.
Propust zbog ovog, gospodine, kolege i građani, i nedozvoljeno raspolaganje stečajnog upravnika legalizovan je donošenjem prvostepenog rešenja o glavnoj deobi i drugostepenog rešenja o odbacivanju žalbe razlučnog poverioca kao nedozvoljene. Gde ste, gospodo pravnici? Znači, nedozvoljeno raspolaganje stečajnog dužnika legalizuje sud štiteći se instrumentom nedozvoljene žalbe, a vi ovde uvodite kao redovan institut. I neko se ovde usuđuje da ovaj zakon pohvali.
Vrhovni sud Srbije, na kraju kaže – smatramo da je Vrhovni sud nadležan da usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i na taj način utiče na nezakonite sudske odluke zasnovane na nedozvoljenom raspolaganju i da ne dozvoli da one imaju pravno dejstvo u pravnom prometu itd.
Da li je baš ovo tako sitno da se previdelo? Ili su ovo upravo namere koje treba ovaj zakon da izvrši, pored posla za Agenciju za privatizaciju i njen centar za stečaj? Ako nema nadzora, kao što ga nema po ovom zakonu, od strane stečajnih sudija za one postupke koje radi Agencija, koja će sama da odlučuje da za prodaju u toku ovog postupka, za imovinu izuzetno velike vrednosti neko odluči da je proda po izuzetno niskoj ceni, a da ne mora da traži ni od koga odobrenje, ni onu nezakonitu odluku Vlade o kojoj je juče pričao gospodin Dinkić, ni saglasnost, ni bilo koji dokumenat... Ovaj zakon to sada omogućava. Može neko da se pravi da to ne vidi.
Ako tome dodamo i odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, ovog novousvojenog, po kome će korisnici zemljišta i imovine pod vrlo interesantnim, određenim okolnostima, tako se kaže, postajati vlasnici ogromnog, do sada građevinskog, zemljišta, postaje jasno šta se želi postići ovim zakonom. Na to upozoravam pre nastajanja posledica, u blagovremenom trenutku, iako je rasprava sinoć počinjala u kasno doba pa je nekim poslovničkim odredbama neko pokušavao da nas isključi iz dela prenosa, jer su to neinteresantne stvari.
Zaista, ovako povišenim tonom, zabrinuta za posledice primene ovakvog zakona, vas autore, Vladu koja pokušava da se sakrije iza suda, a uzima dualitet odlučivanja, pitam – ko odlučuje, ako ovako stoje stvari? Kojim pravnim sredstvima, kada je ovo ovako formulisano?
Vi ćete mi reći – nadležan je sud. Sud će reći – ne, tako je htela Vlada. I do danas ćemo imati priču o „Sartidu“ i do danas ćemo se sporiti o tome da su bile nezakonite odluke o nekim prodajama.
Neko će ovde da pita – zašto je NIS sada iskazao gubitak od osam milijardi? Treba li da vas podsetim? Od 2002. godine, zaključno sa 2005, vaš ministar ovde, nadležan za stečaj, uveo je poseban institut donacija Vlade od strane javnih preduzeća, koje su, prema izvorima iz NIS-a, samo u 2004. i 2005. godini uplatili u budžet Srbije oko osam milijardi dinara. Sa ovakvom praksom se počelo u vreme Gorana Novakovića i kasnijih kadrova jedne, druge, i treće vlade, a pare su poklanjane, po zahtevu Vlade, i za razne komercijalne događaje deljene kapom i šakom, od čega je mogla da se rekonstruiše Naftna industrija Srbije.
Kreativno tumačenje knjigovodstva, računovodstva, međunarodnih računovodstvenih standarda pokazuje da je Vlada mogla 2007. godine da prikaže suficit. Dolaskom novog ministra finansija, ispalo je da imamo deficit.
Ista takva logika, kontrola, zakonitost, efikasnost i finansijska disciplina dovela je do toga da jedno veliko javno preduzeće može da ima dobitak, pa onda gubitak. I u onom suficitu i deficitu Vlade i u ovom dobitku ili gubitku NIS-a je isključiva, odlučujuća uloga gospodina ministra za stečaj, kako je ovde navedeno, sa vama ekspertima koji nam ovde pišete ovakve zakone i, što je najstrašnije, uz prećutnu saglasnost koalicionog partnera, u ovom ili onom vidu.
Jedno je sigurno, stečaj je kod nas sramota još uvek, a ne bi trebalo da bude. Da je on uređen po drugačijim zakonskim merilima, bio bi i reorganizacija, i mera za ozdravljenje i način za prevazilaženje problema, a ovako se još uvek kao sinonim za pljačku i bogaćenje kaže – stečaj. Hvala.

Rasprava o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova je mene kao poslanika SNS inspirisala da govorim, u principu, o načinu donošenja zakona u ovoj skupštini unazad gotovo čitavu deceniju.
Ako treba u jednu rečenicu da sažmem razumevanje ovog zakona, a da ne pristanem na vaš nalog da pričam na zadatu temu onako kako ste vi definisali, već da probleme postavljam u neki pravi, realni vremenski okvir, šta oni znače za građane Srbije, onda bih mogla da kažem da način na koji vlast, u raznim varijantama, od 2000. do danas donosi zakone u stvari jeste jedan trajan pokušaj marginalizacije uticaja države, države kao nacije koja još uvek postoji, ne samo na ovim prostorima nego inače u svetu i pokušaj da se nadležnosti države i odlučivanje države o bitnim temama za život građana, za koje je ona i odgovorna, i nadležna i plaćena, prepusti transnacionalnim organizacijama, multinacionalnim kompanijama, nevladinim organizacijama.
U ovom slučaju, i ovo se često ponavlja, prepušta se odlučivanje o nadležnostima države agencijama koje preuzimaju nadležnosti koje su inače definisane kao posao organa uprave u okviru Vlade kao izvršnog organa. Ili, u ovom konkretnom slučaju, u pitanju je prebacivanje dela poslova sa sudske vlasti na nešto što se zove direktni uticaj izvršne vlasti preko Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Hoću, radi građana, da probudim kritičku svest o tome da li osećaju koliko se država istiskuje iz onoga što je po definiciji njen posao i koliko te nadležnosti bivaju prepuštene onom ko za to pokušava da bude nadležan.
Način na koji se predlažu ove izmene i dopune u stvari govori vrlo ilustrativno o načinu kako se ovde zakoni predlažu i donose. Mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja, niste videli znake navoda, ali ja ću reći da postoje znaci navoda u ovoj rečenici, jeste u stvari nešto što je naša stvarnost. Jedan od pravnika, koga ne bih da reklamiram, doslovce kaže da je u našem sistemu pustila korenje praksa koja je u stvari mešavina žurbe, lošeg prepisivanja i oskudnog znanja.
Nama se ovde servira po pedesetak zakona na jednom zasedanju i mi smo svedoci šta znači žurba. Gledanje na sat onih koji vode sednicu i onih koji računaju koliko vremena ima poslanička grupa, ovlašćeni predstavnici, govori o tome da je žurba prisutna i kao fizički pojam, da se u jedinici vremena završi što više rasprave, odnosno da se usvoji što više zakona, ali i žurba da se javnost do detalja ne upozna sa zakonskim predlozima koji se ovde usvajaju.
Prosto ne mogu da pristanem na vašu prevaru i hoću da građane upozorim. Ja imam snage da radim; nije neodgovorno, kada ste poslanik, i da otkažete sastanak koji ste zakazali u 14 časova, na primer, u vreme redovne rasprave, ali nije u redu poslu ministra i njegovih saradnika, već četvrti put za poslednje dve nedelje, pretpostavljati posao, odgovornost i značaj poslanika, gde se čak i redovna pauza, definisana Poslovnikom, uređuje prema obavezama ministra, i to više nema definiciju vremena.
Znači, kada ćete održati sastanak i biti neodgovoran, jer ste kao šef poslaničke grupe ili član nekog odbora zakazali sastanak sa nekim da pričate na ozbiljnu temu, a ne na privatnu temu, to više uopšte nije važno, jer vam ovde trenutno predsedavajući kaže – rasprava će se obaviti po ovoj tački dnevnog reda, završno sa onima koji su prijavljeni za diskusiju, tada ćemo dati pauzu, a onda ćemo završiti rad kada sledeća tačka dođe na dnevni red.
Znači, priča o predvidivosti regulative je priča kada pričamo o Evropi. Priča o predvidivosti uslova za investiranje stranih partnera je priča za strane partnere, ali priča o predvidivosti radnog dana onih koji treba da donose zakone, da sa njima budu upoznati, da vam daju osnovane primedbe, to je prosto kao da nemamo prava da budemo u jednoj ravni, iako smo učesnici u jednom te istom procesu.
Ne upozoravam vas, vi brinete o svom političkom rejtingu, svaka stranka pojedinačno. Međutim, ne možete se zalagati za predvidivost onda kada prizivate strateške partnere, onda kada navodite vrednosti za koje se zalažemo kao EU, a da tu predvidivost uskraćujete jednoj grani vlasti i konkretno definisanim i ovde prisutnim ljudima.
Šta nam još govori iskustvo iz donošenja zakona? Da mnogi zakoni koji su ovde predlagani jesu u stvari rezultat preterane ambicije trenutnog ministra da iza njega ostane zakon za koji će moći da kaže da je donet u vreme njegove vladavine; da su vrlo često odraz političke razmetljivosti stranke koju predstavlja ministar, ali i jednog neveštog podražavanja svetskih iskustava, gde se prenebregavaju naša iskustva, tradicija i načini kako se određeni zakoni prihvataju.
Neću da ilustrujem primerima iz nedavne rasprave u ovoj skupštini ko je čiji zakon nasledio, ko je više zaslužan. Ako je zakon dobar, krivicu obično izbegavaju svi i niko neće da prihvati da je kriv kada se neki zakon loše primenjuje. Čak i kada imate neki dobar predlog da se izmeni zakon koji je na snazi, aktuelni ministar kaže – pa, znate, ja to ne bih menjao jer je to doneto za vreme one vlade i onaj ministar je to uradio. Ali, samo u slučaju ako on procenjuje da je to za njega politički korisno ili štetno.
Znači, osnovna mera kojom se rukovode predlagači, to jest Vlada, kao isključivi predlagač zakona u ovoj skupštini, čega smo svedoci, jeste politička korist da se predlagači upišu u listu onih za vreme čije vladavine je donet određeni zakon, a da li je on sprovodiv, nesprovodiv, antiustavan, to apsolutno nije važno.
Ilustracija od prošle nedelje, kada smo razgovarali o eksproprijaciji zemljišta za postavljanje gasnih instalacija, odnosno ono što zovemo gasni aranžman, govori o tome da smo mi u februaru 2009. godine u ovom sastavu raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i da su usvojene zbog političke razmetljivosti, zbog usvajanja na prečac, zbog podražavanja i hitnosti, odredbe koje su u prvim članovima međusobno suprotstavljene, od kojih je jedna protivustavna, jer kaže da Vlada može odlukom ili zakonom da uređuje način eksproprisanja, odnosno da utvrđuje opšti interes, a Ustav zabranjuje da se to radi bilo kojim drugim aktom sem zakonom, znači, u Narodnoj skupštini.
Da nije bilo te brzine i da nije bilo te, mogu reći slobodno – površnosti, jer to nije pregruba reč, već ilustracija ponašanja, mi ne bismo došli u situaciju da prošle nedelje raspravljamo o jednom vrlo bitnom projektu, da ga dovodimo u pitanje, samim tim što njegova realizacija zavisi od primene zakona koji je usvojen sa felerima, greškama i nemogućnošću sprovođenja.
Ono što jeste još jedna ilustracija načina na koji donosimo ovde zakone, to je da bi mnoge od tih primedaba o kojima sam govorila i ilustrovala ih praktično mogle da budu otkrivene, eliminisane, da ne postoji jedna izuzetna volja za moći koja se ilustruje kroz nastup – samo sam ja u pravu, kad sam vlast samo sam ja u pravu. Neusvajanjem amandmana eliminisanje onog što se zove praktična teškoća u primeni zakona sutra, na koju blagovremeno ukazujemo, prosto se prenebregava, kao da se ima namera da se uopšte zakon i ne primenjuje.
Kako se to može ilustrovati? Došli smo u jednu strašnu situaciju da nam je primena, na primer, Zakona o javnom informisanju prošle nedelje bila predmet pitanja čak i od strane potpredsednika Skupštine gospođe Gordane Čomić, koja je pozivajući se na sredstva javnog informisanja pitala da li je moguće da neko ne primenjuje zakon, jer je takva najava bila u štampi.
Obaveštavam vas da je na to što je pisalo u novinama odgovor dat kroz informaciju u ministarstvima pravde, kulture, tužilaštva i sudova, gde je, u stvari, izvršen jedan demanti, tako odlučno i tako neubedljivo kako se to obično radi kada iza toga stoji činjenje koje želimo da prikrijemo.
Objasnili su da je reč o pokušaju da se ujednači praksa u primeni Zakona o informisanju i rečeno je samo da su ministarstva, znači, kao organi uprave Vlade, kao izvršne grane vlasti, dala preporuku povodom koje još stavovi nisu usaglašeni, pa se organizovao neki visokostručni sastanak (eto, niko ne osporava da je bio sastanak), ali se usaglašavaju stavovi sa preporukama da li ili ne primenjivati zakon. Ne poriče se dogovor, ali se poriče da je bilo takve vrste pritisaka.
