Kako to gospođa Čomić radi kada Nada preuzme vođenje sednice. Zahvaljujem se na replici. Danas ste bili izuzetno korektni. Nisam zaslužila repliku, ali imam jedno dopunsko pitanje.
Da li negde postoji dobra praksa da se nacionalni park, javno dobro od nacionalnog značaja, prenese na upravljanje nekom nižem organu upravljanja, a da to nije država?
Da li postoji i jedna zemlja gde je to uređeno na takav način, pogotovo što član 27. kaže da se ovim zakonom osniva javno preduzeće Nacionalni park Fruška Gora, koji prepušta imovinu, predmete, obaveze Javnom preduzeću Nacionalni park Fruška Gora? Kakva se efikasnost, koja se razlika dobija ovakvim načinom prenosa? Još mi kažete da je to dobra evropska praksa.
Kada kažete da je to posao vas u oblasti poljoprivrede, objasnite mi, gospodine Dragin, molim vas, da li postoji zemlja koja je prepustila jednom delu svoje teritorije nadležnost nad zaduživanjem, pa kada se monetarna stabilnost koja je nadležnost države ugrozi prevelikim zaduživanjem, ugrozi na način da morate fiskalno restriktivno da delujete, odnosno uvodite nove poreze, onda će svi građani Srbije da trpe opterećenje poreza zato što se jedna pokrajina zaduživala kako je shodno njenim interesima to bilo u jednom trenutku moguće i dozvoljeno.
Ovaj pristup je rađen 126 većine ovde, ministarstvo sa ministarstvom, jedan novi omnibus zakon koji je od ovog Ustava napravio neupotrebljiv dokumenat odnosno bezvredan i uverena sam da nam neće trebati ni Državna revizorska institucija poput budžeta, koja će vrlo brzo da pokaže da ovaj i ovakav zakon prosto nije primenjiv, što dokazuje i ona vaša komisija za usaglašavanje, mislim da je član 5. ovog zakona, gde imate ustanovljenu komisiju koja će probleme koji se već vide da usaglašava između pokrajinskih i republičkih organa. Da li je to međudržavna ili međunarodna neka organizacija u sportskim takmičenjima?
Nemojmo se ovde braniti terminima. Ovo su zaista vrlo opasne stvari. Ovo nije za ovako lagodno i nežno objašnjavanje. Ovo su stvari koje će dovesti do mnogo opasnih pojava.
Još jednom zahvaljujem, gospođo Čomić, na pravu koje nisam zaslužila.

Moje pitanje se ovog puta u ime poslaničkog kluba Napred Srbijo – SNS, odnosi prvenstveno na rukovodstvo Skupštine i na stručne službe, i one koji rade na održavanju sajta Narodne skupštine.

Naime, odnedavno je uvedena praksa da se u okviru teme skupštinska aktivnost daje kratak pregled dešavanja na zasedanju, odnosno toka zasedanja.

Protestujem u ime poslanika SNS i u ime parlamenta, jer ne može se na sajtu doslovno predstavljati ono što predlagač obrazlaže u samom zakonu, koje ideje ima, zbog čega je neki zakon predložen, šta se njime želi postići, a da se diskusije poslanika SRS, DSS, SNS, LDP nazivaju diskusije opozicije.

Možda nas smatrate amorfnom masom, možda nismo dovoljno dostojni da pojedince, odnosno poslaničke grupe identifikujete sa načelnim stavovima, ali to je za nas najava onog načina primene parlamentarnog kanala ili izveštavanja sutra sa odbora, kada vam se učini da je skupo da Drugi program RTS-a prenosi zasedanje.

Meni čak u ovom trenutku nije ni dovoljno to što će oni koji prate zasedanje i imaju prilike da pristupe ovom sajtu pogledati da to nema veze sa stvarnošću. Mene jednostavno zanima ugled Narodne skupštine Republike Srbije, koja se i u ovom pogledu ponaša kao organ uprave u sastavu Vlade.

Može vladajuća većina da radi u interesu svoje vlade, i to je potpuno razumljivo i politički pošteno, ali ne može se Skupština, ukupan njen rad, i izveštavanje o radu Narodne skupštine na ovakav način predstaviti građanima, jer on ne odgovara istini.

U ime istinitosti i pravilnog izveštavanja, ne očekujem da stavite čitave sednice i ukupne stenograme, jer ih dobijaju pojedinci kako njima odgovara. To nije ni uputno. Ali, jedan nivo, minimalni, objektivnog informisanja je prosto neophodan. Verujte da je za nas ostale poslanike uvredljiv.

Nalazila sam se u skupštinskim obavezama na putu van zemlje i kada sam pokušala da vidim šta se dešava u ovoj skupštini bila sam potpuno zaprepašćena razlikom između onog o čemu sam mogla da čujem u razgovoru sa svojim kolegama, svojom porodicom, sa onim što je u novinama pisalo i sa onim što stoji na sajtu Narodne skupštine. Svaki potez, svaki nastup, svaka informacija koja izlazi u javnost iz ovog doma je slika o nama, odnosno o autorima tih vesti.

Neću da vas zamolim da se u vreme vlasti ponašate onako i donosite zakone koje ćete sutra uživati kao poslanici opozicije. Ali, molim vas da ne zadužujete nikog takvom nekorektnošću, jer to prosto nije informisanje koje se od ove skupštine očekuje.

Onaj nejednak tretman kad sačinjavate delegacije, kada se nije moglo ići u Holandiju, SRS ne ide. Niko nije obavestio ni poslanički klub Napred Srbijo da se negde ide. Ne želimo da po kuloarima čujemo gde koja delegacija odlazi, kojim povodima, gde se odlazi, koja su savetovanja.

Ovaj dom je, kažete gospođo Čomić, kuća onih koji žele da dođu u njega, a ona je prvo kuća poslanika ovde, koji moramo biti svi jednaki, ma ko danas ili juče predsedavao ovom skupštinom.

Prvi među jednakima, u liku predsednika ili potpredsednika koji trenutno predsedava, znate šta znači - da prednjači odgovornošću među nama, a ne da mesto na kojem se nalazi valorizuje u interesu svoje vladajuće većine.

Prosto vas molim, u ime autoriteta Skupštine, da povedete računa o tekstovima koji se nalaze na sajtu - skupštinska aktivnost.

