Poštovane kolege, gospodine ministre, za vas direktno pitanje. Da li ste vi učestvovali u pisanju obrazloženja u vezi sa podnetim amandmanima? Ako jeste, onda neka građani Srbije čuju da je i prethodni amandman, gospodina Krasića, to obuhvatao, kao i amandman koji sam ja podnela na član 46. stav 5, kojim se predlaže, umesto: ''ne prihvata inicijativu za pokretanje postupaka za utvrđivanje neustavnosti ili nezakonitosti'', tekst: ''ne prihvata inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ili zakonitosti''.
Vi amandman odbijate, s obrazloženjem da su termini ''neustavnost'' i ''nezakonitost'' pravnički.
Dragi građani Srbije, sledeće poglavlje ovog zakona nosi upravo termine koje ja amandmanom tražim da se isprave, a glasi – Postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti opštih akata. Upotrebljena je isključivo terminologija koju ste vi koristili u samom zakonu, za sprovođenje jedne niti, doslednosti u samom tekstu.
Ne iznenađuje me odbijanje, ne iznenađuje me ni obrazloženje, ono što mene brine jeste da vi donošenje zakona o Ustavnom sudu, najvažnijeg među organima i institucijama u svim državama, koristite kao povod da se predstavite građanima kao Vlada dobrih namera. Idući u širinu, da, npr., proširujete krug predlagača ili onih koji podnose inicijativu. Kako?
Zadržavamo širok krug onih koji to mogu da urade. Npr., Francuska, jedna stara i ozbiljna demokratska država, ima u svojoj praksi da takvu inicijativu mogu da podnesu samo izabrana lica, 60 poslanika, predsednik Parlamenta i predsednik Senata. Kod nas to može bilo koje pravno ili fizičko lice, ili onako kako vi nesrećno kažete - svaki.
Imamo praksu u ovom zakonu da ocenjujemo zakone i a priori i a aposteriori, i posle njihovog proglašenja, i pre njihovog stupanja na snagu, i sve su to dobre strane ovog zakona. Međutim, ako član 7. kaže da su odluke Ustavnog suda konačne, opšteobavezujuće i ako se taj značaj daje ovom organu, da ga tako uslovno nazovem, kako biste vi mogli meni i građanima Srbije da objasnite da mi 15, odnosno 16. novembra dobijamo od Vlade, čiji ste i vi član, Predlog zakona o budžetu, a bili ste obavezni da nam to dostavite 1.novembra?
U ovoj knjizi, koje se svi držimo, piše da je Narodna skupština, članom 99. tačka 11. stav 1, obavezna da donosi budžet. Kako ja mogu kao poslanik, i ova skupština, da prihvatim odgovornost za neblagovremeno donošenje budžeta ako mi Vlada ne dostavi u zakonom utvrđenom roku budžet?
Pitate se sada, kakve to veze ima sa Ustavnim sudom? Ima. Zakon o budžetskom sistemu, koji predviđa rokove, predviđa sankcije samo za organe niže od Vlade, republičke organe i lokalnu samoupravu, ako u roku ne dostave podatke za sastavljanje budžeta. Vlada sama za sebe ne predviđa nikakvu kaznu i sankciju za to.
Šta će nam i Ustavni sud, s ovako dobro zamišljenim rešenjima, ako ja nemam kome, kao poslanik SRS-a, da podnesem inicijativu za ocenjivanje jednog takvog zakona izuzetne težine?
Zašto izuzetne težine? U trenutku kada se predstavljate kao ljudi dobrih namera s ovim zakonom, vi nam objavljujete, u glasilu Vlade, 2. novembar je datum, Odluku o emisiji državnih zapisa Republike Srbije. Republika Srbija emituje državne zapise radi refinansiranja.
Ja sam magistar ekonomije, ali mnogi ekonomisti i ljudi od struke, doktori nauka, ne razumeju šta znači refinansiranje. Čega? Zašto? Imate neredovan priliv u budžetu, a hvalite se suficitom, ili za neki unutrašnji dug, staru deviznu štednju.
Zašto se emituje 800 miliona dinara samo po jednoj odluci? Kako će se prodavati? Za šta se, u stvari, emituju? Ovo što se zove emitovanje, ovo je zaduživanje.
U definiciji Zakona o budžetskom sistemu, u članu 2, to se lepo, srpski zove - zaduživanje zbog tekuće likvidnosti. Sada se opet pitate, kakve veze ima ovo sa Ustavnim sudom.
Vlada u kojoj ste vi, gospodine Petroviću, ministar pravde, u preambuli ove odluke poziva se na Zakon o javnom dugu član 43. stav 1. Zakon o javnom dugu, član 43, koji govori o ovlašćenjima, znate šta kaže – Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih državnih hartija od vrednosti. Da li znate koji je rok za ovu odluku? Dospeće ovih hartija od vrednosti je tri meseca. Toliko su dugoročne da važe na rok od tri meseca.
Ne znamo za šta se objavljuje ova odluka, jedna je od mnogobrojnih. Za raspravu o budžetu izaći ću s konačnom cifrom i sabraću sve odluke, ali i sama ova jedna od 2. novembra je prilično teška. Za šta Vlada objavljuje odluku o emisiji državnih zapisa? Da li će ih prodavati preko Narodne banke, u onim rep operacijama, za 370 miliona evra napravljenog manjka u prošloj godini?
Sada najneverovatnija stvar, u tom istom trenutku, gospodin Đelić, kada se preganjate oko budžeta, proziva Jelašića i preti mu - zašto on ne vraća dugove.
Ovo su dugovi Republike Srbije. Kakve to dugove ima Narodna banka prema budžetu?
Neverovatno je da nekoliko godina ne postoji Ustavni sud, ali mnoge stvari i ne moraju da se rešavaju Ustavnim sudom, npr. ovde je reč o pismenosti. Daje vam pravo Zakon o javnom dugu i da kratkoročne hartije od vrednosti objavljujete, štampate, emitujete, prodajete na zakonom regulisan način. Ali, vi morate da napišete za koju namenu. Mora da se napiše za koju svrhu se povećava dug svih nas u ime Vlade, za koje se namene to radi.
Da bih mogla, kao odgovorni poslanik, da reagujem na ove stvari, jednostavno, moram da imam javno objavljen zakon, ovakvu odluku, jer drugačije i ne govorim, ali moramo da imamo i Ustavni sud, u kojem ono što jesu dobra rešenja, kao slovo na papiru, mora da postane naša stvarnost.
Uopšte nije važno da li će, po slovu Ustavnog suda i po njegovim odlukama, snositi odgovornost bilo koje ime ili čovek, bilo koji pripadnik stranke.
Zaista je mnogo važno da u donošenju ovakvog zakona budemo u pravu kao država, tako što ćemo svoju ozbiljnost dokazivati pred svetom, time da imamo Sud koji je spreman, vlastan, moćan da odlučuje o budućnosti koja se zove poštovanje zakona.
Nije u redu da se snagom 128 glasova, koliko ih imate, odbija svaki argument.
Zaista nije u redu da u vreme dok govorim s aspekta materije kojom vladam, a to je ekonomija, imamo ministra finansija koji, na primedbu nevladine organizacije - da je političkim strankama koje učestvuju u javnom životu i imaju predstavnike u Parlamentu isplaćeno više u prethodnoj godini, kaže - nečijom omaškom ili greškom.
Ljudi, nije ovo zabavište. Član 26. Zakona o budžetskom sistemu kaže: "Ne može se nikome iz budžeta dati, a da se nekom ne oduzme". Tim se zakonom vladamo nekoliko godina.
Svaki podnet amandman, svaki plus nekom korisniku, mora da znači minus nekom drugom.
Znači, do greške i omaške nije moglo da dođe. Znači, u pitanju je nečija namera ili nečije neznanje. Namirivanje odnosa između koalicionih partnera, bivšeg ministra finansija i sadašnjeg, tadašnjeg, gospodina Dinkića i sadašnjeg Cvetkovića, ne sme se prelamati preko leđa parlamentarizma. Nije ovde u pitanju stranka koja je najmnogobrojnija ili najmalobrojnija.
Svesno i orkestrirano udaranje na integritet Parlamenta, lažne informacije o njihovim primanjima, o privilegijama koje imaju, vrlo se smišljeno sprovodi preko Zakona o budžetu, preko Ustavnog suda i preko donošenja novog zakona o budžetu.
Navodim vam samo nekoliko primera na kojima morate da shvatite da je poštovanje zakona stvar poštovanja Ustava i organa koji je zadužen da to sprovodi, ne ničije volje, ničijeg raspoloženja, ničije moralnosti, ali jeste mnogo zavisno od lične moralnosti. Mi moramo da stvorimo društvo u kojem se neće zavisiti od lične volje, da li neko poštuje ovu knjigu koja je Biblija za društvo koje se zove Srbija i mora da bude Biblija za društvo.
Pripadam stranci koja zakon, i kada joj se ne dopada, poštuje, dok ne podnese inicijativu za njegovu promenu. Tako mora da se ponaša svaki građanin Srbije, a vi za to morate da mu date preduslove.
Vi morate da upozorite svoje ministre, kao kolega koji je dužan da ih upozori, da rade na papirima za koje vi odgovarate, u smislu zakonske zasnovanosti, da se ne mogu međusobno nadgornjavati, nameštati jedan drugome poslove ili oduzimati jedan drugome poslove preko Zakona o budžetu, preko Zakona o finansiranju političkih stranaka, preko zakona o Ustavnom sudu i svakog onog koji ovde važi.
Poslednji dokaz za to je donošenje Zakona o osiguranju, u kojem ste dozvolili da, mimo člana 35. stava 2. Ustava Republike Srbije, zaposleni radnici u Narodnoj banci, koji rade kontrolu u osiguravajućim društvima, ne odgovaraju za nanetu štetu, nego da oštećeni, to treće lice, mora da dokazuje krajnji nemar ili nepažnju tih zaposlenih. Pravdate se specifičnošću Narodne banke. Jedan od prvih zakona koji bi morao pasti na Ustavnom sudu, a koji je donet u vašem mandatu, jeste Zakon o osiguranju. Tu odredbu smo pokušali da izmenimo amandmanom, ali je njih 128 bilo jače.
Način na koji vi obaveštavate građane o tome je vrlo indikativan. U drugom krugu izbora za predsednika Slovenije, promakla je vest da su se građani Slovenije izjašnjavali na referendumu o budućnosti osiguravajućih društava, u smislu da li "Triglav" treba da ostane državni ili da se privatizuje. Ni B92, ni ostali nezavisni, ili od koga zavisni, nisu obavestili da je referendum propao i da "Triglav" ostaje državni.
Ne brine se tako o građanima Srbije, time što im se selektivno saopštavaju vesti i time što se ugledamo na lošije od nas, a u slučaju kada imamo priliku da donesemo dobar zakon. Zaista mislim da bi bilo vrlo korektno da argumente koje iznosi SRS uvažite, u meri u kojoj popravljamo zakon koji predlažete.