Ljudi moji, izvršna, sudska i zakonodavna vlast jesu tri grane koje moraju biti podeljene. Uopšte ne može da postoji sporazum sudske i izvršne vlasti o bilo čemu. Zakon se primenjuje ili ne primenjuje. Ne može se primenjivati selektivno, delimično, prema nekom, nekada, kako to odgovara.
Zato se vraćam na način predlaganja zakona motivisan političkom korišću ili štetom onog ko ga predlaže. I ne samo u predlaganju, svedoci smo da i u primeni zakona oni koji su dužni da se ne mešaju, da ne daju preporuke, vrše direktan pritisak i uticaj na onu drugu granu vlasti, praktično pokazujući volju za moći motivisanu političkom korišću.
Mislim da se u ovoj državi zna da Vrhovni sud može da donosi načelne stavove što se tiče primene zakona, ali sudu niko ne sme da daje preporuke.
O pritisku na sud, vezano za stečaj, a povodom poslaničkog pitanja predsednika Poslaničke grupe Napred Srbijo Tomislava Nikolića, govoriću kada bude reč o Zakonu o stečaju; imam direktnu ilustraciju postavljenog pitanja o uticaju na Trgovinski sud povodom stečaja i neveštog odgovora Vlade, odnosno Ministarstva, koje kaže – mi smo zamolili, pa dali preporuku.
Znači, nije reč o izolovanom incidentu preporučivanja, sporazumevanja i dogovaranja. Reč je o praksi za koju mi incidentno saznamo, a za koliko uticaja nikada i ne saznamo, pitanje je. Tu nam ne bi mogla pomoći ni statistika, već samo oštećeni slučajevi.
Ovo nisu presedani. Namerno govorim povodom ovog Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, odnosno predloga o izmenama i dopunama, jer u delu gde se radi o individualnim pravima koja su dovedena u pitanje ne možete nalaziti surogate za pravdu, ne možete nalaziti surogate organa koji o toj pravdi odlučuju.
Zaista mislim da nam pomodarstvo koje pravdamo uštedama nije dovoljno dobar razlog za nastavak ove prakse. Niste ni pokušali da ubedite mene kao poslanika da imate razlog za nastavak ove prakse.
Da li je za realizaciju ovog zakona iz njegove dosadašnje realizacije proistekao neki izveštaj, sem onog o brojkama koji je izneo kolega, kakvo je zadovoljstvo oštećenih strana mirnim rešavanjem sporova, koji su rezultati rada i primene ovog zakona? Znači, da li postoji neka vrsta ankete, kao ona kojom anketirate koliko je građana uvereno da će ekonomska aktivnost da poraste, da će živeti bolje, da će putovati itd?
Nemate resurse. Je l' nemate para? Niko vam se u to ne meša. Mnogo toga u budžetu ostaje u zbirnim stavkama, kroz mogućnost da upotrebljavate novac, ali vi nas ovde niste uverili da je iz ove prakse proistekla jedna analiza iz koje bi se moglo videti šta su najčešći razlozi za radne sporove, individualno govorim, i da li se izmenama zakonskih propisa moglo na bilo koji način izvršiti ograničenje samovolje direktora, ponašanje radnika, kroz upozoravajuće i preventivne mere, da do takvih kršenja zakona koji dovode do sudskih sporova manje dolazi.
Znači, svaki zakon kroz primenu mora da dovede do neke prakse iz koje moraju da proiziđu smernice za poboljšanje zakona, za poboljšanje rada organa ili slično. Takav rezultat iz primene ovog zakona ne vidim.
Naprotiv, na ovoj istoj sednici raspravljamo o određivanju maksimalnog broja zaposlenih na nivou republičke administracije i lokalne samouprave i tu imamo čak vrstu neustavne pravne nesigurnosti, gde prilikom uručivanja dokumenta (neću ga nazvati čak ni rešenje) o nedovoljnoj oceni zaposlenog, koja je napravljena za samo mesec dana, zaposleni, radnik dobija papir na koji nema pravo žalbe, gde se upotrebljava termin – konačnost rešenja.
Vi u Vladi odlično znate, valjda vas informišu, kolika je šteta države za nezakonito dobijene otkaze, od Narodne banke 2000. godine do Poreske uprave u 2004. godini, gde se stotinama miliona dinara meri isplata štete radnicima koji su nezakonito dobili otkaz. Da li je rešenje predviđeno tim zakonom koji još nije usvojen u stvari jedan pokušaj da se mirnim rešavanjem radnih sporova, pa i u ovom slučaju, izbegnu sudski procesi i štete koje bi imala Vlada za prilično nedefinisane ili gotovo uopšte nedefinisane kriterijume u ovom zakonu o tome kako neko može dobiti otkaz. Da li, gospodo, mislite da će se neko ko ode na mirno rešavanje radnih sporova rukovoditi onom „Savijenu glavu sablja ne seče“?
Da li to treba da postane manir ovog društva – da čovek ne traži svoju pravdu, nego da savije glavu i da ćuti, jer će tako preživeti na radnom mestu, na poslu i uopšte u društvu? Da li savijena glava znači samo ispraviti glavu i sačuvati život ili znači sačuvati sopstveno mišljenje, profesionalni integritet i kičmu, koja je od kostiju i primerena čoveku, a nije, u prenosnom smislu, savitljiva, od plastelina ili gume? Kada se donose ovi zakoni, da li se razmišlja o tome da se gradi pristup – tolerancija u zakonima, kompromisi u reklamama, a u stvarnom životu podizanje tenzija do takvih razmera da organi koji bi trebalo da promovišu tolerantnost i kompromis u stvari promovišu mržnju? Kada je dobiju uvećanu kao grudvu snega koja se niz padinu kreće naniže pitaju se ko je uzrok netolerantnosti, nasilja i nepostojanja razgovora u kojima dve strane razgovaraju.
Kada vi predlažete zakon, kada ne usvajate amandmane opozicije, vi pričate sami sa sobom. Vi ne razgovarate sa drugom stranom, a pokušavate nekog da naučite da ide na kompromis i mirno rešavanje radnih sporova, na način gde je njemu oštećeno neko zakonom definisano pravo. Kod najvećeg broja sindikata je razvijen sistem potkupljivanja, doslovnog i u prenosnom smislu - privilegijama, odnosno potkupljivanja povlađivanjem raznim vrstama udvaranja, stavova, davanjem prava na javnost, objavljivanjem tekstova itd. Ali, kod pojedinaca, koji sami nisu nikakva snaga, ovo je prosto neka vrsta prinude.
Povodom zakona o stečaju ću šire obrazlagati šta znači oštećenost pojedinca za platu, za pravo, za nepovezani radni staž itd. Ne možete pričati o tome da nekome treba omogućiti da se poveže radni staž time što će država da snosi troškove onoga što nije preduzeće uplaćivalo, a trebalo je zakonom da bude obavezno, a u isto vreme hapsite, nije važno koga, jednog vlasnika lista zato što nije uplatio porez. O kakvim je tu dvostrukim standardima reč? Ne može se ovde neko ko vrši vlast ponašati kao nesolidan pop koji kaže – ne gledaj me šta radim, nego me slušaj šta ti govorim, pa se ponašaj po onome kako te upućujem da radiš.
Znači, principijelno, ovakvi zakoni koji izmeštaju nadležnost države sa suda na Agenciju ne mogu da budu podržani. Ne samo zato što je to svetska praksa, i moderna, nego zato što reformu sudstva radite na potpuno pogrešan način, gde sudovi postaju pod direktnom kontrolom onoga što vi zovete pravosudnom akademijom, a ja zovem, s pravom, agencijom za pravosuđe, jer je čak i u zakonu o njoj navedeno da će raditi u skladu sa Zakonom o javnim agencijama.
Građani moraju da shvate da svi organi koje nazivate ustanovama, organima i organizacijama, kada imaju ovakvu direktnu nadležnost Vlade kao izvršnog organa, jesu pod vašim direktnim uticajem i uplivom i oni nisu doneti i neće biti u interesu građana.
Ja se nadam da neće biti ni na štetu, ali vas molim da o ovim generalnim primedbama, koje će dugoročno da se obiju o glavu ovom narodu i svima nama, povedete računa, ne samo u ovom zakonu, nego uopšte kada nam predlažete zakone, kada nam predlažete dnevni red, kada nas prisiljavate da radimo po vašem dnevnom planu, a sve navodno u ime odgovornosti koju ste vi spremni da preuzmete.
Znate, postoji jedna odgovornost, a to je – u modernom društvu svaki čovek preuzima odgovornost za sebe i za svoje postupke. Ako želimo da budemo zrelo društvo, dopustite ljudima da imaju mogućnost izbora i da budu zaista zreli ljudi koji o svojim pravima odlučuju na način koji jeste dostignuće savremene države, ali nije gubljenje tradicionalnih svojstava državnih organa, pa i same države. Hvala.

Ja bih da objasnim prvo zašto sam se javila – zbog izjave ministra da smo loše razumeli da su agencije supstituti sudova. Pravo da kažem nešto mi daje to što sam od vremena za obrazlaganje svoje Poslaničke grupe Srpske napredne stranke rezervisala i ostavila dva minuta, jer me tako u više navrata uputila predsednica ovog parlamenta, kada je po članu 144. predlagaču davala završnu reč, na koju nismo imali pravo, ne komentara, nego ovog razjašnjenja, zato što nemamo svoje vreme.
Ako dozvoljavate ova dva minuta, bukvalno jednu rečenicu, da kažem ministru da problem nije u tome da se vrši supstituisanje, da je sreća da tamo gde ministarstvo radi posao da ga ne radi agencija. Ako Vlada osnuje agenciju, ona kao osnivač treba da zadrži i pravo nadzora nad njenim radom i kontrolu prihoda. Govorim načelno o agencijama. Da nema dva organa, dve institucije koje dvostruko novca troše za jedan te isti posao.
Ono što je najveći problem, Vladu biraju političke stranke, za nju glasaju i odgovorne su narodu. Prenošenjem nekih nadležnosti na agencije, koje nisu vidljive javnosti direktno, koje nisu odgovorne direktno, upravo se ta nit direktne odgovornosti pred javnošću Srbije prekida, tanji i gubi, i to je velika primedba.
Kod ove agencije sam izrekla osnovanu sumnju da se izvlače nadležnosti države iz njenih organa, kao što su sudovi, da bi se koristeći sve ono što se zove težak život i ono što se zove prinuda stvari rešavale u Agenciji, a ne na sudovima. Samo radi razjašnjenja.

Poštovani poslanici, poštovani građani, ministre za stečaj, dobro došli. Oni koji kažu da ovaj zakon nije uneo mnogo novina nisu u pravu; ja ću da počnem od člana 20, kojim smo, evo, dobili i ministra za stečaj, to je u ovom trenutku gospodin Mlađan Dinkić.
Pitam, šta znači uvođenje ministra za stečaj, imajući u vidu Ustavom propisanu nezavisnost sudstva? Možda će vam gospodin Luka Andrić, koji sedi pored vas, dati neko smisleno objašnjenje i tehnički rešen problem izbora iz bubnja onog upravnika, ali smatram da nije u redu da se, na primer, kolegi Grujiću obraćate na način da kažete da je neistina, dovodeći u pitanje osnovnu logiku stečaja.
Osnovni zahtev stečaja, od uvođenja 1515. godine u Antverpenu i 1542. godine kada je u Engleskoj donet prvi zakon, jeste da se namire poverioci, i to srazmerno svojim potraživanjima. Nemojte dovoditi u zabludu javnost i sve nas da se, u stvari, prezaduženost ne može smatrati osnovom i razlogom, a u korist poverioca, kao razlog za pokretanje stečajnog postupka.
Član 150, gde vi nastupate po službenoj dužnosti, upravo govori o tome u zadnjem stavu, gde vrlo lepo kaže da se po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, gde se utvrđuje postojanje pravnog interesa poverilaca.
Međutim, koliko je nezakonito da tamo gde poverilac ne traži, gde dužnik ne traži uvođenje ovakvog postupka, vi ga sprovodite, to će biti tema o kojoj ćemo govoriti naknadno. Hoću da kažem da ste ovim zakonom napravili potpun haos u pravnom sistemu. Intencija prenošenja na izvršnu vlast upravljanja stečajevima ide kroz vašu nadležnost da preko stečajnih upravnika vodite stečajeve.
Čudi me da niko nije pomenuo da ste stečajnim upravnicima predložili uvođenje zaštite, poput službenog lica, po Zakonu o krivičnom postupku. Sramno je obrazloženje koje dajete u predlogu za ovakvo rešenje i kažete da je njihov rad vrlo odgovoran i u velikom broju slučajeva imali su fizičke napade zbog te odgovornosti, brojne druge neprijatnosti itd. Zašto su imali te i brojne druge neprijatnosti, od kojih pokušavate na ovaj način da ih zaštitite? Je l' zato što su radili dobro, zato što su radili pošteno? Da li je ovaj zakon loš ili se u primeni zloupotrebljava?
Gospodine ministre za stečaj, vi ste ovim zakonom dvostepenost propisali kao mogućnost, pa stavili onaj poznati zarez, pa rekli – ako što drugo ili ako drugačije nije regulisano. Ukidate reviziju, što je neverovatno, na primer čak i za utvrđena potraživanja vrednosti preko 100.000 evra. Vama može od vas odabrano lice da donese papir po kojem nema pravnog leka. O kakvom vi poboljšanju zakona govorite kada uvodite potpunu pravnu nesigurnost i brišete pravne lekove propisane Ustavom?
