Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7158">Jorgovanka Tabaković</a>

Jorgovanka Tabaković

Srpska radikalna stranka

Govori

U raspravi o novom zaduživanju kod MMF otvorila sam u ime Poslaničkog kluba Napred Srbijo vrlo interesantnu temu, a to je nedostatak kontrole postojećih budžetskih sredstava, i da ne bi vreme namenjeno pojedinačnoj raspravi koristili za raspravu o tome da li Direktorat civilnog vazduhoplovstva zakonito naplaćuje sredstva, nezakonito ne smanjuje svoje plate, kako to rade ostali korisnici budžetskih sredstava, koristim ovu priliku da u ime građana Srbije, koji su posebno zainteresovani da se budžetski novac ne odliva i ne preliva onima koji na to nemaju pravo, i postavljam pitanje ministru finansija, gospođi Diani Dragutinović – kojim je to međunarodnim ugovorom, koji nije ratifikovan u Skupštini Srbije, Direktorat civilnog vazduhoplovstva stekao pravo da novac koji prihoduje od preleta uplaćuje nekim međunarodnim organizacijama ili čuva za sebe, kao da je reč o privatnom preduzeću.
Molim da se izveste građani i Skupština – koji je to međunarodni ugovor koji je iznad Zakona o budžetskom sistemu, iznad Zakona o porezu na dodatu vrednost, i kada je, i da li ratifikovan u Skupštini Srbije?
S obzirom na to da Direktorat civilnog vazduhoplovstva nezakonito naplaćuje usluge, a ne oporezuje ih, niti za njih izdaje fiskalne račune, a na to nije dobio pravo Zakonom o budžetskom sistemu, jer nije osnovan Zakonom nego Odlukom Vlade, i kao takav, on može da obavlja poslove državne uprave, ali bi tada morao državi da prenosi deo sredstava, što on ne čini, a naplaćuje sledeće usluge – naknadu za izdavanje uverenja o jačini buke; naknadu za izdavanje uverenja o emisiji gasova; naknadu za izdavanje uverenja o registraciji vazduhoplova; naknadu za upis aerodroma u Upisnik aerodroma; naknadu za izdavanje saglasnosti za postavljanje tehničkih sistema objekata, instalacija, uređaja, za koje nema osnovu u Zakonu; utvrđena je i naknada za izdavanje produženja važenja uverenja za organizacije registrovane za sportsko i amatersko letenje, za šta, takođe, nema osnove u Zakonu.
Taj osnov nezakonito uvedenih taksi je pobrojan u prijavi, koju je jedno od zainteresovanih vazduhoplovnih društava uputilo Ministarstvu finansija, koje se oglušuje na takav zahtev. Mene zanima kao poslanika ove Skupštine i člana stranke Napred Srbijo, odnosno Poslaničkog kluba Napred Srbijo – zašto ova organizacija ne plaća porez na dodatu vrednost, a prihoduje milionske sume, naplaćuje kontrolu nad našim nebom i prelet i ne uplaćuje državi ni dinar prihoda od toga, ni evro prihoda, a država se istovremeno zadužuje pod izuzetno nepovoljnim okolnostima i bez mogućnosti da vrati te dugove?
Da li je razlog za ćutanje na ovakvu pojavu članstvo istaknutih članova Vlade u Upravi ove organizacije i Agencije za kontrolu leta? E pa, gospodo moja, vaše članstvo, pojedinaca, zahtevam da se objave i ta imena, građanima nije dovoljan razlog da država odobri – da se u privatne džepove slivaju sredstva koja pripadaju državi, budžetu, odnosno građanima. Hvala. (Aplauz.)
Hvala vam, gospodine Novakoviću.
Rekla bih da je poslednji boravak gospođe ministar ovde bio obeležen sa 90 miliona kredita od poslovnih banaka, gde su uslovi izuzetno teški u odnosu na ovo što ovde imamo kao mogućnost korišćenja, da smo u međuvremenu u jednom izveštaju sa sednice Vlade dobili informaciju da će se Vlada zadužiti sa novih, dodatnih 120 miliona evra i da je raspisala tender, sličan onom kada je dobila mogućnost da se zaduži sa još 90 miliona evra i da su obveznice Republike Srbije, njene hartije od vrednosti koje izdaje Trezor, sa 2,2 miliona iz meseca februara ove godine dostigle vrlo značajnu vrednost koja je sada 76,6 milijardi dinara. To znači da je država za svega osam meseci uspela da poveća stanje duga za preko 74 milijarde dinara. Znači, stanje nam nije nimalo ružičasto.
Ovaj kredit, bez obzira na to što su osnov za korišćenje para naši, uslovno da kažem, depoziti i članstvo u MMF-u, kao specijalna prava vučenja, ne verujem da će ostaviti mogućnost za korišćenje a da mi taj novac, jer se on daje u nekim drugim valutama i povlači, i ne iskoristimo.
Međutim, ono što ja kao član Srpske napredne stranke mogu da zamerim Vladi jeste ne što se zadužuje i štampanjem hartija od vrednosti i uzimanjem kredita pod raznovrsnim cenama, već hoću da zamerim to što nije iskoristila rezerve u poreskoj politici.
Znači, rešenje za našu državu je pravednija raspodela onog što se stvara. Tu počinje priča i o strukturi javne potrošnje, i o deficitu zbog kojeg se zadužujemo, budžetu, kreditima i svemu ostalom.
Jednostavno, treba promeniti podsticaje. U ovoj državi mora da bude ljudima isplativije da ulažu u radna mesta a ne u špekulacije, akcije, imovinu i hartije od vrednosti. Sasvim konkretno, ova država nije iskoristila mogućnost koju koriste mnoge – da oporezuje finansijski sektor.
Znači, stimulišemo finansijski sektor na svaki mogući način, učeći ljude da se tu najbolje zarađuje i da ne treba otvarati produktivna radna mesta i baviti se proizvodnjom, već zarađivati na kupovini stanova, na rentiranju, na kupovini akcija i na držanju hartija od vrednosti. Niti je oporezovan PDV-om taj promet, član 25, o tome ću govoriti u drugom delu, sa praktičnim efektima, a mislim da je i najznačajniji deo finansijskog prometa – odnosi Narodne banke sa poslovnim bankama i hartije od vrednosti koje u međusobnim plasmanima funkcionišu, naš veliki problem. Problem u smislu – da banke umesto da sredstva daju privredi i građanima pod povoljnijim i konkurentnim uslovima u odnosu na bliže okruženje, trguju sa Narodnom bankom jer imaju siguran prihod i za to nisu oporezovane.
Izneću detalje, ali da zainteresujem i vas i građane: Narodna banka je u 2008. godini platila poslovnim bankama po kursu iz prošle godine 124 miliona evra kamate na novac, odnosno hartije koje je sama izdala i štampala. Znači, 124 miliona evra! Da smo samo tih 124 miliona evra oporezovali sa 0,2%, ova država bi imala značajnih 20 milijardi dinara, čime bi njen deficit bio manji i ne bi bili jedina država koja oporezuje finansijske plasmane, jer to rade mnoge države. I one koje ne rade, žele da to urade u ovom trenutku, a o tome ću vam kasnije govoriti u konkretnim primerima. Vama je, kao ekonomskom teoretičaru, Tobinova taksa, kao porez na vrstu finansijskih transakcija, poznat način koji treba ili da ispravi disparitete u razvoju, što je Tobin imao tada za nameru, odnosno da se u ovakvim kriznim vremenima iskoristi za pokriće deficita.
Nešto što baš vama lično zameram, gospođo ministre, to je što se niste upustili u kontrolu javnih sredstava i budžetskih korisnika. Usvojili smo ovde Zakon o budžetskom sistemu koji vam je omogućio da u značajnoj meri pooštrite kontrolu i priliva i trošenja novca. Novca ima dovoljno, ali se preliva, i ti mehanizmi prelivanja su problem ove države.
Ti mehanizmi prelivanja nisu nedokučivi, poznati su znalcima kao što ste vi, i ja odgovorno tvrdim da to nije neznanje Vlade, sad ne optužujem vas lično, jer vi sami ne možete ništa – da su u pitanju interesi ili strah da se u nečije interese dirne iz političkih motiva, odnosno onog što se kaže da ova vlada mora da traje pun mandat, a koliko to građane košta, to vas ne zanima. Nas zanima, sve građane zanima.
Navešću samo nekoliko primera da ova država ne kontroliše tokove novca. Država je najveći dužnik. Njen fond za zdravstvo duguje veletrgovinama i farmaceutskim kućama. Ova država preko svojih javnih preduzeća duguje izvođačima radova. Na primer, plate Direktorata civilnog vazduhoplovstva i prihodi koje ostvaruju na monopolu kontrole preleta nad nebom, koje je državno i nacionalni resurs, nisu vam pod kontrolom, niti su smanjili plate! Gospođo, za to ste dobili i prijavu i očekujem da onima koji su vam dostavili prijavu odgovorite.
Za mene najzanimljivija cifra – danas se govori o uštedi na otpuštanju radnika u državnoj upravi i tvrdi se da će biti otpušteno 3.400, a da će ih ostati 28.000. Vrlo ažurno pratim izjave političara, čitam stručnu štampu, budžete, završne račune budžeta i nigde do sada nisam videla cifru da ste priznali da postoji 31.400 zaposlenih u državnoj upravi. Kako je to sad cifra od 26 porasla na 28 i svi smo ovde iz svih partija govorili da je ta cifra sa 7 hiljada narasla na 28, pravdali ste tu cifru u jednom značajnom delu raspadom državne zajednice i preuzimanjem nekih nadležnosti, ali smo svi znali da postoje politički kreirana radna mesta, samo je to trebalo da saopšti predsednik države.
Međutim, nikada niste priznali da cifra zaposlenih u državnoj upravi prelazi 30 hiljada, a sada ispada da ta kritikovana i prevelika brojka treba da ostane zatečeno stanje, da bi se ponovo pričala priča da su jedno sistematizacije a drugo zaista zaposleni i da su mnogi od ministara hteli da se zadrže na onom što se zove sistematizacija kao osnov za neotpuštanje ljudi.
Tvrdim da metodologije ne mogu ničim da pomognu. Kada jedan čovek ima novčanik, koliko god da je kvalitetan, ekskluzivnog proizvođača ili jeftin, on u njemu drži novac i račune za plaćanje komunalija, dečije školarine, pa i rata, na primer, za kredit. On može da premešta u tom novčaniku platu koju prima i svoje rate popunjene za otplatu kredita i račune koje treba da plati u levu i desnu pregradu, može da sakrije od sebe, ali ''dug i đavo uvek dođe po svoje''.
Nema te metodologije koja može da pomogne ovoj državi da prikaže obaveze manjim a prihode većim. To može trenutno da izgleda tako, možda čak može i za MMF, ali za građane Srbije ne može, jer ne može izgovor zašto se odustalo od nekih očekivanja, zašto su izneverena jer su bila prevelika, da zameni ono što se zove kvalitet života. Čak neću da upotrebljavam grublje termine kao što su siromaštvo, glad ili nešto slično, a bile bi primerene velikom broju građana Srbije.
Znači, metodologija da prikazujete sistematizaciju ili stvarno zaposlene, ili da dugove prikazujemo kao svojevremeno i prihode od privatizacije ispod crte, iznad crte, to ne može ovu državu da spasi.
Ono što je nedvosmisleno to je da je uvek lako staviti potpis na kredit ili sporazum, ako iza vašeg potpisa stoji država kao garant, stoji Skupština koja ovde ne baš uverljivom većinom daje do znanja da su ti krediti dobrodošli, ali na kraju građani to plate kao zaposleni ili nezaposleni i kao kupci, kao vlasnici firmi ili bilo kako drugačije, ali, na kraju, ispred svega su ti građani i zato nam dugujete ovde čiste račune i precizne izveštaje.
Krenuću prvo od MMF. Zaista ovaj kredit jeste najjeftiniji dosad viđen, ali je pitanje da li je to cena koju ste nam rekli. Znači, kamata jeste trenutno 0,26%, ali na primer u članu 4 kaže, sve vreme govorim ako bude bio povučen, da će se sredstva izmirivati iz budžeta preko agenta Narodne banke, pa kaže, ne samo kamate već i ostalih pripadajućih troškova. Znači, gospođo ministre, bili ste dužni da nam kažete – da, 026% je lepa vest, ali treba reći i ovu drugu, čak i ako ne znate kolika je, ali reći okvir, šta su to pripadajući troškovi i koliko će iznositi, jer član 4. ih pominje.
