Hvala. Izneću još neke detalje, ali sad baš konkretno vezane za Predlog ovog budžeta i ne mogu da se pridružim onima koji ga hvale ni po transparentnosti, ni po rešenjima koja su u njemu sadržana.
Doduše, ovaj budžet je na neki način i nastavak jednog lošeg potrošačkog modela ekonomskog rasta koji mi primenjujemo već devet godina unazad, zasnovan na rastu trgovine na malo, telekomunikacija i građevinarstva, i ono osnovno sa čim se svi deklarativno slažemo, ali vi koji ste u prilici da to pretočite u zakone, u fiskalne podsticaje, ne radite, a to je da imamo ekonomski rast zasnovan na razvoju industrije, poljoprivrednog i izvoznog sektora.
Ono što meni posebno smeta, mislim da ste bili u prilici, gospođo ministre, da pokrenete, znam da za to nikada nećete imati zdušnu podršku ostalih u Vladi, ali kontrola troškova javnih finansija je još uvek na nivou medija i na nivou javnih pritisaka da se afere koje dospeju do medija raščiste.
Zaista ću od svih da tražim podršku da Izveštaj Državne revizorske institucije bude jedan institucionalizovan sistem kontrole javnih finansija za koje moramo da se zalažemo svi.
Ponoviću, svako od nas je nekad bio na vlasti, danas jeste, biće sutra. Koliko god dugo da trajemo na vlasti, svako od nas je duže građanin koji je zainteresovan da njegova Vlada i vlast troše sredstva samo za namene koje su zaista opravdane.
Ono što mislim da jeste vaše ograničenje bilo, s jedne strane, jeste i monetarna politika koja sa svojom ciljanom inflacijom i stabilnim kursom, kao ciljevima samim za sebe, a ne podsticanjem zaposlenosti, nije bila mnogo od pomoći.
Narodna banka posluje u zgradi koja je imovina Republike Srbije. Narodna banka jeste neko ko treba Republici da plaća kamatu na sredstva koja drži i da bude simbol one ruke koja vas podržava i usmerava, a kada pogledate Izveštaj Državna revizorska institucija možemo da vidimo da se na primeru odnosa Republike Srbije i Narodne banke makar dva problema vide: to, da nema podrške u monetarnoj politici, i da su odnosi Republike Srbije i Narodne banke, bukvalno, po isteku čitave godine, ugovorom, koji je pokrio godinu na isteku, isplaćene vam, odnosno obračunate kamate na devizna i dinarska sredstva.
Da li bi ijedan finansijski inspektor kod nekog koga kontroliše priznao ugovor koji je zaključen 31.12.2008. godine, a da se odnosi na čitavu 2008. godinu, na primer? Da sada ne pričam napamet, da se neko od kolega ne uvredi, 21. strana Izveštaja – Prihodi od dividendi budžeta Republike Srbije govore o tome kako i koliko Republika Srbija naplaćuje od svojih javnih preduzeća, opet za Riplija rubrika, samo je osam javnih preduzeća Vladi uplatilo dividendu, a Vlada je osnivač, makar, na sajtu Narodne banke se pojavio spisak javnih preduzeća, ima ih preko 500, od čega je deo na nivou lokalne samouprave, ali mogli su se naći kroz konsolidovani izveštaj, jer mi znamo kako se ovo ovde uklapa.
Ono što je sporno, kažem, bio je vaš zadatak, a niste se upustili u kontrolu, ne verujem da će građani moći da poveruju kada im sad kažem da Republika Srbija u svojim poslovnim knjigama potražuje onoliko dividendi od javnih preduzeća samo koliko joj uplate. To je kao ono što sam govorila o indirektnim korisnicima i njihovim sopstvenim prihodima. Oni prikažu u budžet da su prihodovali samo ono što mogu da vam dokumentuju računima da su i potrošili.
Prema tome, javna preduzeća koja su osnovana od strane Republike Srbije, obavljaju delatnosti od opšteg interesa, ne iskazujete za njih potraživanja od dividendi, nego kada vam prenesu, tek tada formirate njihovu obavezu prema vama i samo to se pojavljuje u poslovnim knjigama.
Dakle, unazad nekoliko godina pričamo da ova država nema evidenciju imovine, obaveza, tokova, potraživanja po osnovu finansijskih sredstava i, evo, na najdrastičniji način se to u ovom izveštaju i pokazalo.
Zanimljiv podatak jeste i taj da su od svih onih agencija i paradržavnih organa, o kojima svi govorimo na slične načine, u toj 2008. godini uplatili dividendu, odnosno prihod koji iznosi svega 135.397.000 dinara, i to uglavnom centralni registar, depo i kliring hartije od vrednosti je 100.000 od ovih 90.000.000, od ovih 135.000 uplatio. To znači da je dva ili tri korisnika uplatilo ono što bi morali apsolutno svi, a znamo da ih ima preko stotinu i da svi naplaćuju tako visoke troškove usluga i da vi njih nemate ni na uvidu, ni na spisku. A kada smo donosili Zakon o budžetskom sistemu, dovoljno je, gospođo ministre, da vi napravite nov spisak korisnika budžetskih sredstava i oni bi bili pod vašom kontrolom i uvidom.
Jednom kolegi je smetalo danas što smo dali zahtev da se smanje troškovi finansiranja političkih stranaka. Ušteda je bila upravo ovoliko koliko vam uplaćuju sve agencije u 2008. godini. Nekome ne smeta da on potpuno neopravdano raspolaže sa 50 milijardi dinara subvencija za koje nema zakon, za koje nemamo efekte, za koje često ima nezakonitih otpis, ali mu smeta da neko ko ima poslanike ovde bude finansiran na ovakav način i još mu smeta ako se predlaže ušteda u tom smislu.
Ono što je vrlo zanimljivo, gospođo ministre, ne dajte mi za pravo ako grešim, naplata dividendi, po osnovu vlasništva Republike Srbije u kapitalu banaka za 2008. godinu nije bilo, a jedini sektor koji je ostvarivao prihode i kome je pod izgovorom ili s razlogom subvencija i likvidnosti država najviše pomagala, to je upravo bio bankarski sektor, koji je imao poslove, klijente, kojima je Vlada dotirala razliku u kamatama i ono što je najzanimljivije, za šta tražim da me demantujete, to je da za ovu banku, koja vam apsolutno nije uplatila dividendu u 2008. godini.
Sada izgleda menjamo i onaj zakon o preuzimanju akcionarskih društava, da uzmemo sebi predaha da kada Evropska banka za obnovu i razvoj uplaćuje svoj deo uloga mi sebe sačuvamo da iz ovog vlasništva ne izađemo. Uostalom, o tom zakonu ćemo pričati. Znači, sporno je da nam neko ko je evidentno pozitivan u poslovanju, čiji smo vlasnik, delom, nije uplatio ni dinar dividende.
Pitanje je – ko je tamo predstavnik Vlade u upravnom odboru, da li vi to od njih očekujete, tražite, smete, ne smete, hoćete, nećete, nije to stvar vaše volje. To je stvar zakona i zato na tome insistiram.
Ono što jeste vrlo problematično to je da je zadržan sistem neproduktivnih subvencija. Nema tog ko se u ekonomiju razume, ko može da kaže da je turizam ta noseća grana, gde su te subvencije produktivne. Ne pada mi na pamet da optužim Fond za razvoj, koji u delu svog poslovanja gde od naplate sopstvenih plasmana plasira tamo gde može i gde se on pita, ali da vi kompromitujete i Fond za razvoj usmeravanjem određenih kredita preko njega, a po odluci i rešenju ministra za ekonomiju za regionalni razvoj, kad se on nađe u onom izvešaju Svetske banke, pa se kaže da se svega 10% od tih i tako plasiranih sredstava, pogotovo ona preduzeća koja spremate za restrukturiranje, ne vraća zbog čega bi možda neko mogao pomisliti da Fond za razvoj ne radi svoj posao kako treba, to ne bih želela ni na koji način.
Želim samo da pomenem još jednu interesantnu stvar koja se nalazi konkretno u onim prelaznim i onim završnim odredbama, a to je da tražite od Skupštine ovlašćenje. Hajde da pitam – kako se usuđujete? To je najnežnije što mogu da vam kažem, da izdajete garanciju da uđete u postupak zaključivanja garancije od 100 miliona evra, a za namenu obezbeđivanja finansijske stabilnosti, finansiranja ili refinansiranje likvidnosti pravnih lica, odnosno sprečavanje šteta itd. U redu za sprečavanje šteta, ali, odakle vam pravo da mimo svih zajmova, kredita, tražite za refinansiranje likvidnosti nekih pravnih lica.
Ovaj budžet vrvi od izuzetaka, drugih namena, nekih i ostalih, i to je nedopustivo i zato za njega ni u snu ne možemo glasati. Hvala.