Poštovane kolege, građani Srbije, amandman koji je u ime poslaničke grupe SRS podneo Dejan Mirović tiče se ograničenja koja unapred preuzima država Srbija, a zbog nekog budućeg, vrlo neizvesnog, vremena pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i po kojem se reosiguranje ne vrši u zemlji, pa ako ga nema kod domaćeg osiguravajućeg društva - u inostranstvu, već se ta obaveza reosiguranja ostavlja potpuno otvorenom za osiguranje kod bilo koje kuće.
Gospodine Matiću, ne znam o čijoj se ovde neobaveštenosti radi, ali vaša je evidentna. Ovaj će amandman stupiti na snagu, to ste mogli da vidite u prelaznim i završnim odredbama člana 25, tek pet godina nakon pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Da li biste vi mogli da kažete neki okvirni rok, desetine godina, kada će se ovo desiti, pa da ovde opravdate hitnost donošenja ovakvog člana? To je smešno što iznosite kao argument, jer u obrazloženju Mirovićevog amandmana piše – predloženi član Zakona za sada je suvišan i preuranjen. Mi se zalažemo za Svetsku trgovinsku organizaciju, ali je on u ovom trenutku suvišan i preuranjen i ograničenje koje predviđa Svetska trgovinska organizacija treba postavljati u trenutku kada to za Srbiju bude interesantno.
Međutim, osnovno pitanje je liberalizacija, koja se potpuno nekritički omogućuje donošenjem ovog zakona.
Gospođa Kolundžija je juče govorila da mnogi od ovih amandmana imaju u osnovi različitu političku koncepciju. Sa tim bih se mogla načelno složiti. Samo načelno. Zašto? Liberalizacija, potpuno otvaranje tržišta za sve robe i usluge više nije pretpostavka, nije ničiji san, niti je naša noćna mora. Liberalizacija je stvarnost, sa svim pogubnim posledicama, u okruženju koje je već duboko zagazilo u procese tranzicije.
Znači, gospođo Kolundžija, nije problem različitog konceptualnog pristupa, nego je reč o lošem iskustvu potpune liberalizacije u ovoj oblasti, o čemu nam npr. govori iskustvo Slovenije, na jednoj strani, i iskustvo Hrvatske, na drugoj, kao najbližih svedoka.
Znači, zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, koji je u stvari zakon o privatizaciji postojećih osiguravajućih društava i potpunoj liberalizaciji tržišta osiguranja, u ovom trenutku je vrlo sklon da udovolji zahtevima jedne od vodećih slovenačkih osiguravajućih kuća, to je ''Triglav'', koja je u državnom vlasništvu države Slovenije. Znači, najjednostavnije rečeno, mi stvaramo preduslove da se kao vrlo izvesni kupac, na primer, za DDOR iz Novog Sada pojavi slovenačka državna kompanija za osiguranje.
Da vas podsetim, ta Slovenija u jednom bitnom delu privrede koji se zove bankarstvo, a deo je ukupnog finansijskog tržišta, preko 80% bankarskog tržišta drži u domaćim rukama. Znači, Slovenci su zadržali bankarstvo u najvećem delu pod svojom kontrolom. Najveća osiguravajuća kuća, ''Triglav'', koja drži 40% tržišta, nije dozvolila da joj strane osiguravajuće kuće zauzmu više od 2% tržišta osiguranja. Ponavljam, u Sloveniji strana osiguravajuća društva zauzimaju samo 2% tržišnog kolača.
Zašto mi ne prepisujemo od Slovenije, na primer, nego prepisujemo i poštujemo naloge onih za koje otvaramo tržište? Daću odgovor na to.
Sloveniju rukovodi odgovornost prema njenim građanima, visok nivo dohotka po glavi stanovnika koji treba da ostvare, a našu političku elitu i vladajuću garnituru ne rukovodi proklamovani cilj boljeg života i veće zaposlenosti ljudi.
Ponavljam, ne rukovodi vas ni veća zaposlenost, ni interes građana. Jer, da vas rukovodi, vi ne biste, kao jedan od osnovnih ciljeva u strukturnim reformama, naveli, čitav memorandum, objavljen u ''Službenom glasniku'' br. 96 od 22. oktobra ove godine – privatizacija društvenih preduzeća, banaka i osiguravajućih društva i početak privatizacije javnih preduzeća.
Gospodo, privatizacija nije mantra i rešenje za sve, nije ključ koji otvara sve brave, a osnovna se zove - zaposlenost ljudi, pravo da rade, da zarade i da mogu da žive pristojno.
Zašto se pozivam na vaš memorandum, gospodine ministre? Zato što je podatak iznet u njemu poražavajući.
U odnosu na 2005, u 2006. zaposlenost je manja za 2,1%. Šta znači liberalizacija tržišta, u kojoj dozvoljavamo da nam uđu strana osiguravajuća društva, ako ona ne daju bolje uslove, što neko juče reče, paket-aranžmana, a daću vam podatke za to, ponovo iz vaših izvora.
Kao što u bankarstvu nemamo niže kamate, ako ne zapošljavaju veći broj ljudi i ako tržište osiguranja jeste jedna od strateških delatnosti ove države, jer je finansijsko tržište i strateško u onoj meri u kojoj dobar menadžment i odgovorna država povećavaju vrednost tog preduzeća do neslućenih razmera, a bez stranih ulagača kojima bi omogućili da zarade.
Gospodine Cvetkoviću, vi i ja smo svedoci ove moje tvrdnje. Kada su vaši prijatelji, a moji prethodnici u Vladi, 1998 - 1990. godine, gospodin Milan Beko, na primer, organizovali sastanke gde je "Robne kuće Beograd" trebalo prodati za smešne sume i kada se na tome insistiralo kao na jedinom rešenju, zato što niko nije, ne imao strpljenja ili znanja, nego imao preciznu ličnu računicu u tom poslu...
Nažalost, osujećen posao da se "Robne kuće" tada prodaju u stečaju budzašto doveo je do toga da danas postignu vrednost... Neću ulaziti u detalje ko stoji iza kupca, kakve su namere, da li će to biti realizovano, šta je sa restitucijom, to su pitanja koja ste vi otvorili i biće predmet daljih razgovora, ali cena od 360 miliona evra za "Robne kuće Beograd" je upravo razlog zbog kojeg hoću da kažem da ove izmene i dopune treba odbaciti, jer vi pokušavate da danas tržište životnog osiguranja predate po najnižoj mogućoj ceni osiguravajućim kompanijama iz inostranstva. U tome vas ne rukovodi ništa drugo sem vašeg ličnog interesa i interesa najužeg kruga vaših saradnika.
Na kraju, ovaj amandman, kao i svi ostali koji glase - briše se, a imaju vrlo duboku suštinu, ne različitog pristupa, nego vašeg slepila za loše posledice ovakvih postupanja, razlog je zašto ovaj zakon treba odbiti.

Po članu 226. reklamiram povredu Poslovnika. Molim stručne službe da prethodnom govorniku dostave akt pod rednim brojem 9-20026 od 11. oktobra 2007. godine, jer je očigledno da gospodin iz Kragujevca nije pročitao odgovor na poslaničko pitanje mog kolege Srete Perića, a u vezi sa kvalitetom konkurencije u oblasti osiguranja.
Pročitaću vam samo poslednja dva pasusa iz odgovora na pitanje kolege, gde je prisutni gospodin Cvetković rekao da je vršeći funkciju nadzora, koju Narodna banka obavlja po zakonu, izvršeno osiguranje društava "Delta Đenerali", "Viner štediša", "Triglav Kopaonik", "Unika", "Grejv" i "Kredi Agrikol lajf". U postupku kontrole konstatovane su nepravilnosti u vezi sa neadekvatnim postupanjem u odnosu na pravila upravljanja rizicima. To je ono kada uvek prikažete da nisu rizična ulaganja, odnosno plasmani, pa lažete da su ona sigurna, naplativa itd.
Zatim, u odnosu na nerazvijene i neadekvatno postavljene informacione sisteme, a to znači da nemate proverljivu elektronsku bazu podataka za kontrolu, da nemaju sistem interne kontrole i reviziju, kao da imaju i slabosti u funkcionisanju sistema korporativnog upravljanja društvima.
Jeste trebalo zavesti red na tržištu osiguranja i zaveden je u jednom delu i zloupotrebljavan je u smislu reketiranja, zatvaranja itd. Međutim, slabosti koje pokazuju ova društva ne govore u prilog tvrdnji da privatizacija i sama konkurencija donose bolji kvalitet. Tvrdim, privatizacija nije rešenje za sve probleme, jer ako ministar napiše u memorandumu da treba nastaviti privatizaciju banaka, osiguravajućih društava i javnih preduzeća, a razvijati mala i srednja preduzeća, to, gospodo, znači - mala i srednja preduzeća nama, a njima veliki i bitni sistemi, stvarani decenijama.
Još dodatak, ova društva koja su kontrolisana, u odnosu na ona kupljena koja su ovde poslovala, imaju vrlo mali broj zaposlenih. Insistiram da ste naveli ljude, i to je logično navođenje, da očekuju da će ekonomski rast značiti povećanje zaposlenosti i bolji život. Zadnje, životno osiguranje Kredi Agrikol lajf zapošljava deset ljudi. To će učiniti konkurencija; držaće vam mlade ljude koji ne smeju da zasnivaju porodicu, tražiće od njih da rade i subotom i nedeljom i da potpisuju da sledeće četiri godine neće ići na trudničko bolovanje. To je istina o konkurenciji koju možete očekivati u ovoj vrsti privatizacije.