Kažete kredit se verovatno neće povlačiti. Mislim da će morati da se povuče, makar zbor refinansiranja duga, i onda nam morate reći ako se povuče – koliki je grejs period, onaj period mirovanja, a koliko dugo traju otplate kredita? Ne pitam slučajno. Jedan od ranijih takvih kredita je imao grejs period četiri i po godine, a otplata je bila sa rokom od deset godina. Ne može jedna vlada da se zadužuje, neka druga da vraća! Ne možete vi da izigravate dobročinitelje dajući nama kao roditeljima, a da mi svojoj deci preko vas ostavljamo dugove! Ili, možda i hoćemo, možda i ima razloga da uradimo, možda su infrastrukturni projekti, neka dugoročna sagledavanja govore da to treba da uradimo, ali mi moramo da imamo jasnu projekciju tih okvira, kada i koliko ćemo vraćati i kada i koliko će otprilike koštati ti krediti.
U vreme kada je gospodin Dinkić vratio prevremeno kredit iz one treće tranše, taj kredit je koštao – 4,9% je bila kamata. Doduše, on je to uradi iz predizbornih razloga, jer je 2006. godine u septembru delio i ''kapom i šakom'' i prosveti i Vojsci i zdravstvu, i obećavao NIP i tako dalje i tome slično, jer dok je bilo prihoda od privatizacije moglo je tako da se ponaša. I on je to radio u vreme najavljenog priliva od prodaje MOBI 063 i prodaje ''Vojvođanske banke'', a mi sada u ovoj nestašici moramo zaista da dobijemo najprecizniju informaciju o svakom dinaru eventualnog duga i stvarnog duga.
Srpska napredna stranka vam je podnela i amandman, kojim predlažemo, najkonkretnije, da se ovaj kredit iskoristi makar u meri za pokriće ovog duga od 90 miliona evra, koji košta 900 000 hiljada samo za troškove povlačenja kredita, koji košta mesečni euribor, plus fiksna marža od 4,75, što je negde oko 6% trenutno cene koštanja tog kredita.
Znači, ovim povoljnim kreditom zamenite taj izuzetno skup, oslobodite sredstva za korišćenje, preko kredita, privredi i građanima, i možda ćemo reći da ovaj kredit ima neku svrhu. Ono što vama zameram kao ekonomskom teoretičaru, ali moram da vam zahvalim što ste objasnili specijalna prava vučenja i to da su ona uvedena Drugim amandmanom na Statut MMF, pa ću sa zadovoljstvom da građanima pročitam deo ciljeva Statuta MMF, koji niko od vas dosad ovde nije hteo da saopšti građanima, a ja ću to da uradim danas sa zadovoljstvom.
Statut MMF u Ciljevima fonda, u članu 1. pod tačkom 1) kaže: ''Najvažniji ciljevi fonda su: 1) da razvija međunarodnu monetarnu saradnju; sledeća tačka, ''2) da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine, kako bi doprineo razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka.''
Da li ste, gospodo građani, čuli ikada da se ova međunarodna finansijska institucija zalaže za ono što je našoj Vladi prioritet drugog reda? Kod nas je ciljana inflacija, monetarna stabilnost, isključivi cilj čemu su podređeni: i životi, i Vlada, i Skupština, i Narodna banka, tako se doživljava njena nezavisnost i sve ostalo. Znači, ciljevi MMF nisu da ovu državu uništi finansijskom podrškom, ali ste vi to tako predstavili građanima, da sve nepopularne mere, koje inače treba preduzeti, a ne površno kako inače radite, već zadržavajući osnovni cilj zaposlenost i prihode, dosad niste tako radili.
Sad ja građanima jednostavno želim da kažem, a što bi nama MMF činio više od onog što treba da nam učini naša Vlada? Ova vlada, ne samo vi, ukupna vlada, treba svako za svoju oblast da kaže da li će se mere koje se preporučuju za onaj drugi aranžman zaista tako odraziti na ovu državu, da održe zaposlenost i realne prihode, a ne da je jedini cilj otpuštanje ljudi, privatizacija u kojoj se zatvaraju fabrike, zatvaraju radna mesta, ne otvaraju nova, niti stvaraju uslovi za otvaranje novih, jer i ukupnom poreskom politikom Vlada ne podržava ni proizvodnju, ni otvaranje radnih mesta, ni ulaganja u ljude, već ulaganja u kapital i špekulacije! Kad kažem špekulacije ne mislim kriminogene, nego, ''špekulativni kapital'' je dovoljno jasan i špekulacije kao takve nisu nama kao državi, u ovom trenutku, put za izlazak iz krize.
Pročitaću još 4) tačku Ciljeva MMF gde se kaže: ''cilj Međunarodnog monetarnog fomda je da uliva poverenje zemljama članicama stavljajući im svoja sredstva na raspolaganje, uz odgovarajuće obezbeđenje, dajući im tako priliku isprave neravnotežu svog platnog bilansa, a da ne moraju da pribegavaju merama štetnim za nacionalno i međunarodno blagostanje.'' To je knjiga gospodina Dejana Jovovića – "Međunarodne finansijske institucije"; dr Oskar Kovač, dr Dragana Đurić, dr Radovan Vukadinović. Možda biste osporili bilo koje od ovih imena, ali ovo je prevod Statuta MMF.
Da li se zaista ponašate onako kako to građani od vas očekuju, a ja bih čak u ovom trenutku rekla da smo mi ne više na onoj ivici da pratimo rast BDP, nego da malo pričamo i o kvalitetu života o kojem je Svetska banka, takođe, ozloglašena, počela da govori još 1973. godine u čuvenom govoru Maknamare, koji je rekao da – BDP sakriva, u stvari, vrlo velike razlike u prihodima koji se ostvaruju u određenim zemljama.
Svoj govor ću nastaviti u delu prijave za reč, a sada vam zahvaljujem. (Aplauz.)
Hvala, gospodine Novakoviću.
Upravo je moj kolega Markićević potvrdio da je bilo neophodno da pre odlučivanja o bilo kojoj vrsti zaduživanja iskoristite rezerve u poreskoj politici i da izvršite kontrolu javnih sredstava svih tokova novca, počev od budžetskih.
Podsetiću sve ovde, bila je velika buka kada smo o tome pričali. Upravo sam, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo-SNS, imala amandman – da po Zakonu o javnim nabavkama moraju da vrše nabavke sva preduzeća koja posluju javnim sredstvima. Taj amandman ste odbili. Da ga niste odbili ne bi se moglo desiti danas da se neko brani da su te i takve nabavke omogućile nekome da zaradi nezamislive količine novca, u današnje vreme, zato što se nisu radile po javnim nabavkama. Zato što biste vi, kao neko ko je ispred države odgovoran, da se saglašava sa tim javnim nabavkama, morali da podelite odgovornost. A da je trebalo da je delite, ne biste dozvolili da trougao – moć, novac i politika, onako grubo i izrazito, od Đelića do danas, postane simbol uspeha! To je ono što će ovu državu i ovo društvo da košta dugoročno i protiv čega moramo da se borimo svi!
Vama je u jednom delu moj kolega malo i neopravdano zamerio da nemate optimizma. Zašto kažem neopravdano?
Mislim da svi moramo da imamo optimizma i da ne možemo svi da se ukalupimo u onu Dinkićevu kategoriju – da je on jedan od retkih koji ima: stručnost i energičnost i efikasnost. U samoprocenjivanju je to moguće, ali ja mislim ako građani budu procenjivali onako izrečenu njegovu izjavu od juče, da građanima treba davati dobre vesti, u stvari, treba da znači – građanima ne treba takva vlast u kojoj im neko saopštava šuplje dobre vesti, već treba za njih da čini ono što mu je obaveza.
Ja danas nigde u novinama nisam mogla da pronađem podatak koji sam juče sama čula, u izjavi gospodina Dinkića, a to je – da će nam 760 miliona evra nepotrošenih para iz privatizacije omogućiti da pokrijemo deficite. Dugo se nije pominjalo da li je uopšte nešto ostalo od tog novca, a svi znamo da su potrošene uglavnom za dobijanje izbora, ili za ono što ekonomisti eufemistički zovu za ''javnu potrošnju''.
Ono što mene zanima i građane treba da zanima, to je jedna vrsta priznanja pogrešne politike i Vlade i Narodne banke koju je juče gospodin Dinkić saopštio, verujući da će iskreno priznanje značiti i oprost od strane građana. Jedna je sadržana u rečenici – da će država lagano da se povuče sa finansijskog tržišta, kako bi se smanjivale marže.
U toj izjavi potpredsednika Vlade, znači, ne pojedinca, nego potpredsednika Vlade, pa je samim tim on neko ko predstavlja i ovde 126 glasova većine, i čitavu Vladu, zvanično je izrečena tvrdnja da su marže dobrim delom povećane i zaslugom Vlade, zato što je ona korisnik kredita, ja mislim da je to ovih 90 miliona poslednjeg zaduživanja, za koje vas molim da se zaista razdužite i da u toj meri povučete sredstva od Međunarodnog fonda, a da kamatu od 6% zamenite kamatom od 0,26%. Ali ono što je za sve nas pogubno, to je – da Vlada i Narodna banka ispravljaju međusobne greške, a preko naših leđa!
Gospodin Jelašić, ispred Narodne banke tvrdi da mu Vlada otežava posao i da on za to mora da vodi restriktivnu monetarnu politiku, a ona košta strašno mnogo, jer je gospodin Jelašić neko ko svojom restriktivnom politikom stvara uslove da trenutno poslovne banke drže 154 milijarde dinara u hartijama od vrednosti ili 1,66 milijardi evra.
Dakle, poslovne banke drže u hartijama od vrednosti 1,66 milijarde evra! I ne samo da se tim novcem ne kreditira privreda, nego to košta 124 miliona evra ovu državu! Znači, 50% više od kredita sa kojim se država zadužila, 90 + 45 je 130 i nešto miliona, a to je cena nekorisne monetarne politike koja nije ni obuzdala inflaciju, niti je dovela do stabilnih cena, ni do stabilnih uslova privređivanja, niti do jeftinijih kredita!
Šta radi Vlada? Pošto je tom i takvom politikom, guvernera Jelašića, poskupljen svaki kredit i enormno povećana kamata, sad Vlada subvencioniše kamate na kredite koje daju poslovne banke, a Vlada ih promoviše i iz budžeta koji pune svi, ona samo nekima subvencioniše, dotira ili plaća deo kamate.
Šta je važno? Plaćaju građani, plaća Vlada, ali banke uvek ostaju zaštićene. Znači, od kamate koje daju korisnicima kredita do one pune tržišne – Vlada dotira. Čime je finansijski sektor zaslužio takvu zaštitu u ovoj državi?
I da li je to je jedina aktivnost koju treba forsirati u ovo vreme, ako je to jedna od retkih grana koja je ostvarila značajan prihod i u prošloj godini, a ostvaruje ga i u ovoj godini.
Ko je u ovoj državi vlastan, nadležan, odgovoran, a nije Vlada, a nije guverner, da oporezuje i finansijsku delatnost, ali ne tako da se banke povuku, nego tako da ih nagovore pametnom fiskalnom politikom da ulažu u privredu? Da li je to druga Vlada i drugi guverner ili je to neko koga čekamo, ''čekajući Godoa'' dok privreda propada i građani trpe.
Morate da shvatite, koliko god da ignorišete, konferencije za štampu Srpske napredne stranke, podatke koje iznosimo, koliko god da ćutite na podatke koje je izneo gospodin Markićević, koliko god da se pravimo ludi da ne znamo da je zlatna kiša za stečajne upravnike obezbeđena ''pravilnikom i činjenjima ovih ljudi'' i delom ovih ljudi u ovoj vladi, pre dve ili više godina – da ne može sva odbrana od vrlo osnovanih primedbi i dokaza koje iznosimo da bude ignorisanje, prećutkivanje i neobaveštavanje.
Danas je gospodin Ostojić pominjao ''Televiziju Srbije'' i vrlo lepo rekao – da, nije prvi posao ''Televizije Srbije'', kao sportskog kanala, da prenosi utakmice, nego bi mogla da objavi rezultate tih utakmica.
Tako nama gospoda sa RTS kažu da treba da prenose skupštinska dešavanja, da daju izvode iz onoga o čemu smo mi govorili. U tim izvodima dok god neko drugi odlučuje o postavljenju tih ljudi, direktno ili indirektno, neće se čuti ono što jeste pravi problem zbog čega trpimo svi.
– Mi nemamo mnogo moći, sem ove javne reči koju imamo, da je odgovorno koristimo i da iznosimo prave argumente. Na vama je sva moć! Ta moć nije u svrhu izbornog ciklusa. Ta moć je u svrhu našeg boljeg života!