Vi ste ovim zakonom propisali da javno preduzeće, kome duguje stečajni dužnik za isporučenu električnu energiju ili neke slične komunalne usluge, ne sme da prestane sa isporučivanjem tih usluga jer je uveden stečaj. Jeste li vi svesni šta ste napisali tim članom zakona? Vi kod tih i takvih preduzeća stvarate mogućnost da nenaplaćivanjem potraživanja i kod njih samih nastane stečajni razlog, a u isto vreme štitite onoga kod koga je uveden stečaj.
Šta, treba napraviti stečajnog upravnika sposobnim time što on neće morati da plaća svoje obaveze nastale pre uvođenja stečaja? To nije kontradiktornost, gospodine ministre za stečaj, to je bezobrazluk, to je pravna nebuloza. Ja se čudim članovima Vlade i vašim saradnicima koji su dopustili da ovakav materijal dođe ovde u Skupštinu.
Šta ste istovremeno rešili? Da agencije i slični organi, nad kojima kao Vlada nemate kontrolu, nadzor, ni nad sredstvima ni nad ugovorima, budu izuzeti od uvođenja stečaja. Za njih snosite odgovornost, kao osnivači, za preuzete obaveze.
Gde to ima, gospodine ministre za stečaj, da za onoga koga ne možete da kontrolišete garantujete obaveze koje on preuzima, još ga štitite od stečaja?
Sve te agencije koje su navodno balast... Ne navodno, jesu balast, vi kažete da jesu, a ništa ne radite da se tog balasta otresete, nego ih ovde štite ovim zakonom.
U suštini, ništa se ne menja ovim zakonom. Dužina trajanja stečaja dve godine, 2,7 godina, to je priča za javnost. Šta je stvarnost? Ono što se dešavalo i pre 2004. godine, kada je donet prvi zakon, a to je da će se dogovarati i odlučivati na zatvorenim partijskim sastancima, kojima će prisustvovati samo odabrani; ne u sudovima, ne na širim organima i ne u interesu građana, ne u interesu zaposlenih, ne u interesu poverilaca, već tamo gde vlast u uskom krugu zaključi da to treba. Taj prihvaćeni običaj još od 2001. godine je pravilo. Bilo je takvih slučajeva i pre 2000. godine, ali retko, i ne sa ovakvim štetnim posledicama.
Da li treba da vas podsetim na „Sartid“? Prodali ste ga za 21,3 miliona dolara, odnosno 16,5 miliona evra, a vredeo je preko petsto miliona evra, odlukama donetim na sednici Vlade od 23. januara 2003. godine i Agencije za sanaciju i stečaj, 28. marta 2003. godine, suprotno odluci Vlade kojom je rukovodio gospodin Zoran Đinđić. Ta odluka, suprotna tim koje pominjem, doneta je 6. marta 2003. godine. Treba li nekog da podsetim šta je bilo 12. marta?
Naknadno je odlučeno da se „Sartid“ i DIN prodaju drugačije od onoga što je na toj sednici Vlade utvrđeno, a bilo je utvrđeno - javnim tenderom. Mnogi od vas bi to da zaborave.
Pet stečajnih upravnika je promenjeno u „Sartidu“. Prodat je stečajni dužnik. Stečajna masa još nije podeljena, a vi znate ko lobira da se ne podignu optužnice u aferi „Pelikan“. Neki misle da je predmet izgubljen. Ne, nije, i biće procesuiran.
Isključiva nadležnost tada je bila Trgovinskog suda. I tada i onda samo menjate, navodni pravni osnov je bila nadležnost Vlade i Agencije faktička, pravna - Trgovinskog suda. Zatvarali ste te ljude, prozivali ste ih.
Tada i sada pokušavate da ove i ovakve postupke radite sami. Verovatno je nekima provizija udarila u glavu; šest miliona dolara u slučaju „Sartida“ je dokazana. Ovo nije insinuacija. O ostatku ćemo verovatno slušati. Vi znate da se pred Okružnim sudom, javnim tužilaštvom u Beogradu i dalje vodi krivični postupak.
Da li treba da podsetim Vladu da nikakvi zakoni koje ona sama predlaže ne obavezuju vas ministre da ih primenjujete? Da podsetim da je samo u jednom slučaju stečaja država oštećena za preko 13 miliona evra. Da li se neko čudi šta je tih 13 miliona evra?
Gospodin Dinkić, ministar za stečaj, zna – Robne kuće „Beograd“. Prvo ste ih namenski gurnuli u stečaj, da biste ih potom prodali italijanskom „Benetonu“, koji je, shvativši da nezakonito postupate, odustao od kupovine; nije želeo da svoj renome i ugled trampi za nešto što je inkriminisano, pa makar s druge strane stajali i Vlada i sud.
Robne kuće su, da podsetim, imale imovinu čija je vrednost veća od ukupnih dugova firme. Odlično znate da to ja znam, kao i moj prethodnik, Miša Beko, ministar u Vladi. Na tim istim papirima vi ste dalje gradili kulu troškova i stečajeva, kakve i dalje imate nameru da radite. Ti dugovi su mogli da se isplate prodajom dela imovine, a ne da se uništi cela firma i otpuste radnici.
Oštetili ste državu, akcionare i zaposlene u toj firmi, iako ste Robne kuće „Beograd“ u stečaju prodali kao pravno lice za oko 380 miliona evra, iz tih sredstava kako-tako namirili poverioce i radnike, ali da ne zaboravimo, gospodine Dinkiću, po vašoj najavi i metodologiji zvanoj Mlađan Dinkić, iz tih sredstava je bivšim akcionarima isplaćeno oko 13 miliona evra.
Pitam gospođu Malović, kao ministra pravde, Vladu i vas, po kom osnovu, na osnovu kog zakona i zakonske odredbe ste to uradili, gospodine Dinkiću? Takva odredba u zakonu ne postoji i predstavlja neoboriv dokaz samovolje i neodgovornosti Vlade. Vaše lične samovolje, čoveka koji se predstavlja nekim ko može sve da reši. Od oktobra 2008. godine potpisan ugovor sa „Fijatom“ danas najavljujete - biće u decembru 2009. godine. Ne može večito to da se radi. Tragovi samovolje ostaju kao trajni trošak države. Imam obavezu da to ponovim.
Znači, takva odredba nije postojala. Uradili ste to po sopstvenom nahođenju, vi, kao ekspert koji može sve. To je za mene, pre svega, nezakonit uticaj na sudstvo, što je praksa koja traje do dana današnjeg.
Takav nezakonit uticaj na sudstvo ste ostvarili i u jednoj manjoj vrednosti stečaja, pa reorganizacije, gde ste svom drugu Goranu Novakoviću pokušali da skinete sa vrata poverioca koji traži naplatu svog duga u celosti. Sada je pravni problem, mene uopšte vi ne zanimate, apsolutno me ne zanimate, ali problem koji ostavljate državi, gde jedan leks specijalis, kao što je Zakon o privatizaciji... Podzakonska akta, znači, pravilnici te agencije su vam poslužili kao osnov da nekoj firmi kažete – ne, vi nemate prava da otvarate stečaj. Sudu pišete pismo, gde navodno molite da se ne otvara stečaj jer je firma u reorganizaciji.
Jedan takav dokument je ovde pokazao gospodin Tomislav Nikolić u ovoj sali. Postavio je pitanje i na njega smo dobili odgovor u kojem se kaže – ne, niste uticali, nego ste zamolili Trgovinski sud.
Kako je to kada vlast moli onog kome daje platu? Kako je to kada je taj neko ko je vlast dokazao svoju samovolju da može da donosi zakone koji su neustavni, koji su suprotni svim vrednostima evropskih sudova, ljudskih prava, zakonima ove zemlje, budžetu Srbije? A ko vam ne bi izašao u susret? Kada vam je dojadilo da leks specijalis (Zakon o privatizaciji) i pravilnike koje suprotstavljate nezavisnosti sudstva stavljate iznad zakona, vi onda donosite još jedan leks specijalis, što je ovaj zakon o stečaju, kojim sebi dajete pravo ministra za stečaj koji će propisivati, takođe pravilnicima, način kako će biti angažovani i birani stečajni upravnici.
Da kažem kolegi podatak: od 450, 253 ljudi nikada nije dobilo posao, a neki su rekorderi po broju dobijenih stečajeva.
Kada pitate radnike šta znači Zakon o stečaju, oni će reći – to je način da nam država, ako je uopšte ima, na zakonit način oduzme pravo na platu, pravo na penziju, da obogati direktore i stečajne upravnike. Kako je to bilo moguće? Tako što ste Zakonom o stečaju, koji sada menjate, uveli preki sud, ali ne dovoljno prek da bi zakon trajao i dalje. Sada imate novi, gde nema revizije, dvostepenosti žalbe, neopozivo je gotovo sve.
Samo ćete, kažete, malo da izvršite proveru ovih naknada i pravilnika za stečajne upravnike, koje navodno sada to stečajno veće može da menja. Skupe većinu, pa oni odluče, pa ga kao promene. Ko sme da promeni onog koga ste vi postavili? Recite mi jedan jedini slučaj da je neko išao mimo vaše odluke za poslednjih devet godina. Od otpuštanja radnika, preko ukidanja i zatvaranja novina. Da li vam se neko suprotstavio? Ni vaši koalicioni partneri. Možda nešto za vašu internu trgovinu, ali to javnost nije videla kao korist, kao sukob mišljenja koji je za nju bio pozitivan.
Ko je dobio? Stečajni upravnici, koji su (kažu, prema važećem pravilniku), na primer, dobili za samo jedan stečaj 540.256 evra, za slučaj, vrlo indikativan, stečaja „Agrokombinata“ u Subotici, stečaj izvršen prodajom imovine u delovima. Taj najzanimljiviji deo kupila je interesantna firma „Victoria group“, samo da se zapamti, a ovih 540.000 se isplaćuje 75% u 2006. godini, ostatak u izvršenju plana. Predsednik suda pravda ovakvu naknadu pravilnikom, zakonitošću, pa kaže – nije to ni tako mnogo, tu je porez, tu je bruto, pa kad se podeli na 12 meseci, to možda i nije tako strašno.
Pitam vas – da li znate, na primer, kada o Subotici govorim, da tamo nekad jesu postojali, a više ne postoje ili su u stanju kliničke smrti: „29. novembar“, „Partizan“, „Kožateks“, „Azotara“, „Panonija“, „Kožara“, „Panonija štamparija“, „Zorka“, DP „Palić“? Mnoga od tih preduzeća prodata su u stečaju po višestruko nižoj ceni od realne, a kao kupci su se pojavljivali i sami poverioci.
U Fabrici bicikala „Partizan“ (opet zanimljiv vlasnik kasnije) došlo je do proglašenja stečaja 2005. godine. Evo kako vi sprovodite stečaj, to je za vreme vaše vladavine: dugovi, koji su mogli biti vraćeni u to vreme kada je stečaj otvoren, činjenjem Agencije za privatizaciju, koja je odlagala proveru postupka, rapidno su se povećavali tako da kada je nakon više od godinu dana prodato ono što je nekada bio „Partizan“, po ceni od 65.000.000 dinara, proizvodnja se nije mogla nastaviti, a više od hiljadu radnika je ostalo bez posla.
Moj motiv za ovaj visok ton jeste više hiljada otpuštenih radnika. Znači, osnovna definicija uvođenja stečaja je reorganizacija, ozdravljenje, namirenje poverilaca. Ali, kako će stečaj uticati na zaposlenost i na budžet u smislu fiskalnih prihoda? Vi ste to zaboravili. Vi mislite da je jedini smisao uvođenja stečaja ono što vama, ljudima koji stečaj naruče ili ostalima jeste po volji.
Na isti takav način ste uveli ovu Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, kojoj sada, iako je ona osnovana i posluje po zakonu, ovim zakonom dajete pravo na dalji život.
U stvari, kažete, i to se jasno vidi iz zakona, da će ona dirigovati stečajnim postupcima, i to kroz posebne partijske kadrove, odnosno stečajne upravnike.
Ko je to do sada radio, gospodine ministre? Vaša Agencija za privatizaciju, kao da je vaša lično, koja je namernim i nesavesnim propustima i propuštanjem kontrole u izvršenju ugovora od strane kupaca sada društvenog kapitala, jer je ona radila te stečajeve, i te kako odgovorna što je veliki broj privatizovanih firmi otišao u stečaj. Da ponovim samo neke: „Progres“ Arilje, „PKS lateks“ Čačak, „Raška“ Novi Pazar, „Prvi maj“ Bela Palanka, „Šinvoz“ Zrenjanin, PIK Zemun, „IGM Kolubara“ Lajkovac i mnoge druge.
Ako vi mislite, gospodine ministre,...
(Predsednik: Vreme.)
...da mi ne znamo da čitamo ovaj zakon, varate se. Još mnogo toga ćete čuti u raspravi u daljem toku.

Ne bih da svojim kolegama oduzimam mnogo vremena od današnjeg rada, ali zaista moram da kažem – u pokušaju da se odbranite za RK „Beograd“, vi ste sebe demantovali. Stopostotna naplata i isplata poverilaca i ostatak govori u prilog onome o čemu sam govorila, da su dugovi bili manji od imovine.
Gospodine ministre, da li se sećate, za skupštinskom govornicom sam vam iznosila da su dve zgrade zaboravljene u prodaji tih robnih kuća, koje su bile vlasništvo Vlade, a vi ste ih prodavali kao imovinu RK „Beograd“. Znači, nemojte da se hvalite onim što nije za hvaliti se.