Želim da postavim pitanje Vladi, mada se tiče direktno, u stvari, svih nas poslanika ovde i same Narodne skupštine.
S obzirom na to da Narodna skupština ne raspolaže nikakvom imovinom, da ne odlučuje o mnogim stvarima koje su vezane za njen rad, pitam prisutne članove Vlade – ko je u Vladi zadužen za naplatu troškova zakupa od izdavanja ove zgrade, za raznovrsne namene? Koliko je prihoda po tom osnovu ubrano u prošloj i ovoj godini, odnosno, od dana kada je ona počela da se koristi?
Pošto se gotovo svakog vikenda ovde održavaju raznovrsni seminari, raznih strukovnih udruženja, medicinskih, „Milenijum“, čini mi se udruženje bivšeg premijera takođe ovde organizuje povremeno neka savetovanja, organizuju se snimanja filmova, raznovrsne proslave, pa ako osoblje ostaje ovde da radi duže od predviđenog radnog vremena, a ima problem da im se prekovremeni sati ne isplaćuju i obračunavaju mesečno, u ime čega bi mi dozvolili da inače male plate zaposlenih ljudi ovde budu tako male, a da se od njih traži dopunsko angažovanje.
Ako ovo jeste zgrada o kojoj brine i gazduje njom Vlada, dok to ne pređe na Skupštinu, to gazdovanje ne može da bude dobra volja da nekome, ne tvrdim da je tako, ali hoćemo da vidimo izveštaj, bez naknade izdaje ovu zgradu u zakup za slikanje, promociju nekih ljudi, organizacija itd.
Ko brine o tome?
Da li naplaćuje? Šta je to ta tarifa itd? Ovde se angažuju i prevodioci, a mi ih imamo tako malo, to predsednik Skupštine najbolje zna, jer na putu na kojem sam i sama bila s njom, mahom se sama najviše snalazila, da čak i u zvaničnoj komunikaciji to čini, da komunicira na stranim jezicima, a mi te i takve ljude angažujemo za potrebe nekih drugih.
Hoću da pitam, da li vi u Vladi razmišljate o tome da zakonom definišete rok čuvanja elektronskih podataka, na primer, o imovinskoj karti ministara u Vladi?
Ljudi su se javljali sa pitanjem – zašto je sa sajta Vlade skinuta imovinska karta ministara iz 2001. godine? Da li zato da ne bi moglo da se uporedi sa onim što sada jesu podaci o njihovoj imovini? Neću da insinuiram i da mislim da je to razlog.
Da li postoji neki propis koji određuje rok čuvanja tih podataka, nevezano za Zakon o sukobu interesa?
Da li u skladu sa tim, a zbog novonastale situacije u Agenciji za privatizaciju, gde se ljudi brane da nije došlo do sukoba interesa…

Dopunsko pitanje ću morati da dam zato što Zakon o sukobu interesa, odnosno o sprečavanju interesa, Zakon o borbi protiv korupcije ne definiše dovoljno precizno, u skladu sa onim što jeste naša stvarnost, šta je to  zloupotreba privilegovanih informacija i položaja?
Molim vas, da li kao Vlada o tome razmišljate, s obzirom na to da je Vlada Republike Srbije u Kralja Milana 14 plaćala zakup Ekonomskom institutu, svojevremeno, za zgradu koje je njeno vlasništvo, a da smo usvojili amandman na prošlogodišnji budžet gde je Vlada imala rok od mesec dana da napravi popis svoje imovine, da je da na gazdovanje po prioritetima.
Ovo za vas nije iznenadno pitanje, nije neuobičajena pojava, već naprotiv, jedan od prioriteta i prilikom izbora vaše Vlade i jedan od prioriteta svih stranaka koje učestvuju u političkom životu Srbije. Mislim da je to dovoljan razlog da pred javnost izađete sa odgovorima na pitanja koja sam tražila.

Podneli smo amandman na član 1, koji glasi da se dodaje tekst u stavu 3. postojećeg člana 1. sledeće sadržine: ''Spisak organizacija koje se u smislu ovog zakona smatraju javnim agencijama osnovanim u skladu sa zakonom kojim se uređuje položaj javnih agencija, kao i organizacije na koje se primenjuju propisi o javnim agencijama, sastavni je deo zakona. Javnim agencijama, u smislu ovog zakona, smatraju se i Direktorat civilnog vazduhoplovsta Republike Srbije i Agencija za kontrolu letenja d.o.o''.
Obrazloženje koje smo dali Vladi za ovaj amandman glasi da je jedini i isključiv način kojim Vlada može da pokaže odgovornost prema građanima, prema republičkoj administraciji i trošenju republičkog budžeta taj da nas uveri da ima spisak organizacija na kojima ima nameru da primeni ovaj zakon.
Uverena sam da Vlada nema evidenciju organizacija nad kojima ima nameru da primeni ovaj zakon, jer u propisima, koje i na ovoj sednici predlaže, predlaže da uvede javnost registra zaposlenih, ali ne i sam registar tih organizacija, ni kroz ovaj zakon, ni kroz Zakon o klasifikaciji delatnosti, koji bi, po prirodi stvari, po načinu kako se primenjuje u svetu, kako se donedavno primenjivao kod nas, morao da postoji.
Na čemu temeljim ovu tvrdnju? Između ostalog, i na načinu kako je Vlada promovisala ovaj zakon, nazivajući ga – smanjenje birokratije na republičkom nivou. Pod birokratijom se, verovatno, ne podrazumeva onaj uvećani broj državnih sekretara za svaku oblast, pomoćnika, zamenika ministara, koji po visini plate, po opterećenju za budžet i po doprinosu kvalitetima rada Vlade jesu prvi od kojih bi morala da krene reforma državne uprave. Kažem, ne određivanje maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, već reforma javne uprave.
Da Vlada nema koncept, da se ne ponaša odgovorno u odnosu na ovaj zahtev, govori odgovor koji je poslala poslanicima odbijajući ovaj amandman. Kaže se da se ne može prihvatiti amandman, jer ako bi takav spisak, koji bi bio prilog ovom članu, odnosno zakonu, bio ustanovljen kao obaveza, onda bi prilikom osnivanja bilo koje nove agencije morali menjati ovaj zakon.
Baš me zanima ko je pisao ovaj odgovor. Vlada ima spisak direktnih i indirektnih budžetskih korisnika i objavljuje ga u "Službenom glasniku" i ne menja Zakon o budžetu svaki put kada osnuje neko novo, na primer, ono stručno telo za savete u poljoprivredi, kakvo osniva, na meni, vrlo neobičan način, čak, tvrdim, mimo zakona, jer se nigde Zakonom o privrednim društvima ne predviđa da Vlada može da osnuje deoničarsko društvo s ograničenom odgovornošću. Znači, ovaj odgovor je, jednostavno, netačan.
Ponavljam, ne menjate Zakon o budžetu kada iz budžetske rezerve dajete sredstva za osnivanje nekog novog direktnog ili indirektnog budžetskog korisnika.
Dalje, za Direktorat i Agenciju koje smo posebno potcrtali, ne zato što nam se nešto dopada ili ne dopada, nego zato što raspolažu ogromnim sredstvima, koja se unazad četiri godine mere milijardom evra, od naplaćenih preleta, naplaćenih usluga na koje se državi ne plaća PDV, a taj se posao radi u ime države, i zato što je taj iznos sredstava mimo budžeta, mimo kontrole i sa potpuno tamnim i netransparentnim načinom raspolaganja, kažete da bi usvajanje ovog amandmana, gde bi se naveli i Direktorat i Agencija, značilo da bismo uradili nešto što je u suprotnosti s međunarodno preuzetim obavezama i prihvaćenim standardima koji se tiču autonomnog određivanja potrebnog broja i strukture zaposlenih lica u oblasti bezbednosti vazdušnog saobraćaja.
Poštovana gospodo iz Vlade, koga mislite da zasenite ovakvim rečnikom? Međunarodno priznati ugovori, na koje se pozivate i u samom tekstu, jesu iz 1944. i 1960. godine. Agencija za kontrolu leta, odnosno Direktorat, 2003, kada je osnovan, imao je 30 zaposlenih. Danas ih ima 120. Međunarodno priznati standardi iz 1944. i 1960. godine se nisu menjali. Kako ste mogli povećati broj zaposlenih četiri puta? Na osnovu onoga na šta se pozivate? Zašto građane i nas poslanike dovodite u stanje da se pitamo da li imate elementarnu logiku, ili vam nedostaje elementarno poštovanje prema onima kojima ovakve argumente iznosite?
Međunarodno priznati standardi kažu da se mora obezbediti bezbednost neba. Niko ne kaže sa koliko izvršilaca treba taj posao raditi. Niko ne kaže na koji način treba telo koje brine o bezbednosti da bude osnovano i vrlo je različita praksa u najbližem okruženju i zemljama u svetu kako se to telo osniva i kako posluje. Pozivanje na EVROKONTROL je smešno i nije, čak, ni u skladu s odgovorima koje je Ministarstvo finansija već dalo na nezakonitost raspolaganja sredstvima.
Znači, neko ko se bavi bezbednošću neba u Crnoj Gori, deo je Ministarstva za vazdušni saobraćaj i može biti tako organizovan. Niko ne kaže da to treba da bude posebno telo, a nijednoj odgovornoj državi ne pada na pamet da takva sredstva ostavi van svog dometa i kontrole, jer za slučaj propusta u toj bezbednosti direktno država odgovara i treba da nadoknadi štetu. Iz kojih bi sredstava ona to uradila ako nema kontrolu nad ovom organizacijom?
Vlada ulazi u nedoslednost, dajući odgovore na ova pitanja; pošto u ovakvim organizacijama niste u stanju da kontrolišete visinu plata, ni broj zaposlenih, vi se pozivate na međunarodni ugovor. Kada vam kažemo – dajte, pokažite ga, da vidimo gde je ratifikovan, vi kažete – ne, nije međunarodni ugovor, nego je neka konvencija.
Konvencije iz 1944. i 1960. godine nisu osnov za nezakonito trošenje, nezakonito zapošljavanje, jer niko ne traži od države Srbije da zaposli 120 ljudi u Direktoratu i da imaju plate veće i od vaših ministarskih, tri do četiri puta, i da nam se ovde predstavljate štedljivom i ozbiljnom Vladom, koja pokušava da ograniči broj ljudi zaposlenih u administraciji.
Jednostavno, ovim članom 1. i načinom na koji izbegavate da definišete registar organizacija nad kojima morate, po prirodi stvari, da imate kontrolu, vi pokazujete da ste Vlada koja nema nameru, mogućnosti ni želje da radi posao za koji je izabrana. Odbijanje ovog amandmana je najbolji dokaz za to.

