Vlada je odgovorila da amandman nije u skladu sa svrhom zakona, da nije u skladu sa članom 147. itd, ali neka to građani procene.
U zakonu o zabrani diskriminacije imamo tretiranu diskriminaciju u oblasti rada, u oblasti pružanja javnih usluga, obrazovanja, stručnog osposobljavanja, diskriminacije po osnovu pola, starosti, vere, rase, seksualnog opredeljenja, invaliditeta, zdravstvenog stanja. Ali je jedna grupa, jedna kategorija stanovnika ostala potpuno nevidljiva za ovaj zakon, reč je o izbeglicama i raseljenim licima, a posebno sa Kosova i Metohije.
Njih ne štite ni nevladine organizacije, nemaju posebne grupe koje će se boriti za njihova prava. Oni se u izbegličkim kampovima, odnosno logorima, gotovo i ne vide i oni se u javnosti prikažu samo na Dan izbeglica ili u predizbornim kampanjama, kada treba da proprate nekog širokogrudog novog kandidata za neku od javnih funkcija.
To su ljudi koji su diskriminisani po nazivima, zovu ih najčešće Šiptarima, zato što su sa Kosova i Metohije. Nemaju pravo glasa kao ostali građani, teže se zapošljavaju. Imaju problema u rešavanju mnogih životnih pitanja.
Ponoviću današnje pitanje – da li je tačno da je potpredsednik Krkobabić izdao nalog Komesarijatu za izbeglice da im se uvede restrikcija i u zdravstvenoj zaštiti?
Molim da se ovaj amandman zaista usvoji i da bude upodobljen proceduri.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali o klupe.)

Gospođa Čomić, predsedavajući, poštovani građani, poštovane kolege, u okviru objedinjene rasprave ću govoriti o Predlogu odluke o izboru predsednika Saveta Narodne banke. Zadatak mi je da govorim o izboru Dejana Šoškića, vanrednog profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na mesto predsednika Saveta.
Kada bi neko od mene očekivao da u jednoj rečenici definišem ovaj predlog, ovu tačku dnevnog reda, mogla bih da kažem sledeće - miš može da bude i genijalan, ali ako se nađe u mišolovci, gotovo je sa njim.
Mišolovka za ovog genijalca jeste aktuelna monetarno-kreditna politika i Zakon o NBS.
Impresivna biografija gospodina Šoškića, stručnjaka pre svega za ekonomsku statistiku i finansijska tržišta, prilično obećava. Mlad čovek, 67. godište, iz porodice uglednog profesora Šoškića, po čijim knjigama su, verujem, gotovo svi studenti ekonomije polagali predmet, zvali smo ga kolokvijalno - doktrine, reč je o predmetu Razvoj ekonomske misli, i zaista knjiga vrlo vredna i koju čuvam i dan-danas, a polagala sam taj ispit na svom prištinskom Ekonomskom fakultetu, u vreme dok se u Prištini moglo živeti.
To obećava da čovek ima poglede koji treba da odgovore trenutku u kome se nalazimo.
To što je stručnjak za ekonomsku statistiku govori da se od njega očekuje da vrlo ozbiljno priđe upotrebi, odnosno zloupotrebi statistike u trenucima kada se govori o našem bruto društvenom proizvodu i od njega lično očekujem jedan konkretan primer, da u vreme kada nam je MMF u aprilu 2008. godine dostavio podatke o tome da će na osnovu studija njihovih vrlo stručnih ljudi rast društvenog proizvoda u našoj zemlji u 2008. godini maksimalno moći da iznosi 4%, a mi smo u svoja, ne samo planska dokumenta, kao memorandum, nego smo i u budžet, u trošenje, ugrađivali projekciju da će taj društveni proizvod rasti 7%.
To govori o značaju statistike koja onom ko hoće da realno sagleda ulazne podatke onemogućava da se građanima sutra pravda za neuspešnu politiku izgovorima poput - svetska finansijska kriza. Ako je kriza svoje pravo lice pokazivala već u oktobru 2007. godine, i ja sam jedna od onih koja je na to upozoravala, postoje stenogrami u ovoj kući u kojoj i danas govorimo, i ako u aprilu dobijemo od MMF u godišnjem pregledu budućih ekonomskih kretanja kakve će to cifre biti naš gvozdeni ram, reče neko, za dalji razvoj i rad, a mi se na to ne obaziremo, očekujem da jedan ovakav autoritet i na ovakvom mestu kaže da se te i takve cifre moraju uvažavati.
Očekujem da, kao neko ko se bavi finansijskim tržištima, sagleda sve razloge virtuelnog elektronskog novca i da nas o tome upozorava na vreme, da vrati ugled reviziji i regulatornim telima kao profesiji i kao organima koji su zaduženi da regulišu pohlepu, koja je dominirala i finansijskim tržištima i izveštajima revizorskih kuća, koji su se potpisivali i koji očekuju da im danas verujemo na reč kad tvrde da npr. NIS vredi ovoliko ili onoliko, ne shvatajući da je ugled profesije urušen zato što su ljudi na ključnim mestima dozvoljavali i odobravali takvu zloupotrebu i statističkih podataka, ali i teorije o tome da razvoj finansijskih tržišta može da podigne jednu privredu.
Od ovakvog stručnjaka očekujem da građane uveri da razvoj jednog društva mora da bude zasnovan na štednji, a ne na kreditu, da razvoj jednog društva trajno može da bude moguć i u usponu samo ako je baziran na razvoju industrijske proizvodnje i na precizno definisanim granama koje će ova država da subvencioniše, da pomaže, kao i poljoprivredu, jedan od ključnih faktora razvoja društva.
Nisu moja očekivanja prevelika. U liku gospodina Šoškića imamo, možda je to sukob interesa ali ovog trenutka to hoću da vidim kao prednost, čoveka koji je i u ekonomskom timu gospodina Cvetkovića, pa samim tim ima uvid i u ekonomsku politiku, i u mere ekonomske politike koje treba preduzimati, i njihovu vezu sa merama koje sprovodi, predlaže, preduzima NBS, u čiji savet se on sad predlaže.
Ponavljam, očekujem da prisustvo gospodina Šoškića i u ekonomskom timu i u Narodnoj banci omogući da se konačno pokidane veze između ekonomske politike Vlade i NBS konačno povežu, a u interesu svih građana. Može neko da se žali, kao što se guverner žali, da se danas svi bave vođenjem monetarne politike, odnosno vrednošću deviznog kursa, kao što su se nekada bavili sastavom tima fudbalske reprezentacije, normalno pežorativno govoreći, da se navodno danas svi razumeju u makroekonomsku politiku i finansijske tokove.
Za gospodina Jelašića poruka, gospodinu Šoškiću savet - ne moraju se građani razumeti u makroekonomsku politiku NBS, ali je najbolji indikator uspešnosti te politike njihov novčanik. To koliko iznosi kreditna rata, kolika je inflacija, najbolji je dokaz da li onaj ko tu politiku vodi se u nju i razume, odnosno pokazuje se da ta politika ili nije dovoljno osmišljena ili, što bi još gore moglo biti, za šta ima mnogo dokaza, da se ta politika vodi u interesu nekog drugog, a ne građana zbog kojih postojimo i mi ovde, i NBS i savet.
Promene kursa i uspešnost te politike građani vide na svom džepu. Ono što hoću na ovom mestu da ukažem je da su navodno neuspešne politike NBS u stvari zasnovane na velikim troškovima povlačenja likvidnosti koje je Narodna banka imala kao trošak zato što je imala veliki devizni priliv. Svu besmislenost povlačenja viška likvidnosti, odnosno dinara koju je guverner radio kada u zemlju uđu devize, što je suprotno svakoj ekonomskoj teoriji, nam je pravdao njenom isplativošću na dugi rok. Isplativost na dugi rok, citiraću Kejnza, malo vredi jer smo na dugi rok svi mrtvi i to za građane nije nikakvo opravdanje.
Koliki je to dugi rok u kojem će se njegova politika isplatiti, ako već treću godinu unazad imamo iskazane gubitke Narodne banke koji se od 2006. mere podacima - 386 miliona evra za 2006. po završnom računu iz 2007. godine, pa 180 miliona evra itd, što pokazuje da je ta politika potpuno neuspešna. Pred nama su samo troškovi te politike i gubici koje je Narodna banka ostvarila.
Političari, kao i dobar deo javnosti, ne raspolažu baš znanjima i veštinama da vrše to monetarno upravljanje. Međutim, slabljenje dinara je ugrozilo i prihode i rashode budžeta, i to treba da brine svakog od nas. Prihodi su ugroženi, jer taj slabiji dinar o kojem je guverner brinuo vodi smanjenju uvoza, a svi znamo da je dve trećine PDV-a dolazilo upravo iz oporezivanja uvoza.
Sa druge strane, smanjena kupovna moć dinara takođe znači i smanjenu potrošnju. Koliko će se sada ta manja kupovna moć svakog od budžetskih korisnika, koji dobija iz budžeta neke prihode, odraziti na njegovu dnevnu potrošnju takođe je jasno svima.
Svima je jasno da je budžet u velikoj meri zavisan od deviznog kursa, ali je guverner zaštićen onim što se zove nezavisnost Narodne banke.
Ta nezavisnost Narodne banke je, po shvatanjima guvernera, čak i nezavisnost od interesa građana, čijim se oni zaštitnikom i predstavlja. Njegov vrlo značajan posao je bio da se bavi reklamiranjem kredita i stvaranjem, i od države, i od građana, idealnih dužnika.

