Dakle, dok vlast menja zakone, ustanovljava organe koji se navodno bore protiv korupcije, gospodin Đelić je, na primer, uspeo da inkasira na zloupotrebi povlašćenih informacija, neki kažu, 11 miliona evra. Ja tvrdim da je u trenutku ulaska u posed 9,99% akcija tržišna kapitalizacija tih akcija bila oko 5 miliona evra i takav čovek može sutra snagom novca, koji je stekao na nezakonit način, tvrdim, potkupiti sve one organe koji treba da odluče o zloupotrebi položaja. U čemu je onda značaj donošenja ovakvih zakona i u čemu se ogleda stvarna namera ove vlasti da se protiv toga bori? Samo u priči o navodnoj borbi protiv korupcije, jer dok Agencija zaživi, makar i sa ovakvim kandidatima, gde nemate tri pa birate jednog, doći ćete u situaciju da više nemate za šta da optužite one koji će biti vlasnici naših života, ali i vrednosti koje se u ovom društvu promovišu.
U ovom domu sam unazad dve godine govorila da ne možemo da promovišemo pohlepu kao najvišu vrednost i dok su mi mnogi od vas davali za pravo da to nije u redu, vi ste, najveći deo ljudi u ovoj sali, ipak glasali za ljude koji su direktna promocija te pohlepe i zloupotrebe javnog interesa. Neću govoriti samo o slučaju Đelića, mada je najupečatljiviji. U trenutku kada donosimo određene zakone, koji se tiču pranja novca, moramo da se setimo da je vlasništvo od 10% u "Meridijan banci", koju je dobio od "Kredi agrikol grupe", gospodin Đelić uspeo da ostvari na način da je uplatio 9,99% akcija, jer bi da je uplatio 10 morao prilikom otvaranja računa da prikaže da je on vlasnik te firme koja se zvala "Sopar SAS".
Ne, on nije uplatio 10, baš iz tog razloga da ne bi morao da se legitimiše. I, šta smo mi dobili u novom zakonu? Vas koji želite da se borite protiv korupcije, na zahtev stranih investitora procenat od 10 je povećan na 25% uloga u kojem ne mora da se legitimiše do fizičkog vlasnika ta firma koja ulazi u vlasništvo bilo kog privrednog subjekta. Da li se to zove borba protiv kriminala ili se zove sakrivanje vlasnika koji ulaze u posed svih vrednosti u ovom društvu? Da li će se protiv toga boriti neki novi odbor za rešavanje o sukobu interesa koji je tada dao za pravo gospodinu Đeliću, odbacujući Vučićevu prijavu za ispitivanje sukoba interesa?
I vi, kao i ja, ni do dan-danas ne znate da li su akcije prodate, kada je gospodin ponovo ušao u Vladu, da li je i kome platio porez na te akcije? I vi još uvek pričate o borbi protiv kriminala i korupcije.
Ne možete da zamaglite činjenicu da na velikom broju slučajeva potpuno svesno stvarate uslove za korupciju, a onda gradite institucije da se protiv korupcije i loših pojava bore, time što stvarate organe, inspekcije da se sa takvim pojavama obračunavaju, a na teret građana. Na isti takav način nije vešto dovođenje u vezu, to je najdirektnije dovođenje u vezu sa borbom protiv trgovine ljudima. U trenutku kada promovišete novac kao jedinu meru vrednosti, kada ne kažnjavate način na koji se do novca dolazi, kada predmet trgovine i kupoprodaje postanu i deca i žene i ljudi, vi onda podržavate nevladine organizacije i preduzimate akcije za borbu protiv toga.
Umesto da dobre, nasleđene, kontrolne mehanizme iz organizacija koje smo imali, poput Službe društvenog knjigovodstva, gde smo znali kako se prati tok novca, gde smo znali da ne može u gradu postojati mlad čovek ili devojka za koga ne znamo ni gde radi, ni čime se bavi, ni šta im rade roditelji, a voze ogromne džipove i provode dane u kafićima i skupim lokalima i pravimo se da ne znamo da se novac stiče na neke neobične načine. Ne, to nije zloupotreba privatnosti. To je potreba da se ovo društvo obračuna na najjeftiniji način sa očiglednim primerima zloupotrebe javnog interesa, koji je u velikoj meri podstaknut lošim ili površnim zakonima.
Zato sva ova priča o Agenciji koja će tek za godinu ili dve početi da radi, o Odboru za rešavanje o sukobu interesa, od kojeg dobijamo izveštaj koliko je slučajeva imao i koliko je para potrošio, ali nigde nijedno ime sem nekoliko opomena u ''Službenom glasniku'', niko ne može da veruje i očekuje da je to ozbiljna i odgovorna borba protiv korupcije.
I kada je reč o zrelosti i iskustvu onih koji ulaze u ovaj savet, uz dužno poštovanje svima onima koji imaju veliko životno iskustvo, ali neka se svako od vas zapita da li ti zreli i ozbiljni ljudi nemaju u svojoj glavi prvi zakon koji se zove – pamet u glavu.
Pamet u glavu, kao borba od straha, kao poslednji zakon i zaštita da se ne zamerite vlasti, jer to nije isplativo.
To što je svaka organizacija predložila po jednog kandidata, očigledno je da mnogi od njih znaju za taj zakon, pamet u glavu i nezabadanja nosa tamo gde to nije isplativo, to je moj osnovani strah i razlog zašto ćemo glasati protiv ovakvog rešenja. Hvala vam. (Aplauz.)
(Za vreme izlaganja narodne poslanice Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS lupali su o klupe.)

Postaviću tri pitanja, devet minuta, a da ste odgovorili kolegi Vujadinoviću, dva pitanja ne bih imala potrebu da postavljam.
Dugovi su problemi u svetu, vidimo. Dugovi su rešenja, kažete. Gde je istina? Jesu li dugovi problemi ili rešenja, ili je problem u meri koju ova vlada ne ume da odredi?
Kriza je kod nas samo razgolitila probleme nagomilane lošim vođenjem ekonomske politike poslednjih osam godina i pokazala da gotovo nemamo šta da zaštitimo, jer nemamo domaću proizvodnju, nemamo domaće banke, ni državne, ni razvojne, ni privatne, preko kojih bismo mogli tu podršku da učinimo. Dospelih dugova u ovoj godini imamo, priznajete, četiri milijarde evra. Kažu da je to 16% bruto društvenog proizvoda. Od onog koji smo planirali ili od onog koji ćemo da ostvarimo? Razlika je značajna. Znači, od onih šest-sedam, vrlo optimističnih, do ovih 3,5, pitam – od kojeg bruto društvenog proizvoda?
Kažete – mi smo prezaduženi, imamo 27 milijardi dolara duga. Kažete – Hrvatska ima više spoljnog duga, ali ne kažete da Hrvatska ima samo 10% deficita, u odnosu na naših 16-18, kako ko procenjuje, a koji je najveći od svih zemalja u okruženju. Naš budžet je dvostruko manji od hrvatskog, a imaju, kažete, više spoljnog duga nego mi. Sve vreme se vraćam na osnovno pitanje – o kom dugu govorimo, da li je dug rešenje, ko ga procenjuje i iz čega će taj dug moći da bude vraćen?
Govorimo o aranžmanu MMF-a, ali, da se razumemo, ne pitam za 402 miliona evra, pitam o novim uslovima za dve milijarde evra, koliko se pregovara. Sramota je za srpsku javnost i nas poslanike da agencija "Blumberg" objavi da se pregovara o 1,3 milijardi, da se ovde ćuti, a da se onda objavi podatak da se pregovara o dve milijarde. Zamenika direktora MMF-a gospodina Murilja Portugala impresionirali ste spremnošću na saradnju.
Nas ne morate impresionirati. Nama jednostavno dugujete, jer pregovarate u ime građana Srbije, pa i naše, odgovor na pitanje – da li znate pravo stanje stvari u ovoj zemlji? Da li imate prave bilanse, podatke i da li ste spremni da saopštite MMF-u, a on će imati sluha da čuje, koja to rešenja nama odgovaraju? Ako oni budu nudili rešenja, ona retko, iz iskustva, odgovaraju zemlji kojoj predlažu rešenja, ali dopuštaju da im kažete koja rešenja odgovaraju nama.
Jedno od pitanja će biti – čime MMF uslovljava kredite? To ne sme da bude tajna. MMF predlaže recepte, iz iskustva znamo, čiji je prevashodni efekat da osposobe zemlju za vraćanje već uzetih kredita. Pitanje za celu javnost je – da li se ruši kula od karata, a zove se građevina svih ekonomija, građena na prekomernoj potrošnji?
Mi smo država izgrađena na prekomernoj potrošnji, reklamiranoj, promovisanoj, i svi se slažemo da trošimo više od onoga što proizvodimo, više od onoga što stvaramo, trošeći budućnost unapred.
Da li ste vodili računa o dugovima do dana današnjeg, od preuzimanja vlasti? Budžet je bio kuća građena s krova, od potreba, a ne prema mogućnostima. Prevelik je za srpsku privredu. Previše je to dugova za naše mogućnosti.
Molim, gospođo Dragutinović, nije metodologija stvar kojom ćemo se izgovarati i reći šta su međunarodni standardi u tome kad procenjujemo zaduženost.
Da li naš budžet može da podnese zaduženost, u smislu - kako će se vratiti ove godine dospele četiri milijarde evra? Nebitno je šta je po metodologiji spoljni dug, šta je javni, šta je dug građana. Građani su naše komšije koje negde rade, koje će možda ostati bez posla, pa neće imati čime da vrate dug. Ne zanima me metodologija kojom vi izgovarate sebe i brišete odgovornost kad razmišljate o tome čime će se i kako vraćati dugovi. Hoće li nas MMF naterati da o tome vodimo računa ili mi to moramo sami?
Hoću da kažem da je osećaj mere u životu uvek bio tajna uspeha, u svemu, i vi to svi znate, ali je sada osećaj mere duga i mogućnosti da ga vratimo tajna našeg opstanka, a ne uspeha. Naš opstanak je naš zajednički uspeh.