Amandman na član 34. poslanička grupa Napred Srbijo – SNS je podnela iz razloga sprovođenja doslednosti principa za koje se navodno zalaže podnosilac ovog predloga zakona. Reč je o tome da se, kao, želi postići efikasnost postupka.
Član 34, inače, ovog zakona reguliše nagradu za rad i naknadu troškova, gde kaže da ministar bliže propisuje osnove i merila za određivanje visine nagrade i naknade. Mi želimo da se ta visina nagrada i naknada dovede u vezi sa članom 5. Predloga zakona, gde bi bilo izvedeno načelo ekonomičnosti gde se kaže – da sve ono što se odnosi na postupak bude sprovedeno u što kraćem vremenu i sa što manje troškova.
Poštovani građani, da li ono manje troškova, što je rezultat prethodnog zakona o stečajnom postupku, produžava uvođenje jedne nove kaste stečajnih upravnika, koji su dobijali stotine hiljade evra za postupak koji su sprovodili ne u interesu namirenja poverilaca, ne u interesu obezbeđivanja posla za one koji su ostali bez posla, već u interesu onih koji su ih i slali da te stečajne postupke sprovedu.
Znači, želeći da sprovedemo navodno izrečenu nameru zakonodavca, mi želimo da ona bude potvrđena zakonom, time što će pisati da efikasnost i što manji troškovi se odnose pre svega na nagrade i naknade stečajnih upravnika. Toliko.

Pitam predsedavajući, da li je moguće, pošto sam podnela u ime poslaničke grupe amandman na član 43, 45. i 46, koji su u nizu, da govorim o sva tri amandmana zaredom ili mi nije teško ni da silazim sa govornice i da se vraćam i da koristim svoje vreme od dva minuta? Kako vi želite?
(Predsedavajuća: Nažalost, Poslovnik mi ne omogućava.)
U redu. Amandman smo podneli na član 43. koji inače u velikoj meri govori o specifičnosti ovog zakona kao „leks specijalisa“, koga prevodim kao zakon o stečaju, kao preki sud. Onemogućeno da se u stečajnom postupku vrši uopšte revizija.
Da približimo stvar građanima, prevešćemo šta to znači. Koje god vrednosti da vam je pravo u stečajnom postupku zaboravljeno, onemogućeno, dovedeno u pitanje, vi nemate pravilnik koji je inače predviđen pravnim propisima Srbije, da to pravo zaštite.
Samo u zakonu o stečajnom postupku ne postoji neka granica novčanog potraživanja u kojem možete da kažete da jedan čovek odlučuje o vašim pravima, da on može da pogreši i da postoji neko iznad njega. Po ovom zakonu inače, po ponašanju Vlade, a Izveštaja Državne revizorske institucije, Vlada je mislila da iznad nje postoji samo lepo plavo nebo i Bog koji ne gleda šta ona radi.
Po zakonu o stečaju, uvodi se takva vrsta samovoljnosti ili tumačenja prava, da uopšte nije moguće da neko podnese predlog za ponavljanje postupka ili revizije.
Mi tražimo da revizija bude moguća za vrednost sporova gde postoji priznato i utvrđeno potraživanje koje prelazi vrednost od 100.000 evra.
Želim da kažem ono što mnogi od vas ne znaju, možda nisu imali prilike i daj bože da nikada ne budu u prilici da im država kroz ovakav zakon nanese nepravdu, ali mnogi građani znaju, da po zakonu pred Vrhovnim sudom mogu da zatraže zaštitu svojih prava, ako je to pravo oštećeno, a njihovo potraživanje prelazi potraživanje od 500.000 dinara. Ovim amandmanom tražimo da revizija bude moguća za, kažem, utvrđena potraživanja od vrednosti preko 100.000 evra.
Zašto je važno da postoji revizija kao pravni lek? Pore dobre prakse nepominjanja sudskih postupaka i učesnika u njima, pomenuću jedan postupak koji je trenutno u toku, a tiče se upravo podnetog amandmana i prakse koja se želi ustanoviti, a to je da je jedan stečajni poverilac, koji ima utvrđeno stečajno potraživanje, stekao je založno pravo na imovinu pre drugog stečajnog poverilaca.
Time je imao prvenstvo u redosledu namirivanja i to kao razlučni poverilac iz sredstava prodajom imovine stečajnog dužnika. Njegovo pravo je oštećeno postupanjem stečajnih organa, zloupotrebljava se pravo nedostatka revizije i takav oštećeni stečajni poverilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužilaštvu i pokrenut je postupak preispitivanja odluke.
Ono što ja vama želim da prenesem iz tog dokumenta Republičkog javnog tužilaštva je sledeće.
Citiram tekst sa str. 4, koju onima koje to zanima mogu staviti na uvid, koja glasi - propust i nedozvoljeno raspolaganje stečajnog upravnika legalizovano je donošenjem prvostepenog rešenja o glavnoj deobi i drugostepenog rešenja o odbacivanju žalbe razlučnog poverioca kao nedozvoljene.
Ako neko zakonom odluči da žalbu koja je osnovana i kojom su oštećena vaša prava proglasi nedozvoljenom, vaša su prava uskraćena, Bog je visoko, zemlja je tvrda, kaže naš narod, pa izvolite, glasajte, kolege poslanici, za ovakav zakon o stečajnom postupku.