Vi meni kažete – niste razumeli. Ne mogu da vam zabranim da govorite ovako ili onako, vi možete da se ponašate kao moj profesor u srednjoj školi, ali sam uvek dobijala najbolje ocene i bila sam dokazano uvek najbolji đak. Ali, ja ovde vama nisam đak. Mi ne možemo različito da čitamo zakon.
Vi ste napisali da javno preduzeće nema pravo da prekine isporuku usluge koju nije naplatilo. Kragujevac je imao priliku da oseti takvo ponašanje kada mu je isključeno grejanje, struja, šta li već, zbog sukoba vlasti, unutarkoalicionih nerazumevanja itd.
Ni takav slučaj ne opravdavam. Ako se zalažemo za tržišnu privredu, za dužničko-poverilačke odnose, za institut suda, za institut da se ono što se proda naplati, ako postoje VIP korisnici telefonskih usluga, grejanja, to mogu biti porodilišta, bolnice itd., ali ne mogu vaši stečajni dužnici koje želite nekome da pripremite, poklonite, prodate, šta li već, jer ima raznih zloupotreba, da tretirate kao VIP korisnike usluga javnih preduzeća, koje mnogi prozivaju za gubitke, slab profit, nekonkurentnost itd. Ne možete da imate dvostruke aršine.
Ovde govorimo srpskim jezikom i na moju osnovnu primedbu mi niste odgovorili. Zakon o stečaju ima osnovnu nameru da namiri poverioce. Prezaduženost, gospodine ministre, znači da stečaj ne bi ni postojao kada bi jedni drugima plaćali gotovinom – vi meni robu, ja vama novac. Stečaj i postoji zato što se roba daje na kredit i na odloženo, pa se ne izmiri.
Ako niste znali, termin „bankrot“ potiče od reči „bancarotta“, kada su u srednjem veku u Italiji onim prodavcima koji su bežali sa pijace ne izmirujući obaveze ostali prodavci lomili klupe.
Znači, precizno definisanje prezaduženosti, kao razloga za nastanak stečaja i otvaranje postupka, nije zakonom izvedeno.
Što se tiče toga koliko se ja u ovaj zakon razumem i da li sam čitala, imaćemo prilike da u daljoj raspravi, kada budemo nastavili po govornicima, razmenimo argumente.

Reklamiram povredu Poslovnika koja je u vezi sa članom 113, a to je da se na sve prisutne odnosi pravilo ponašanja koje je vezano i za poslanike, znači, u vezi sa članom 104, po kome su narodni poslanici dužni da se jedni drugima, što znači i ministar nama, obraćaju sa uvažavanjem.
Doživljavam vrhunskim neuvažavanjem to da se u ovom domu svima nama kaže da „Jugorosgas“ nije ruska nego srpska kompanija.
Zbog javnosti, onako kako i Zakon o eksproprijaciji kaže u članu 8, na koji se pozivamo, postoje samo privredna društva sa određenim procentom državnog kapitala, stranog itd. Ono što je za ovaj zakon sporno jeste upravo primena eksproprijacije na preduzeće koje ne zadovoljava uslov koji piše u članu 8. Da bi mogla da se dozvoli eksproprijacija, odnosno utvrdi javni interes, preduzeće mora da ima većinsko državno vlasništvo.
Gospodine ministre, niko ovde nije imao potrebu da uzima zakon, upoređuje ga sa Ustavom, sve ste vi napisali u obrazloženju – da je neustavno i da su vam, zašto insistiram, član 1. i član 2. Zakona o eksproprijaciji međusobno suprotstavljeni, jer vam član 2. daje pravo da to radite odlukom, kao Vlada, a Ustav kaže da može samo zakonom i po pravilima koja ovaj zakon propisuje.
Za sva privredna društva važe pravila ovog zakona. Nema domaćih i stranih banaka, nego ima akcionarskih društava koja imaju kapital; vrlo malo ih ima sa ovdašnjim akcionarskim ulogom, uglavnom su sa stranim ulogom. Moja intervencija je profesionalne prirode.

Hvala. U ime svoje Poslaničke grupe Napred Srbijo, Srpske napredne stranke, govoriću samo o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda MG-11, i to dajući, pre svega, načelne primedbe na jednu lošu praksu dostavljanja zakona Skupštini. Nadam se da će se gospodin ministar Škundrić sa mnom složiti ovog puta da kritikujem pravog krivca zbog toga što je ovakav dokument došao u Skupštinu.
Čudi me da to niko nije hteo da vidi, a čitav dan svi drže ovaj predlog, materijal u rukama, gde se na drugoj strani obrazloženja Predloga zakona lepo može pročitati da je Ministarstvo za zaštitu životne sredine svojim aktom, broj taj i taj, od 31. avgusta 2009. godine, utvrđujući prostorne planove itd. za ovaj projekat dostavilo da podržava sve aktivnosti u vezi sa realizacijom projekta izgradnje magistralnog gasovoda. Ono što je meni posebno bitno kao poslaniku, u smislu povrede Ustava, za ovaj postupak kaže „i predlaže“, znači Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, „da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti“, a onda politički nekorektno, ali vrlo vešto određuje „ukoliko to i Vlada Republike Srbije smatra prihvatljivim“.
Znači, Ministarstvo za zaštitu životne sredine je uradilo svoj deo posla, dostavlja Vladi da utvrdi javni interes, ali ako i Vlada smatra to prihvatljivim, ne prihvatajući odgovornost za sve dalje nezakonite predloge kako da se taj javni interes utvrdi.
Ono što je nesporno, to je investicija koju čekamo, od koje očekujemo mnogo i koja u svakom smislu ima strateški značaj i zbog energetske sigurnosti i nekog uvažavanja mesta na kojem se nalazimo, kao kuća na raskrsnici koju ne možemo da pomerimo, ali nam od svetoga Save do danas treba da u toj kući nemamo promaju, nego da imamo prijatelje i ovakve strateške projekte koji će nas čuvati. Ali, dolazimo u situaciju da se čitav projekat kompromituje i, sada ću otvoreno reći, birokratskim propustima nedovoljno lojalnih saradnika, a neka se oni prepoznaju koji su.
Vi ste profesor univerziteta, poznajete svoju struku. Vama nisu smeli da dostave ovakav predlog zakona u kojem je definisano koliko je neosnovano odlukom Vlade tražiti utvrđivanje javnog interesa za privredno društvo koje ne zadovoljava uslove koje je propisao zakon na koji se poziva, čak ni odredbe Ustava koje su ovde decidno navedene, gde je precizno navedeno da je taj osnovni uslov struktura kapitala od 25%.
Nemam nameru da vas svađam sa vašim koalicionim partnerima, ali želim da podsetim građane: kada je država odustala da u Nacionalnoj štedionici sačuva svoj ulog, ali ga je dala svojevremeno i uplatila da bi prijatelji tih koji su uplatili zaradili ogroman novac, za to se našlo novca, poštovani su rokovi i u trenutku kada je država trebalo da izađe iz toga, da bi prihodovali pojedinci sa kojima je zamišljen čitav projekat, kojima je poklonjen prostor bivšeg SDK, davan ekskluzivni posao stare štednje, nikome nije smetalo i niko ne pominje da je Vlada radila na štetu Srbije, građana Srbije, budžeta i njene dugogodišnje imovine.
U već osetnoj finansijskoj krizi, kada se održava učešće kapitala u Komercijalnoj banci, gde Međunarodna banka za obnovu i razvoj ima deo svog kapitala, takođe se nalaze sredstva u budžetu da se očuva struktura kapitala od kojeg država Srbija ima interesa.
Meni ne treba nacrtati, građani treba da čuju. Onaj ko drži ključeve od trezora, u bukvalnom i prenesenom smislu, i oni kojima je bio interes da se ovo ne realizuje ili da se i dan-danas kompromituje, koji su svoje strukture ostavili i u Poreskoj upravi, i u organima i organizacijama itd. stvorili su praksu propuštanja rokova, ispuštanja udela u kapitalu, ali su vas, gospodine ministre, ostavili odgovornim pred nama.
Ja prosto ne želim da samo vas okrivim za ovaj i ovakav, ne nesavršen nego predlog za koji ne mogu da kažem kreativno možemo da ga tumačimo, ili je dvosmislen pa hajde da nađemo način da realizujemo investiciju koja nas zanima. Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne.
Ono što u principu jeste loš manir i zašto intervenišem, ne smemo da kažemo – Nacionalna štedionica je pljačka veka koja je omogućena sredstvima države, pa hajde da sada i mi napravimo propuste ili nekome učinimo korisno delo, a na štetu države i budžeta i da sada ovu manju štetu pravdamo onom većom. Ne možemo to da radimo zato što to što je neko iskoristio u Nacionalnoj štedionici, ili to što Komercijalna banka ne potpada ni pod kakvu kontrolu države, iako tamo imamo članove Upravnog odbora... Direktor Agencije za privatizaciju je po funkciji član Upravnog odbora Komercijalne banke. Imate li izveštaj, gospodine ministre, kao član Vlade, kolika su primanja i plate u toj banci gde država ima značajno učešće? Nemate.
Nećemo na lošim primerima da uzimamo pelcere za lošu praksu. Taj slučaj, kao društvo, kao parlament, i vi kao Vlada pre svega treba da stavite u okvire zakona i da ne dozvolite da se i u privrednom društvu od kojeg zavisi ovo ovde ponavljaju greške tipa sniženog učešća i nezakonitog korišćenja državnih prava. Kako je to moguće?
Sada smo usvajali zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u organima republičke, centralne administracije i lokalne. Lepo se kaže da se odnosi na organe uprave i javne agencije. Onda imamo Zakon o javnim agencijama koji kaže u članu 7. da se na prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih odnosi Zakon o radu i onda ide ta famozna rečenica, koja ruši sve okvire zakona, sve okvire Ustava, sve barijere, koja kaže – ako ovim ili posebnim zakonom nije što drugo određeno.
Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom.
Posao za pravnike, koji ovo ne rade slučajno – šta vredi leks specijalis koji poništava zakon? Svakog zasedanja donosimo dva leks specijalisa; kada se oni budu sukobili, koji će važiti? Ranije donet, stariji, pisan boldovanim slovima ili objavljen u ovom ili onom glasniku? Neka pravna sigurnost mora da postoji, i predmet za ismevanje poslanika, Zakonodavnog odbora dužnog da utvrdi ustavnost zakona, nas koji ne treba da pocrvenimo za nezakoniti akt, ne sme da na ovakvoj, jednoj od najznačajnijih stvari, bude doveden u pitanje, a to je projekat MG-11.
Molim vas, verovatno ste se, s pravom, nakupili gneva slušajući od nas sve i svašta, ali ono što ste neopravdano primili od nas kao kritiku prenesite na one koji opravdano zaslužuju kritiku za to što je ovaj zakon ovde došao neustavan, iako ste mogli to sami da uradite i smatrali da vam neustavan zakon omogućava, nije trebalo da budete izloženi ovoj, najjednostavnije mogu reći, poruzi pred kamerama danas.
U ime Skupštine, zakonitosti i ugleda Srbije pred svojim građanima, pred Rusima, pred onima koji ne žele da se ovakav projekat realizuje, molim vas da ovaj akt i ovaj posao od sada pa nadalje uredite tako da se time ponosimo svi, bez obzira na to što ste danas vi vlast a mi opozicija. Hvala.

Hvala, gospođo predsedniče.
Od četiri zakona, od kojih se dva bave tematikom popisa stanovništva i poljoprivrede, u mom izlaganju će biti obuhvaćena samo prva dva, a moj kolega Zoran Babić će govoriti o ostala dva zakona.
Pre svega, da kažem da ih Poslanička grupa Napred Srbijo - SNS ne smatra nimalo tehničkim zakonima. Naprotiv, i zakon o statistici i zakon o klasifikaciji delatnosti smatram izuzetno važnim i prosto ne verujem da su moje kolege previdele suštinu zakona, na primer, o statistici, koja je prikazana u članu 11, a znači izmenu člana 14. Zakona o statističkim istraživanjima, koji je prethodno pokrivao ovu delatnost.
Znači, novim zakonom o statistici, u članu 11, koji tretira finansijska sredstva, od toga ću početi, jer od novca sve počinje i time se završava, u stavu 2, kaže se da sredstva stečena obradom podataka po posebnim zahtevima, ne onim na što zakon, inače, obavezuje statistiku da radi, uvođenjem dodatnih procedura, posebnih operacija itd., sredstva koja se stiču po takvim zahtevima mogu da se koriste za razvoj metodoloških i informacionih rešenja, kao i za obrazovanje i obučavanje zaposlenih u Zavodu.
Ti prihodi pokrivaju rashode nastale tim aktivnostima i čovek bi rekao da tu nema, na izgled, ništa neobično. Međutim, član 14. ranijeg zakona, koji je tretirao ovu oblast, kaže da prihodi koje svojom delatnošću i vršenjem usluga uz naknadu, a to su ovi posebni zahtevi, ostvari Zavod, pripadaju budžetu Republike Srbije.
Više takve odrednice nema. Sada se pitam, da li je ovo kroz član 11. realizacija generalnog liberalnog koncepta da država treba da se isključuje, povuče iz svih delatnosti, čime pokazujemo da država gubi svoj značaj?
Znači, država nam treba kad nas finansira, a kada mi steknemo neka sredstva, ne, to će biti samo naše.