Zaista mislim da sam ovo pitanje, koje ponavljam danas, mnogo puta za ovom govornicom pomenula – a šta je sa Upravom za javni dug, šta je sa realnom procenom da li samo od nas, od naše volje, od naše snage, od mera koje privredi namenjujemo da stvara neka sredstva za vraćanje duga, ili, kao što vidimo, od svetske krize, od tuđe volje, ne od zle volje, od objektivnih okolnosti, zavisi da li proizvodi "Tigar", da li je došao strateški partner u "Fijat", da li je vlasnik "Aleme" samo postavio stubove i napustio zemlju? Znači, mi moramo, procenjujući zaduženost, da znamo šta zavisi od nas, a ne da imamo najružičastiju varijantu optimistički izgrađenih projekcija da ćemo dobiti priliv kapitala u doznakama i ne znam sve čemu. Ozbiljna država to mora.
Želim da pitam – šta je sadržina memoranduma, to je drugo pitanje, o saradnji između Vlade i Narodne banke Srbije, koji je takođe bio uslovljen razgovorima sa MMF-om? Svi znaju, retko ko saopštava, ja ponavljam po ko zna koji put – gotovo svi naši problemi proističu iz pogrešno shvaćene nezavisnosti Narodne banke, odnosno iz pogrešnog shvatanja gospodina Jelašića da on nije dužan da polaže račune građanima Srbije za svoje loše mere.
Konkretno pitanje je da li će gospodin Jelašić, ne monetarni odbor koji je zvao zabavištem, lično da odgovara za gubitak Narodne banke koji je u 2006. godini iznosio 386.000.000 evra, u 2007. godini 180.000.000, a vi danas to nazivate subvencijom Vlade kojom dotirate kamatu zato što je referentna kamata, koju guverner godinama drži i gura tako visoko, osnov da vi danas jedino bankama dajete posao, jedino njima garantujete da će im biti plaćeno ono što rade, time što će im država, hajde da prevedemo, građani iz budžeta, platiti najveće moguće kamate u okruženju.
Uništili ste bankarski sistem, a niste doveli do toga da mi zbog konkurencije imamo niže kamate, ali zato njima garantujete da će, ne za kupovinu hrane, odeće, obuće i komunalije, što im je preko potrebno,...
(Predsednik: Hoćete da preformulišete treće pitanje? Govorite već pola minuta duže.)
... već za zaduživanje, moći da imaju sigurnu zaradu.
Tri pitanja sam postavila. Ako ih nisu zabeležili, ja ću ih ponoviti.

Hvala. Trudiću se da budem kratka. Nisam baš srećna što ste sve objašnjavali prošlošću i emocijama. Sva odbrana monetarno-kreditne politike, instrumenata obavezne rezerve, deviznog kursa pada pred zaradama bankarskog sistema. Znači, zadovoljne strane banke koje su ostvarile visok profit na račun svih onih koji su imali sitna slova u ugovorima, promene, rast euribora itd. Oni su zaradili, a neko je izgubio. Nisu ovde došle iz altruističkih razloga, nego da zarade, mi smo za njih klijentela, tržište, komitenti itd.
Ono na čemu insistiram je ekonomski nacionalizam, poželjan i dopustiv tamo, ali nema ovde ko da ga sprovede u ime bankarskog sistema. Finansijski sistem, bankarstvo je krvotok privrede. Kada nekome dajete kredit, podstičete rast. Kada nekome ne date kredite, vi gušite tu granu. Kada se neko rukovodi samo profitom, bez imalo osećaja za komšiju koji radi u "Zastavi", a ima i "Kredi banku" ili neku kragujevačku, drugi je to odnos. Odnos odgovornosti i socijalno odgovorne države i domaćeg bankarskog sistema je povezan i to ne može niko da spori.
Gubitak banke nije računovodstveni. Znate li šta je metodologija? Kada je gospodin Cvetković došao posle Dinkića za ministra finansija, pa se ispostavilo da je zbog one neprikazane 23 milijarde dinara za Zavod za zdravstveno osiguranje Dinkić prikazao suficit, a gospodin Cvetković deficit, na iste brojke, na istu privredu, na iste građane – to je metodologija.
Narodna banka Srbije je 2006. godine objavila da će inflacija, kao ciljana, biti 12%, a onda je repo operacijama prodavala hartije od vrednosti, na koje je davala kamatu u početku 25%. Država je, kao najsigurniji isplatilac, nudila dvostruku zaradu iznad inflacije (to je realni gubitak), u isto vreme simultanim akcijama programirano se igrajući sa kursom. Za to će neko jednog dana da odgovara. Ne pretim, tu je jednostavno i suviše ostavljenih tragova o tome da bismo mi pristali da budemo budale na kojima je neko zaradio, a svi mi izgubili.
Znači, to se ne može pravdati računovodstvenim i obračunskim kriterijumima i tehnikama.
Sada očekujete da vam strane banke pohrle da ovde daju kredite po 11%, jer ćete vi subvencionisati deo, a istovremeno je referentna kamata 16%. Znači, i dalje podstičete ulazak špekulacionog kapitala. To se ne može tolerisati.

Poštovane kolege poslanici, građani Srbije, pretrpela sam mnoge uvrede od ljudi sa kojima sam do juče radila, ali ovo je danas prevazišlo svaku meru.
Gospodine Martinoviću, ako ne možete u stranci u kojoj ste ostali da napredujete vašom pameću, zaista mi je žao što se s ovakvim lažima kvalifikujete za napredovanje.
Imam jedno konkretno pitanje, koje mogu, u okviru povrede Poslovnika, da svrstam u član 225. Molim Ministarstvo finansija, njegov organ, Poresku upravu, da proveri da li Jorgovanka Tabaković, od oca Boška, rođena Mišković, majka troje dece, poseduje bilo kakvu nekretninu u Beogradu, Novom Sadu ili bilo gde, sem stana u Branimira Ćosića broj 7, u kojem živim.
Mislite da je dovoljno reći – izvinjavam se ako nije istina, a znate da to nije istina? Usuđujem se da s ove govornice izgovorim nikada težu reč – sram vas bilo.
Molim da mi se u pismenoj formi, kao i svim poslanicima ovog doma, koji cenim, dostavi odgovor, a posebno gospodinu Martinoviću.
Ovu konstataciju je svojevremeno iznela gospođa Gordana Pop-Lazić. Nisam odgovorila, u hodniku sam joj pred novinarima rekla, jezikom koji jedino razume – Gordana, neka u tom stanu na Novom Beogradu, koji ne posedujem, žive tvoja deca. Sada ste, valjda, razumeli svi.

Ne zbog gospodina Martinovića, već zbog srpske javnosti, 2003. godine, 24. februara, na dan kada je gospodin Vojislav Šešelj odlučio da dobrovoljno ode u Hag, moj pokojni suprug je spakovao moju i njegovu člansku kartu i vratio ih Draganu Todoroviću.
Nikada se niko nije pitao, ni pomislio da bi Jorgovanka mogla da ode u neku drugu stranku, sem onih koji su želeli da zauzmu mesto koje sam ja zasluživala i imala u stranci.
Vama su pričali, a vi niste dobro zapamtili. Da, gospodin Mirčić mi je vratio te članske karte kada sam se, svojim radom i svojom odlukom da se ponovo aktiviram u politici, vratila među one od kojih, izgleda, dobar deo nije bio vredan da ih nazivam svojim prijateljima. Isključivo zbog srpske javnosti sam ovo iznela. Zahvaljujem, predsednice, za reč.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS-a su lupali o klupe.)

Javljam se po članu 104, po povredi Poslovnika, i molim vas, gospođo predsedavajuća... (Predsednik: Molim gospodina Sulejmana Spaha da ne lupa i ne ometa govornika.) Po članu 104 želim da, reklamirajući povredu Poslovnika, u stvari odgovorim gospodinu Krasiću: Da ste ćutali, ostali biste filozof. Ovako ste, u svojstvu predsednika Odbora za finansije, pokazali dva nedostatka - neznanje i nepažnju.
U jučerašnjoj diskusiji o DRI rekla sam da je ovoj skupštini dostavljen predlog završnog računa za 2007. i 2006. godinu i, doduše, iako o njima nije raspravljano, znači nisu mogli postati zakoni, što je svima ovde bilo jasno, vama je to ostalo nejasno i meni je zaista žao ako sa takvom stručnošću budete vodili i Odbor za finansije. Toliko.

Poštovane kolege, poštovani građani, izneću stav poslaničkog kluba Napred Srbijo o Poslovniku Državne revizorske institucije i odmah ću reći da ćemo mi biti uzdržani prilikom glasanja o ovom poslovniku. Ne zato što imamo krupnih primedbi na sam poslovnik, već zato što zakon iz kojeg je proizišao poslovnik ima niz nedostataka koji mogu onog ko u ime Državne revizorske institucije bude radio ovaj posao učiniti neuspešnim a da on za to nije kriv, i to iz više razloga.
Pitam se da li može partijski profilisan organ da sačuva čast struke, odnosno da li će oni sa najvišim zvanjima i licencama, koje su stranke predložile, a samo formalno preko odbora, imati profesionalne časti da prave stvari označe nezakonitim ili netačnim u izveštajima i na mestima gde budu radili kontrolu.
Moj najveći strah i razlog naše rezervisanosti što ćemo za ovaj poslovnik biti uzdržani je to što su toliko široko definisane nadležnosti da one, jednostavno, moraju da ugroze efikasnost rada ovog organa. Ali, ja se iskreno nadam da ćete vi, gospodine Sretenoviću, kao prvi čovek ove institucije, smelošću da sami odredite prioritete, izbeći zamku u koju vas uvlači sama širina, po zakonu definisana, posla koji imate.