Podneli smo amandman na član 10, koji tretira pravo radnika, ako se to može nazvati pravom, pre bih rekla nepravo, da kada ga ocene kao državnog službenika nedovoljnom ocenom i uruče mu rešenje, to se rešenje može smatrati konačnim i protiv njega se može pokrenuti upravni spor. Mi smo tražili da se ta odrednica o konačnosti ocene, jer je to, u stvari, rešenje o otkazu, briše.
Vladina odbrana da nije uskraćena pravna zaštita nekome ko dobija otkaz, time što mu se omogućava da vodi upravni spor, prosto je smešna kada pročitate obrazloženje.
Da čitam ono što piše, ili da prevodim na srpski, ili i jedno i drugo? Kaže se – nije primerena primena sistemskih rešenja u pogledu pravne zaštite državnih službenika, s obzirom na broj rešenja koji će biti donet i očekivani broj postupaka za zaštitu prava po osnovu tih rešenja. Sad ide prevod – s obzirom na to da se nama žuri i da znamo koliko ćemo ljudi otpustiti, odnosno dati im ocenu jedan, uzimajući u obzir rokove za odlučivanje, pošto primena pravnih instituta predugo traje, a Vladi se žuri, onda nije moguće, kaže Vlada, pred drugostepenim organom obezbediti okončanje postupka u propisanim rokovima. Zato je, saglasno ustavnim odredbama, umesto prava na žalbu, obezbeđena tužba u upravnom sporu, a time i kontrola zakonitosti upravnog akta.
Znači, Vlada tačno zna koliko će ljudi da dobije jedinice, odnosno rešenja o otkazu. Ona nema vremena da čeka da oni imaju pravo žalbe i da vode redovne postupke, nego kaže – ne uskraćujemo im pravo, izvolite, idite na upravni spor, ali vi za nas više niste na platnom spisku Vlade.
Kakva je to štednja na račun prava ljudi? Kakva je ovo štednja Vlade na račun pravne procedure, kad znamo da upravni sporovi traju predugo i da za to vreme čovek mora da jede, da plaća komunalije, da školuje decu? Čak i da dobije taj predugi spor, čak i da ga dočeka, šta će u međuvremenu da radi? Vi znate da ovi upravni postupci uopšte ne tretiraju suštinu stvari, već, bukvalno, neke proceduralne propuste.
Uopšte nije važno što vi ovo nazivate zakonom, ovo zakon nije. Vi ste nama, čak, za mesec dana, od dana dostavljanja zakona do obrazloženja, napisali šta je to kriterijum za ovih 28.400 ljudi. U obrazloženju zakona niste, rekli ste – taj broj i tačka. Svi zameramo da nema kriterijuma, ali ste nam sada, u odgovoru na jedan amandman, posle mesec dana rekli da taj broj od 28.400 jeste odnos između obima i frekventnosti vršenja poslova iz delokruga. Gospodin Dinkić je u jednom intervjuu rekao – pozvao sam moje pomoćnike i rekli su mi da su se očigledno uverili da svi zaposleni nemaju dovoljno posla. Ovde kažete – nije dobar odnos do sada bio, utvrđujemo novi, između obima i frenkventnosti vršenja poslova iz delokruga.
Ovo je uvredljivo. Za mene je strašno da izlazite ovde s nečim što je, u stvari, uredba, što ste inače radili uredbama, kao što uredbama delite novac, subvencije i sve što ste radili, ali ste izašli da podelite odgovornost s ovom skupštinom za nešto što uopšte nema ustanovljene kriterijume; sistematizacije će se tek doneti, kazne postoje ko ne objavi na Internet prezentaciji koliko ljudi radi, a ne piše ni koje su to agencije, koji su organi na koje se odnosi itd.
Gospođo Kalanović, neću vama da se obraćam, hoću da zamolim građane da se zamisle ko je autor onog broja od 8.000 zaposlenih, ili 28.000, ili 30.000, i ko to večito istura političku vlast ispred, a u stvari radi kako njemu i njima odgovara? Taj drugi je ešalon državne administracije.
Da li mi je dozvoljeno, predsedavajući, da pitam da li pored gospođe Kalanović sedi Vesna Kovač? Da li je to Vesna Kovač, sekretar Ministarstva industrije svojevremeno, 1998. i 1999. godine, kad smo bili u Vladi? Ne, niste, ali ste bili ministar finansija, možda, koji je potpisao ugovor s Evropskom bankom za obnovu i razvoj kada je Direktorat za kontrolu leta, odnosno Agencija dobila 45 miliona kredita. Niste ni ta Vesna Kovač? Da li je to samo koincidencija? Niste ni ta.
Izvesni ljudi, poput sekretara Ministarstva finansija, Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, juče – Ministarstva industrije, sticajem okolnosti se zovu isto Vesna Kovač, gospodinu Miši Beku su 1999. godine registrovali ulog u firmu „Dalija“ na osnovu papira na kom on kaže – obećavam da ću da uložim dva miliona za popravku krova u firmi „Dalija“.
Podneta tužba Jorgovanke Tabaković, ministra za ekonomsku i vlasničku transformaciju, i ministra industrije Luke Mitrovića, poništena namera o ulaganju koju je Kljajević svojevremeno upisao u Privrednom sudu, Trgovinskom kasnije, kao stvarni ulog.
To nije radio ministar, to radi druga ekipa ljudi, koja menja ministre onako kako se smenjuju vlade, koja pravi ovakve zakone, rugajući se građanima, nižim zaposlenim, rugajući se vlasti. To radi ekipa ljudi koja sedi u agencijama i koju ovde štitite, koji su van uvida javnosti, s ogromnim privilegijama, platama koje dobijaju na račun poslova koje im da Vlada i ova skupština i zaista nije u redu da sa Skupštinom delite odgovornost. Ne ministri, nego oni koji im pripremaju ovakve zakone, a površnost ministara, Sekretarijata za zakonodavstvo, očigledna je kroz neustavne zakone koje dobijamo, ponavljam, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o Pravosudnoj akademiji, koji, takođe, nije ustavan u mnogim odredbama.
Iako su ministri stručni za određene resore i poslove, ljudi koje oni biraju i koji rade moraju da znaju pojedinačne zakone u prste, a ne da ih dovode u Skupštinu da nam se, zajedno, podsmevaju građani Srbije, koliko se ovo radi površno i neodgovorno, o čija će se leđa obiti ovakav zakon, kojima uručujete dokumenat, ocena 1 – idi svojoj deci i reci da ne radiš.
Koliko godina već Vlada ima obavezu da ocenjuje dva puta godišnje, da jednom godišnje upozna s ocenom zaposlenog? Otkud sada da za mesec dana ocena treba da odluči o nečijoj sudbini? Ko je to dozvolio? I da li je to jedini način štednje, ili ovaj i ovakav direktorat, koji je sada pominjao i gospodin Ilić, koji je od Agencije, odnosno od JAT-a, dobio ogromno zemljište za gradnju objekta po kreditu koji pominjem i koji je slučajno vaša imenjakinja potpisala 2005. godine, u februaru, dok je bila državna zajednica Srbije i Crne Gore? Ko garantuje za taj kredit od 45 miliona Evropske banke za obnovu i razvoj i 35 miliona Evropske investicione banke, da neko privatno gradi, troši, zarađuje, i da se ne kontroliše, a da država bude garant?
Te saradnike menjajte i takve otpuštajte ovim zakonom, a ne ljude kojima ćete ovako nehumano, nestručno i površno davati otkaze i ostavljati ih bez sredstava za život.

