Ponoviću ono što niste razumeli. Ne branim poteze Vlade, koja se ponaša na različite načine od slučaja do slučaja, branim strateški interes ruskog prisustva u Naftnoj industriji Srbije, kao najvećeg mogućeg proizvođača, snabdevača, koji nama omogućuje energetsku sigurnost.
Ono što vama zameram je to što vi ne nalazite dovoljno analiziran i pripremljen projekat "Fijata", na primer, gde se ne zna na kojoj će se zemlji graditi fabrika, koliko će lokalna samouprava izgubiti eventualno od oslobađanja od poreza. To što danas imamo informaciju da će državu koštati 200 miliona evra, infrastrukturna priprema za dolazak tog, možda, investitora, a već se kaže - ne 200, nego 300 miliona. Vrlo je moguće da će svi radnici biti otpušteni, sistem stečaja je odličan, da bi onda Dinkić mogao po novouposlenom radniku da daje dve hiljade evra.
U čemu je razlika? Ono što dolazi iz nazovievrope, a ne Evrope kao geografske određene, nego iz kruga zemalja koje su delom mnoge od njih članice NATO-a, u ovoj zemlji može da dobije sve privilegije, da bude nedefinisano, da ne znamo koliko košta, da će se ugovor potpisati u maju, junu, julu, avgustu, još nije potpisan, a kad je ruski kapital i njegovo prisustvo u banci, u NIS-u u pitanju, sve je sporno.
Meni je sporno, gospodine Jovanoviću, što vi ne vidite bitnu stvar. Ova je Vlada dobila izbore na priči o besplatnim akcijama, u kojima je trebalo četiri miliona ljudi da dobije akcije. Danas ih je pet.
Vrlo svesno ili nenamerno im idete naruku, želeći da stvorite jednu vrstu neprijateljstva prema ruskom kapitalu, jer zbog niske cene NIS-a te akcije će biti manje. Razmislite kome radite izbornu kampanju.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, samo od vladajuće većine zavisi kako će SRS glasati o Sporazumu o pridruživanju EU. Samo od vas i zavisi da li ćete usvojiti interpretativnu deklaraciju kojom se potvrđuje međunarodni integritet, odnosno ono što jesu državne granice Srbije kao države i ono o čemu se vi deklarativno zalažete na svakom mestu. Nijednog trenutka ne dozvoljavamo da nametnete tezu da marketing može da pogodi stvarnost, bez obzira koliko je on vatreno izražavan.
Ne tražite od nas da zažmurimo na oba oka i da poverujemo da ovaj sporazum nije ni u kakvoj vezi sa nastojanjem dela evropskih zemalja, precizno kažem – dela evropskih zemlja, da jednoj nacionalnoj manjini, ovog puta Albancima, poklone državu.
Takođe, vas molim, da ne prećutkujete činjenicu da postoji još jedan krupan kamen spoticanja na putu za Evropu, odnosno Sporazum o pridruživanju, koji se zove – haški uslov. Ta prepreka za ratifikaciju Sporazuma o pridruživanju u nekim evropskim zemljama biće otklonjena onda kada Rusija, svojim upornim nastojanjima, bude uspela da zatvori Haški tribunal.
U tu rusku inicijativu, kao i veliki broj građana države Srbije, ja verujem, ne samo zbog njegove, Haškog suda, trgovine ljudskim organima i to Srba, 1999. godine u vreme NATO akcije ''Milosrdni anđeo'', već zbog svih smrti za koje je taj sud odgovoran, direktno i indirektno, zbog toga što je doneo oslobađajuću presudu Naseru Oriću, već prvenstveno zbog povrede pravde i principa važnih za sve ljude, sve žene, svu decu, sve majke, a ne pobednike i pobeđene.
Izbor da ja govorim o SSP u SRS nije pao zbog toga što njegovu sadržinu smatramo relevantnom u pogledu ekonomskih tema, već zato što sam ja jedna od Srpkinja sa KiM, koje se, kao i mnogih danas Srba, sutra ko zna koga, Goranaca, Turaka, Muslimana i mnogih drugih, tiče primena uslovljenog nazoviekonomskog sporazuma, gde se vrši procena ispunjenosti uslova, a ne precizno ispunjavanje određenih kriterijuma.
I zato neću govoriti o tri i po hiljade pitanja iz upitnika na koja treba da odgovorite, o 110 ili 160 hiljada strana zakona koje treba menjati, o tome koliko su doprinosi od bruto nacionalnog proizvoda za članstvo, a koliki su troškovi prilagođavanja, o tome ćemo pričati kad budemo govorili o zaduživanju, jer je priča o Sporazumu o pridruživanju priča o članu 135. koji je gospodin Đelić ispravno citirao, ali je jednu, nazovisitnicu smeo sa uma.
Parafirali ste, gospodine Đeliću, 7. novembra 2007. u jeku kampanje, tekst u kome stoji član 135. gde je posebno izdvojena sudbina KiM. Ali, zaboravili ste da je 17. februara, iako postoji Rezolucija 1244, proglašena nezavisnost Kosova.
Verujem u principijelnu podršku Rusije, pre svega zbog postojanja međunarodnog prava kao poslednjeg zida odbrane. Dostojevski kaže – ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Ja vama ponavljam – u međunarodnim odnosima, ako ne poštujemo međunarodno pravo, međunarodni odnosi ne postoje.
Ima trenutaka kada nešto moramo da uradimo i sami, ne Rusija, ne zemlje koje nas razumeju i podržavaju. Ima trenutaka kada niko ne može da bude veći Srbin od nas Srba, a pod tim podrazumevam svakog građanina Srbije koje god veroispovesti da je. To je i ovaj trenutak i ovaj povod, to je član 135. ovog sporazuma i zahtev za interpretativnom deklaracijom, da se pod granicama Srbije podrazumevaju međunarodno priznate granice. Obaveštavam srpsku javnost da je to jedini zahtev SRS da bi podigla ruku za ovu evropsku integraciju.
Ta interpretativna deklaracija ni u čemu ne menja sadržinu Sporazuma, samo ističe način na koji Srbija razume odredbu koja govori o KiM. To je jedini uslov i zahtev za glasanje o njemu. Političari dođu i prođu, skupštinski sazivi, predsednici, premijeri, ministri, ostaje samo ono što smo dužni da ostavimo budućim generacijama, a to je država, celovita, kakvu smo i nasledili.
Država koja nije nastala osvajačkim pohodima, država koja se ne može odreći svog dela na kojem su nastali manastiri, crkve, rudna blaga, njive, voćnjaci, ali i sam život oličen u ljudima, životima onih koji tamo žive i nas koji živimo i ovde i onde i tamo i onamo, svuda rasejani, raseljeni, ali ukorenjeni i u nadama da ćemo se jednog dana vratiti i zapaliti sveće bez zaštite i pušaka. Nije dovoljno pričati, gospodine Đeliću, da nećemo nikada da priznamo Kosovo. Ako EU bude tražila da Srbija prizna Kosovo da bi postala njena članica, onda ne treba da uđemo u EU, jer se nijedna članica nije odrekla dela svoje teritorije.
Ovu rečenicu ponavlja predsednik države, ugledni istoričari, pravnici, poslanici i svi ljudi, ali ovde je mesto i ovo je trenutak da stavimo potpis na tu izjavu koja nam je jedinstvena. Hajde da pitamo i one koji kažu da od nas ne traže da se odreknemo Kosova i Metohije. Hajde da ne pretpostavljamo. Ta deklaracija je način da od njih dobijemo potpuno precizan odgovor, da ne zavaramo ni njih ni sebe, da znamo da li vredi svih napora kojih imamo.
Zašto podrazumevajuće nade ili strahovi? Otvoreno, izdaja ili ne. Usvajanje SSP bez jasnog određenja člana 135, na način kako se to interpretativnom deklaracijom traži, biće prećutna saglasnost za odvajanje KiM. Od parafiranja 7. novembra, sa ovako maglovitom definicijom do ove ratifikacije desilo se proglašenje nezavisnosti kao jednostrano i međunarodno nezakonito definisanje statusa, a protivno Rezoluciji kako to član 135. kaže.
To je dovoljno bitna činjenica koja se u međuvremenu desila i dovoljno bitna za sve strane potpisnike i bitno je da se svi kao potpisnici ovog sporazuma o tome i izjasnimo.
Nekima će biti zanimljivo da prate kako će proticati ratifikacija SSP-a u zemljama koje Kosovo smatraju državom, nekima će biti zanimljivo, ali mi nismo posmatrači. Mi moramo da budemo odgovorni političari koji moraju da imaju minimum iskrenosti prema sebi i svom narodu.
Ponovite da nećete priznati Kosovo držeći ruku na Ustavu na koji ste se zakleli kada ste dolazili na ove funkcije, ali i na ovom svojevrsnom ustavu koji se zove Sporazum o pridruživanju u koji nas uvodite, ustav te države u koju ulazimo, jer to jeste ustav koji će nam garantovati međunarodne granice i nijedan drugi. Nikakva posebna rezolucija o Kosovu vam ne treba.
Ja ću da vas podsetim zašto insistiram na ovome. Objašnjenje koje je svojevremeno dao Piter Fejt kako crnogorsko priznanje kosovske nezavisnosti neće izazvati krupne posledice – eventualno će povući ambasadora iz Podgorice. U suštini, u toj izjavi je data potpuno iscrpna ocena svih akcija koje je Srbija preduzela u pogledu zaštite svoje teritorijalne celovitosti. On je to učinio sa izvesnim cinizmom i sa osećajem apsolutne nadmoći pobednika, a za nas je porazno da u tome ima istine. Jer, kako je on definisao državnu politiku Srbije prema Kosovu – povući će ambasadore i to je sve.
Sve što se dešavalo u državi Srbiji od 17. februara naovamo na Zapadu, ne bez osnova, protumačeno je – ispoljavanjem slabosti države Srbije. S potpunim pravom svaka od akacija se može tako nazvati. Može li se izbeći kritika da se vlast, umesto definisanja državne politike usmerene na zaštitu teritorijalne celovitosti u kritičnom trenutku za zemlju, gospodo političari, kakvi ste samo to, ali ne i građani, državnici, usmerila na samu sebe i na očuvanje sopstvenih pozicija pokazujući vrlo visoki stepen neodgovornosti.
Na sednici Saveta bezbednosti u junu mesecu 2008. godine propao je pokušaj da Euleks bude instalisan na KiM. Korejskom političaru treba odati priznanje, govorim o Ban Ki Munu, koji je vešto osmislio situaciju za ovo dešavanje, u smislu da je učinio sve da smanji pažnju glavnih igrača na taj događaj. Kako se završio taj pokušaj? Zbog protivljenja Rusije njima je dao glavu svog specijalnog izaslanika na Kosovu, Joakima Rikera, a Beogradu je obećao, a vi znate u poslednjim dešavanjima navodnih tehničkih prenosa logistike i resursa, koliko je i to ispunio, da će UNMIK i dalje odgovarati za očuvanje reda i granica, za pravosuđe, carinu, saobraćaj, infrastrukturu i imovinu SPC.
Pokušao je čak da izazove i sažaljenje gospodina Tadića, izjavivši da je pitanje statusa Kosova najkomplikovanije od svih pitanja koje je on rešavao u svojoj karijeri. Rekao je – ''oštar bol osećam'', na šta mu je Tadić odgovorio, da Srbija koju živu seku na delove otimajući joj Kosovo oseća još veći bol i dodao: „biću apsolutno iskren, Srbija nikada neće priznati Kosovo.“ Dajte da tu izjavu datu na relevantnom mestu i ozbiljnom čoveku pretočimo u usvajanje interpretativne deklaracije, gde potvrđujemo svoju zajedničku nameru da nikada nećemo priznati Kosovo time što garantujemo svom narodu međunarodne granice.
Međutim, Brisel već odavno slabo čuje Evropu. Kada kažem –Brisel odavno slabo čuje Evropu, ja ovim pravim razliku između Brisela kao birokratije i zemalja koje su članice EU, na isti način kako se i naša vlast, oličena u režimu Borisa Tadića, odvaja od interesa svog naroda, nudeći Sporazum i praveći se da član 135. nije otimanje Kosova.
Ta Evropa je već počela da se sveti. Sarkozi je dao jednom sebi razjašnjenje i kaže – zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ih ipak više štiti nacionalni okvir, nego što ih štiti evropski. U suštini izrekao je istinu. Ne može se voditi politika nameštaljki u sopstvenoj kući onako kako to radi Evropa. Jednom rukom poklanja jednoj nacionalnoj manjini državu, a drugom traži od zemalja koje su u EU da u njihovo ime odlučuje ili gura državu Srbiju u EU sa željom da delegiramo naša prava na nadnacionalni Brisel. Ne može se na sve načine lobirati za priznavanje nezavisnosti Kosova ako, pri tome, imate unutar, govorim o Evropskoj uniji, neskrivene protivnike te ideje.
Najzad, ono što je važno, ne možete se stalno širiti rukovodeći se isključivo potrebama aktuelnog političkog momenta, zaboravljajući, pri tome, da se i građani za nešto pitaju. Ne može se reći da se Lisabonski sporazum sapleo baš na balkanskom tlu, ali je upravo ovde pokazao sve svoje nesavršenosti, jer brišući granice u Evropi Brisel istovremeno na sve moguće načine doprinosi formiranju druge mononacionalne države, albanske države na Balkanu. Ignorišući mišljenje ne samo svetske već i dela svoje, znači, evropske javnosti, Savet Evropske unije upućuje na Kosovo svoju misiju, koja se zatekla u sumnjivom polulegalnom položaju.
Treba li, gospodo, da građani Srbije i država Srbija budu eksperimentalno tlo za eksperiment koji se zove, ono što Amerika ima i zove se NATO, treba Evropska unija svoj sistem bezbednosti, više puta pokušava da se ustanovi, a nije uspeo, da preko Euleksa krene da gradi na nama. Mogu da pokušaju, a na nama je da ne dozvolimo. Građanima treba priznati da je mnogo izjava u Evropskoj uniji onih koji kažu da se širenje Evropske unije odlaže dok se ne reši pitanje ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Znači, potpuno neizvestan ulazak u Evropsku uniju i neizvesne dobiti, neobračunati troškovi i štete.
Znate li čime se zamenjuju? Potpuno jasnim dopuštanjem da se deo teritorije države Srbije prepusti onome što se zove „nelegalna država Kosovo“.
Jedini način da to izbegnemo je, ponavljam, da se izjasnite za interpretativnu deklaraciju. Ne želim da iko ovde tretira Srbiju, odnosno Kosovo, zaštitnom zonom protiv širenja Rusije. Niti Kosovo i Metohija plove u moru nafte, ali nisu ni pustinja. Vi morate da shvatite da je Kosovo i Metohija za nas zavičaj, domovina, i da se ni od jedne države koja se pridruživala ili želi da se pridruži Evropskoj uniji takav uslov nije zahtevao.
Još jedno želim da kažem. Potpuno je suvišan i besmislen strah od Brisela, Amerike, moćnih, jer moć bez pravde je tiranija. Mi iz svoga nemamo gde. To što ja danas živim u Novom Sadu i mnogi moji i meni slični negde drugo, ne znači da ne polažemo pravo na Kosovo i Metohiju. Kad neko nasrće, ali nema otpora sa druge strane taj se nikada neće zaustaviti. Odgovornost SRS kao parlamentarne stranke je da na to upozori javnost, a vama smo dali častan izlaz. Ponavljam, samo od vas zavisi kako će SRS glasati za Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji. Hvala.