Ako dozvoljavate, oni imaju neku narodnu muziku, kolo svira, mogu napolje da iziđu da igraju, to je korisnije.

Tokom 2004. i 2005. godine NBS je vodila navodno politiku stabilnog deviznog kursa. Međutim, ovaj period karakteriše i ...

Tokom 2004. i 2005. godine imali smo znatan priliv deviznog novca i to od prodaje, kao što je bilo i do tada, od privatizacije i prodaje državnog kapitala.
Bilo je nešto doznaka i iz inostranstva i te, kažem, navodne viškove likvidnosti koje su se stvarale kreiranjem dinara za taj uneti priliv kapitala guverner je povlačio rep operacijama, gde je omogućavao poslovnim bankama da trguju sa Narodnom bankom kao najsigurnijim kreditorom, dajući im kamate i iznad inflacije, i time je napravio te velike gubitke.
Priča da je takvim vođenjem skupe, ali korisne monetarne politike učinjena neka korist građanima svodi se na to da je izgubljeno poverenje i u politiku Narodne banke, i u devizni kurs, koji je sa 76 dinara došao na nekih 94, 95, 96 dinara, izgubljeno je i poverenje građana u stabilnost kursa, ali i poslednji, upotrebiću reč koja odslikava stanje, saučesnik guvernera u vođenju ovakve politike, a to su poslovne banke, napustile su ovu igru. Poslovne banke su od ukupnog novca koji u ovoj zemlji cirkuliše, tri milijarde evra držale konstantno u tim rep operacijama, trgujući sa Narodnom bankom. Umesto da novac bude plasiran u kredite preduzećima, on je bio od strane poslovnih banaka usmeravan u trgovinu Narodna banka - poslovne banke, ali je danas tih tri milijarde evra spalo na svega 900 miliona dinara. Igranka je završena.
Igra je završena. Gubitnici su svi. Više neće ni poslovne banke da učestvuju u takvoj igri, jer 80 i nešto procenata stranog vlasništva u bankarskom sistemu Srbije dovelo je do toga da centrale tih banaka, koje su u inostranstvu, zahtevaju da se to malo kapitala što ga ima plasira u zemlji iz koje banke dolaze.
Tvrdim da guverner nije očekivao da se ova igra završi, ali je svestan da u ovoj igri više ne želi da učestvuje ni država, ni poslovne banke i on se sada žali čitavoj javnosti kako svi predstavljaju najcrnje scenarije, svestan da je njemu vreme da pakuje kofere.
Pakovanje kofera guvernera i izbor novog predsednika savetnika ne znači apsolutno ništa ukoliko se ne promeni Zakon o Narodnoj banci, u kojem će Narodna banka prvi deo svog naziva zaista i poštovati, da politika Narodne banke bude u interesu naroda, jer svi dokazi u ekonomskoj oblasti pokazuju da upravo monetarna politika najviše guši ovu privredu. To Narodnu banku Srbije čini direktno odgovornom. Kako svi upravo najviše zavisimo od te monetarne politike, očekujem da reforme krenu prvo od nje. Ulogu u pokretanju tih reformi može da ima ovakva ličnost kakva je gospodin Dejan Šoškić, impresivne biografije. Bilo bi dobro da se ne dokaže tvrdnja da i najgenijalniji miš, kad se nađe u mišolovci, nema tu šta da traži.
Zaista mu želim puno sreće, ali želim mu i mnogo odlučnosti, da se na primer u pregovorima sa MMF-om ne počinje od pitanja - da li nam treba dve ili tri milijarde, nego da se podvuče crta zašto smo došli do toga da dug zamenjujemo dugom, da pasivu zamenjujemo pasivom i da krenemo ozbiljno u reformu ove države, koja mora da počne od Narodne banke. Hvala.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupali su o klupe.)

