Da li mogu pre početka rasprave o amandmanu da vas pitam, predsedavajući, pošto nemam dokumenat, ko je ovlašćeni predstavnik za raspravu po amandmanima? U materijalu stoji da su to Mlađan Dinkić i poverenik Dejan Jovanović, da je u načelnoj raspravi takvo ovlašćenje imala i gospođa Verica Kalanović, pa vas molim da me obavestite ko je ovlašćeni predstavnik i date mi o tome pisani dokument.

Zahvaljujem se na obaveštenju. To samo potvrđuje da je za raspravu o ovim zakonima koji se tiču vršenja vlasti ministara iz G17 potpuno dovoljno članstvo u G17 za stručnu raspravu, i na to imate pravo, a ja ću pokušati svojom raspravom da dokažem suprotno.
Amandman na član 1. podnela sam u sledećem tekstu – da je ovo, u stvari, zakon kojim se definiše, odnosno uređuje pripajanje Garancijskog fonda Fondu za razvoj Republike Srbije.
U obrazloženju koje mi je Vlada dala kao odgovor na ovo ne spori se činjenica da ovaj zakon tretira pripajanje Garancijskog fonda Fondu za razvoj, ali da to može da stoji negde u prelaznim i završnim odredbama i da ovo jeste jedan potpuno nov zakon koji na savremenim osnovama uređuje poslovanje Fonda za razvoj.
Posao Vlade jeste da skriva ono bitno ako se opredeli za takvo vršenje vlasti, a ova vlast se jeste opredelila za takav način vršenja vlasti, da skriva ono što ne odgovara javnosti, jer bi to umanjilo njen ugled među biračima.
Moj posao, kao opozicionog poslanika SNS i poslaničkog kluba Napred Srbijo, jeste upravo da otkrivam ono sakriveno, zato amandman i glasi tako, jer je čitav zakon napravljen u svrhu pripajanja Garancijskog fonda, koji ima 34 zaposlena koje treba prebaciti u Fond za razvoj, koji sa 50 zaposlenih ostvaruje izuzetno značajne poslove za privredu Srbije finansirajući raznovrsne projekte, investicije, ali i radeći besplatno sve tehničke poslove za Vladu Republike Srbije u kojoj G17, držeći ključne finansijske resore, ogromnu količinu finansijskih sredstava preko subvencija (koje reguliše uredbama, a ne zakonom) dodeljuje po samo njima znanim kriterijumima i nema dovoljno jasan i transparentan način.
Garancijski fond je ostvario gubitak. Na teret sredstava Fonda su pale garancije od preko dve milijarde dinara.
To što će Fond morati da isplati garancije koje su lošim radom Garancijskog fonda pale na teret kapitala Fonda za razvoj u stvari znači da će se u toj meri umanjiti kapital Fonda za ulaganje u privredu Srbije. To je svrha ovog zakona.
Ta nova 34 zaposlena iz Garancijskog fonda koji će doći u Fond za razvoj će verovatno ostati u Fondu po već oprobanom principu psiholoških testova koji su primenjivani od 2001. godine do danas, u javnosti je poznato, u najmanje dva navrata, jednom u Narodnoj banci Jugoslavije, a onda u Poreskoj upravi, gde su se masom psiholoških i uglavnom besmislenih pitanja, sa tajnim i anonimnim testovima za one koji ih rade, ali dobro poznatim i već unapred utvrđenim rezultatima za davanje otkaza ili stavljanje na listu tehnoloških viškova za nepodobne ljude, sigurno lišavali onih koji nisu po meri G17.
Po saznanjima od ozbiljnih ljudi, imam informaciju da je uglavnom reč o vrlo mladim ljudima, koji će možda, i možda bi trebalo, da nađu posao kroz ovaj novi stimulativni fond zapošljavanja pripravnika. Ali, stručne ljude koji su iz Invest banke, jedne od one četiri ugašene banke, koji su vrlo profesionalno obavljali svoj posao u Fondu za razvoj, zameniti ovakvom ekipom mladih ljudi, zaista ne mislim da je korisno u ovakvom trenutku.
Pitanje koje pre svega želim da postavim je sledeće: kako su i kojom stručnošću opredeljene te garancije ako su one pale na teret? Koji pristup povlašćenim kamatama i kreditima su imale firme (i koje) koje su dobijale ove garancije i šta su te firme mogle da daju kao zalog Garancijskom fondu, na primer hipoteku ili bilo šta, a da to nisu mogle da urade same direktno pred bankama i finansijskim organizacijama kod kojih su uz garanciju Garancijskog fonda dobijale povlašćene kredite?
Tajna je u državnom uticaju – onaj ko daje garanciju Garancijskog fonda, i kod neke regularne komercijalne banke može da obezbedi tu prečicu, radi to iz razloga da bi mogao razliku od povlašćene do komercijalne kamate da podeli sa onim ko tu kamatu plaća. Kako je ostvaruje? Državnim uticajem i monopolom, jer Garancijski fond je bio u vlasništvu države i iza njega stoji neki moćnik koji, poput Mlađana Dinkića, može, koliko prekjuče, da prozove banke koje se ne uključuju u program kreditiranja likvidnosti, koji on reklamira kao svoj jer on predstavlja Vladu u ekonomskom i finansijskom delu (znaju to dobro članovi Vlade, a znamo i mi građani pogubne efekte vođenja finansijskih i svih ostalih poslova i institucija), a da druge koje su dobre i uključuju se u ove poslove pohvali za ono što rade.
Znači, razlog zašto u članu 1. piše da je ovo zakon o pripajanju Garancijskog fonda je u tome što je čitav zakon upravo osmišljen tako da onaj ko treba da odgovara za skup projekat ustanovljavanja Garancijskog fonda, zloupotrebu ugleda države i, na kraju, sredstava od preko dve milijarde palih garancija na teret, treba to javnosti i da prizna, onako kako se ovih dana uobičajilo da se greške priznaju, poput ove poslednje kada nam gospodin Jelašić priznaje svoju grešku u izradi pasoša. Zahvaljujem.

Podnela sam amandman na član 7. u kojem je ovim zakonom onemogućeno državi da preko kredita i garancija iz sredstava Fonda vrši bilo kakvo ulaganje u svoja javna preduzeća ili zaostala društvena.
Pozvala sam se na ustavnu ravnopravnost svojina, ali definisanoj u odeljku koji tretira ekonomsko uređenje, i Vlada je pokušala da ospori moju argumentaciju, da ovim uvodi neravnopravnost među svojinama koja nije ustavna, time što mi je rekla da član 82. definiše uređenje i da je eventualno trebalo da se pozovem na član 86, što apsolutno nije tačno, jer član 86, da, nosi naslov Ravnopravnost svojine, a u stavu 1. u zaključnoj rečenici daje suštinu tog člana Ustava, gde kaže da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.
Amandman koji sam podnela u ime SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo nije imao za cilj da obezbedi pravnu zaštitu ni javne ni društvene svojine, već da obezbedi ravnopravni pristup podsticajnim sredstvima, kreditima i garancijama. Upravo zato sam se pozvala na član 82. Ustava.
To govori samo o načinu na koji tumačite Ustav, iz ugla koji vama odgovara. S druge strane, govori o nedoslednosti Vlade, koja je u istom ovom sastavu sredstvima budžeta vršila dokapitalizaciju "Komercijalne banke", koja je budžetskim sredstvima pokrivala gubitke u Poštanskoj štedionici (i to u dva navrata) koje su načinili kadrovi od kojih su neki još uvek u zatvoru, a neki se sa slobode brane za zloupotrebu javnih sredstava.
U vreme ekonomske krize davati obrazloženje da ne može da se ulaže u javna preduzeća, potpuno je smešno i neodgovorno, kada sve vlade na koje želite da ličite rade upravo suprotno.
Ono što je od skorih primera vidljivo i govori u prilog vašoj nedoslednosti je to da smo zbog odgovora na finansijsku krizu prilikom donošenja Zakona o agenciji za osiguranje depozita dali Vladi pravo da na osnovu mišljenja Narodne banke (koja je nezaobilazna, ne zato što vodi računa o interesima građana ili što sprovodi ekonomsku politiku Vlade, već iz potpuno suprotnih razloga) ulazi u vlasništvo banaka gde država nema akcije, a sa obrazloženjem da ako one remete finansijsku stabilnost na tržištu, država može sve.
Znači, država se pojavljuje kao vlasnik tamo gde, navodno, njoj odgovara. Taj interes države je u ovom slučaju potpuno suprotstavljen interesima građana koji su zaposleni u tim javnim preduzećima i gde bi bilo potpuno korisno i opravdano ponekad intervenisati podsticajnim sredstvima.
Nedopustivo je da se državom predstavljaju pojedinci koji ovakve amandmane odbijaju i donose zakonska rešenja iz interesa koji su u ovom trenutku znani njima, a kod nas stvaraju opravdanu sumnju u zloupotrebu javnog interesa i u to da rade ne u korist ovih građana nego nekih drugih.
Iskoristiću priliku, dok govorim o ovom amandmanu, samo da kažem: jedini test koji govori o stručnosti onog ko radi u Garancijskom fondu ili Fondu za razvoj je to da li su naplaćene garancije ili krediti koje daje neka finansijska institucija. To što će na teret Garancijskog fonda, a sada Fonda za razvoj, pasti garancije preko dve milijarde jeste najbolji test stručnosti ovih ljudi koji su u njemu radili. Hvala.