Državna revizorska institucija treba da se bavi kontrolom: Narodne banke, političkih stranaka, svih fondova, javnih preduzeća, međunarodne pomoći i donacija i kontrolom svih fizičkih i pravnih lica koja imaju bilo koju vrstu poslovnog odnosa sa nekim državnim organom ili javnim preduzećem. Svakome je jasno da bi trebalo da imate nadljudske sposobnosti i ogroman broj ljudi koji su zaposleni ili onih koje ćete angažovati po ugovorima da bi očekivanja koja javnost ima od vas i one nadležnosti koje vam je zakon definisao uopšte mogli da ispunite.
Znači, nijednog trenutka nemam ličnu sumnju u bilo kog pojedinca. Ali, mislim da nije slučajno što je ovako široko definisana nadležnost Državne revizorske institucije, jer nemogućnost da se odgovori ovim obavezama u svakom trenutku može poslužiti političkim partijama koje su ove ljude predložili da ih optuže za neefikasnost i kao takve smene sa mesta na kojima se nalaze. Daj bože da se to ne desi postojećem sastavu Saveta Državne revizorske institucije.
Sasvim je poznat sindrom da vas zatrpaju poslom da ne biste videli šta je najbitnije, ali zato izražavam nadu da ćete vi, a to zaključujem po tome što ste krenuli sa kontrolom od budžeta, zaista imati snage, a imate i našu podršku, da definišete prioritete i krenete sa poslom tako da Državna revizorska institucija ne bude oklevetana neuspehom u javnosti. Čak i da vi postignete posao koji vam je zakonom definisan i da vam ovaj poslovnik omogući da ga radite, bojim se da u onom drugom koraku ne doživimo zajednički neuspeh, a koji zavisi od toga da li će neko snositi odgovornost za nezakonito trošenje novca u javnom sektoru, a po vašem izveštaju.
Ako niko ne bude odgovarao, postaviće se pitanje šta je svrha Državne revizorske institucije. Da se ne ponovi praksa gde su utvrđene nepravilnosti po Zakonu o javnim nabavkama gde je jedan od sudova, kada se upustio u ocenjivanje te nezakonitosti, svoju kaznenu meru sveo na opomenu jer bi novčana kazna za prekršioca bila teška, jer je to državni organ pa, eto, štitimo državu time što onoga ko je u ime države učinio nezakonitost ne kažnjavamo.
Hrvatska se već suočila s tim problemom i ovo je opasnost koja realno stoji čak nad budućim rezultatima Državne revizorske institucije u smislu izvesnosti kazne za onoga koji nezakonito bude raspolagao javnim sredstvima.
Imam generalno primedbu na vreme kada je zakon donošen i na rešenja koja su u njemu definisana zato što su se autori zakona više rukovodili time da ličimo na svet, da imamo zakon i da se ne razlikujemo od drugih, samo zato što imamo tu institucionalnu pretpostavku da kontrolišemo trošenje javnih sredstava.
Međutim, suština našeg postupanja, kao odgovorne države, po pitanju ulaska u EU, po pitanju kontrole i ovog zakona koji smo kao poslednja država (računajući zemlje u okruženju, EU i svet) ustanovili je sledeća: da li mi treba da vršimo kontrolu trošenja javnih sredstava zato što tako rade i drugi ili zato što vodimo računa o svakom javnom prikupljenom porezu i sredstvima zbog nas samih, dajući primer odgovornog trošenja javnih sredstava.
Znači, ne zbog sistema ugledanja, ne zato što to rade drugi, nego što je ovo jedini način da se izborimo sa korupcijom kao najgorim vidom načina trošenja javnih sredstava, ali i nezakonitim trošenjem javnih sredstava.
Molim javnost, molim stručnjake da ne preteruju sa očekivanjima kada je u pitanju Državna revizorska institucija u smislu obuhvata kontrolisanih subjekata. Nećete vi moći da stignete u svako javno preduzeće, ali ako se svi slažemo da riba smrdi od glave, ako mi budžet, koji je polazna osnova i mesto odakle kreću i pare i pojave, i novac koji se uliva i način na koji se troši, vi ćete kontrolom, ali i kaznama, odnosno potezanjem odgovornosti za one koji u ime države troše novac, drugima dati dobar primer, ili što bi naš narod rekao "strah ovce čuva".
Znači, strah od moguće i izvesne kazne za svakog onog ko ne troši novac na pravi način treba da pokažete vi, načinom kako ćete raditi vaš posao. Da li vam zavisnost koju imate u finansijskom smislu i obezbeđivanju uslova da to radite to omogućava? Odgovor je ne. Plate koje su vam definisane, sredstva koja su vam na raspolaganju, to vam ne omogućuju.
U ime poslaničkog kluba Napred Srbijo zaista sam zahvalna gospođi Dragutinović za usvajanje amandmana na korišćenje prostora u državnoj svojini, gde Vlada odgovara za određivanje prioriteta korišćenja u smislu - važna nam je Državna revizorska institucija, ne može sedeti u slobodnoj sali u Skupštini Republike Srbije.
Upravo sam time bila rukovođena i to je bilo obrazloženje amandmana u trenutku kada sam takav amandman podnela. Zaista očekujem da ono što nemate u startu, visinu plata, ali vi ih ne možete imati jer se one određuju u odnosu na predsednika i potpredsednike Skupštine...
I neka javnost čuje da su one izuzetno male. Kada se upoređuju vaši revizori, ono što bi trebalo da prime, i plate komercijalnih revizora, znate li kakav je odnos plata?
Revizor u Državnoj revizorskoj instituciji bi trebalo da ima između 80.000 i 90.000 dinara, vrhovni organi, a plate komercijalnih revizora se kreću u veličinama od tri do pet hiljada evra po revizoru.
Pa vi sad vidite motivisanost za bavljenje ovim poslom i da li mi treba ovakvoj instituciji da omogućimo uslove za rad u prostornom, institucionalnom i finansijskom smislu, ili ćemo im ostaviti da rade po sopstvenoj savesti. Nije dobra država koja nema uređene institucije, već njen rad zavisi od volje i savesti pojedinaca.
Posebno želim da ukažem pažnju na sledeće. Ako se pitate koji je posao Državne revizorske institucije, reći ću vam na jučerašnjem primeru priče oko penzija, mogućnosti da se one povećaju, kako je moguće da se mi sporimo, a postoje navodno nesporni podaci. Oni koji kažu da nema nijednog završnog računa, nisu obavešteni. Mi smo, kao poslanici, dobili dva - za 2007. i 2006. godinu. Zaista nismo o njima raspravljali, ali imamo neke podatke da bismo mogli da vidimo šta je planirano a šta realizovano.
Kada uporedite plan, budžet za 2006. i 2007. godinu, srešćete se sa najmanje dva zapanjujuća podatka, koliko je sredstava namenjeno kao transfernih Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje i podacima koji su zvanično izašli iz te iste Vlade koja je taj završni račun dala. U 2008. godini za penzije je trebalo obezbediti 380 milijardi dinara. Od toga je, po tim podacima, 104 trebalo da se iz budžeta, kao transfer (znači, jedna četvrtina penzija se finansira iz budžeta), usmeri u te namene. Kada otvorite tu knjigu sitnu koja se zove završni račun i plan, vi dolazite do razlike od preko 20 milijardi dinara.
Kako je moguće da se to desi? - pitate se vi. Objasniću vam na primeru poslaničkih paušala. Od 2006. do 2009. godine se za poslaničke paušale, na stavci 417, budžetira 70 miliona dinara više nego što to zaista treba. Poslanički dodatak, tzv. paušal, koji iznosi 30.000 dinara, puta 250 poslanika, puta 12 meseci i plus porez - iznosi 138 miliona dinara. U budžetu, kao planu, piše 210, a u realizaciji piše ono što je zaista isplaćeno - 138 miliona dinara.
Obaveštavam građane da 70 miliona dinara 2007, 2008, a 2006. godine je ta razlika 30 miliona, na kraju godine, kad se nama ne isplati, odlazi nekuda. Poslanicima pljuvanje, šamari, novinski natpisi, a ja pitam gde je 70 miliona dinara koji se pišu uz poslanike, a vrate Vladi da uradi s njima ko zna šta.
Šta je sa 70 miliona uočenih problema, a koliko je što ne vidimo, jer nemamo završni račun, npr. za 2008. godinu, što nemamo podatke o tome šta je završni račun fondova i svega onog što se iz budžeta finansira? – na to pitanje tražićemo odgovor od Državne revizorske institucije.
Ono što se zove odgovornost ekonomiste, pa i mog kolege Vujadinovića, koji je juče objašnjavao odnos penzija i plata, govori o tome da se delimičnim iznošenjem čak istinitih podataka stvara potpuno pogrešna slika u javnosti.
Gospodine Vujadinoviću, u odnosu na šta - plata? Da li po švajcarskom ili kom modelu, do kog meseca, u kom trenutku? Predsednik države ima pravo da kaže - moj tim kaže.
Kolege koje nisu ekonomisti imaju prava da kažu – ja nisam ekonomista, ta mi materija nije bliska, ja se u to ne razumem, rekli su mi. Ali, vi, ja, Državna revizorska institucija, mi ne smemo zbog političkih poena da žrtvujemo profesionalnu čast, čak i kad delimično iznosimo istinite podatke.
Celinu podataka, da se zna da li su penzije, onih 10% povećanja, finansirane iz nekih privatnih fondova ili su rezultat veće stručnosti ove Vlade ili boljeg gazdovanja sredstvima, bilo bi moguće dobiti samo kad bismo imali jedan celovit izveštaj Državne revizorske institucije i ja to od nje očekujem. Ali je najmanje što očekujem da kažete da je to usklađivanje penzija rezultat zahteva pete i šeste revizije MMF, koji je tada tražio nov zakon o stečaju, izmenu osnova penzija onog sistema, ali i izmenu Zakona o privatizaciji, koji je ionako loš.