Mnogi od vas, ne vi lično, na primer, gospodin Dinkić je čak tuđi koristan posao koji je uradila jedna agencija, koja je snimila 200 nekorisnih procedura, uglavnom podzakonskih akata, zbog kojih imamo izuzetne troškove u privredi i prilikom pribavljanja određene dokumentacije, valorizovao kao posao svoje saradnice, ranije na poslu, sada predsednice Upravnog odbora Agencije za privredne registre, gospođa Andrea Marušić, kao zasluga, pa, oni su utvrdili taj ''odeljak za seču propisa'', da je tih 200 procedura nekorisno, prećutkujući činjenicu, koju treba da sazna javnost – da je agencija NALED, precizno se zove, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj, objavila ''sivu knjigu'' sa tih 200 nekorisnih procedura, od kojih je jedna čak i urodila plodom, a to je olakšano dobijanje ''poreskog identifikacionog broja''.
Pa, da li u ovoj državi mora sve da bude predmet marketinga i političkih poena, ili neko treba da radi posao za koji prima platu. I, što je najgore, sada se to istraživanje koristi kao kriterijum koji će pomoći da se otpusti višak zaposlenih ljudi u državnoj upravi. To je vrhunac cinizma, gde oni koji uz skute Vlade dugo i davno spremaju okrugle stolove, izdaju časopise, hvale i pozdravljaju takvu odluku, zaboravljajući da Zakon o radu te ljude, kao i mnoge druge, mora da tretira ocenjivanje uspešnosti na način kako to radi za sva javna preduzeća i državnu upravu.
Sticajem okolnosti znam da se ta ocenjivanja sprovode godinama unazad i ne možete vi nekoga sada oceniti ''jedinicom'' u jednom mesecu da bi brzo sproveli ono što vam se zove ušteda u otpuštanju, koju, da ponovim, ne traži od vas MMF, jer se on zalaže za zaposlenost, kao što piše u Statutu, nego vi ne želite da se upustite u uštede već idete najlakšom metodom – ili potpiši kredit, ili otpusti ljude, pa one koji nisu vaši zamenite vašima.
Ne može se član 179. Zakona o radu tako zloupotrebljavati i da iskoristite da ljude koji su, na primer, radili 20 godina umesto sa 20 otpremnina otpustite sa četiri zarade zato što vam to omogućava taj član 179. koji kaže – ako neko nema potrebna znanja i sposobnosti, da on može da dobije otkaz od poslodavca i da time, navodno, uštedi ovoj državi!!
Međutim, da li ja mogu od vas da očekujem odgovornost, pa i od vas lično? Zloupotrebom člana 144. Poslovnika, 29. jula ostavljeni smo bez mogućnosti da na sve vaše odgovore kažemo jednu reč kada smo pričali o onih 90 miliona zaduživanja kod poslovnih banaka. Sve u svemu, taj zakon nije izglasan krajem jula, kao što je trebalo, nego je, zbog pogađanja oko Zakona o informisanju, objavljen 3. septembra u "Službenom glasniku" i u članu 3. vi ste velikodušno prihvatili amandman – da ćete u ime Vlade u roku od 30 dana od dana zaključivanja dostaviti ugovore Narodnoj skupštini radi informisanja o tom kreditu.
Niste zaključili ugovor?! Mi te ugovore još nismo dobili! Čemu je bila žurba da se raspiše tender, o tome raspravlja, i još nema ugovora?!
Da li postoji način da uvažite ovaj dom i da date argumentaciju za ovaj zakon, gospođo, malo širu nego što dajete u novinskim intervjuima? To rade i ostali ministri. Umesto da nama ovde obrazložite detalje specijalnih prava vučenja, raspoloživosti, od čega zavisi povlačenje, okvirni troškovi, vi ste nama na strani 4. dali objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja. Molim sve kolege, građani će mi poverovati, da nam više ne dostavljate ovakva objašnjenja koja su prepisani članovi zakona, samo ne piše član. Znači, ni jedna jedina reč obrazloženja, ponovljeno je ono što u zakonu piše na strani 4!!
Molim vas, iako ovo nije papir onaj skupi, kunsdruk, za koji kritikuje predsednik Vlade, ali 250 poslanika, 250 stranica koliko članova Odbora i onih drugih, poštedite nas onog što nije objašnjenje nego je ponavljanje teksta zakona. Uvažite nas, obrazložite i izađite sa preciznim podacima. Budite u okviru vaših nadležnosti, poslušajte savet opozicije o kontroli tokova novca koga ovde ima dovoljno ili će zaista neka druga rešenja biti jedina moguća.
Znamo da vi pristajete na sve! I na otpuštanje, i na nova zaduživanja, samo ne na raspisivanje izbora! Ali, čak i da ih odlažete do redovnih, oni se ne mogu u beskonačnost odložiti, a ceh ovog ovakvog površnog i neodgovornog pristupa prema državnoj kasi, prema građanima i prema nama koji predstavljamo građane, zaista vas neće prijatno iznenaditi.
Mi za ovakav zakon ne možemo glasati, ne samo zbog toga što je ovaj sporazum skup, nego zato što je on jedna od mera koja je haotična u onom što se zove ''ekspanzivno restriktivna monetarna politika i fiskalna politika Vlade''. Iz tog razloga Srpska napredna stranka neće glasati za ovaj zakon. (Aplauz.)
Poučena prethodnim slučajem ostavila sam sada šest minuta da mogu da odgovorim.
Gospođo Dragutinović, ako niste znali, na sastanku G20 Nemačka i Francuska su se posebno zalagale i planiraju da uvedu porez na finansijske transakcije, jer smatraju "da će pored dodatnih poreskih prihoda destimulisati špekulantski kapital koji često prelazi iz valute u valutu da bi ostvario brz profit". Da li moramo da čekamo da to urade Nemačka i Francuska ili smo mi u težoj situaciji, a imamo izdašan izvor i zašto da ga ne iskoristimo?
Marže su ograničene. Guverner, koji se zalaže za tržište, netržišnim merama je ograničio marže banaka i upravo ne bi mogle da prevale taj trošak poreza, koji ja po PDV zahtevam, na kupce, odnosno korisnike kredita makar dok se ne ukine to ograničenje. Znači, ne bi bio prevaljen taj trošak na krajnje korisnike.
Gospođo Dragutinović, možda specijalna prava vučenja, za koja niste dali dovoljno objašnjenja u materijalu, nisu kredit i obaveza, a nose kamatu, možda. Ali kredit MMF prvi je na listi kreditnih obaveza i stoji, ovo je izveštaj NB, 31. avgust, sa cifrom od 767,9 miliona evra. Kreditna obaveza znači ono što je povučeno, iako stoji u izlogu ili fioci samo za očuvanje deviznih rezervi, zaslužuje da mu se plati kamata i posveti pažnja, kao obavezi na koju moramo mi da mislimo i da o njoj vodimo računa.
Iskoristiću u ime SNS poslovničko pravo da po članu 235. postavim pitanje ministru finansija i mislim da pitanje kako će država razrešiti i kako ona to na svoj način održava stanje nelikvidnosti mora da bude ilustrovano jednim konkretnim primerom.
U ovom slučaju, upoznaću vas sa situacijom u "Vetfarmu", jer stanje u srpskoj privredi i ekonomiji ostavlja trag u čitavom sektoru farmacije, pa te posledice u ovom trenutku u značajnoj meri oseća i "Vetfarm", jer je nivo njegovog potraživanja od državnog zdravstva preko 800 miliona dinara.
To predstavlja nepremostiv problem u funkcionisanju tog preduzeća, a ukupna potraživanja, zbog opšte nelikvidnosti kojima je država i indirektno doprinela, iznose preko milijardu i tri stotine miliona dinara.
Iako se stiče utisak da Republički fond za zdravstveno osiguranje redovno izmiruje svoje obaveze u roku od ugovorenih 60 dana, onako kako je to planirano sredstvima Fonda, pojedine zdravstvene ustanove nenamenski troše sredstva i troše više nego što im pripada. To dokazuju potraživanja "Vetfarma", koja su starija od 90, pa i preko 360 dana, i na današnji dan iznose 354 miliona dinara prema toj ustanovi.
Postavlja se pitanje ko kontroliše namensko trošenje sredstava zdravstvenih i apotekarskih ustanova. Procenjujemo da je utrošeno preko dve milijarde više sredstava od strane zdravstvenih ustanova nego što je to Fondom planirano.
Posebno zabrinjava što u ukupnoj potrošnji lekova, prema podacima koje smo dobili od Grupacije veledrogerija, domaći lekovi učestvuju sa svega 50%, strani 50%, dok naturalno to iznosi 75% u korist domaćih lekova, a 25% u korist stranih lekova. Postavlja se pitanje kome to ide u korist, da li je to interes države, građana ili nekog u čijem interesu se troše budžetska sredstva.
U takvim pogoršanim uslovima poslovanja i teškoj dužničkoj krizi, Ministarstvo finansija i njegova Uprava za trezor su 4. septembra dali jednu neobičnu instrukciju svim direktnim i indirektnim korisnicima budžetskih sredstava, da je legalan i zakonom dozvoljen instrument izmiravanja obaveza zabranjen. Upravo zato pitanje i postavljamo ministru finansija, koja mora da bude u toku sa instrukcijom koja je data i koja na direktan način krši pozitivne zakonske propise i time onemogućava rad mnogih subjekata, pa i "Vetfarma".
Iako je članom 54. Zakona o budžetskom sistemu precizirano da su organizacije obaveznog socijalnog osiguranja korisnici budžetskih sredstava, mišljenja smo da one nisu faktički korisnici, jer svoje prihode ostvaruju putem doprinosa, a ne putem poreza, i mislimo da ne postoji nikakva budžetska pozicija kojom se finansira zdravstvo Republike Srbije.
Građani će se verovatno samo setiti duga koji je prema tom zavodu svojevremeno ostavio u nasleđe Cvetkoviću, a prikrio gospodin Dinkić, i tada je to iznosilo značajne 23 milijardi dinara.
"Vetfarm" je u tom stanju krize, pre donošenja ove instrukcije o zabrani da cesija bude instrument izmirenja obaveza, potpisao preko 300 miliona vrednosti cesija, ali je stavom Ministarstva finansija i Uprave za trezor onemogućeno njemu i budžetskim korisnicima da izmire obaveze na način predviđen Zakonom o obligacionim odnosima.
U skladu sa članom 54. Zakona o budžetskom sistemu, dužnost ministra je bila da uredi način plaćanja i, ne da posebnom preporukom ovako onemogući društvo, već da izda posebnu instrukciju da se ova plaćanja izvršavaju. Molimo ministra da svoju obavezu izvrši.
Zahvaljujem gospođi Diani Dragutinović što je usvojila sva tri podneta amandmana na Predlog zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Alfa banke, Vojvođanske banke i Pireus banke. Međutim, dva amandmana koja se tiču preciziranja namene kredita su prosto, mogu reći, tehničkog karaktera i zaista doprinose samo preciziranju onog što je i sama Vlada napisala u obrazloženju i da ovaj kredit služi za finansiranje budžetskog deficita, ali i za refinansiranje duga.
U tom smislu, niti mogu sebi uzeti u veliku zaslugu što je usvojen ovaj amandman, a vama svakako priznajem da ste korektni što ste ono što ste napisali u obrazloženju uneli i u zakon.
Ono što je amandman na član 3, takođe usvojen, gde su u stvari troškovi ovog kredita, gde nije bilo precizno određeno da kamatna stopa, koja je inače određena kao zbir jednomesečne referentne kamatne stope i fiksne marže od 4,75, mora da bude na tom nivou od jednog meseca obračunata i tako i plaćena.
Trebalo je to precizirati amandmanom zato što su rate za otplatu kredita ustanovljene na šestomesečnom nivou i ovakvim preciziranjem se u stvari izbegava mogućnost banaka da obračun na jednomesečnom nivou pripisuju do onog šestog meseca osnovnom obračunu kamate, da se ne bi neopravdano uvećavali troškovi ovog kredita, tako da i taj amandman mogu u jednom delu smatrati tehničkim pojašnjenjem.
Molim predsedavajuću gospođu Čomić da sve one kojima ovo nije interesantno zamoli da omoguće nama koje ovo zanima da u miru i u punoj koncentraciji ovo raspravimo, sada kvorum nije potreban, ne mora 84 njih da sedi ovde, a za razgovor ima dovoljno mesta i u ostalim prostorijama Skupštine.
Ovih 25 minuta koje imam u ime poslaničke grupe u stvari iskoristila bih da ponovo postavim pitanje, ne u ono gluva doba noći kada je išao prenos odloženi, a povodom ove teme, kako smo došli u situaciju da se uopšte zadužujemo 90 miliona evra za pokriće budžetskog deficita?
To je tema zbog koje najdirektnije ili indirektno imamo situaciju koju neki nazivaju – vrela jesen je došla usred leta i početak i kraj svih štrajkova, pretnji njima, obustava rada ili ono što će se dešavati, u suštini ima kao osnovni razlog neodgovorno trošenje finansijskih sredstava kojima je ova vlada raspolagala.