Osnovni član zakona kaže da se Fondu mogu odobriti sredstva za dokapitalizaciju i rad u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžet Republike Srbije, znači, da mu se mogu dodeljivati sredstva iz budžeta, i da tu dinamiku dokapitalizacije Fonda određuje Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove ekonomije i regionalnog razvoja. Znači, Mlađan Dinkić, kao ministar Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, odlučivaće kada i koliko sredstava iz budžeta treba usmeriti u Fond za razvoj. Amandmanom smo dodali samo delić rečenice: "a u skladu sa usvojenim ciljevima ekonomske politike".
Ne mogu da shvatim i ne mogu čak ni tvrdoglavošću da nazovem odbijanje apsolutno svih amandmana, pa i ovog u kojem tražimo da ta dokapitalizcija bude u skladu sa ciljevima ekonomske politike koju vi definišete kao Vlada. Ja to ne mogu da nazovem tvrdoglavošću, već privatizacijom države i Fonda u lične svrhe. Zašto to kažem?
Da li bi neko mogao da objasni promenu u stavu gospodina Dinkića, a u vezi sa privatizacijom kombinata u Boru, i to od strane austrijskog "Ateka"? Kako to on danas može da učestvuje u kupovini manjinskog paketa akcija, a samo pre mesec dana su upotrebljavani termini "nesavestan kupac, koji nema novac" i da taj kupac, "Atek", više ne može biti kupac u toj privatizaciji?
U propisima se apsolutno ništa nije promenilo, niti se u odnosu Vlade po pitanju privatizacije, koliko je javnosti poznato, išta promenilo. Da li je dopustivo da jedan čovek određuje kako će se primenjivati zakon i pravila po kojima Vlada radi? Čemu onda uopšte služe i Vlada, i zakoni, i pravila i memorandum, pa i ekonomska politika?
Molim vas da razmislite o tome da li vam se zaista čini suvišnom ta odredba da dokapitalizacija Fonda za razvoj bude urađena u skladu sa ciljevima ekonomske politike. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, molim vas da obavestite nas koji čujemo od građana da u stvari nema direktnog prenosa Skupštine, nego da će biti odložen, jer sam ja sve vreme tu i takvu informaciju nemam.
Povodom amandmana na član 15. želim da kažem sledeće. Pošto je članom 4. zakona definisano da je država Srbija vlasnik 51% akcija ovog fonda, mi smo amandmanom na član 15. odredili da "maksimalan broj članova Upravnog odbora može biti devet, od čega je pet članova predstavnika Republike Srbije, tj. da u svakom trenutku bude zadovoljen uslov iz člana 4. stav 3. ovog zakona".
Pošto je predviđeno da u fond mogu da ulaze domaća i strana pravna i fizička lica, želimo da zadržimo, uslovno rečeno, vlast Republike Srbije na 51% i da istovremeno konačno uvedemo standard optimalnog broja članova Upravnog odbora.
Znači, nije u redu da u obrazloženju napišete, prejudicirate rešenje da će maksimalan broj članova biti devet. Svi koji znaju "e" od ekonomije znaju da je maksimalan broj za upravljanje nekim timom od sedam do devet; ne sedam, evo, devet smo usvojili kao ono što je nasleđe ekonomske teorije i prakse.
Zaista bi bilo u redu da u ovom trenutku svesti o finansijskoj ekonomskoj krizi počnemo da se ponašamo racionalno.
Znate li iz čega proističe pravo da mi kao zakonodavni organ, pošto ste i to pravo osporili, predložimo Fondu jedno ovakvo rešenje?
Iz onog člana gde država radi, preko budžeta koji mi usvajamo, dokapitalizaciju Fonda za razvoj. Neke koji govore o ovom zakonu ću da upozorim da pročitaju Zakon iz 2005. godine, prema kojem Fond za razvoj nema budžetsko finansiranje. Ukinuti su mu prihodi od privatizacije i ima samo komisionu naplatu usluga koje vrši za državu.
To jesu bile preporuke MMF-a, i to što nema direktnog budžetskog finansiranja, a ima dokapitalizaciju govori u prilog predloga SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo da se ovakav amandman usvoji. Hvala.

Član 20. ovog zakona reguliše angažovanje revizora u postupku pregleda knjiga koje ima Fond za razvoj.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničkog kluba SNS - Napred Srbijo je da Fond angažuje spoljnog revizora ne samo sa liste međunarodno priznatih revizora, već da angažuje spoljnog, ali i domaćeg revizora sa liste revizora čiji izveštaji nisu bili osporeni u sudskim postupcima prethodnih pet godina.
Da li vam uopšte treba obrazloženje za ovaj amandman? Kada biste imali na uvid iz Agencije za privredne registre finansijske izveštaje tih stranih priznatih revizora koje promovišete ovde, videli biste koliko se ovde malo, prosto da se ražalite na njima, ostvari prihoda i prikaže u poslovnim knjigama. Kada ih uporedite sa poslovnim knjigama poslovnih revizora, vi se prosto iznenadite, kao ekonomista, kako ti mali domaći revizori, koji nemaju osporene revizorske izveštaje u sudskim postupcima ili, ne daj bože, raskinutim privatizacionim ugovorima prikazuju veliku dobit u odnosu na sve ostale dobiti u bilo kojoj vrsti usluga, konsultantskih i bilo kojih drugih koje su trenutno moderne i aktuelne.
Srpskim jezikom rečeno, mi stranim revizorima omogućavamo da izuzetno dobro zarade, da to ne prikažu kao dobit i da na to ne plate porez ovoj državi, o kojoj navodno brinemo svi; vi navodno, a mi iz opozicije, makar za sebe odgovorno tvrdim, zaista realno i na način da se to u zakonu može primeniti.
Znači, zaista vas molim da se da prilika domaćim revizorima koji se nisu obrukali neprofesionalnošću. Dozvolite da učestvuju u reviziji izveštaja Fonda, za šta ću vam dati jedan ključan argument. Primedbu na poslovne knjige čiju je reviziju vršio strani revizor iznela je čak i jedna od poslanica opozicione partije, a bila je sledeća: postoji jedan kapital, neki neimenovani, čija se revalorizacija ne vrši.
Međunarodni računovodstveni standardi, koji su jedni bukvar za strane revizore, ne poznaju termin "društvena svojina" i oni su, ne poznajući društvenu svojinu, dali nalog Fondu za razvoj da zaustavi revalorizaciju te vrste svojine, da bi kasnije to izneli kao primedbu i da bi mogli neke ograničavajuće uslove Fondu da donose, određuju itd.
Znači, u reviziji knjiga Fonda učešće bi morao da uzme neko ko poznaje ne samo našu istoriju, nego i našu ekonomiju i naše knjigovodstvo. Zaista bih molila da još jednom razmislite o usvajanju ovog amandmana.