Zašto je to bilo potrebno ako ste i ranije imali pravo, kroz taj član 14, da se tako stečena sredstva, znači, svojom delatnošću, ali iz posebnih naknada, upotrebe za unapređenje statističkih istraživanja i modernizaciju rada Zavoda?
Zašto to pitam? To da država gubi značaj, uopšte ne znači da građani imaju manje finansijske obaveze prema državi. To da se država izvlači, istiskuje iz mnogih delatnosti, ne znači da građani imaju manje poreze.
Naprotiv, to znači da imamo državu koja pruža sve manje zaštite i sve manje pravih informacija, pa i statističkih, što ću vam dokazati, ali zato imamo sve više političke kontrole nad tim prikupljenim novcem, kroz razna zakonom propisana davanja poreza, doprinosa, taksa i svih ostalih, po definiciji, klasičnih državnih prihoda.
Znači, za mene ovo nije tehnički zakon. Ovo je zakon kojim statistika dobija mogućnost da se finansira iz donacija, ali i zadržava sopstvene prihode, a koliko je značajan sam Zavod i posao koji radi, dovoljno govori Zakon o prenosu nadležnosti Vojvodini, kojim se nije omogućilo Pokrajini da formira pokrajinski zavod za statistiku. To jeste dobra odluka i nije ni trebalo dozvoliti, jer Zavod za statistiku zaista nije ni tehnička, ni tako malo značajna institucija.
Zašto je statistika važna? Uzeću samo dva upečatljiva primera. Kako Vlada i državni organi zloupotrebljavaju statistiku, šminkajući stvarnost, prikazujući je mnogo boljom, i to u oblasti prikazivanja vrednosti društvenog proizvoda, inflacije, nezaposlenosti i potrošačke korpe, kao najupečatljivijih, dovoljno govori o tome da je ovo izuzetno značajna oblast i delatnost. To šminkanje stvarnosti pokriva neuspeh Vlade i na neki način pokazuje da su rezultati mnogo bolji nego što jesu, a to, priznaćete, nije nimalo beznačajna stvar. To ko danas vlada i raspolaže novcem iz ostalih delatnosti jeste stvar zbog koje i oko koje se ovde sedi i razgovara.
Taj jedan upečatljiv primer iz 2000. godine govori o ranijem direktoru Zavoda za statistiku i jednom intervjuu gospodina Miladina Kovačevića, koji je rekao da je statistika u izborima iskorišćena na takav način da su u izbornim jedinicama, umesto evidencije iz biračkih spiskova, korišćeni statistički podaci.
Za one koji bi rado da zaborave, reći ću da je tada ubačeno nepostojećih 800.000 birača, pa su se pojavili falsifikovani zapisnici, citiram intervju gospodina Kovačevića, iz Vranja, Prokuplja i još nekih drugih mesta. Znači, statistički podaci su korišćeni umesto biračkih spiskova i nekome je trebalo da posluže da dobije izbore i vrši vlast. Gospodin Kovačević kaže da se tome tada protivio i da je zato bio smenjen.
Najsvežiji primer zloupotrebe statistike, njenom zaslugom ili ne, apsolutno nije važno, ali raspoloživost statističkih podataka i tumačenje i upotreba tih statističkih podataka jeste posao statistike. Čak ne smeta ni da pomenem naziv novina. U ''Dnevniku'' je 17. septembra objavljen odličan tekst gde se kaže da je računica sakrila sudbinu 137.000 nezaposlenih.
Znači, ne samo da vlast zloupotrebljava podatke, već i unutar vlasti pojedine strukture različito tumače statističke podatke, pa je, prema izjavi Jelašića, guvernera Narodne banke, u Srbiji broj nezaposlenih za poslednju godinu dana povećan za 150.000 ljudi. U isto vreme, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Vladimir Ilić saopštava da je broj nezaposlenih porastao za 12.500. Gde je nestalo i kako je bilo moguće da nestane 137.000 nezaposlenih koji, kada se sakriju, zaista šminkaju stvarnost, govoreći da u ovoj zemlji nije sve tako strašno, a najstrašniji dokaz koliko teško živimo jeste broj nezaposlenih.
Kako je bilo moguće da se ovo desi? Ne može 137.000 ljudi da se sakrije tako lako, piše u tekstu.
U julu prošle godine je bilo zaposleno 1.998.000 radnika, a ove godine 1.845.306 ljudi, prema vašim podacima. Ispada ne da je 150.000 nezaposlenih, nego 153.584 radnika. Kako je moguće da statistički podaci Zavoda za statistiku i Nacionalne službe za zapošljavanje dobiju sasvim drugačije cifre? Moraće neko da objasni. Ozbiljni ekonomisti kažu da stopa od 14,7% kojom baratate na osnovu statističkih pokazatelja nije tačna; rezultat računovodstvenog trika i brisanja sa spiska onih koji se ne prijavljuju zamagljuju stvarni podatak o tome da je stopa nezaposlenosti 20%.
Kako ćete u navedenim kriterijumima zaštititi statističke podatke od ovakve vrste zloupotreba, koje nisu ni benigne ni beznačajne, volela bih da mi odgovorite, ali ne verujem da je uopšte cilj onoga ko dobija novac i koga finansira država da ima tu vrstu nezavisnosti koju javno proklamuje. Zašto tvrdim da nemate dobru nameru? Ovim zakonom uvodite čak i Narodnu banku kao nekog ko postavlja standarde za zvaničnu statistiku u funkciji koju vrši. Priznaćete da je to nedopustivo, da to nigde u svetu ne postoji i da međunarodno priznati standardi jesu jedini isključivi i da ste vi kao Zavod za statistiku jedini ovlašćeni da vodite računa o standardima.
U prošlom raspravljanju o ovom zakonu o statistici podnela sam amandman u okviru Poslaničke grupe Napred Srbijo i tada je bio usvojen.
Pošto nije došlo do glasanja o ovom zakonu, videćemo kako ćete sada postupiti. To da članom 10. propisujete da treba zaštititi statistička istraživanja, rezultate i sve ostalo od neprofesionalnih uticaja, pa nabrajate: političkih, državnih organa ili nekih interesnih grupa, potpuno je suvišno, jer principi koje imate navedene u članu 5. dovoljno govore o neprofesionalnim uticajima bilo koje vrste.
Inače, još jedno imam da zamerim i molim da o tome razmislite. Prošli put ste odbili amandman. Ne može Narodna banka, koja je izuzeta od stečaja, od registra delatnosti, o čemu ću govoriti, od klasifikacije, da opet bude neko ko će, po posebnom odlučivanju guvernera, dopuštati da vi kao nadležni i odgovorni organ koristite podatke koje oni, inače, imaju i do kojih dolaze u procesu svog rada. Znači, nikakvo posebno pravo Narodne banke da vama, kao nadležnoj instituciji, uskraćuje pravo korišćenja podataka, što je u članu 30. definisano, ne treba da ostane u zakonu.
Vi imate ugovor predviđen članom 12, po kome propisujete poseban pristup podacima neke vrste, gde je podatak posebno bitan, važan, tajan, nije ni važno, ali vas molim da to imate na umu kada budete usvajali, odnosno razgovarali o amandmanima.
Ako je ovaj zakon o statistici trebalo da uredi ne mnogo novih stvari, ali da bude osavremenjen, jer je poslednji bio 1994. i izmene 2005, ja bih to razumela, ali vas molim da onaj deo koji se tiče gubljenja nadležnosti samog Zavoda za statistiku i nazivanjem nečega što se vidi kao mogućnost promene organa za statistiku nekih jedinica ne dovede u zabludu nas koji mislimo da dobre institucije, koje su građene godinama unazad, ne treba da izgube značaj i da ih bilo ko, ko god da je, stavi u svoju službu.
Ako smo dozvolili da Službu društvenog knjigovodstva uništimo, umesto da ispravimo probleme u funkcionisanju koji su bili evidentni, molim vas iz Zavoda za statistiku da ne dozvolite da ono što je vaše nasleđe, u smislu iskustva, tradicije, opreme i znanja kojim raspolažete, bude zloupotrebljeno da bi neko mogao da na ovaj način zloupotrebljava statističke podatke, od izbora, do podataka o zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti.
Kada govorimo o klasifikaciji delatnosti, moram da kažem da smo kao država, posle jednog normalnog normativnog uređenja ove oblasti 80-tih, 90-tih godina, kada smo to radili u skladu sa standardima UN-a, imali jedan period lutanja, kada je to bilo rešeno potpuno neopravdano, da npr. jedinstvenu klasifikaciju delatnosti donosi zakonodavni organ.
To nije u redu i dobro je što to sada radi Vlada, ali ne smemo da dopustimo da dve stvari ostanu neregulisane, a to je da nemamo jedinstveni registar delatnosti jedinica razvrstavanja i da onemogućite jedinicama razvrstavanja reakciju kada ih onaj ko ih razvrstava razvrsta pogrešno.
Tu smo amandmanom reagovali. Jer, šta znači ako vi nekoga razvrstate po ovom zakonu u delatnost koja nije pretežno njegova, ona na osnovu koje stiče najveći prihod? Možemo da mu napravimo nenadoknadivu štetu. Da li se neko bavi proizvodnjom baš neke delatnosti koju država fiskalnom politikom želi da razvije, ili neki međunarodni krediti izuzetno povoljno baš tu oblast forsiraju, pa, ne možete nekome zabraniti da pristupi nekim povlasticama, sredstvima, pravima, time što je neko to razvrstavanje uradio mimo ovih kriterijuma o kojima govorim.
Vi ćete znati, kao ljudi koji to dugo rade, amandmansku intervenciju da pretežnu delatnost ne može neko samo da prijavi, da to bude stvar izjašnjavanja. Ne mogu sebi da kažem – ja sam demokrata po prirodi stvari; ne, to moram da dokažem svojim ponašanjem. Pa i ove jedinice razvrstavanja moraju vama da daju dokaze o tome šta je njihova pretežna delatnost, a da im vi ne podzakonskim aktom Vlade, nego ovim zakonom omogućite pravo da u postupcima koji su propisani za agencije za privredne registre date pravo žalbe, odnosno ispravke učinjene greške, u ime pravne sigurnosti i u ime istinitosti fakticiteta kada vam neko prijavljuje čime se to bavi.
Mislim da je ovaj zakon ispustio za novoosnovane pravne jedinice, takođe smo amandmanom reagovali, kako da prijave svoju delatnost, da se iz registra za upis vidi čime to oni žele da se bave, a kasnije su promene moguće.
I, ono na čemu insistiram, dajući značaj i odajući statistici priznanje, u najvećem delu, da radi dobro svoj posao, to činim na način da Zavod za statistiku i vaše organe želim da ovim zakonom ovlastimo da vode jedinstveni registar delatnosti baš svih, ne samo onaj koji vodi Agencija za privredne registre, kao povereni posao za privredne subjekte, nego i za sva ostala udruženja lica, jer se kod vas slivaju svi podaci o tome i nama kao državi, poslanicima, građanima, bilo bi lako da ostvarimo uvid u to šta su agencije, organi uprave. Čak i NBS mora da nađe svoje mesto u ovom jedinstvenom registru, a vi odlično znate da nema zemlje u okruženju i u svetu koja nema jedinstveni registar s istim takvim ili sličnim nazivom. Morate priznati da smo ga imali i mi, jer osnovni red znači da znate s kim u državi poslujete, ko je dužan porez, ko se bavi politikom, koje su to stranke, udruženja, nevladine organizacije ili bilo šta drugo.
Taj zakon o klasifikaciji delatnosti, koji načelno reguliše stvari, ponavljam, mora da obuhvati jedinstveni registar i ovo pravo jedinica razvrstavanja, u kojima statistika mora da ima presudnu ulogu, zato što je dokazala da taj posao ume da obavi dobro.
Svi oni koji su se registrovali kao pravna lica moraju da priznaju da nikada papir u statistici nisu čekali duže nego što je to bilo neophodno. Oni koji nemaju iskustva, neka veruju nama i neka provere kako su to radile statističke organizacije, odnosno organi.
Ali, zašto se kod vas danas, s pravom, stavlja poneka sumnja? Ako smo mi, građani Srbije, doživeli da juče, kada gospodinu Ljajiću kažem da je povećanje broja zaposlenih u njegovom sektoru, koji se bavi zaštitom osoba s invaliditetom, od 2007. godine narastao dvostruko, sa šest zaposlenih, na 12, i ako se ministar usudi da pred javnošću i poslanicima kaže da to nije istina, a imam spisak zaposlenih ljudi koji su 2007. godine radili tamo i imam pravo da pročitam njihova imena, jer će na Internet sajtu, inače, biti dostupna imena zaposlenih, ali ne želim da gubim svoje vreme na to, ja se zaista pitam ...
(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem. Pošto se iza tih brojki kriju živi ljudi, njihova imena su sledeća – 2007. godine su u tom sektoru bili zaposleni, podatke iznosim na osnovu njihovog ovlašćenja: Stevan Smolović, Zagorka Janković, Dragana Kralj, Milica Đurić, Milena Banović i Jelena Kotević. Danas su u tom sektoru zaposleni, pored tih šestoro ljudi, i sledećih živi ljudi, s imenima i prezimenima: Zorica Grujevski, Sanja Todorčev, Aleksandra Đorđević, Nebojša Milović, Biljana Debeljaković i Konstanca Gajger.