Svoju diskusiju fokusiram na dva osnovna pitanja. Da li je ova vlada stavila pod kontrolu sve ono što je morala da stavi u smislu javnih prihoda i da li je isprano njeno zaduživanje. Kad kažem njeno, neću podrazumevati samo ono što su krediti koje odobravamo u ovom domu, kao zakonodavno pravo Skupštine da odobri Vladi zaduživanja koja se ovde ratifikuju, već ću zaista morati da dotaknem i temu onog odobrenog kredita tri plus jednu milijardu od MMF, zato što je od njega deo već na raspolaganju, onih osam stotina miliona, a za devizne rezerve.
Jednom rečju – ova vlada nas je sve vreme, kad kažem ova vlada mislim na vladu od 2001. godine do danas, držala u pogrešnom uverenju da imamo devizne rezerve u visini koju jeste objavljivala u realnim ciframa, ali ne u strukturi kakve su te devizne rezerve zaista bile. Moraću da dotaknem priču o privatizaciji, odnosno o sredstvima od privatizacije koja su nas zaista zbog načina trošenja dovele u situaciju da se danas zadužujemo, a da to nismo morali da uradimo.
Građane ću da pitam, da li sada mogu da procene ko je bio Pinokio, a ko nije imao poima o ekonomiji. Znate, Pinokio je simbol dečaka koji laže i kome raste drveni nos, a u ovom našem društvu možete lagati do mile volje i nikada nećete imati prilike da za to budete kažnjeni, čak ni podsmehom. Zato ćete, ako ekonomiji iznesete prave argumente, rizikovati da vas nazovu neznalicom u ekonomiji, nekim ko je zlonameran i to je najmanje što vam se može desiti.
Pred sastavljanje ove vlade u javnosti se mnogo razgovaralo o tome da li su pare iz privatizacije potrošene. To je tvrdio guverner. Mudro je ćutao u vreme izborne kampanje u to vreme, a onda su i oni koji su se bojali da li će moći da sastave vladu po njihovoj meri, a njihova mera je njihovo učešće u vladi, počeo da mu daje za pravo bivši ministar finansija, a onda kao i neko ko je postao premijer vlade, da para iz privatizacije nema.
Da para iz privatizacije ima na računima i da su sačuvane, nama ovih 90 miliona evra zaduživanja u zemlji od poslovnih banaka ne bi trebalo.
Godinu dana unazad postavljali smo pitanje samo onog realnog priliva koji je evidentiran u 2007. godini.
Od ukupno tri i po milijarde evra stranih direktnih investicija, koje bukvalno možete da čitate kao prihod od privatizacije, jedna i po milijarda evra je dobijena od prodaje Mobija 063, namerno kažem ne od Mobtela nego Mobija 063 i sve o toj transakciji iznela sam za ovom govornicom, a toga se najbolje sećaju privatni računi gospodina Dinkića i gospodina Šlafa.
Znači, 320 miliona evra je prihodovano od licence Telekomu Austrije, 122 miliona evra od Panonske banke, 385 miliona evra od Vojvođanske banke, prodaje, i svi su ti prihodi prijavljeni u 2007. godini. A pored ove cifru, koju nabrajam, stiglo je 220 miliona evra od prodaje DDOR-a, a onda je došao i prihod od Robnih kuća Beograd.
Postavlja se pitanje gde je tri i po milijarde evra stranih direktnih investicija od prodaje preduzeća unetih u zemlju samo krajem 2007. godine.
Budžet, gospođo ministre, znate dobro i vi i ja, i svi srednjoškolci koji se bave ekonomijom, da se on tiče jedne kalendarske godine i da on ima tekuće prihode i rashode, i da se zemlje koje nemaju privatizaciju prihode od privatizacije moraju finansirati u jednogodišnjem vremenskom periodu mimo ovakvih izuzetnih prihoda.
Nas su ovi ovakvi izuzetni prihodi trebalo da sačuvaju od onog u čemu se danas nalazimo, jer ovo u čemu mi danas jesmo nije posledica svetske finansijske krize, već posledica potpuno naše autonomne krize, koja se zove bezrezervno trošenje bez polaganja računa i razmišljanja o budućnosti, a ova kriza je samo razgolitila sve probleme koje inače imamo.
Uopšte se ne čudim što vi u obrazloženju za ovo zaduživanje niste naveli ni jedan jedini razlog zašto se naš budžet nalazi u ovoj krizi, sem finansijske krize.
Znači, znam da je prvi posao vlasti da se brani i čuva svoju poziciju, ali ta odbrana mora da se temelji i na podacima kojima raspolaže javnost, podacima koji se mogu videti na vašim sajtovima i iz zvanične dokumentacije koju dobijamo.
Prihode od privatizacije je neko negde držao na nekim računima, neko i negde je to naplaćivao po nekim kamatama i sve to mogu da tvrdim da ima specifičan tretman, ne doslovno, ali tretman državne i vaše tajne, jer mi nemamo uvid u to kako su i zašto potrošene ove pare, sem što imamo osnovnu sumnju, koja nije pravosnažno dokazana, da je ovaj novac potrošen u svrhu sprovođenja izbora.
Ali ne izbornih radnji, nego u svrhu dobijanja izbora onih koji su ovakvu privatizaciju dobili nalog da sprovode, vrlo zdušno Zakon o privatizaciji napravili u 2001. godini po međunarodnom ugovoru objavljenom u broju 8. iz 2001. godine, a zvao se poklon starateljskog fonda Svetske banke, gde su nacrtani mehanizmi, institucije koje će na ovakav način sprovoditi privatizaciju.
Kad kažem na ovakav način, kažem da je odgovornost dobila država u Agenciji za privatizaciju da se saglašava, kontroliše, naplaćuje i troši sredstva od privatizacije. Ne verujem da danas postoji iko u ovoj državi, pa i van nje, ko će reći da je ovo bio dobar model.
Loša privatizacije nije domen teoretske rasprave, i loša i neuspešna privatizacija nije problem za sporenje i raspravu u ovom domu i naučne skupove, nego je problem ljudi koji su ostali bez posla i koji danas potražuju svoja osnovna ljudska prva na rad, lečenje i na pristojan život. Para nema, ljudi su ostali bez posla, a rešenje je u novom zaduživanju. Zašto?
Zato što država koja nije smela sebe da ovlasti za sve radnje iz privatizacije i da osnivanjem Agencije za privatizaciju to pokuša da drži samo u prvom trenutku, dok nije agenciju skinula sa budžetskog finansiranja.
Država je morala da kontroliše i da se odgovorno ponaša sa ovim sredstvima, jednako onako kako danas ne može da izbegne odgovornost za ljude koji se nalaze na ulici zato što su ovakvim činjenjem ostali bez posla.
Ne može država da dozvoli da ono što je resurs ovog naroda i države prepusti da prodaje neko drugi, da nema kontrolu nad tim sredstvima, a da onda ovde izađe kao najneodgovorniji čovek koji će, kad god mu nedostane para reći, meni treba nov kredit.
Pitanje je odakle će se taj kredit vraćati i šta ćemo zarađivati novo da te kredite možemo da vratimo. Znači, prvo što vam stavljam na teret, kao vlasti od 2001. godine do danas, jeste neodgovorno trošenje para iz privatizacije koja je sprovođena po lošem modelu, za šta se nije saznalo juče i ovog leta i u svetlu finansijske krize.
Predug je spisak afera u kojima je, ne zloupotrebom privatizacije, nego upravo načinom kako je ona zamišljena da se sprovodi, to onemogućeno.
Šta je sledeći izuzetno sporan problem u trošenju i neodgovornom vladanju Vlade u smislu čuvanja novca ovih građana? Svi zakoni koji su donošeni od 2001. godine pa naovamo, trebalo je da imaju za svrhu bolju konkurenciju, znači da do poslova, da čovek do posla, da firma do posla dođe na najvidljiviji način kao konkurentna, ona koja nudi najnižu cenu za najbolji kvalitet posla koji će uraditi.
To smo pokušavali kao društvo, i građani su vam za to davali pravo, da ostvarimo kroz razne agencije, razne organe, uprave kojima je trabalo suzbiti korupciju, sprečiti preklapanje funkcija i zloupotrebu javnog interesa u lične svrhe.
Velika očekivanja svih nas su bila i od donošenja Zakona o javnim nabavkama. Taj zakon je predviđao jednu posrednu kontrolu države preko tog organa u svim poslovima gde se troše budžetska sredstva i vrše značajne nabavke.
Ako niste ništa od tog zakona iskoristili kao Vlada, morali ste iskoristiti definiciju da se pod preduzećima čije se javne nabavke moraju, moraju neizostavno kontrolisani, podrazumevaju sva preduzeća u kojima je država osnivač, makar sa 50%, u kojima država ima preko 50% upravljačkih prava, u kojima država ima onu jednu zlatnu akciju, a iznad svega...
Zaista molim kolege iz DS da mi omoguće da govorim.
Gospodine Konstantinoviću...
(Predsednik: Gospodo poslanici, molim vas da omogućite narodnom poslaniku da govori i da pratimo gospođu Tabaković.)
Razumem da je gospodinu Konstantinoviću bilo najzanimljivije da ukine pravo na ishranu u toku rada poslanicima ove skupštine, računajući da ćemo tako izgubiti motivaciju da radimo. Nisam jedna od tih.
Moja motivacija da radim ovaj posao je jednako važna i bez te naknade za topli obrok. Zaista bih vas molila da intervenišete, i u međuvremenu i jeste.
(Predsednik: Molim vas da omogućite atmosferu rada.)
Razumem da ova tema nije nimalo prijatna za ovih 126 poslanika vladajuće većine koji podržavaju vlast, ali osnovno demokratsko pravo je da nekome omogućite da govori, a nijednog trenutka se ne služim proizvoljnim podacima, improvizacijom, već isključivo dokumentacijom i ciframa koje Vlada iznosi, Vlada koju podržava vladajuća većina.
Ako je Zakon o javnim nabavkama trebalo da omogući kroz svoje definicije maksimalnu kontrolu trošenja javnih sredstava, zašto ste onda sada vi u liku te Vlade, gospođo Dragutinović, na zahtev da dostavite meni, kao jednoj od mnogobrojnih poslanika ovde u Skupštini, o tome kolike su plate onih koji iz budžeta primaju enormno visoke plate, odgovorili ovako - čitam vaše obaveštenje od 27. maja.
(Predsednik: Izvinite, samo da vas podsetim da je prošlo 15 minuta. Hoćete li koristiti vreme poslaničke grupe?)
Rekla sam da koristim vreme poslaničke grupe, 25 minuta, a kada mi to istekne koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika.
Na pitanje - koliko iznose plate svih onih koji se finansiraju iz budžeta, 27. maja sam od Ministarstva finansija, kao poslanik SNS, dobila ovakvo obaveštenje: Postupajući po zahtevu narodnog poslanika, Ministarstvo finansija je zatražilo od 36 javnih preduzeća i povezanih pravnih lica, sada ide u prilog jedno dva kilograma materijala, osnovanih i onda se samo jedna reč, naizgled bezazlena provuče, 100% od strane javnih preduzeća. Pitanje nije bilo tako formulisano.
Upravo definicija koju ste sada dali u Zakonu o budžetskom sistemu šta su javna sredstva, šta je odgovornost svih onih koji troše pare iz budžeta, podrazumevala su da dostavite odgovor na pitanje - kako se troše sredstva koja iz budžeta prenosimo raznovrsnim agencijama, upravama, organima uprave u sastavu, koja imaju i danas, tvrdim, neki od njih i po 500 hiljada platu, pa se pitam - kakvim radom, kakvim zaslugama to uspevaju u vreme kada nam podnosite odobrenje za zaduživanje od 90 miliona evra za budžetski deficit, oni koji ili imaju finansiranje iz budžeta ili rade, zarađuju na ovlašćenjima koja im je država dala.
Ponoviću, naplaćivanje preleta nije umeće ljudi u Kontroli leta, ni u Agenciji ni u onom Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, kojima ste čak dozvolili da se registruju kao deoničarska društva sa ograničenom odgovornošću.
Da ste stavili pod kontrolu deo preduzeća koja osniva država direktno ili indirektno preko svojih javnih preduzeća, preko svojih zavisnih preduzeća u liku republičkih organa, u liku organa i vlasti na nižim nivoima, vi danas ne bi imali potrebu da nama izađete sa zahtevom za zaduženje od 90 miliona evra.
Ono što je najspornije je to što buka u kojoj želite da se ne čuje naš glasa, strah u kojem želite da zatvorite novine, ne branim one koji nedoličnim imenima nazivaju ljude, ne branim one koje maloletnike izlažu ruglu, ne branim nijednu prejaku reč, ali branim pravo na prozivanje vlasti kako troši novac i da to ne može da se radi samo po pravosnažnim rešenjima.