Članom 27. je predviđeno da članovima nadzornog odbora Fonda prestaje mandat danom stupanja na snagu ovog zakona.
Amandmanom koji sam podnela na ovaj član bukvalno sam postavila pitanje Vladi – zašto svi organi nastavljaju da postoje, samo se ukida nadzorni odbor¬?
Nadzorni odbor bi morao da obavi svoju funkciju, pogotovo u tom prelaznom periodu dok se Garancijski fond ne pripoji Fondu za razvoj, i da napravi ono čega nema, a neophodno je: popis obaveza, imovine, sredstava sa kojim Garancijski fond prelazi u Fond za razvoj, sa ljudima, njihovim učinkom i uspehom, a ne testovima koji će odlučivati o tome ko će nastaviti da radi.
Zamislite čuda, Vlada u svom obrazloženju kaže – uvodi se interna revizija i šta će nam sada nadzorni odbor kada će interna revizija da radi te poslove, pa da se to ne preklapa.
Za one koji su zaboravili, pre nedelju dana smo pričali ovde da ukidamo onaj fond SMEKA, koji se takođe bavi nekim spoljnotrgovinskim poslovima, zato što imamo agenciju koja se bavi osiguranjem tih poslova, a tri godine te dve organizacije postoje uporedo.
Tri godine nije smetalo preklapanje, dupliranje, a sada ovde moramo odmah da ukinemo nadzorni odbor, koliko danas.
Gospodo, upozoravam vas, 1996. godine smo u ovom domu, u maloj sali onog drugog doma, ukinuli reviziju završnih računa zato što je neko želeo da ukine Službu društvenog knjigovodstva, i to zato što ona nigde nije poznata kao takva, pa platni promet treba preneti u banke, da bi nekoliko dana kasnije neko, a danas znamo i ko, dobio najrašireniju mrežu filijala Službe društvenog knjigovodstva, gotovo bez naknade, najobučenije ljude, takođe znamo ko, strane banke i one koje su se lažno predstavljale domaćim, poput Nacionalne štedioce, uzele su najkvalitetniji softver, gde ste mogli da vidite i ko pere novac i ko vrši neovlašćeno plaćanje i ko podiže gotovinu i mogli ste da kontrolišete apsolutno sve tokove novca.
Kada sam se tada kao poslanik bunila zašto se ukida Služba društvenog knjigovodstva, odnosno revizija koju radi kao služba, rekli su – ukinuće se, a mi ćemo uvesti reviziju završnih računa države. Od onda do danas mi imamo tek od 2005. godine, znači, tek posle 7-8 godina, donet Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji, koja još uvek, u 2009. godini, nema urađen nijedan završni račun ove države.
Nemojte nas sa "majke mi" uveravati da ćete raditi posao koji mora da se uradi danas. Sa "majke mi" i obećanjem "dođem ti" bile su i besplatne akcije, i dolazak "Fijata", i bolji standard, i veći broj zaposlenih i previše toga.
Molim vas da uz obećanje onog što će tek da se desi i ustanovi ne ukidate obavezu države da upravlja javnim sredstvima na zakonit način, a nadzorni odbor je to imao, makar u opisu poslova.
Apelujem na vas da neodgovornost, koju promovišete ovakvim načinom gubljenja kontrole, nedefinisanjem kriterijuma za primanje odnosno otpuštanje ljudi, prekinete, kao i da se ponašate kao neko ko izbore dobija bez obzira na to šta i kako radi.
Nije pitanje ove države da li ćete dobiti ili izgubiti izbore, pitanje života ovih građana je šta će se ostaviti u nasleđe onom ko bude nastavio da vrši ovu vlast. U to ime vas molim da ovaj amandman SNS i Poslaničkog kluba Napred Srbijo prihvatite.

Imam pitanje za prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika, gospodina Ivicu Dačića, jedno jedino pitanje, koje mnogo govori o ponašanju Vlade, koja jedno priča, a drugo radi.
Pitanje je – zašto je potpredsednik Vlade Ivica Dačić potpisao rešenje o imenovanju dva člana Upravnog odbora Fonda za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, koji mi na ovoj sednici ukidamo, o čemu smo u načelu već raspravili? Naime, pod tačkom 21. dnevnog reda sednice koja je počela 30. marta, imamo temu – ukidanje Fonda za osiguranje spoljnotrgovinskih poslova. Čemu služi Upravni odbor Fonda, koji je u načelnoj raspravi već ukinut, a koji je trebalo da bude ukinut još pre tri godine, zato što se njegovi poslovi dupliraju u Agenciji koja osigurava izvozne poslove?
Da li objašnjenje leži u podmetanju, bez izvinjenja na izrazu, gospodina Dinkića, čija su dva zaposlena u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja imenovana za članove Upravnog odbora. Reč je o Draganu Matoviću, diplomiranom pravniku, i Dušanu Vučkoviću, takođe, diplomiranom pravniku u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. U „Službenom glasniku“ broj 26, koji je odštampan 14. aprila, pre nedelju dana, objavljena je Odluka o njihovom imenovanju, a istovremeno je razrešen gospodin Milan Krkobabić.
U trenutku kada se preti otpuštanjem velikom broju zaposlenih u državnoj upravi, kada raspravljamo o rebalansu i pratećim zakonima koji treba da uštede, ovo je zaista neverovatna informacija. Dinkić svoje kadrove zaposlene u Ministarstvu želi da obezbedi na način koji nije dostojan ozbiljne Vlade u krizi.
Pošto mi član 235. omogućava da dam jedno obaveštenje, ovo je bilo pitanje, obaveštavam građane da je neophodno da one prazne papire u sveskama za nabavku, koji sada ostaju goli, koriste za beleženja ovakvih postupaka Vlade, jer se mnogo toga nakuplja, a ne dajte da se zaboravi, jer u ovakvo krizno vreme ovo je nedopustivo ponašanje.