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Poslanički klub Napred Srbijo nije bio u prilici da njegovi amandmani uđu u proceduru, jer je ovaj zakon dat Skupštini na razmatranje po hitnom postupku, ali u toku utvrđivanja dnevnog reda hitan postupak je ukinut, tako da smo mi napisane amandmane izgubili pravo da predamo, jer smo to morali da učinimo do početka prve načelne rasprave, odnosno početka sednice.
Koristim poslaničko pravo da u okviru vremena raspoloživog za predstavnika poslaničke grupe kažem nekoliko reči za koje smatram da imaju izuzetnu težinu, a u vezi sa načinom raspoređivanja, odnosno popunjavanja radnih mesta u poreskoj upravi.
U načelnom pretresu sam podsetila na situaciju iz 2005. godine, da je u junu 2005. godine 231 zaposleni radnik poreske uprave u Srbiji bez ikakvog obrazloženja dobio rešenje da su tehnološki višak i otkaz ugovora o radu.
Mnogi od njih su bili nepoželjni, izgleda bez obzira na stručnost i na zvanje, pod plaštom Uredbe o racionalizaciji i smanjenju broja zaposlenih u državnim organima, koja je stupila na snagu od 2004. godine, decembra, ostali su van poreske uprave.
Istovremeno, sa otpuštanjem ljudi koji su imali zvanje i znanje, ali očigledno bili nepodobni, zaposleni su partijski podobni radnici bez odgovarajućih zvanja, radnog iskustva, stručnih sposobnosti i mnogi od njih su danas šefovi i rukovodioci.
Tadašnji ministar finansija, gospodin Dinkić, iznosio je u javnost i u medije podatke da se radi o radnicima koji su loše ocenjeni od strane njihovih pretpostavljenih, da su korumpirani, da su loše uradili testove inteligencije koji su po izjavama mnogih ljudi bili, mnoga od pitanja na tim testovima, gotovo uvredljivi i svi od njih su imali sumnju da je u stvari reč o tome da su poslužili kao ogledni kunići za nečije, ne znam kakve, ciljeve i za testove nekih nama nepoznatih organizacija.
Ono što sve nas i vas treba da zabrine ovde je što je više od polovine tih i tako otpuštenih radnika dobilo radne sporove, da je odšteta za nematerijalne i materijalne posledice u vrednosti od 10 do 15 hiljada evra i da šteta za naknadu tih i takvih radnih sporova pada na teret budžeta Republike Srbije. Za ostale su sporove u toku i molim da jednostavnom računicom shvatite težinu ovakvog postupanja, 231 zaposleni, pa po najmanjoj ceni odštetnog zahteva od 10.000 evra, to je dva miliona i 310 hiljada evra, to je preko dve milijarde 150 hiljada dinara na budžet, i to pitanje je da li u ovom trenutku budžet može da izdrži teret nečijeg hira i promene partijske podobnosti ljudi zaposlenih u jednom ovako važnom organu koji treba da sprovodi zakone.
Sam inspekcijski način kontrole i sprovođenja nekog zakona je u osnovi po definiciji skup, ali ako ste napravili štetu da otpustite 231 čoveka i da vam je već više od polovine dobilo radne sporove, sa vrlo velikom izvesnošću da će ih dobiti i druga polovina, a tražite pravo od Skupštine da zapošljavate nove i da za njih kažete platu odnosno troškove sprovođenja ovoga zakona neće snositi budžet nego samo poreska uprava, a to je opet jedna te ista privreda.
Građani ove Republike Srbije, pitam se da li je ovakvim postupanjem doveden ugled poreske uprave u pitanje, koliko je budžet oštećen i da li vam sa institutom trajnog premeštanja, na koji niste dali odgovor šta znači, zaista nešto radite u interesu građana Srbije i budžeta ili na njihovu štetu. Hvala.
(Tokom ovog govora narodni poslanici SRS lupali o klupe.)

Poštovane kolege, a zbog građana Srbije koristim prisustvo ministra finansija, gospođe Diane Dragutinović, da postavim...

Postavljam pitanje – koliko je privrednih subjekata u Republici Srbiji u blokadi, jer se podaci koji se iznose u javnosti o tome razlikuju i drastično su povećani od pre dve nedelje, kada je taj broj iznosio, po procenama, 48 hiljada, da bi ovih dana taj podatak bio oko 60 hiljada preduzeća?

Moje pitanje nije samo informativno, koliko je preduzeća u blokadi, već da se javnosti odgovori – koliko je preduzeća u blokadi zbog toga što duguje državi, a po osnovu neizmirenih poreskih obaveza i ostalih davanja, a koliko je preduzeća u blokadi zato što država duguje njima?

Suštinsko i principijelno pitanje je da li, pošto se u javnosti žali poreska uprava da zbog loših priliva u budžet nema sredstava da pokreće stečajeve u vreme kada pričamo o zaštiti svakog radnog mesta, a stečajevima se radna mesta ne štite, koliko je tih eventualnih stečajeva uzrokovano neplaćanjem poreza od strane obveznika u privredi prema državi, a koliko onih kojima država duguje ne mogu iz tih razloga da isplaćuju plate?

Mene, pre svega, zanima da li će ljudi koji su zaposleni u tim firmama, koje se nalaze u dužničkom čvoru, trpeti i dokle će trpeti da ova država obezbeđuje posao i garantuje posao samo stranim bankama, kojima obezbeđuje subvencionisanje kamate od 5,5, koje daje građanima, do 11, što je za njih cena u kojoj zarađuju, a mnogo veća od cene koju ostvaruje bilo koja banka, ta ista, ali u zemlji matici, i da se priča i marketinško vođenje države, u kojoj je briga o građanima svedena na načina kako se neke mere predstavljaju, pretvori u jednu ozbiljnu i odgovornu akciju, u kojoj ćemo utvrditi razloge za dužnički čvor i obavezati one koji mogu da imaju pristup kreditima, u ovom trenutku, da isplaćuju i svoje poverioce i dobavljače, od kojih zavisi proizvodni ciklus za njih, a za mene je najvažnije, od kojih zavisi i opstanak mnogih porodica, jer dok dobavljači u nizu dobijaju novac dotle je moguće da oni isplaćuju plate od kojih ljudi žive.

Jer sve aktivnosti države se u stvari svode na konkretan život građana i na njihov standard, koji je ovim, zaista, doveden u pitanje i ako je nešto naša specifičnost krize to je taj dužnički čvor, koji već pokazuje svu ozbiljnost situacije u kojoj se nalazimo?