Poslanička grupa Napred Srbijo SNS podnela je amandman na član 1. kojim tražimo brisanje dela člana, a to znači da se ovaj zakon o ograničenju broja zaposlenih u lokalnoj administraciji ne odnosi na ustanove koje se finansiraju iz budžeta (osim ustanova u oblasti obrazovanja, zdravstva i predškolskih ustanova), privredna društva i druge oblike organizovanja čiji je jedini osnivač jedinica lokalne samouprave (sem javnih preduzeća), a koji se finansiraju iz budžeta. Znači, vrlo neprecizna odredba i definicija šta je to lokalna administracija.
Možda je lokalna samouprava odlučila da deo održavanja komunalne infrastrukture radi preko nekog vida privrednog društva koje je organizovala, a da se to ne zove javnim preduzećem. Ona će zbog takvog načina održavanja, npr., komunalne infrastrukture, biti kažnjena, zato što ako se ne zove javno preduzeće, ona nema taj izuzetak.
Vlada Republike Srbije je, u okviru republičke administracije, isključila ovu kategoriju ustanova i privrednih društava. Čak je u pretposlednjem broju ''Službenog glasnika'' osnovala još jednu savetodavnu ustanovu – za poljoprivredne usluge, sada u Prokuplju, a prethodno u Novom Pazaru, pozivajući se na pravo Vlade da osniva privredno društvo po Zakonu o privrednim društvima, i to u obliku D.O.O.
Znači, Vlada Republike Srbije može u Prokuplju, iz ne znam kojih razloga, da osniva privredno društvo, kome daje sredstva za rad, potpuno ga budžetski finansira, povećavajući broj zaposlenih, a na lokalnom nivou kaže da čak i u takvim oblastima mora da bude ograničen broj zaposlenih.
Ko će poštovati državu koja sebi nameće prava a drugima samo obaveze? Da li ja mogu da govorim afirmativno o zakonu u kom Vlada gleda samo sebe, gledajući svoj prvi red, svoja preduzeća, svoje prijatelje, svoje koalicione partnere, a ono što joj je daleko od očiju, ne da je daleko od srca, nego je daleko i od zakona?
Član 179. Ustava dopušta lokalnoj samoupravi da na svoj način i u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima uređuje vršenje vlasti. Ovaj član zakona to poništava. Da li je moguće iz ovog člana zakona izvući šta je to određenje preduzeća koje se finansira, odnosno oblik organizovanja koji se finansira iz budžeta?
Možda to nije finansiranje u celosti, možda se to privredno društvo, ili neko preduzeće, oblik organizovanja, delom finansira iz sopstvenih prihoda, a delom iz budžeta. To se u ovom članu zakona ne vidi i proizvešće mnoge probleme u primeni. Iako, generalno, nije dobro rešenje, ono će, i ovako loše, stvoriti mogućnost, koja je gotovo pravilo prilikom donošenja zakona, za tumačenje u zavisnosti od toga ko traži mišljenje i pravilo kao uputstvo za primenu zakona.
Još je smešnije da u obrazloženju Vlada kaže da je prilikom odlučivanja da ovako uredi smanjenje broja zaposlenih pošla od analize broja zaposlenih u lokalnoj administraciji u Republici Srbiji i u gradovima i opštinama u zemljama EU.
Gospodo moja, prijatelji, kolege, da nije ovo malo mnogo za trenutak u kom se nalazimo? Vi ćete nekoj opštini sa juga Srbije da kažete – pošli smo od toga šta je Evropa.
Kad nećete da ograničite plate u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, gde je izvesna Vesna Kovač potpisala ugovor o kreditu na 45 miliona evra, u ime Ministarstva finansija, kažete – to su plate koje su u skladu s međunarodnim konvencijama. Pa, da li saobraćajni policajac na putevima Srbije, ili onaj ko je zadužen za rečnu plovidbu, i to je međunarodna trasa, prima platu u skladu s međunarodnim kriterijumima, kao što ste dopustili da bude u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva?
Molim vas da prihvatite ovaj amandman i isključite ovaj vid ograničenja iz ograničenja broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, jer će te opštine da odluče same da li im je važno da imaju veći broj zaposlenih, ali manje tehnički savršene sprave, računare i opremu kojima će raditi, jer je njima važnije da ljudi rade i primaju plate. Način na koji će oni da obave poslove za svoje građane je njihova obaveza i njihovo pravo i ne može im Vlada biti tutor u svakom trenutku.