Govoriću u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo u načelu o zakonu koji reguliše pitanja zapošljavanja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti, a koleginica Ljilja Miladinović će govoriti o sledećem zakonu.
Počeću jednim osnovnim pitanjem kojim i inače počinjem raspravu o svakom zakonu, a to je – šta nam se prikazuje da će biti efekti ovoga zakona, a šta se u stvari njime želelo postići?
Da zainteresujem slušaoce za ono o čemu ću govoriti, počeću od strane 24, obrazloženja samog zakona, gde se kaže da je cilj donošenja zakona koji treba da reguliše pitanja nezaposlenih za slučaj kada ne rade, unapređenje kvaliteta planiranja i sprovođenja aktivne politike zapošljavanja kroz institucionalizaciju nacionalnog akcionog plana itd, gde se pod tačkom 3. navodi da će se ostvariti uštede od najmanje milijardu i petsto miliona dinara na godišnjem nivou za obaveze po osnovu novčane naknade za nezaposlenost.
Taj isti efekat koji planira uštedu od milijardu i petsto miliona se u sledećem delu na istoj strani obrazloženja, na koga će i kako najverovatnije uticati rešenja u zakonu, ovako objašnjava: za kategoriju nezaposlenih korisnika novčane naknade koji čine manje od 10% ukupno registrovanih nezaposlenih, to je blago smanjenje finansijskih parametara naknade, i biće kompenzovano naglašenijim, privilegovanim pristupom aktivnim merama zapošljavanja, uvođenjem posebnog podsticaja za nalaženje posla pre isteka prava na novčanu nadoknadu, kao i smanjenjem i uklanjanjem kašnjenja u isplati naknade, što će im obezbediti stabilnost i blagovremenost prihoda tokom trajanja nezaposlenosti.
Kao neko ko je u svojoj porodici imao prilike da ima nezaposlene na tržištu rada, imala sam to "zadovoljstvo" da osetim i svu aktivnu politiku zapošljavanja, i sva kašnjenja u isplatama naknade, i svu pomoć koju država nudi nezaposlenima.
Postavljam osnovno pitanje koje mi daje pravo onoga ko je osetio mere ove službe pod ovakvim upravljanjem, a i nekoga ko je u prilici da umesto mnogih ovde javno pita – da li ovaj zakon razdvaja svojim rešenjima dve osnovne kategorije onih koji se vode kao nezaposleni, onih koji se slučajno nađu kao privremeno nezaposleni, kojima društvo, odnosno država pomaže tako što im daje određenu naknadu za to i onih koji su odlučili da ne rade?
Da li ovaj zakon razdvaja one koje nikakav fizički nedostatak, starosna dob ili bilo koje drugo objektivno ograničenje tretira nezaposlenim, od onih kojima nije nimalo prijatno što primaju ''socijalnu naknadu" za tu privremenu nezaposlenost koja treba da im omogući da prožive i koje ne treba da se stide, jer to ne daje njima nijedan državni činovnik iz svog privatnog džepa nego društvo obezbeđuje naknadu za to i taj osećaj da se osećaju krivim ili neprijatno što im država čini, pitam – da li je ovakvim rešenjima nadoknađen? I daje mi odgovor – ne, nije. Osnovno rešenje ovog zakona je da se smanjuje vreme u kojem se prima ta nadoknada i da se smanjuje iznos te naknade.
Odmah ću reći da mi kao društvo moramo svojoj ekonomskoj snazi da primerimo i naknade koje plaćamo nezaposlenima i ne mogu da kažem treba onima koji žele da rade, a za to im nije pružena prilika, odnosno nije im ponuđen dovoljan broj radnih mesta, da damo sve, a da oni sede i čekaju, ne preduzimajući nikakve korake da posao nađu. Ne, niti to treba, niti mi imamo ekonomsku snagu za to.
Odgovorno tvrdim da rešenja koja su u ovom zakonu data, nisu ni imala nameru da nađu pravu meru pomoći države koja je u ovakvoj situaciji, onima koji trenutno nemaju posla. Zašto to tvrdim? Zato što Nacionalna služba za zapošljavanje predstavlja način partijskog upravljanja jednom javnom institucijom, spuštenom do nivoa filijala. A da sam u pravu kada to govorim, govori i način kako se postavljaju, imenuju, biraju i kako funkcionišu filijale za nezaposlene.
Imala sam sreće i imam sreće, još uvek, da neki moji i meni bliski ljudi budu na tim zavodima. Hajde da na takav način pričamo. Danas su nezaposleni ljudi koji raspolažu, u velikom broju, a kažem velikom, jer vaši državni funkcioneri, kažem vaši jer ih vi postavljate, vama odgovaraju i cifre iznose na način da pokažu kako ta služba dobro radi. Oni kažu da ima 727.000 nezaposlenih, a od njih bi samo 400.000 radilo. Ovo je izjava gospodina Vladimira Ilića, da imamo dva miliona zaposlenih regularno i po njegovoj tvrdnji od 2003. godine taj broj se ne povećava. Da imamo 2.700.000 stvarno zaposlenih, jer je onih 0,7 miliona pomažućih članova koji u poljoprivredi nešto rade.
Da li je ovaj broj stvaran? Koliko on iznosi? Po kojoj metodologiji i po kojim kriterijumima? Ja to ne znam. Čak i vi ovim zakonom želite da ostvarite novu, pravu evidenciju, koja će, bojim se, kao i svaka do sada samo prikazati lepšu sliku, inače ne tako dobre stvarnosti. Stvarnost je da se na tržištu nezaposlenih nalazi veliki broj ljudi koji raspolažu veštinama i znanjima koja se danas ne cene, da imaju prevelik broj godina za ono što je u ovo moderno doba određeno kao poželjna granica, da imaju preko 30 godina, da jedan dobar deo njih ima fakultetske diplome, ali i znanja koja se danas ne cene, jer onaj ko mnogo zna i ko je spreman da postavlja pitanja svom poslodavcu nije poželjna radna snaga.
Poželjno je imati znanje stranog jezika, znati rad na računaru, imati ispod 30 godina i što manje pitati i biti, ono što kažu, dobar vojnik, bez imalo kreativnosti odgovarati na zahtev poslodavca. Takvi se traže, a ovi o kojima govorim, a to je veliki broj ljudi koji su ostali bez posla kada su likvidirane četiri velike banke, kada je veliki broj zaposlenih iz bivšeg SDK, pa Narodne banke ostalo bez posla, među njima ima ljudi koji su u Poreskoj upravi ostali bez posla i mnogo onih koji i dan-danas vode sudske sporove zbog nezakonito dobijenog otkaza.
Tu se nalaze i mladi ljudi koji diplomiraju sa izuzetno visokim prosekom, kažem, lično iskustvo mi daje pravo da tvrdim, jer je moja starija ćerka sa prosekom 9,.8 prilično dugo primala ovu zakasnelu naknadu za nezaposlenost.
Koliko se ceni znanje i iskustvo onih koji dođu da traže posao i koliko se razlikuje stepen znanja i način komunikacije onih koji ih dočekuju, svako ko me sada sluša imaće šta da kaže u prilog tome, zato što je G17, kao stranka koja drži ovu organizaciju, po dubini iskoristila, ovo je samo paradigma, ne jedan izuzetan slučaj, da zaposli svoje kadrove i da partijsku infrastrukturu kroz sistem Nacionalne službe za zapošljavanje do filijala zaposli na takav način da partijski kadrovi šefuju. Što imaju više ljudi pod sobom i to po mogućstvu bolje obrazovanih i kreativnijih, to se oni više cene, a onaj ko će stvarno da uradi posao u mnogim javnim ustanovama i preduzećima obično se angažuju po ugovorima o privremenom angažovanju, povremenim poslovima, oni koji zaista znaju nešto da urade, koji će biti plaćeni na najmanji mogući način i možda postoji neki izuzetak koji potvrđuje pravilo o kojem govorim.
Nažalost, mi smo prihvatajući najnegativnija iskustva iz okruženja dozvolili da novac kao naknada za rad u proizvodnji, pre svega, jeste ispravan motiv za neka postignuća, za dobijanje posla, ali mi smo ga u ovom društvu podigli na nivo neodmerene pohlepe, u kojem se mladi ljudi koji završavaju fakultete i svrstavaju u redove ispred ovog tržišta rada pitaju zašto su se školovali, ako se njihov rad i njihove diplome ne cene? Ako mi kažete da ćete ovo ispraviti i da ovaj zakon ima upravo to nastojanje, reći ću vam – sumnjam. Zato što smo pre dva, tri dana raspravljali o zakonu o Fondu za razvoj i o ukidanju, odnosno pripajanju Garancijskog fonda, gde je zvanično obrazloženje bilo – spajamo dve institucije u jednu, jer rade sličan posao i motiv nam je ušteda.
A kako izgleda ušteda ako u Garancijskom fondu radi 34 ljudi, a u Fondu za razvoj 50. Fond za razvoj kreditira najveći deo srpske privrede, potpuno besplatno za Vladu obavlja sve poslove po subvencijama koje uredbama gospodin Dinkić već godinama zove i priziva strane investitore, a onda ih tuži kada ne ulože, kao „Lema“ u Vranju, kao nebrojeno, neću sada da trošim vreme na to, biće prilike, o tome ćete podnositi izveštaj, znači, Fond za razvoj besplatno radi servisne usluge za subvencije koje uredbama dodeljujete umesto zakonom koji će propisati kriterijume, i taj fond za razvoj sada treba da primi 34 ljudi kojima je promet u Garancijskom fondu pokazao da su samo plate isplaćivane i da će na Fond za razvoj pasti 2,2 milijarde dinara garancija, garancija koje padaju na teret zato što su date pogrešnima ili loše odmerenim klijentima.
Pošto je do sada budžet bio mesto gde su se naplaćivale te takve garancije koje padnu na teret, a da vi ne biste podneli izveštaj ovim građanima i ovoj državi da vam je sada višak 34 ljudi tu zaposlenih, mladih uglavnom, čujem sa neke bankarske akademije, da ne umeju da rade posao, a znamo i čije partijske knjižice imaju, bez bilansa, bez popisa sredstava, bez izveštaja o neuspešnosti, o čemu govore ove 2,2 milijarde garancija koje će pasti na teret, vi nas dovodite u situaciju da ono što je potencijal Fonda, koji bi trebalo da bude uložen u privredu za otvaranje nekih novih radnih mesta ili za održavanje postojećih, bude usmeren na pokriće neuspešnih poteza koji su napravljeni u Garancijskom fondu.
To u Predlogu zakona ne piše. Normalno je, svako ko ima povoljnu poziciju od koje ima koristi razvija mehanizme njene odbrane, angažuje teoretičare, novinare, ministre i sve ostale da brane njegovu dobru poziciju, ali je neodbranjiva vaša teza da se ovim zakonskim rešenjima radi nešto u korist nezaposlenih.
Način na koji pokušavate da rešite problem ili da ga predstavite građanima, prosto je u ovom ekonomskom trenutku neizdrživ. Kad kažem – neizdrživ, mislim na to da se rast koji pokazuje neka privreda pre svega meri ne rastom, kako vi to nazivate procentima ili nekim apsolutnim iznosima, pa tekuće cene, pa ima inflacije, pa nema, već u broju novozaposlenih ljudi. Od 2003. godine on nije menjan, po izjavi vaših činovnika, i po tome koliko neko, ne statistikom koju vi predstavljate, nego svojim novčanikom sebi daje do znanja, ima svest o tome da ima bolji životni standard ili da postoji rast koji se zove – razvoj jedne države i razvoj jedne ekonomije vođen jednom dobrom i odgovornom Vladom.
Vi niste u stanju da pružite takve dokaze i kada se vama pruže dokazi, materijalni dokazi, poput jučerašnjeg časopisa „Juropien tajms“, o tome gde su se nameravano trošile i gde se troše državne pare, vi mislite da građani mogu baš sve da progutaju.
Prosto vas molim da, kada drugi put dođete u ovaj parlament, ne ostavljate nama na teretu da obrazlažemo efekte ovih zakona i to na način da u dva stava čitam da je tih 1,5 milijardu uštede blago smanjenje parametara naknade, jer ovaj narod je spreman da prihvati prava obrazloženja i istinu. Zaista, nije u redu da potcenjujete i ozbiljnost trenutka u kojem se nalazimo, jer su ciklična kretanja privrede i u bogato razvijenim zemljama stvar koja se dešava. Jedna Amerika ne beži od toga da rast nezaposlenosti jeste nešto sa čime se suočava u određenom trenutku. To za nas nije trenutak. To je za nas stanja koje je od 2000. godine do danas došlo do sledeće situacije – rast zaduženosti sa 10 milijardi dolara na 30, a bez ijednog novog radnog mesta.
To što govorite da će se na tržištu rada naći neki koji žele da promene posao, neki koji ga traže i neki koji su druga kategorija, studenti do 26 godine ili penzioneri, znate o čemu govori? Da vi zakonskim rešenjima koja imate, a to će biti jedno od prvih poslaničkih pitanja, jer građani to traže, ostavljate mogućnost da čak i u javnim preduzećima, u onima koje država finansira, postoje ljudi koji rade po određenim mehanizmima povremenih poslova, a istovremeno primaju penzije.
Da li vi znate koliko ljudi se buni zbog toga što im deca ne rade, a penzioneri rade? Mi takve slučajeve moramo da sankcionišemo, odnosno izuzmemo, jer mi nismo društvo koje ima snage i sme to sebi da dozvoli. Da je sva ova zaduženost o kojoj danas govorimo proizvela građenje neke infrastrukture ili uslova u kojima će uživati moja deca ili moja unučad ili mnoga, pa da kažemo – uživaće u nečemu, pa neka i vraćaju dugove koje im danas ostavljamo, to bi bilo logično i to je razumno. Ali se mi suočavamo sa tim danas da ne znamo gde su prihodi od privatizacije, da nemamo istražene i prikazane efekte kreditnih ulaganja, a da stojimo na istom broju zaposlenih i dan-danas.
Zaista mislim da bi priča o zaposlenima morala da bude vezana uz novu priču o ekonomskoj politici. I kada nam budete predstavili ekonomsku politiku koja će stvarati uslove za produktivna radna mesta u proizvodnji, možda ćemo moći da razgovaramo o podršci vašem zakonu. U ovom trenutku Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo ne može da podršku da ovom zakonu. Hvala. (Aplauz.)