Možda mi možete reći - dobra su bila zakonska rešenja, ali su ona zloupotrebljavana u praksi. Od Državne revizorske institucije očekujem da se te zloupotrebe otkriju, a danas se pitam kakvi su to novi zahtevi od strane MMF-a o kojima se ćuti. Kaže se samo 1,5% deficita od bruto društvenog proizvoda i strukturna reforma. Ta strukturna reforma je dovela do ovog nivoa zaposlenosti koji danas imamo.
Ali, niste nam rekli da je taj MMF 28. maja prodao 403 tone zlata, zbog svoje likvidnosti, da bi mogao nama da pomogne. Hoće li pomagati u našu korist ili u korist kreditora koji su ga osnovali - to je njihov problem. Naš je da ne radimo neophodne mere u njihovom interesu i po nalogu, po pritisku, nego u sopstvenu korist.
Kada kažem da Državna revizorska institucija treba da ima finansijske uslove da radi, očekujem da, ako se upoređuje sa Skupštinom, i Skupština ima te uslove za rad, a ne da joj izvršna vlast udeljuje za troškove i za rad, jer ništa ne poništava slobodu čoveka kao nedostatak novca za život ili njegovo ograničavanje.
Očekujem da sve moguće probleme na koje ćete nailaziti rešavate bolje nego što vam piše u čl. 47. i 49. ovog poslovnika, gde u članu 47. kažete (sitnicu iznosim) da ćete vaša mišljenja objavljivati u priručnicima i stručnim časopisima. A kojim i po kom kriterijumu? Prvo u nekom drugom, pa onda u nekom trećem. Na ovim sitnicama favorizovanje može da bude loš primer za ugledanje.
Ako nije dosledno izvedena klauzula zabrane konkurencije iz ugovora o radu, gde se zloupotrebljavaju povlašćene informacije, pa smo imali slučaj Đelića, pa imamo mnoge slučajeve, zašto ste vi ovako nežno rekli - da onaj koji je radio u Državnoj revizorskoj instituciji ne može da zloupotrebljava podatke do kojih je došao radeći taj posao? Ne piše koliko dugo, ne piše kako će biti kažnjen ako zloupotrebi te podatke.
Znači, ako se borite za zakonitost trošenja, morate krenuti od sebe. Imaćete našu podršku u tome, ali kada budete pokazali da tu podršku zaslužujete. U ovom trenutku se od poslaničkog kluba Napred Srbijo ona svodi na uzdržanost po ovom poslovniku. Hvala.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, po prvi put koristim institut članova 225. i 226. Poslovnika, želeći da ovde postavim jedno pitanje i dam jedno obaveštenje, a smatram da se tiče izuzetno važne stvari, a to je realizacija strateškog partnerstva sa "Fijatom".
Zahvaljujući obećanju o dovođenju "Fijata" vladajuća koalicija je dobila izbore, nije reč o nevažnoj stvari, i to u vreme 2008. godine, kada je svetska finansijska kriza već pokazivala svoje negativne efekte i kada je već bilo jasno da će se efekti te krize odraziti, pre svega, na automobilsku industriju u zemlji u kojoj je to motor razvoja, ali i na evropskom tržištu, pa i na firmu od koje smo mi očekivali strateško partnerstvo.
Predizborni trik, koji se ne može drugačije zvati, u trenutku obećanja bio je besplatan, da bi se kroz navodnu realizaciju projekta ispostavilo da on košta dvesta pa trista miliona evra, i to budžet Republike Srbije.
Koliko će koštati budžet grada Kragujevca zbog odricanja od budućih prihoda, o tome neću govoriti u ovom trenutku.
Predsednik Republike, gospodin Tadić, birajući vreme, vrlo pažljivo bira i reči kako će nam saopštiti da se čitav projekat odlaže za deset meseci, a pod izgovorom svetske finansijske krize.
Sada postoji i potreba da u ovom domu intervenišemo pitanjem da li je moguće da u ovoj državi niko ne snosi odgovornost zato što neobično veštim predstavljanjem obećanja obmanjuje građane Srbije koji su mu upravo zbog toga dali pravo da formira Vladu i vodi ovu državu.
Nedopustivo je da vam je još 15. decembra gospodin Tomislav Nikolić, šef kluba "Napred Srbijo", postavio pitanje, stenogram od 15. glasi: "Tražim odgovor od predsednika Vlade šta je do sada urađeno na ispunjavanju obaveza iz ugovora, iz predizbornog ugovora sa italijanskom fabrikom automobila", a vi ste tvrdili da je sve u redu i da do odlaganja neće doći.
(Predsednik: Vreme.)
Rezultat je da je fabrika ispražnjena zbog navodnog renoviranja, da radnici primaju plate iz budžeta Republike Srbije i da od najavljenog projekta još uvek nema ništa.
Dokazujete građanima da marketing može da pobedi stvarnost.
Molim vas, najmanje što dugujete građanima, ako su vas obmanuli u ovom strateškom partnerstvu, jeste da vi snosite posledice za neopreznost i odgovornost prema građanima, a najmanje je da gospodin Tadić, gospodin Cvetković i Dinkić, kao idejni tvorac koji je "Citadeli" za ovo platio preko milion i nešto evra, podnesu ostavke za ovaj trik za koji...
(Predsednik: Vreme.)
...građani ne treba da snose štetu. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani, mislim da je ovo jedan od mnogobrojnih razloga zbog kojih sam izbegavala da na ovu temu govorim kao o nečemu što je bilo i o čemu se nismo dogovorili, računajući da ćete jednom prestati da zloupotrebljavate izgovor koji se zove neispunjeno obećanje delu koalicije koje se ticalo povećanja penzija.       
Videvši da vi nemate nameru da to koristite kao izgovor prvi i poslednji put ću pomenuti da smo 21. maja, u kabinetu Slobodana Lalovića, gospođa Zora Simović ispred DSS-a, ja, Jorgovanka Tabaković, tada ispred Srpske radikalne stranke, a po ovlašćenju Tomislava Nikolića, i gospodin Mrkonjić, koji je ispred vaše koalicije trebalo da bude prisutan, ali se izgovorio nekim obavezama, razmatrali elaborat koji je uradila tada vladajuća stranka DSS o efektima dodatnih 20 milijardi dotacija za period juli - decembar 2008. godine.
Srpskim jezikom i jezikom činjenica rečeno, obezbeđeni su izvori da se penzionerima povećaju penzije 10%, i to od jula meseca, a neka penzioneri izvade iz fioke svoj ček, ako su zaboravili kada su dobili povećanje od 10%, i iz kojih se sredstava obezbeđuju izvori do decembra, sa mogućim projekcijama kako da se vidi šta sa zahtevom od 70%.
U toj analizi, bitno je da vam kažem, mogući izvori dodatnih sredstava za Fond PIO bili su utvrđeni po stavkama iz budžeta koje nisu bile iskorišćene, znači, ne prenamena za nešto važnije, ne da se da penzionerima a ukine deci, nego sa stavke - sredstva NIP-a u iznosu četiri milijarde, od kojih su do 20. aprila utrošene samo dve milijarde dinara (planirano je budžetom 34, a utrošeno dve); tražili smo koliko je obaveza po ugovorima preuzeto, da znamo koliko je slobodnih sredstava za usmerenje; imali smo na razdelu 15 - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja sa turizmom, klasifikacija 451, skijališta (nikome ne bi smetalo da se odatle uzeo novac) 1,22 milijarde, i koliko sredstava treba da se već stvoreni deficit u Fondu PIO pokrije. Znači, jedna sažeta analiza na četiri strane, sa konkretnim pozicijama odakle da se ta sredstva usmere.
Pored toga, rađena je sublimirana analiza u ministarstvu, gde stoje varijante od kada bi se krenulo sa povećanjem i koliko bi to sredstava bilo.
Pored ovoga, sa čime su se saglasile i DSS i tada SRS, ja sam, po ovlašćenju gospodina Tomislava Nikolića, izašla sa dodatnim predlogom da se ponudi trenutno povećanje penzija koje su ispod 17.000 dinara i da povećanja idu po opadajućim stopama. Na primer, za one koji imaju ispod osam da rast bude 40%, do 10.000 da se poveća penzija 30%, 12.000 dinara - povećanje 20%, a oni koji imaju najvišu penziju od 14.000 dinara da dobiju samo 10%. Čak smo dogovorili varijantu da ne čekamo izmenu zakona, nego da odmah idemo na primenu takve mere i da se to nazove socijalnom pomoći.
Nije reč o drugom budžetu, drugim sredstvima, drugim izvorima. Reč je o tome da vam je to poslužilo kao dobar izgovor da sačinite koaliciju kakvu ste sačinili. To je vaša odluka i to je vaša stvar, ali nemojte, zaista, govoriti neistinu, jer to nije časno ni prema nama, ni prema građanima. Hvala. (Za vreme izlaganja narodne poslanice Jorgovanke Tabaković poslanici SRS lupali su u klupe.)

U ime poslaničkog kluba "Napred Srbijo", Srpske napredne stranke, mogu da vam kažem da set od sedam zakona koji su bili prateći uz budžet, usvajan krajem prošle godine, mogu da se sažmu jednom karakteristikom, u jednoj rečenici - da država ipak više voli bogataše.
Jer ono što je set ovih sedam zakona karakterisalo u smislu promene predloga od 8. decembra, kada nam je stigao prvi predlog zakona do 31. decembra, kada je Vlada u iznudici povukla set zakona i vratila ih Skupštini na odlučivanje, desila se jedna promena koja vrlo bitno govori o odnosu Vlade prema budžetu, prema građanima kao potrošačima, kao poreskim obveznicima i mnogo govori o sebi kao Vladi koja najviše brine upravo o bogatašima.