Nadam se da vam ne smeta javljanje povodom povrede Poslovnika, jer je priča o temi. Nemojte da ne razlikujemo zaposlenost od izrabljivanja i nemojte da ne razlikujemo potrebu da vladajuća struktura svojim potezima iz ekonomske politike, zakonima i liberalizacijom obezbedi da ljudi rade. Ja sam vam iznela podatak da je zaposlenost ove godine u odnosu na prošlu, po izvoru Ministarstva finansija, legalnom, 2,1 posto manja. Modernizacija jeste potrebna, međutim, šta je donela konkurencija? Da li je donela nižu cenu? Da li je donela bolji kvalitet usluga ili je jedina posledica, koja je nama najbolnija, niža zaposlenost?
Hoću da vam postavim jedno osnovno pitanje. Da li vi imate dilemu da li je jedna banka propala zbog nesavesnog rada šalterskog službenika ili zbog pogrešnog obračuna kamata u službi zajmova? Da li je ta banka, bilo koja banka, bilo gde u svetu, propala zbog jednog činovnika, na kom god nivou da se nalazio, ili zbog pogrešne politike kredita i zajmova? Nemojte da zamenjujemo teze.
Na teretu vlasti su krupne odluke, koje znače ponašanje koje u krajnjem ishodu ima bolji život ili gori život. Na ovoj vlasti, upozoravamo je dobronamerno, jeste odluka da li ćemo imati veću zaposlenost i da li će od ovog rada ovde moći da se živi radeći ovde ili će se pričati o vizama ili će se, kao juče, iznositi samo deo istine. Treba da pričamo o vizama, a ne kažete da treba da pričamo i o readmisiji. Gospođa Tanja Miščević vrlo odgovorno iznosi podatak da niko ko ranije nije mogao da izlazi van granica ove zemlje ne dobija pravo ni sada. Dobijaju novinari sa knjižicom novinarskog udruženja, ali ti ljudi kao privatna lica i dalje imaju ograničenja. Ali, zato će preko 150.000 ljudi, po njenoj izjavi u Dnevniku RTS-a, koji i nisu sa ove teritorije morati da budu na brizi i teretu i socijalnom staranju ove države. Nemojte da pričate polovično i iznosite deo istine.
Ja nikada ne iznosim samo ono što je pohvalno i što ide u prilog ideologiji moje stranke. Vrlo ozbiljno iznosim podatke. U prilog tome, kada smo govorili o kreditu Evropske banke za razvoj za klizišta, nisam imala priliku da iznesem podatak, jer nisam imala kod sebe završni račun. Molim vas da mi dozvolite 30 sekundi samo da završim.
(Predsedavajući: U redu.)
Kredit od te institucije, kredit Razvojne banke Saveta Evrope, koji je korišćen za saniranje posledica poplava u prošloj godini: na kredit od 9 miliona i 600 hiljada evra (završni račun je izvor) plaćena je kamata od 90 hiljada i 48 evra. Kamata po tom kreditu, po ovoj računici, iznosi 9,38 posto. Znači, budžet je za godinu, nije bilo prevremene otplate kamate; za godinu dana korišćenja na 9 miliona i 600 je plaćeno 90 hiljada. Podaci govore sami za sebe, ali budimo iskreni i iznosimo ih u celini.

Amandman gospodina Srete Perića, mog kolege, u stvari je vrlo aktuelan danas, posebno zbog napisa u novinama gde dobijate, kao vladajuća koalicija, sve pohvale za zasluge u stečajnim postupcima. Ko vas hvali? Evropska banka za obnovu i razvoj, ona od koje uzimate kredite i oni koji su vas finansirali da donesete takve propise o stečaju.
Šta je sad ovde bitno u članu 35? Ako vam se ne dopada neka osoba, ako vam se ne dopada neko preduzeće ili neko ovlašćeno lice, pa ne želite da stekne kvalifikovano učešće u ovoj oblasti poslovanja koja se zove osiguranje, nije bilo dovoljno rešenje iz starog zakona da se sprovede postupak prinudne likvidacije, odnosno stečaja, nego ste otvorili mogućnost samo da se stečaj otvori.
Poštujem vaše obrazloženje da ne može da se zloupotrebljava dobrovoljna likvidacija, ima i toga.
Hoćete da vam kažem najsvežiji primer?
Dozvolili ste privatizaciju u jednoj fabrici, u jednoj tekstilnoj industriji konfekcije u Babušnici, gde ste dobili vrlo kvalifikovanog Nemca vlasnika, koji je bez ikakvog obrazloženja posle četiri meseca rada ljude poslao na zavod za zapošljavanje, spakovao mašine i rekao da mu nije rentabilno da radi. Bez posla je ostalo 260 ljudi. Nije tajna informacija, vrlo zvaničan podatak.
Nikakve garancije da će strani vlasnik da dođe i održi proizvodnju nemate u Zakonu o privatizaciji, ali ste zato, po nalogu onih koji vas hvale, doveli do toga da se u našem društvu stvara kasta stečajnih upravnika koji očekuju enormne nagrade za stečaj, odnosno ostavljanje ljudi bez posla. Vi još u ovoj vrlo važnoj oblasti finansijskog tržišta, budućeg, i vrlo zanimljivoj za ovu privredu, njenu stabilnost i trajnost, koja se zove osiguranje, uvodite mogućnost da neko po Zakonu o stečaju podnese zahtev za stečaj i otvori ga, kako to u Zakonu piše, samim činjenjem verovatnim da neko ne može da izmiri jednu najobičniju fakturu iz dužničko-poverilačkih odnosa. Iznos - 10.000 evra.
Da li postoji preduzeće danas koje se zove uspešnim, a da trenutno nekome ne duguje taj iznos? Ali, vi možete, ako želite da nekoga isključite iz ove oblasti, da preko Zakona o stečaju i ovoga što ovde otvarate učinite verovatnim, dajete ovu formulaciju - otvaranje postupka stečaja, čime (gde je sada ona liberalizacija, otvorenost, konkurencija?) ograničavate ulazak određenih ljudi u oblast osiguranja. To nije nimalo slučajno, kao što nije slučajan ni način licenciranja, kao što nije slučajno ni zadržano diskreciono pravo da procenjujete da li treba otvoriti neku novu kuću osiguranja.
Kolege poslanici, izvolite po savesti, pa odbijte ovaj amandman ako možete to da objasnite građanima Srbije.

Kolege poslanici, ključna stvar je izneta u vezi sa donošenjem ovog zakona u izlaganju mog kolege koji je govorio o podnetom amandmanu a tiče se privatizacije osiguravajućih društava u trenutku istorijskog, zakonitog, neminovnog razvoja životnog osiguranja.
Dragi građani Srbije, ne dajte da vas varaju da će nam strateški partneri ili strani kupci podići nivo životnog osiguranja. Znači, ono što se zove svojevrsna štednja, ulaganje u svoju budućnost kroz životno osiguranje koje će biti posledica povećanih plata, ako ih budemo imali, i naše spremnosti da mimo preživljavanja ulažemo u životno osiguranje je jednostavno zakonit proces, kao što je bio onaj koji se ticao socijalnog osiguranja i zdravstvenog osiguranja. U to više niko nema dileme.
Vama bliski, vama dragi teoretičari, na primer, gospodin Džon Galbrajt, priznati ekonomista iz Amerike, kaže – ne može sebi u zaslugu preuzimati nijedna politička stranka razvoj socijalnog osiguranja.
Dok je Amerika (a vi preslikavajte na Srbiju stanje) bila poljoprivredno društvo i dok je svaka naredna generacija za prethodnu preuzimala brigu, nije bilo potrebe za razvojem socijalnog osiguranja. Ako je i bilo potrebe neka dopunska sredstva obezbediti, lako su se obezbeđivala prodajom te zemlje ili radionice koju su posedovali i bilo je moguće izneti svoj život do kraja u pristojnim uslovima. Znači, nije zasluga nijedne političke stranke potreba da država razvija socijalno osiguranje. To je istorijski proces. Zdravstveno osiguranje takođe nije ničija zasluga.
U trenutku kada je medicina, posebno hirurgija, napredovala do te mere da više put do smrti nije bio lak, brz i prirodna neminovnost, država je morala da razvija sistem zdravstvenog osiguranja.
U jednoj takvoj neminovnosti se mi danas nalazimo po pitanju životnog osiguranja.
Znači, ulaganje u životno osiguranje kao obezbeđivanje svoje sigurne starosti i preusmeravanje sredstava iz neživotnih osiguranja, osiguranja imovine i lica jeste nešto što će se desiti, bez obzira na to da li će ovde doći da visoke profite iz sigurnih uplata premija baštine, koriste i ulažu gde njima odgovara stranci, a mnogo je bolje da to bude ova država.
Zato ovoliko insistiramo na strateškom značaju osiguranja i ako smo propustili šansu da banke zadržimo, banke koje su u stvari krvotok privrede, ne smemo propustiti šansu da osiguranje, koje će se razvijati istorijskim procesom, održimo pod svojom kontrolom, ali ne zbog lične koristi nego zbog razvoja ovog društva.
U prilog tome izneću vam samo jedan podatak. Od neznatne razlike u odnosu na prvog konkurenta pre tri godine "Dunav" danas beleži razliku od oko 25 miliona evra u bruto premiji. DDOR je taj prvi konkurent, koji ima mešovitu strukturu i ispod 49% ima učešće država. "Dunav" je uz velika ulaganja... A podsećam da je "Dunav", potpuno nebitno ko je na njegovom čelu i koja stranka njime vlada, jer je SRS iznad stranačkih interesa u ovim opšte važnim stvarima, znači, taj i takav "Dunav" je uspeo da otkupi akcije od izraelskog društva TBI i da postane vlasnik prvog penzionog fonda. Kupljeno je 30% akcija tog brokera, 30% akcija "Kosig" osiguranja u Banjaluci, čime je "Dunav" postao većinski vlasnik najveće osiguravajuće kuće u Republici Srpskoj. "Dunav osiguranje" drži i 72% srpskog tržišta reosiguranja.
Da li će država odlučiti da ono što će se razvijati zasnovano na našim platama i našim mogućnostima da ulažemo u životno osiguranje prepusti nekome, ako imate egzaktne podatke da je za 30% više u odnosu na celokupnu premiju u novcu u 2003. godini "Dunav" narastao samo za prva tri meseca?
Da li vi shvatate koja je mogućnost da država iz tih tako stvorenih premija, sa jednom odgovornom vlašću, investira u sve ono što je potrebno za razvoj? Molim vas da u trenutku kada odlučujete o amandmanima SRS imate na umu čijoj ćete deci obezbediti bolju budućnost. Uz sve uvažavanje onih koji dolaze iz Evropske unije, uz sve poštovanje slovenačke privrede, nemačke privrede i bilo koje druge, SRS se zalaže, nadam se i vi, za budućnost naše dece i srpske privrede, a to pokažite onog dana kada budete glasali.