Član 8, stav čije smo brisanje predvideli, predviđa kažnjavanje lokalne samouprave koja ne smanji broj zaposlenih, kako je to predviđeno ovim zakonom.
Ne javljajući se za repliku malopre, moram, gospođo Kalanović, da kažem da ''strožije mere'' za republičku administraciju jednostavno nisu tačne.
U članu 13. zakona o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj administraciji je sankcionisano ne prekoračenje broja zaposlenih, ne prekoračenje sredstava za taj broj, nego nedonošenje sistematizacije. Zaista je smešno govoriti o tome da je ovo neka kazna, a to je, u stvari, prekršajna kazna za nedonošenje jednog akta – o sistematizacije. To lepo piše u članu 13. Ko ovde od nas ne govori istinu, neka svi građani znaju.
Ali, zašto ne bi ministar doneo akt o sistematizaciji? Njega ovaj zakon ne obavezuje na poštovanje sistematizacije, nego da donese jedan papir.
Zašto tvrdim da je ovo tačno? Zato što Vlada ima ovakav pristup. Svako od nas poznaje u životu ljude koji su snishodljivi prema moćnijima od sebe, a prema nižima, prema slabijima, vrlo drski, grubi, onakvi kako je to ova vlada ovim zakonom uradila. Ne iskorišćavajući rezerve u poreskoj politici, pogotovo u finansijskoj sferi, Vlada Republike Srbije ne stimuliše proizvodnju, nego oslobađanjem od poreskih obaveza finansira i podstiče ulaganje u finansijsku sferu. To je moćan lobi. To se ne sme dirnuti.
Šta drugo Vlada radi? Ne kontroliše tokove novca, ni budžetskih, ni javnih sredstava, ne dira u agencije, za njih nema čak ni efikasne primene Zakona o budžetskom sistemu, da vidi kako se ogroman novac odliva, troši, potpuno nezakonito, poput nekih, ne svih, ali nekih predsednika opština, koji lokalnim kriminalcima omoguće prekoredno dobijanje placeva, gradnju, unosne i lukrativne poslove, a onda od tih i takvih dobijaju mrvice, jer njima omoguće ekonomsku snagu, a posle, ti i takvi upravljaju politikom ljudi na lokalu.
To je kukavička politika i najlakše je udariti najjače tamo gde ti ne mogu uzvratiti udarac. To je udarac na lokalnu samoupravu. Kakav? Napišete u obrazloženju odbijanja amandmana da morate ovako da im skrešete broj zaposlenih, jer vi njima ne ograničavate, kažete, pravo da samostalno obrazuju organe, organizacije i službe za svoje potrebe, utvrde njihovu organizaciju i rad, kao da organizacija, služba, itd., može bez ljudi da postoji.
Kažete, ne diramo im u to pravo. Da, tako i ministarka pravde kaže – ne, imaju pravo da budu predlagani i oni koji ne završe obuku u Pravosudnoj akademiji, ali ne mogu da budu izabrani, jer ovi imaju nenadoknadivu prednost. Znači, nemojte nas praviti ludim.
Pravo izbora i pravo predlaganja je zakonom različito rešeno, kao i ovo, da imaju pravo da obrazuju organe. Da li imaju pravo da prime koliko im treba ljudi da te organe osposobe da funkcionišu?
Još, u obrazloženju, sledeću rečenicu kažete – pri ostvarivanju tih prava treba voditi računa o obezbeđivanju sredstava za rad tih organa, organizacija i službi, kao i da se teret njihovog finansiranja ne prenosi na druge nivoe.
Kako ste, gospodo moja iz Vlade, utvrdili koliko ko doprinosi budžetu, a koliko ko troši? Baš me zanima da li ste utvrdili, na primer, za čoveka koji živi u Novom Sadu, a radi, prima platu i troši pare u Beogradu, koji deo PDV-a ide Pokrajini Vojvodini, a koji deo ostaje u Beogradu? Na primer, porez na dobit preduzeća koje ima svoj organizacioni deo u Beogradu i u Novom Sadu, ili na jugu, kad plaća porez na dobit, koji deo, koliko je doprineo i plaćen u svakoj od ove tri organizacione celine?
Recite mi, molim vas, kako to delite, na primer, u od carina deo, od prihoda koji se carinama stiče, na deo koji je za Leskovac, Kuršumliju, Beograd, Sentu ili Novi Sad?
Ne da vi nećete, nego ne postoji mehanizam, ni poreski, ni softver koji ovo može da razdvoji. Dva osnovna kriterijuma – korisnost poreza i poreska pravednost, vi ovde hoćete da dovedete u pitanje, govoreći da vi, Bože, finansirate te lokalne samouprave.
Draga moja gospodo, onaj ko više ima, treba više i da plati poreza, jer onaj ko ima više, koristi dobre puteve koje je napravila država, onaj ko ima više, više mu ugovora i vrednih poslova država štiti, a onaj ko ima manje, manje treba i da plati. To su osnovna poreska načela, a ovaj član zakona ugrožava član 9. tačku 7) Evropske povelje, po kojoj sredstva koja se prenose kao transferna sredstva ne možete da opredeljujete vi, kao neko ko ih transferiše, ne zarađuje sam; ne možete da opredelite koliko je ko tome doprineo. Ovo je država s jednom granicom, gde ne možete precizno da odredite šta je solidarnost, a šta je poreska obaveza.