Poštovani građani Srbije, obraćam se vama. Svojim kolegama u Skupštini  ću se obratiti na kraju izlaganja. Javljam se po članu 226, da pitam nadležne organe da li su svesni da se nalazimo u stanju netolerancije i ekstremizma i u stanju rata svih protiv svih.
Shvatanje političkih neistomišljenika kao neprijatelja uticalo je na oblikovanje političke kulture u kojoj se posezanje za represivnim merama, čak i za životima ljudi, razvilo u sistem vladanja. Takav politički ekstremizam kulminirao je ovog leta na završetku skupštinske sednice i mitingu SRS-a i pokazao se kao ogoljeno nasilje nad narodom. Nad kojim delom naroda? Nad delom narodom koji čine nacionalno frustrirani, nezaposleni, socijalno ranjivi i lično osujećeni da se afirmišu građani Srbije.
Strašno je što se nalazimo u vremenu kada je rat rečima na našoj političkoj sceni, u stvari, prethodio režimskoj represiji u kojoj se nalazimo, a žrtve su počele da padaju.
Neumerene reči, zar se samo tako nazivaju reči kojima se osuđuju nedela vlasti od kojih se strada kao od metka, makar on bio i gumeni, i zlokobne poruke koje političari šalju?
Da li je zlokobnije činjenje od reči kojima se opisuju ta činjenja? U velikoj meri podstiču politički zločin i nemate način da ga opravdate. Kao što znate, uvek su prvo padale jake reči, pa onda bombe i ljudi.
U trenutku kad su nedemokratske institucije slabe i nejake, znate da se primenjuje pravilo, vi ste nam ga dokazali, da je moćniji pedalj nečije vlasti nego kilometar nečijeg prava. Nažalost, naši vladari, na čelu s gospodinom Borisom Tadićem, primenjuju pravilo jačeg i moćnijeg da bi nam uređivali život. U službi takvog načina vladanja su i mediji, kojima je glavni posao proizvodnja političke lojalnosti. Režim koji se osuđivao da je nasleđen i na njihovim polugama, na vladavini nad medijima, službama bezbednosti i nad finansijama, nastavlja nasilje nad građanima.
Skratiću svoj govor jer mi vreme i poštovanje Poslovnika ne omogućuju da kažem sve, ali zašto Srbija ćuti? Zato što ima sirotinju, nezaposlenu omladinu i radnike, izbeglice i sitne privrednike, koji ne mogu da se odupru.
Sve što sam vam pročitala, drage kolege i poštovani građani, u stvari je citat uvaženog profesora Jovice Trkulje, istraživača političkih prilika, objavljenog u jednim dnevnim novinama, a jeste nešto iza čega može da stane svaki pošteni građanin Srbije.
Braćo i sestre, građanke i građani, upitajte se koliko zaslužujete da vam se ovako obratim, kao kolegama, i to u trenutku dok, makar i ćutanjem, podržavate krivce za smrt Ranka Panića i za pokušaj ubistva i ranjavanje mog brata, građanina Borislava Pelevića i poslanika SRS-a. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, u vašem odsustvu zamenjivala vas je potpredsednik Skupštine gospođa Čomić i zbog njenog načina vođenja sednica prigovaram povredu Poslovnika, član 100, a u vezi člana 101, gde se stav 3. zloupotrebljava u smislu da predsednik, a govorim o trenutno predsedavajućem potpredsedniku u tom momentu, koji je dužan da da objašnjenje, sve vreme zloupotrebljava, jer se izlazi iz okvira vremena od tri minuta, koje se po analogiji primenjuje i na objašnjenja, jer je za repliku i povredu Poslovnika uobičajeno i dozvoljeno vreme od tri minuta.
To doživljavam kao pretenzije gospođe Čomić, koja je vrlo kvalifikovana da vodi Skupštinu, pa eto možete je uzeti da bliže sedi i da vam inače pomaže, ali zaista nije u redu da svako njeno objašnjenje traje duže od pet minuta.
Inače, po članu 226. postavljam zahtev da mi baš vi, gospođo Đukić-Dejanović, kao predsednik, odgovorite na sledeće pitanje - da li je pokrenut eventualno neki postupak, za koji mi poslanici ne znamo, da je u proceduri zakon o ukidanju lokalnih izbora.
Pitam zbog svega onoga što se dešava u Beogradu, Titelu, Žablju, Kikindi, Kraljevu i mnogo gradova, Rumi, a zbog sledeće. Ako je vertikalno preslikavanje Republičke vlade na lokalni nivo, na opštine i grad Beograd, ispalo neophodno po tumačenju gospodina Tadića i treba da bude princip formiranja vlasti, onda se pitam šta će nam izbori na lokalnom nivou. To košta, treba da štedimo vreme, snagu i energiju, ali dajte, iznesite taj zakon ako je u proceduri.
Mislim da gospodin Tadić primenjuje princip demokratije Henrija Forda koji kaže - možete imati bilo koji auto, ali pod uslovom da je crn, a to znači na naše uslove da mogu građani da glasaju za partiju koja je određena negde van na zapadu ili u Americi kao poželjna i da se samo u skladu s tim može proglasiti demokratija ili diktatura.
Gospodo poslanici, kolege i građani, sama suština demokratije je upravo sloboda da se bira na izborima i sloboda da jedna zemlja vodi samostalno ekonomsku, pre svega, politiku, ali i spoljnu.
Mi to danas nemamo. A propo onog malopređašnjeg komentara gospodina Žutića, da poslaničko pitanje ne može da postavi po članu 226, vas ću u cilju vođenja rasprave u skladu sa dnevnim redom zamoliti da obavestite sve ministre pojedinačno, potpredsednika i predsednika Vlade, da nam dostave dokument po kojem će sporazumi o ratifikaciji biti mogući za raspravu samo ako dostave dokumenat da se produžava rok za njihovu efektivnost.
Samo jedan od njih, rekonstrukcija saobraćaja, samo ću jednom rečenicom zloupotrebiti vreme, piše - krajnji rok za stupanje na snagu je 90 dana od datuma sporazuma. Sporazum je zaključen u Beogradu na dan i godinu koja je prvonavedena. Prvonavedena, u devet od deset takvih sporazuma, taj datum je 27. juli. Znači, 27.10.2007. O ovim dokumentima ne možemo da raspravljamo.
Pošto niste izmenili dnevni red, a na to sam vas upozorila, zahtevam da Vlada dostavi dokument - da su nam zajmodavci produžili rok za stupanje na snagu ovih sporazuma i o tome ćemo moći da raspravljamo.
(Isključen mikrofon.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, predsedniku Skupštine dajem informaciju da se javljam povodom člana 140. objedinjene rasprave, a u stvari mi je cilj da građane upoznam sa onim što je suština ovog problema, a i možda da na čistinu isteram one koji prećutkuju razloge za objedinjenu raspravu ovih zakona.
Poštovani građani Srbije, vi znate da je u vreme izborne kampanje vešto korišćena činjenica da je set ovih ratifikacija, zajmova i finansiranja jedne donacije prvi put pred poslanicima Skupštine Srbije dostavlja na razmatranje 5. marta 2008. godine. Već tada i u izbornoj kampanji, kao poslanik SRS-a, iznosila sam činjenicu da je reč o ratifikacijama, o sporazumima isteklog roka trajanja.
To je predmet, gospođo Kolundžija, to su morali da vam kažu vaše kolege i oni koji vrše vlast. Nije jedini problem objedinjena rasprava. Svi ovi sporazumi, sem jednog, potpisani su u julu 2007. godine, ali je na jesen gospodinu Tadiću bilo preče da održi predsedničke izbore nego da u uobičajenom terminu, dva meseca do tri, podnese Skupštini na ratifikaciju sporazume o kliničkim centrima, o rehabilitaciji puteva, o garancijama.
Poštovani građani Srbije, nalazimo se pred problemom da danas kao poslanička grupa zatražimo skidanje ovih tačaka dnevnog reda, predsedniče Vlade, jer nam niste dostavili dokument kojim naša rasprava ima bilo kakav značaj, a to je da vam zajmodavci, odnosno Svetska banka, odnosno Međunarodna banka za obnovu i razvoj daje dokumenat kojim produžava važnost ponuđenih sporazuma koje ste potpisali.
Poštovani građani Srbije, ukoliko ne dobijemo papir koji dokumentuje odgovor dobijen na Odboru da su ovi ugovori produžili važnost za stupanje na snagu u decembru 2008. godine, o čemu mi razgovaramo? O bezvrednom dokumentu koji nema pravnu mogućnost da se o njemu raspravlja?
To više nije neka naša unutrašnja priča nego predmet i sinonim one manipulacije i zloupotrebe u izborima - ne daju Radikali da se obnove putevi, ne da opozicija da se o tome raspravlja. Niste stavili na dnevni red onda kada je to bilo vreme, a danas kada mi želimo da razgovaramo o uslovima ovih zajmova i kada nam ograničavate pravo da stavljamo primedbe u smislu skraćenog vremena, iznosite neistinitu činjenicu, poput gospodina Čede Jovanovića, da se plaćaju kamate.
Nisu vam dobro rekli, gospodine Jovanoviću. Zajmovi koji nisu efektivni, koji nisu ratifikovani, što je uslov za stupanje na snagu, nemaju tu težinu plaćanja kamate. Od trenutka kada postanu efektivni imaćemo taj trošak, kao što imamo za odobrena a nepovučena sredstva. U jedinom završnom računu od 2006. godine imamo trošak plaćanja kamate.
Draga moja gospodo, deset sporazuma i ratifikacija o zajmovima i finansiranju zaista zaslužuju ozbiljniju raspravu i duže vreme. Ali, ovaj narod, ovi građani, zaslužuju ozbiljniju Vladu, koja će nam doneta dokumenat koji kaže: dobićemo ove kredite pod uslovom da ih do kraja 2008. godine uopšte ratifikujemo u ovoj zgradi. Sve ostalo govori o vašoj neozbiljnosti i čak o mogućnosti da mi o ovom i ne raspravljamo. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, onog trenutka kada smo imali na dnevnom redu raspravu o zakonima o ministarstvima i vladi rekla sam da se iz strukture ministarstava i vlade u stvari može videti budući ekspoze i ono što će ova vlada da radi. Nažalost, prevarila sam se. Iz ovog ekspozea se malo šta može videti i malo šta može reći šta će ova vlada da radi.
Ono što je očigledno, to je da je ekspoze koji smo danas dobili terminološki vrlo neodređen. Jer kad vam se, kao ključni elementi o kojima postoji puna saglasnost koalicionih partnera, napiše da je to opredeljenje za evropsku budućnost Srbije. Šta je to evropska budućnost Srbije? Na kojem smo se to referendumu izjasnili za evropsku budućnost Srbije? Kad napišete da je vaš jedan od ciljeva neprihvatanje nezavisnosti Autonomne pokrajine Kosova i Metohije; najneodređenije definisana ključna obaveza nekog ko pretenduje da vodi vladu.
Sledeće, naveli ste neophodnost jačanja ekonomije. Čije? Koje? Ekonomije Mlađana Dinkića i njegovih prijatelja ili ekonomije Srbije? O pooštravanju borbe protiv kriminala i korupcije dovoljno govori sastav vaše vlade. To što ste Đelića udarili po prstima i sklonili kao ministra za nauku i tehnologiju nije dovoljno.
To što ste potcrtali i ponovo prenormirali poštovanje međunarodnog prava, to samo govori, gospodine Cvetkoviću, da se onaj ko želi da se pita o svemu, Boris Tadić, neprimerno dodvorava onima koji su mu omogućili da odlučuje o ovoj vladi.
Uz svo dužno poštovanje vama kao ministru finansija, moram da kažem da ste se vi kvalifikovali za mesto mandatara time što ste se na sve primedbe opozicije branili ćutanjem. To je bila vaša kvalifikacija na sve primedbe koje smo ovde iznosili i najtežu koju ću uporno ponavljati, kada ste se uporedo sa Narodnom bankom bavili pitanjima monetarno-kreditnim i štampali zapise, odnosno povlačili novac iz opticaja, i rekla sam da time štetite budžet, rekli ste - pitao sam, rekli su mi da to ne košta mnogo. Ministar finansija ne sme da pita i da mu kažu nego mora da bude siguran. To očekujem od novog člana vlade koji će se baviti tim pitanjima.
Ono što je, poštovani građani, jasno svima i bilo je jasno u noći kada se znalo kako su se izbori završili je da ekonomska moć uslovljava političke odluke. Osnivač najmoćnije bankarske dinastije, Majer Amšel Rotšild je svojevremeno rekao - dajte mi kontrolu nad novcem i nije me briga ko donosi zakone.
Nad tom kontrolom nad novcem u zemlji i spolja formirana je i ova vlada. Mogu da ilustrujem i sa dve nagrade, jednom od časopisa "Euro mani", što bih kao srpski radikal rekla "Evro mani" i što bi svaki Srbin morao da kaže evro, koju je gospodin Dinkić dobio u Vašingtonu na zasedanju Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a drugu je dobio kao najevropljanin od jedne druge organizacije u zemlji.
Prvi put se desilo u istoriji našeg parlamentarizma da nalogodavac tako jasno pokaže vezu sa onim ko realizuje njegove interese u zemlji Srbiji. Zato Mlađan Dinkić ima ministarstvo koji neki nazivaju Frankeštajnom, neki nazivaju Hobotnicom, a ja ga nazivam moćnim od najmoćnijeg čoveka.
Znači, ekonomska moć je uslovila ovakav sastav vlade i politiku koja se sigurno neće izvršavati u interesu građana Srbije. U realizovanju te evropske budućnosti, ponoviću zbog građana Srbije, vi imate nedvosmisleno opredeljenje za evropsku budućnost.
Građanima prećutkujete da je samo u jednoj od 27 zemalja građanima dato pravo da se izjasne, u Irskoj, o Lisabonskom sporazumu, odnosno evropskoj budućnosti, i taj jedini slučaj završio se neuspehom, odnosno odbijanjem. To je komentarisao češki lider, s pravom, da je to lavina koja je pokrenuta, trenutno se dešava u Nemačkoj, gde gospodin Horst Keler odlaže ratifikaciju Lisabonskog sporazuma, priznavši i pokazavši da je potrebno da se njihov osnovni zakon proveri da li je u skladu sa tom poveljom odnosno Lisabonskim sporazumom. Taj ustav, kao vrhovni zakon koji je za vas igračka od plastelina koja se oblikuje prema sopstvenim političkim potrebama.
Predsednik Poljske Leh Kačinjski je takođe odbio da ratifikuje ovaj sporazum. Lepa je to dobrodošlica bila gospodinu Sarkoziju iz Francuske za početak predsedavanja, koji je, citiram njegovu rečenicu, izjavio - zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ipak nacionalni okvir štiti više nego evropski? Ja ću da se pitam, kao građanin Srbije, ima li pravo da neko traži da svoja prava prenesemo na nadnacionalnu vladu, dok jednom rukom daje nezavisnost Kosovu i Metohiji, odnosno Kosovu za njih, a drugom rukom briše sve granice.
I nemojte da uveravate da je vaša naivnost obećanje o korišćenju evropskih fondova i da je to razlog za priču o evropskoj budućnosti. Priča o Evropi, poštovani građani, jeste dogovor evropske birokratije koja ne može dalje da funkcioniše i otvoreno se priznaje da nem daljeg prijema dok se ne reše ti unutrašnji institucionalni problemi funkcionisanja.
Sada umesto da mi rešavamo osnovne životne probleme preraspodelom onog što zaradimo, postojećeg budžeta, vi građanima tražite da se bavimo npr. prevođenjem 160.000 stranica zakona koje košta 10 miliona evra; umesto da prestane da se govori o visokoj javnoj potrošnji, već da se govori o strukturi te javne potrošnje.
Ponoviću vrlo dobar primer. Dok jedan deo porodice sa istog državnog budžeta gladuje, drugi traži kartu za Karibe ili za šoping u Njujorku, kako je to radila Sijepa, pod maskom promovisanja izvoza i naših preduzeća u inostranstvu.
U ovom ekspozeu poštovani građani nema ni reči o platnobilansnoj krizi, o uvozničkom lobiju i razrešavanju tih problema, nema reči o tome kako ćemo poreske rashode pokriti poreskim prihodima, kako ćemo to privatizacijom, koja je sve na nižim granama, jer više nema šta da se proda, otplaćivati javni dug, a već postoji debalans.
Ali, zato postoji jedna rečenica koja je u domenu lepih snova. Volela bih da je istina da će naš bruto društveni proizvod rasti po stopi od 7%. Poštovani građani, kolege ekonomisti, znaćete da govorim istinu. Od 2000. godine do danas društveni proizvod je rastao po prosečnoj stopi 5,3. Samo je dve godine bio viši, i to ne zaslugom evroreformista, već božijim uslovima i poljoprivrednom proizvodnjom.
Po procenama respektabilnih ekonomista i zvanične studije Međunarodnog monetarnog fonda, predviđa se za iduću godinu rast društvenog proizvoda za našu zemlju od 4%. Nama ne treba priča o boljem životu kao san i kao laž, nama trebaju realni razlozi da verujemo da će taj bolji život biti moguć time što ćete ljudima dati priliku da zarade bolji život.
Kad je gospodin Dinkić dobijao nagradu za sve naj privatizacije, uništavanje bankarskog sistema, normalno, oni su to nazvali terminima koji se poklapaju sa njihovim interesima, rekli su: čovek je uspeo da deficit pretvori u suficit.
A vi ste gospodine ministre, gospodine Cvetkoviću, prvi čovek koji je taj njegov lažni suficit pretvorio u realni deficit, priznali ga ovde za govornicom i rekli koliko on iznosi, i još rekli da to nije sve, da nas čeka onaj deo dugova prema Zavodu za zdravstveno osiguranje, koje gospodin Dinkić nije prikazao, i da ćemo mi sa tim problemom morati da se nosimo i dalje.
Ono što mene posebno brine je to što vi, uz priču o ekonomskom boljitku i priču u evropskoj budućnosti koja će nam to navodno obezbediti, nudite i priču o Americi, kojoj ćemo se tako nekako dodvoriti pa da ona nešto više radi za naše interese. Znate, cena prijateljstva sa bogatima je vrlo visoka za zemlje kakva je naša.
Znate, treba da se setimo jedne izreke milijardera Pola Getija, koji kaže da nesebično prijateljstvo postoji samo između ljudi jednakog bogatstva. Kako nas Amerika poštuje videli smo na priznavanju Kosova, kako to oni kažu. Kažu, ništa lično, odanost Albanaca vredi mnogo više od prijateljstva sa vama.
Meni je zaista neprihvatljivo da u istu ravan dovodite jednu Rusiju i njeno nesebično zalaganje da se bori za naše teritorije i za naše interese, sa jednom Amerikom, koja na ovakav način pokazuje ništa lično, postoje i onako mnogi željni da nam se dodvore, jer mi kao bogati i jaki uvek imamo prijatelje.
O svim primedbama koje imam na ovo govoriću kasnije, ali imam jedno posebno pitanje. Niko nije pomenuo koleginicu Dianu Dragutinović, koja kao nestranačka ličnost postaje, ukoliko dobijete većinu, član vlade.
Koleginice Diana, želim vam svu sreću i uspeh. Nadam se da nikakve veze nema to što ste vi u Narodnu banku došli 2004. godine, kada su Milojko Arsić i gospodin Dušan Stojanović napustili banku, zaista ne vama na teret. Sve vaše izjave vezane za potrebu da bankari osete šta je privreda ove zemlje, da moraju da budu partneri Narodnoj banci, ali da vam se interesi sukobljavaju, shvatiću kao dobru nameru.
Ali, ako je Dušan Stojanović, koji radi na odgovornim poslovima u Svetskoj banci, morao da napusti Narodnu banku kao prvi saradnik gospodina Jelašića jer nije mogao da podnese da mu neko kaže - nije monetarni odbor zabavište - kada je traženo da se sredstva od deviznih rezervi koje su držane u Evroaksis banci vrate Narodnoj banci. I kada su mu ta dva viceguvernera stavila primedbu da ne može da se tako ponaša sa deviznim rezervama, obojica su bila prinuđena da odu.
Gospodin Stojanović je o promeni rukovodećih ljudi u Vojvođanskoj banci i Komercijalnoj banci saznao iz novina, a bio je direktno nadležan za kontrolu tih banaka i onda je morao naprečac, preko noći, da donosi mere kojima će sanirati moguće posledice nelikvidnosti.
Iskreno se nadam da to što ništa nije pomenuto o fiskalnoj politici i o merama koje u ovoj oblasti treba donositi nemaju nikakve veze sa vašim iskustvom, pretpostavljam i pritiscima i očekivanjima koja su od vas imali u Narodnoj banci.
Očekujem da se ova vlada, gospodine Cvetkoviću, kada vas odaberu za mandatara, ne brani pred građanima i opozicijom ćutanjem, nego da se ovde razgovara o zakonima koji građanima moraju da donesu boljitak. To od vas možda ne očekuju oni koji su Tadiću preporučili takvu vladu, ali građani Srbije to od vas očekuju. Potrudite se da od njih dobijete prelaznu ocenu, a u nama ćete imati dosledne kritičare.