Kako se desilo, pitam Vladu i odsutnog ministra finansija, koja ne može povodom ovih zakona da dobije pohvale, da predlog da se akcize na kafu sa 30% povećaju na 40% u međuvremenu izbriše? Moram da obavestim građane da sam prosto imala nevericu kada sam u štampi 5. januara pročitala da Vlada odustaje od tog predloga, i to, nije nebitno, na predlog gospodina Dinkića, objavio je "Pres" 5. januara, i to je prihvaćeno od strane ministra finansija, predsednika Vlade i predsednika države, sa obrazloženjem da će to povećanje akciza bitno uticati na kućni budžet.
Poštovani građani Srbije i kolege poslanici, po izjavi proizvođača kafe, predsednika Upravnog odbora "Droga" Kolinska, u čijem sastavu je "Grand kafa", gospodina Slobodana Vučićevića, iznet je podatak da bi promena akcize sa 30 na 40% dovela do poskupljenja kafe po kilogramu od 12 do 14 dinara.
U Srbiji se potroši godišnje 34 hiljada tona kafe. Prosečna potrošnja po glavi stanovnika se kreće od 4,2 do 4,5 kilograma kafe.
Prosečna srpska porodica troši kilogram kafe mesečno, a tih porodica ima 2.700.000. Govorim o verodostojnim podacima koji su potpuno zvanični. To znači da se pod udarom na kućni budžet podrazumeva 12 do 14 dinara većeg troška na kilogram kafe mesečno.
Šta govori o sebi Vlada koja ovako obrazlaže gubitak od 5,5 miliona evra u budžetu, a pri vrednosti kursa 85 dinara za evro, koliko je ukalkulisala prilikom vraćanja svojih kredita koji stoje u budžetu? Ima li Vlada Republike Srbije pravo, njen ministar finansija, vi koji ovo danas branite, zastupate, da u budžetu umanji prihod od 5,5 miliona evra, sa obrazloženjem da će građanima biti udar na kućni budžet 12 do 14 dinara mesečno?
Nije sad tako strašna drskost kojom obmanjujete javnost i ono što ste poslanicima uradili od 8. do 31, menjajući Predlog zakona. Pitanje je - ko je izašao sa predlogom da se akciza poveća? Ko to preti proizvođačima kafe da će imati problema? Ko ih je držao u uverenju da će njihov proizvod da poskupi? Ko je i na čiji nagovor odustao od takvog predloga i ko će se kome zahvaliti za ono što znači da u budžetu neće biti 5,5 miliona evra?
To je osnovno pitanje koje želim da građani čuju, a postavljam Vladi - čijim se interesima rukovodite? Da li su važni poreski obveznici, potrošači koji uredno pune budžet, ili su važni proizvođači kafe, kojih ima dva, najveći su u zemlji, Grand kafa i Donkafa, od kojih je jedna izraelsko-švajcarska kompanija.
Njen generalni direktor vrlo iskreno 2007. godine, kada smo im smanjili akcizu na kafu ovde jula, gospodin Arik Gilboa kaže da veliki politički i ekonomski rizici posla kojim se on bavi, kao menadžer Donkafe, kao i nagle promene cene sirove kafe na berzi, promene kursa i ekonomski neopravdane takse, jesu rizici s kojima oni računaju. Ali, kaže on, ako firma uspe da izgradi brend i poverenje partnera i potrošača, onda ćete sa njima deliti rizik i neće vas napustiti u kritičnim situacijama.
Ako jedan veliki proizvođač kafe računa na taj rizik i ne brine što će ta cena da učini da njegov proizvod bude skuplji, koji je, uzgred budi rečeno, za tri godine poskupeo 200%, pri inflaciji od svega 45%, zašto vi brinete toliko za njih? Da li se u tom postupku sažima sva priča o Vladi koja postoji na pohlepi, proviziji i sukobu interesa?
Nije ovo jedna epizoda, ovo je princip poslovanja koji treba da nas zabrine sve ozbiljno. Jer, ako gospodin Vučićević 2007. godine, kada smo smanjili za tih istih 10% akcize opterećenje na kafu, kaže da niko ne treba da očekuje pojeftinjenje kafe, zato što to iznosi svega 2% u ceni kafe koja će se naći na polici, zašto je kada to treba da se vrati, sada tih 2% veliko, da se brinemo za proizvođače kafe, i to "Drogu Kolinska" i "Donkafe"?
Koliki je broj ljudi zaposlen u proizvodnji kafe? Kakva je to strateška proizvodnja da dobija takav značaj, da ovu vladu nije sramota da promeni Predlog zakona o akcizama i izađe sa ovakvom neprimerenom zaštitom jedne proizvodnje?
Zašto uopšte država mora da ide sa povećanjem akciza? Zato što nam šalju još jednu neprimerenu i nedopustivu poruku u trenutku u kojem se nalazimo. Želimo u EU da uđemo na način kako nijedna zemlja nije ušla. Tu autentičnost i jedinstvenost dokazujemo jednostranom, prevremenom primenom Prelaznog sporazuma.
Šta u nekom sledećem dogovoru, aranžmanu bilo koje vrste, političkom, trgovinskom, ova zemlja može da ima kao odstupnicu u pregovaračkoj poziciji, ako nudite ono što niko od nas ne traži? Da li vredi poruka - želimo u Evropu toliko da ovaj budžet treba da bude uskraćen za 24 milijarde dinara, po vašim izjavama, odnosno 250 miliona evra, zbog čega ulazite u nove troškove poreskog postupka, promenu poreskog sistema, što ovo jeste, ulazite u nove troškove prikupljanja i obračunavanja poreza.
Još jedna poruka, da mi nemamo minimum ekonomskog, političkog i nacionalnog dostojanstva, želeći da uđemo u integrativne procese kakva je i EU. To nas je dovelo do toga da idete sa povećanjem akciza ne na alkohol, zašto niste išli na alkohol, i on kao kafa ima tretman luksuza, idete samo na povećanje akcize za pivo i na povećanje akciza za cigarete, što jeste dopustivo iz zdravstvenih razloga i tretmana te robe kao luksuza.
Da li ste razmišljali koliki je udar na kućni budžet kad je za 10 dinara po paklici cigareta poskupeo svaki proizvod duvanske industrije, kad jedan pušač koji puši samo paklu cigareta dnevno za 30 dana ima trošak od 300 dinara. Šta je to 12 dinara za kafu prema 300 dinara u jednoj kući pušača, gde puši npr. samo jedan član familije?
Priča o tome da razmišljate o potrošaču je potpuno neprihvatljiva. Odmeravanje ove akcize znači da se oni koji puše, oni koji piju alkohol, ne mogu lako lišiti tih svojih navika i neće od njih odustati bez obzira na povećanje cena. Zato i idete na ovaj izdašan porez.
Ali, odlično znate, i proizvođači kafe kojima idete na ruku, i proizvođači duvana koji se navodno bune, da iskustvo iz BiH govori da ipak pada potrošnja ovih proizvoda kojima rastu cene zbog povećanja akciza. Ta želja da zaštitite proizvođače nije istovremeno i želja da zaštitimo privredu Srbije, kada idemo na jednostranu primenu.
Jer kad kažemo - štitimo privredu - štitimo sasvim konkretne ljude koji rade u nekim fabrikama, njihove porodice, njihove plate, njihovu kupovnu moć. Vi u ovim predlozima zakona nemate nijedan podatak kvantifikovano, koliko to za budžet znači novih prihoda, koliko to znači novog opterećenja.
Čak ima, izvinite na izrazu, suludo obrazloženje, gde se izvinjavate poslanicima što ove izmene u Skupštini činite zakonom. Kao, pokušali ste na neki drugi način to da promenite, pa ne može, nego eto zakonom moraju da se promene ove odredbe.
Neverovatno je da ta ekipa, koja verovatno u Vladi radi ove poreske zakone, nema mnogo sličnosti sa onima koji su radili budžet. Uradili su ga do te mere drsko, ne obrazlažući nijednom cifrom šta to znači za budžet, za potrošače i za konkretne industrije, da jedini mogući odgovor na ove vaše zakone znači da se protiv njih obavezno mora glasati.
Šta znače ostali predlozi? Idete sa Predlogom zakona o privremenom izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih vrsta prihoda, pa će u 2009. godini od oporezivanja biti izuzeta štednja, što se mora pozdraviti, jer ova država mora da se razvija na štednji, a ne na kreditima i ne na emisiji novca.
Međutim, od koga očekujete ozbiljnost i analitičnost, od nas, od poslanika, ako nijednom brojkom niste rekli koliko će budžet biti umanjen za taj iznos poreza, ili te podatke čuvate za vaše okrugle stolove, za sastanke sa nekim stranim investitorima? Ovaj dom i ovi ljudi ovde ne zaslužuju, ne da nas ubedite, da nam obrazložite jednom brojkom koliko to iznosi.
Nešto što moram da primetim i nije sitničavost, kad kažete - oslobodićete poreza štednju, vi nijednog trenutka ne govorite o tome da treba posvetiti pažnju visini kamata koje se nude na štedne uloge.
Ovo je trenutak, dok u borbi za štednju neki nude izuzetno visoke kamate na štednju, koje će ovoj i ovakvoj privredi izuzetno poskupeti kredite. I kada se budemo pitali - zašto neko ugrađuje tako skup kredit u proizvod koji nudi na ovom tržištu, koji nije konkurentan onima koji dolaze iz Evrope, setićete se da sam vas upozoravala da i ovo oslobađanje mora biti selektivno.
Moramo krenuti sa stimulisanjem realnih kamata i oslobađati od poreza: da, štednju, da, katastarski prihod iz 2008. i 2009. godine, ali razmislite da li treba stimulisati trgovinu hartijama od vrednosti u trenutku kada ceo svet shvata da trgovina papirima ne znači da se iz ničega može stvoriti nešto.
Mi kao država moramo vrlo ozbiljno da se odnosimo prema onome što se zove proizvodnja, a ne da nam danas kada nudite carinsku tarifu kažete - snižavamo kamate za one proizvode koji se i inače ne proizvode kod nas. Da, mnogo toga se više ne proizvodi kod nas, jer je liberalizacijom, nedostatkom kreditne podrške veliki deo domaće proizvodnje uništen i sada se hvalite da omogućujete uvoz kombajna i traktora u sklopovima, pa se ovde tako montirani mogu, kao, lakše prodavati.