Gospodo i građani, vidite kako simpatično izgleda poštovanje procedure. E, pa mi ćemo od iduće nedelje da vidimo kako je to strogo i striktno poštovao proceduru svaki ministar kada je trošio novac iz budžeta koji se iz vaših, naših i para svih građana, prikupljao za trošenje. Videćemo da li su bili revnosni kao danas.
Član 45. tretira materiju sličnu prethodnoj, gde smo u stvari tražili da se u članu 45. brišu odredbe koje glase ovako: "Protiv zaključka nije dozvoljena žalba ili prigovor". To je kao, da vama poslanicima približim, kad vam je povređeno pravo, neko vas je oklevetao, uvredio, pogrešno razumeo, vi kažete - povreda Poslovnika, a predsedavajuća kaže - nije povređen Poslovnika, moje je diskreciono pravo da razumem kako vi tumačite povredu Poslovnika ili nemate pravo na repliku, moje je diskreciono pravo da odlučim da li vas je neko uvredio, povredio, ne, ne, dobro su vas razumeli.
Ovo je u Zakonu o stečaju isto. Nije dozvoljena žalba na prigovor. To je - nemate prava da govorite, nemate prava da obrazložite kako su povređena vaša prava.
Stav 5. istog člana glasi - ako zaključak sadrži očiglednu tehničku ili slovnu grešku, stečajni sudija na zahtev stečajnog upravnika, poverioca ili drugog zainteresovanog lica bez odlaganja vrši ispravke zaključka radi otklanjanja greške. To je pretpostavljanje forme suštini. Samo greške koje su slovne, omaške, a ne one koje vam suštinski utiču na život, mogu da budu ispravljene.
I ko to radi - stečajni sudija, onaj koji vam zabranjuje žalbu i onaj koji u svom liku, u svom diskrecionom pravu, u svom shvatanju zakona, pravde i prava može da odbije prigovor ili kaže - slovnu grešku ću ispraviti, danas sam dobro raspoložen, a da nisam, ko zna, i ta greška bi vas možda koštala dokazivanja ko zna kako dugog, skupog i ko zna koliku bi vam štetu proizvela.
Izbegavanje samovolje nedopustivog diskrecionog prava i onog što se zove nemogućnost žalbe, koju inače pravni sistem Srbije ne podržava, želimo ovim amandmanom da izbrišemo. Hvala.

Nisam se vraćala na mesto, ne zato što me mrzi da hodam, već zato što želim da zaista korisno ovo vreme iskoristim, ne želeći da pokazivanjem besmislenosti nekih i poštovanje procedure ovde može da naiđe na onu kontrameru da ja kao opozicija takođe zloupotrebljavam proceduru.
Želim da zaključim članom 46. raspravu o zakonu o stečaju kao prekom sudu, kao samovolji pojedinca koji je izabran voljom ministra za stečaj, koji je suprotno nezavisnosti sudstva i celini pravnog sistema ove zemlje, ministar za privredu i regionalni razvoj, a ne ministar za pravosuđe, što bi se podrazumevalo po prirodi stvari, i da taj neko može, kako je to u članu 46. predviđeno, odbio je žalbu, a kada je ona dozvoljena protiv rešenja preko prvostepenog suda, čiji je to sudija, rešenje se donosi u roku od 30 dana najkasnije, ali tražimo brisanje stava 3, gde kaže: Žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Ovim zakonom nije drugačije određeno i žalba gubi potpuno svoj smisao, samim tim što ne zadržava izvršenje.
Sad kad se vratite na onaj član 43. koji sam prvi obrazlagala u ovom setu, gde piše da je nedozvoljeno vraćanje u pređašnje strane, ne treba vam poznavanje prava, treba vam logika. Kad žalba ne sadrži izvršenje, nema veze što ste oštećeni, neka će radnja proizvesti štetu po vas, pošto nema vraćanja u pređašnje stanje u nekom dugom i skupom postupku ćete možda i dokazati da ste u pravu. U parničnom za koji nije ograničeno vreme trajanja, kao što jeste za stečajni postupak, šta vredi ako se zakonom usvoji odredba da nema vraćanja u pređašnje stanje?
Jedna vrsta potpuno nezakonitog prisvajanja imovine građana, odluke motivisane ne opštim dobrom, nego potpuno određenim ličnim i privatnim interesima, legalizuju se kroz sistem suprotnog pravnog propisa Srbije, pravne zaštite, dvostepenosti i primene prava koje bi mogle da zaštite interes poverioca.
Da vas podsetim, u sinoćnoj diskusiji rekli smo da dvostepenost postoji, ali zarez koji stoji za te formulacije bukvalno ukida mogućnost te dvostepenosti postupka. Hvala.

Amandman na član 64. govori vrlo slikovito najmanje o tri interesantne pojave. Prvo ću vam reći šta je suština amandmana na član 64.
Članom 64. je predviđeno da komunalna javna preduzeća i ostala koja pružaju usluge od opšteg interesa, struja, voda, grejanje itd, ne mogu da obustave ispostavljanje, isporuku tih svojih usluga, iako je stečajni dužnik ostao njima dužan za neplaćanje tih usluga ko zna u kom periodu, jer pre nego se podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka, koji je početak istorije.
Znači, Vlada odluči, ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, koji od ovog zakona postaje ministar nadležan za stečaj, pa ćemo reći ministar za stečaj, odabere stečajnog upravnika koji odlazi u neko preduzeće ili da radi reorganizaciju ili da likvidira to preduzeće, zavisi kakav je nalog dobio, uglavnom na onim uskim partijskim sastancima, gde nema kriterijuma, jer koliko je zadužen pitanje je kako se ocenjuje preteća nelikvidnost, to ne znamo itd, ali kada dođe u to stečajno preduzeća nad kojim se otvara stečaj, javna komunalan preduzeća moraju da i dalje vrše isporuku svojih usluga.
Kada sam u načelnoj raspravi ovo kao problem istakla, neko je rekao, čak i van ove govornice, ali to je bilo u ranijem zakonu.
Moram da pomenem da je juče moja koleginica iz SRS Vjerica Radeta s pravom rekla da ovo nije Ustav da bi tu odredbu nastavljali, razrađivali ili sprovodili u praksi. To što je raniji stečajni zakon imao ovu odredbu ne znači da je ona pravedna, potrebna i da treba da se nastavi i u sledećem zakonu koji je, slobodno mogu reći, još i gori nego prethodni. Zašto?
Ako javno preduzeće koje se bavi isporukom neke usluge od opšteg interesa nastavi da isporučuje uslugu nekome kojoj nije plaćao, stvara uslove da i kod tog javnog preduzeća nastane ona prezaduženost, preteća nelikvidnost ili neki od uslova zbog kojeg bi nad tim preduzećem mogao da nastane stečaj, gle čuda, Vlada nekom prethodnom uredbom u ovom zakonu kaže da stečaj ne može da se otvori ni nad agencijama, kako one rade i koliko rade u interesu građana ili sasvim određenih pojedinaca ili grupacija.
To vas, građani, ne sme da se tiče, jer kada ova javna preduzeća imaju gubitke zato što ne naplaćuju isporuku usluga od opšteg interesa, pa, tu je, gospodo, budžet, on će da namiri gubitke javnih preduzeća, ta javna preduzeća će se naći Vladi i vlasti da potpomognu tamo gde treba dobiti neki glas, pokazati snagu, silu, dobronamernost itd.
Nedopustivo je da vi javno preduzeće, koje mora da pruža usluge svima da ne bude dovedeno u situaciju da, na primer, povećava cenu svojih usluga zato što ima nenaplaćena potraživanja od nekih stečajnih dužnika u ranijem periodu, dovodite u situaciju da je samo vaš interes i vaša volja božiji zakon koji određuje ponašanje u ovoj državi. Da to jeste tako to potvrđuje činjenica da je bilo moguće da se ne plaćaju porezi i doprinosi, a da se isplaćuju plate i da onda država izlazi sa rešenjem da te dugove oprašta u ime fondova koji se inače finansiraju iz budžeta.
Nemojte nam predstavljati vašom voljom i vašom dobronamernošću ono što je očigledna zloupotreba prava na odlučivanje o trošenju novca. Ne možete selektivno određivati kome će se opraštati dugovi i ko neće plaćati na vreme.
Može li jedan građanin Srbije kad ne plati račun da kaže - oprostite mi onaj dug od godinu dana unazad, evo od danas ću početi da plaćam račune? Neka se javi taj kome ste to dozvolili.
Da li je građanin kao pojedinac, kao centar sveta ove demokratije manje vredan od onog stečajnog dužnika koga ste procenili vrednim?
To je razlog zašto ovaj amandman treba usvojiti, a besmisleno obrazloženje da je ovakvo rešenje bilo i u ranijem zakonu i da zbog toga nijedno komunalno preduzeće nije došlo u nepriliku. Nije došlo u nepriliku jer ima budžet iz koga popunjavate sve rupe koje napravite vašim selektivnim i nezakonitim ponašanjem. Hvala.