Bukvalno ću tri rečenice, da zaokružim ono o čemu je govorila gospođica Jovanović.
U odbijanju ovog amandmana Vlada je napisala da se prodaja usluga osiguranja vrši putem različitih ugovornih odnosa ili tzv. multilevel sistemom, što je u dosadašnjoj praksi stvaralo velike probleme.
Kakve, kolike, koje prirode - nije navedeno. Da ste jednog trenutka upotrebili obrazloženje tipa - specifičnost tržišta osiguranja kao vrlo važne finansijske oblasti, možda bismo i razumeli, ali ni taj argument ne stoji.
Razvijena je praksa da u bankarskom sistemu te inostrane banke razvijaju novog mobilnog bankara, ljude bez stalnog radnog odnosa, bez kancelarije, sa propagandnim materijalom, koji idu na vrata ljudima, uznemiravaju telefonom, znači, ne obaveštavaju, gotovo do uznemiravanja rade, a vi u oblasti osiguranja sprečavate mogućnost posredovanja u trenutku kada vam zaposlenost rapidno opada.
Koliko dugo je "Kvele" funkcionisao, isporuka robe iz inostranstva, gde je svesno napravljen propust da se ne carini roba vrednosti do stotinu evra? Da li je neko od toga imao prihod? Funkcionisalo je do određenog trenutka, dok je to prolazilo nevidljivo i nekom punilo džepove.
Koliko je dugo funkcionisao Cepter kao sistem nuđenja od vrata do vrata – dok gospodin Tomislav Nikolić nije prvi za govornicom ove skupštine na to ukazao.
Sve o čemu govorim govori u prilog da ove odredbe koje donosite imaju jasnu nameru i rade u korist stranih osiguravača, a na štetu domaćih, odnosno građana.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, moj kolega Aleksandar Martinović je u ime SRS podneo amandman na član 20. stav 1, gde se procenat 70 zamenjuje procentom 49. Dosadašnje zakonsko rešenje je bilo da se privatizuje celokupni društveni kapital, odnosno državni, a sadašnje rešenje je 70, predlog. SRS se, u skladu sa svojim programskim opredeljenjem, izjasnila da se ne može privatizovati više od 49%, naglašavajući da je osiguranje strateška delatnost za ovu državu.
Koliko ste vi nedosledni po pitanju Zakona o privatizaciji, rešenja za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, dokazuje vaše obrazloženje za odbijanje ovog amandmana. Vlada je u svom odgovoru na podneti amandman napisala, da vas ne zamaram celokupnim obrazloženjem, ali suština je u tome da ona kaže da se ovakvim zakonskim rešenjem usaglašava, u stvari, privatizacija osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kojim se reguliše prodaja društvenog i državnog kapitala, gde taj procenat iznosi 70%.
Vladi Srbije je bitniji sistemski Zakon o privatizaciji, gde finansijski sektor i osiguranje kao deo postavlja u istu ravan kao i realni sektor, ali samo kad govori o privatizaciji.
Kada treba da podnese javnosti izveštaj o tome koliko je provizija naplatila za privatizaciju realnog i finansijskog sektora, odvaja te dve vrste delatnosti, pa nam za realni sektor daje precizne cifre, a za finansijski sektor ne postoji ni jedna jedina cifra koliko je toga privatizovano u prošloj godini.
Stoji lep tekstualni deo, ali ni jedna jedina cifra, dragi građani, od 4 milijarde evra prošlogodišnjeg priliva kao stranih direktnih investicija, što zovite u prevodu 3,2 milijarde prodatog, s mukom i dugo godina sticanog kapitala, zajedničkog, društvenog i državnog.
Ostvareno je 3,2 milijarde, od čega su prave strane direktne investicije, odnosno ulaganja, samo 0,8 milijardi evra. Od tih 3,2 milijarde, realni sektor predstavlja tek trećinu.
Dakle, Vlada nam prikriva u zakonski obaveznom dokumentu koji se zove memorandum dve trećine pristiglih milijardi evra u ovu državu.
Znači, usklađujete Zakon o privatizaciji osiguravajućih društava sa sistemskim zakonom kada ne privatizujete sve, samo 70, ali kad treba postaviti zakonsku odgovornost za zloupotrebe, za krajnji nemar i nepažnju zaposlenih, tu sad odvajate finansijski sektor.
U prethodnom članu zakona gde se kaže, član 180, gde u vršenju javnih ovlašćenja državni organ mora da odgovara, u skladu sa članom 35. stav 2, koji kaže da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.
Sad Narodna banka i njeni zaposleni nemaju nikakve veze sa državnim organima, vršiocima javnih ovlašćenja, sad su nešto posebno. Sad oni posluju i rade u jednoj izuzetno važnoj oblasti, koja jeste važna ali ne na način kako vi to ovde predstavljate. Ta tako važna delatnost, koja se zove sektor osiguranja u okviru finansijskog sektora, zaslužuje da država sačuva svoj većinski udeo nad tim sektorom, što jeste suština ovog amandmana.
Znači, priliv po osnovu premija je predvidiv. Životno osiguranje raste kao istorijski zakonit proces i država se, odnosno Vlada u ime države, odriče tog značajnog dela koji treba da omogući i razvoj društva i novu zaposlenost i nove plate, na osnovu kojih ljudi treba i da potpomognu razvoj životnog osiguranja.
Na kojim principima se obavlja ta privatizacija?
Na onim principima koji su zacrtani 2001. godine u onom slavnom sporazumu o starateljskom fondu, kada vam je izdiktiran, na brzinu preveden, redosled koraka, organi koji će sprovoditi privatizaciju i način kako će je sprovoditi.
Problem nije u tome što ste vi loši prepisivači, nego što nemate odnos prema narodu koji vam daje mandat da u njegovu korist sprovodite zakon i sprovodite koncept koji je za vas sadržan u onom što se zove "vašingtonski konsenzus", liberalizacija, a to znači otvoriti tržište za svu uvoznu robu.
Ono što se zove privatizacija, nekritička, nebitno je šta će doneti, koliko će ljudi ostati na ulici i, na kraju krajeva, ono zbog čega trpe posledice mnogi, a to je veštački održavana stabilizacija, odnosno kurs dinara.
Volela bih da se građani zapitaju šta ova visokoumna politika "vašingtonskog konsenzusa" donosi Srbiji. Mnogi su ovu taktiku zvali šok-terapijom, ona je za nas ispala samo šok, ne i terapija. Opet ću da pomenem Slovence koji nisu dozvolili ni potpunu ni nekritičku liberalizaciju, čije posledice trpimo od 2001. do danas, i čije posledice ćemo tek trpeti u ovoj značajnoj oblasti koja se zove osiguranje.
Svi oni koji su dozvolili da domaća proizvodnja... Kažem, proizvodnja pre svega, da i usluge, da i trgovinski lanci, jeste i to potrebno, ali proizvodnja pre svega mora da postoji u ovoj državi, i to ne samo zato što proizvodi određenu vrstu robe i usluga, nego što omogućuje stvaranje dohotka koji omogućuje ljudima osnovno ljudsko pravo, a to je pristojan život. Ovo nije demagogija. Ovo je osnova naučne doktrine koja se zove svrsishodnost ekonomije.
Znači, da bi neko mogao da ostvari jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je da ima osećaj lične slobode, treba da ima novac, novac zarađen na društveno prihvatljiv način, ne provizijama, ne zloupotrebom položaja, ne kriminalom, ne švercom oružja, ne drogom, ne trgovinom ljudima, ne prostitucijom, nego na društveno prihvatljiv način. Kad to od vas tražimo kao opozicija, nije to demagogija. Vi ste s pravom, kao i mi, naveli ljude da očekuju da mi to umemo da im obezbedimo. Kako im vi to obezbeđujete? Time što omogućujete Nemačkoj državnoj razvojnoj banci KFW da ovde plasira svoje proizvode, a da mi dobijamo kreditno zaduženje.
Ne širim temu, sve je ovo ista stvar. Kada od Nemačke državne razvojne banke ova država uzme kredit, da bi navodno poboljšala lokalnu infrastrukturu u oblasti grejanja, mi u stvari plaćamo robu nemačkih proizvođača. Da je kupujemo na redovnom tržištu, mi bismo imali popuste, a mi im plaćamo kamate, za koje ste videli da su najmanje dva puta veće od onoga što u papirima piše.
Šta vredi što gospodin Jelašić kaže, tražim od banaka da iznesu podatak o efektivnoj kamati, ne o onoj o kojoj piše u ugovoru, nego onoj koju stvarno građani plaćaju kada uzimaju kredit.
Ta efektivna kamata, dala sam vam primer u prepodnevnoj raspravi, kada se od banke Saveta Evrope za razvoj uzme kredit, vi tvrdite da je kamata u euriboru, koji iznosi 4,1 na mesečnom nivou, na šestomesečnom nivou 4,7, sa tendencijom rasta, a u stvari, kad dostavite izveštaj o završnom računu, gospodine ministre, na devet miliona i 600.000 evra plaćate kamatu od 9,38% na godišnjem novu. Nije konstrukcija, nije izmišljotina, to je realnost.
Ne možete da tvrdite da su to subvencionisani krediti ili preferencijalne, odnosno kamate koje su niže i ne možete ovim građanima da tvrdite, niko ih nije terao da idu u banku. Mi vas molimo da ne radite ovakvu privatizaciju.
Mi vas molimo da ne zadužujete državu u trenutku kada imate, po vašoj tvrdnji, takve devizne rezerve da nam praktično prave problem u kursu dinara, koji je precenjen, kursu dinara po kojem ljudi nemaju interesa da izvoze.
Ali, zato je ovaj prvi elemenat liberalizacije na koji ste pristali vrlo lepo ispoštovan ovakvim merama, a to znači da je uvoz vrlo jeftin i da vi nama, ono što je najporaznije, u ovom memorandumu slikate budućnost na način da predviđate privatizaciju javnih preduzeća, NIS, EPS, JAT i javna komunalna preduzeća, ono što je preostalo, a nama obećavate razvoj malih i srednjih preduzeća. To je prosto uvredljivo.
Mi smo stvarali, mi građani i svi mi, sisteme i stvarali smo jednu ogromnu banku podataka, koja se zvala SDK, koju ste vi po nalogu stranaca ukinuli, da ne bi na jednom mestu postojale evidencije o svim makroekonomskim pokazateljima da se ovom državom upravlja odavde. Kada nemate informacije, upravlja onaj drugi ko ih ima.
Ko danas ima informacije o novčanim tokovima? Onaj ko drži banke. Ko drži banke? Znamo koliko ih je i gotovo 90% je u stranom vlasništvu, a i ono što je preostalo, dragi građani, piše u memorandumu, koji smo dobili od Ministarstva finansija, da će se privatizovati i taj ostatak banaka.
U Komercijalnoj banci Evropska banka za obnovu i razvoj, koja kaže da nam pomaže, već je ostvarila značajno učešće i po njenim podacima već 24% je od ukupnih sredstava uneto baš u finansijski sektor. Čak se i kupovina akcija, što je nezamislivo, naziva kreditnom pomoći ovom narodu.
Za mene je porazno da 128 glasova može ovde da učini svaki argument nevažnim. Za mene to nije razlog da prestanem da ukazujem na sve pogubne posledice vaših mera i zakona koji predlažete.
Potpuno je iluzorno da očekujete da ne podnesemo amandman ili da ne koristimo svaku priliku da pokažemo da vas ne rukovodi u donošenju mera ekonomske politike dobrobit građana i ono što znači bolju budućnost za sve nas, već jednostavno izvršavanje primljenih naloga.
Niste vi neuki, odlično vi znate šta je ekonomska teorija i šta ona misli o privatizaciji.
Vi znate da Milton Fridman kaže – moja najveća zabluda je da privatizacija rešava sve, konkurencija i saradnja, a ne privatizacija, poštovanje zakona i pravni okvir je ono što doprinosi razvoju.
Znate vi to, gospodine ministre, vi i vaši saradnici, ali se to ne plaća i to se ne može naplatiti od onih kojima otvarate tržište i pripremate za privatizaciju ovo "porodično blago" koje se zove osiguravajuće društvo.