Gospođo Đukić, povreda Poslovnika, član 113. Red na sednici koga se moraju pridržavati svi prvo se odnosi na komunikaciju i verbalni red. Tiče se nas poslanika, u redu. Ali, kada vam neko dođe u kuću, ministar, taj mora pre svega da poštuje red komunikacijski i u tom smislu vas molim da mi date pravo na repliku. Tiče se člana 113. reda kojeg se moraju pridržavati svi, a to je da ne budem tumačena na način koji nije istinit.
Molim vas da iskoristite vaše diskreciono pravo.

Gospođo kalanović, vi niste moja profesorka srpskog jezika, to je bila Duška Dančetović, na koju sam ponosna. Vaša sposobnost da pratite moje izlaganje je vaša stvar, ali i način da kažete da neko treba da bude srećan što negde radi, a vi mu to niste zabranili, dovoljno govori u prilog tome da mandat vlasti, ograničenost mandata i smenjivost vlasti govori o tome da je G17 predugo na vlasti.
O argumentima koje sam iznela neka cene oni koji slušaju i mene i vas, a moja dobronamernost je dobronamernost prema građanima, a prema vama ja sam odgovorna opozicija koja se samo činjenicama služi. Zahvaljujem. (Aplauz.)

U ime Poslaničkog kluba Napred Srbijo ponoviću pitanje – zbog čega je Vlada objavila plate u agencijama i organima uprave za koje je nadležna, sa iznosima koji prikazuju primanja samo u februaru mesecu 2009. godine? Molim vas da ne potcenjujete ni interesovanje javnosti, a ni naš način

da izmerimo sve ono što su primanja koja idu na teret budžeta i da javnosti Srbije dostavite primanja u agencijama i javnim preduzećima koja obuhvataju sve isplate za 2008. godinu, sa svim privilegijama i bonusima koji su, kao što vidimo, najznačajniji kod agencija, odnosno organa uprave koji na monopolu države ili da prodaju državno vlasništvo (kada je reč o Agenciji za privatizaciju), ili da izdaju javne isprave vezane za posao države (to je centralni registar), ili prodaju državnu imovinu kroz likvidaciju banaka, odnosno stečaj, koji još uvek traje, ostvaruju najveća moguća primanja, koja jesu direktno ili indirektno vezana za budžet Republike Srbije.