Poglavlje 10. Zakona o stečaju govori o posebnim postupcima u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje, gde se po službenoj dužnosti, da tako kažem, sprovodi stečaj nad preduzećima koja su obustavila sva plaćanja u neprekidnom trajanju od najmanje dve godine i da se, po prijemu obaveštenja o takvoj situaciji, to piše u stavu 4. člana 150. čije brisanje tražimo, donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka u kome se utvrđuje i postojanje pravnog interesa poverilaca za sprovođenje stečajnog postupka.
O čemu je ovde reč? U članovima 150, 151, 152, 153. i 154. govori se o ustanovljavanju stečajnog postupka tamo gde uopšte ne postoji ni predlog, ni saglasnost poverilaca da se ovakvo postupanje izvrši. Pitanje je - zašto se u ovom momentu, kada se radi reorganizacija pravosuđa, kada se ne zna ni ko će suditi, ni u kojim predmetima, ni u kojim sudovima, gotovo ni po kojoj nadležnosti, u čijem je uopšte interesu opterećivati sudove ovim postupcima, za koje ne postoji precizno definisan poverilac koji želi da se sprovede stečajni postupak i zašto bi uopšte sudovima nagomilavali posao koji nisu u stanju da urade?
Da li je ovo alibi za neuspeh zakona, da ne bude posle da imamo mnogo pravnih lica, a već se u javnosti nagoveštavalo da ima mnogo takvih pravnih lica koja postoje samo na papiru? Da vam napravim analogiju sa Državnom revizorskom institucijom. Nadležnosti koje ona ima - da kontroliše mnoga pravna lica, počev od države, preko javnih preduzeća, svih onih koji sa njima posluju, svih onih koji sprovode javne nabavke u kojima učestvuje javni interes.
Da li to nije jedan, navodno vešt, nedovoljno vešt pokušaj da kad nekome date mnogo posla, u stvari sebi stvarate alibi da tu instituciju nazovete neuspešnom ili da sam zakon ne bude sprovodiv zato što organi koji je trebalo da ga sprovode nisu mogli da ga sprovedu kako treba?
Prvo, ne možete mi reći da je najveći problem u ovoj državi, kao što je u obrazloženju napisano, da treba automatski pokrenuti stečaje da bi brisali iz registra takva pravna lica. Zašto dozvoljavate da se registruju fantomske firme koje peru novac? Kome služe fantomske firme koje keširaju novac?
Neka odgovore oni koji su dužni da na ovo daju odgovor, oni koji pišu zakone i registraciju u registru, oni koji kažu da ne može da se proverava istorijat firme koja zatvara jednu i gasi drugu ili da neko može za 200 evra, narkoman, bolesnik ili makar ko, da da svoju ličnu kartu i da bude lice na koje će se registrovati neka forma privrednog društva koja će poslužiti za pranje novca. To je prvi posao.
Da li je najočiglednije da postoje firme koje ne rade? Da li je fizički očiglednije da u svim gradovima postoje započeta gradilišta, u strogim centrima gradova, gde se skupljaju noću lica i osobe da ne bi dozvolili vašoj deci da prođu pored takvih zgrada? Neko je u zenitu slave, moći ili nekih prečica kojima je došao do novca, dozvole ili parčeta atraktivnog građevinskog zemljišta u gradu, počeo da pravi, pao mu je prijatelj sa vlasti, nema više novca, upustio se u rizičan posao koji se nije završio sa uspehom i ostao je spomenik nekom brzom uzletu koji svima nama govori da prečice do novca završavaju mrakom u kojem neki ljudi završavaju, skitalice i narkomani.

Član 151. stav 2. je u direktnoj vezi sa članom 150. stav 4. i to u onoj formalnoj vezi. Da je prihvaćeno brisanje tog stava 4. o sprovođenju prethodnog postupka stečaja po službenoj dužnosti, zaista bi trebalo brisati stav 2, gde je moguće podneti žalbu na to rešenje iz stava 4. Iskoristiću priliku da završim očiglednost pogrešnih postupaka onih koji navodno žele da uvedu red. Ako u obrazloženju za odbijanje ovih amandmana piše da ovakva lica, koja svojom dugotrajnom nelikvidnošću čine da se nelikvidnost širi u privredi uopšte, pitala bih državu - ko je danas najveći dužnik onima koji su za državu uradili najveće poslove?
Najveći dužnik nisu preduzeća van onoga što se zove država, već naprotiv, država i njena javna preduzeća. Baš zbog toga smo morali da uzimamo nove garancije, nove kredite da, npr, preduzeću "Putevi Srbije" obezbedimo novac da izmire obaveze prema svojim izvođačima i podizvođačima i mnogima od onih čija imena još niste čuli, jer oni kažu - postoji Bog, pa država, a onog koga je moliti, nije ga ljutiti, pa ljudi o svojim pravima i potraživanjima ne žele mnogo ni da govore.
Umesto da država očigledno započeta a nezavršena gradilišta, koja sam pomenula obrazlažući prethodni amandman, reši tako što će omogućiti ili lokalnim samoupravama ili doneti na nivou Republike neki zakon kojim će takve objekte, takva pravna lica likvidirati i naći način da vrati ulog koji su oni gradnjom u takvu zgradu dali ili bilo koju drugu formu pravednosti, ali da ne ostavi u centrima gradova spomenike...