Nemam nameru da kolegi Krasiću preuzimam govornicu, ali svima onima kojima je dosadilo danas da slušaju ne dugujem izvinjenje, jer dugujem građanima Srbije da kažem, u ime SRS, sve pogubne posledice politike koju ova vlast sprovodi.
Nije ovo moja omiljena tema, ali je suština ovog amandmana jedan od bitnih razloga za bavljenje politikom za jedan značajan deo vladajuće koalicije.
Član 21. sadrži rešenje po kojem se naplaćivanje provizije kao naknade za uspeh u procesu privatizacije preuzima i u oblasti privatizacije osiguravajućih društava. Umesto da se negativne pojave eliminišu i sa njima razračunava, aktuelna vlada prenosi praksu privatizacije preduzeća i banaka u privatizaciju osiguravajućih društava. Međutim, to što sam ja rekla da je pohlepa i provizija način života, koga se neki ne stide, već im je osnovni motiv za rad, jeste nešto što je, koliko god da se to nekome sviđa ili ne, Zapad, međunarodna zajednica tražila, a sa radošću prihvatili svi oni koji su u tom trenutku predstavljali vladajuću elitu posle 5. oktobra.
Mnogo puta pomenuti, i neće biti dovoljno dok god ne ukinete praksu uzimanja provizije kao nagradu za štetu koju činite građanima i društvu, ja ću vam ponavljati, međunarodni ugovor br. 8. koji je objavljen 28. septembra 2001. godine, u kojem na strani 49. u prevodu piše: Agencija će angažovati, znači, diktirala je Svetska banka, odnosno Starateljski fond, tako se to zvalo, to je bio sporazum o donaciji iz Starateljskog fonda, projekat tehničke pomoći za razvoj privatnog sektora, gde su vam izdiktirali, a vi napisali i preuzeli u dugotrajnu praksu, da će Agencija angažovati konsultante, kao što su finansijski konsultanti i investicione banke ili drugi kvalifikovani agenti, jednom rečju se zovu agenti prodaje, koji će asistirati Ministarstvu i Agenciji za privatizaciju u pripremi dokumentacije za preduzeća sa liste za privatizaciju.
Hajde da malo osvežimo pamćenje. Ta lista za privatizaciju je u stvari bio spisak 80 strateških preduzeća koji je tada "Deloitte and Touche", u kojem je svojevremeno jedan od značajnih ljudi bio i naš kolega Aleksandar Vlahović, tada i ministar, znači, lista za privatizaciju je u stvari lista strateških preduzeća, što podrazumeva sprovođenje tenderske procedure za ova preduzeća u ime Agencije za privatizaciju. Agenti će biti odabrani u skladu sa pravilima iz priloga 3. koji kaže da i kad imate nameru da nekog odaberete ne smete sami da odlučite, morate da pitate banku ko će to biti. Kaže - troškovi za angažovanje ovih agenata mogu biti finansirani iz donacije. To je 2001. godina. Ovo je princip na kojem se stvaraju zavisnici od droge, odnosno zavisnici od provizije: prvo vam dozvole da proviziju uzmete iz donacije, dok vas ne naviknu, a onda uzimate od naroda, jer to je jedini izvor. Naknada za uspeh u procesu privatizacije, ukoliko se takav uspeh postigne, biće isplaćena iz sredstava ostvarenih prodajom preduzeća i neće biti finansirana iz donacija.
Dugo smo, dragi građani, imali dilemu ko je taj agent prodaje koji je, po preciznoj računici, gledajući sve ono što je privatizovano u međuvremenu, naplaćeno, a nije ušlo u budžet... Dok nam nije potpuno slučajno na jednom od prošlih zasedanja, a na moje pitanje (ja očekujem pismeni odgovor, gospodine ministre, nisam zadovoljna vašim usmenim odgovorom), rekao da je to, u stvari, Agencija za privatizaciju.
Dragi građani, šta to znači? Ako je privatizovano, po izveštaju koji nam dostavlja u memorandumu gospodin ministar, od 2002. godine, u septembru je donet ovaj međunarodni ugovor, na osnovu njega su proizašli zakoni, do tada niste smeli ništa da privatizujete, znači, od usvajanja ovog međunarodnog ugovora do 9. septembra 2007. godine, po vašim podacima, u realnom sektoru, znači preduzećima, prodato je 2.521.500.000 evra.
Dragi građani, sada bih vam rekla, množite puta 5%, jer toliko je Bubalo pravilnikom odredio da se uzima provizija. Nisam sigurna da je to ta osnovica, ministre.
Nešto vam, inače, ne verujem ovo - jedan budžet, drugi, suficit, deficit. Piše: prodajna cena. Postoji li neko u ovoj državi ko sa sigurnošću može da kaže od koje cene se tih 5% odvaja Agenciji za privatizaciju, kao nagrada za obavljen postupak, ako budžet, odnosno građani Srbije, odnosno narodni poslanici, koji u ime naroda to treba da vide i znaju, ne znaju?
Znači, kada se odbiju svi troškovi oglasa, prospekta, reklame, troškovi pravnih, finansijskih i svih ostalih savetnika, tada Agencija sebi zadrži 5%, pa tek onda ostatak novca ide u budžet.
Da li se tih 5% obračunava na onu ugovorenu cenu, pa se onda odbijaju ovi troškovi, nije svejedno, gospodine ministre. Neto i bruto, i deca znaju koja je razlika. Znamo svi mi građani, kad nam porez razrežete, kakva je to razlika; znamo kad primamo plate šta znači bruto i neto obračun.
Na koju osnovicu je ovde išlo 5% provizije? A koliko je to para? Znači, za prodata preduzeća, ne ona gde su raskinuti ugovori, neuspešne privatizacije, to je posebna priča, za prodata preduzeća, ako uzmemo ovu cifru, a nisam sigurna da je tačna, to je 126 miliona evra, bez banaka.
Sada dolazimo na teren osiguravajućih društava, banaka i Agencije za osiguranje depozita, kako se sada zove jedna druga agencija, a to je ona za sanaciju banaka, o kojoj nikada ni u javnosti, ni pred poslanicima nismo dobili podatak.
Šta je sa stečajevima banaka? Zašto vas hvale da su vam stečajevi uspešni? Tražite ocenu od nas da vam kažemo šta je sa bankarskim sistemom. Kome su dati prostori, zgrade, umetničke slike i sve ostalo, najekskluzivnije lokacije? Kakva je tu uloga vladinih činovnika, Nikole Živanovića, Nika Đivanovića, gospodina Dinkića i ekipe oko njega? Ne radi on to sam. Ne bi Dinkić bio koalicioni partner da nema on svoje prijatelje u nekom od krila DS.
Dragi građani, verujem da je mojim kolegama poslanicima iz DS i najvećem broju mojih kolega teže nego meni kad ovo govorim, jer to je za mene suprotstavljena politička stranka, sa drugom ideologijom i ja kritikom njihovih poteza pravim jasnu razliku koja je građanima poznata, ali šta da rade oni koji moraju da crvene u ime onih koji su ovo radili, u ime onih koji žele da budu, kako je to neko pametno rekao, vlasnici Srbije, sada su vlast, a jednog dana će biti vlasnici Srbije?
Ta Agencija za sanaciju banaka je imala najzanimljivije upravne odbore, čijom se personalnom strukturom neću baviti, bave se drugi organi.
Neću da pominjem Nemanju Kolesara i ostale. Ja sam poslanik koji ovde vas, u funkciji člana zakonodavnog organa, pita da li je moguće, i ako je onda bilo moguće ne dajte da danas bude moguće da se donese zakon kojim će namerno ovakvo postupanje Agencije, maglovit zakon o stečaju i izvlačenje Agencije za privatizaciju iz okrilja budžeta, iz vidokruga javnosti, biti moguće da se ove malverzacije rade i da se nastave privatizacijom osiguravajućih društava.
Prilikom osnivanja agencija, onako kako su to naložili stranci, bile su predviđene tri mogućnosti za finansiranje: jedno su bile donacije, prilozi i ostalo; druga, prihodi koji se ostvaruju obavljanjem delatnosti i treća - drugi izvori u skladu sa zakonom.
Svesno je izvučena Agencija ispod ruke države, da bi danas moglo da se postavlja pitanje ko će bivšim vlasnicima da vraća deo imovine Robnih kuća ako je Agencija u ime države prodala imovinu, pa već imamo problem da još nezvanični kupac kaže "ne, to nije moj posao", a gospođa direktor Agencije kaže "ne, to je sada problem vlasnika". To je namera, to nije neznanje.
Donošenjem zakona u kojima je moguće da agencija koja nije pod okriljem države bude opšti vlasnik državne imovine, jer ona potpisuje ugovore o prodaji preduzeća, a evo i osiguravajućih društava, sada Agencija za sanaciju, vi prosto zadirete u elementarnu logiku i inteligenciju građana.
Kako je moguće da neko dobije milijarde evra u ruke, da o njima odlučuje kroz prodaju, da zadržava provizije na koje ja stavljam ovaj amandman, a da nikome ne polaže račune?
Gospodine ministre, kada sam vas prozvala za to u jednom od nastupa za govornicom, rekli ste - tražite izveštaj preko Odbora za finansije, pa neka vam kažu. Ne treba Jorgovanki Tabaković, članu SRS, izveštaj, treba građanima Srbije. Ovo nije moja lična radoznalost, ovo je sudbina građana Srbije, jer ne mogu se jedni bogatiti, a da drugi siromaše.
Nije smešno, gospodine ministre. Ovo je uredba iz vremena kada ste vi radili u jednoj kući koja je dobila pravo da dobije procenu, gospodin Vlahović je radio u "Deloitte and Touche", a ovo je posle postao sastavni deo ovog međunarodnog sporazuma, preduzeća u kojima se svojinska transformacija obavlja po posebnom programu.
Taj posebni program, gospodo i dragi građani, jeste program koji je zacrtao proviziju kao način života, kao smisao bavljenja politikom.
Nije važno što će proći rasprava o osiguravajućim društvima. Važno je da savršena pljačka ne postoji i da ne mora sve da bude pljačka, u onom najpežorativnijem i razgolićenom vidu.
Način na koji su neki zakoni doneti, kako su primenjivani...
Nema lepše reči, ministre, volela bih da nežnije to kažem, ali ne može; nije mogao da se bogati jedan sloj ljudi, pa se danas zaklanjate samo iza srednje klase, da sakrijete tu ekipu izuzetno moćnih ljudi koji sada imaju pretenzije da se bave i politikom. Samo tu ćete se sukobiti, dok građani ne otvore oči i ne shvate da mene u iznošenju ovih činjenica ne rukovodi ni radoznalost, ni dosada, ne daj bože mržnja, koja nije svojstvena srpskim radikalima, rukovodi me briga za budućnost mojih komšija, prijatelja, dece i svih nas koji sedimo ovde, u trenutku dok vi, kako reče Vjerica, razmišljate gde vam kaplje i sliva se u neki džep od lepih i unosnih poslova i valorizacije moći i uticaja koji ste sa tog mesta stekli.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, amandmana Srpske radikalne stranke podnetih na Zakon o osiguranju ima 17 i da je gospodin Matić imao imalo ljudskog i profesionalnog poštenja rekao bi da u obrazloženju svakog amandmana stoji suština svakog podnetog amandmana.
Generalni zaključak je da nijedan zakon koji ste doneli nije toliko loš da ga vi ne možete napraviti još gorim, što jeste i ovaj predlog izmena i dopuna Zakona. Postojeći zakon činite još gorim i imaće još pogubnije posledice, što ćemo vam u raspravi koja će danas teći dokazivati pojedinačno po svakom amandmanu.
Amandman na član 1, gde piše "briše se", u obrazloženju ima da je član u suprotnosti sa Zakonom o privrednim društvima. U obrazloženju amandmana na član 2, gde kaže "briše se", stoji da je predloženi član zakona suvišan i preuranjen, jer se bazira na pristupanju STO. Član 3. koji se briše ima obrazloženje – uzajamnost je neophodan princip koji primenjuju sve ozbiljne i odgovorne države. Vi, gospodine Matiću, nemate taj princip, vi i stranka iz koje dolazite i članice vaše koalicije, ali za nas je u svim odnosima primarna međusobna isplativost odnosa u trgovini, u političkim odnosima uzajamnog poštovanja. To je jedan od principa.
Član 5, za koji se takođe predlaže da se briše, i u obrazloženju se kaže da je prethodno rešenje bolje od predloženog, jer smanjuje mogućnost zloupotrebe, što se takođe odnosi i na član 6, amandman. U članu 7, gde se predlaže da se stav 1. tačka 7) briše, kaže se – prihvatljivo je da se licu čiji je zahtev odbijen odredi minimalni vremenski period za podnošenje novog zahteva, ali samo pod uslovom da postoje objektivni kriterijumi za odbijanje, a ne da se po diskrecionom pravu, volji, što je specifičan vid pritiska i reketiranja, odbija zahtev za registraciju osiguravajućeg društva. Član 8. se briše, jer takođe nije u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Član 10. se briše, jer je ograničenje koje se predviđa predlogom potpuno suvišno itd. do 17. amandmana koji smo podneli.
U trenutku podnošenja amandmana obrazloženje, koje ćete čuti ovde od naših kolega, vrlo je argumentovano i nije vam napisano kao što vam je napisano za neustavni član 15, gde želite da zaštitite od donošenja zlonamernih i štetnih mera od strane Narodne banke ljude koji to čine u vršenju javnih ovlašćenja. Taj amandman ćemo takođe obrazložiti i možda je najpogubniji, jer je protivustavan. Toliko o načinu rada poslanika Srpske radikalne stranke.

Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, umesto rasprave o amandmanima i Zakona o osiguranju, nametnuta je rasprava o nečemu što se zove ponašanje u Skupštini Srbije.
To ponašanje u Skupštini Srbije se jednom rečju može nazvati kriminal na najvišem nivou, o kojem će na sutrašnjoj sednici Odbora za finansije imati prilike da se upoznaju kolege poslanici, javnost, novinari i svi ostali.
U ovoj državi, dragi građani, ne postoji više ni jedan verodostojni dokumenat koji izlazi iz ove vlade, a u koji se možete pouzdati, kao onaj iz koga možete dobiti informacije o tome kako se prikupljaju narodne pare i kako se taj novac troši.
Taj finansijski kriminal, koji se zove nezakonito prikupljanje, bez obzira što je propisano zakonima, poput onog o provizijama prilikom privatizacija, poput Zakona o finansiranju stranaka, u stvari u ovom domu služi za međusobni obračun stranaka učesnica vladajuće koalicije.
Gospodo kolege, gospodine ministre finansija, umesto da ovde govorimo o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju i o koncepcijskim razlikama, o tome da li ovde treba sprovoditi privatizaciju na vašingtonskom konsenzusu, vi ćete biti u prilici da nam date izveštaj zašto je Zavodu za zdravstveno osiguranje tek naknadno priznato preko 23 milijarde dinara, koje prethodni ministar nije obuhvatio, a vi ste morali, zbog čega smo iz suficita ušli u nešto što će biti deficit.
Moraćete da objasnite građanima ko je dužan da pare koje Uprava za trezor prikuplja kao izvorne prihode kontroliše kada ih isplaćuje i kome i da građanima Srbije dostavite odgovore ko će odgovarati krivično za nezakonito trošenje državnog novca.
Ono što želim ovde da kažem, memorandum koji ste nam dostavili preko "Službenog glasnika" je takođe pun netačnih i neistinitih podataka o tome šta je društveni proizvod, šta je javna potrošnja, šta od tog novca ide na izdržavanje za građane koji su na granici siromaštva i zbog čega vi i vaši prijatelji, kojima su svetski moćnici priznali pravo da im budete negde na periferiji svetske oligarhije, možete da trošite novac vaših građana.
Vi odlično znate da za ove primedbe koje izgledaju načelno, postoje konkretni dokazi o tome kako se preuzimaju preduzeća, kako se vrše spajanja i razdvajanja, na koji način se plaćaju i stimulišu konsultanti, pravne kancelarije, svi oni finansijski izabrani savetnici, koji omogućuju da radite vrhovni zločin koji će ostati nekažnjen, a on se u jednoj rečenici zove ovako - svi ljudi imaju prava na slobodu, na ljudsku slobodu, na versku, rasnu i etničku jednakost, a vrhovno pravo koje omogućuje svakome da živi pristojno od svog rada im je oduzeto vašom vladom, jer poništava osnovno ljudsko pravo, a to je da može da živi od svog rada.
Naime, umesto obezbeđivanja posla građanima, na koje ste ih naveli vašim kampanjama i izbornim obećanjima da očekuju radna mesta i platu od koje mogu da žive, vi ste u stvari svetskoj oligarhiji, koja vas je primila u ono gornje, spoljnje dvorište time što vam omogućuje da učestvujete na ponekom okruglom stolu, time što vam omogućuje da se kupe određene nagrade za zločin prema svom narodu, sprovodite nešto što zovete finansijskom politikom ili strukturnim reformama.
Nema tih visokoparnih reči koje deluju kao zaklon za ono što činite.
Tvrdim od "Sartida", poverioca Duferka, jednog od najvećih, koji vode sudske sporove, do onoga što se zove malverzacija sa blagajničkim zapisima, da će neko da odgovara. Obavezujete nas da, umesto zakonskog projekta o kome danas treba da razgovaramo, pripremamo dokumentaciju koja će, ne verujem pred ovim malobrojnim poštenim ljudima u pravosuđu, ali nekom vrlo skorom biti procesuirani, kada će oni koji su danas zaduženi da sprovode vlast i da rade u interesu naroda biti tamo gde im je jedino mesto.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, poštovani građani, način kako je objedinjena rasprava o ovim tačkama dnevnog reda čak je i skupštinske izveštače doveo u dilemu, pa su ovu raspravu nazivali konfuznom. Ona nije bila konfuzna, nego je zbog mešanja nespojivih tačaka dnevnog reda čak i njima delovala kao takva.