Hoću da postavim još jedno pitanje Vladi: u ime čega se planira prekid sednice naše skupštine koja je u toku i zašto se ne pronađe način, koji se obilato koristi godinama unazad, a to je da se uredbom izvrši štednja u smislu smanjenja plata svih onih za koje Vlada predviđa da će to doneti značajne uštede? Znači, u ime čega prekidamo sednicu Skupštine, ako Vlada uredbama troši izuzetno veliki novac za podsticaje subvencija, raznovrsnih ulaganja koja su pokazala da ne daju željene efekte? Ne vidim razlog da prekid rada bude uslovljen jednim takvim zahtevom, pošto nas inače niko mnogo ni ne pita koje mere preduzimate.

Jedno konkretno pitanje, pošto govorimo o Dinkiću kao autoru, najčešće, tih uredbi, govorimo o Agenciji za privatizaciju kao organizaciji koja troši najveći deo državnog novca, pa i budžetskog, imam konkretno pitanje za Agenciju – koliko je raskinuto ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala u periodu od aprila 2002. godine do 10. aprila 2009. godine i koliko je i u kojim privatizacijama Agencija za privatizaciju vratila novac kupcima? Ima indicija da je veliki iznos sredstava, kojima se ne zna trag, iz Agencije za privatizaciju upotrebljen upravo za vraćanje novca kupcima.

Pitanje koje upotpunjavanja ovo prethodno: koliko je privatizovanih firmi u periodu od aprila do 2002. godine do 10. aprila 2009. godine otišlo u stečaj i koliko je firmi koje nisu privatizovane u tom istom periodu otišlo u stečaj?

Molila bih da ova pitanja odu na prave adrese, jer od kad postavljam pitanja u ovoj skupštini još nijednom do sada nisam dobila odgovor na postavljena pitanja. Hvala.