Fantastična prilika da radimo danas ono što gospođa Čomić traži od nas. Na sreću, govorimo ono što mislimo sami i uglavnom svi imamo najdobronamernije izjave i one su u smislu pravednosti jednake od božijih zapovesti do zakona koje donosimo.
O svima nama najviše govore naša dela, naši učinci i zaključiću sa učincima ovog zakona. Gospodine Andriću, savetniče Dinkićev, ministre za stečaj, kad ste ovaj zakon pisali, zašto ste ostavili centar za stečaj van mogućnosti da bude smenjen u svojstvu stečajnog upravnika, da nad njim nema kontrole, kao što ga imaju stečajni upravnici inače.
Da li taj centar za stečaj, nad kojim nema nadzora od strane stečajnog sudije, nema mogućnosti razrešenja kao stečajnog upravnika, sami odlučuju o postupku prodaje imovine velike vrednosti, u stvari treba da posluže realizaciji nečijih interesa i to uz novousvojeni zakon o planiranju i gradnji, gde je moguće pod određenim uslovima vlasnicima velikih ogromnih parcela i zemljišta menjati namenu do sada gradskog građevinskog zemljišta i omogućavati da se ono što je nepravno urađeno i nezakonito stečeno bukvalno plaćanjem ozakoni, poput onog starog instituta u katoličkoj crkvi da se svaki greh može oprati plaćanjem, jeste jedan od razloga zbog kojeg ste doneli ovaj zakon?
To nije moja sumnja u domenu utiska, to su dosledno izvedena rešenja koja su eksplicitno sprovedena kroz ovaj zakon. Vama neka služi na čast, a nama će ovo biti prvi veliki posao da ove i ovakve zakone ukidamo i da kroz priču o pravednosti i o opštem interesu ne može da se podvede baš ono što je očigledan rad u interesu sasvim određenih ljudi. Hvala.