Ne možemo tek kada vas sud osudi reći da se neodgovorno troši.
U takvoj klimi, kada treba zatvoriti medije, kada ne dozvoljavate kroz ukupna poslovnička ograničenja da se o ovim stvarima govori, čak i institut poslaničkog pitanja dezavuišete na način da odgovarate da je to samo za preduzeća koja su, ima ih 36, osnovana direktno itd.
Da li ste imali, pitam moje kolege iz vladajuće većine, samo 36 preduzeća na spisku kada ste međusobno dogovarali kvote za učešće u vršenju vlasti? Ne, mnogo više.
To vam ne sporim. Onaj ko na izborima dobije pravo da vrši vlast, onaj ko umećem raznovrsnim, ali nikada neću da opravdam trošenje budžetskih sredstava, da bi se znala napraviti koalicija, a i to će jednog dana biti predmet preispitivanja, znači to nije umeće, to je zloupotreba državnih resursa da dođete do neke koalicije, tako što ćete nekome obećati, nekome dati prava koja ne dajete drugima, da li je to neki predsednik opštine, da li je to neka koalicija, da li su to neki interesantni zakupi koje će sledeća vlast proveravati, ali to nije umeće sastavljanja koalicije, to nije koalicioni kapacitet, i na takvim osnovama ne treba niko da se hvali da je dobio pravo da vrši vlast.
Kada ga već dobije i kada dobijete u ruke pravo da vodite javna preduzeća, imajte minimum odgovornosti prema onome što se zove - trošenje budžetskog novca i trošenje javnih sredstava. Prvo pokušajte da počistite svaki ćošak ove državne kuće od suvišne administracije, od rasipanja para, gde pojedinci, tvrdim pojedinci, sa žmurenjem stranaka, zgrću ogromna bogatstva, izdvajajući se u neku posebnu elitu i klasu, koja će i ono malo efekata koje imate kao dobri, zamagliti, omalovažiti i ni to malo vam građani neće priznati.
Zašto je nedopustivo da kada dobijete vlast odlučujete o trošenju državnog novca ne dozvoljavate ono što se zove - osnovana kritika i ukazivanja na prave probleme.
Da ste slušali, da ste hteli da čujete, da nas niste nazivali neznalicama, vi bi još godinu dana unazad shvatili da je lažna priča o kupovnoj moći građana opasna i da će nam se obiti o glavu, da je lažna priča o stabilnim deviznim rezervama koje ima Narodna banka, u trenutku kada je iznosila između 11 i 13 milijardi evra. To je ta priča u kojoj kažem, a ko je danas Pinokio i ko to ne zna ekonomiju.
U to vreme kada je guverner, za mene neodvojivi deo vlasti i vladajuće većine, koliko god se zaklanjao nekom posebnom nezavisnošću koja mu je i zakonom omogućena, pričao da imamo visoke devizne rezerve, upozoravali smo da te devizne rezerve služe samo kao antesteziona priča za dalje zaduživanje i građana i države.
Mnogi, i ovoga puta ću i njih da podsetim na to vreme, govorili su da su to stabilne devizne rezerve, da nismo u situaciji da imamo dužnički problem itd. I tada i sada ponavljam, zahvaljujući lošoj politici obaveznih rezervi koju je vodio gospodin Jelašić, u deviznim rezervama su se našlo 40% sredstava od onoga što su strane banke morale da polože kod guvernera u toj državnoj kasi samo za vreme dok traju krediti.
Vi ste građane uveravali da su to naše stabilne devizne rezerve, od čega je 70% bilo deviznih rezervi kojim ova država nije mogla da operiše, zato što nisu bile ni trajne ni stabilne i zavisile su od kreditne aktivnosti banaka, svega 2,5 milijarde.
Ovo nije panika, ovo je podsećanje na vreme u kojem ste morali da se zabrinete. Svega 2,5 milijardi evra je bilo državnih depozita i onog stvarnog i trajnog deviznog rezervnog novca.
Stručnjaci koji su mogli o tome da govore su ćutali, jer je to unosno i korisno. Opozicija, o tome sam govorila, mnogi novinari stidljivo i šta se dešava? Izlazite nam sa slavodobitnom pričom o kreditu od MMF, a za održavanje sada deviznih rezervi.
Gospođo Dragutinović, da li je dovoljno vremena kako se nalazite u Vladi da vam vaši saradnici pokažu račune koliko se od javnih fondova, državnih preduzeća, onog što se zovu depozitni računi ove vlasti, nalazi oročeno u poslovnim bankama, dok kod vas potražuju pare iz budžeta, dok daju poslovnim bankama novac koje su trgovale hartijama od vrednosti sa Trezorom i Narodnom bankom? Da li mislite da građani zaista ne mogu da saberu dva i dva i da vide šta se njihovim novcem radi?
Ovakvim tonom i načinom ne pozivam građane da oni vode monetarnu politiku i dođu ispred Vlade, pozivam ih da procene vašu odgovornost za upravljanje novcem i da shvate da je novca bilo, da novca ima i danas, ali da vi njime ne želite da upravljate tako da taj boljitak osete i građani.
Znači, gubitak Narodne banke iz 2006. godine zbog loše monetarne politike kojom su se stvarali viškovi novca, a onda povlačili skupim operacijama, u praktičnom životu izgleda ovako.
Poslovna banka dobije od nekog državnog organa ili fonda stotinu miliona evra, kada ih prikupi lepo, i na klackanju kursa i onoga što je Narodna banka davala, u jednom trenutku su se kamate kretale 7 do 8% izdan inflacije, tim novcem su kupovali hartije od vrednosti, zaradili sigurnu razliku, ne daju kredite građanima, ne daju kredite privredi, daju tek malo da ne bi bili problematični.
Šta se iz toga naučilo, sem gubitka Narodne banke, koji je iznosio tada 375 miliona evra, i nemojte mi reći kursne razlike, jer je naš devizni kurs politički proizvod. U sledećoj godini je taj gubitak iznosio 150 miliona evra i vi umesto da sprečite tu praksu, u trenutku svetske finansijske krize ste krenuli da tu praksu primenjujete i na realnom sektoru.
Ponudili ste preduzećima kamate sa 3%, bankama ste ih dotirali i onda ste rekli organizujte proizvodnju. Rekli su vam, pouzdano to znam, ti privrednici koji su imali časti da kažu - a što bih nešto proizvodio ako ću sa kreditom koji ste meni dali, po ceni od 3 do 5%, otići i kupiti ili vaše hartije ili dati depozit kod vaših banaka kojima ste omogućili likvidnost da meni sa dva potpisa, sa dva virmanska naloga, bez proizvodnje, omoguće da zaradim razliku koja se kretala od 5 do 10% po jednoj transakciji.
Država je ovo morala da zna i da vidi koji su učinci njenih politika. Da li znate šta je meni problem? Zarađujte i vi i ti privrednici koji ne žele da rade, ali ko će građanima omogućiti da dobiju posao, u kojim će to firmama da rade, da primaju plate, da uplaćuju doprinose, na osnovu kojih će da se finansira i penzija i fond zdravstva i sve ono što znači obezbeđenje osnovnih uslova za funkcionisanje ove države.
Ne mogu da shvatim da niste imali tu dugoročnost sagledavanja kada ste dozvolili da se fensi finansijama, tako se to danas zove, nekim modernim bankarstvom bavi polovina ove privrede koja ima para. Umesto da instrumentima kontrole, to nije cenzura u štampi, to su uobičajeni sistemi ranog upozorenja za funkcionisanje bankarskog sistema i kontrola namenskog trošenja datih kredita, novac ide u proizvodnju i da zaista pokažete da je cilj ove države zaposlenost i građani koji će omogućiti ekonomski razvoj ove države. Zašto to niste uradili?
Jedan od tih mojih prijatelja kaže da bi ovoj vladi trebalo zabraniti da upotrebljava futur kao buduće vreme, da kaže - ja ću, mi ćemo, zato što su od 2000. godine do danas imali dovoljno vremena da pokažu kako će, a pošto nisu, zabranjeno je obećavati da ćete, nego zašto niste. Tako i pitam - zašto niste?
Danas ste personifikovani predstavnik Vlade sa jednako lošom monetarnom politikom, zapostavljanjem proizvodnje, nefinansiranjem proizvodnje i uništavanjem svega što se zove zdrava osnova bankarskog sektora, tradicionalnog bankarstva, gde će se davati kredita onoliko koliko se prikupi depozita. To je tradicionalno bankarstvo.
Zato sam vam one noći u kasne sate pominjala kao poučno iskustvo Brazil, gde država o tome vodi računa, ali usput radeći to preko domaćih banaka. Vi ste nas doveli u apsurd da mi danas uzimamo kredit od komercijalnih banaka za pokriće troškova, koje ne da ne možemo da odobrimo, nego su troškovi koje zaista ne bi bila spremna da podnese ni jedna nemačka država, ne u krizi nego u najboljim danima, jer nam je ona najbliža na ovom prostoru.
Zaista sam iznenađena da niste našli, kao što ste za subvencionisanje i razne druge vidove pomoći nalazili uredbe, pa nam onemogućavali mogućnost da o tome govorimo ovako kako govorimo danas. Stvar je došla do najozbiljnijih razmera i zato sam prvi put u svom političkom delovanju upotrebila reč "panika", a zaista me je uhvatila kao čoveka panika kada sam videla da Vlada izlazi sa zahtevom za odobrenje kredita od komercijalnih banaka u iznosu od 90 miliona evra. Taj kredit će morati da se vraća iz budžeta, koji ima iste rashode, a prihodi sve manji i manji.
Ono čime ću zaključiti svoje izlaganje je priča da kredit sa Međunarodnim monetarnim fondom jeste briga nekog drugog - ne može da opstane, ne u ovom trenutku, nego sa ljudima koji imaju elementarnu logiku. Kredit MMF je i suviše težak, po ograničenjima koja nosi u smislu obaveza koje treba da izvršavamo, to jest da sprovodimo ekonomsku politiku koja će biti usmeravana, a ne kreirana ovde.
Usmeravana, ne kažem nalagana, ali usmeravana, a niko ne dolazi da vam pomogne u vašem interesu, nego u sopstvenom. To su davne premise. Učili smo i vi i ja iz nekih knjiga u kojima se to jasno govorilo.
Znači dobijaćemo kredit na raspoloženju koji nije besplatan, koji nije beskamatan, koji nije poklon. On jeste novac u nekoj fioci, koji će čuvati devizne rezerve za koje smo lažnu sliku davali građanima i onima koji su se zaduživali.
Ali, svaka država koja zaboravi da je osnov demokratije - suverena vlast nad nacionalnom valutom i nad upravljanjem novcem, zaista će se suočiti da nad tom državom vlada onaj ko nad novcem ima vlast, a to ova vlada nije. Čak neću ni da kažem da ste toliko dovitljivi da nam samo stvarate privid da nemate kontrolu nad novcem.
Još jednom ću pomenuti Rotšilda koji je rekao – dajte mi vlast nad novcem i kontrolu nad njim i nije me briga ko u jednoj državi pravi zakon. Baš zato o tome govorim na ovaj način i baš zato govorim ovoliko dugo.
Nemojte da kredit sa MMF bude negde na sajtu Narodne banke, koja glumi nezavisnost od ovih građana, od ove ekonomske politike i od ove države, jer će se troškovi tih kredita i tog kredita, u meri u kojoj budu iskorišćeni iz ovog budžeta isplaćivati jer vi druge kase nemate, vi druge građane nemate, vi drugi parlament nemate - to je ovaj.
Ovde moramo o tome da se pitamo, da procenjujemo težinu tih zaduživanja i da vas upozoravamo savešću javnosti da ovo nije način za izlazak iz krize.
Pre nego dam zaključne stavove o ovom zakonu, kojeg jedino smatram temom danas, zato što ona dva međunarodna sporazuma i nisu tema danas, samo ću iskoristiti priliku da upozorim da moj zahtev i dolazak za sto predsedavajućeg da pitam da li ste mi računali onih šest minuta vremena koje imam za tri podneta amandmana i odgovor koji sam  dobila da na to nemam pravo zahteva komentar.
Znači, ne tražim tih dodatnih šest minuta, zato što svoje stavove jesam u prilici (Predsedavajuća: Narodna poslanice...)…govorim u okviru svog vremena, molim vas.
Upravo to svoje vreme koristim i meni, gospođo Čomić, ne treba ni da me predsednik Skupštine štiti, niti da mi vi tumačite Poslovnik, jer to prosto nije u redu.
Vreme svoje poslaničke grupe koristim da vam kažem, nisam pravnik, ali razlikujem duh zakona od slova zakona.
Smisao obrazlaganja usvojenog amandmana, što je bila praksa, za šta neću gubiti vreme da vam nađem stenogram i dokažem da ste i vi lično davali pravo na reč nekom da obrazloži, jeste u sledećem.