Sistematizacija, prijavljivanje, da li zaista jesu, ovo je činjenično stanje, a to koliko ih ima zaposlenih i šta je prijavljeno, upravo govori o kredibilitetu ministara, koji jedne podatke daju kada nam donose budžet na usvajanje, jedne kada se obraćaju javnosti. Ovo su gole činjenice i protiv njih ne možete.

Poštovani građani, kolege, prisutni predstavnici Vlade, umesto reforme državne uprave dobili smo jedan akt koji se naziva zakonom, ali koji po svojoj prirodi, načinu regulisanja i definisanja svega onoga što je trebalo da bude predviđeno ne može biti zakon, a pokušava da tretira, kako sami kažete, otpuštanje birokratije.
Mislim da je to osnovni problem ove vlade, koja je, na kraju krajeva, uhvaćena u sopstvenu zamku predstavljanja netačnih podataka u zakonom propisanim dokumentima, predlozima budžeta koje dostavlja ovoj skupštini, i da ne govorim o drugim obmanjivanjima.
Mi danas kritikujemo broj zaposlenih koji imate i kritikujemo način otpuštanja tih ljudi jer to nije poslednja mera koju Vlada preduzima kao štednju.
Ovo je prva mera, umesto da bude poslednja. Šta je Vlada preduzela kao mere štednje pre nego što je rešila da preduzme meru koja je po uštedi minorna - 0,27% od budžetskog deficita? Ni 480.000.000 dinara nije ušteda i efekat ovih mera, kad oduzmete poreze i doprinose; čak bez prijavljivanja ovih otpuštenih ljudi Nacionalnoj službi za zapošljavanje i doprinosa koje tamo treba da prime, efekti ovih mera su beznačajni.
Da je Vlada učinila bilo šta da napravi uštede tamo gde se novac odliva i gde ona priznaje da je ušla da primenjuje institucionalno svoje nadležnosti u kontroli, drugačije bismo pričali o ovom zakonu. Zato odbrana birokratije koja se ovde spočitava jeste pokušaj da se ne razmisli o lošem predloženom zakonu.
Ne branimo mi birokratiju, ali pokušajte da ubedite jednog čoveka da je neefikasnost te birokratije njegova lična zasluga, kao što je to juče ministar karikaturalno objasnio – da oni sami sebi nađu posao. Pa kada se to zaposle, pre nego sebi nađu posao ili posle? Znači, neefikasnost birokratije je odraz loše zakonske regulative, neregulisanih procedura, nedostatak kontrole, ocenjivanja i primene Zakona o radu, a sve to imate. Zašto ne primenjujete?
Da li je ijedna banka zatvorena zbog nekog šalterskog službenika, molim vas, ili zbog loše poslovne politike kreditnog odbora ili, još gore, upravnog odbora ili izvršnih direktora i tome slično?
Mislite li da neko veruje u ovo da je birokratija kriva za to? Koji argument ste ponudili?
Dok je ministar govorio koji je kriterijum za višak ovih ljudi bio korišćen, da se to odredi, rekao je: „Dobio sam vidljive pokazatelje od jedinice za sveobuhvatnu reformu propisa.“ To je izjavio juče, a u novinama je rekao da je na sastanku sa svojim saradnicima, koji su profesionalci od karijere, a ne političari, dobio usmeni izveštaj da imaju neke ljude u njegovom ministarstvu koji baš i nemaju mnogo posla. To je kriterijum za ostavljanje nekoga bez posla i žigosanje nekom jedinicom, koja će se za mesec dana nekog prosvetljenog ocenjivanja desiti nekom čoveku i ostaviti ga na ulici.
U javnim preduzećima, u državnoj upravi godinama unazad imate mogućnost da loše i neefikasne kadrove otpuštate. Ovo je sebična mera površne vlade koja štiti sebe. Čak ni broj ministarstava nije dokaz da je neka vlada skupa, nego način kako ta ministarstva rade. Kao što ni ovde smanjenje broja ljudi nije dovoljan dokaz da ćemo dobiti reformisanu državnu upravu, a ne određeni broj ljudi iz birokratije koje treba otpustiti.
Međutim, što bi rekli u starom Rimu, „O kakvom zakonu govoriš ako ja u ruci držim mač“, taj mač je u vašim rukama, bez obzira na to što ste, na primer, Zakonom o državnim službenicima više pokušali sebi da uredite preuzimanje zaposlenih iz jednog organa u drugi, bez spore procedure internog oglašavanja. Pa, u vašoj je moći da je skratite, to su vaši ljudi, načelnici.
Da li ćete sada taj organ koji je radio interno oglašavanje ukinuti, pošto je suvišan, javnim konkursom? Ne verujem.
Koliko godina vam treba da zakonski regulišete status postavljenih lica, službenika na rukovodećim položajima; produžen je već četvrtu godinu? Verujte da mi je žao papira koji ste doneli u ovu skupštinu. Ovo uopšte nije hiperbola.
Neverovatno je da zadirete u pravo lokalne samouprave da uredi neke poslove na način kako joj to tradicija i Evropska povelja dozvoljavaju. I neustavno, ljudi. Koliko imate procesa pred sudom za neustavno otpuštanje ljudi iz bivše zajednice Srbije i Crne Gore? Koliko je ljudi od 231 u Poreskoj upravi dobilo sporove ili će dobiti? Rekla sam da je dvesta miliona dinara šteta koju država treba da plati za Dinkićevo nezakonito otpuštanje. I sada se u tom organu primaju ljudi, dok vi najavljujete otpuštanje, bez konkursa; ti neće biti podvedeni pod neko novo testiranje.
Mi smo već videli kako vi reformišete državnu upravu. Neki ljudi zbog toga trpe i dan-danas, živeći na ivici egzistencije. Ko to sme danas da nazove demagogijom? Ko će da ponudi kontraargumente za ovo? Ko će mi reći da u ministarstvu gospodina Ljajića za poslednje dve godine u delu sektora koji se bavi invalidnim licima, za zaštitu invalida, broj zaposlenih sa šest nije povećan na 12? Ko će mi reći da u Poreskoj upravi u Subotici nije primljeno u poslednje dve nedelje sedmoro novih ljudi, bez konkursa, i da će biti otpušteni neki, možda i kvalitetni, a da će ti neki novi doći na njihova mesta?
Zaista mislim da je ovo prva mera, koja je morala biti poslednja kod jedne ozbiljne i odgovorne vlade. Vi to niste, i ocena koju ste dobili u ovoj raspravi čak nije dovoljno loša, kakvu zaslužujete.

Hvala. Pre svega moram da izrazim čuđenje zbog toga što su predlagač i oni koji su u Skupštini glasali, sa 126 glasova, za spajanje rasprave o određenim tačkama dnevnog reda ostavili tačku 12. ovako samu, računajući da će, među 57 zakona koji su ovde na dnevnom redu, verovatno ovaj predlog zakona proći neprimećeno. Zaista sam mislila da je on svrstan uz sporazume, jer bi mu na neki način tu i bilo mesto, ali pretpostavljam da je razlog za ostavljanje ove tačke same bio taj što je na ovaj zakon moguće podneti amandmane, a rasprava o sporazumima se obavlja kao jedinstven pretres –amandmani i sadržina zakona zajedno.
Ali, iznenađena sam što ste vi, gospodine ministre, u ime ministra finansija rekli tek nekoliko rečenica o nečemu što nije ni jednostavan, ni jasan, a ni tako malo značajan zakon, kako bi se to moglo zaključiti iz vaše uvodne reči.
Tek juče sam saznala da će ovaj zakon verovatno danas biti na dnevnom redu. Mi ćemo, kao i obično, morati da nadoknadimo izgubljeno vreme zbog juče odsutnih ministara, ili neraspoloženih ili pod temperaturom, uopšte nije važno, i danas ćemo razmatrati ovaj drugi zakon kad stignemo, po onoj staroj dobroj proceduri. Ko po ovom snegu noćas uspe da se vrati kući - uspe, a ko ne - neka spava negde usput.
Bez obzira na to što ćemo noćas morati da se vraćamo kući kada završimo, verovatno, i sledeću tačku, jer je očigledno da će nas samo dvoje biti, po ovome, i sve da ostanem da spavam noćas ovde u Skupštini, ne bih mogla da propustim da govorim o ovom predlogu zakona. Vrlo pažljivo sam slušala – jednostavno, u obrazloženju onog što ste vi rekli nije sadržana istina o Predlogu zakona koji ste nam dostavili.
Počeću redom. Rekli ste da su uslovi za oslobađanje banaka od obaveza koje imaju kao zajmoprimci ili garanti za obaveze koje su preuzele po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj to da su imale neke odnose sa Narodnom bankom itd. Nije tačno da su to uslovi za oslobađanje. To su tada bili uslovi korišćenja zajmova iz osamdesetih godina i devedesetih godina. Znači, nije Vlada sada propisala uslove za oslobađanje, i uopšte nije reč o oslobađanju. Reč je o tome da je, na primer, za Vojvođansku banku ovo bio jedan klasični komisioni posao rađen u ime i za račun Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Znači, minimum koji zaslužuju građani Srbije i ova skupština jeste da ih upoznate sa pravom suštinom ovog zakona.
Počeću samo od obrazloženja i dela u kojem vi kažete da je Međunarodna banka za obnovu i razvoj odobravala zajmove za regionalni razvoj Republike Srbije, kao tzv. direktnu i indirektnu komponentu, gde je direktna komponenta bio uvoz opreme, a indirektna komponenta ulaganje za investicije u zemlji, pa je to značilo da je jedan deo korišćenog kredita morao da se koristi u deviznim sredstvima i tako se plaćala ta oprema iz inostranstva, a ovaj deo - indirektna komponenta, plaćao se u zemlji, u dinarima. Bilo je više namena: za fond voda, za poljoprivredu, reći ću to kasnije iz teksta zakona.
Ono što je važno jeste da je, u skladu sa tada važećim propisima (čitam materijal koji je Vlada dostavila), Narodna banka bivše SFRJ obezbeđivala dinare za otplatu indirektne komponente do visine otkupljenih deviza za jedan deo zajmova. Pogledajte sad, čujte, građani Srbije, način saopštavanja obaveze, da bi ovo moglo neistinito da se zove oslobađanjem obaveze – Narodna banka bivše SFRJ je, kaže, obezbeđivala dinare za otplatu do visine otkupljenih deviza.
Istina je sledeća: po kreditima koje je odobravala Međunarodna banka za obnovu i razvoj, a banke koje se sada oslobađaju su bile garanti, bile su dužne da Narodnoj banci prodaju devize. Te poslovne banke su isplaćivale korisnicima kredita dinare. One su imale jednu vrstu neutralnog, odnosno komisionog posla. Uopšte nije reč o obavezi te banke, jer je ona već primljena sredstva, devize, davala Narodnoj banci tadašnje SFRJ, a dinare korisnicima kredita.
Zašto ovo naglašavam? Ovo je, nažalost, idealna prilika da se podsetimo slavodobitnog otpisa dugova iz vremena priča o Pariskom i Londonskom klubu, kada je država dobila oprost dugova, ali nije u istoj srazmeri oprost dugova dobio i svaki konkretni korisnik kredita. Nemojte da kažete da oslobađate obaveze nekoga ko tu obavezu nema.
Reč je o tome da je 2001. godine u decembru mesecu, u vreme euforije vraćanja u međunarodne finansijske institucije, dobijen kredit od 2,1 milijarde dolara, kojima su refinansirani (nažalost, građani dobro znaju šta je to sada refinansiranje) svi zaista dospeli krediti, korišćeni od osamdeset i neke do 1996. godine, ima ih na popisu, zbog sankcija neotplaćivani, a to se u ugovoru o kreditu zove - posebni uslovi zajmoprimca. Te su obaveze mirovale, slagale su se i redovne i zatezne kamate i nisu otplaćivane dospele obaveze po anuitetima.
Godine 2001. po ugovoru o kreditu, a po Zakonu o zaduženju SRJ kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj, što je objavljeno u „Službenom listu SRJ“, broj 69 od 2001. godine, Savezna Republika se zadužila za 2,1 milijardu dolara. Termin „oslobađaju se obaveze prema banci korisnici zajmova, a stupaju u obavezu prema SRJ“ ne znači faktičko oslobađanje od obaveza.
Taj zakon je bio vrlo kratak. Regulisao je samo iznos zaduženja u dolarima, što je uobičajena stvar, ali je imao prilog od aneksa A, B, konsolidacionog zajma A, B, C, D i F. Za nas je najvažniji konsolidacioni zajam B, u kojem su sadržane sve ove kreditne partije, ili zajmovi, kako ih nazivamo: i ovi sa „ Agrobankom“ i ovi sa „Vojvođanskom bankom“, koji jesu predmet danas ovog navodnog oslobađanja od obaveze.
Šta je zanimljivo? Iza ovog zakona o zaduženju SRJ i priloga dospelih i korišćenih zajmova po korisnicima i namenama proizišao je i Zakon o potvrđivanju sporazuma o zajmu SRJ, kao zajam B, koji je, u stvari, preciznije definisao uslove korišćenja ovog kredita.
Tu sad ide nešto što na izuzetno težak način optužuje današnju vlast, ne samo zbog onoga što je uradila onda, nego i zbog manira neodgovornog ponašanja koje traje i dan-danas. Sadrži se u sledećem - u sporazumu o zajmu za nas je posebno zanimljiv član II, koji tretira zajam i kaže ovako: „Banka se slaže da zajmoprimcu pozajmi, pod uslovima i rokovima utvrđenim i navedenim u ovom sporazumu, iznos koji je izražen u evrima.“
Zajam za refinansiranje svih dospelih obaveza, bez ikakve provere smanjenja otpisa itd. zateznih kamata, koje nisu otplaćivane zbog sankcija... odjednom se u članu II pojavljuje da je čitav taj zajam u stvari izražen u evrima.