Način na koji razgovaramo o ovim zakonima u načelu, pa u pojedinostima nije baš srećan u smislu mogućnosti i potrebe da se neke stvari ponove zbog vremenskog razmaka između ove dve rasprave i zbog potrebe da svaka poslanička grupa iznese svoj načelni stav, pa čak i povodom razgovora u pojedinostima.
Iskoristiću priliku da zaista ponovim osnovnu konstataciju da ovaj zakon u stečaju, koji je i inače specifičan za naše okolnosti, kao što jeste i za druge zemlje u tranziciji, ali kod nas posebno, zato što nikada nije bilo posebno zainteresovanih da naplate potraživanja, ni poverioci, niti su dužnici da rade neku reorganizaciju u sistemu vlasništva koje je bilo kolektivno, koje nije proizvodilo odgovornost i da nam ta vrsta nasledstva stvara poseban problem u primeni zakona koji je bio pre ovoga.
Međutim, umesto da postojeći zakon koji je trebalo da napravi neke pozitivne pomake to učini, mi smo dobili zakon koji je proizveo kastu licenciranih stečajnih upravnika, uz koje je proizišao jedan termin da narod shvati šta znači zlatni kišobran, koji su sami sebi, a koristeći osnovni zakon, određivali takve naknade, da je sa zlatnim kišobranom te posebne kaste stečajnih upravnika mogla da se upoređuje samo praksa koja je bila počela da se primenjuje, a zvala se zlatni padobran, gde su oni koji su niotkud dolazili, sa raznih strana, iz belog sveta, a po privatnim vezama sa ljudima koji su posle 5. oktobra 2000. godine bili u prilici da zapošljavaju svoje prijatelje, da rade godinu-dve u nekoj od dobrostojećih firmi i da onda mogu da traže otpremninu, u skladu sa čijom visinom mogu dve godine da ne rade ništa i da to budu naknade koje se s pravom zovu zlatni padobran, jer su se merile stotinama hiljada evra.
Ono što vama kao autoru ovog zakona stavljam na teret jeste što ste jedan od onih savetnika koji, primenjujući te sisteme zlatnog kišobrana i zlatnog padobrana, ostavlja najvećem broju stanovnika Srbije da žive kao pod zemljom i u crnom rudniku, jer kada neko uzme zlato, onom drugom ostane ono drugo, jer su izvori iscrpljivi i nisu neobnovljivi.
Zameram vam to da onima kojima ste plaćali takve otpremnine niste zabranjivali da se u te dve godine, za koje su dobijali ogroman novac, ne koriste privilegovane informacijama koje su sticali u vreme dok su bili na položajima koji su to omogućavali, što niste kažnjavali takve zloupotrebe, a bili ste obavezni po klauzuli zabrane konkurencije, po Zakonu o radu.
Ta vrsta navodne priče o zaštiti interesa radnika, zaposlenih ili zaštiti interesa onih koje otpuštate da bi navodno našli posao, posebno je licemerno u Zakonu o stečaju. Zakon o stečaju u ovoj državi je još sinonim za krađu.
Primena Zakona o stečaju u ovoj državi je još sinonim za bogaćenje upravljačkih struktura i direktora koji su, dovodeći preduzeće u stečaj, sami sebi otvarali firme koje se bave istom delatnošću koju je imala ta njihova firma, čije su poslove i tržište nasledili.
Šta su dobili radnici? Šta je najveći broj radnika dobio? Nepoverenje u državu. Potpuno osnovanu priču da je najveći broj njih sa preko 50 godina ostao bez mogućnosti da se negde zaposli, da njima država duguje kroz te i takve firme, na primer, po 36 neisplaćenih plata. Ali, da to nije ničija briga ili je to postala zadnja briga, a sve pod firmom navodnog kriterijuma, pod kojim sprovodite ovaj zakon, a to je zaštita interesa poverilaca.
Koje je svojstvo zaposlenih bilo u ovakvim firmama? Da li se oni mogu smatrati poveriocima za ono što su sprovodili, a nisu dobijali plate?
Da li se oni mogu smatrati lično odgovornim i krivim što je ova država dozvoljavala da njihovi poslodavci isplaćuju njima deo plate, a da istovremeno na te plate ne uplaćuju doprinose, poreze i ono što je u ono "ozloglašeno vreme", u vreme SDK, bila redovna i obavezna praksa, da se tim ljudima uplaćuje penzija i penzijski staž.
Licemerje gde vi pod firmom priče o sprovođenju zakonitosti, o pružanju šanse da se preduzeće reorganizuje, da ljudi dobiju posao, u stvari, stvarate privredno-privatizacioni kriminal koji ostavlja mnogo posla za pravosuđe koje se reformiše, pa ne može da postigne ne brzinu sprovođenja postupka, nego ni uzimanje u razmatranje postupaka koje im ovakvim postupcima prenosite u nadležnost.
Prepisivanje olako i površno iz zemalja u Evropi, gde postoji zainteresovanost privatnog vlasnika da nastavi da posluje, da reguliše svoje dugove ili da onaj čije je potraživanje blokirano u drugom privatnom preduzeću, preko suda koji ima kredibilitet, koji nije izložen političkom uticaju, kod koga se zna vreme kod koga se neki postupak završava, ne može da bude preslikano na Srbiju.
Kažem iz jednog osnovnog, nasleđenog razloga, znači, objektivne okolnosti, a to je vrsta vlasništva koje je bilo kolektivno i gde je taj način odgovornosti nije bio sprovođen ni kroz stečajni postupak, niti kroz zaštitu obligacionih ugovora i kupoprodajnih ugovora u ovakvom smislu. Umesto da ovaj zakon postane osnov za sprovođenje prava i za efikasan postupak koji košta najmanje, vi u jednom od amandmana, na primer, odgovarate meni kao poslaniku SNS-a - zašto tražim da se naknade stečajnim upravnicima sprovedu onako kako ste to stavili u osnovnim kriterijumima?
Da, pomalo vam se podsmevam jer ste to zaslužili. Osnovni vam je kriterijum efikasnost. Ali, niste rekli efikasnost za koga. Da li je to efikasnost za državu kao poverioca, efikasnost za radnike koji ostaju bez posla, efikasnost za upotrebu sredstava ili efikasnost za stečajne upravnike i one koji navodno, metodom sada slučajnog izbora, šaljete u firme da urade ono što se nije uradilo kroz privatizaciju?
Osnovni kriterijum koji ste postavili u definisanju ovog zakona ne da nisu sprovedeni, nego kao što je i u članu 9. rečeno, stečajni postupak je dvostepen, osim ako je ovim zakonom isključen pravni lek. Molim građane Srbije da čuju ovu rečenicu, ne da čekaju gotove istine koje im vi servirate kao izuzetni uspeh posla koji će biti ovim završen. Stečajni postupak je dvostepen, osim ako je ovim zakonom isključen pravni lek.
Kako je dvostepen, ako je iza zareza, isključen ovim zakonom tamo gde nema prava žalbe, gde isključuje tu reviziju i što je osnovno, tamo gde vi kažete da se ovaj postupak, jeste tačno, sprovodi u stvari sa parničnim postupkom?
Nigde niste ograničili koliko, na primer, može da traje postupak za utvrđivanje potraživanja. Nigde ne kažete koliko mora da traje bilo koji sudski postupak, ali ovaj, za koji ste vi zainteresovani, on mora da bude završen u dve godine.
Da li je to određenje vremenskog roka postizanja efikasnosti? Ne, nije sigurno. Sistem izuzetaka koji je uveden u ovom članu, čije brisanje tražim, pravilo je vašeg ponašanja. Javne agencije, kažete, posluju u skladu sa ovim zakonom, pa onda ide zarez, ako što drugo nije propisano nekim zakonom.
Kad vam se kaže da ne posluju u skladu sa Zakonom o javnim agencijama, jer prihod ne ide u Ministarstvo finansija, u Trezor, u budžet, nego ide nekim zamagljenim putevima za koje niste zainteresovani da ih utvrdite i kažete, to je u skladu sa nekim posebnim zakonom kojim se reguliše ta oblast.
Ne mora čovek da bude pravnik, pa da vidi ovu zlu nameru, da vidi ovu mogućnost ne dvostrukog, nego stostrukog tumačenja ovakve pravne norme. Treba samo da bude dovoljno svestan da se seti učinka ovih i ovakvih zakona i nije uopšte teško prozreti namere ovog i ovakvih zakona.
Na primer, u ovom zakonu kažete da je osnov za uvođenje u stečaj kašnjenje u plaćanju, odnosno blokiran račun. Reći ću vam kako će privredno društvo, kako su nebrojena privredna društva ušla u ovu formu, da se nad njima može sprovesti stečaj. Ugovore sa krajnjim korisnikom neki projekat, da izgrade neki objekat, možda čak i u regularnom postupku javnih nabavki dobiju posao. Kada dobiju posao za izvršenje tog posla, firma koja je dobila taj posao, na primer, građevinska, mora da angažuje projektanta, da naruči, da uradi određeni projekat, deo koji je za javne nabavke uložila, nije krupan, onda mora da angažuje radnike, da nabavi materijal, da sve to uredno plati, sa PDV-om normalno, prvo državi ono što joj pripada. Plaća sve obaveze prema društvu, možda se i zaduži kreditom, da bi završila projekat u roku, odnosno izgradila objekat.
Šta se desi npr. kada posle 90 dana neki manji objekat, neko obdanište, čak možda za državu neki objekat završi? Naiđu problemi. Ugovorna strana, naručilac posla, ne plati, počinje da razvlači izmirenje obaveza na jedan, dva, na više meseci i ugovorna strana, znači građevinska firma stupa u uslove koji mogu da znače direktan stečaj. Šta to znači? Ne može da izmiruje obaveze, jer nije naplatila ono što je uložila.
Ako te obaveze traju samo 30 ili 45 dana, zakuca na vrata onaj ko plati taksu i može da otvori stečaj nad takvom firmom, znači nad savesnom firmom, nad nekim ko je poštovao zakone, ko je izmirivao svoje obaveze, plaćao porez, izvršio rok gradnje onako kao je ugovoreno.
Za to vreme, dok mu kasni isplata nekih novih poreskih obaveza, jer mesec brzo prođe kada treba plaćati, ali dugo traje kad se zarađuje, inspekcija naiđe, kazni ga, npr. što nije plaćao poreze i doprinose radnicima, fiskalne troškove, blokiraju račun, prestanu sa njim da posluju ostali poslovni partneri i toj svesnoj ugovornoj strani ne preostaje ništa drugo nego da podnese tužbu sudu.
Ali, sada mu treba novac za sudsku taksu. Blokiran je, kako da plati? Kako da pravno lice plati sudsku taksu gotovinski? Problem je, ne može. Sud automatski, ako u roku ne plati tu sudsku taksu, dosudi kaznenu 50% veću i za taj iznos blokira račun. Klupko se zamotava sve dalje i dalje. Firma može da bude blokirana tako da joj se pravosnažnom odlukom, u najboljem slučaju, koja traje negde godinu i po, a najčešće je to dve i po do tri godine, presudi, čak i da dobije, kažem ažurnošću suda, toliko para koliko ne može da pokrije samo kaznene kamate na ono što se državi dugovalo zato što je država omogućila da neko ko je bio savestan i uredan zapadne u ovakvu situaciju.
Ako je sud dosudio isplatu ovog duga, kad pokuša u izvršnom postupku da naplati štetu od tog ko je od njega naručio građevinski objekat, gospodine Luka, vi ste to objašnjavali, kako naš zakon dozvoljava, ta firma ugasi postojeću, otvori novu u Agenciji za privredne registre, bez ikakvih ograničenja, jer kažete da je to svetska praksa, niko ne proverava koje su obaveze ostale na onom prethodnom preduzeću.
Šta je ostalo poštenom čoveku u ovoj državi sa ovakvim zakonima? Da li se štiti interes poverioca, kada bi me neko pitao da li ovaj vaš zakon štiti interes dužnika ili poverioca, da li znate šta bi mogla da im kažem - ne, ovakvim zakonom gde se npr. samo načelno kaže - slučajni izbor stečajnog upravnika, a ne reguliše se čak ni površno taj institut, mogu samo ovo da kažem - u najvećem broju zakona države Srbije, Ilija Marković, satiričar, najbolje opisuje kakvi su to zakoni, u njima su pravne praznine, takve rupe koje se osile do moći pojedinca koji, u stvari, ima politička prijateljstva. Znači, ako štiti dužnika, ako je dužnik neko ko ima svoje veze u vlasti ili štiti poverioca, ako opet taj neko ima svoje prijatelje u vlasti.
Osnovni smisao svakog zakona je da bude pravedan. Ovaj zakon nije pravedan. Ovaj zakon onemogućava zaštitu poverilačkih interesa i efikasnost postupka, iako, navodno, to jesu osnovni kriterijumi. Da zaključim, član 9. koji, navodno, propisuje dvostepenost, a iza zareza ga, čim piše "osim", onemogućava, jeste najbolja ilustracija kvaliteta ovog zakona.