Normalno je da je država prvi činilac, koji u tom smislu mora da pokrene akciju i to da definiše situaciju, da izađe sa konkretnim podacima i da onda krene u rešavanje tog problema. Zahvaljujem.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, evo jedne teme kojom nam država vrlo jasno pokazuje šta su njeni prioriteti. Samim stavljanjem u fokus ovog zakona i rešavanja statusnih pitanja ljudi u poreskoj upravi nama država jasno daje do znanja da je najvažnije da prikupi sebi sredstva za svoje funkcionisanje.
Jasno je da nema države bez poreza i jasno je da država ne zarađuje nego troši, i tu nema nikakvog spora, ali ima spora u tome što država ne stvara prvo uslove da se proizvodi i namerno kažem – da se proizvodi, a ne samo stvaraju usluge, jer su to mimo metodologija i mimo priča, i mimo virtuelnog novca prave osnove iz kojih može da se zahvati porez, pa da onda živi država i svi oni koje država finansira.
Zašto nam ovde država nije dala, odnosno Ministarstvo finansija za prioritet plate, način zasnivanja radnog odnosa, raspoređivanje unutar organa, na primer za Državnu revizorsku instituciju? Ne, državi nije najvažnija kontrola trošenja novca. Njoj je najvažnije da napuni svoju kasu. Ako vremenski prethodi punjenje kase kontroli trošenja, ono što je vremenski prvo i što prethodi svemu jeste upravo proizvodnja. O tome se, tvrdim pouzdano, ne vodi dovoljno računa, ni rešenjima redovnim, a ni merama.
Šta država od nas traži? Da joj priznamo da je ona sama sebi najvažnija, da ima cilj da napuni kasu u kojoj nisu u jednakoj ravni odgovornosti njenih poreskih organa sa pravima koja im dajemo. Dobijaju mnogo veća prava, dobijaju i žele da im se ostvare veća primanja, ali nemaju jednaku odgovornost.
Da li nam je kroz ovaj zakon, koji su nam predstavili kao rešavanje statusnih pitanja zaposlenih u poreskoj upravi, uglavnom, država obezbedila informacije o tome kakvi su rezultati poreske uprave i učinci rada, da bismo mi mogli da damo svoj pozitivan sud o ovim zakonskim rešenjima?
Ako je država negde u decembru priznala da ima 13,2 milijarde dinara utaje poreza, čelni ljudi poreske uprave su priznali 13,2 milijarde, u februaru mesecu se objavljuju podaci po kojima poreska utaja iznosi 70 milijardi dinara! O kakvim učincima i zaslugama poreske uprave govorimo ovde, da bi stali pred ovaj dom i tražili veće plate, brže napredovanje i bolje uslove rada?!
Ako je zakon loš, pa je omogućio utaju poreza, ko je odgovoran za takva zakonska rešenja? Jedna te ista vlada DOS-a u različitim varijantama organizovanja, ali saglasna na takvim rešenjima.
Ako poreska uprava ima problem funkcionisanja u smislu zloupotrebe ovlašćenja, loših kadrova, dekapacitiranosti kao što kažu itd, a na čijem je to opet teretu, nego na teretu vlasti koja se ne seti koliko para ne uđe u državnu kasu dok ne vidi da je kasa prišla dnu.
Vrlo se ozbiljno hvalila u medijima i u javnosti država, odnosno njeni predstavnici, da je broj zaposlenih u 2005. godini u poreskoj upravi smanjen sa 8 hiljada na 6 i osam stotina zaposlenih. Godine 2009, februara, nama se država žali da nema dovoljan broj poreskih službenika da prikupe porez. A zašto je onda bio uspeh otpustiti ljude, a danas se žalimo da ih nemamo?
I svako ko radi u javnom preduzeću ili nekom državnom organu priznaće da imamo jedno potpuno nerealno i nelogično promovisanje dobrovoljnog odlaska ljudi i napuštanja, širenja obaveza koje dobijaju organi uprave, javna preduzeća i lokalna samouprava, takođe, baš u ovom delu nadležnosti, a da onda nema ko da obavi taj posao.
Te 2005. godine, što su meni poslednji dostupni podaci, poreska upraska uprava je prikupljala 80% svih prihoda u budžetu, to je bila njena uspešnost. Trošila je za taj posao, 0,88% od tog kolača koji se zove budžet.
Koliko danas naplaćuje poreska uprava? Koliko poreska uprava troši, mogu samo da pretpostavim.
Kakva može da bude moja pretpostavka i svih kolega ovde ako je 18. novembra stigao Predlog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji sa jednim rešenjima, a onda 20. februara ove godine amandmani Vlade koji onako kako izgledaju vizuelno, tako i suštinski menjaju ovaj zakon. Za nepuna tri meseca Vlada je potpuno promenila pristup onom delu koji se zove napredovanje i materijalni položaj zaposlenih.
U ovom osnovnom Predlogu zakona bilo je predviđeno da se popunjavanje radnih mesta na neodređeno vreme u ovom organu može vršiti po pravilu javnim konkursom i izuzetno preuzimanjem iz drugog državnog organa, da bi u ovim amandmanima od februara meseca pod broj jedan došao način – trajno premeštanje. Trudila sam se da kroz materijale koje imam razumem šta znači institut trajnog premeštanja i nisam uspela da utvrdim.
Postoji sistem privremenog premeštaja gde neko može da napreduje u službi mimo redovnih i uobičajenih procedura i da na takvo više mesto bude raspoređen na rok od 12 meseci. Postoji novi rok od 12 meseci umesto šest meseci i za rad na određeno vreme i postoji privremeni premeštaj kada neko može da bude premešten u drugo mesto rada do 50 kilometara od onog gde živi, a u istoj spremi i istom platom. Postoji i privremeni premeštaj gde neko može da bude kažnjen za loše rezultate rada i zbog disciplinskog postupka do dve godine premeštaja takvog privremenog, ali nisam uspela da utvrdim šta je trajni premeštaj u smislu ovog zakona. Prosečni građanin teško može da razume ova zakonska rešenja.
Mnogi organi na koje se ovi zakoni odnose, advokati koji profesionalno treba da tumače ove stvari, takođe, nisu u stanju da protumače odredbe ovog zakona, a ono čime se hvalite da se poboljšava materijalni položaj zaposlenih u poreskoj upravi, tumačim zbog iskustva, ne vama verujući na reč i na zakon, nego po onom kada lisicu pozivaju u pećinu, a ona kaže "plaše me tragovi jer vode samo do pećine, a iz pećine nijedan".
Moram da iznesem svoju sumnju da vam sistem privremenih premeštaja i mimo uobičajenih pravila i procedura napredovanja, odnosno kažnjavanja služi da po diskrecionom pravu ili moralno političkoj podobnosti pravite kadrove kakvi vama odgovaraju.
Da to jeste moguće govori i primer, ne verujem da je usamljeni, jedan od otkrivenih, da je jedan od načelnika poreske uprave u Vojvodini došao bez potrebnog radnog iskustva na mesto direktora, a onda, dragi građani, onaj koji je zadužen da sprovodi, kontroliše, utvrđuje i naplaćuje porez, kupi kuću, ima priznanicu, izbegne prijavu poreskom organu da ne bi platio porez i tek kada proda, sazna se da je transakcija imala to posredno koleno u kojem je onaj koji je zadužen da naplaćuje i kontroliše oštetio državu za porez.
Svi oni koji su danas u situaciji da imaju neke povlašćene informacije, povlašćene u smislu da znaju kako se mogu poreske rupe, poreske površnosti zloupotrebljavati, koriste to za reket države ili reket onih koji mogu da zarade na tome. I što je najgore, u tome prednjače oni koji predstavljaju državu.
Neću da koristim analogiju juče uhapšenih, od 35 je 18 policajaca, neću, tek su u istražnom postupku. Ali, mnogo je 18 policajaca od 35 uhapšenih. Tvrdim da, sedam ili osam, a tada je prvo lice poreske uprave reklo – u 2005. godini je otpušteno iz poreskih organa zbog zloupotrebe.
Koliko je onih koji nikada nisu otkriveni? Koliko je onih na koje se žalilo nebrojeno ljudi – u svakoj političkoj stranci, uverena sam, postoji arhiva onih koji se žale na zloupotrebe od strane državnih službenika koji treba da sprovode ove zakone, a kojima nisu mogli da dođu zakona, a ne glave? Ne u ime onih koji pošteno rade svoj posao i uvek to moramo da odvojimo, nego zbog onih koji štete državu, štete i građane istovremeno, jer smo svi korisnici države na neki način i svi moramo da vodimo računa o prihodima koji u državu treba da se sliju. Vi morate ovim zakonom da obezbedite ne samo pravo da vam se u drugostepenom postupku ne pita Vrhovni sud, nego da to radi poreski organ unutar, nego da izgradite mehanizme odgovornosti za one koji štete i brukaju državu.
Gospođo ministre, pođite od vas, zašto vam u ovom zakonu od osnovnog rešenja, a do amandmana, vaše ovlašćenje da propisujete šta je to nespojivo sa ovom delatnošću poreskog činovnika predlaže direktor poreske uprave? U prvom rešenju to je bilo vaše pravo.
Šta vi možete da uradite kada vam partijski postavljen direktor poreske uprave podnese zahtev? Nećete vi dovoditi u nepriliku koalicioni sporazum, vi ćete jednostavno za ljubav mira, od kojeg ćemo trpeti svi, dozvoliti da poreska uprava bude jedan od onih feudalnih poseda u kojem se zapošljavaju podobni, u kojima je dok je bilo poreskih izjava bilo dvostrukih knjiga poreskih izjava zavedenih i nezavedenih, tako da i danas imamo slučaj da fiskalna kasa nije opšte pravilo i vređa mene kao poslanika ako mi kažete ovde da je ovo rešenje doneto na zakonu pred kojim treba da budemo svi jednaki.
Da, teoretski to lepo zvuči – praksa pokazuje nešto drugo. Da to nije moguće ne bi vi priznavali 13,2 milijarde utajenog poreza, a drugi su istragom dolazili do toga da je to mnogo veća cifra. Ono što vi kao država morate da uradite jeste – da u promovisanju jednošalterskog sistema rada, gde se PIB dobija na jednom šalteru, morate da priznate da prvo morate da ukinete sto internih pravilnika, odnosno instrukcija koje poseduje poreska uprava. Ono što se naziva internom instrukcijom, 50 dokumenata, od tih 100, tiče se otvaranja poreskog identifikacionog broja, znači trećeg lica, a do njih se nigde ne može doći niti se mogu pročitati.
I ovo što govorim je objavljeno na sajtu tela koje se bavi regulatornom reformom i koje traži da se među prvima ukinu takva interna akta, pravilnici i instrukcije, a o ovom organu, o kojem danas govorimo, od 150 ih je tajnih, a tiče se nas.
Da bih ja o ovome mogla da govorim na ovakav način, tvrdim da sam poreski obveznik koji nijedan dan nije zakasnio u svojim poreskim obavezama. Radim u preduzeću koje, takođe, svoje poreske obaveze izmiruje u danu i u paru, ne zakidajući na tome. Radim u ovom domu koji se izdržava od države.
U ime svih nas koji plaćamo porez ne možete ovde da tražite sredstva, a da kažete – neće se iz budžeta tražiti sredstva za sprovođenje ovog zakona, već će biti obezbeđena iz same poreske uprave, iz njenog poslovanja. To je opet od istih poreskih obveznika, iz onoga što je suva drenovina, a zove se proizvodnja u ovoj državi, jer nemate odakle da uzmete, nego od tih istih poreskih obveznika koji pune budžet.
Ne možete reći da su vam potrebni novi ljudi i nove pare, jer osam godina broj zaposlenih stoji na cifri od dva miliona. Broj zaposlenih se ne povećava i kako smo mi to biznis servis za privlačenje stranih investicija, kada smo toliko reformi uradili – uništili i bankarski sistem, možemo ga mi zvati domaćim koliko hoćemo, a znate li šta je domaće, domaće su samo kamate koje plaćamo, zarađujući ih ovde u ovoj zemlji. Sve ostalo, a to nije samo naše iskustvo, već svih zemalja iz okruženja koje su te savete slušale – tako su prošle.
Vi morate da vodite računa o poreskoj izdržljivosti i morate da shvatite da danas napunjena kasa novim propisom, novim ljudima, novom strogošću, znate li šta će značiti – trku u krug onih koji treba da utaje porez i da prežive i države koja će ih juriti da taj porez prikupi? Ovaj zakon nije dobar način i Srpska napredna stranka, Poslanički klub Napred, Srbijo za njega neće glasati. (Aplauz.)
(Za vreme govora narodne poslanice Jorgovanke Tabaković, poslanici lupaju o klupe.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, od spojenih tačaka dnevnog reda koje se zovu – izbor ljudi na određene funkcije Nacionalnog saveta Revizorske institucije i Agencije za borbu protiv korupcije, govoriću samo o izboru ljudi u Agenciji za borbu protiv korupcije.
Koliko je besmislena sva naša priča o ovom izboru govori samo usvojeni Zakon koji sam donela ovde da vas na njega podsetim i ključni član koji je iz Predloga zakona brisan, a koji nama poslanicima Republičke skupštine, predstavnicima naroda, u stvari uskraćuje pravo da biramo članove ovog saveta. Naime, u Predlogu koji smo u septembru mesecu dobili, u članu 10. su stajale dve rečenice: "Svaki predlagač predlaže listu od tri kandidata za jednog člana Odbora Agencije". Druga rečenica je bila: "Narodna skupština bira po jednog kandidata sa svake liste predlagača".
U Predlogu zakona poslanici su u ime naroda, a ispred svojih stranaka, imali pravo da od tri predložena kandidata svakog predlagača, izaberu jednog. Verovali vi ili ne, u vreme promocije demokratije i promocije borbe protiv kriminala i korupcije, ovaj član je izbrisan.
Nijedan od organa više ne predlaže tri kandidata, jer ne sme da rizikuje da od tri predložena ne prođe baš njegov, bez obzira na stranačku disciplinu, bez obzira na to što nijedan poslanik vladajuće većine neće ugroziti svoju karijeru time što će glasati mimo predloga sa kojim se saglašava njegova stranka, tako da je sva priča o izboru pojedinačnih kandidata potpuno besmislena i ni ovog puta neću nijedno konkretno ime da upotrebim.
Pozvaću drage građane i da ih zamolim da ne slušaju šta vlast priča, da ne gledaju i ne čitaju kakve zakone donosi, nego samo da prate šta vlast radi.
Gledajući šta vlast radi, koga predlaže na funkcije, možete da dobijete, dragi građani, pravu sliku o tome da li se iko bori protiv korupcije i kriminala i možete da steknete jedan vrlo važan utisak, dok vlast donosi zakone o borbi protiv kriminala, dok ustanovljava organe poput Odbora za rešavanje o sukobu interesa, dok ustanovljava i ne poštuje svoj Savet za borbu protiv korupcije, menja ga zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije koja će u punom kapacitetu počinje da radi 2010. godine, u vakuumu između i vremenu koje traje kroz donošenje zakona i formalno promovisanje borbe protiv korupcije, nama će se u lice smejati i Đelići, Jelašići i ''stečajna mafija'' i ''zrenjaninski slučaj'', i nebrojeno mafija u kojima će ljudi steći toliki novac...