Da li je moralo da bude tako, ako već u sledećem stavu kaže – na dan stupanja na snagu banka će, u ime zajmoprimca, povući sa računa zajma i sebi uplatiti iznos jednak zbiru svih ovih obaveza, znači, rata, redovne i zatezne kamate, i one će se plaćati 15. juna i 15. decembra svake godine.
Ali, u ovom odeljku 2, tački 2.06 piše – zajmoprimac može bilo kada zahtevati bilo koju od sledećih konverzija uslova zajma, radi obezbeđivanja valjanog upravljanja dugovima.
Te 2001. godine, Republika Srbija, tada SRJ, ne znam iz kojih razloga, pristala je da dolarski iznos od 2,1 milijarde dolara za refinansiranje dospelih obaveza u tom trenutku pretvori u evre, kada je odnos bio gotovo 1:1.
Kakav je odnos dolara i evra danas? To se nije moglo naslutiti tada, ali u ime čega je odmah potpisan ovakav sporazum, u kojem neko „pametno“ procenjuje da čitav dolarski dug pretvori u evre i da kao takav nastavi da ga otplaćuje, iako mu zajmodavac, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, opštim uslovima ostavlja mogućnost ne samo da radi konverziju kad odgovara, nego da promenu valuta zajma, cele ili delova glavnice zajma, traži u nekom određenom trenutku, promenu u neku drugu valutu, kad može čak da se pregovara i o promeni baze kamatne stope, promenljive za fiksnu, sa određivanjem gornje granice itd.
Da li je tada postojalo neznanje o tome da se dugom može upravljati? Potpisnik ovog kredita u ime države Srbije bio je gospodin Miroljub Labus.
Nije baš bilo nepoznato, Jugoslavija je imala veliku praksu međunarodnog zaduživanja. Dugo se pripremala strategija države kako da se ti otpisi umanje, ublaže i da zemlja kao takva krene lakše da otplaćuje te obaveze, koje niko nije sporio, ali ih je neko morao svesti na razumnu meru.
Da li je smešno što se ja uopšte čudim danas što neko tada nije vodio računa o upravljanju dugom, ako vi kao Vlada imate Zakon o javnom dugu, pete godine je stupio na snagu, pet godina već živi na papiru, a Ministarstvo finansija još nema upravu za javni dug. Treća godina kako prozivam i kažem – ne može to biti jedna kockica u onoj organizacionoj šemi koja stoji na sajtu Ministarstva. Uprava za javni dug mora da upravlja javnim dugom i da procenjuje konverziju, visinu kamata, kada će tražiti i kakve će uslove prihvatati prilikom novih zaduživanja i refinansiranja.
Znam da to nije jedini zakon koji je samo na papiru. Znaju i oni koji nas posmatraju i hoće sa nama da rade da mnogo od toga jeste učinak ove skupštine koja radi dan i noć, pa ima na stotine usvojenih zakona, koji su neusklađeni sa Ustavom, međusobno, u okviru granskih zakona u koliziji, ali i one koji postoje niko nema iskrenu nameru da primenjuje. Ako u nekim oblastima postoji zakon čije neprimenjivanje nema neku ozbiljnu težinu na državu i narod, i da razumemo, ali kada je u pitanju Zakon o javnom dugu, neupravljanje javnim dugom onako kako je zakonom izglasano, kako je to ovoj zemlji neophodno, neoprostivo je, u trenutku kada nam javni dug dostiže opasne razmere.
Nas ne može da uteši to što nam, na primer, gospodin Dinkić meri zaduženost zemlje uzimajući u obzir samo državni dug, koji, uzgred budi rečeno, rapidno raste; on i ministar finansija nas teše da je to svega 32% od bruto domaćeg proizvoda. Oni kod kojih tražimo kredite, oni koji o nama vode računa posmatrajući nas jer smo deo sveta, nemaju takvu metodologiju. Oni računaju zaduženost zemlje računajući zbir zaduženosti, odnosno zbir duga privatnog sektora i javnog sektora, pod privatnim računajući i privredu i građane i sve ono što se zove realni dug ove države.
Da li u trenutku kada ta zaduženost po realnim procenama već dolazi do 80% bruto domaćeg proizvoda i kada ne postoji jedna izvozna grana koja može da kaže da će biti nekog priliva deviza kojim ćemo moći da pokrivamo ovakvu zaduženost i potrebu da se devizama otplaćuju ovi dugovi, mi izlazimo sa jednim projektom zakona i nazivamo ga malim, jasnim, gotovo beznačajnim, a da bismo se u stvari možda zapitali, sagledali da li mi shvatamo kuda kao država idemo i gde nas u stvari vi kao Vlada vodite sa ovakvim odnosom prema dugovima.
Da li će se shvatiti težina odnosa prema zaduživanju ako kažem da će se ovaj kredit otplaćivati do 2031. godine, od 2005. do 2031. godine, da je onaj ko će vraćati kredit jer je bio garant i hteo je da bude u tom trenutku tako širokogrud i ovako neodgovoran prihvatio da je Republika Srbija garant koji će isplaćivati dug? Tu postoji i odluka o načinu izmirivanja obaveza SRJ, gde stoje dalji detalji, gde su ta sredstva od 2,1 milijarde dolara u stvari dve milijarde i neki sitniš evra itd. Ko je u ime Republike Srbije onaj ko će da vraća taj dug? Ima li Republika Srbija nekog bogatog rođaka ili neki sef negde, iz kojeg će vraćati kredite, a da to u stvari nije budžet Republike Srbije? Nema i ne postoji drugi izvor, nego budžet, i to vrlo lepo piše ovde.
Šta je još sporno, što ću u okviru ovih prvih 20 minuta da kažem? Navodno je predviđeno da se sredstva za otplatu ovog zajma koji je refinansirao tada dospele obaveze nađu u naplaćenim potraživanjima koja će Agencija za stečaj, sanaciju i likvidaciju banaka imati od naplate tada likvidiranih banaka.
Način na koji se ta agencija odnosila prema obavezama koje ima kao agencija osnovana sa sasvim određenim zaduženjima i obavezama prema Vladi i kako se odnosila prema potraživanjima banaka čijim je stečajem rukovodila i koji još uvek traje – imali smo prilike često da čitamo o tome kako su izdavani prostori, kako su prodavane umetničke slike i, ono što je najstrašnije, kako je poklonjen poslovni prostor Nacionalnoj štedionici, koju je neko zamislio kao idealnu pljačku veka, a ja ga uveravam da idealna pljačka ne postoji i da će neko kad-tad odgovarati.
Vi ste u obrazloženju ovog zakona napisali da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna finansijska sredstva. Za dug koji je konvertovan iz dolara u evre u vreme kada je odnos 1:1, za dug koji traje do 2031. godine! Mnogi od nas neće ni dočekati te godine, ali će naša deca i unučići nekih morati da otplaćuju ono što je 1,97% od ukupnog zajma na svaku godinu. Osetiće debelo kako im je Vlada bila odgovorna.
Kažete – ne trebaju sredstva. Da li postoji u Agenciji ta suma sredstava prikupljena, u visini od dve milijarde, ili minus ono što je otplaćeno od 2005, a znamo da se već ne izmiruju redovno dospele obaveze po inostranim kreditima? Onda kažete da ne trebaju finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona.
Toliko otvorenih pitanja, koja nisu ni izuzetak, ni stvar trenutka. Ovakav način, da mi i dalje dobijamo zakon u kojem nema nijednog obrazloženja šta to za budžet znači, a Zakon o budžetskom sistemu…

Nastaviću s pričom o zakonu, prosto da znamo zašto smo tu večeras.
Gospodine ministre, vi lepo isprozivaste poslanike da li se izjašnjavaju ili ne. Pošto nisam dobila pitanje za ocenu, uzvratiću vam pitanjem. Ne morate čak ni da mi odgovorite, zaista nije u sklopu osvežavanja ovog rada.
Ne morate vi da mi odgovorite, ali bi Vlada morala da nam odgovori na koji način ima nameru da reguliše obaveze prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj za kredite koje su preuzele banke garanti iz onog dela Srbije van AP Kosovo i Metohija, a prenele te svoje dugove na krajnje korisnike sa Kosova i Metohije?
Ovo ne posmatram u svetlu bilo koje druge vrste problema, sem po pitanju regulisanja duga koji ima Kosovo i Metohija prema međunarodnim finansijskim institucijama, a tretiramo ga kao deo naše zemlje.
Ovo izuzeće ja razumem; ako grešim, zaista očekujem da mi Vlada pisanim putem odgovori da li je ovo, u stvari, pokušaj da se spreči manipulacija da oslobađanje od osnovnog duga, redovnih i zateznih kamata bude preprodato i zloupotrebljeno na neki način, time što će se preneti na deo teritorije koji ne kontrolišemo u smislu naplate prihoda, odnosno ulaska bilo koje vrste sredstava u budžet Republike Srbije. Šta Vlada ima nameru da tim povodom preduzme?
Koliko ja znam, mi i dalje plaćamo taj dug. I treba da nastavimo da ga plaćamo, jer to jeste način da sačuvamo odnos prema Kosovu i Metohiji kao delu svoje teritorije, odnos prema određenju države kao nacije, koja ima svoje granice koje su međunarodno priznate. Međunarodno pravo je taj poslednji zid odbrane i ne smemo da dozvolimo da bude oboren.
To jeste, zaista, vrlo ozbiljno i konkretno pitanje. Ne očekujem odgovor od vas, ali je to ovde ostalo nedefinisano.
Za ostale delove koji se tiču primene ovog zakona uspela sam da pronađem prateća dokumenta, kao što je odluka o vraćanju, tadašnje Savezne vlade, na koji način će deo svojih zajmova Crna Gora otplaćivati prema Narodnoj banci, koja je bila agent, onaj fiskalni posrednik koji treba da reguliše i uplaćuje te obaveze, ali nisam našla kako se ovaj deo tretira.
Ono što imam da zamerim jeste da je jutros započeta priča o selektivnoj primeni zakona. Ako nešto jeste naš problem, zaista najozbiljniji, to jeste selektivna primena zakona, u smislu da selektivno primenjujemo zakon i po pitanju onih na koje se zakoni odnose, na primer, poreska izuzeća, poreska oslobađanja, zbog čega budžet trpi; pa onda, naplata poreskih prihoda, i to jeste selektivna primena zakona – svega 50% poreskih prihoda ulazi u budžet Srbije, a to je onaj organ koji je jedini dobio, pred dolazak MMF-a, linearno 16% povećanje plata.
To niko nije demantovao. Gospođa ministar je čak priznala da je to u sklopu onog zakona kojim smo pre neki mesec omogućili poreskoj upravi da radi kvalitetnije time što smo im obezbedili bolje materijalne uslove za rad, dopuštajući da oni povećaju svoje plate.
Selektivna primena zakona na nekog se odnosi, na nekog se ne odnosi, ali ono što meni smeta po pitanju ovog kredita jeste selektivna primena Zakona o budžetskom sistemu, koji doživljavam kao „ustav broj dva“ za jednu ozbiljnu državu, kakvu računam da treba da izgradimo zajedno, nezavisno od toga ko je ovde opozicija, a ko je pozicija.
Ne može niko da kaže – ovaj Zakon o budžetskom sistemu će se poštovati u odeljku dva i u pravima Vlade da propiše obaveznost plaćanja svih poreskih obveznika, ali se deo Zakona o budžetskom sistemu gde je Vlada dužna da ovoj skupštini dostavi akt u skladu sa ovim Zakonom o budžetskom sistemu ne poštuje. Član 48. kaže – finansijski efekti zakona i drugih propisa moraju da budu od strane ministarstva dostavljeni Vladi, da se vidi kako na budžet utiče neki zakonski propis.
Ako su u pitanju fiskalni propisi, neki novi poreski propis, mora da se kaže – novom primenom zakona i oslobađanjem u budžet će ući toliko novca, ali će zbog oslobađanja neki iznos sredstava, koji nikada ne može biti jednak ili, kao što ministarka priznade pre neki dan, čak su veća poreska oslobađanja od poreza koji se po nekom osnovu slio u budžet... Da postoji poštovanje ovog člana 48. Zakona, ne bi moglo da se desi... Jer, imamo i te tehnologije, umreženu Vladu, obučene ministre, ljude koji su se školovali, ne svi, ali jedan dobar deo njih, u inostranstvu, u zemlji, na privatnim, akreditovanim, na državnim fakultetima i morali bi znati da urade procenu finansijskih efekata na osnovu postojećih podataka.
Odstupanja su moguća. Vanredne okolnosti su oprostive i niko to ne bi zamerio, ali mi dobijamo zakone koji imaju opisne pismene sastave loših đaka. Dobijamo ugovor, odnosno zakon o regulisanju odnosa Republike Srbije i zajmoprimaca i garanata za preuzete obaveze po zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i piše jedna rečenica – nisu potrebna finansijska sredstva za sprovođenje ovog zakona.