Izlazite sa carinskom tarifom gde se smanjuje porez na automobile iz uvoza, nove i stare, sa 20%, ne na onih obećanih deset kako je Dinkić govorio, nego na 12,5%. Da li vi stvarno verujete da postoji veliki broj onih koji će potrčati da kupuju automobile ili onih koji treba da za egzistencijalne potrebe, a to su hrana, lekovi, gorivo, grejanje i prevoz, obezbede sebi platu?
Koliko su poskupeli ti proizvodi i koliko oni učestvuju u troškovima svake porodice pojedinačno? To je posao države. To je briga Vlade, a ne izaći sa carinskom tarifom, gde zaista po onoj priči Marije Antoanete kažete - narod nema hleba, a ona kaže - dajte mu kolača.
Mislim da ovo u velikoj meri govori o neodgovornosti vas koji izlazite sa ovim rešenjima i da set od sedam zakona koji prate budžet govori o tome da je Vlada zaista u zadnji čas, u unutrašnjem koalicionom neslaganju, izašla ponovo sa jednom Dinkićevom genijalnom idejom, o kojoj najbolje govori Luis Heren, direktor BAT-a...

... koji je u obrazloženju kaže da akcize koje će se povećavati na cigarete za njih mogu da znače veliki problem, jer iako u jednom delu znače predvidivost poslovanja, sa druge strane ipak nose određene probleme. Jer, tvrdi gospodin Heren, nije moja izjava - "ima indicija da će posle usvajanja zakona o besplatnoj podeli akcija država prisiliti da kupimo akcije, te akcije, po cenama koje su znatno iznad tržišnih. Tako nešto imalo bi ozbiljne posledice na strane investicije u Srbiji. Mi jesmo spremni da platimo tržišnu cenu, a ne cenu koju definiše država.''
Trgovina u kojoj država sebi uzima akcize i prisiljava vlasnike duvanske industrije da kupuju akcije onih preduzeća, da priča o besplatnim akcijama ne bi bila tek priča, kao i mnogi genijalni potezi dosad svaliće se na teret građana samo kao potrošnja u kojoj država, koja ne ume da odmeri snagu poreskih obveznika troši mnogo više, idući na uništavanje supstanci proizvodnje i samih poreskih obveznika.
Da zaključim, ova država voli bogataše više nego građane, nego svoje poreske obveznike i više joj je stalo da od njih dobije zahvalnost nego da puni svoju poresku kasu. Zato mi za ove zakone nećemo glasati.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupali u klupe.)

Kolege poslanici, građani Srbije, gospođo Čomić, kao predsedavajuća, po članu 225. hoću da obavestim sve kolege poslanike i koleginice, ali i javnost Srbije da je nameru, koju je Srpska napredna stranka kao klub Napred Srbijo izrekla prvog dana na početku rasprave o amandmanima, i praktično realizovala podnošenjem pisanog podneska na pisarnici u 16.40 časova o povlačenju iz procedure 28 amandmana od 33 koliko smo kao poslanički klub predali.
Četiri amandmana nam je u proceduri gospođa Dragutinović usvojila u ime Vlade i koristim priliku da kažem da nije reč o formalno-tehničko-redakcijskim amandmanima, nego vrlo važnim amandmanima kojima se uvodi nov red u gazdovanju prostorom za koji je nadležna i ovlašćena Vlada Republike Srbije.
Da se ne mogu otpisivati pozajmice iz budžeta bez kriterijuma i procedure, da se ne mogu propisima nižim od zakona uvoditi nove finansijske obaveze, odnosno isplaćivati, i da država konačno, kao Ministarstvo finansija, i nadležni odbori Skupštine dobijaju informaciju o imovini, odnosno o sredstvima ostvarenim u procesu privatizacije.
Od svih preostalih 29 amandmana, samo jedan će ostati u proceduri jer želimo da se narodni poslanici izjasne o amandmanu Tomislava Nikolića, podnetom na troškove pružanja pravne pomoći državljanima Srbije protiv kojih se vodi postupak u Tribunalu.
A svih 28 amandmana, koje su podneli poslanici Veroljub Arsić, Zoran Antić, prof. dr Zoran Mašić, Mićo Rogović, prof. dr Mileta Poskurica, Jelena Budimirović, Vučeta Tošković, Stefan Zankov, Ljiljana Miladinović, Predrag Mijatović, Božidar Delić, Dragan Čolić, Milan Knežević, Oto Kišmarton, Saša Maksimović i Gojko Radić, povlače se iz procedure, jer ne želimo da gubite vreme čak ni u izjašnjavanjima i ceneći to da je građanima Srbije vrlo važno da dobiju budžet za ovu godinu.
Nismo hteli da čekamo da se bilo ko drugi izjašnjava i pridružuje ovoj inicijativi, ali očekujemo da svi oni koji su pokazali konstruktivnost, to i praktično dokažu izjašnjavanjem da su im zaista interesi građana Srbije na prvom mestu.
Hvala.

Koristim ovaj amandman kao povod da podsetim na početak rasprave o amandmanima na Zakon o budžetu za 2009. godinu. Kao onaj ko nije trgovao ovim budžetom i svojim amandmanima na njega, Tomislav Nikolić je prvi saopštio da nećemo biti smetnja za usvajanje budžeta u zakonskom roku.       
U prvom mom obraćanju povodom amandmana na član 1. saopštili smo zahvalnost gospođi ministru Diani Dragutinović što je usvojila u ime Vlade četiri naša amandmana, tri odmah, jedan sa tehničkom ispravkom i, verujući da neću ni imati prilike da više govorim o amandmanima, načelno sam obuhvatila sve naše amandmanske redakcije na Zakon o budžetskom sistemu.
Juče je raspravu o amandmanima Tomislav Nikolić započeo pitanjem - ako postoji dogovor, zašto radimo subotu i nedelju, a ako neće biti usvojenog budžeta, zašto onda gubimo vreme, jer rasprava o njemu postaje bespredmetna.
U prevodu ili jasnije, gospođo Đukić-Dejanović, vama se obraćam, da smo ljuti ako je dogovor uspostavljen, naprotiv, raduje nas dogovor sa svim poslaničkim grupama da Srbija dobije budžet pre isteka ove godine, jer je to poruka sigurnosti za sve građane i poruka da smo svi dovoljno zreli da znamo zašto smo ovde i zašto radimo ovaj posao.
Imam drugo pitanje i prvi put izlazim iz okvira ekonomije za ovom govornicom.
Poštovani građani, kolege poslanici, ima među nama onih koji misle ne da su centar sveta, nego da su centar same vasione, da sunce zbog njih izlazi i zalazi, da su oni tumači parlamentarne demokratije i da samo oni imaju pravo na to koje su teme na dnevnom redu, koji se jezik koristi, kada neko treba da govori, da su oni vlasnici tuđih osmeha i tuđih suza, itd. i tome slično.
Misle da pravo za to dobijaju na republičkim i ostalim izborima, ali ne svi, nego samo oni, a da svi ostali, ja i svi vi ovde, i građani koji su nas poslali ovde, služe kao dekor i dokaz te snage, pa kada oni budu opsovani treba jedna kazna, a kada oni opsuju treba druga kazna.
Svakodnevno sam izložena ne dobacivanju, direktnom uznemiravanju gospodina koji je izazvao i Tomislava Nikolića danas. Nikada se nisam požalila ni vama predsednice, nikome, čak ni svojim kolegama u poslaničkoj grupi.
Danas je u tri sata ušao vičući na sav glas i nazivajući pogrdnim imenima i Tomislava Nikolića, i moje kolege i mene lično. Nema gospodina Jadranka. I mene, gospodine Jadranko, kao majku koja se tako i ponaša. Ne samo da imam decu, nego se ponašam kao majka koja ima razumevanja i za tuđu decu.
Da li oni koji misle da su oni centar sveta, da i mi ostali imamo neku granicu trpeljivosti? Očigledno da misle da nemamo. Srećna sam što sam svojim DNK nasledila neke osobine koje imaju mnogi ljudi, prosečne, normalne, ali sam vrlo srećna osoba što nisam imala od koga da nasledim, a ni u životu da razvijem dve osobine koje se zovu mržnja i zavist. To što nemam te dve osobine navelo me je da do danas ne progovorim o gotovo nemogućim uslovima funkcionisanja u ovoj skupštini.
Želim, i zato pominjem i ovaj incident danas u ovom svetlu, da ovo bude zaista poslednji put da za isto ponašanje postoje različiti aršini, da smo svi ovde ne da se međusobno provociramo i svađamo, jer građani od toga neće imati ni manji kurs, ni niže cene, ni sigurniju budućnost.
Mi smo ovde da usvojimo budžet i u tom smislu me raduje dogovor svake poslaničke grupe sa Vladom, u čije ime gospođa Dragutinović taj posao radi ozbiljno i odgovorno, kao i poslanička grupa Tomislava Nikolića Napred Srbijo.
Hvala svima.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, imam retku i neobičnu čast da povodom amandmana podnetih na zakon o budžetu obavestim javnost da je dobrom voljom ministra finansija, gospođe Dragutinović, a verovatno i ostale Vlade, po prvi put posao pisanja amandmana dobio smisao.
Iskreno, moram da kažem, po prvi put posao pisanja amandmana ima smisla. Dva od četiri usvojena amandmana su podnošena dve godine unazad i mislim da pokazuju suštinski drugačiji pristup trošenju i kontroli prilivanja sredstava u budžet.
Za te amandmane ranija Vlada nije imala smisla i ovo ću razumeti kao dobar početak zajedničkih napora da građanima omogućimo da, kada je sredstava nedovoljno, vodimo računa o svakom dinaru koji treba da ode na pravo mesto.