Opredelila sam se da u okviru ove tačke dnevnog reda pričam o Građanskopravnoj konvenciji o korupciji, zato što smatram da odgovornost države koja je definisana članom 5. ovog zakona, rokovima zastarelosti koji su ovom konvencijom definisani i odgovornost u smislu obezbeđenja dokaza za korupciju nije do sada dosledno sprovedena kroz zakonske projekte, a morala bi biti, jer na to Građanskopravna konvencija obavezuje.

Ono što u razlozima za donošenje zakona piše, a to je da treba da usvojimo ovu konvenciju da bismo doprineli povećanju ugleda naše zemlje među državama članicama Saveta Evrope, u najmanju ruku je neozbiljno. Mi ćemo svoj ugled povećati ako uradimo ono što smo kao država dužni, a to je da zakonskim projektima doslovno izvedemo vladavinu prava.

Šta je, u stvari, korupcija? Kada građanin ne može da dobije ono na šta inače po zakonu ima pravo, a to je da se školuje, da se zaposli, da dobije zdravstvenu zaštitu, nego to mora dodatno da plati nekome ko inače mora da radi taj posao, a to se zove korupcija.

Kada građanin želi da dobije ono što mu po zakonu ne pripada, pa za to plati, to je korupcija. Ako dobije diplomu za koju ne poseduje znanje, ako dobije unapređenje na poslu koje je platio, a nema odgovarajuće kvalitete, to je takođe korupcija. Ima korupcije i kada građani žele da izbegnu kaznu za kršenje zakona, time što će platiti onom ko je zadužen da po zakonu tu kaznu sprovede.

Znači, u svim pojavama koje sam ja najjednostavnije uprostila kao primer korupcije u životu, svuda se pominje reč zakon, odnosno izigravanje zakona.

Iako je zdravlje kao pravo na operaciju, na primer, ili lečenje, stvar u kojoj ne možemo da zamerimo nekome ako daruje lekara koji je to uradio, jer je to naš običaj, mi ne možemo da dozvolimo da neko, zato što se operacija ili pravo na zdravlje odugovlači, bude ucenjen i uslovljen da korumpira da bi mogao da sačuva pravo na život.

Ali, da li po ovoj konvenciji država može da ima odgovornost, jer će kazniti lekara, profesora, koji neovlašćeno daje diplomu ili nekog drugog ako oni za to ne ostavljaju dokaz koji se ovde traži?

Nema nesavršenih pljački, to ćemo dokazivati kada je korupcija u privatizaciji u pitanju, ali kada je korupcija ove vrste na sceni, nije me ubedila međunarodna zajednica, ni potpisnici ove konvencije da su spremni da se sa korupcijom izbore čak i kad je očigledna.

Hajde da uzmemo najaktuelniju stvar u kojoj je zalog nešto što sa pravom mnogi od nas nazivaju svetinjom. Korupcija na međunarodnom planu, a zove se milionska korumpiranost gospodina Ahtisarija, otkrivena je od strane nemačke obaveštajne službe, za koju su dokazi predati nadležnim organima u Nemačkoj i čame u nekoj fioci, a onaj ko ih je predao, kada je shvatio da se neće boriti protiv korupcije, dao je novinarima i javnost se zabavlja temom koja se zove korupcija.

Znači, kada je korupcija obelodanjena i kada se zove afera, ako nadležni organi ne preduzmu mere za onoga ko je hteo da dobije ono na šta nema pravo, države koje su potpisnice ove konvencije moraju da reaguju.

U čemu se ogleda korumpiranost u našoj državi? U tome što država donosi zakone koji omogućuju korupciju. Želimo da izigravamo državu u kojoj je sve uređeno i da je korupcija ekscesna pojava, a u stvari, od 2001. godine pa nadalje donet je set zakona u kojima ne da je postala, na primer, važnija privatizacija od vladavine prava, nego je korupcija postala motiv za obavljanje privatizacije.

Neoliberalni, nedavno preminuli, ekonomista Milton Fridman je na kraju svog naučnog veka, koji je bio i praktično primenjen, rekao: priznajem svoju najveću grešku, umesto privatizacija, privatizacija, privatizacija, trebalo je reći - vladavina prava iznad privatizacije.

Mislim da smo mi kao država najbolji primer da pokažemo pogubnost korupcije na korupciji u privatizaciji zbog najmanje dva razloga. Dvadeset i šest procenata nezaposlenih u ovoj zemlji, znači, na stotine i hiljade porodica u kojima nema od čega da se živi, rezultat je privatizacije i mislim da je taj razlog mene opredelio da se u masi ostalih stvari osvrnem na to.

Koncept je napravljen tako da je omogućio najbogatijima, znači onima koji su i onda bili uz aktuelni režim i onima koji su se vešto prestrojili 5. oktobra, da imaju pristup društvenom bogatstvu, da ne poštuju nikakve standarde, ne morala nego ni zakona, ni zaštite zdravlja i ljudi, da mogu da obavljaju neograničeno korupciju i nesmetano pranje novca. To što postoji zakon koji zabranjuje pranje novca i to što postoji odbor koji se bavi sprečavanjem sukoba interesa, to su mrtva slova na papiru.

Zakon i naknadna uputstva koja je Agencija svojevremeno pripremila... Nijednog trenutka nije bila spremna da odredi, znači od 2001. godine, onoga ko ima pravo da učestvuje u privatizaciji.

O tome se priča pred kraj privatizacionog procesa. Procedure su stvorene za fizička lica.

Sećate se kako je mama gospodina Miodraga Kostića kupovala ogromne površine zemljišta, ogromne njive u Vojvodini, a to je samo jedan od primera.

Jer, učešće fizičkog lica u privatizaciji bilo je mnogo povoljnije u smislu kredita na šest godina, znači, ne živim i pravim novcem kupovati, i za posrednike, advokate i ostale koji su služili da se pravi vlasnici i kupci sakriju. To je naročito bilo zanimljivo i poželjno kada su se krili finansijeri mnogih stranaka tada na vlasti.

Vrlo je interesantno da je Agencija za privatizaciju, koja je osnovana parama budžeta, a kasnije delom i finansirana iz budžeta i koja radi kao javna ustanova, bila obveznik zakona o pranju novca u 2001. godini, a onda je kasnije ta obaveza za Agenciju izbrisana. To nije uradila Srpska radikalna stranka.

Stranke na vlasti su svesno izbegle da javnosti pružaju podatak o tome ko kupuje preduzeća u Srbiji. Svaki razgovor o nezakonitosti u privatizaciji proglašavan je neprijateljstvom prema privatnoj svojini, prema tranziciji i daljem napretku društva. Svaka priča o poreklu kapitala kojim se privatizuje imovina Srbije, svaka priča o proceni vrednosti kapitala...

Da podsetimo građane, snižavali ste vrednost preduzeća pa su se mogla prodavati po knjigovodstvenoj vrednosti, pa ako se niko ne pojavi u prvom pozivu i niže od toga.

Primenjivali ste Zakon o stečaju u kojem je bilo dovoljno da neko učini verovatnim, pogledajte koliko je to precizno, da neko neće moći da plati fakturu od 20.000 maraka, kasnije evra.

Postojanje diskrecionih prava Narodne banke da zatvara banke, da daje pravo da se otvara osiguravajuće društvo jeste otvoren poziv na korupciju. Tamo gde od nečije volje, koja se zove - dajte mi novac da radim u vašem interesu, zavisi odluka u ime države, prisutno je u stvari otvaranje vrata korupciji.

Usvajanje ovakve konvencije nije potrebno Srbiji da bi se izborila sa najvećim zlom, koje se zove korupcija. Kada promovišete pohlepu kao vrhovnu vrlinu u društvu ne čudite se što vam korupcija kuca na sva vrata i viri iz svakog zakona. Onog trenutka kada novac ne bude bio jedini motiv za bavljenje politikom, mislim da će biti drugačija rešenja.

Na kraju samo da dodam da agencija, nevladina organizacija koja se bavi izučavanjem pojave koja se zove korupcija, ima puna usta priče o tome da je Zakon o finansiranju političkih stranaka taj koji omogućava korupciju na najvišem nivou.