Brisanje stava 3. člana 10. je, u stvari, dokaz koliko ste prvo sebi, kao Bog, ''bradu stvorili'', odnosno koliko ste onima nad kojima imate direktnu vlast majka, kao Vlada, a lokalnoj samoupravi maćeha.
U zakonu kojim ste odredili maksimalan broj zaposlenih u republičkoj administraciji obaveza je da se donese akt o sistematizaciji, i ako se ne donese do kraja godine, samo se propiše, navodno, prekršajna kazna i obaveza je da se objavi registar zaposlenih, organizacija čiji registar ne postoji, ali za to nema čak ni prekršajne kazne i nije usvojen ni amandman koji smo mi podneli da se neobjavljivanje registra zaposlenih na republičkom nivou sankcioniše. Zato za lokalnu samoupravu imate, u zakonu koji ne liči na zakon, jer sve ostavlja da se kasnije definiše, ali precizno uređuje način zaustavljanja prenosa sredstava lokalnim samoupravama ako prekorače broj zaposlenih. To dokazuje prema kome ste strogi i koliko ste strogi.
Nezakonito je čak i da prenosite transfer, ali da usmeravate namene, jer se time ugrožava diskreciono pravo lokalnih samouprava da raspolažu, ali klica ovoga, što ste nameravali da uradite još u julu, posađena je u Zakonu o budžetskom sistemu, kada je Vladi ostavljeno pravo da utvrđuje prioritete i vrši prenamenu sredstava prema lokalnim samoupravama, čak, i jednom delu fondova. Znači, niti je ovo slučajnost, niti je ovo površnost, ovo je planirana namera i vi ćete kao Vlada sve učiniti da drugima uskratite prava, i ustavna, samo da vas niko ne dirne s mesta na kojem ste.

Želela bih da kažem koju reč o zakonu koji je na dnevnom redu, s obzirom na to da tačka 12 govori o Predlogu zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije kao zajmoprimca, ili garanta za preuzete obaveze o zajmovima Međunarodne banke za obnovu i razvoj.
Hoću, radi istinitog informisanja javnosti, da kažem da je reč o oslobađanju od obaveza ''Vojvođanske banke'' i ''Agrobanke'' za kredite po kojima su one bile garanti za direktnu i indirektnu komponentu, a da je deo duga, odnosno zajma koji su u periodu 1990-1996. godine koristila pravna lica s teritorije AP KiM izuzet od oslobađanja, izuzet od oprosta duga, radi zadržavanja prava nad tim dugom, nad tim pravnim licima, a to je učinila NBJ, prijavljujući potraživanje po ovom osnovu od ''Kosovske banke'' AD Priština u stečaju, čije je sedište u Beogradu.
Mene ne zanima kako vi razumete nešto što govori poslanik, kako neko drugi razume zakon, ali ovo je činjenica koja piše u zakonu. Naprotiv, da se oslobodilo tih obaveza, gubili bismo pravo na potraživanje po tom osnovu. Nije reč ni o kakvom oslobađanju, naprotiv, oslobađa se ''Vojvođanska banka'' i ''Agrobanka'' po osnovu kredita za Fond vode, ono što su koristile zemljoradničke zadruge za razvoj poljoprivrede, a ovo ostaje kao potraživanje prema pravnim licima u AP KiM.
Ono što nije dobro u ovom zakonu, a možda i jeste dobro, to je što se podsećamo koliko smo olako 2002. godine izvršili konverziju dolarskog iznosa duga prema Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj od 2,1 milijarde i konvertovali u evre, što za nas nije dobro kao državu, jer je odnos bio gotovo 1 : 1. Da smo tu konverziju, na šta smo imali pravo, ostavili za kasnije, možda bi uslovi otplate ovog kredita, koji će trajati do 2031. godine, bili za nas povoljniji. Otplaćena je kamata od 50 miliona dolara. Ostaje nam još kamata proračunata, otprilike, od oko 100 miliona dolara. Kažem oko, jer je kamata promenljiva i otplaćivaće se do 2031. godine.
Da se podsetimo, da ne bismo ulazili olako u ove kredite, da kroz Upravu za javni dug radimo ozbiljnije konvertovanje ovih deviznih obaveza, jer to jeste obaveza Uprave za javni dug, i da kao država imamo odgovoran odnos prema ulaganju, prema potraživanjima i regresnom pravu naplate od ovih i ovakvih garanata.
Ovom zakonu će se radovati i ''Vojvođanska'' i ''Agrobanka'', i to nije poklon njima, te dve banke su izmirile svoju obavezu po osnovu indirektne komponente, jer su tadašnjoj državi prodavale devize, a dobijale dinare, a ono što je bila direktna komponenta, prevedeno je u osnivački ulog Republike Srbije u tim bankama. To je istina o ovom zakonu i zahvaljujem vam na pažnji.