Dakle, dok vlast menja zakone, ustanovljava organe koji se navodno bore protiv korupcije, gospodin Đelić je, na primer, uspeo da inkasira na zloupotrebi povlašćenih informacija, neki kažu, 11 miliona evra. Ja tvrdim da je u trenutku ulaska u posed 9,99% akcija tržišna kapitalizacija tih akcija bila oko 5 miliona evra i takav čovek može sutra snagom novca, koji je stekao na nezakonit način, tvrdim, potkupiti sve one organe koji treba da odluče o zloupotrebi položaja. U čemu je onda značaj donošenja ovakvih zakona i u čemu se ogleda stvarna namera ove vlasti da se protiv toga bori? Samo u priči o navodnoj borbi protiv korupcije, jer dok Agencija zaživi, makar i sa ovakvim kandidatima, gde nemate tri pa birate jednog, doći ćete u situaciju da više nemate za šta da optužite one koji će biti vlasnici naših života, ali i vrednosti koje se u ovom društvu promovišu.
U ovom domu sam unazad dve godine govorila da ne možemo da promovišemo pohlepu kao najvišu vrednost i dok su mi mnogi od vas davali za pravo da to nije u redu, vi ste, najveći deo ljudi u ovoj sali, ipak glasali za ljude koji su direktna promocija te pohlepe i zloupotrebe javnog interesa. Neću govoriti samo o slučaju Đelića, mada je najupečatljiviji. U trenutku kada donosimo određene zakone, koji se tiču pranja novca, moramo da se setimo da je vlasništvo od 10% u "Meridijan banci", koju je dobio od "Kredi agrikol grupe", gospodin Đelić uspeo da ostvari na način da je uplatio 9,99% akcija, jer bi da je uplatio 10 morao prilikom otvaranja računa da prikaže da je on vlasnik te firme koja se zvala "Sopar SAS".
Ne, on nije uplatio 10, baš iz tog razloga da ne bi morao da se legitimiše. I, šta smo mi dobili u novom zakonu? Vas koji želite da se borite protiv korupcije, na zahtev stranih investitora procenat od 10 je povećan na 25% uloga u kojem ne mora da se legitimiše do fizičkog vlasnika ta firma koja ulazi u vlasništvo bilo kog privrednog subjekta. Da li se to zove borba protiv kriminala ili se zove sakrivanje vlasnika koji ulaze u posed svih vrednosti u ovom društvu? Da li će se protiv toga boriti neki novi odbor za rešavanje o sukobu interesa koji je tada dao za pravo gospodinu Đeliću, odbacujući Vučićevu prijavu za ispitivanje sukoba interesa?
I vi, kao i ja, ni do dan-danas ne znate da li su akcije prodate, kada je gospodin ponovo ušao u Vladu, da li je i kome platio porez na te akcije? I vi još uvek pričate o borbi protiv kriminala i korupcije.
Ne možete da zamaglite činjenicu da na velikom broju slučajeva potpuno svesno stvarate uslove za korupciju, a onda gradite institucije da se protiv korupcije i loših pojava bore, time što stvarate organe, inspekcije da se sa takvim pojavama obračunavaju, a na teret građana. Na isti takav način nije vešto dovođenje u vezu, to je najdirektnije dovođenje u vezu sa borbom protiv trgovine ljudima. U trenutku kada promovišete novac kao jedinu meru vrednosti, kada ne kažnjavate način na koji se do novca dolazi, kada predmet trgovine i kupoprodaje postanu i deca i žene i ljudi, vi onda podržavate nevladine organizacije i preduzimate akcije za borbu protiv toga.
Umesto da dobre, nasleđene, kontrolne mehanizme iz organizacija koje smo imali, poput Službe društvenog knjigovodstva, gde smo znali kako se prati tok novca, gde smo znali da ne može u gradu postojati mlad čovek ili devojka za koga ne znamo ni gde radi, ni čime se bavi, ni šta im rade roditelji, a voze ogromne džipove i provode dane u kafićima i skupim lokalima i pravimo se da ne znamo da se novac stiče na neke neobične načine. Ne, to nije zloupotreba privatnosti. To je potreba da se ovo društvo obračuna na najjeftiniji način sa očiglednim primerima zloupotrebe javnog interesa, koji je u velikoj meri podstaknut lošim ili površnim zakonima.
Zato sva ova priča o Agenciji koja će tek za godinu ili dve početi da radi, o Odboru za rešavanje o sukobu interesa, od kojeg dobijamo izveštaj koliko je slučajeva imao i koliko je para potrošio, ali nigde nijedno ime sem nekoliko opomena u ''Službenom glasniku'', niko ne može da veruje i očekuje da je to ozbiljna i odgovorna borba protiv korupcije.
I kada je reč o zrelosti i iskustvu onih koji ulaze u ovaj savet, uz dužno poštovanje svima onima koji imaju veliko životno iskustvo, ali neka se svako od vas zapita da li ti zreli i ozbiljni ljudi nemaju u svojoj glavi prvi zakon koji se zove – pamet u glavu.
Pamet u glavu, kao borba od straha, kao poslednji zakon i zaštita da se ne zamerite vlasti, jer to nije isplativo.
To što je svaka organizacija predložila po jednog kandidata, očigledno je da mnogi od njih znaju za taj zakon, pamet u glavu i nezabadanja nosa tamo gde to nije isplativo, to je moj osnovani strah i razlog zašto ćemo glasati protiv ovakvog rešenja. Hvala vam. (Aplauz.)
(Za vreme izlaganja narodne poslanice Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS lupali su o klupe.)