Zahvaljujem. Ako dopustite, pošto ste vrli ljubitelj jezika, moje prezime se akcentuje kao Tábaković.
Interesantno je da je Vlada spojila raspravu o tri tačke dnevnog reda, Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama i Predlog zakona o prestanku važenja Zakona za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova, čime je htela da kaže da je dovoljno vreme za jednu raspravu za ovako tri važne tačke dnevnog reda. Kao prvo, smatram da ove tri tačke dnevnog reda zaslužuju makar onoliko pažnje i vremena koliko i jučerašnja rasprava o političkim strankama.
Ako se građani ili kolege pitaju zbog čega su se ova dva zakona, zakon o Fondu za razvoj i Zakon o privrednim komorama, borila međusobno za primat, a oba zakona tretiraju novac koji jeste postao simbol uspeha, osnovni motiv za bavljenje javnim poslovima i jedini pravi izvor moći u ovoj državi, onda ću reći da su privredne komore izazvale veću pažnju, zato što sredstva koja se prikupe obaveznom članarinom, ne preduzeća koje je učlanjeno u regionalnu, gradsku ili drugu komoru, već zaposleni u tom preduzeću koje niko za to ne pita i koji, uverena sam, ne dobijaju adekvatnu uslugu za te pare, već zato što za taj novac retko da se na pravi način polaže račun.
Upravo onako kako ste vi gospođo Kalanović rekli, preko milijardu dinara je prikupljeno, a da li je skupština komore dovoljan organ i dovoljno javno mesto da dobijemo račun o tako prikupljenim sredstvima, pitanje je.
Mislim da je u Fondu ipak nešto ozbiljniji tretman odgovornosti za novac koji se iz budžeta prikupi, a podeli drugima, ali ću ja da se potrudim da skrenem pažnju javnosti na ovaj treći zakon, koji najviše govori od državi i o njenom maniru prikupljanja i trošenja para i o načinu vođenja javnih poslova.
Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o Fondu za osiguranje i finansiranje spoljnotrgovinskih poslova je najvažniji zakon od ova tri. Govori o tome da je 2002. godine osnovan Zakon o Fondu za osiguranje spoljnotrgovinskih poslova i da je njegova nadležnost, biću kolokvijalna, podsticanje izvoza. Svi znamo koliki nam je problem deficit i koliko je važno podsticati izvoz zbog deviznog priliva, zbog naše platno-bilansne pozicije i njenog učešće u bruto društvenom proizvodu.
Ako je 2005. godine osnovana sa gotovo istim nadležnostima Agencija za unapređenje izvoza i razvoja ekonomskih odnosa, znači duplirane nadležnosti, što ste i vi potvrdili, doduše, rekli ste da ima i nešto šire nadležnosti, sad postavljam pitanje poslova, uslova, ograničenja, zašto mi u 2009. godini u martu mesecu ukidamo Fond čije poslove radi istovremeno i Agencija za osiguranje izvoza? Zašto nam treba pune tri godine, jer je ovaj zakon stigao u proceduru u decembru 2008. godine? I da to postoji samo negde na papiru, to što se zove Fond i čiji su poslovi duplirani, pa da mi sad samo formalno ukidamo taj fond, ja bih to razumela. Apsolutno nije reč o tome, jer u jednom od stavova u obrazloženju ovog zakona piše da će se sredstva koja postoje na računu ovog fonda preneti na Agenciju.
Hoću da kažem da je nedopustivo rasipničko ponašanje države, koja duplira organe, institucije i menja im samo naziv, a vrše iste nadležnosti. Nema nikakvog opravdanja što je 2006. godine tzv. „Smeka“, „Smeca“, kako je ko čita, kao institucija nasledila instituciju te vrste koja je postojala na saveznom nivou, jer je po svim obavezama koje je preuzela Republike Srbija to bila institucija Republike Srbije i u njenoj direktnoj nadležnosti.
Vrlo je interesantno i molim vas za pažnju (i nemojte da upozorenje koje je svojevremeno davao izvesni Đulijani u Italiji, govoreći da će gas koji se stvara u utrobi zemlje, i utvrdio ga je svojim specijalnim instrumentima, izazvati katastrofalni zemljotres čijeg smo broja žrtava svedoci, molim vas) da podacima koje vi iznosite, a ja ponavljam, pridate značaj i da se u skladu sa ovim i ponašate, a to je – da li je moguće da vi prilikom osnivanja svake vlade ili prilikom podnošenja ovakvih zakona za ukidanje nekih institucija niste u obavezi da kao bilo koji i najmanji privredni subjekat ne napravite popis imovine, popis obaveza, popis sredstava kojima jedan organ, koji je stvoren sredstvima građana, i dostavite ga na uvid.
Koliko je ljudi zaposleno, a koliko ćete negde preuzeti? Koji su poslovi urađeni i sa kojim efektom? Koliko je sredstava upotrebljeno i u koje namene?
Ili ću, zaista, predložiti zvanično da u obrazloženju ovih zakona na kraju stoji, pored onog – potrebna sredstva za sprovođenje zakona, razlozi za hitan postupak itd, šteta koja je, na primer, ovim zakonom učinjena građanima Srbije, što je od 2005. do 2009. godine postojala paralelna institucija sa gotovo istim nadležnostima.
Zaista smešno deluje obrazloženje da se ovaj zakon mora doneti po hitnom postupku i zbog sprečavanje štetnih posledica itd, zbog paralelnog postojanja dve institucije.
Zakon o Fondu za razvoj, o kojem ću, takođe, govoriti, tretira istu materiju i ima isti principijelni pristup.
Molim vas, to što dolazim iz opozicije, što sam poslanik SNS, Poslaničkog kluba Napred, Srbijo, ne umanjuje argumente koje iznosim i pomažemo vam, ne zato što želimo da vi ostanete na vlasti, nego zato što vam ukazujemo da način vršenja javnih poslova i trošenja javnih para konačno mora da bude uveden u red.
Da se ja na bilo koji način pitam i da je snaga dvadesetjednog poslanika Srpske napredne stranke iole veća, ovakav predlog zakona ne bi mogao doći u proceduru. Atributi, opisni pridevi, tekstualna obrazloženja, to je za pismene sastave đaka u osnovnoj, možda i u srednjoj školi. Za ovakav ozbiljan dom i za ovakav ozbiljan trenutak morate da podnesete račun o kome možemo da damo mi sud, a i građani, kako se troši novac u ovoj državi.
Da li će i tako biti izvršena primopredaja predmeta, završenih, nezavršenih stvari? U najobičnijem, da ne bude pežorativno, u najjednostavnijem poslu u primopredaji postoji preuzimanje i predaja dužnosti, sa podvlačenjem crte gde je ko stao i šta je ko uradio, a šta onaj koji ga nasleđuje treba da uradi. Toga u ovom, kao i obično u ovakvim zakonima, nema.
Bez obzira što sve vreme govorimo o tome da ministarstva vrše poslove koji su im u opisu, navodno, te poslove prebacuju agencijama kojih ima na budžetu 110, ali ih gasite da nam ne biste podneli završne račune i koliko su nam troškova napravili.
Jednostavno, razvodnjavate vašu odgovornost, kao političkih lica na čelu tih ministarstava, koja se bave razvojem stranačke infrastrukture u najvećoj mogućoj meri, praveći agencije za mala, srednja, velika preduzeća, za ovo i ono, a državnim poslovima se bave agencije koje kada pitamo: zašto je cena struje takve, ministar za energetiku će reći – to radi Agencija za energetiku. Oni će reći – vi ne možete da se mešate, jer smo mi nezavisni.
Ne mogu se virtuelno voditi državni poslovi, kao što su se vodile finansije, bez regulative i regulatornih tela i bez konzervativnog pristupa finansijama i novcu došli smo do velike finansijske krize. Bez regulative koja se zove kontrola Parlamenta i građana, i bez mogućnosti da postavimo pitanje odgovornosti onih koji vrše državne poslove, zaista se ne možemo naći u stečaju, jer za državu stečaj nije predviđen, ali pred kakvim se opasnostima nalazimo, neću ni da govorim, a vi se nad njima zamislite.
Sledeći zakon o kojem ću da govorim je zakon o Fondu za razvoj. Zaista ovaj zakon omogućava svima koji se bave ovim poslovima da govore o razvoju, kao filozofskoj kategoriji. Omogućavaju da govore o regionalnom razvoju i razlikama, ali i onom najvažnijem, o čemu sam ja već načela priču, a to je rasipnička država.
Reći ću da je floskula „razvoj“ i podsetiti građane, prvi put upotrebljena u savremenom društvu u ovom, ovakvom kontekstu, 20. januara 1949. godine kada je Truman u svom pristupnom govorom južnu hemisferu nazvao nedovoljno razvijenim područjem. Od tada počinje priča o razvoju i samosažaljivost Juga i arogantni intervencionizam Severa.
I mi se iz te floskule o razvoju nismo izvukli do dana današnjeg. A koliko je šuplja priča o samom razvoju govore podaci da npr. 1960. godine zemlje Severa su bile 20 puta razvijene od zemalja Juga. Godine 1980. ta razlika je bila 46 puta veća u korist razvijenih zemalja. Ovo je podatak iznet u Rečniku razvoja, skupljanim radovima autora Volfganga Zaksa. Nije reč ni o kakvoj proizvoljnoj tehnologiji i konstrukciji, kako to neki imaju običaj da kažu. I u tom razvoju, razvijena društva, razvijeni krajevi se stalno kreću ka onoj sopstvenoj degradaciji, gde onaj ko ima napreduje sve više, a onaj koji nema zaostaje sve više. Dokaz su Beograd, Novi Sad i Niš koji se trudi da bude jedan od tri regionalna centra u ovoj državi. O razlikama, rezultatima i nedostacima regionalnog razvoja govorile su moje kolege, neću mnogo da govorim o tim ciframa.
Govoriću o onome što mislim da je osnovno pitanje Fonda za razvoj i Fonda za regionalni razvoj, kao nečega što jeste deo ovog posla, a to je način raspodele sredstava iz Fonda za razvoj nije motivisan ni ekonomskom logikom, ni ekonomskim zakonitostima, već je proizvod političkog delovanja ili, slobodno mogu reći, više odgovara stvarnosti, proizvod političkog dogovora. U tom i takvom načinu delovanja i upotrebe Fonda za razvoj, postavljam pitanje koje postavlja stranka kojoj pripadam duže vreme:
– A, zašto Fond za razvoj, zašto ne banka za razvoj?
– A, zašto ''Banka za razvoj'' KFV da ovde plasira sredstva, ako to možemo mi.
– I zašto Fond za razvoj koji ne duguje odgovornost svojim osnivačima na način kako to rade klasične banke?
Građanima u Vojvodini često sam govorila da se Fond za razvoj Vojvodine, na primer, ponaša kao banka, ali nema odgovornost kao banka. Nisu registrovani na način da imaju tu veličinu kapitala, mada to njima nije problem, jer država je osnovni finansijer Fonda, ali pošto nemaju skupštinu osnivača i pošto nemaju odgovornost kome to daju sredstva pod povoljnijim kamatama, vi jednu ovakvu instituciju ostavljate da traje, ali, nažalost, uvodite u njenom osnivanju čak i neustavne odredbe.
Gospođo Kalanović, vi ste predstavnik Vlade. Pitam vas – odakle vama pravo da vi članom 7. zakona o Fondu onemogućite pristup javnim preduzećima i društvenim preduzećima, da pred Fondom za razvoj, kažete, moderno apliciraju, odnosno konkurišu za sredstva.
Kakva je to jednakost – svojina u državi, koja to proklamuje Ustavom, i kakva je to svest o trenutku u kojem se nalazimo, gde liberalne tržišne privrede podržavaju nespornu privatnu svojinu?
Uveli ste još jednu novinu u zakonu o Fondu za razvoj, a to je, da njegovi osnivači, trenutno je država 51%, mogu biti i domaća i strana pravna i fizička lica. Nije to loše, ali zbog čega je svojevremeno kada ste podržavili banke, kad kažem vi, mislim na vas kao na personifikaciju stranke koja je bila predlagač takvog zakona, onda kada su sve banke zbog obaveza prema Pariskom i Londonskom klubu dobile razrez koliko je njihovih akcija državno i postojala je zabrana da se kao kupci njihovih akcija pojave domaća pravna lica. Zašto je uvek diskriminacija na štetu domaćih privrednih subjekata? Zašto je svaki zakon takav da ja moram, htela ili ne htela, da pomenem naslov knjige koju ovde čitaju sa interesovanjem poslanici "Lutke na koncu", čiji je autor Tomislav Nikolić, a zbog rasprave o komorama iz 2001. godine?
Nisu slučajnosti da u svakom zakonu postoji jedna odredba koja našim građanima, našoj privredi, našim vlasnicima novca onemogućava ulazak u ovakva interesantna vlasništva. Vi ste ovim zakonom ponovo dali gospodinu Dinkiću ekskluzivno pravo da se bavi jednim lukrativnim poslom. Lukrativnim, zato što se obezbeđuju privilegije, zato što nekome dajete jeftinija, povoljnija sredstva, zato što nemate odgovornost, a da ste banka imali biste je, pa to možete još lukrativnije da zaradite kao stranka ili kao pojedinac, ali da zato ne položite račun onome kome treba.
Vi ste ovde predvideli odgovornost samo za gospodina Dinkića, kao nadležnog ministra za regionalni razvoj. Iako ste predvideli obaveznu reviziju, o tome ću govoriti u pojedinostima, stranih revizora, ne na primer domaćih, koji nisu imali osporene revizije, ni u kakvom sudskom postupku, nigde ne stavljate Ministarstvo finansija za ministra i ministarstvo koje je dužno da ima uvid u ono što vi radite. Ta vrsta feudalizacije je primedba koju vi ne možete da osporite, čak ni pravo da neko ono što mu po prirodi posla pripada može da ima uvid u vaše papire.
I vi se hvalite da će Narodna skupština biti nadzorni odbor. Pitam vas, zbog čega samo danom izglasavanja ovog zakona ukidate članstvo Nadzornog odbora, odnosno isključujete ga iz daljih dešavanja, a svi ostali organi ostaju da postoje. A šta se to može desiti da Nadzorni odbor prestane da postoji kao nadzorni organ? Kakvu to nenadoknadivu štetu može on da nanese, da bi čak jedan član zakona, nevelikog, bio posvećen tome? Vrlo interesantno pitanje.
Ciljeve ekonomske politike nigde ovde ne pominjete kao motiv za ulaganje sredstava, kao motiv za dokapitalizaciju Fonda, ali zato, ako Fond ne plasira sredstva do kraja godine po svom planu, dajete mu pravo da ih plasira u neke akcije, u hartije od vrednosti.
– Da li do naših ekonomskih vlasti još nije doprla svest o neophodnoj potrebi da se novac ulaže u industriju, u definisanu industrijsku politiku i proizvodnju?
Da li zaista mislite da će nas trgovina akcijama, naduvanim akcijama, ona koja je Ameriku dovela dotle dokle je dovela, da će nama pomoći da se izvučemo iz krize, i to članom zakona dajete pravo Fondu da on može ta neplasirana sredstva u namene za koje je dobio odobrenje, a zove se razvoj, dakle, da mogu da se plasiraju u hartije od vrednosti? Zaista se, kao poslanik, pred ovakvim predlozima zakona osetim ne inferiorno, nego bukvalno povređeno, jer neke odredbe vređaju logiku čoveka koji živi u ovoj državi i misli joj dobro.
Vi tvrdite da će vam 51 je trenutno procenata vlasnik Republika Srbija i da će oni koji budu ulazili u vlasništvo, znači ona domaća i strana pravna lica, omogućiti sebi učešće srazmerno ulaganjima u akcionarskom društvu, odnosno upravnom odboru tog akcionarskog društva, kada ono kao takvo bude bilo organizovano. Nigde niste naveli rečenicu: "A da se zadrži obavezno onih 51 procenat vlasništva Republike Srbije". Tu kažete da ne treba, verovatno da se to precizira, jer još nemamo mišljenja na amandmane koje smo podneli, ali zato kada nam ovde predlažete kredit za špansku robu od 45 miliona, u svakom članu piše da kredit koji dobijamo mora da bude upotrebljen isključivo za kupovinu španske robe ili usluga.
Jednostavno, mislim da je čitav zakon napravljen zbog ove dve - tri stvari, a u stvari da bi Garancijski fond, za čijim postojanjem nije ni postojala potreba, bio pripojen Fondu za razvoj, što je definisano u članu 23. i 25. Da li ova opisna rečenica "potreban broj radnika će biti preuzet", a koliko će njih i pod kojim uslovima biti stavljeno na raspolaganje, jeste uklopljena u priču o smanjenju državne birokratije ili o uštedama koje Vlada radi?
Jednom jedinom rečenicom ću reći: to zaista deluje smešno i mi, koji se ozbiljno bavimo ovim poslom, ne možemo čak ni da kažemo da postoji neki sled stvari iz intervjua gospodina Dinkića, koji je dao 23.8. prošle godine, gde je najavio ovo o čemu mi danas raspravljamo, a to je njegova svest o ozbiljnosti trenutka i o potrebi spajanja preglomazne administracije koja je, u stvari, svedena na ostajanje u vlasti po svaku cenu.
Iz tih razloga, obećavam vam da Srpska napredna stranka i Poslanički klub Napred, Srbijo, ne samo da neće glasati za ove vaše zakone, nego će se truditi da i na drugim mestima građane upozna sa štetom koja je ovim zakonima njima naneta. Hvala.