Poštovane kolege, član 28. vrlo ilustrativno govori o odnosu aktuelne vlasti ne prema Evropi, nego prema evropskoj birokratiji, sa jedne strane, a sa druge strane, o nedovoljnom uvažavanju sopstvenih građana.
Član 28. Predloga zakona o ministarstvima potpuno nepotrebno i mimo Ustava, koji to precizno definiše, traži primenjivanje ratifikovanih međunarodnih ugovora, i to kao obavezu definisanu grupom poslova zajedničkih za sva ministarstva. Ako neko u ovoj državi, kao što to radi aktuelna vlast, smatra da Ustav nije u pravnom smislu poslednji zid odbrane onog što se zovu ljudska i manjinska prava i slobode, čitam vam odeljke iz Ustava, ako to nije poslednji zid odbrane ekonomskog uređenja i javnih finansija, već je to igračka od plastelina koja može da se oblikuje prema sopstvenim potrebama, onda je član 28. dokaz tog shvatanja i te tvrdnje.
U trenutku kada je Lisabonski sporazum propao u Irskoj, jer je to bila jedna od retkih zemalja koja je dozvolila najbolji način izjašnjavanja građana za jedan tako važan akt, koji je propao zato što se za njega izjasnilo manje od polovine građana; ako nigde ne možete da čujete podatak da je u Nemačkoj zaustavljen proces vezan za Lisabonski sporazum, jer je deo nemačke javnosti podneo inicijativu Ustavnom sudu protiv usvajanja Lisabonskog sporazuma i da je proces ratifikacije tog akta zaustavljen i u Nemačkoj, jednoj od zemalja perjanica EU; ako je u Poljskoj predsednik poljske države odbio da ratifikuje taj sporazum iako ga je skupština usvojila, i ako se to naziva "kurom mršavljenja" Evropske unije i Hrvatskoj jasno daje do znanja da će prijem u EU biti usporen, taj brod koji se zove Titanik, za koji Amerikanci kažu da ne zna kuda ide, samo je vama zvezda vodilja, zvezda vodilja koja čini da od ove biblije ljudskih prava, javnih finansija i ukupne ekonomije pravite igračku od plastelina.
Još je strašnije pitanje koje je danas otvorio moj kolega Aleksandar Martinović, a to je – odakle će se finansirati troškovi novoustanovljenih ministarstava? To je ono: ministar, službeni auto, sekretarica, pa onda zgrada u kojoj će biti, pa oprema itd. Rečenica koja je u prelaznim i završnim odredbama najoskudnija, najkraća glasi: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona biće obezbeđena u budžetu Republike Srbije."
Ima u ovoj sali mnogo kolega sa kojima dugo učimo parlamentarizam, pa su imali prilike da obrazloženja zakona često čitaju.
Moraju se složiti sa mnom da nikada ovakvo obrazloženje nije moglo biti dato u julu mesecu kada je usvojen budžet za 2008. godinu i kada bi jedino pravo, logično obrazloženje, koje dugujemo građanima, moglo da glasi – gospodo građani, nova vlada je elementarna nepogoda ili nepredvidiva katastrofa, pa ćemo to finansirati iz sredstava budžetske rezerve. To je moguće. Moguće je i reći – ići ćemo na rebalans budžeta, gde ćemo finansirati povećane troškove. Ali, taj rebalans znači da ćete uvesti neku novu poresku obavezu za ovaj rashod; taj rebalans bi otvorio i priču, kao što je mora otvoriti, šta je sa budžetskim deficitom, šta je sa time što vam privatizacija ne pokriva troškove kreditnih zaduženja.
Jedini način da nam objasnite iz čega ćete finansirati ovo jeste upravo ono što vam je gospodin Aleksandar Martinović, inače pravnik, rekao – ako poslanicima prilikom usvajanja budžeta kažete da zakon o budžetskom sistemu ne dozvoljava da nekome sredstva usmerite, a da ih od nekoga ne oduzmete, znači, budžetski okvir je dat, recite, kojih ćete se troškova odreći da biste bez rebalansa finansirali troškove nove vlade, odnosno novih ministarstava. Čega ćete se odreći? Posebnih usluga onih kanala za "protočni bojler" za pranje para, svih onih izvršenih pozicija koje su možda namenjene za onih 10%, o tome ćemo pričati kada dođe vreme, onih 10% za povećanje penzija i usklađivanje u ovoj godini.
Ja vas molim, pripadam Srpskoj radikalnoj stranci, poslaničkoj grupi koja ozbiljno čita vaše zakone, koja se ozbiljno odnosi prema svojim biračima, ljudima koji su nas ovde poslali svojim glasovima, nemojte potcenjivati građane tako što ćete ih uveravati da više ne mogu da imaju minuse po tekućim računima za preživljavanje, potcenjivati ih na taj način, a s druge strane, normirati zakonom nešto što je članovima 123, 99. i 194. definisano. Neću da citiram odredbe Ustava, ovo se jednostavno zove prenormiranje.
Drage kolege i poštovani građani, čekam ovu priliku od početka izborne kampanje da građanima sa ovog mesta i predsedniku Srbije Borisu Tadiću kažem da su ga slagali. Slagali su ga kada su mu rekli da preko četiri stotine miliona evra čeka na granicama zemlje zbog neratifikovanih sporazuma koji su stavljeni na dnevni red (mnogi od nas su poslanici iz prethodnog zasedanja) onog redovnog zasedanja 5. marta. Slagali ste gospodina Tadića. Verujem, da je to on video, ne bi izneo istinu da je zbog izbora taj novac zaustavljen. Građani znaju priču, ne obnavljaju se mostovi, Klinički centar, u Boru nedostaju pare, zato što su raspisani izbori.
Poštovani građani i gospodo, svi sporazumi u kojima su neke pare definisane za te namene stigli su u Skupštinu sa isteklim rokom trajanja. Svi su potpisani u julu mesecu i rok za njihovu ratifikaciju, potvrđivanje i primenu isticao je u desetom mesecu, a za neke od njih u dvanaestom mesecu 2007. godine.
Skupštini, poslanicima su dostavljeni za zasedanje 5. marta 2008. godine. Zašto u 2007. godini, mnogi od tih sporazuma potpisani su 2006. godine, neki u julu 2007. godine, nisu stigli u Skupštinu na ratifikaciju?
Boris Tadić mora da se seti da je on u to vreme želeo da sprovede predsedničke izbore i da svoj put do zvezda, videćemo da li zvezda ili trnja, poploča onim što se zove volja građana želeći, u stvari, da teret za loše mostove, za neobnovljene kliničke centre, za kvalitet vazduha u Boru i sve ostalo prevali na onoga ko za to nije ni odgovoran ni kriv.
Na toj laži, koja je na početku kampanje započeta, rodila se cela kampanja; na jednoj od šarenih laža koja se zove ugovor i sporazum sa "Fijatom", za koji ne želim da budem ptica zloslutnica, ali kao što je svojevremeno reklamiran dogovor sa Italijanima, a samo u trenutku kada su zbog oštećenih interesa italijanskih ulagača u Sartidu koncerna Duferko morali sa Italijanima da se potpišu papiri po kojima će NIS vraćati obaveze koje je država trebalo iz stečaja Sartida da vrati, bojim se da je i ovo sada samo jedan od poteza koji je iznuđen da bi treća rata tog duga bila isplaćena Italijanima, a pod maskom priče ponovne saradnje sa "Fijatom".
Pod maskom te priče ponovo će ići, ja sam rekla hobotnica, G17, neko je danas rekao "frankenštajnsko ministarstvo"; gospodin Dinkić će nam ponovo davati 2.000 evra po radnom mestu za novootvoreno radno mesto u Kragujevcu, jer je zamišljena, da ne kažem prevara, ne znam sada neki drugi naziv, jer se to u srpskom jeziku zove prevara, po kojoj će svi radnici iz Kragujevca otići na stečaj ili ono što se zove navodni dobrovoljni odlazak, a onda će se osnovati novo preduzeće gde će sredstvima iz budžeta Srbije i sredstvima građana biti finansirano navodno podizanje "Zastave" i fabrike "Fijat".
Svi ti argumenti su nam bili poznati. Znajući koliko je narod željan nade mi smo vrlo oprezno o tome govorili. Znajući koliko ste spremni da zbog još jednog mandata i neke ministarske fotelje saučestvujete u tom događaju ja vas upozoravam, danas kada usvajate dokumentaciju, sporazume, ne lažite građane. Makar sednice trajale do 22 sata svakog dana, ja svojoj deci, svojim komšijama, svojim biračima ne bih mogla na oči da izađem a da prećutim činjenicu koja stoji na sajtu Skupštine. Ni jedan jedini podatak o iznosima ovde nije plod proračuna, vizije. Reč je o podacima koji su dostupni svima vama, nažalost, nisu mnogim građanima, ali naša je dužnost da ih sa tim upoznamo.
Ja vas molim, ili rebalans budžeta ili kažite da je ovo elementarna nepogoda pa finansirajte nova ministarstva i ratifikaciju sporazuma, od kojih nisu svi tako dobri, na teret građana.
Ali, priznajte da to radite ne u interesu svih nas, nego u interesu vas i evropske birokratije, koja nema podršku u svojim zemljama, što dokazuju za sada Irska, Nemačka i Poljska, a nadam se daće se mnogima otvoriti oči, kao i našem narodu što pre.