Poslanička grupa Napred Srbijo je podnela amandman na član 14, gde ukazuje da stečajni razlog koji znači da nesposobnost plaćanja postoji i to u smislu da 45 dana ne može da izvršava svoje obaveze odnosno da je došlo do trajnog poremećaja u poslovanju, u stvari nije. Nema veze, govorim o članu 11. po ovom osnovu, ali govorim jedan od navedenih razloga, a reći ću ukupno o članu 11. gde nijedan od kriterijuma koji jesu stečajni razlozi u stvari nije precizno definisan.

Šta znači prezaduženost, o čemu je kolega govorio? Na koji način se utvrđuje? Na primer, država ima prvo da se zaduži za pokriće tekuće nelikvidnosti u budžetu pet posto od ukupnog prihoda i ona je to prekršila, stoji u izveštaju DRI. Znamo kako se utvrđuje prekršaj, odnosno kako se ustanovljava neki kriterijum. Ovde samo piše prezaduženost. Šta je osnov u odnosu na šta se određuje?

Piše da je preteća nesposobnost, čitam član 11. zakona, ako stečajni dužnik učini verovatnim da svoje postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću. „Učini verovatnim“? Nečuveno.

Najzanimljivije - prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza. Prisutnu gospodu u ime Vlade pitam da li je u ovoj formulaciji sadržano iskustvo prikazivanja imovine u prospektima za privatizaciju, gde su znale da se izgube, zature, zaborave kvadrati, na hiljade kvadrata preduzeća koja imaju lokaciju u centru Beograda?

Da li je reč o preduzećima u kojima je znalo da se zaboravi čitavo postrojenje ili je reč o preduzećima najinteresantnijim u privatizaciji, kod kojih se znalo da se zaboravi u prospektu strani dug odnosno naplata duga iz inostranstva, koja se svesno ostavljala da se posle privatizacije naplati i da navodni kupac, parama baš tog preduzeća, koje su stajale na deviznom računu napolju, isplati preduzeće koje je navodno kupio?

Kažem navodno, ali su se takvi ljudi zaista upisivali kao vlasnici preduzeća i to vrlo vredne imovine, vrlo značajnog proizvodnog asortimana i to nisu jedan ili dva slučaja koji su izuzetak.

Kako se usuđujete da napišete ovakvu formulaciju i da nas podsećate na taj zločin koji je ostao nekažnjen. Kako se usuđujete da kažete da postoji mogućnost pokretanja postupka i to stečaja koji je navodno opravdan, kada se nesporno utvrdi da je dužnik nesolventan usled trajnog poremećaja u poslovanju, što vi tek utvrđujete pretpostavljajući?

Može li se o nečijoj sudbini, životu, plati, poslu odlučivati na bazi učiniti verovatnim, pretpostaviti ili dati kriterijume koji u stvari to nisu?

U članu 11. nemate nijedan kriterijum koji se zaista može nazvati stečajnim razlogom i zaista je nečuveno da ovakva formulacija onoga što znači promenu nečijeg načina poslovanja odnosno gašenja bude sadržana u nečemu što pretenduje da se nazove zakonom.

Moje reagovanje je bilo vezano ne za ovaj amandman nego za sve amandmane.
Od kada smo otvorili raspravu u pojedinostima dolaze reči samo sa strane opozicije. Predstavnici Vlade ćute. Čekaju da iscuri vreme u kojem će se obaviti rasprava i neko može pomisliti da je ovo nemoć reči ili nemoć argumenata. Uverena sam, kao i sve moje kolege, ne da mislimo da ovo nije nemoć, nego moć reči argumenata može da zakasni, ali ne može da izostane.
Kao što su argumenti koji su izneseni u izveštaju DRI stigli zakasnelo, ali su ipak stigli, proizveli buru besmislenih opravdanja, kao npr. ono koje je izrečeno da je i u vreme postojanja izrade izveštaja postojala DRI i izveštaj ne bi sadržao odredbu u kojoj je u stvari zaboravljena da se izvrši valorizacija deponovanih sredstava i to najviše mahom Fonda za restituciju pozitivnim kursnim razlikama.
Da li je moguće da neko poveruje - da se završni račun bilo kog budžeta radi po savetu ili preporuci bilo koje institucije ili se radi po Zakonu o računovodstvu i po ostalim zakonskim propisima koji regulišu tu oblast?
Ja sam čvrsto uverena da sve ono što je na jednoj četvrtini kontrolisanih delova Vlade, agencija i ono što se zove javni novac, dovoljno ozbiljno da proizvede odgovornost onih koji su zloupotrebljavali novac, odnosno da će građani da shvate da je besmisleno povlačiti dokumenat koji se odnosi na prošle događaje, jer on ne može da se promeni, ovakav zakon i ono što, na primer, Narodna banka u projekciji monetarne politike i učincima nove politike predlaže.
A vama savetujem da pogledate sajt Narodne banke - aktuelnu monetarnu i makroekonomsku politiku i kretanja. Tu ćete naći predlog da se promeni struktura devizne obavezne rezerve, gde piše - da će se bankama članicama Bečke inicijative promeniti stopa obavezne rezerve, dinarske, i biti različita u odnosu na druge. To je nešto što još uvek može da zapanji čoveka u Srbiji.
Narodna banka propisuje selektivnu obaveznu rezervu za banke članice Bečke inicijative? Kakva je to formalna organizacija? Kakva je to povlašćena bankarska institucija koja može tako promenjenim merama oslobođene dinare da troši za povećanje kreditne aktivnosti, kupovinu neophodnih deviza i za plasman u hartije od vrednosti ili hartije od vrednosti Narodne banke Srbije ili države?
Da li vi verujete u ovo što sam vam iznela i u šta možete da se uverite na sajtu NBS, kada u tom istom izveštaju nađete podatke - koliko je država potrošila, plaćajući kamate na ovo, koliko je prekršila zakon, prekoračujući mogućnost da štampa ovakve hartije od vrednosti. Ako nekome ovo deluje nerazumno, to znači da se banke ne bave kreditiranjem, nego trguju - sa Narodnom bankom i državom, bez obzira na upozorenje koje traje već dve godine o pogubnoj politici koju država finansira i podstiče, odnosno vi se bavite ovakvim ponašanjima.
Zaista mislim da vi potcenjujete snagu reči i argumenata koje ovde iznosimo i volela bih da se malo odgovornije odnosite prema svemu onome što govorimo i da vam ćutanje ne bude jedini argument.
Zaista bih vas molila da malo ozbiljnije razmotrite sve ovo što smo vam kao pisane dokumente izneli i sve ono o čemu ovde govorimo, jer ćutanje može biti spas - ali ne i za Vladu.