Ja hoću da ukažem na to da je Poslovnik povređen u smislu da vi ne uvažavate član 113. koji ću pročitati zbog svih: "Odredbe ovog poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju se i na sve druge učesnike na sednici", što znači i na gospođu ministar, ''pored narodnih poslanika'', a dalje kaže…"a shodno se primenjuju na sednicama odbora i drugih radnih tela.."
Znači, pravo na repliku kolege Lapčevića apsolutno ste povredili time što niste poštovali član 113. Poslovnika i shodne primene pravila davanja prava na repliku. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Ove godine, 27. marta, Poslanička grupa Napred, Srbijo, SNS je podnela u skladu sa poslovničkim zahtevima inicijativu predsednici Skupštine da zakaže tematsku sednicu, na kojoj ćemo razgovarati o ekonomskoj politici, novim porezima, smanjenju obima finansiranja lokalnih samouprava i ostalim merama, koje Vlada ima nameru da vodi na zahtev MMF-a, po osnovu dogovora o novom kreditnom aranžmanu koji će trajati do aprila 2011. godine.

Potpuno namerno u nazivu teme je reč – preporuka, koja je eufemizam za zahtev MMF, tako i nazvana, i potpuno namerno je u temi upotrebljen termin – na osnovu dogovara, a ne potpisanog Sporazuma sa MMF, zato što imamo saznanja da o potpisanom Sporazumu još ne možemo ni govoriti.

Iako ste još u poslovničkom roku od mesec dana koji omogućava odlaganje rasprave na ovu temu, ja vas molim u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo da tu sednicu zakažete što pre.

Jer, ako Vlada očekuje da joj Skupština bude saradnik u definisanju najboljih mera za građane Srbije, onda ne može ignorisati jedan ovakav zahtev i koristiti samo medije i konferencije za štampu kao najbolja ili čak jedina mesta na kojima će upoznavati ili još gore rečeno anketirati građane Srbije o merama koje najavljuje, pa od njih odustaje u cilju rešavanja ekonomske krize. Zašto tražimo ovakvu raspravu?

1) Ako je jedna od mera koja se najavljuje zamrzavanje plata i penzija, gde ušteda treba da bude 13 milijardi dinara, da li neko zaista misli da će moći da održi proizvodnju i nivo potrošnje zamrzavanjem plata, a da ni na koji način ne dira u zamrzavanje cena, makar onih koje su pod direktnom kontrolom?

2) Da li neko misli da može smanjenjem troškova Fonda za zdravstvo, od četiri milijarde dinara, da na način kada mu gospođa Vukajlović u jednoj od televizijskih emisija preporučuje način štednje tako što kaže, da penzioneri jednom mesečno dođu kod lekara i njima se prepiše cela kutija lekova, iako oni uglavnom koriste samo četvrtinu leka, da bi u cilju štednje trebalo prepisivati jednu tablu ili lekove na komad?

3) Da li je moguće da su mere uštede koje Vlada planira da preduzme – smanjenje transfera lokalnim samoupravama, gde je ušteda svega 15 milijardi dinara, kada se tim lokalnim samoupravama nameću sve veće i veće obaveze i to iz prenetih nadležnosti sa republičkog nivoa, kojima lokalne samouprave jednostavno neće moći da odgovore, zato što neće imati sredstava za to, a da ne govorim o problemu već donetih budžeta u kojima su ova sredstva kao transferna i planirana bila obuhvaćena?

Postavila bih još dva kratka pitanja. Jedno je vrlo važno.

– Da li je u sklopu dogovora sa MMF-om Srbija izabrana za jednu od prvih zemalja u kojima će bez stvaranja uobičajenih uslova za pristupanje monetarnoj EU dinar biti zamenjen evrom, pošto je u javnosti procurio deo tajnog plana MMF o čemu se govori u respektabilnim medijima i piše u štampi koja nema prefiks ''žuta'' – da je deo plana MMF da reši problem visokozaduženih zemalja time što će ih, ponavljam, mimo uobičajenih uslova za pristupanje EU, naterati da domaću valutu zamene evrom?

– Da nas Vlada obavesti da li je i taj deo plana MMF u skladu dogovora koji se tiču pregovaranja oko dobijanja tri milijarde evra, a za izlazak iz krize? Hvala. (Aplauz.)