Rasprava u načelu je toliko kratka da niko od nas ne stigne da raspravu u pojedinostima po svakom amandmanu toliko detaljno obrazloži da želi da svojim građanima obrazloži koji je to amandman vlada usvojila.
Nebrojeno je primera mojih kolega i koleginica koji su, takođe, dobijali reč. Da li je neki amandman prošao ili nije, prvi put kad sam od buke vaših partijskih kolega uspela da čujem da li neko želi reč, javila sam se.
Imam dovoljno vremena da iznesem svoj stav, ali vas upozoravam, član 143. Poslovnika stav 4. kaže, svaki podnosilac amandmana ima prvo da obrazloži amandman u trajanju od dva minuta, ne praveći razliku da li je usvojen ili ne. Nemojte, molim vas, ostavite me da završim.
Član 149. kaže da predlagač zakona, nadležni odbor itd. dužni su da razmotre amandmane i do početka sednice obaveste Narodnu skupštinu za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština usvoji ili odbije.
Neću s vama da komentarišem uopšte. Da li vi poštujete ovaj Poslovniku u smislu prisustva ovlašćenog predlagača ili smatrate da je dovoljno da bude u zgradi, ali ne i u sali, i da li negde piše, sem u vašem scenariju, da vi dajte reč na usvojen amandman ili ne.
Bukvalno vas molim da se meni takvim povodom više ne daju nikakva obrazloženja, jer vaše privatno i vama lično od same sebe dato pravo da tumačite Poslovnik je nešto što je dopustivo u okviru predsedništva, a to vam više neću dopustiti.
U okviru preostalih četiri minuta ću izneti stav, zaključni, povodom usvajanja ovog zakona.
U neodgovornostima Vlade, u načinu kako je potrošila sredstva od privatizacije, kako je dozvoljavala guverneru da vodi monetarnu politiku, kako nije stavila pod kontrolu sve javne prihode koje inače mora, jer je za to dobila nalog od građana, i stavljanjem zakletve prilikom preuzimanja dužnosti, moram da dodam tom spisku kršenja zakona i dvostranog tumačenja kontrole sredstava i konkurs Ministarstva ekonomije i regionalni razvoj koji se nalazi na sajtu tog ministarstva, gde u pozivu ljudima da dobiju kredite, sada ove podsticajne, piše da je najniži iznos kredita 500.000, kamatna stopa 1% na godišnjem nivou, rok otplate do tri do pet godina i kredit se vraća u dinarima svaka tri meseca, i rata je vezana za evro po srednjem kursu na dan dospeća, a kredit se vraća u dinarima.
Kada otvorite konkurs tragom linka koji nudi ovaj poziv, doći ćete do sledećeg obrazloženja – kredit se vraća svaka tri meseca u dinarima, kao što piše i u pozivu, ali kaže – rata je vezana za evro po srednjem kursu na dan dospeća, a valutna klauzula podrazumeva utvrđivanje vraćanja dugova u evrima i na dan samog puštanja kredita u tečaj i preračunavanje duga u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu na dan dospeća, koji, sad je ono ključno, ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita.
Tako se ova država odnosi prema preduzetnicima kojima nudi ove kredite, obećavajući da su laki, u dinarima, da ne nose valutnu klauzulu i u stvari ne objašnjavaju šta je prava efektivna kamata.
Prevelik budžet za srpsku privredu, previše dugova za snagu ove privrede. Dugovi ponekad znaju da budu rešenja, ali su u situaciji u kojoj živimo više problem nego rešenje, zato što se ne zadužujemo za investiranje, nego zato što se zadužujemo za potrošnju, u čiju strukturu nismo dovoljno zagrebli, ne da nismo iskoristili sve rezerve, nego nismo sa grbače ovog naroda skinuli sve one koji ne smeju na grbači naroda da stoje.
Imali smo strane direktne investicije, tako ih zovemo, a najveći deo toga je prodaja preduzeća. Pričam o privlačenju stranih investicija, a u stvari ne privlačimo produktivne, i ono što najbolje govori o ugledu koji država ima je cena po kojoj se ovaj kredit dobija od poslovnih banaka, gde je pristupna naknada 1%, a kada u inostranstvu uzimate kredite ona je četvrtina od te cene.
Ovaj kredit se ne može podržati i najbolji je dokaz kvaliteta rada Vlade i zato ćemo glasati protiv njega.
Molim sve prisutne kolege za pažnju, ne zato što meni treba da posvete pažnju, nego zato što je reč o pitanju koje se tiče blizu stotine hiljada ljudi i vezano je za pružanje usluga zdravstvenog osiguranja, što znači da direktno od ovog pitanja i odgovora na njega zavise životi mnogih građana Srbije.
Postavljam pitanje za predsednika Vlade i ministra zdravlja - na osnovu kog propisa je uskraćena overa knjižica i zdravstvena zaštita od 1. jula izvesnom broju radnika. U medijima se procenjuje da je njihov broj oko stotinu hiljada komada i neću navoditi na koji način ljudi prete da će izvršiti okončanje sopstvenog života zbog uskraćivanja prava da se leče. To pravo je uskraćeno velikom broju osiguranika i njihovim porodicama zato što je Republički zavod za zdravstveno osiguranje odbio da overi zdravstvene knjižice sa obrazloženjem - da poslodavci kasne sa uplatom doprinosa tri meseca.
Analizom svih propisa, molim i Skupštinu, i kolege i Vladu da pažljivo čuju na koji način tumačimo propise, donosimo ih i kako direktno utičemo na život ljudi. Analizom svih propisa o zdravstvenoj zaštiti, socijalnom osiguranju, javnim prihodima i drugim relevantnim zakonima utvrdili smo da je sporna odredba potpuno nezakonita iz više razloga.
Vlast se pozivala na odredbe Pravilnika o ispravi, o zdravstvenom osiguranju i posebnoj ispravi za korišćenje zdravstvene zaštite, koji verovali ili ne kao zastareo stoji na aktivnom sajtu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Znači, nevažeći pravilnik stoji kao obaveštenje na osnovu kojeg je prema članu 8. st. 2. i 3. ljudima uskraćeno pravo na zdravstvenu knjižicu, odnosno lečenje. Čak i da je taj pravilnik važeći, a nije, i na to ukazujem, ta materija nije mogla biti ni regulisana pravilnikom, niti je taj upravni odbor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje ovlašćen da odlučuje o razlozima za prekid osiguranja, koji se utvrđuju samo, jedino i isključivo zakonom.
Naknadnom proverom smo ustanovili da je reč o zastarelom pravilniku, koji bi trebalo da dovede u zabludu građane da postoji zakonski osnov za uskraćivanje prava na lečenje i tvrdim da je stavljen van snage 6. januara 2009. godine u Službenom glasniku koji je objavljen u broju 1, 2009. godine.
Ponavljam da smo utvrdili da nije postojao nikakav pravni osnov za odbijanje overe zdravstvenih knjižica i uskraćivanje zdravstvene zaštite radnicima čiji poslodavci kasne sa uplatom doprinosa i da je postupak potpuno nezakonit.
Pozivam ministra, premijera da kaže da li je u tajnosti doneo, a nezakonito, neki akt kojim je mogao da uskrati ovo pravo građanima.
U suprotnom obećavam pokretanje postupka pred Ustavnim sudom za utvrđivanje odgovornosti zbog teškog kršenja prava, koje može imati posledice po život i zdravlje većeg broja ljudi, da bi se mogle hitno preduzeti mere za rešavanje ove situacije.
Ovo je krivično delo po članu 163. Krivičnog zakonika za povredu iz prava rada i socijalnog osiguranja.
Ponavljam, radi se o uskraćenim pravima na lečenje, po procenama, preko 100 hiljada ljudi i članovima njihovih porodica i molim da mi se odgovor dostavi što pre. Ovo nije interes jednog poslanika i poslaničke grupe Napred Srbijo, nego velikog broja građana.
Gospođo Čomić, ukazujem, u skladu sa članom 103, na povredu  člana 104. stav 1. Poslovnika, po kojem se utiče na dostojanstvo poslanika. Želim samo dve rečenice da kažem.
Tomislav Nikolić i gospodin Aleksandar Vučić su dostupni svim organima. Aleksandar Vučić je dao izjavu da ima jedan jedini zahtev - da se rezultati poligrafskog istraživanja objave, a da pristaje da bude na poligrafu koji odaberu oni koji sumnjaju u bilo koju vrstu njegove veze sa nekim kriminalnim klanovima.
Ono što iz SRS ne mogu da razumeju je ideja i vera da se borite za budućnost svoje dece - nema cenu i ne može da se plati novcem, i da je nepotkupljiva ostaće im nejasno, i džaba sva pljuvanja i napadi na Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i sve nas ovde.
Evo, iskoristila bih ovo vreme dok je narod zainteresovan da gleda, da ne budu oni sitni noćni sati, da u okviru vremena poslaničke grupe iznesem i ponovim sud Srpske napredna stranke o ovom zakonu.
Prvi put ću o jednom zakonu govoriti ono najličnije, ljudski, jer prosto imam sreću, a i odgovornost, da imam troje dece. Imam dve ćerke i sina i nikada se ne ponašam po onoj da je majčinska ljubav potpuno bezuslovna.
Jeste zaštita sopstvene dece potpuno bezuslovna, ali se i ljubav zaslužuje ponašanjem, odgovornošću i činjenjima, i pravim između svoje troje dece razliku prema tome ko je vredniji, odgovorniji, kome je jedinstvo i mir u porodici značajnije od onih drugih.
Nisam slučajno započela tom analogijom da imam pravo da razlikujem svoju decu po kvalitetu i da ističem dobre, i da kritikujem one koji nisu dovoljno dobri, a nemaju prirodnih razloga da budu loši, zato što takođe imam sreću, ali i ličnu odluku, da pripadam stranci koja može na isti takav način, bez lažne snishodljivosti, da posmatra problem nacionalnih manjina u ovoj zemlji.
Prevedeno na jezik života to znači kad je Ljubica Kišmarton, supruga Oto Kišmartona, dobila otkaz u Kikindi, kao jedan od radnika državne uprave, dobila je otkaz zato što je bila supruga Oto Kišmartona, jednog od odbornika čiji su mandati osporeni, a hoću da verujem da nije dobila otkaz zato što je Srpkinja udata za Mađara i da u tome nema nikakve nacionalne pozadine. Tako mi iz Srpske napredne stranke gledamo na problem manjina.
Gledamo na problem manjina tako da hoćemo da kao većinski narod manjine vidimo kao sopstveno bogatstvo, a ne u bilo kom slučaju da od toga pravimo reklamu sopstvenoj stranci zato što imamo kolegu koji je vredan da bude član stranke, a ne zato što ima određenje te nacionalne manjine, i mogu o tome da govorim potpuno otvoreno, jer probleme manjina kada ih ističete i favorizujete stvarate otpor većinskog naroda.
Mom kolegi Otu Kišmartonu se ne dopada to što je problem manjina favorizovan u toj meri da će prema njemu, to je njegova lična izjava, biti stvoren otpor većinskog naroda. Bojim se da ovaj zakon u jednom delu ima takve posledice, favorizujući manjine čak i mimo onoga što Ustav dopušta. Za ilustraciju navešću član 24, gde nacionalni saveti mogu da podnose Narodnoj skupštini, Vladi i drugim državnim organima svoje inicijative po poslovnicima tih organa, a ne onako kako to Ustav dopušta. Da li mislite da tako treba da favorizujemo manjine i da to njima odgovara? Ne.
Da li mislite da će neko poverovati u dobronamernost ovog zakona u ovako teškom trenutku kada imamo nametljive ekonomske probleme, ako, moj raniji kolega, gospodin Androš Agošton i vi se sporite uglavnom oko toga – da li će postojati jedinstveni birački spisak ili poseban birački spisak manjina, i da se na tome lome koplja da li je ovaj zakon dobar ili loš? Hajde da to objasnimo građanima.
Gospodin Agošton kaže da je tražio da postupak ide na isti način, kao što je slučaj sa opštim biračkim spiskom, pa da spisak birača Mađara, kao samo jedne od nacionalnih manjina koje žive u državi Srbiji, bude deo tog opšteg biračkog spiska, ali je Vlada ponudila nešto drugačije rešenje i to je ostalo u Predlogu zakona. Kaže Agošton da je njegov predlog da nadležni kada sastave spisak birača, što veruje da je moguće, o tome obaveste sve koji su na njemu, tako da onaj koji ne želi da bude na manjinskom, treba da se javi nadležnima da sa tog spiska bude brisan, a svi koji se ne jave u nekom roku smatralo bi se da prihvataju.
Gospodin Agošton kaže da izabrano rešenje, prema kojem predstavnici nacionalnih zajednica ako žele da budu na posebnom biračkom spisku, to je rešenje koje ste ostavili u članu 44, moraju da se jave vlastima, što smatra diskriminacijom. Znate da se đavo uvek krije u malim stvarima.