Amandman koji sam podnela u ime SRS na član 2. Predloga zakona o ministarstvima i koji se tiče terminološkog određenja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj je u stvari samo povod da javnosti ukažemo na to da gospodin Tadić pokušava da, pored predsedničkog mesta, bude i premijer u senci, da gospodin Dačić žarko želi da se tako zove, ali da u stvari postoji jedan čovek koga odavno zovu ''moćniji od najmoćnijeg''.
Gospodin Dinkić, u liku crvene niti koja se provlači sve vreme kroz vlast DOS-a, jeste onaj lepak koji sve vreme, kroz zloupotrebu vlasti i kontinuirano delovanje, u stvari, valorizuje znanje kroz prvu knjigu koju je objavio i jedan od retkih intervjua dao 1995. godine ''Ekonomiju destrukcije''.
Interesovanje gospodina Dinkića za finansijske tokove, za upotrebu deviznih rezervi koje je za jednu noć prebrojao, proglasio se njihovim vlasnikom i do dana-današnjeg nastavio da rukovodi preko navodne ekipe neophodnih stručnjaka, samozvanih eksperata, vrlo vešto se, logikom hobotnice, nastavlja kroz učešće u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj.
Naš bi narod rekao: Nije sve u lukavosti lisice, ima nešto i u gluposti kokošaka. Ta narodna mudrost vrlo vešto oslikava odgovornost onih koji pristaju da Mlađan Dinkić bude na čelu, tada kao direktor ekspertskog tima G17, a kasnije G17 plus, a danas da bude u stvari premijer Vlade sa jedinom pravom i realnom moći.
Ono na šta želim da ukažem jeste: nemojte dovoditi javnost u zabludu time što ćete priču svoditi na broj ministarstava. Prava suština priče je u tome da je gospodin Dinkić kroz Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj preuzeo kontrolu nad privredom, privatizacijom, turizmom, zapošljavanjem, ekonomskim odnosima sa inostranstvom, nad dragocenim metalima (mislim da ćete uskoro biti u prilici da čitate nešto o tome kako je gospodin Dinkić 2000. godine izvozio zlato u Veliku Britaniju), a danas nastavlja kroz stavljanje pod direktnu kontrolu Agencije za infrastrukturu.
To znači stavljanje pod kontrolu svih finansijskih tokova - kada dolaze iz inostranstva, kada se o njima pregovara, kada se taj novac deli korisnicima i, što je najporaznije za sve nas, kroz direktni uticaj na izbor i rukovođenje dvema agencijama koje raspolažu najvećom količinom novca u ovoj državi.
O čemu je reč? Način kako su formirane dve agencije - za privatizaciju i za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, kasnije prekrštena u Agenciju za osiguranje depozita, su ne nevešto prihvaćen nalog u septembru 2001. godine kada je Starateljski fond koji je dao donaciju od šest miliona izdiktirao popis institucija koje će nam privatizovati državna i društvena preduzeća, već i način kako će se novac slivati mimo republičkog budžeta.
Priču u čitavom mandatu, prošlom i ovom, posvećujem temi: svi koji žmure na to da se novac građana Srbije, i to generacijama stican u državnim i društvenim preduzećima, sliva u ove dve agencije, bez kontrole državnih organa, bez kontrole ministara i bez mogućnosti Skupštine Republike Srbije da o tome traži izveštaj, račun ili nečiju odgovornost, jeste u stvari saučesništvo u najstrašnijem ekonomskom zločinu, za koji gospodin Dinkić i ekipa oko njega do dana-današnjeg ostaju nekažnjeni.
Ne zamajavajte građane da je bitno da li ima 24 ili 22 ministarstva. Neka građani pogledaju koliko je zgrada u Beogradu zaposednuto za vršenje nadležnosti Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Trenutno se najveći deo tih zaposlenih nalazi u zgradi onoga što je nekada bila Narodna banka (ugao Takovske i bivšeg Bulevara revolucije), gde radi na stotine zaposlenih u ime Republike Srbije, a za račun, pitajte gospodina Dinkića, koga.
Kroz nadležnost ovog ministarstva direktna odgovornost je za spoljnotrgovinski deficit. Direktna odgovornost kroz ovo ministarstvo je za forsiranje uvozničkog lobija. Direktna odgovornost je što smo mi danas država koja uvozi žito, mleveno meso, čačkalice, jaja u prahu i koješta. Šta proizvodimo? Na to pitanje neka da odgovor onaj ko je na čelu ovog ministarstva, ali i vi koji mu dozvoljavate da, rukovodeći ovim ministarstvom, raspolaže sa 80% sredstava republičkog budžeta.
Znači, sav priliv od prodaje preduzeća, sav priliv od prodaje banaka kroz ove dve agencije, koje su mimo uvida budžeta Republike Srbije preko Skupštine. Gospodin Dinkić raspolaže i sa ogromnim sredstvima iz budžeta i to tako što se pita za kreditiranje, subvencionisanje i za sredstva Nacionalnog investicionog plana.
Zaista se pitam da li drugi deo koalicije, koji dozvoljava gospodinu Dinkiću da se tako ponaša, ima tu vrstu mentalnog slepila, lenjosti – neću da verujem da postoji neznanje – da je dovoljno da mrvice saglasnosti za osnivanje dobrovoljnih penzionih fondova da gospodin Jelašić nekom od članova DS time što će im dozvoliti da se registruju kao takvi, da je dovoljno da gospodina Dinkića molite da nekim od svojih diskrecionih prava, kroz saglašavanje za sve i svašta, udovolji vama koji ste ga ustoličili od 2000. godine do danas. Čoveku koji na mestu guvernera Narodne banke Jugoslavije 2000. godine nije znao da unovči libijski ček dobijen kao donaciju.
On je predao republičkoj vladi da realizuje libijski ček jer to nije umeo da uradi. Gospodin Todorović je u Saveznoj skupštini 2001. godine imao poslaničko pitanje o tome i dokazi tog neznanja i te nestručnosti stoje u arhivama Skupštine.
Da li je dovoljno danas biti dovoljno drzak? Mislim da ovaj primer to dokazuje. Ja lično ipak malo više cenim gospodina Dinkića od drugih i mislim da on ovo radi s namerom. Mnogi me uveravaju da on nije ni svestan koliko ne zna koje su posledice njegovog ponašanja.
Možda jedan čovek to može sebi da dopusti, ali da li mi kao društvo, da li mi kao Skupština, da li vi kao poslanička većina koja pretenduje da formira vladu smete to da dozvolite?
Da li je dovoljno gradu Kragujevcu obezbediti maksimalni iznos mogućeg kreditnog zaduženja, koje će potpisati neko ko nije direktor Uprave za javni dug, ali ko je dovoljno poslušan da u cilju formiranja vladajuće koalicije dozvoli da se grad Kragujevac zaduži dovde? Da, za prvu sednicu je taj materijal bio spremljen.
Da li je dovoljno da se saglasimo sa time što će neko državnim i društvenim novcem da raspolaže kao svojim? To što neko, formirajući koaliciju, kaže: ja nudim, ja dajem – odakle nudi i daje i 10% povećanih penzija i lažno obećanje da ima mogućnosti da one budu 70% od vrednosti plata, kao da raspolaže sopstvenim novcem?
Zarobljena država u kojoj pojedinci, kao što to Maks Veber kaže, imaju moć iznad zakona i iznad institucija je delo onog ko pretenduje da vrši vlast, delo onoga ko je omogućio da određeni ljudi za godinu i po dana naprave milionske sume na svojim računima. Za Đelića to znamo. Gde su sredstva koja je svojim činjenjem, i nečinjenjem, i svojom drskošću, i svojim neznanjem i svojim znanjem uspeo da prikupi gospodin Dinkić, saznaće se jednog dana.
U moru zloupotreba, od Nacionalne štedionice, za koju obećavam građanima da nije savršena pljačka i da će krivci za taj zločin biti izvedeni pred sud pravde, do obećanja g. Dinkića da će raščistiti sa stečajnom mafijom i korupcijom samo onda kada ga neko udari po prstima i kaže mu da je daleko od vlasti - nije dovoljno za naše građane.
Borba protiv korupcije i razotkrivanje zloupotreba ne može da bude motivisana ličnim učešćem u tome. Naš zadatak je da javnost upozorimo da vi, kao vladajuća većina koja prepušta mesto premijera onom ko je od 2000. godine do danas moćniji od najmoćnijeg, ko je uspeo da Nacionalnom štedionicom nazove jednu privatnu firmu, zamišljenu, da donese milionske zarade njenim osnivačima, ne može za građane Srbije da bude neko ko obećava boljitak, ne može da bude nosilac ekonomski pravedne i socijalno odgovorne države.
Vi, koji za to budete glasali, objašnjavajte svojoj deci gde će da se zaposle, koliku će platu da primaju, da li će živeti na kredit, da li će živeti u državi u kojoj je jedina briga kako vratiti strane kredite, a mi smo, kao država, na pragu dužničkog ropstva zahvaljujući ljudima koji nisu dovoljno pametni ni lukavi, nego ste vi ne znam čime uljuljkani i ne znam zašto dozvoljavate da neko valorizuje tu staru mudrost: Nije sve u mudrosti lisice, nešto je i u gluposti kokošaka. Hvala.