Upravo od toga ću i početi. U članu 9, nećete mi zameriti što u članu 1. govorim o članu 9, jer u stvari hoću generalno da prenesem kao stav poslaničkog kluba Napred Srbijo da nećemo odugovlačiti raspravom, koja nije besmislena, ali koja je urodila plodom usvajanjem amandmana i da ćemo od ostalih amandmana i rasprave o tome u onom trenutku kad to Vlada, odnosno gospođa ministar zatraži, jednostavno prekinuti rad i pustiti Vladu da završi posao po ovome.
Baš zato i koristim priliku da kažem da je Vlada usvojila amandman na član 9, gde smo tražili da ne može Vlada propisom, bilo kojim, da ustanovljava nove obaveze za koje nema sigurnosti da se iz tekuće budžetske rezerve mogu izvršiti.
Zaista hoću da verujem da je ovo dobar početak da priča o ''giljotini propisa'', koju slušamo već duže vreme od ministra Dinkića, nailazi na praktičnu primenu kod gospođe Dragutinović. To znači kad po zahtevu modernih evropskih pravnih sistema krenete u sasecanje viška zakona, uvek prvo krećete od odluka, uredbi, zaključaka koji su u nivou odlučivanja ministara i nižih organa od ovog doma. Znači, nižih od zakona.
Evo ga praktičan način kako budžet čuvamo od samovolje bilo kog pojedinca da nekim propisom, koji zaista može biti donet u najužem krugu, znači uredbama a na Vladi, troši ijedan dinar budžetskih sredstava.
Usvojen je i amandman na član 11, gde je Vlada predvidela da direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava koji koriste poslovni prostor ne plaćaju zakup u 2009. godini.
Rukovođeni problemima da je najveći deo prostorija koje su nekada koristili savezni organi, i republički, i dalje u posedu mnogobrojnih državnih organa, organizacija, uprava i agencija, zauzet, a da Državna revizorska institucija nema odgovarajući prostor, gde bi mogla da obavlja posao za koji se deklarativno zalažemo svi, mi u poslaničkom klubu Napred Srbijo, upravo rukovođeni ovakvom praksom i izgovorima koji se čuju u javnosti o nedostatku prostora, napisali smo amandman da Vlada ima rok 30 dana od dana donošenja Zakona o budžetu da napravi plan korišćenja i raspolaganja prostorom, i to po utvrđenim prioritetima.
Pa da vidim, gospodo kolege, dragi građani da li će se neko usuditi da zakonom propisanu obavezu, Zakonom o budžetu, ne izvrši i ne omogući npr. Državnoj revizorskoj instituciji prostor za rad, a znamo da svi očekujemo da krene od kontrole trošenja budžetskih sredstava i kontrole trošenja novca u javnim preduzećima, pa više nećemo imati priliku da nagađamo kakvi su nečiji završni računi, da li su nečije plate u skladu sa zakonom, dobićemo izveštaj od ovlašćenog organa koji smo ovde izabrali.
Vlada je takođe usvojila i amandman na član 12, gde je sebi dala pravo da izuzetno može da odluči da otpiše pozajmicu koju je dala iz budžeta nekom od budžetskih korisnika ili pravnih lica. Nama se učinilo da davati Vladi pravo da lišava budžet bilo kojih sredstava koja je trebalo u budžet da uđu, a bez kriterijuma, ne da nije dobro, nego je nedopustiv princip koji omogućava sprovođenje diskrecionih prava, gledanja kroz prste ili što bi narod rekao protekciju.
Da bi to izbegli, mi smo amandmanom tražili da to Vlada uradi, da ima pravo, ali da to uradi na osnovu kriterijuma koje će odrediti i utvrditi samo Ministarstvo finansija. Znači, ličiti budžet prihoda koji je evidentiran nije moguće i neko će i za takve odluke morati da stane potpisom na kriterijume, ali i na odobrenje svakom pojedinačnom korisniku sredstava. Tu nije kraj.
Ono što smatram najvećim uspehom gospođe ministra Diane Dragutinović je amandman na član 30, koji je inače regulisao slivanje 5% sredstava iz privatizacije koja idu za restituciju.
Podnela sam amandman, i to je taj ključni koji podnosim već treći put u Skupštini, da se u stvari uvede kontrola sredstava iz privatizacije koja do sada Agencija za privatizaciju uplaćuje u budžet tek pošto namiri finansijske savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, pravne savetnike, za koje ne znamo kako se biraju, dok namire troškove prospekata, oglasa, objavljivanje u inostranstvu i svih pratećih troškova privatizacije, i tek onda taj kusur, za koji nikada ne znamo koliko je prvobitno do odbitka tih troškova zaista iznosio, uplati na račun budžeta.
Amandman na član 30. je usvojen i sada će ministar finansija, ali i nadležni odbori u Skupštini dobijati izveštaj sedam dana po izvršenoj kupoprodaji o tome koliki je to procenat sredstava.
Gospoda koja misli da će mene boleti grlo što pričam glasnije, da pored ove buke objasnim šta je to učinila opozicija i šta je naišlo na razumevanje kod Vlade, ovim samo pokazuje da je priča o novcu koji se u ovaj budžet sliva i troši, ponekad na štetu građana, manje važan od ličnog odnosa prema neshvaćenom kolegi ili koleginici, koji svoj angažman politički shvataju ne kao odnos mržnje, ne kao odnos ličnosti prema ličnosti, već kao odnos brige prema svojoj deci i prema pokolenjima. To što građani misle da pričam malo povišenim tonom, to nije čak ni dokaz moje energičnosti, koju evidentno posedujem u radu, to je potreba da me kolege u Skupštini čuju i zaista im se zahvaljujem na naporu koji ulažu da, i pored ove buke, čuju ono što imam da kažem povodom amandmana.
Međutim, gospođo ministar, ostaje još mnogo posla. Ostaje najvažniji posao koji generalno morate da prekinete, a to je da se pasivom finansira pasiva, da se dugovima namiruju dugovi, a to je praksa koju još uvek imamo u budžetu. Ostaje da prekinete praksu da nam se u budžetu pojavljuju garancije koje su pale na teret budžeta, a kojima je država garantovala inače neki važan infrastrukturni npr. projekat ili kapitalni izdatak. To kad garancija padne na teret, država ne gubi pravo da se regresira od onog za koga je garantovala.
Znači, neko javno preduzeće, Putevi Srbije, klinički centri, nije ni važno koji od korisnika, ostaje sa obavezom da izmiri svoj osnovni dug. Primedba je sledeća. Ako ste vi tražili od nas da glasamo ili čak neglasanjem, ali ovaj dom je morao imati većinu, da odobri takve kredite, a da nam niste dali procenu efekata tog kredita, procenu rizika isplativosti tih kredita - to pojačava sumnju u inače uobičajenoj praksi da garancija padne na teret.
Ako smo mi ovde odobravali određene kredite, a nismo znali koliko zaista koštaju, jer su te cene bile prikrivene, i ako ste dužni da samo onima koji kredite daju, na primer Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, Evropskoj razvojnoj banci, nemačkoj razvojnoj banci KFW, da njima dajete izveštaj o onoj jedinici za upravljanje projektom koja će na nivou nedelje imati sastanke, a uz ovaj budžet imamo jedan takav kredit. Znači, da nedeljno izveštavaju onoga ko daje kredit o upotrebi sredstava, o efektuiranju tih sredstava, o tome da li su ona namenski utrošena i da li idu za predviđena sredstva - dinamikom, rokovima otplate, pa zar i suviše tražimo, ako kroz formiranu Upravu za javni dug treba da ovoj skupštini, uz budžet koji, priznajem sa zadovoljstvom ima izuzetna tehnička poboljšanja, dostavite procenu efekata svakog od tih kredita, procenu rizika u smislu valuta.
Građani znaju, zbog podgrejane priče da li se zadužiti u švajcarcima, evrima ili dinarima, kada je bio u pitanju privatni dug, i onaj minimum kada se građanin zadužuje pa procenjuje da li je njegova plata dovoljna da preživi i da li ostaje nešto da otplaćuje kredit kada ulazi u kreditnu obavezu - valjda to može i država da uradi za narodne predstavnike. Znači, jedini razlog zašto insistiram na problemu dugova kao pasive iz koje se ponovo finansira pasiva, jeste upravo taj što pokušavate da računovodstvenim tehnikama, a pozivajući se na međunarodne računovodstvene standarde, u stvari prikrijete - da jedino od mogućnosti budžeta zavisi obim zaduživanja za nekoga ko zaista želi da vrati kredite.
Jedno je ako imate nameru da budemo idealni dužnik i da večito stojimo na šalterima nekih međunarodnih institucija koje i postoje i imaju smisla samo dok postojimo mi koji tražimo kredite. Ali sam uverena da budućnost ove države nije u tome da mi svoj razvoj baziramo na kreditima, nego na štednji, i da bi mi mogli i od građana da tražimo da u vreme krize troše onoliko koliko zarađuju, vi morate da shvatite da budžet zavisi od prihoda, budžet zavisi od plata građana.
Ako se njihovi poslovi budu gasili, ako nema plata, neće biti ni prihoda u budžetu, neće biti ni sredstava za povraćaj kredita. Kako god vi vodili, vanbilansno, bilansno, u odvojenoj tabeli - dug je dug i mi moramo građane vaspitavati da se samo od štednje može živeti dugo, pošteno i mirno, a budžet je prva lekcija na kojoj učimo da se treba prostreti samo onoliko koliki nam je guber. Hvala.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, gospođo ministar, amandman koji je podneo moj kolega Veroljub Arsić tiče se načina finansiranja deficita iskazanog ovim budžetom i glasi: "Potrebna sredstva za finansiranje rezultata koji je utvrđen u članu 1. ovog zakona i sadrži izdatke po osnovu otplate glavnica duga, u iznosu od 42,7 milijardi, obezbediće se iz privatizacionih primanja i donacija."