Postaviću tri pitanja, devet minuta, a da ste odgovorili kolegi Vujadinoviću, dva pitanja ne bih imala potrebu da postavljam.
Dugovi su problemi u svetu, vidimo. Dugovi su rešenja, kažete. Gde je istina? Jesu li dugovi problemi ili rešenja, ili je problem u meri koju ova vlada ne ume da odredi?
Kriza je kod nas samo razgolitila probleme nagomilane lošim vođenjem ekonomske politike poslednjih osam godina i pokazala da gotovo nemamo šta da zaštitimo, jer nemamo domaću proizvodnju, nemamo domaće banke, ni državne, ni razvojne, ni privatne, preko kojih bismo mogli tu podršku da učinimo. Dospelih dugova u ovoj godini imamo, priznajete, četiri milijarde evra. Kažu da je to 16% bruto društvenog proizvoda. Od onog koji smo planirali ili od onog koji ćemo da ostvarimo? Razlika je značajna. Znači, od onih šest-sedam, vrlo optimističnih, do ovih 3,5, pitam – od kojeg bruto društvenog proizvoda?
Kažete – mi smo prezaduženi, imamo 27 milijardi dolara duga. Kažete – Hrvatska ima više spoljnog duga, ali ne kažete da Hrvatska ima samo 10% deficita, u odnosu na naših 16-18, kako ko procenjuje, a koji je najveći od svih zemalja u okruženju. Naš budžet je dvostruko manji od hrvatskog, a imaju, kažete, više spoljnog duga nego mi. Sve vreme se vraćam na osnovno pitanje – o kom dugu govorimo, da li je dug rešenje, ko ga procenjuje i iz čega će taj dug moći da bude vraćen?
Govorimo o aranžmanu MMF-a, ali, da se razumemo, ne pitam za 402 miliona evra, pitam o novim uslovima za dve milijarde evra, koliko se pregovara. Sramota je za srpsku javnost i nas poslanike da agencija "Blumberg" objavi da se pregovara o 1,3 milijardi, da se ovde ćuti, a da se onda objavi podatak da se pregovara o dve milijarde. Zamenika direktora MMF-a gospodina Murilja Portugala impresionirali ste spremnošću na saradnju.
Nas ne morate impresionirati. Nama jednostavno dugujete, jer pregovarate u ime građana Srbije, pa i naše, odgovor na pitanje – da li znate pravo stanje stvari u ovoj zemlji? Da li imate prave bilanse, podatke i da li ste spremni da saopštite MMF-u, a on će imati sluha da čuje, koja to rešenja nama odgovaraju? Ako oni budu nudili rešenja, ona retko, iz iskustva, odgovaraju zemlji kojoj predlažu rešenja, ali dopuštaju da im kažete koja rešenja odgovaraju nama.
Jedno od pitanja će biti – čime MMF uslovljava kredite? To ne sme da bude tajna. MMF predlaže recepte, iz iskustva znamo, čiji je prevashodni efekat da osposobe zemlju za vraćanje već uzetih kredita. Pitanje za celu javnost je – da li se ruši kula od karata, a zove se građevina svih ekonomija, građena na prekomernoj potrošnji?
Mi smo država izgrađena na prekomernoj potrošnji, reklamiranoj, promovisanoj, i svi se slažemo da trošimo više od onoga što proizvodimo, više od onoga što stvaramo, trošeći budućnost unapred.
Da li ste vodili računa o dugovima do dana današnjeg, od preuzimanja vlasti? Budžet je bio kuća građena s krova, od potreba, a ne prema mogućnostima. Prevelik je za srpsku privredu. Previše je to dugova za naše mogućnosti.
Molim, gospođo Dragutinović, nije metodologija stvar kojom ćemo se izgovarati i reći šta su međunarodni standardi u tome kad procenjujemo zaduženost.
Da li naš budžet može da podnese zaduženost, u smislu - kako će se vratiti ove godine dospele četiri milijarde evra? Nebitno je šta je po metodologiji spoljni dug, šta je javni, šta je dug građana. Građani su naše komšije koje negde rade, koje će možda ostati bez posla, pa neće imati čime da vrate dug. Ne zanima me metodologija kojom vi izgovarate sebe i brišete odgovornost kad razmišljate o tome čime će se i kako vraćati dugovi. Hoće li nas MMF naterati da o tome vodimo računa ili mi to moramo sami?
Hoću da kažem da je osećaj mere u životu uvek bio tajna uspeha, u svemu, i vi to svi znate, ali je sada osećaj mere duga i mogućnosti da ga vratimo tajna našeg opstanka, a ne uspeha. Naš opstanak je naš zajednički uspeh.
Zaista mislim da sam ovo pitanje, koje ponavljam danas, mnogo puta za ovom govornicom pomenula – a šta je sa Upravom za javni dug, šta je sa realnom procenom da li samo od nas, od naše volje, od naše snage, od mera koje privredi namenjujemo da stvara neka sredstva za vraćanje duga, ili, kao što vidimo, od svetske krize, od tuđe volje, ne od zle volje, od objektivnih okolnosti, zavisi da li proizvodi "Tigar", da li je došao strateški partner u "Fijat", da li je vlasnik "Aleme" samo postavio stubove i napustio zemlju? Znači, mi moramo, procenjujući zaduženost, da znamo šta zavisi od nas, a ne da imamo najružičastiju varijantu optimistički izgrađenih projekcija da ćemo dobiti priliv kapitala u doznakama i ne znam sve čemu. Ozbiljna država to mora.
Želim da pitam – šta je sadržina memoranduma, to je drugo pitanje, o saradnji između Vlade i Narodne banke Srbije, koji je takođe bio uslovljen razgovorima sa MMF-om? Svi znaju, retko ko saopštava, ja ponavljam po ko zna koji put – gotovo svi naši problemi proističu iz pogrešno shvaćene nezavisnosti Narodne banke, odnosno iz pogrešnog shvatanja gospodina Jelašića da on nije dužan da polaže račune građanima Srbije za svoje loše mere.
Konkretno pitanje je da li će gospodin Jelašić, ne monetarni odbor koji je zvao zabavištem, lično da odgovara za gubitak Narodne banke koji je u 2006. godini iznosio 386.000.000 evra, u 2007. godini 180.000.000, a vi danas to nazivate subvencijom Vlade kojom dotirate kamatu zato što je referentna kamata, koju guverner godinama drži i gura tako visoko, osnov da vi danas jedino bankama dajete posao, jedino njima garantujete da će im biti plaćeno ono što rade, time što će im država, hajde da prevedemo, građani iz budžeta, platiti najveće moguće kamate u okruženju.
Uništili ste bankarski sistem, a niste doveli do toga da mi zbog konkurencije imamo niže kamate, ali zato njima garantujete da će, ne za kupovinu hrane, odeće, obuće i komunalije, što im je preko potrebno,...
(Predsednik: Hoćete da preformulišete treće pitanje? Govorite već pola minuta duže.)
... već za zaduživanje, moći da imaju sigurnu zaradu.
Tri pitanja sam postavila. Ako ih nisu zabeležili, ja ću ih ponoviti.