Poštovani kolega, ja se u vašu filozofiju neću mešati, ali vi niste dostojni da se mešate u ekonomske teme. Pre nekoliko dana ste, komentarišući  da li je lokalna vlast bliža civilnom sektoru ili državnoj upravi, ostali uskraćeni za jedno neophodno objašnjenje, koje vam sada iznosim.
Kriterijum da li je nešto državna vlast nije zakon o tome da li se službenici zaposleni u lokalnoj vlasti nalaze u okviru Zakona o platama državnih službenika. Ono što tu oblast definiše kao onu za koju je država nadležna jesu usluge koje su kao javne, kao opšte, potrebne da budu pod kontrolom države i način finansiranja.
Vi ćete to uspeti u toku mandata da savladate. Znači, da li je neko preduzeće javno i vlast državna ili civilna, zavisi od izvora finansiranja i vrste usluge koja se daje.
Pominjanje grada Kragujevca, kao zaduženog, gospođica Nataša Jovanović će vam sigurno dostaviti materijal na uvid koji ste vi, kao predsednik Skupštine, pretpostavljam dostavili, da grad Kragujevac na prvoj sednici donosi odluku o zaduživanju, maksimalno moguću po prihodu koji će u budžet stizati, a da pri tom ne računa na prekoračenje radova, na kamate po kreditnom zaduženju i o tome ćemo pričati posebno.
Ali, nije to suština. Vi ste filozof i morali biste da uhvatite suštinu stvari. Dokaz je u tome da vama, koji pomažete gospodinu Dinkiću da bude moćniji od najmoćnijeg, nije jasno da vam on ne poklanja ništa svoje, ni bezuslovno. On vas bukvalno gura u idealne dužnike jer ste tako najposlušniji. To je suština stvari.

Pokušaj da zamenimo tezu i preusmerimo diskusiju je prosto neuspešan.
Nadam se, dragi kolega, da će vam gospodin Veroljub objasniti zašto je on, u stvari, ovde u Skupštini. On je to jasno rekao – da se ne oseća dovoljno moćnim dok sedi u Kragujevcu, nego da ovde mora da utiče na prijem transfernih sredstava i uopšte donošenja odluka u vezi sa Kragujevkom.
Ali, nije to tema, gospodine. Znate li šta je tema? Centralizacija o kojoj vi pričate je bespredmetna na način kako pokušavate da je tretirate. Centralizacija je upravo ona koju sprovodi vrli gospodin Dinkić, time što se u ovoj državi kreditiranjem ne bave banke i bankarski sektor, nego ministarstvo i agencije.
Zar ima veće centralizacije nego da se državni organi i agencije koje finansira budžet bave finansiranjem projekata privrede, poljoprivrede itd.? Možda vi to ne znate. Uspećete da čujete od nas, što je najveća primedba u budžetu, davanje sredstava bez kriterijuma, i to državnih, a mimo banaka.
Zasluga onog sa kojim ste i čije interese branite (to hoću da čujete) je sledeća: naše su banke zatvorene da bi strane banke došle u ovu državu i trgovale s Narodnom bankom hartijama od vrednosti.
Priča o kursu, priča o inflaciji (neki to znaju) nije ni elementarna nepogoda, ni božija volja, kao ni danas referentna kamata. To su vrlo vešto osmišljeni mehanizmi, da se novac iz budžeta i preko gubitaka Narodne banke preliva u džepove sasvim određenih ljudi koji vode te strane banke i koji ne finansiraju ni građane, ni privredu, nego svoje centrale. A gubitak od toga u 2007. i u prvoj polovini 2008. godine je 800.000.000 evra, zapamtite!
Znači, dali su vam na poklon sto miliona evra za razvoj grada Kragujevca, što grad Kragujevac zaslužuje, a to je samo jedan delić onog što su vešto strpali u džep time što vi ne želite da vidite šta oni rade, a što ću ja razotkrivati sve vreme svog mandata, već na prvoj priči o ekspozeu predsednika Vlade.

I amandman koji sam ja danas podnela u ime poslaničke grupe SRS tiče se nadležnosti navedenog ministarstva kao i mog kolege Igora Bečića, koji je iz opravdanih razloga odsutan, pa koristim priliku da dodam još nekoliko reči obrazloženja zašto smo protiv ovakvog definisanja nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.

Znači, nije višak ponoviti da je ovo ministarstvo definisano kao ministarstvo koje vodi natčovek, jer jedan čovek normalnih sposobnosti, čak iznad prosečnih, nije u mogućnosti da obuhvati ovoliko posla i koordinira ga na pravi način, sem u slučaju gospodina Dinkića, koji je rukovođen ambicijama koje se zaista ne mogu svrstati u primerene onome ko je nameran da vodi jedan organ državne uprave u interesu građana.

Koliko je dokaza za ovu tvrdnju, toliko će, uverena sam, biti i sudskih postupaka u onom trenutku kada pravosuđe ne bude radilo pod pritiskom. Gospodin Dinkić je pretio sudijama koje rade svoj posao, pre svega govoreći da donose čudne odluke, a onda i reizborom koji bi trebalo da rezultira poslušnošću.

O izrazitoj nameri jednog čoveka da se zaista kvalifikuje kao moćniji od najmoćnijeg, što sam i danas rekla, svedoči maj prošle godine kada je gospodin Dinkić, kao jedan od uslova za formiranje vlade, imao nezajažljivu želju da pod svojom kontrolom, preko sebi odanih ljudi, drži apsolutno sve finansijske i privredne tokove u zemlji.

Dokaz da su to ljudi koji se mogu baviti svim poslovima je da je ekipa na čelu sa gospođom Vesnom Džinić putovala od Trezora, danas do Agencije za privatizaciju, stotinu puta ću ponoviti da je to agencija koja raspolaže najvećim novcem, odnosno sredstvima građana koja se slivaju iz procesa privatizacije, gospođe Vesne Arsić, onih koji su izloženi sudu javnosti, ali ekipa koja radi u interesu onih koji se nalaze iza zavese, a samo se povremeno nađu pred sudom javnosti, a ja očekujem da se nađu pred pravosudnim organima.

Dve osobe koje spajaju čitav niz zloupotreba zbog kojih ne treba dozvoliti ovakve nadležnosti su (zbog argumenata i dokaza kojima raspolažemo, potpuno otvoreno ih imenujem po prezimenu i imenu) gospodin Nikola Živanović i Nik Đivanović. Dvojica bliskih saradnika, od kojih je gospodin Nikola Živanović bio viceguverner u Narodnoj banci, za koga je on kasnije izjavljivao da ga ne poznaje, a koji je bio jedan od prvih ljudi koji je pripremao likvidaciju bankarskog sistema na mestu jednog od ključnih ljudi u Beogradskoj banci.

Poštanska štedionica, do zloupotrebe koja se sprovela zaustavljanjem vremena i zloupotrebom prodaje akcija na tržištu, na berzi, izvedena je upravo uz saglasnost gospodina Mlađana Dinkića i Nikole Živanovića, u saradnji i uz pomoć kuće "Sinerdži kapital".

Znači, neko ko nam ovde promoviše nadležnosti vođenja privrede, ukupne ekonomije, do kreditiranja i finansiranja razvojnih projekata, kvalifikovao se jednom od najvećih pljački (Nacionalna štedionica), ali je i neko ko još uvek budžet građana troši za pokriće krađe ostvarene pod veštom palicom stečajne mafije u kojoj je značajno učešće bilo i Poštanske štedionice. Neko ko se ovde kvalifikuje ovakvim opisom posla, da vrši kreditiranje, u drugom navratu troši narodni novac da dokapitalizuje Poštansku štedionicu.

Kada smo prošle godine usvajali budžet, izdvojili smo ogromna budžetska sredstva da pokrivamo gubitke stvorene zloupotrebom položaja u Poštanskoj štedionici. Još jedan deo sredstava je usmeren u Komercijalnu banku, ali taj deo je da pariramo po vrednosti Evropskoj banci za obnovu i razvoj.

Poštovani građani, to se radi u trenutku kada se objavljuje da je novac za subvencionisane stambene kredite potrošen i kada se priznaje da je svega 315 miliona deviznih depozita preostalo od milijarde prilivenog novca od prodaje državnih i društvenih preduzeća i banaka.

U takvom trenutku vrli ekspert gospodin Mlađan Dinkić preliva iz budžeta, odlukama koje su mu omogućene od strane bivših koalicionih partnera, i to više nije razlog za sumnju nego loše iskustvo, da će on nastaviti tako da radi i sa vama.

Znači, dok se pripremaju postupci stečajnoj mafiji, koja je dobar deo posla radila preko Poštanske štedionice, i dok nema sredstava za razvoj i finansiranje domaće proizvodnje, dok nema sredstava da se finansiraju redovni državni poslovi, gospodin ekspert sa svojom stručnom ekipom raspoređenoj u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj i u Narodnoj banci, uglavnom, jer odavde počinje, tu se završava ono što narod vidi, a ono što se danas ne vidi, videće se jednog dana na stranim deviznim računima.