Na tome u kom će biračkom spisku pripadnici manjina biti upisani, pa imati vremena, volje, biti obavešteni da sa tog spiska budu skinuti, u stvari govori o razlozima ili da ne kažem da je to isključivo, ali o delu dobrih razloga zašto o ovom zakonu razgovaramo.
Vas interesuju pripadnici nacionalnih manjina kao biračko telo, kao neko ko će sutra moći da govori o koalicionom kapacitetu, odnosno da pripomogne vršenju vlasti. Mislim da to nije dobar način i da to vređa same pripadnike nacionalnih manjina.
Iskoristiću da u ime nacionalnih manjina govorim kroz tekst akademika, u to vreme predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, gospodina Julijana Tamaša, bez njegovog odobrenja, samim tim imam odobrenje što je u listu „Danas“ objavljeno 26. 11. 2005. godine, tekst koji uvek nosim sa sobom, gde on brigu vlasti za prava nacionalnih manjina u jednoj rečenici definiše kao ornamentalni dokaz da je car velikodušan. Treba li danas dodati nešto toj rečenici?
Da, ovaj zakon je ornamentalni dokaz da je car velikodušan. Tvrdi da manjine imaju razloga za nezadovoljstvo sistemskim uređenjem života. S tim se neću složiti, jer je sistemsko uređenje života za sve nas jednako, nezavisno od toga kojoj naciji, veroispovesti pripadamo, iz kog kraja dolazimo, Srbijanci, Srbi, Crnogorci, Bosanci s one strane Drine, Kosovci ili kako nas već ko zove. To doživljavam jednako ružnom podelom kao kada neko pokušava da nas podeli na manjine jer smo pripadnici jedne države u kojoj želimo da živimo dobro.
Gospodin Tamaš kaže da manjine imaju problem, a ja kažem kao i većinski narod, pre svega sa stanovišta nezadovoljstva privatizacijom u kojoj je propao srednji sloj i to je problem svih nas. Kaže da među novim bogatašima, koji su se obogatili na bedi sopstvenog naroda, ima i jednih i drugih.
Kada bi merili procente, možda bi upravo odgovarao odnosu manjina i većinskog naroda, ali je problem da ima onih koji su se obogatili na osiromašenom narodu i da u tim bogatašima ima svih jednako. To nije manjinski problem.
Postoji problem da se u nauci, kaže gospodin Tamoš pod tačkom 3, sistematski unižava rang vrednovanja naučnih radova, da aktuelna ministarstva od 2000. godine pa nadalje jesu ipak više vrednovala srpska naučna istraživanja za razliku od drugih, i što jeste nedopustivo, obezvređuju manjinske publikacije, kaže, zato što ih Kinezi i Francuzi ne citiraju.
Ovo ne služi na čast vlasti koja je sebi to dozvolila. Po njegovoj tvrdnji, za to nisu dobili čak ni izvinjenje.
Bila je tvrdnja da se u politici, osim ponekog Bošnjaka ili Mađara, izvinjavam se, citat je, koji ispunjavaju naloge vlasti, a ne misle kritički sopstvenom glavom, nema manjinaca više ni u tragovima.
Možda ovo ne bih komentarisala da niste, gospodine Čipliću, bili prisutni vi, kao i ministar prosvete, kada smo razgovarajući o obrazovanju i udžbenicima imali opet favorizovanje pokrajinskih organa u smislu uticaja mišljenja manjinskog prilikom izdavanja udžbenika, bukvalno naveden pokrajinski organ koji treba da se pita o udžbenicima manjina.
Šta sa ostalim manjinama koje žive u Srbiji? Favorizovati manjinu za većinski narod nije dobro zbog manjine. Favorizovati neku od manjina, kada ih imamo više u ovoj državi Srbiji, takođe nije dobro.
Šta je sporno? Sporno je to da je, kaže, problem na Kosovu, a nemerno ću se na ovom zadržati, nastao u onom trenutku kada su se Albanci počeli ponašati kao većina sa agresijom prema manjinama. Toga mi moramo da se pribojavamo, filigranski da pišemo zakone, sa iskrenošću da primenjujemo zakone koje pišemo i koji sistematski treba da sprovode prava manjina, ne dozvolivši ni u jednom trenutku da onaj ko dobije preko onih 20%, što je kriterijum da bi se neka manjina mogla kvalifikovati činiocem koji odlučuje, da on počne da vrši agresiju nad manjinom.
Žrtve te agresije jedne takve manjine u okviru države, koja na jednom lokalitetu je postala većina i vrši agresiju nad manjinom, imamo i dan-danas, i iz tih razloga danas živim u drugoj pokrajini, a ne u onoj u kojoj još uvek postoji manje Tabakovića, i familija Tabakovića živi na sedam kilometara od centra Prištine u jednom svojevrsnom getu.
Ko zna koliko je sličnih meni i sa mnogo ružnijim iskustvima i brojem žrtava zbog jednog ovakvog nedovoljnog osećaja kada jedna manjina počinje da bude favorizovana i da to svoje pravo koristi na neodgovarajući način.
Ono što nije dobro da u trenutku kada pričamo o udruživanju, o ulasku u Evropu, o Evropi kao jedinstvu različitosti, počinje da nam se nameće priča da su rođenjem suvereni samo pojedinci, ali ne i države.
Neću da pominjem iz ovog teksta iskustvo mađarske države sa Trianonom, i pretnju državi Srbiji koja kada ne zna svoj suverenitet da vrši kako valja i manjine neguje kako one žele, kako to može da joj se obije o glavu.
Hoću da kažem, dok država postoji po definiciji kao iskustvo i kao praksa, moramo suverenitet države da čuvamo u granicama Ustava koji je, ponoviću, više puta sam rekla, poslednji zid odbrane svih građana koji žive u toj državi, i većinskog i manjinskog naroda.
Naš posao je, gospodine ministre, šta da učinimo da deklarisana prava koja jesu čak ne na nivou svetski usvojenih kriterijuma, nego čak iznad toga, budu sprovođena i realizovana u stvarnosti, ali ne na takav način da ona budu politički zloupotrebljavana, a ovaj zakon to omogućuje.
Podnela sam amandman na član 127. koji suštinski ne menja rešenje, jer je ono sadržano već u članu 126 , gde je reč o odgovornosti odnosno prekršajnoj odgovornosti odgovornog lica za to ako se za izmene statuta ne dostavi obaveštenje u roku od 30 dana. Vi jeste članom 126. predvideli odgovornost, ali za nacionalni savet članom 127, za odgovorno lice u članu 126.
Amandman sam podnela upravo iz razloga da ukažem na vašu nedoslednost, prenormiranost ili različit pristup od člana do člana ili delova zakona. Negde ste tu odgovornost za nedostavljanje obaveštenja Ministarstva o izmenama i dopunama Statuta nazivali stavom 3. člana 5, u prethodnom članu definišete kako izgleda taj prekršaj, da bi to radili isto sa članom 119. stav 2. kao prekršajem, što je prosto delovalo kao jedna mala neozbiljna igračka od nekog ko se hvali i ozbiljno pristupa ovakvoj temi. Nikada od viška glava ne boli.
Međutim, ne možete očekivati da pohvalimo zakon u kome jednom kažete šta je sadržina stava, za koji donosite prekršajnu odgovornost, a u drugom slučaju, onako šturo, navodite samo - član 5. stav 3. Od vas, sa takvim renomeom, gospodine ministre, i vaših saradnika, očekuje se prava mera reči i definisanja prekršajne odgovornosti i za odgovorno lice i za sam nacionalni savet, što ova dva člana i regulišu.
Gospodine ministre za ljudska i manjinska prava, ovlašćeni zastupniče Vlade u vezi sa zakonom o transplantaciji organa, podnela sam amandman na član 28. kojim želim da se definiše nadležnost Uprave za biomedicinu, koja će davati mišljenje u vezi sa postupanjem sa organima za transplantaciju.
Zakon ima rešenje po kojem će se o tome starati ministar, a tvrdim da su u Upravi za biomedicinu angažovani stručnjaci koji poseduju prava i odgovarajuća znanja koja su predviđena za postupanje sa organima u vezi transplantacije.
Pored toga, Uprava i inače razmatra sve izveštaje zdravstvenih ustanova, pravnih i fizičkih lica, i ocenjuje njihovu opremljenost u vezi sa obavezom da spreče bilo koju vrstu rizika u vezi sa prenošenjem bolesti u postupku transplantacije, o čemu izveštava ministra. Uprava za biomedicinu izveštava ministra, pa je zaista logično, a smatram i neophodno, da ona formuliše ta postupanja, a ne ministar.
Šta ste mi odgovorili u odbijanju ovog amandmana, rekli ste da se odgovor sadrži u odbijanju na amandman mog kolege iz SNS, dr Milana Kneževića, i obrazloženje glasi ovako – amandman se ne prihvata s obzirom na to da je Uprava za biomedicinu organ u sastavu Ministarstva zdravlja, odnosno s obzirom na to shodno članu 32. stav 2. Zakona o državnoj upravi, ministar usmerava rad organa u sastavu i donosi propise iz njegovog delokruga.
Znači, iz ovako načelno definisane vlasti ministra nad organom u sastavu i iz njegovog prava da donosi propise iz delokruga tog organa u sastavu, izvlačite pravo ministra da odlučuje o najkonkretnijim uputstvima vezanim za prenošenje organa u postupku transplantacije.
Kažete, takođe, shodno članu 69. Predloga zakona, Uprava za biomedicinu učestvuju u pripremi predloga propisa za sprovođenje ovog zakona koje donosi ministar, na koji način će stručni stavovi biti inkorporirani u podzakonske akte, i sada ključna stvar, i bez pribavljanja zvaničnog mišljenja Uprave.
Znači, načelni stavovi za vas imaju veću snagu samo zato što ih potpisuje Uprava za biomedicinu i kažete nije potrebno da se pribavi zvanično mišljenje Uprave. Sada mogu dva zaključka iz ovog odbijanja i ovog obrazloženja da donesem. Gospodin ministar ako je iz G17, on može ne samo da proširi delatnost i delokrug rada određenog ministarstva na najšire moguće i nespojive oblasti, ne može, nego mora direktno i da se pita i o najkonkretnijim stvarima koje su u nadležnosti organa u sastavu ministarstva na čijem je čelu taj ministar.
Da li je osnovni kriterijum za ocenu i procenu nečega koji ministar vodi koje ministarstvo ili zakon, nadležnosti i priroda posla, ili se to menja od zakona do zakona i od ministarstva do ministarstva. Da li isti takav tretman imaju i građani kada postoji u zakonu neka dvosmislenost, vrlo često potpuno namerno ostavljena, ili neka rupa u zakonu, da će svako tumačenje moći da bude pokriveno stavom, kao što vi meni u obrazloženju kažete. Ne.
Tada ministarstvo želi da se pita, pa se za svaku otvorenu stvar donosi i daje posebno mišljenje, a ne koriste se stavovi bilo kog organa. O različitosti tog postupanja govori i način kako Vlada stoji iza pojedinog ministra kada se zakon brani.
Mi poslanici dobijamo da govorimo o zakonima iz najrazličitijih oblasti života koji se tiču građana Srbije. Mi se za njih pripremamo u skladu sa svojim znanjima, mogućnostima i načinom da se snađemo da od stručnih ljudi čujemo mišljenje.
Kao ekonomista o ovom zakonu govorim principijelno o nedopustivosti da se ministar pita za sve i da preskače jedan organ uprave u svom sastavu, a neću se direktno upuštati u ono što nije moja nadležnost, jer bi to bilo smešno.
Ova Vlada čini ovaj dom i poslanike smešnim, ako nam kaže da onaj ko je danas dežuran u Vladi može doći da brani bilo koji zakon koji se ovde razmatra, što doskora nije bio slučaj, ali nam kao i mnogu drugu lošu praksu to uvodite u ovaj dom. Smatram da je to nedopustivo.
Pre nego krenem na odbranu amandmana i priču o zakonu, od vas tražim izvinjenje, jer sam dobacila na ono vaše  „za čega-na šta“, jer prosto mi je namera da se kao ljudi dobrih namera podstičemo u najboljem.
Živim od 1999. godine u Novom Sadu, iz jedne pokrajine, iz Prištine morala sam da pređem da živim u Novi Sad. Mnogi moji prijatelji kažu da otežem vojvođanski, lalinski, ali mi gramatičke greške ne mogu pronaći. Tako da to doživite kao podsticanje na zaista najbolje, to ćemo raditi i u zakonima i u jeziku i gde je god to moguće.
Na isti takav način, hoću da kažem da je dobrodošao svaki korak ka pravednijem društvu.