Hvala. Trudiću se da budem kratka. Nisam baš srećna što ste sve objašnjavali prošlošću i emocijama. Sva odbrana monetarno-kreditne politike, instrumenata obavezne rezerve, deviznog kursa pada pred zaradama bankarskog sistema. Znači, zadovoljne strane banke koje su ostvarile visok profit na račun svih onih koji su imali sitna slova u ugovorima, promene, rast euribora itd. Oni su zaradili, a neko je izgubio. Nisu ovde došle iz altruističkih razloga, nego da zarade, mi smo za njih klijentela, tržište, komitenti itd.
Ono na čemu insistiram je ekonomski nacionalizam, poželjan i dopustiv tamo, ali nema ovde ko da ga sprovede u ime bankarskog sistema. Finansijski sistem, bankarstvo je krvotok privrede. Kada nekome dajete kredit, podstičete rast. Kada nekome ne date kredite, vi gušite tu granu. Kada se neko rukovodi samo profitom, bez imalo osećaja za komšiju koji radi u "Zastavi", a ima i "Kredi banku" ili neku kragujevačku, drugi je to odnos. Odnos odgovornosti i socijalno odgovorne države i domaćeg bankarskog sistema je povezan i to ne može niko da spori.
Gubitak banke nije računovodstveni. Znate li šta je metodologija? Kada je gospodin Cvetković došao posle Dinkića za ministra finansija, pa se ispostavilo da je zbog one neprikazane 23 milijarde dinara za Zavod za zdravstveno osiguranje Dinkić prikazao suficit, a gospodin Cvetković deficit, na iste brojke, na istu privredu, na iste građane – to je metodologija.
Narodna banka Srbije je 2006. godine objavila da će inflacija, kao ciljana, biti 12%, a onda je repo operacijama prodavala hartije od vrednosti, na koje je davala kamatu u početku 25%. Država je, kao najsigurniji isplatilac, nudila dvostruku zaradu iznad inflacije (to je realni gubitak), u isto vreme simultanim akcijama programirano se igrajući sa kursom. Za to će neko jednog dana da odgovara. Ne pretim, tu je jednostavno i suviše ostavljenih tragova o tome da bismo mi pristali da budemo budale na kojima je neko zaradio, a svi mi izgubili.
Znači, to se ne može pravdati računovodstvenim i obračunskim kriterijumima i tehnikama.
Sada očekujete da vam strane banke pohrle da ovde daju kredite po 11%, jer ćete vi subvencionisati deo, a istovremeno je referentna kamata 16%. Znači, i dalje podstičete ulazak špekulacionog kapitala. To se ne može tolerisati.