Način na koji to gospodin Dinkić radi jeste da baci malo prašine u oči javnosti i verovatno neko zrno ili neku mrvicu svojim koalicionim partnerima jer je sebe uspeo da izreklamira kao stručnjaka koji ume da ni od čega napravi nešto. Tu mađioničarsku iluziju ne sme da prodaje građanima i ja sam dužna da vam kažem.

Najveći gubitak koji se stvara u Narodnoj banci trgovinom hartijama od vrednosti sa stranim bankama gospodin Dinkić je elaborirao na iskustvu 1991. godine. Valjda je to sad i onaj kamen spajanja na kojem se ranije iskustvo prenosi na novog finansijskog stručnjaka.

On je vrlo vešto u knjizi ispričao priču (počelo se sa Karić bankom, nastavljalo sa Jugoskandikom i Dafiment bankom) kako se ispitivalo da li narod ima deviza sakrivenih u slamaricama. Otišli su sa tri puta većom kamatom. Znači, organi vlasti, država odluči da preko neke izabrane banke (tada Karić, kasnije ove pomenute) ponudi građanima visoke kamate da sondira ili ispita tržište. Dok je redovna kamata u bankama 10%, privatna odabrana banka daje 40%. Narod iznese devize i proda da bi dobio kamatu.

To jeste bio osnov za piramidalne banke, ali u neko teško vreme sankcija i velikih pritisaka izokrenuto u zloupotrebu pojedinaca. Ali, to je istorija iz koje je nauk izvukao gospodin Dinkić i danas ga primenjuje – ne na Karić, Dafiment i Jugoskandik banci, nego na Narodnoj banci Srbije. Znači, Narodna banka Srbije veštački, političkom odlukom kreira vrednost dinara i vrednost kursa i referentnu kamatnu stopu.

Dragi građani, dok se vi zadužujete kod stranih banaka po kamatama 8-16% i za to morate da date garancije, hipoteke na stan koji tek kupujete, za to vreme strane banke iz svojih centrala unose devize na koje im guverner ne naplaćuje obaveznu rezervu. Pušta ih da maksimalan iznos tih sredstava upotrebe za kupovinu državnih hartija od vrednosti.

Zamislite u kakav siguran posao on uvodi strance. Kaže - ne da finansirate građane, ne da vas opterećujemo obaveznom rezervom, nego kupite od države, koja garantuje da ćete u roku od 30 dana (ima rokova od 30, 60 i 90) doći kod države kao najsigurnijeg platiše, da ne primate radnu snagu koja procenjuje koji je bonitet, kakav vam je biznis plan, u koji posao ulažete.

Znači, ta strana banka ne zapošljava naše mlade ljude kao što se priča, da izučavaju kreditnu sposobnost tražioca kredita, nego troje ljudi u odeljenju za repooperacije ode i kupi od Narodne banke zapise, mirno spava mesec dana, dođe posle mesec dana i naplati, pored glavnice, 15,75% kamate. Isplati tri plate devojkama koje sede u staklenim kancelarijama u kratkim i atraktivnim suknjicama, gde moraju da se odreknu porodice, subote i nedelje, da ne mogu ni dugme da zakopčaju ili raskopčaju a da to ne vidi neko sa strane, znači u vrlo nehumanim uslovima. Tri plate se isplate, a zaradi se kamata od 15,75%.

Samo na tri emisije koje su dospele prošlog meseca 110 miliona evra, ponavljam i odgovorno tvrdim, samo na tri takve emisije zapisa Narodna banka je isplatila stranim bankama 110 miliona evra. To je nešto što će morati da se pokriva iz budžeta. To je jedan mesec.

Najzanimljivije je da je na dan dospeća kurs pao na 78,7 dinara. Znači, ne samo da su zaradili na referentnoj kamatnoj stopi, nego će zaraditi kad za dinare koje im sad isplati Narodna banka kupe evre po 78,7 dinara. Poštovani građani, kada vama dospevaju krediti i rate za otplatu, obično krajem meseca, kurs raste.

Ponavljam podatak, analizu u knjizi ''Ekonomija destrukcije'' koju su tada sprovodile odabrane i privatne banke, danas sprovodi finansijska mafija koja se kao hobotnica širi od Narodne banke preko Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, Agenciju za promociju izvoza, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, a danas se zove Agencija za osiguranje depozita.

To je to ekspertsko znanje i ono mentalno slepilo i mentalna lenjost na koju upozoravam one koji podržavaju ove i ovakve eksperte. Tome ih je naučio i gospodin Nik Đivanović, tehnici koja se zove ''mafija u belim kragnama'', o čemu postoje dokazi.

Ljudi koji su u inostranstvu radili najsitnije operacije tzv. ''kornerovanja'', najmanje složene poslove sa hartijama od vrednosti, ovde izigravaju eksperte zato što su podaci tajni. Koje banke kupuju ne možete da saznate jer je trgovina onlajn, kartica i samo dva računara to znaju, ali su podaci o gubicima i šteti evidentni, materijalni i pašće na naš teret.

To stoji u opisu posla ovog čoveka. To je ta crvena nit DOS plus kojom je gospodin Dinkić (nemojte ga potcenjivati i nemojte ga precenjivati), kao eksponent mafije na svetskom nivou i kao predstavnik elite koja odbija da služi svome narodu nego radi na njegovu štetu, promovisan u čoveka koji raspolaže gotovo celim budžetom Republike Srbije – vama na čast, građanima na štetu.

Građani Srbije, poštovane kolege, predloge zakona o vladi i ministarstvima smo razmatrali u maju prošle godine, kao okvir za sastavljanje jedne koalicije i kao okvir za ponašanje vlade. Ove godine imamo jednu novinu.

Predlog zakona o vladi i o ministarstvima je, u stvari, rezultat iskustva međusobnih odnosa ranijih koalicionih partnera. U prošlom Zakonu o vladi smo imali potrebu da sprečimo sukob interesa, odnosno DSS je pokušavala da obuzda realizaciju onog trougla - politika, biznis i moć, koja je bila oličena u gospodinu Đeliću, koji je kroz ''altis konsalting'', ''altis investment'' kompanije, zaradio milione evra u međuvremenu baveći se poslom i valorizujući svoje vanredno ekonomsko znanje i vlada, deo te koalicije, pokušao je to da spreči.

Ovog puta u Zakonu o vladi imamo zlatni glas premijera, jer ono što ste vi radili Vojislavu Koštunici pokušavate da ne dopustite da neko to sutra uradi vama. To je ono što vam je gospodin Nikolić s pravom rekao. Sve ono što radite, čekajte da vam se desi, a vi pokušavate da se od toga obezbedite. Građani Srbije neka razmisle o tome.

Kada je reč o Zakonu o ministarstvima i Zakonu o vladi, mnogo sam zabrinutija, ne zbog broja ministarstva, nego zbog pristupa kako se taj okvir za dalje ponašanje vlade gradi. Nije ovo samo namirenje i ustupci koalicionim partnerima. Ovo je mnogo teža stvar, jer se iz ovakvog načina formiranja vlade i ministarstva vidi i ekspoze premijera, ma kako se on zvao, vide se i sva buduća ponašanja nadčoveka Dinkića, koji sa svojom hobotnicom G 17 plus nastavlja osvajački pohod u osvajanju moći koja se zove pohlepa, zasnovana na novcu građana, a kroz političku moć koju, vrlo velikim brojem lažnih obećanja i prevara, realizuju na izborima u Srbiji. To je ono što mene zabrinjava.

Ako propustite u ovom trenutku priliku da kroz Ministarstvo finansija stavite ruku kontrole javnosti i ruku kontrole države na dve agencije, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za osiguranje depozita, kroz koje prolaze milijarde evra, o kakvom vi javnom interesu govorite, i o kakvoj brizi o građanima govorite i o kakvoj odgovornoj vladi govorite?

Gospodin Dinkić nije uspeo prošle godine da stavi pod kontrolu Agenciju za infrastrukturu, jer je to ostao jedini kanal gde dolaze donacije i gde se kontroliše lokalna samouprava. Gospoda iz DS-a i DSS-a mu to nisu dozvolila. Ove godine je osvajački pohod te hobotnice rezultirao sledećim rešenjem: Ministarstvo za NIP preuzima zaposlene, prava, nadležnosti i sve ostalo iz te Agencije za infrastrukturu.

Znate kako u zakonu piše, poštovani građani Srbije, samo kroz jednu reč koja se zove ''projekti'' su preuzete sve ukupne nadležnosti te Agencije za infrastrukturu.

Ako bi neko očekivao da mu u tri rečenice definišem ova dva zakona i taj ram za mračnu sliku koji čeka Srbiju, mogla bih ga ovako definisati. Ne samo da je reč o tome da postoji nesigurnost zaposlenih čija se ministarstva ukidaju od maja do danas, pa se oni preuzimaju, preseljavaju itd, a ti zaposleni kojima nije sigurno radno mesto su svesni da, uz političku poslušnost, možda mogu da zadrže svoju koru hleba i svoju platu, iz čega proizilazi jedna specifična vrsta pritiska na zaposlene u državnoj upravi i na gubljenje kvaliteta, jer svi oni koji mogu da se snađu i nešto vrede napustiće posao u kojem postoji kontinuirana neizvesnost. Jer onaj koga je moliti, nije ga ljutiti.

To je jedna od posledica ovakvih zakona, a vi znate koliko je potrebna kvalitetna struktura onog što je birokratija u pozitivnom smislu reči.

Ono što je najtragičnija posledica je to što vi građanima i svima nama onemogućujete kontrolu trošenja javnih sredstava, odnosno sredstava građana, time što svake godine budžet drugačije struktuirate u smislu zaposlenih po ministarstvima, troškova za njihove plate i time što nam ne omogućujete da pratimo rast i bujanje administracije kroz politički podobne kadrove.

Vi, u stvari, ne samo da namirujete koalicione partnere, vi sebi omogućujete nezakonito trošenje koje nikakva revizija ne može da dostavi kao precizan izveštaj kroz koji mi možemo da pratimo šta radite.

Da li je u tim preuzimanjima ljudi, prava, obaveza, sredstava i opreme napravljen ijedan validan popis, da li je napravljeno ijedno, na ekonomskim zakonima zasnovano, izveštavanje kako je podvučena crta, koje su obaveze preuzete od strane prethodnog, šta nasleđuje naredni ministar?

Koje evidencije se preuzimaju i koliko se to sredstava, novca i vremena zaposlenih u Srbiji troši i zbog čega? Da bi vi mogli kroz tako mutne i zamešane karte da trošite i da nam se priča priča - velika javna potrošnja.

Poštovani građani Srbije, nije problem velike javne potrošnje, problem je struktura javne potrošnje. Ako u jednoj porodici, u istom porodičnom budžetu jedan član porodice gladuje, a drugi ide i kupuje turistički aranžman za Karibe, da li je reč o veličini budžeta ili o strukturi potrošnje?

Oni koji mi se ovde zalažu za Agenciju za promociju izvoza neka izvole da kažu u koje vreme se prave šoping ture u Njujorku, sa navodnom promocijom naših proizvoda. O tome postoje podaci, ne u turističkim agencijama, tamo u toj Agenciji za promociju izvoza. Neka mi neko kaže da li u tom budžetu zdravstvo, školstvo, policajci imaju pristojne plate ili se neko kroz budžetsku stavku posebne usluge razmeće kako se razmeću neodgovorni naslednici.

Poštovani građani, ovo nisu neodgovorni naslednici, ovo su oni kojima ste dali poverenje, oni koji veštinom vođenja države smatraju veštinu ostanka na vlasti. O tome dobro razmislite, a ja ću vam reći da je novouvedeno ministarstvo za ljudska i manjinska prava ukinuto maja 2007. godine, da su određena ministarstva imala agencije koje su se zvale posebni organi uprave, pa se npr. za carinu zna da je poseban organ uprave i ko ima nadzor nad njom, ali zato ne piše šta je poreska uprava i ko nad njom ima nadzor.

Zašto za plovne puteve i jedan ogranak za kontrolu leta niko nema pravo nadzora? Dostavljate nam materijal koji nije dostojan osnovaca.

Sa tako nedoslednim obrazloženjima gde nam nabrajate nadležnosti, pa nam npr. u Ministarstvu finansija nabrojite da su nadležni za monetarno-kreditnu politiku, da su nadležni za kreditiranje, za privatizaciju banaka, ali nam ne kažete da nemate kao Ministarstvo finansija nikakvu nadležnost ni nadzor nad Agencijom za privatizaciju i osiguranje depozita, gde vam je u prošloj godini prošlo, ne nama, vama, nekom od vas, 3,5 milijardi evra, od privatizacije MOBTEL-a milijarda i po, od Panonske banke 122 miliona, od prodaje licence austrijskom Mobilkomu 320 miliona, od DDOR-a 220 miliona itd. Onda izlaze za ista državna uprava, ministri, činovnici, guverner sa tvrdnjom da u državnom budžetu ima samo 315 miliona evra deviznih depozita.