Ovaj zakon tako doživljavam, korak ka modernom društvu koje želi da postigne jednake uslove za prirodne potrebe time što će da omogući solidno stanovanje onima koji nemaju jednake sposobnosti da ostvare uslove stanovanja po tržišnim uslovima.
Ideal modernog društva da obezbedi pravednu i socijalnu državu jeste u načelima ovog zakona i mi to pozdravljamo. Neverovatno je da se u postizanju tih zaista važnih i urgentnih ciljeva tako malo podsećamo na svoje iskustvo o izgradnji stanova solidarnosti i uopšte fondu solidarnosti, pa se trudimo da više ličimo na Švedsku krajem 50-tih godina prošlog veka.
Pretpostavljam da je razlog za to što mi treba da prenesemo iskustva iz kapitalističke i tržišne privrede, što jeste Švedska, a ne iz svog iskustva, nesvojinskog sistema one društvene, svačije i ničije svojine.
U tom smislu su potrebna ugledanja na dobru praksu sveta, ali jedan vrlo bitan nedostatak ovog zakona je da je on fokusiran na stvaranje agencije na republičkom nivou, na lokalnim nivoima, na stvaranje lokalne politike, strategije i osnivanja tih agencija, a da je suštinski na primer zaboravio da su mnogi građani Srbije izdvajali u fondove solidarnosti sredstva, a nikada nisu imali priliku ili privilegiju da dobiju stan. Možda ćete u nekoj kasnijoj uspeti da taj sada propušteni deo nadoknadite.
Prosto imam utisak, a utisak me ne vara, jer to nije sumnja i nije u prirodi meni da sumnjam u vaše namere i ono što želite da postignete zakonom nego me brinu, što rekla ona lisica koju je lav zvao u pećinu - tragovi, zato što me iskustvo uči da svaka agencija koju osnuje vlast sredstva ima iz budžeta, znači sredstvima prikupljenim od svih građana, jer hleb kupuju svi i oni koji imaju mogućnosti da kupe po tržišnim uslovima stan i oni koji nemaju te mogućnosti.
Znači porez, PDV i sve ostale prihode koji ulaze u budžet plaćamo svi, a onda osnujemo agenciju tim i takvim novcem, koja dok ne stane na svoje noge ima budžetska sredstva, prima donacije, kredite i ostala sredstva i onda se, ne zamerite na terminu "izmigolji" iz državne kontrole, iz kontrole prihoda koje ostvaruje, iz kriterijuma na osnovu kojih daje sredstva za nešto i čak i iz nadzora države koja ju je osnovala.
Agencija za privatizaciju, poštovana gospođo, uči nas na najstrašniji i najdrastičniji način kako su milijarde sredstava od prodaje društvene imovine, i delom državne, pa i finansijske, preko one Agencije za sanaciju banaka, a danas osiguranje depozita, jesu se slila na njihove račune. Tamo su se isplaćale provizije za nagradu za uspeh u procesu privatizacije, onih 5%, svi troškovi, a onda tako umanjene, kusuri su se prebacivali u budžet.
Budžet koji danas, pored takvih prihoda, mora da se zadužuje kod komercijalnih banaka 90 miliona evra, da pokrije neophodna socijalna davanja. To znači nije moja sumnja, jer po definiciji - državni novac ne može da generiše privatni.
Znači, ako vi date da se osnuje agencija državnim novcem - to su ona javna sredstva iz Zakona o budžetskom sistemu, u kom to trenutku ona prestaju da budu državna, pa bivaju sredstva neke neprofitne organizacije? Kada govorim "državna" mislim i na lokalnu samoupravu i na republički nivo. To jednostavno doživljavam samo kao različitu formu, jer ona jesu državna sredstva.
Osnovna primedba na ovaj zakon je upravo - da se za jednu najbolju nameru savesnog društva koje treba da obezbedi pristojne uslove za život i prirodnu potrebu čoveka da ima krov nad glavom, u stvari koristi prilika, neću da je to vaša prva namera, ali ću reći - da je to usputna posledica dobre namere i to jedino zaista traje.
Masa paradržavnih organa i organizacija koje troše budžetske pare, pod firmom, čak ne kažem pežorativno, dobrih namera i potrebnih akcija. Mi na kraju imamo potrošače koje smo osnovali, a sada agenciju koja treba da utvrdi - koliko je to propisa, koliko je suvišnih agencija, ali kažu za to dobijamo strana sredstva, da radimo seču propisa, giljotinu, već kako je zovu itd.
Svedoci ste da nijedan od usvojenih zakona, odnosno građani su svedoci, a "Službeni glasnik" dokaz, nismo ovde usvojili, a da usput nismo imali upravu i agenciju da radi te poslove.
Vi ne shvatate koliko predajete ono što se zove vlast, ono što je smisao izbora, ono što je smisao demokratije i višestranačja nekome, a da nad tim nemate kontrolu. Ne nevoljno, ne neobrazrivošću, potpuno nenamerno - vlast, Vlada prestaje da bude upravljač državom društvenim sredstvima i onaj dobar upravljač i organizator uslova u kojima živi privreda i žive građani.
Ovaj zakon nije iskorak ka boljem. On jeste to po namerama, ali po rezultatima kako je predviđeno da radi zaista tvrdim da nije.
Koristiću vreme svoje poslaničke grupe i morati da se dosetim da zbog prenosa koji ide odloženo, a posle 14.00 časova, iznesem i dopunim kolegu Miću Rogovića u vezi sa nekim generalnim primedbama na zakon, ali je upravo ovaj član i amandman idealan povod.
Ne mogu da propustim a da ne zamerim da nam je dva dana pred početak sednice dostavljen ovako značajan i ovako obiman zakon, a bez dovoljno vremena da ga proučimo i na njega amandmanima uradimo poželjne korekcije.
Usvojili ste jedan jedini amandman SNS. Trebalo je još neke, ali logično je da onaj ko vlada sprovodi svoj koncept i upravo ću o toj razlici u konceptima reći par reči.
Ne postoji zakon koji je više kršen, izigravan i nepoštovan od zakona iz ove oblasti. Posledica je preko 150.000 bespravno izgrađenih objekata u proteklih 10-20 godina. To ne znači samo da je naš narod vešt da pronalazi rupe u zakonu.
To znači da vrlo često vlast ostavlja smišljeno rupe u zakonu da bi diskrecionim pravom i onom filozofijom gledanja čaše do pola pune ili od pola prazne mogla da reaguje selektivno i prema pojedincima i prema grupama onako kako njoj odgovara.
Država je kroz nepostupanje dosledno zakonskim propisima zaista dobrano doprinela stvaranju haosa u ovoj oblasti. Oblast koja se najviše tiče građana je upravo vezana za ono što počinje da se reguliše članom 12, a to su planski dokumenti koji su podloga, osnova i razlog za najveći problem koji se zove legalizacija objekata.
Kroz ono što je bila obaveza države da uradi, a nije uradila, dozvolili smo da se stvori haos i danas pokušavamo kroz osnovni problem lošeg definisanja šta je to bespravno izgrađen objekat da opet jedan populistički projekat, gde narodu hoćemo da kažemo da ćemo sa malom cenom omogućiti legalizaciju svih objekata, svesni da više podršku, draga moja gospodo iz DS, nemate ni u stranim investitorima, ni u onom što se zove beli šengen i EU, nego se treba pokazati dobronamernim prema najširem broju građana.
Građanima ću da objasnim kako ta vaša jeftina dobronamernost izgleda. Predvideli ste da legalizacija u smislu ovog zakona podrazumeva dobijanje upotrebne dozvole ili građevinske dozvole za objekat kao naknadno izdavanje i to za objekte izgrađene ili rekonstruisane bez građevinske dozvole. Naizgled, to zvuči logično.
Ali vi ovakvom formulacijom, gde se svi objekti koji su građeni bez izdavanja građevinske dozvole, gde se svi svrstavaju u istu kategoriju, zaboravljate da postoji bitna razlika u pravnom statusu.
Naime, većina objekata koji su građeni bez građevinske dozvole građeni su u vreme kada na području na kome su građeni nije bila ni potrebna građevinska dozvola, jer za ta područja nisu ni postojali planski dokumenti, pa nije bilo uslova za izdavanje dozvola. To nije propust građana, nego propust države.
Takve objekte ne možete da smatrate nelegalnim i ne možete ih u zakonu tako svrstavati sve u jednu kategoriju, jer tada kada su građeni na tim područjima to nije bilo kršenje zakona.
Treba imati u vidu da pre pedesetak godina najveći deo područja van užeg područja gradova nije imao prostorne planove i druga urbanistička dokumenta, pa samim tim nije bilo ni uslova za izdavanje dozvola. Radi se o velikom broju seoskih i prigradskih područja gde su građene porodične kuće, uglavnom, za lično stanovanje, pomoćni objekti, pa i mnogo onih koji su namenjeni obavljanju lične poljoprivredne delatnosti. Neka do dan-danas nemaju prostorne planove koji su doneti za ta područja, pa nema ni uslova za izdavanje građevinskih dozvola.
Sada ono na čemu insistiram je: propisivanjem obaveze da se naknadno izdaju građevinske dozvole, odnosno da moraju da ih pribave u postupku legalizacije znači direktno kršenje člana 197. stav 1. Ustava, o zabrani povratnog dejstva zakona i opštih akata, što je posebno nedopušteno ako se time građanima nameću nove obaveze ili im se uskraćuju već stečena prava.
Kako to danas čitaju strani investitori, oni koji su došli u posed objekata i ispod zemljišta a kojima menjate namenu uz fer doplatu i kako to tumače građani sa svoje strane, neka oni procenjuju, između ostalog, i na osnovu onoga što danas govorimo.
Kada se radi o tim pomenutim objektima, morate da imate u vidu i faktičko stanje. Većina tih objekata, kojih ima više stotina hiljada u seoskim i prigradskim područjima, građena je pre više od veka. Znate kakvi su to materijali, koje su tehnologije bile u upotrebi i uverena sam da mnogi od njih ne ispunjavaju standarde i zahteve, tako da je vrlo moguće da će njihova legalizacije biti odbijena onako kako to u članu 191. vi i predlažete tačkom 2).
Postupak za rušenje se pokreće ako je zahtev odbačen iz formalnih razloga, ne samo ovih koje sam pomenula iz člana 191, kada to više nisu materijali po važećim standardima, kao i slučaju neplaćanja naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta.
Ista je situacija ako vlasnik ne pribavi odobrenje ministarstva za promenu namene poljoprivrednog zemljišta i ne plati naknadu. Znate da su po pravilu takvi objekti građeni upravo na poljoprivrednom zemljištu i da u vreme njihove gradnje nije ni postojao institut promene namene zemljišta.
Ni po tom osnovu nije bio kršen zakon i sada uvlačenje tih i takvih, svrstavanje svih u istu kategoriju, jednostavno je nedopustivo. Morate da imate na umu da je reč o velikom broju staračkih domaćinstava, penzionerima i ostalim kategorijama koje neću svrstavati u najsiromašnije, ali sigurno u slabe materijalne mogućnosti, i mislim da neće imati mogućnosti da plate troškove legalizacije, koji nisu mali, i bez obzira na izjave političara da je reč o najjeftinijem mogućem postupku i vašoj dobronamernosti.
Prema slobodnoj proceni, takvih slučajeva ima preko dva miliona, odnosno preko dva miliona građana Srbije živi u takvim domaćinstvima, i ako samo razmislite da je priprema tehničke dokumentacije da bi mogli da se uvedu u ovaj postupak, po ceni od otprilike 1.000 evra po domaćinstvu, vi vidite koliko će to biti jeftino, a građani neka procene zašto ovaj zakon ovako sveobuhvatan i u ovom trenutku.
Zahtev za legalizaciju i pribavljanje građevinske dozvole i upotrebne možete, gospodo moja, da zahtevate samo za objekte koji su izgrađeni kršenjem propisa, važećih u vreme gradnje, odnosno bez pribavljenih navedenih dokumenata ako su ona bila obavezna. Ali, o vašoj, nema lepše reči, dvoličnosti ili dvostrukom pristupu mnogo bolje govori usvojen amandman poslanika vladajuće većine, član 189. stav 2, gde legalizacijom obuhvatate i objekte koji su građeni po građevinskoj dozvoli, ali se od projekta odstupilo.
Znači, onaj koji je direktno kršio propis i dozidao sprat više, proširio se koji kvadrat udesno i ulevo, sada je u istoj situaciji kao i onaj koji je gradio po zakonima koji su u to vreme važili. Ovo je mali doprinos u prilog vašoj tvrdnji o dobronamernosti i želji da pomognete građanima, a ja ću reći o nameri da se budžet zakrpi po svaku cenu, čak i po cenu kršenja ustavnih odredbi i čak i po cenu da se onom ko ima doda još više, a onom ko nema uzme i to malo.