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, pretrpela sam mnoge uvrede od ljudi sa kojima sam do juče radila, ali ovo je danas prevazišlo svaku meru.
Gospodine Martinoviću, ako ne možete u stranci u kojoj ste ostali da napredujete vašom pameću, zaista mi je žao što se s ovakvim lažima kvalifikujete za napredovanje.
Imam jedno konkretno pitanje, koje mogu, u okviru povrede Poslovnika, da svrstam u član 225. Molim Ministarstvo finansija, njegov organ, Poresku upravu, da proveri da li Jorgovanka Tabaković, od oca Boška, rođena Mišković, majka troje dece, poseduje bilo kakvu nekretninu u Beogradu, Novom Sadu ili bilo gde, sem stana u Branimira Ćosića broj 7, u kojem živim.
Mislite da je dovoljno reći – izvinjavam se ako nije istina, a znate da to nije istina? Usuđujem se da s ove govornice izgovorim nikada težu reč – sram vas bilo.
Molim da mi se u pismenoj formi, kao i svim poslanicima ovog doma, koji cenim, dostavi odgovor, a posebno gospodinu Martinoviću.
Ovu konstataciju je svojevremeno iznela gospođa Gordana Pop-Lazić. Nisam odgovorila, u hodniku sam joj pred novinarima rekla, jezikom koji jedino razume – Gordana, neka u tom stanu na Novom Beogradu, koji ne posedujem, žive tvoja deca. Sada ste, valjda, razumeli svi.

Ne zbog gospodina Martinovića, već zbog srpske javnosti, 2003. godine, 24. februara, na dan kada je gospodin Vojislav Šešelj odlučio da dobrovoljno ode u Hag, moj pokojni suprug je spakovao moju i njegovu člansku kartu i vratio ih Draganu Todoroviću.
Nikada se niko nije pitao, ni pomislio da bi Jorgovanka mogla da ode u neku drugu stranku, sem onih koji su želeli da zauzmu mesto koje sam ja zasluživala i imala u stranci.
Vama su pričali, a vi niste dobro zapamtili. Da, gospodin Mirčić mi je vratio te članske karte kada sam se, svojim radom i svojom odlukom da se ponovo aktiviram u politici, vratila među one od kojih, izgleda, dobar deo nije bio vredan da ih nazivam svojim prijateljima. Isključivo zbog srpske javnosti sam ovo iznela. Zahvaljujem, predsednice, za reč.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS-a su lupali o klupe.)