Zahvaljujem. Povodom ovog prvog amandmana ću iskoristiti pravo da načelno stavim primedbe na ovu raspravu u pojedinostima, iznoseći neke naše generalne zamerke na način kako je ovaj zakon urađen.
Pre svega, molila bih Skupštinu da Poslovnik koji imamo poštujemo, u smislu nadležnosti Zakonodavnog i ustavnog odbora. Zašto to kažem? Veliki broj naših amandmana ima primedbu da su neke odredbe ovog zakona neustavne; do toga nije smelo da dođe da je, po Poslovniku Skupštine, Zakonodavni odbor, koji je nadležan da utvrđuje usklađenost pravnog sistema i zakona sa Ustavom, to uradio na način kako je trebalo.
Primedba koja stoji na strani Vlade, da je Sekretarijat za zakonodavstvo to trebalo da uradi, jeste nešto što ne sme da bude, da imamo sličnu odgovornost. Vlada to nije uradila u svom delu posla, a Skupština nije uradila u svom delu posla.
Ono što ne sme da bude praksa ubuduće, to je da nemamo izjašnjenje Odbora za ustavna pitanja, koji je po članu 44. nadležan za ovu vrstu načelnih razmatranja primene Ustava u pojedinim zakonskim odredbama.
Ovo što sada govorim ne odnosi se na sam član 1, koji ću obrazložiti, ali načelno se odnosi na ključne stvari koje definiše ovaj zakon. Da to ilustrujem, samo ću da pomenem član 40. koji u velikoj meri ilustruje rogobatnost pravno-tehničkog, zanatskog dela posla izrade zakona. Na primer, taj član 40. ima nekih jedanaest odredaba, a tri od njih su direktno neustavne. Znači, član 40, koji propisuje obavezu Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca da za sudije, zamenike javnih tužilaca i ostale pre svega predlažu one kandidate koji su završili osnovnu obuku, što jeste nesaglasnost sa Ustavom.
Vi ste (ovo ilustruje odnos Vlade) kao odgovor na naše primedbe u svom obrazloženju napisali da se zaista predlaže da pre svega kandidati budu oni koji su završili ovu obuku, ali da oni samo imaju prednost u odnosu na druge kandidate, čime se, kažete, ne oduzima pravo predlaganja.
Gospođo Malović, čime drugi kandidati mogu da nadomeste tu prednost koju vi dajete onim kandidatima koji su završili obuku? Čime oni da je dostignu, da je ponište, da dostignu taj broj nedefinisanih bodova? Nemaju čime da je dostignu. To je nedostižna prednost.
Kažete da se drugima ne osporava pravo predlaganja. Ozbiljni smo ljudi, vrlo ste inteligentna žena, ne možete pravo predlaganja dovoditi u istu ravan sa pravom izbora. Ne, vi ne sporite pravo predlaganja, ali ne mogu da budu izabrani oni kandidati koji nemaju ovu prednost koju definišete neustavno članom 40, stavovima 8, 9. i 11.
Ovo o čemu govorim je neoborivo. Satima možete da tvrdite nešto drugo, ali srpski jezik, Ustav i zakon kako je definisan ovde ne omogućuju vama da mi dokažete da ste u pravu. Nije mi cilj da pokažem da ste vi u pravu, ja u pravu ili neko treći; cilj je da zakon koji se donosi u ovoj zgradi bude u skladu sa Ustavom i da omogućuje ono za šta se zalažemo svi – jednake šanse svima. Ovaj zakon to u velikoj meri ne da onemogućuje, nego, naprotiv, određenu kategoriju lica, onih koja završavaju početnu obuku i pravosudnu akademiju, dovodi u privilegovan položaj. To nije dopustivo.
To što niste usvojili nijedan amandman naše poslaničke grupe nas uopšte ne brine. Nama i jeste cilj da pokažemo različitost pristupa, ali ovde se ne sporimo oko različitih načina rešavanja jednog te istog problema; ne možemo da se sporimo da li ćemo da poštujemo Ustav ili ne.
Da li je dopustivo da danas, na primer, imamo problem primene Zakona o javnom informisanju? Da li je dopustivo da imamo problem primene Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, primene više odredaba Krivičnog zakonika za koje pravni tim SNS i pravni znalci tvrde da će vas pre ili kasnije Evropski sud ili Ustavni sud dovesti u situaciju da menjate odredbe ovog zakona? Ustavni sud je dobio mnogo šire nadležnosti. Ima puno posla. Nemojmo mu svakim zakonom, gotovo svakim zakonom koji se ovde usvaja davati nove poslove, jer neće moći da postignu ono što im vi namećete.
U suštini onoga što stoji u zakonima koje ovde dobijamo je, u stvari, kriza podele vlasti. Dokaze za to imamo u zakonskim rešenjima koja ovde stižu, nezavisno od toga koju oblast regulišu. Izvršna vlast, Vlada, pokušava da direktno i indirektno stavi pod svoje okrilje sve ono što nije u njenoj direktnoj nadležnosti.
To nije generalna primedba, to je najteža primedba koja se može staviti na ovaj zakon i ona je prilično dosledno sprovedena kroz sve njegove mehanizme. To što niste uvažili je na vašu štetu i bojim se da ovaj zakon zaista neće moći da izdrži ozbiljnije preispitivanje viših instanci, a sigurno će takvog preispitivanja biti.
Član 1. na nedopustiv način definiše ovu ustanovu, koja jeste ustanova, ali, kao što prelazne i završne odredbe kažu, u stvari će poslovati po Zakonu o javnim agencijama, pa je vrlo rado sa pravom nazivam agencijom za pravosuđe, poput svih drugih, ostalih, za koje znamo koliko su nezavisne i kako rade u interesu građana. Neprihvatljivo je da nazivom „pravosudna akademija“ karakterišete nešto što jeste ustanova koja to nije ni po organizacionom obliku, ni po pravnom statusu, ni po svojoj delatnosti.
Ponoviću ono što je izneto u načelnoj raspravi – da ona prosto dovodi u zabludu treća lica u pravnom prometu, jer kao javna ustanova, po Zakonu o privrednim društvima, u članu 17. stav 2, ona mora iz naziva da govori o sebi, čime se bavi, koje su joj nadležnosti i šta treća lica mogu da očekuju. Ovo je naziv koji je primeren za umetničke, visoke vojne i slične škole i zaista nije dobro da se ovako zove nešto što pretenduje da bude akademija, a bavi se samo obukom državnih službenika, bez prava na davanje bilo kog nivoa obrazovnih zvanja. Zahvaljujem.

Podneli smo amandman na član 22. koji govori o sredstvima i uslovima za rad akademije. Član 22, onako kako je u Predlogu zakona definisan, kaže da se sredstva za rad akademije obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije, što je nesporno, ali i iz donacija, poklona, prihoda od izdavanja publikacija i realizacije projekata i drugih izvora, u skladu sa zakonom.
Našim rešenjem smo predvideli da se sredstva za rad ustanove obezbeđuju isključivo iz budžeta Republike Srbije. Razloga za to ima više. Kao prvo, ono što se zove nezavisnost sudstva zaista se obezbeđuje preciznim finansiranjem samo iz budžeta. Jer, uvek onaj ko vas plaća direktno ili indirektno može da usmerava vaš rad.
Dokaz za to i principijelnost koju ova vlada ima, makar onaj deo ministara iz Demokratske stranke, izveden je kroz stav gospodina Šutanovca: kada smo mi imali primedbu zbog toga što naši vojnici koji su u sklopu norveškog kontingenta upućeni da se negde u mirovnoj misiji bore za mir i pravdu nemaju norvešku platu, iako su njihove vlasti htele da isplaćuju platu našim vojnicima jer su već pod njihovom zastavom, obrazloženje je bilo – bilo bi mi ispod časti, i to bi bilo sramota za državu, da te vojnike plaća neko drugi.
Zašto ovde nije sramota onog ko treba da odlučuje o pravdi i o potpuno preciznim pojedinačnim pravima da se oni finansiraju iz nekih donacija ili drugih izvora? Prosto, nije dosledno izveden u jednoj vladi princip šta znači nezavisnost i obaveza države da finansira svoje najvažnije organe.
Ono što mene posebno brine, ne kao sumnja, nego kao iskustvo, jeste ova vrsta izvora koji se zovu – prihodi od izdavanja publikacija, koji mogu biti i jesu neka vrsta sopstvenih prihoda. Treba li da podsetim koliko je sopstvenih prihoda nekontrolisano i van tokova novca ove vlade, bez mogućnosti da se uvedu u evidenciju, kontrolu i, što je najvažnije, u funkciju ove države i odbrane prava građana?
Znači, uvodimo sporne načine finansiranja zakonom. Posle se kao Vlada žalimo da ne možemo to da kontrolišemo. Ono što je najstrašnije, nedostajuća sredstva za finansiranje obezbeđujemo stavljanjem na papir potpisa na ugovore o kreditima koji nisu nimalo laki, već su vrlo dugoročni, u smislu obaveza koje proizvodimo.
Trenutak za reagovanje je upravo ovaj, kada ne smemo da dozvolimo tu vrstu finansiranja. Molim vas da ozbiljno razmislite o ovom još jednom.