Dva minuta koja pripadaju uz amandman. Znači, stečajni postupak je predviđen - za one za koje država proceni da treba nad njima, na primer, po sili zakona otvoriti postupak, za one za koje pretpostavi da neće moći da izmire obaveze, koji su krivicom drugih došli u to stanje nelikvidnosti, kod kojih ne znamo kojim kriterijumom proceni da su im veće obaveze nego imovina.
Stečaj se ne može ipak izvršavati, to mora doslovce da se naglasi - nad javnim agencijama, centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti, i onima koji se isključivo ili pretežno finansiraju kroz usluge na javne prihode.
Da li vi mislite da je zaista u redu, svim mogućim i nemogućim zakonima, sredstvima zaštite, visokim zidovima neuvida onoga što ovakve organizacije rade, zaštititi ih od stečaja - a zašto? Da li te institucije treba da pokažu da rade u korist državne uprave, odnosno građana zbog kojih postoje - da imaju kvalitetne i jeftine usluge, transparentno poslovanje i način rada ili treba da rade ono što njima odgovara, onima koji su ih osnovali, onima koji sa njima posluju, da ih zaštitite iako država nad njima nema nikakvu kontrolu?
Ima eventualno jednog ili dva člana upravnog odbora, koji ne podnose izveštaje. Ove agencije stupaju u kupoprodajne i ugovorne odnose sa raznim drugim privrednim društvima. Znači, takođe mogu nekome da nanesu štetu i da taj neki poverilac zatraži nad njima izvršenje stečaja, ali ih vi štitite. Kojim razlogom i čime one to zaslužuju?
Koji to posao od interesa i kvalitetno obavljaju, ako su na spisku onih koji zarađuju od građana milijardu i 300 miliona evra, čineći monopolske usluge koje im je država prepustila, a nad kojima država nema uvid? Ovo je vrhunac onoga što se zove - misliti samo o sebi, o sebičnosti države, koja može da se ponaša ovako - zato što stečaj nad državom još nigde nije sproveden.

Gospodine Novakoviću, počeli ste brzo da čitate ove amandmane kao da ste išli na obuku kod predsednice Skupštine, ne još tako brzo, ali teško vas je stići.
Član 19. predviđa status službenog lica i pogledajte kakva se zaštita stečajnim upravnicima ovde omogućava, ali tako uvijeno, pa se ne kaže – imaju imunitet, nego se kaže – imaju status službenog lica u smislu odredaba Krivičnog zakonika kojim se reguliše položaj službenog lica. Najmanje što jedan zakonski propis mora da zadovolji, to je da bude jasan i precizan. Zašto u ovom zakonu postoji ovlašćena organizacija koja će se baviti stečajnim upravnicima, a znamo da po zakonu postoji agencija za licenciranje stečajnih upravnika? Zašto idete u takvu nepreciznost? Da li imate nameru nešto da naknadno menjate, pa tu organizaciju nazivate ovlašćenom organizacijom?
Da li se stidite što oni koji su u ovoj zemlji proizveli najviše gneva i uzimali po više stotina hiljada nagrade za štetu koju su učinili, sprovodeći stečajne postupke ili izvršavajući naloge onih zbog kojih su tu bili dovedeni i samo odabrani, da im pružate zaštitu koju imaju službena lica u smislu imuniteta? Kažete – rade odgovoran posao i često su izloženi napadima onih nad kojima treba da sprovode odluke, pa ih još štitite time što oni te odluke sprovode kao po nalogu suda.
Ne zaslužuju stečajni upravnici status koji im ovde dodeljujete i zaista mislim da je ova odredba potpuno suvišna u članu 19. i da je obavezno brisati, jer ako su proizveli odijum javnosti svojim apetitima i pohlepom, šta je ovo drugo, nego zaštita od osude onih koji bi s pravom stavili primedbu da ovi i ovakvi ljudi ne treba da budu zaštićeni imunitetom?

Član 20. je izuzetno interesantan po svom poslednjem stavu, gde uvodi u ovaj zakon i inače u naš pravni sistem ministra nadležnog za poslove stečaja. Verujte da sam imala nevericu da se neko usudio da na ovakav način uđe u nadležnost Ministarstva za pravosuđe.
Šta je stečaj kao postupak? Da li on potpada pod sudsku nadležnost?
Da li se nad njim primenjuju odredbe parničnog postupka ili je za gospodina Dinkića i vas koji ste pisali za njega ovaj zakon najbitnije to da se stečaj sprovodi nad privrednim društvima i pravnim licima iz oblasti privrede, pa ste nadležnost ministra za stečaj stavili kao onoga ko se bavi poslovima ekonomije i regionalnog razvoja?
Zaista je neverovatno da preplitanje tri odvojene grane vlasti u kojem izvršna vlast pokušava da stavi pod svoju kontrolu i zakonodavnu vlast i sudsku vlast, sada poprima razmere takve da čak i u okviru izvršnog organa, odnosno vlade, ministar nadležan za poslove regionalnog razvoja i privrede zalazi u nadležnost ministra pravosuđa koji bi se morao, po prirodi stvari, baviti ovim poslom.
Znam da ima mnogo slučajeva gde imate problem kako odrediti nadležnost, s obzirom na to šta je preovlađujuća karakteristika za određivanje nadležnosti. Postoji problem određivanja načina carinjenja robe u zavisnosti od toga koliko se u određenu robu ugradi domaćeg ili stranog materijala.
Da li je ovde preovlađujuće to što se nad nekim preduzećem otvara stečaj, kao pravni postupak, ili to što su privredna društva u oblasti privrede?
Ili je preovlađujuće bilo to što će gospodin ministar navedenim metodom slučajnog odabira, koji je ovde samo naznačen kao nova metoda, birati ljude koji će se pitati o životu i smrti zaposlenih i o postojanju ili ukidanju privrednih društava?
Mislim da vaš zakon u priličnoj meri diskredituje u smislu pravnog postupka, u smislu zasnovanosti ovog zakona na pravnom sistemu Republike Srbije, baš ovaj član i on jeste na neki način dokaz vaše poslušnosti i stavljanja te poslušnosti u službu čoveka, a ne stavljanja vaše profesionalnosti u službu zakona koji treba da služi građanima. Vas kao jednog od autora, zaista mislim da ovaj član zakona ne preporučuje za dalje pisanje, ni ovakvih ni bilo kojih zakona.