Da li bi se, poštovani građani, kolege, moglo desiti da neko te milijarde drži kao devizne rezerve negde, a ne znamo iz kojih razloga i po kojoj ceni, da postoje međusobna optuživanja na šta su potrošene, a da mi to ne znamo, da su te dve agencije ovde na spisku organizacija nad kojima mi imamo uvid, a ministri kontrolu? Ne, ne bi moglo da se desi. Ali, zato su neke agencije, poput Agencije za infrastrukturu, gde su protočni bojleri novca koska oko koje se glođete kao koalicija i na kraju Mlađan Dinkić kao uvek, od 2000. godine pa do danas, pobeđuje stavljanjem šape nad ono što se zovu finansijski tokovi.

Porazno je za sve nas i za mene kao poslanika ispred SRS koja sedim tu što država nema uvid na trošenje tog novca, a organizacija ministarstva i Vlade je prilika za to, nego uvid i kontrolu nad trošenjem tog novca imaju pojedinci koji su uzdignuti iznad zakona i iznad institucija.

Prevedeno na konkretan primer izgleda ovako. Gospođa Vesna Džinić napiše mejl svim stečajnim upravnicima, koji drže značajna sredstva preduzeća pod stečajem, i napiše im popis osam banaka gde se sme držati novac od stečaja, od Prokredit banke pa nadalje, Rajfazen i sva imena banaka iz Austrije, Mađarske i ostalo, čak ni onih, postoji samo jedna Komercijalna banka koja je na tom spisku i u kojoj postoji domaći kapital.

Tako se ovde brine o državnim parama, o narodnom novcu i tako se zloupotrebljava politički uticaj i kontrolu nad tim novcem nema

ministar finansija i niko oko njega, ali zato imaju pojedinci koji nisu opis te dve agencije stavili kroz svoje ministarstvo koje se zove Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, ali imaju evidentnu i činjeničnu kontrolu nad svakim dinarom i evrom koji tu prolazi.

Novitet u ovoj organizaciji je i to novo ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine.

Ono što je najzanimljivije meni, a kroz iskustvo građanina Vojvodine, jeste kako se narodni novac koristi za disciplinovanje lokalnih samouprava upravo onako kako vam je rekao gospodin Nikolić.

Samim tim što je deo dozvola za gradnju, inspekcijski nadzor nad gradnjom i komunalnom infrastrukturom preuzelo to ministarstvo, to će biti vrlo direktan način za ili usporavanje razvoja određene opštine ako je opoziciona ili podsticanje razvoja i pravljenje uspešnih menadžera nekih opština zato što se državni novac koristi po diskrecionom pravu, po onom kako se neko nekom dopadne, a ne po utvrđenim kriterijumima.

Gospodin Dinkić je svoju finansijsku moć zaokružio i verujem da će njemu pripasti ministarstvo za nacionalni investicioni plan jer ta agencija koju je dobio dolazi u njegovu nadležnost i vi, gospodo iz DS-a, na ovom zakonu vežbate svoju političku veštinu građenja neprikosnovenog vladara koji neće imati dostojnog naslednika, a svi građani Srbije će imati štetu koja se zove - ogradili ste zabran da među sobom zloupotrebljavate političku moć i narodni novac.

Ali, zato imate kritirače, srpske radikale, koji će vam od ekspozea, koji vrlo uskoro očekujemo, pa do dana dok G17 ne odluči na ponovo raspiše izbore razgolititi svaki vaš potez, koji rezultira materijalnom štetom i sve gorim standardom stanovništva Srbije. Hvala.