Baš iz privatizacionih primanja i donacija, kao postojećih i realnih izvora, jer se to uklapa u koncepciju našeg pristupa realnim izborima finansiranja ovog budžeta.
U Vladinom odgovoru stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što je, u osnovi, suprotan članu 10. stav 2. i odmah ću tu zastati. Budžetski sistem bukvalno na potpuno jasan način obesmišljava podnošenje amandmana, jer ako se jedna pozicija u smislu suficit-deficit ili promena nekih pozicija postavlja kao amandmanski zahtev, odmah reaguje crveno svetlo Zakona o budžetskom sistemu - to nije dopustivo.
Verujem da ćete vi taj deo Zakona o budžetskom sistemu menjati, ali mi je zanimljivo da vi amandmanom, kao obrazloženje za protivljenje, u stvari navodite naš zahtev. I piše da ako bi se prihvatio navedeni amandman izostali bi, pored izvora finansiranja predloženim amandmanom, i ostali - sad se mi ne slažemo - šta su realni izvori za finansiranje predloženog deficita. Smatrate da je realan izvor finansiranja kredit, finansijska imovina budžeta i emitovanje kroz izdavanje državnih hartija od vrednosti. Upravo tu se ne slažemo.
Teorijski kredit jeste realni izvor finansiranja, ali postavljam pitanje - šta su granice bruto proizvoda države Srbije, šta su budžetske granice i mogućnosti novčanika građana Srbije da pune budžet i vrate uzeti kredit?
Našalila sam se, u stvari nije šala, velika je istina da je budžet novčanik sa skrivenim pregradama, u kojem se Vlada trudi da što je više moguće sakrije neke budžetske korisnike koji najviše troše, a najmanje se vide, ili da nam kroz objedinjene stavke prihoda, ostale i zbirne stavke, što više zamagli izvore prihoda, ali i izvore finansiranja.
Sad kada kažem da kredit jeste teorijski realan izvor, ali treba stvoriti i realan izvor za njegovo vraćanje, u stvari šaljem političku poruku da ne treba vršiti finansiranje budžetskog deficita ni kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti.
Ponoviću jednu vrlo važnu stvar. U prošloj godini Vlada Republike Srbije, i to sa potpisom direktora trezora gospodina Ivana Maričića, nisam sigurna da je ovlašćen, po Zakonu o javnom dugu, po Zakonu o budžetskom sistemu, da je ovlašćen da vrši emisiju ovakvih državnih hartija od vrednosti, kojim je Vlada obrazlagala ne problem u nelikvidnosti ili neredovnom prilivu, nego Vlada želi da za finansijsko tržište da kvalitetan materijal za trgovinu. Kao plitko je tržište, nema dovoljno materijala, pa hajde da trgujemo.
Milijarda je u nekih sedam emisija u prošloj godini emitovana hartija od vrednosti od strane trezora. U isto vreme emituje i Narodna banka hartije od vrednosti i na tržištu konkurišu jedna drugoj dve državne institucije. Hartije od vrednosti Narodne banke kupuju "on line", znači, u vrlo netransparentnoj trgovini direktne kompjuterske veze, nekoliko lica za koje je teško saznati ko kupuje hartije od vrednosti koje NBS emituje.
Kupuju banke, ali doneću vam kako se pojavljuju zaposlena lica u bankama, kao fizička lica koja sama za sebe kupuju ove hartije od vrednosti, koje nose sigurnu kamatu veću od referentne i koje su direktan uzrok gubitka koji stvara Narodna banka svima nama, govoreći da sterilizacijom i povlačenjem viška novca na ovaj način, kao jedinim mogućim načinom, pravi na stotine miliona evra direktnog gubitka Narodnoj banci.
A sa druge strane kursnim razlikama, bankama preliva nekome sredstva, daje siguran izvor bankama da zarađuju sa najsigurnijim emiterom tih hartija, a to je država, povlačenjem novca, manje je novca za kredite građanima i privredi, jer te banke kupovinom repo hartija od Narodne banke svoje izvore usmeravaju u tu sigurnu i laku zaradu, čime nema novca za ponudu građanima, ponudu privredi, a mi očekujemo proizvodnju.
Ne možete mi reći da je realan izvor emisija državnih hartija od vrednosti i ne može mi niko reći da je vođen dobrim namerama kad se bavi ovakvim pokrićem deficita. Kad uzmete ko se pojavljuje kao dobitnik u ovom procesu, prihod se prelio u bilanse banaka, Narodna banka iskazala direktni gubitak i još prošle godine gospodin Đelić je postavio, sa ove govornice, pitanje gospodinu Jelašiću, kao guverneru - kada mislite da vratite 50 miliona evra budžetu Republike Srbije?
Tada sam postavila poslaničko pitanje, na koje niko nije dao odgovor. Pitala sam - o kakvim je to dugovima NBS prema budžetu reč? Koliko to NBS duguje, po kom osnovu, ko je to odobrio, na osnovu kojih ovlašćenja, pod kojim uslovima, na koji rok, za koju namenu? Nikada odgovora. Da ta pitanja stoje otvorena, upravo govori da je emisija hartija od vrednosti instrument koji jeste poznat u svetu, ali se kod nas zloupotrebljava. Zloupotrebljava se zato što se pričom o tome da to ne košta mnogo, i kada u budžetu ne mogu ni da proverim koliko je plaćeno kamata u toj vrsti trgovine onima koji su kupovali te hartije od vrednosti, kao što ne mogu ni da vidim da li fondovi, koji iz budžeta pune svoje tekuće račune, kupuju te hartije od vrednosti, a nama se predstavlja situacija - nema dovoljno para, treba da štedite.
Kada neko emituje hartiju od vrednosti po Zakonu o javnom dugu, budžet to sme da radi, odnosno trezor za budžet, samo ukoliko ima problem sa tekućom likvidnošću. U vreme kada je objavljivan suficit, prošle godine, polovinom, emitovale su se takve hartije od vrednosti.
Drugo, govori se da je reč o pravu na emisiju dugoročnih hartija i, verovali ili ne, 30 dana se tretira dugoročnom emisijom. Iako smo opozicija zaista čitamo te papire, znamo šta je svetsko iskustvo i vrlo je neprijatno prećutati ovo kada mi znamo da proizvodi direktne negativne posledice, opet na taj budžet.
Kako god da okrenete budžet se puni iz džepova građana koji primaju plate, u privredi koja radi ili ne radi, koja ima problema sa kursom, sa izvozom, sa uvozom i sve je na kraju ne visoka politika, ne znanje guvernera, ne mistifikovana monetarno-kreditna politika, nego najobičniji i najdirektniji život, u kojem ne vešti, nego drski, kojima se dozvoljava, pune nečije džepove, a ovi drugi, koji nemaju zaštitu u odgovornoj i ozbiljnoj ekonomskoj politici, trajno gube.
Hoću još da napomenem da u smislu realnog finansiranja budžeta dugujete građanima, i to od vas tražim kao član poslaničkog kluba Napred Srbijo, da sopstvene izvore prihoda koje ostvaruju budžetski korisnici, zato što koriste monopol države da pružaju neku uslugu, poput trezora koji obavlja platni promet, poput mnogih koji u ime države rade neki posao i prvo će se kod njih doći na šalter, moraju te izvore da prikažu oni vama, a vi nama, i čitavoj javnosti transparentno, pojedinačno.
I da nam lepo odvojite sudske takse, a ne da kažete pravosuđu treba para a ima sudskih taksi, da nam odvojite konzularne takse, pa da mi znamo zašto neke ambasade nemaju pristojne i normalne uslove za svoje funkcionisanje i moraju da se snalaze, i da mi svaki od izvora prihoda, na klasi sedam, i prihodi od kamata na depozite po viđenju, i na oročavanje sredstava, prihode od naknada za prirodno bogatstvo, prihode od dividendi koje su dužna javna preduzeća da iskažu, da mi vidimo tu pojedinačno.
Uložili ste veliki trud da na 880 strana, koliko je to u ovom trenutku, to poštujem i cenim, bilo moguće, date što detaljniji prikaz, ali verujte da on nije dovoljan, ne zato što smo u krizi i ne zato što u ovoj nestašici treba položiti račun, nego zato što to mora da bude praksa jedne odgovorne i kvalifikovane država, koja jednostavno od svojih građana, od kojih traži pravo da troši neki novac, mora da položi i račun.
U vreme kad vam buja paradržavni aparat po principu Perkinsovog zakona - sistemom zvona, od 7.000 na 28.000, vi morate građanima da pokažete da ne mislite samo o onima koji vama pomažu da radite ovaj posao, nego da mislite o svakom građaninu i da će oni vama to, zaista, uverena sam, znati da uzvrate onog trenutka kada vam na izborima budu davali ocenu.
Zašto mislim da kredit nije dovoljno ni realan izvor, zato što ćemo ga teško vraćati, ali u isto vreme nije ni transparentan izvor. U setu ovih zakona, o kojima nismo stigli ni reč da progovorimo, imamo Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu, pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou.
Ne znam da li je ovo previd u masi posla ili je treniranje upornosti vas nad poslanicima, da nam dostavite sporazum o zajmu, koji je sklopljen 11. aprila 2008. godine i gde u glavi 4 - stupanje na snagu i uslovi za raskid stoji da ako ne stupi na snagu, ne ratifikuje se, 150 dana od dana potpisivanja, on je raskinut.
Uz ovo je bilo potrebno dostaviti samo jedan papir da ovo nije sporazum o zajmu isteklog roka trajanja u septembru, jer je april plus pet meseci deveti mesec, nego da su vam oni koji nam nude zajam produžili rok važnosti ovog zajma.
Šta mogu dalje da komentarišem o ovom kreditu, koji je 32 miliona evra težak, ako ne znam ni da li je on pravi predmet našeg razgovora. Mislim da to nije sitnica, ali da ne zahteva mnogo truda i da kada predlažete realno finansiranje budžeta, to zaista i uradite. Hvala vam.
(Tokom ovog govora poslanici SRS lupaju o klupe.)