Govoriću o članu 40. Ne samo o stavu 2, na koji sam podnela amandman, nego o članu 40. koji sa 13 stavova pokušava da reguliše osam oblasti, i to na način koji nije ustavan.
Koristim vaše prisustvo, gospođo predsednice, da ponovim ono što sam jutros rekla. Nije u redu da ovakav zakon razmatramo bez stava Zakonodavnog odbora o usklađenosti ovog zakona sa pravnim sistemom Republike i sa Ustavom. Znači, ona uobičajena formulacija, gotovo tehničke prirode, da je Odbor razmatrao neki zakon i da je o tome podneo izveštaj, u nadležnosti Zakonodavnog odbora prevazilazi tehniku. Zaista, Zakonodavni odbor ima jednu suštinsku nadležnost, gde se on ne izjašnjava o predlozima u formalnom smislu, da je to prošlo odbor. Jednostavno, njegov rad se u praksi ne svodi samo na to da je amandman pravno moguć, već je to onako kako je to u opisu našeg poslovnika definisano članom 45.
Čak tvrdim da je Odbor za ustavna pitanja, prema članu 44, morao u okviru svoje nadležnosti, a njegova je nadležnost da ocenjuje načelnu primenu Ustava, da oceni koliko je ovaj član i zakon uopšte u saglasnosti sa Ustavom.
To govorim pre svega zbog toga što član 40. definiše predlaganje kandidata za izbor sudija. Ako mi imamo zakone, koje na ovoj sednici razmatramo, gde se kaže da bi poslodavac mogao nešto da uradi, ovde su odredbe eksplicitne, u smislu naredbe, gde se kaže: Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužilaca je dužno (znači, obaveza) da prilikom predlaganja kandidata predloži kandidate koji su završili početnu obuku u akademiji.
Upravo zbog toga insistiram na neustavnosti ovog dela zakona, gde se prednost obuke na ovoj akademiji daje eksplicitnim nalogom predlagaču, što je nezakonito, i to takva nedostižna prednost gde obrazloženje Vlade kao predlagača, koja kaže da to ne osporava, odnosno ne oduzima pravo predlaganja drugim nosiocima funkcija, jeste malo ponižavanje logike čoveka.
Znači, vi ne možete da kažete nekome – time što vam osporavam predlaganje, umanjujem vam pravo na izbor. Tačno, ne osporavate predlaganje nijednom organu koji je po Ustavu nadležan, ali onemogućavate izbor kandidata koji se na taj način predlažu, jer ovi imaju prednost.
I, ono što je eksplicitno definisano, kaže se da samo ako nema kandidata koji su završili početnu obuku, Državno veće tužilaca ili Visoki savet sudstva može da predloži kandidate koji ispunjavaju neke druge opšte uslove za izbor.
Znači, gde će obuka biti vršena, kolika će naknada za obuku biti isplaćivana, da li ocenjuje, predlaže i obučava isti organ, to zaista nije primereno da bude u jednom ovakvom zakonu, koji pretenduje da stvori nezavisno sudstvo.
Ponoviću, ovo je jedan od zakona po kojima imamo evidentnu krizu podele vlasti i pokušaj da izvršna vlast stavi pod svoj direktan uticaj sudsku vlast. Ovaj zakon to najbolje govori.
To što je Vlada rekla da će način biranja upravnog odbora preformulisati amandmanima, da umanji evidentan i priznat uticaj izvršne vlasti, a da nijedan amandman nije promenjen, govori o tome da Vlada nema nameru da odustane na bilo koji način od ovog zakona, i to njoj neka služi na čast. Uverena sam, Ustavnom sudu će ovo biti prvi sledeći posao posle posla koji bude završio sa ocenom ustavnosti Zakona o javnom informisanju, a verovatno i ocenom ustavnosti onog zakona o eksproprijaciji, gde smo povodom gasovoda imali razgovor, gde može i odlukom, a mora zakonom. Da ne donosimo zakone na prečac, na brzinu i da oni nisu odraz političke ambicije pojedinih ministara, mi se sa ovakvom situacijom ne bismo susretali.
Najozbiljnije molim da se ova upozorenja uzmu u obzir i povodom člana 40. i ostalih stavova se više neću javljati. Hvala.

Tražili smo brisanje st. 1. člana 45. u kojem se sudijama i javnim tužiocima koji se prvi put biraju na tu funkciju takođe propisuje obaveza pohađanja posebnog programa stalne obuke, i stava 3. po kojem će se korisniku posebnog programa stalne obuke (znači, pomenutim sudijama i zamenicima javnih tužilaca) smanjiti obim posla i radno vreme do 30% za vreme trajanja ovog programa, na osnovu odluke Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca.
Prvo, stav 3, ti odnosi koji su vezani za korisnike obuke oko smanjenja obima posla i radnog vremena ne mogu da se uređuju ovim zakonom zato što to regulišu Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu. Koju vrstu šume pravnih propisa u kojima se oni koji treba da ih sprovode ne mogu snaći, gde nam leks specijalis derogira osnovni zakon, gde su zakoni međusobno u koliziji, gde zaista ne vredi ni iskustvo, ni znanje, ni pravna logika, već, pretpostavljam, one preporuke izvršne vlasti kako primenjivati neki zakon, ili ovo što smo imali nedavno kao slučaj dogovorne pravde kada su se sastajali nadležni organi da vide kako odložiti primenu Zakona o javnom informisanju...
Nedopustivo je takođe da se na način na koji vlast tumači međunarodne preporuke i pravila, a pre svega Konsultativnog saveta evropskih sudija, tumači obaveza da oni koji su prvi put birani na ovu funkciju pohađaju pravosudnu akademiju.
Prosto, mi se sa tim ne slažemo. Ako pravosudna akademija, tj. agencija za pravosuđe, treba da dobije značaj koji joj se daje ovim zakonom, nemojte joj davati značaj na način da zaista omalovažavate one koji treba da odlučuju o osnovnim pravima čoveka. Može ona da se bavi izdavanjem raznih publikacija i da bude finansirana marketingom i raznim uslugama, da li ćete vi kao Ministarstvo moći da vršite nadzor nad tom vrstom posla, zakonitošću rada, prihodima itd? Pominjem i onaj član 22. o kojem smo razgovarali, da ne bude samo finansirana iz budžeta, što bi bio red ako želimo nezavisno sudstvo. Sve vi to možete; članovima koji su u upravnom odboru iz Vlade takođe možete da date značaj, ali nemojte joj davati značaj time što ćete ljude koji imaju iskustvo, znanje dovoditi do toga da se ovde ponašaju kao đaci prvaci, sa obavezom da i oni pristupaju ovakvoj obuci.
Zaista mislim da je minimum izmena brisati stav 3. zbog nesaglasnosti sa zakonima o sudijama i javnim tužiocima, a stav 1. brisati zato što to prosto nije primereno.

Član 50. uređuje poseban program obuke. Evo još jednog dokaza koliko je ovaj zakon u zanatskom smislu rogobatan i tehnički neizbrušen, jer u ovom zakonu postoji 29 odredaba koje pokušavaju (ne samo ovaj član, nego zakon) da urede donošenje programa obuke, što u stvari samo stvara problem primene ovog zakona u delu koji se tiče obuke.
U stavovima od 4. do 6. baš ovog člana 50. propisuje se obaveza obuke, ali i obaveza sudova da dostavljaju ustanovi izveštaj o radu pomoćnika i pripravnika. To su, u stvari, odredbe koje su u potpunoj suprotnosti sa zakonima koji regulišu rad sudova i tužilaštva.
Odbrana Vlade je da je ovo u skladu sa članom 125. Zakona o sudijama. Ja tvrdim da oni delom jesu saglasni, delom potpuno suprotni, a delom slični. Ne može Vlada u obrazloženju da kaže da jesu saglasni, jer je ta saglasnost vrlo različita u delovima koji se odnose na ovu obuku. Zato smatram da taj član 50. treba brisati.