Da li se ovaj Zakon o budžetskom sistemu primenjuje ili se primenjuje parcijalno, reći ću – selektivno? To nije dobro, a morao bi se primenjivati tako da se primenjuju i odredbe zakona koje definišu preciznu procenu šta je to od bruto domaćeg proizvoda moguće odvojiti na plaćanje kamata po ovakvim zajmovima. Ovaj zajam je u trenutku kada je potpisan, 2001. godine, imao finansijsku težinu kamata od 962.000.000 dolara. Nemam, ne vidim u prilogu ono što je zakonom propisano, koliko bruto domaći proizvod opterećuje ova kamata.
Na stranu to što je bruto domaći proizvod, žargonski rečeno, stručno žargonski, „naduvan“ time što je dat u tekućim cenama, a ne u stalnim. Zaista treba da opteretimo građane onim što se zove vaše opravdanje metodologijama.
Kada mi sve proizvedene količine robe i usluga iskazujemo u stalnim cenama, u nekim fiksiranim veličinama, mogli bismo da kažemo da je od 2000. godine do danas bruto domaći proizvod porastao 53%. Po takvim istim kriterijumima, naš dug je sa 10,3 milijarde dolara iz 2000. porastao na 30 milijardi dolara krajem ove godine. Utrostručen je, a u evrima je udvostručen.
Ako se sva roba, sve usluge, proizvodi, novostvorena vrednost prikazuju u tekućim cenama kada imate inflaciju, onu koja se priznaje, od 9,4% u ovoj godini, vi imate prikazan nerealno uvećani društveni proizvod, pa vam ovaj odnos koliko tog ukupnog domaćeg bogatstva sada koristite za plaćanje kamata izgleda malo uspavljujuće. Da li bi i kako izgledao da ste vi napravili jednu analizu?
Evo, vi ste saradnici gospođe Dragutinović i vi biste morali da znate šta kaže član 73 – ograničenje duga i garancija, pa biste nam u postupku utvrđivanja morali dati pod tačkom 2. učešće godišnje otplate kamata na ime dugovanja u bruto domaćem proizvodu.
To bi bilo – šta smo od do sada usvojenih sporazuma o zaduživanju povukli sredstava, a šta smo samo ratifikovali u ovom domu, šta smo samo potpisali, šta ćemo moći, u skladu sa potpisanim projektima ili osposobljenošću naše administracije da povuče te kreditne linije, zaista imati u budžetu za ovu godinu kao povučena novčana sredstva, na koja već idu obaveze ili ne idu.
Na primer, ja sam u završnom računu 2007. godine pronašla podatak i obavestila javnost: imali smo milion evra plaćenih zateznih kamata za nepovučena, a odobrena sredstva. U 2008. godini taj se iznos smanjio, ali nisam spremna da poverujem u taj podatak jer je to vaš izveštaj bez revizije ovlašćene Državne revizorske institucije, koja će, verujem, uspeti da analizira, neću reći i pronađe skrivene mane ili namerno formulisane podatke.
Da imam prava da sumnjam ne daje mi povod samo to što se računovodstveni izveštaji vrlo kreativno tumače, što se međunarodni računovodstveni standardi vrlo kreativno primenjuju, već i to što smo došli u situaciju da u novembru 2009. godine pričamo o tome da uopšte ne znamo šta je republička administracija, koliki broj ljudi je zaposlen, koliko ih je radilo 2000. godine, da li je to bilo samo 7.000, da li su 5.000 bile ostale organizacije i organi; da li je 2004. godine, posle raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora, to naraslo na 27.000, kako sam pronašla u Strategiji reforme državne uprave.
Ako je svima nama u ovom domu dostavljen predlog budžeta u kojem nam je za 2007. dostavljen podatak da ima 22.528 ljudi zaposlenih u republičkoj administraciji, znači, ako ih je 2004. godine bilo 27.000, i to je na sajtu Vlade kroz Strategiju unet podatak, valjda bi neko morao da obrazloži tu razliku.
Nije lepo da nam se kaže da ćemo tim zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih praviti registar zaposlenih. Nemojte nam reći – dobićete delić jedne celine.
Taj delić jeste značajan, ali on bez celine nema smisla, a celina je registar organa i organizacija, agencija, regulatornih tela, nadzornih organa koje je Vlada osnovala, kojima je dala sredstva za poslovanje, koja je dužna da nadzire, preko imenovanja članova upravnih, nadzornih odbora, saveta, kojima je dužna da usvaja i odobrava finansijske planove, koji ne mogu sistematizaciju da prave kako njima padne na pamet i kojima Vlada odobrava tarife.
Znači, ako neko priča o monopolu i kaže – ulje vredi toliko i toliko, ili su se dogovorili proizvođači i kartelsku cenu nam odredili, 105 dinara je mnogo, mi ćemo da napravimo prijavu Komisiji za zaštitu konkurencije da ispita da li je došlo do zloupotrebe monopolskog položaja.
Kada Vlada dozvoli jednom telu koje je potpuno neregularno, izvučeno iz prihoda koje država nadzire, na primer, Direktorat civilnog vazduhoplovstva, koji je odredio neku ogromnu naknadu za obuku za vazduhoplove ili naknadu za buku, kome da se obrate korisnici da procene da li zaista treba ta usluga toliko da se plati; da li ta usluga treba, to Vlada mora da proceni, da pokrije troškove poslovanja tog organa, koliko zaposlenih i kakvih plata; da li treba plate u tim organima da budu 350.000 neto, pored svih ostalih privilegija koje imaju? Ne pričam napamet, pričam o iznosima iz 2008. godine, dostavljenim po jednom poslaničkom pitanju koje sam postavila.
A mi razgovaramo o tome da li republička administracija treba da ima 28.400 ili 28.000 ljudi i da li gospodin Ljajić zaista ima osmoro, pa je za jedan broj povećao, u svom odeljenju koje se bavi zaštitom prava invalidnih lica, a u dokumentu koji Vlada dostavlja meni kao poslaniku tri godine se broj nije promenio i iznosi 565 i tri imenovana lica, znači 568. U šta da poverujem? Ko to kontroliše?
Da li ti ljudi treba da naplaćuju toliko, da grade, isplaćuju plate i žive tako bahato da to stvara i pojačava osećaj nepravde kod svih nas ostalih? Ili bi možda iz tih prihoda, na primer, te kontrole preleta, jedan deo trebalo da ide i u otplatu onoga što jeste evidentno iskorišćeno devedesetih godina, ali što je loše refinansirano prevođenjem i konvertovanjem iz dolara u devize, gde se uopšte nije potrudilo da se te kamate smanje?
Znači, kada govorim da nedostaje primena Zakona o budžetskom sistemu govorim o konkretnim zakonskim rešenjima, npr. iz člana 75, gde je ministar finansija nadležan, u delu zakona koji propisuje računovodstveni izveštaj i kontrolu nad budžetskim korisnicima, ali ne samo indirektnim, direktnim, organima, sudovima, fondovima, već i određenim organima državne uprave, to je stav 2. člana 75, gde biste morali, kao Vlada, da imate uvid i kontrolu nad onim što se u ovoj državi prikuplja od građana, jer drugih izvora nema. Da li će građani to da uplate kroz porez ili kroz neku tarifu koju je neki organ propisao, sve je to državna odgovornost i sve su to javna sredstva.
Uveriću vas da su to javna sredstva, jer kad uzmete ovaj zakon i pogledate šta se smatra javnim sredstvima videćete da je to, u stvari, ne ni ko plaća, ni gde plaća, ni koji iznos, nego obaveznost plaćanja. Znači, ako je građanin dužan da plati porez kroz kupovinu nekog proizvoda, on je isto tako obavezan, iako je put indirektan, i kada mu Vlada, odnosno država saglasnošću na tarifu, na primer, centralnog registra (gde je direktor Vida Uzelac), propiše da mora da uzme neki izveštaj koji njemu kao građaninu omogućava da ostvari neko pravo, a on ne može da ostvari to pravo dok ne ode u Centralni registar i zatraži da mu se izda uverenje. Koliko ta uverenja, te potvrde, ta dokumenta koštaju govori i činjenica da je gospođa Vida Uzelac jedan od onih top menadžera koji nisu na tržištu, koji koristeći povereni posao koji im je država dala zarađuju plate koje su iznosile i do 400.000 dinara.
Ono što je najstrašnije, kada je Vlada propisala obavezu da se ta primanja usklade sa prosečnom platom i snize, mnogi od tih organa i organizacija su se potpuno oglušili o preporuku Vlade. Način na koji odgovaraju na pismo upućeno od strane Ministarstva finansija, da bi se pripremio odgovor na jedno poslaničko pitanje, verujte mi na reč, od nekoliko korisnika državnih privilegija, državnog monopola i tog pomodarstva da se osnivaju organi i organizacije, prosto je uvredljiv, jer kažu – šta vi hoćete od nas, mi smo nezavisno regulatorno telo, osnovano čak i po posebnom zakonu.
Regulatorna tela, poput RATEL-a, Radiodifuzne agencije ili Agencije za energetiku, osnovana su od strane Vlade. Vlada kao osnivač ima pravo nadzora nad njima, preko upravnog odbora, preko finansijskih izveštaja i preko saglasnosti na tarife koje oni naplaćuju.
Zašto Vlada ne koristi sve poluge vlasti koje ima? Zato što potpuno smišljeno i namerno selektivno primenjuje zakone koje je sama donela.
Ponoviću hiljadu puta, koliko god koštalo, ta selektivna primena, znate li šta znači? Da moć nije u organima i institucijama, ili je malo i nedovoljno. Tamo gde nema institucionalne moći da se zakon sprovede i obavi kontrola koja je zakonom propisana politika preuzima moć, i to u ime potpuno definisanih pojedinačnih interesa, koji su kod nas lepo realizovani kroz podelu koalicione vlade, međupartijskog i unutarpartijskog interesa.
Nije tajna da mnogi članovi partija, na tome im čestitam, uopšte nije sporno, deo svojih primanja koja ostvaruju u nekom državnom organu uplaćuju u kasu političke stranke. Svi smo mi tu u nekoj svojoj partiji jer nas veže jedna ideja, ali nije u redu da takvi „bitni i važni“ partijama i njihovim kasama imaju mogućnost da dobijaju plate od po 400.000, pa da mogu lepo da žive sa 200.000 i da svojoj stranci daju 200.000.
Neka svako da koliko god hoće i kome god hoće od plate, koja mora da bude primerena snazi privrede i moći poreskih obveznika. To je ono o čemu moramo da vodimo računa, i mi, i vi, svako ko živi u ovoj državi i želi u njoj da živi, čak ne mora da se bavi politikom.
A vi profesionalci, vi koji radite kao saradnici ministra finansija, morali biste, kao ljudi od struke, da onemogućavate političarima, ministrima da obećavaju šarene laže i da svoju struku stavljate u službu njihovih nerealnih obećanja. Ne, ekonomisti, to je zadatak profesije, moraju da odgovorno i bez političke... Trudim se, zaista se trudim i ne pada mi teško da ovo gledam kao ekonomista i čovek koji živi u Srbiji, koji želi da svojoj deci ostavi mogućnost da bez ovog tereta sutra negde rade i zarađuju, ali da ih partijska knjižica ne zapošljava, da partijska knjižica nikome ne bude diploma, zaštita od grešaka, zaštita od nezakonitog ponašanja i prečica u napredovanju. Za to moramo svi da se izborimo. Uopšte nije važno da li će nas na to naterati ovakva kriza u kojoj se nalazimo.
Mi koji želimo da imamo profesionalnu upravu, koji smatramo da promena političke partije ne treba da znači smak sveta ili početak novog sveta, već nastavak nečega što se zove rad u opštem interesu svih nas, moramo da se borimo da svaki od ovih zakona nema pretežno političku težinu, da nije motivisan interesom partije koja je trenutno na vlasti; svi oni koji ove zakone definišu ili ne primenjuju moraju da imaju na umu da će sutra oni prvi biti žrtva ako neko bude hteo taj osvetnički lanac – ko je kriv, ko je otpustio moje, sad ću ja njegove; oni nisu vodili računa o dugu, sad neću ni ja, mene samo zanima moj izborni ciklus i moja fotelja. Mi s tom praksom moramo da prekidamo svakog dana.
Donošenje dobrih zakona nam je kao učenje, stalan posao. Rad na kvalitetnoj upravi, koja je neophodan elemenat da donosimo dobre zakone, jer ste vi prvenstveno predlagači, takođe je kontinuiran i svakodnevni posao svih nas, ako odgovorno doživljavamo ovu politiku. Ja je zaista tako doživljavam i nemam potrebe da vam se pravdam koliko ozbiljno prilazimo ovim zakonima, mislim da se to vidi. Ali, nije mi namera nijednog trenutka da pokažem vašu grešku, već da nam se greške, koje su učinjene iz hiljadu i jednog razloga, ne ponove kao društvu.
U tom smislu shvatite svaku moju primedbu iznetu u odnosu na loš kvalitet zakona. Bez obzira na to koliko se to nekom čini dosadnim, ja to smatram upornim ponavljanjem i potrebom da ove zakone dobijamo kako to dolikuje Skupštini koja radi svoj posao i, uostalom, kako smo i ovim zakonom propisali, da bismo mogli da se opredeljujemo. Onda bih vrlo lako, ministre, da ste meni postavili pitanje da li ću glasati ili ne, mogla da vam odgovorim da od ovog zakona očekujemo dobre efekte, dali ste sve od sebe i neću nikada da kažem – kriv je MMF, ili Svetska banka ili Međunarodna banka za obnovu i razvoj...
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Samo još jednu rečenicu. Statut Svetske banke kaže – razvoj, zaposlenost i finansijska tržišta, a ne prisila i tuđi interes. Hvala.