Poštovani građani Srbije, drage kolege, ko nasrće, a otpora nema, nikada se ustaviti neće. Naš je zadatak da pokažemo otpor. Ja sam poslanik SRS, Jorgovanka Tabaković, koja je do 14. juna 1999. godine živela sa svojom porodicom u Prištini. Od 14. juna živim u Novom Sadu. Ja sam samo jedna od preko 250.000 koje danas nazivaju prognanim, izbeglim, interno raseljenim. U Prištini i na Kosovu nemam nijednog ličnog neprijatelja. Ostavila sam dobre komšije tamo.
Ovako se predstavljam kad odlazim kao član skupštinskih organizacija u međunarodne institucije, to dobro znaju moje kolege sa kojima tamo odlazim. Tamo nas pozivaju da pričamo o pridruživanju, o tome kako funkcioniše Savet Evrope, da preuzmemo njihova iskustava u funkcionisanju finansijskih institucija, ali nam kažu – dobar dan, zaboravite prošlost, okrenite se budućnosti i šta ćete kada Kosovo postane nezavisno. Tako to radim ja, kao pripadnik SRS, a tako nas dočekuju oni koji nam obećavaju svetlu budućnost.
Pitam se, dragi građani, da li ste vi svesni, da li je dovoljno napora uloženo da je na svakom mestu u svetu i gde god odemo učinjeno dovoljno da se čuje zašto ja i mnogi slični meni danas ne žive na KiM. Ne živim u Prištini jer tamo više ne živi nijedan Srbin. Imam ličnu hrabrost i lično poštenje da ostanem sa svojim komšijama. U Prizrenu Srba više nema. Mnogi su gradovi takvi. Iz mog stana, drage kolege, Šiptar je odneo sve što sam godinama stvarala, moje stvari, ali i moje uspomene kao ratni plen. Zove li to neko individualno ljudsko pravo za koje se zalaže Amerika i Evropa i oni što postavljaju uslov za ulazak u NATO, ili je individualno pravo Srpkinje, majke troje dece i mnogih meni sličnih, manje važno.
Ako nije postojao zakon i ako država nije imala hrabrosti da one koji su nam palili kuće i selili nas sa zemlje kazni po zakonu i tuži međunarodnim organizacijama, nama je ostalo samo da se pitamo – da li će ih njihov bog kazniti za greh koji su nam naneli.
Molim vas, vi za koje je ovo nauka, poligon dokazivanja, da li poznajete međunarodno pravo, da shvatite da je ovo za nas život. Za vas su to možda stvari i imovina. Za mene to nisu samo uspomene, to je moj život, to su preci koji su ostali u zemlji i čije kosti nemamo nameru da selimo. To nije samo materijalna imovina. To je nada svih nas da ćemo tamo da se vratimo. To je obaveza.
Mogu li mirno da žive oni koji otimaju, a da mi koji smo dužni da im kažemo da se nasrtanju mora stati na put, treba da ćutimo. Da li treba unapred da se predajamo bez svih diplomatskih metoda koje su nužne za preduzimanje u jednoj zemlji, kakva je Srbija u ovom trenutku?
Znam da moj lični gubitak i gubitak mnogih od nas jeste samo jedan od ožiljaka sa kojim ću uspeti da živim.
Ali, hoću da postavim osnovno pitanje, ja sam za otet stan i odnete stvari i uspomene i nadu da ću da se vratim podnela tužbu. Prvotuženi je Iljaz Radrovci, drugotužena je opština Priština, trećetuženi su Privremene institucije Kosova, Kosovska Vlada sa sedištem u Prištini i četvrtotuženi su UN, Privremena misija UN na Kosovu, UNMIK, Međunarodne snage bezbednosti. Verujem da će nekada, jednoga dana, ako se ne sruši ugled i međunarodno pravo kao poslednji bedem zaštite, lične sigurnosti, života i bezbednosti svih, kao i Srba, tako i svakog čoveka na svetu ako se ne sruši nasiljem nad Kosovom.
Pitam se, koga da tuže Markovići, Spasići, Tomanovići, Kovačevići, Jovići, Kurteši, Gorani za ubijene, nestale, nikada pronađene, za zapaljeno, za srušeno, sravnjeno sa zemljom. Ko će mene i njih da uveri da je teritorija i imovina nešto nedefinisano. Ko će nama da objasni da država nije pokušala da zaštiti svoje granice, jer su u tim granicama naše njive, naši voćnjaci i naše srušene kuće?
Država je izgubila priliku, propustila priliku, ćuti, ne želi da optužuje ni one koji su bombardovali, ni one koji su bez pokrića u međunarodnom pravu bombardovali Jugoslaviju. Ali, danas, kada neko pokušava da me uveri da je moć onih koji nasrću dovoljan razlog da mi ne pružimo otpor, pitam vas, drage kolege: moć bez pravde, znate kako se zove? Tiranija. Ne zove se međunarodni svetski poredak, zove se tiranija.
Mi pred tom moći ne smemo da sagnemo glavu. Mi ne tražimo ljubav, mi moramo da zaslužimo poštovanje da bismo kao narod opstali, da bismo kao roditelji mogli da se radujemo budućim pokolenjima. Ne smemo da zatvorimo oči, jer iz svoga, pa gde ću ja iz svoga nego u tuđe, živ u zemlju ne može, na nebo duša ide.
A gde ćemo mi živi što čekamo da se vratimo, ako me neko laže da Rezolucija 1244 ne garantuje teritorijalnu bezbednost? Garantuje. I Aneks 2 garantuje, teritorijalni suverenitet i granice ove države, garantuje.
A Ustav vas, drage kolege, obavezuje da primenite sva Ustavom garantovana prava za zaštitu, ne priče koju vam kažu da pričate, borimo se za ljude, a gde će ljudi da žive? Koliko sigurnih kuća gospodin predsednik treba da obezbedi da se u takve kuće smeste oni koji trpe nasilje. Ne treba nama to.
Nama treba da sačuvati našu zemlju za našu decu. Briga za ljude je isto što i briga za državne granice. I nemojte, molim vas, da u istu ravan stavljate one koji pomažu ovima što nasrću i one koji stoje iza nas ne samo zbog nas, ali i zbog nas. Govorim o EU, govorim o Rusiji. Rusija je velika zemlja.
Rusija ima bogatu istoriju, ima sirovine i bogate izvore, velika je zemlja, to je njen značaj. Na našu sreću, njen istorijski značaj zahteva danas da preuzme i istorijsku ulogu i ne samo zbog Srba, nego zbog toga što ovakav slučaj može da znači da ne postoji ni bezbednosni mir u čitavom svetu.
Nemojte da kažete – taj politički uticaj i ta ekonomska snaga u sirovinama pokušava ovde da zauzme pozicije. Pa, što vam smeta Istok? Što vam smeta Rusija?
Nisu nas okupirali sa austrijskim bankama, stranim kapitalom! To ulaganje kapitala, nikada nisam čula da se neko uplašio da će ovo ovde biti sfera uticaja tih i takvih, ili žmurite da postoji vojna baza na Kosovu, Bondstil, pa oni koji bi da se založe za zaštitu međunarodnog prava kao poslednji bedem odbrane moralnosti čovečanstva i oni koji bi ovde da ulažu jesu oni kojima mi želimo da obezbedimo uticaj?
Ne, samo hoću da kao član SRS, kao majka troje dece, kao rođaka Tabakovića koji žive na ulazu u Prištinu, kao prijateljica, drug, komšija od mnogih koji su izgubili najdraže i kojima to niko ne može da nadoknadi, da svima mogu da pogledam u oči i da kažem reč koju ovde govorim motivisana je odgovornošću majke i učesnika u političkom životu, da onima kojima je ovo poligon dokazivanja kažem – to je naš život i niko nema pravo da nam oduzme brigu za budućnost.
Niko nema pravo, pogotovo oni kod kojih odlazimo u posete, a kažu zaboravite prošlost, pa onda nas vode da obiđemo njihove istorijske znamenitosti, koje upravo govore o takvoj revolucionarnoj prošlosti. Puni su znamenja i dragog sećanja na svoju slavnu istoriju, a nas teraju da tu istoriju zaboravimo. Mi nemamo razloga da se te istorije stidimo.
Molim, drage kolege, da shvate da moramo da budemo odgovorni kao ljudi i da obavezu koju ovde preuzmemo, onako kako je to Tomislav Nikolić od vas tražio, da makar u završnoj reči kažete istinu, da ne bude dvostrukog tumačenja.
Jedan veliki pesnik je rekao – čovek koji govori laž nije čovek nego lažov.
Ne smemo zbog budućih generacija nikoga da prevarimo i da uradimo manje od onog što moramo, a moramo da pružimo otpor diplomatski a ne ratni, jer ako nasrću, a otpora nema, verujte, neće se zaustaviti dok i do Beograda ne dođu. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovani građani, poštovane kolege, pred nama je jedan od zakona koji se kratko može nazvati ''mačka u džaku'' i treba vam rendgenski vid da uočite njegovu pravu suštinu. I nemojte misliti da imam prestroge izraze za ovaj zakon.
Navodno je na dnevnom redu zakon o evidentiranju prava za podelu besplatnih akcija, a u stvari je priprema nove tezge, novih poslova za posrednike i za dalji nastavak vršenja vlasti po sistemu ''provizija kao način vršenja vlasti'', ''novac kao vrhovni ideal'' i ''pohlepa kao vrhovna vrlina''.
Opet su poznati autori i izvođači, i opet su poznati gubitnici i dobitnici u ovom procesu. Opet će se pojaviti deo brokerskih kuća, deo savetničkih, revizorskih, konsultantskih agencija iza kojih će stajati opet isti ljudi – gospodin Dinkić i njegovi prijatelji koji su svoju ulogu osvedočili, od Narodne banke preko Nacionalne štedionice do privatizovanih banaka i ove jedine preostale koju će privatizovati uz pomoć države. I opet će iza svega stajati ljudi poput Nikole Živanovića, Nika Đivanovića i njima sličnih.
Upravo o tome govori amandman koji je gospodin Krasić podneo kao svoju primedbu na ovaj zakon. Generalnih primedbi na ono što je slatko obećanje ili šarena laža mi imamo mnogo.
Osnovna primedba je da je zakon o privatizaciji, koji je podrazumevao privatizaciju za pravi novac, koji je podrazumevao investiranje od strane onog ko zaista kupi preduzeće i koji je podrazumevao pravičnost učešća svih punoletnih građana u postupcima privatizacije, bio je podnet u septembru 2000. godine od strane SRS i taj zakon postoji u arhivama ove skupštine i on je, nažalost, samo delimično korišćen kada je pravljen ovaj zakon.
On je korišćen samo delimično upravo iz razloga što je autora ovog zakonskog projekta motivisala pohlepa, novac i zarada onih koji žele da budu makar i na marginama svetske finansijske oligarhije time što će posrednicima omogućavati da zarade na onom što je obećanje akcionarstva i to, navodno, pravičnog za sve građane Srbije.
Član 12. Predloga zakona u kom se predviđa prodaja akcija koje su se našle u Akcijskom fondu u prethodnom postupku privatizacije to odslikava predzadnjim svojim stavom, gde se kaže da Akcijski fond može (zamislite: može, ne - mora, ne - će, ne - biće tako, nego: može), uz prethodnu saglasnost Agencije, prodaju akcija, odnosno udela, ugovorom poveriti domaćim ili stranim specijalizovanim finansijskim organizacijama ili brokerskim društvima.
To je onaj deo gde se može videti da mačka u džaku u stvari stoji iza provizije. Iza onog što se zove preduzimački posao ministra i ministarstva koje želi da realizuje ovaj zakon. U redu, angažujte posrednike, domaće i strane finansijske savetnike, ali nam recite po kojim kriterijumima, zašto baš te, a ne neke druge.
Vi nama odgovarate, u mišljenju Vlade, kada se pozivamo da taj odabir radite na način kako ste to predvideli i za učešće brokera kada građani akcije koje budu upisivali i koje dođu u njihov posed budu morali da preko brokera stavljaju na berzu, tu ste predvideli da se to radi preko postupka javnih nabavki, da će Vlada tim postupkom izabrati brokersko-dilerska društva koja će građanima pružati te usluge.
Kada mi amandmanom tražimo da finansijske savetnike, domaće ili strane, angažujete po takvom principu, vi se pravite da ne razumete šta je principijelno htelo da se kaže ovim amandmanom.
Znači, ono što se zove dostupnost informacija za dobijanje posla ili, jednostavno rečeno, konkurencija, ili dobijanje najpovoljnije ponude ili najjeftiniji a najkvalitetniji posrednik za neki posao, vi kažete – ne, nije isti postupak kada se prodaju akcije koje su preostale u Akcijskom fondu i kada se trguje akcijama koje su građani dobili kao besplatne.
Nije u pitanju šta je predmet trgovine, u pitanju je način trgovanja i stavljanja u promet. U pitanju je način kako Vlada pristupa angažovanju onih koji će to da rade.
Kada vam savetujemo da svoj princip dosledno izvedete do kraja, kada amandmanom to tražimo, vi se pravite nevešti. Pravite se neuki, jer, kao, drugačija je priroda stvari. A u stvari je jedna jedina suština iza svega ovoga.
Zakon kaže evidentiranje prava do kraja 2008, a pogodnosti vam daje Vlada koja će vam snositi troškove preko Centralnog registra, brokera – što su mehanizmi preko kojih će vas naterati da prodate akcije u roku od tri godine.
Vlada vam toliko misli dobro da će vas ne sentencom - mora, ne - neophodno je, ne - zakon obavezuje, nego - nećete imati troškove ako to uradite u tom najkraćem roku.
To je jedna vrsta, čak ne dovoljno ni perfidnosti, ni licemerja, koliko drskosti Vlade koja se pravi neuka za siromaštvo u kojem se nalaze građani Srbije i koji će sigurno iskoristiti prvu priliku da ne moraju da plate brokere, da ne moraju da plate evidentiranje u Centralnom registru, koji neće u tom prvom prenosu akcija plaćati porez i prodati ih, i to svi 2011. godine.
Hajde da ponovo podsetim na osnovnu zakonitost ekonomije. Kada ponudite sve i odjednom na tržištu, kolika je cena neke robe? Pa, najniža moguća. Znači, ako ponudimo sve akcije kako zakon kaže, do kraja 2011. godine, ko će kupovati te akcije? Ili će velika ponuda usloviti nisku cenu.
Zaista mislim da posle sveg iskustva koje su nam kreatori finansijskih malverzacija, mahinacija i izuma (zovite ih kako god hoćete) ostavili u nasledstvo, govore o tome ne da mi sumnjamo da je ovo u stvari stvaranje tezgi i posla za posredničke brokerske kuće, nego mi za to imamo dokaz koji se zove Predlog zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Ponovo ću da se vratim na jednu principijelnu stvar. Privatizacija kao postupak koji rešava sve probleme, privatizacija kao lek za sve probleme – više nije želja.
To je iskustvo svih nas u kom znamo da privatizacija nije lek za sve probleme i da ne mogu ni ekonomija kao nauka ni pravo kao nauka da se ponašaju kao religija koja ima odgovore na sva pitanja, tipska, nezavisno od toga o kojoj je zemlji reč i o kom nasleđu.
Kad preuzimate tuđa iskustva, kada prepisujete tuđe zakone, kada dobijate naloge stranih investitora, onih kojima treba ovo tržište i onih koji se nose lepim obećanjima ali i svojim interesima na našoj teritoriji, molim vas da im objasnite da je specifičnost ovog područja posebna i da nema mnogo veze sa onim centralnoistočnim zemljama, pa nas, kada odemo negde u svet, pitaju - da li su ti vaši poljoprivredni kombinati u stvari ruski kolhozi?
Toliko ste se potrudili da narodu predstavite, onom spolja, specifičnosti ove privrede, da nas pitaju da li naši poljoprivredni kombinati liče na ruske kolhoze. Ali nam zato, na primer, pričate o irskom čudu koje je nastalo za jednu noć, a ono je trajalo 25 godina. Pa nam ne kažete koju vrstu kontrole tamo ostvaruje njihova finansijska agencija kada brokerske kuće, kada finansijske ustanove kontrolišu kontrolišući visinu kamate, provizije i svih troškova koji idu uz kredite.
Pa nam ne kaže gospodin Dinkić, koji stoji iza ovog zakona, da samo u našoj zemlji monetarna ustanova jeste Narodna banka, koja vodi makropolitiku, ali koja izdaje licence za finansijske institucije, banke, osiguranja, a u isto vreme ih i kontroliše.
Morate da shvatite da globalizacija dolazi i do ovih terena. Globalizacija u smislu da saznamo da prenosite ovde samo delimična iskustva i želite da primenite samo ona koja vam donose zaradu. Kada kažem ''vam'', mislim na učesnike u ovim postupcima i onim autorima koji žele da nam kažu da je privatna ruka, savršena ruka tržišta, idealan regulator naše budućnosti.
Uzeću samo primer jednog brokera. Da li će se taj broker, koji u brokerskoj kući bude trebalo da trguje ovim akcijama i koga, po ovom amandmanu, ne izaberete u nekom konkurentskom postupku nego mu date neposredno, a vi znate čime se rukovodite kada im dodeljujete poslove, rukovoditi interesom da za akciju dobije što veću vrednost za nalogodavca, znači svakog građanina Srbije koji mu je poverio pravo da trguje njegovom akcijom, ili će se rukovoditi svojim ličnim interesom? Sigurno je da će se rukovoditi ličnim interesom, jer je privatni interes neograničen u ovom slučaju.
To znači da će se vrednosti akcija veštački formirati, jer se lepo kaže da savest sedi iza profita. Savest je u ovom slučaju sedela iza profita i kada su autori pisali ovaj zakon. Savesti neće biti nimalo kada im budete određivali, navodnim povlasticama, da akcije prodaju što pre.
Molim vas da shvatite da je za nas kao društvo pogubno da promovišemo špekulaciju kao vrhovnu moć zarađivanja profita. Pogubno je za ovo društvo da nam kockarnice i nagradne igre budu izvor sreće, da to bude izvor za sigurnu budućnost. Zatvaraju se fabrike, otvaraju se kockarnice.
Jedan od autora ovih finansijskih zakona je kupio bioskope. Da li će u njima da otvori ponovo bioskope gde ćemo gledati nešto što promoviše tradicionalne vrednosti ovog društva ili će nešto što samo donosi profit – mislim da više niko nema dilemu.
Umesto da se bavite time da građanima otvarate prostor za novo zapošljavanje, za nova radna mesta, vi idete u bespoštednu privatizaciju zato što strani investitori kažu - velika javna preduzeća privatizujte, a bavite se malim i srednjim preduzećima.
Sve nove ponude banaka, sve pogodnosti koje vam nude strane banke, pa i ove Komercijalne koju će dokapitalizovati Evropska banka za obnovu i razvoj, kažu - baviće se kreditiranjem stanovništva (a zaduženi smo mnogo više nego prošle godine) i baviće se finansiranjem razvoja malih i srednjih preduzeća.
Tu sudbinu nam je namenio neko ko ovde ne živi. Ali, vi koji ovde živite i koji nama polažete račune, morate ovim građanima Srbije da položite odgovornost za budućnost koja znači da od svog rada mogu pošteno da žive. Ne da sisteme predaju strancima, a mi da razvijamo mala i srednja preduzeća i da nam akcije vi poklonite, kao da je to vaše, i da onda budemo obavezni da ih prodamo koliko sutra. A možemo već i slike tih tajkuna koji će ih kupovati ovde da vidimo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mrkonjiću. Poštovane kolege, poštovani građani, koristim institut povrede Poslovnika da saopštim stav svoje stranke povodom dalje rasprave o ovom zakonu.
Izneću jednu generalnu sumnju, sa uverenjem da će se ostvariti, nažalost. Priča o evidentiranju prava na besplatne akcije pretvoriće se, dragi građani, u privatizaciju javnih preduzeća, onako kako je to članom 31. i članom 19, nedovoljno vešto za srpske radikale, provučeno kroz ovaj zakon.
U članu 31. se kaže da ako nema drugih zakona koji to regulišu, sprovodiće se privatizacija u skladu sa ovim zakonom.
Član 19. kaže, iako se zove kao poglavlje - podela besplatnih akcija, u stvari je reč o promeni vlasničke strukture, u smislu da preduzeće bude u privatnoj svojini. Ali, ono što je pogubno to je obrazloženje za odbijanje poslednjeg amandmana na ovaj zakon, koji je podneo Martinović, gde Vlada kaže - mi ovo radimo na ovaj način zato što nemamo strategiju privatizacije javnog sektora.
Doslovce kaže, Vlada kao predlagač zakona nema izgrađenu strategiju privatizacije za sva javna preduzeća, pa je potrebno ostaviti mogućnost da se, u zavisnosti od strategije, sprovode, navodno, propisi u kojima će građani da ostvare svoje pravo.
Zašto insistiram na ovom kao zaključku ovog zakona? Ako Vladi treba Skupština kao podrška da određeni zakon razmotri i usvoji, ona to radi tako, poštovani građani, da sate provedemo u pisanju amandmana, u načelnoj raspravi o tome, i kada dođe trenutak da raspravljamo u pojedinostima, Vlada povlači Zakon o budžetskom sistemu i još tri zakona koja su bitna za prihodnu stranu budžeta, o kojem će se sutra glasati.
Ne pitam Vladu, znam da vi pravite račun bez krčmara, da li su zakoni o porezu na dobit, koji se doduše smanjuje, porezu na dohodak građana i ovaj poslednji zakon o republičkim taksama bitni za cifre i za prihode, odnosno trošenja koja smo budžetom već raspravili. Kod vas sve može. Da li će građani to da trpe, to je pitanje.
Za SRS je dalje rasprava o amandmanima po ovom zakonu bespredmetna. Mi ćemo od ovog trenutka završiti rad po ovom zakonu.
Pozivam građane Srbije da u 21 čas okrenu Prvi program RTS i saslušaju šta ima da im saopšti, o malo boljoj budućnosti i ozbiljnijim vremenima, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, za koga smo svim srcem.