U ime SRS kažem - u delovanju, ponašanju, odbrani zakona i napadu na loša rešenja u određenim zakonima neka se javi onaj ko prepoznaje ijednog moćnika koji danas odlučuje o vlasti Srbije, a da to nije, u stvari, sam narod koji je glasao za nas.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu je set zakona, odnosno potvrđivanje jednog ugovora o zajmu, dva sporazuma o saradnji u carinskim pitanjima i dva sporazuma sa Indijom koja predstavljaju razvijanje dobrih prijateljskih odnosa, ali u ekonomskoj sferi.
Za one koji nemaju strpljenja, pre svega ću da iznesem stav Srpske radikalne stranke. Za najteži deo ovog seta zakona, to je ugovor o zajmu sa Bankom za razvoj Saveta Evrope, Srpska radikalna stranka ne može da glasa, bez obzira na dobru nameru onih koji nam pare nude, jer ću ja ovde uporno ponavljati i zahtevati od vas, ministre, ono što je vaša zakonska obaveza.
Formirana je Uprava za javni dug 2005. godine, koja je dužna da Narodnoj skupštini Republike Srbije, njenim poslanicima i građanima kaže koliko para uzimamo kao obavezu, koliko će to koštati u smislu kamate, provizije, šteta, naknada, kamata za kašnjenje, kamata za nepovučena sredstva, koliko kaznenih evra moramo da snosimo kao teret ako ne budu namenski iskorišćena sredstva i da li budžet Srbije može da izdrži ovoliko zaduživanje.
Kad izađete kao ozbiljno ministarstvo pred ovu Skupštinu Republike Srbije i zaduženje od deset miliona evra, u kojima Vlada Republike Srbije obezbeđuje 2,5, pa navedete, kao što ovde niste naveli, kamatu, pa stavite makar jedan pregled, koga ovde nema, o tome šta su dosadašnja zaduženja, da li ćemo biti u situaciji da ih otplaćujemo ili ćemo sav svoj novostvoreni društveni proizvod morati da dajemo na otplatu kredita, onda ćemo videti da li možemo da u ime građana Srbije, jer oni pune budžet, odobrimo jedan ovakav zajam. Verujte mi da nije prestroga reč ako kažem da nemamo minimum neophodnih podataka za odlučivanje o ovom zajmu.
Pre nego što pređem na konkretne činjenice u vezi sa njim, reći ću dve stvari koje takođe nimalo ne idu u prilog dva sporazuma koja govore o uzajamnoj pomoći u carinskim pitanjima sa Republikom Slovenijom i Poljskom.
Drage kolege, iako ste imale preobiman dnevni red, ako ste samo uzeli da uporedite ova dva zakonska teksta koja tretiraju istu materiju, ona od prve strane različito definišu pojmove carinskog propisa, carinske dažbine, organa molioca itd.
O čemu to govori? Govori o tome da Vlada Srbije i njena ministarstva dobijaju tekstove sa kojima se saglase, nemajući minimum samopoštovanja da dva teksta koja tretiraju istu materiju, makar i formalno, liče jedan na drugi.
Ako mislite da oni nemaju nikakvu težinu ili da je reč o nečemu što je zakeranje Srpske radikalne stranke, jer je forma drugačija, uveravam vas da u ova dva predloga sporazuma postoje vrlo zanimljiva rešenja u vezi sa korišćenjem informacija i dokumenata koja se tiču pojedinaca, građana, informacija koje mogu biti korisne, poželjne u vođenju određenih sudskih sporova i postupaka, u kojima se mogu naći ljudi iz ovog sporazuma.
Kada je u pitanju Slovenija, te odredbe su regulisane vrlo precizno i ograničavajuće prema nama, za razliku od Poljske, gde je to nešto liberalnije.
Znači, vrlo površno, i to govori o tome da Srbija ne vodi računa o interesima građana koji jesu predmet ovih sporazuma, u smislu carinske saradnje.
Znači, stojimo iza potrebe da se sarađuje, ali principijelno, kao i svuda, partnerski odnos, a ne služenje i prepisivanje dokumenata koje vam neko drugi ponudi.
Kada je u pitanju sporazum o trgovini i ekonomskoj saradnji sa Indijom, samo ću načelno reći da Indija pripada grupi zemalja sa kojima ćemo rado razvijati poslovne, ekonomske, prijateljske, političke i sve druge odnose. Predstavlja zanimljivo područje, veliki broj stanovnika i budućnost i za plasman naše robe tamo.
Međutim, gospodin Jadranko Vuković, moj kolega, preciznije će vam izneti ocenu, koja se uklapa u opštu ocenu: nemate pregled efekata, uporedne podatke o poreskim i ostalim elementima na osnovu kojih možemo da vidimo da je interes građana da u ime njih pristanemo na ovaj sporazum. O detaljima u vezi sa gradnjom IT parka u Inđiji takođe ćete dobiti podrobnije obaveštenje od njega.
Gospodine ministre, materija koja najviše zanima naše građane, a mene posebno, ne da vam dajem primedbe, nego da vas upozorim, jeste sledeće: iako ova Banka za razvoj Saveta Evrope predstavlja jednu od banaka koje zaista imaju vrlo humane namere da ulažu samo u socijalne aspekte razvoja bilo koje zemlje članice Saveta Evrope...
Naglašavam, znači, organizacija u kojoj smo mi članica i koja priznaje zemlje bez obzira na vrstu demokratije koju razvijamo unutar naše tržišne privrede, što nije slučaj sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj prema kojoj imamo dve vrste vrlo teških garancija. Znači, ovo nije banka koja nam uz kredit zahteva i određena politička ograničenja ili nam nameće obaveze u tom smislu. Recimo da je taj potez, da je ovaj kredit koji uzimamo povoljan sa te strane. Znači, nema nikakvih političkih uslovljavanja.
Međutim, pošto smo mi od 2003. godine, kao SCG, članica ove organizacije, valjda smo toliko zasluživali da nam kažete gde i kako je dosad utrošeno, na primer: izgradnja stanova za izbeglice 20 miliona evra, za opštine 10 miliona evra, zapošljavanje, prva tranša, država i građani su dobili obavezu da vraćaju, 20 miliona evra, pomoć u otklanjanju posledica lanjskih poplava u Banatu, maločas je kolega govorio o tome, takođe je pomoć koja je finansirana, i ovo poslednje, pomoć za žrtve klizišta.
Gospođa Slađana Prica, ambasador pri Savetu Evrope u stalnoj misiji Crne Gore, 27. aprila 2006. godine daje izjavu o ovih 60 miliona evra do sada korišćenih sredstava. O tome nema podatka u materijalu koji ste dostavili.
Načinom na koji se mi radikali pripremamo za ove sednice saznajem i vas građane upoznajem... Ne mora ministar da sluša, mislim da je Saša Dragin zaista redak primer ministra koji se odnosi odgovorno prema poslaniku i poslu koji radi. Onog ko to ne oseća kao obavezu ja ne mogu da nateram, a i nemam nameru.
Želim da kažem da je tih 60 miliona plasirano do sada preko "Delta banke", koja je već bila članica "Inteza" grupe.
Čak i one međunarodne finansijske institucije koje ne koriste politiku otvoreno ili sporednim putem je uvlačeći u finansiranje, plasiraju svoja sredstva preko onih banaka koje su u krugu zainteresovanih činilaca koji na kraju završavaju kreditom za budžet Republike Srbije.
Do sada nije plasiran gotovo nijedan kredit a da to nije bila "Cepter banka", koja više kao takva ne postoji, "Pro kredit banka", "HVB banka" - to je ona banka iz koje je guverner bio najavljen pre nego što je došao.
Takođe, Evropska banka za obnovu i razvoj, koja inače vrlo ulaže kod nas i to će biti predmet sledećih garancija. Preko tih i takvih organizacija plasira sredstva u ovoj zemlji.
Gospodine ministre, da li smo mi poslanici dostojni obaveštenja da su ovi krediti iskorišćeni namenski, pošto su im rokovi bili npr. osam godina za opštine i pet godina, ovih 20 miliona, za mala i srednja preduzeća, to se zvalo finansiranje novog zapošljavanja, rok je bio pet godina u trenutku kada su krediti krenuli. Rečeno je - ako ti rokovi budu prekratki, produžićemo ih na 10 ili 15.
Dragi građani, da smo na pijaci, pa bi prodavac sa one tezge znao da vam kaže - pre mesec dana sam vam prodao paradajz po 60 dinara, danas on vredi 80.
Ja ovde ne znam, kao poslanik, kao ekonomista koji treba da podigne ruku i glasa za ovo, na koliki su rok zaista odobrena ta sredstva. Kako bih i znala, ako je kredit koji uzimamo 10 miliona evra, a gospodin ministar kaže - naše učešće je još 2,5 miliona evra. Nije tačno. Nije rekao da je naš trošak, trošak budžeta, i kamata koja se plaća na ova sredstva. Ta kamata je povoljnija od tržišnih, unutar zemlje, od ove blagodeti koje se zovu strane banke na našem području, jeste mesečni euribor koji će se svakih 30 dana usaglašavati. Taj mesečni euribor iznosi 4,137, pre tri dana kada sam ja počela da se pripremam za ovu tačku dnevnog reda. Šestomesečni iznosi 4,75.
Da li će neko da plati tu kamatu i da li ona treba da uđe u obračun ukupnih troškova ovog posla koji mi zovemo ugovor o zajmu? Da je beskamatni, to bi pisalo, ali nije, kamata je predstavljena, a vi nećete da nam je naglasite. Nama gospodin Jelašić pravda svojih 30 milijardi dinara gubitka, ili 376 miliona evra gubitka, kursnim razlikama ili valutnim rizikom.
Da li ste vi nama, gospodine ministre, ovde rekli koliki je devizni rizik kredita koji je uziman u evrima? Kada je gospoda, sa Jelašićem i Dinkićem na čelu, zatvarala banke, nije pitala zašto su "Beogradska banka", "Jugobanka", "Investbanka", zašto su sve one u gubicima, da li zbog sankcija, kursnih razlika, velikih javnih preduzeća ili ne znam čega. Ne, banke su zatvorene i u jednom danu je 8.000 ljudi ostalo na ulici.
Da li o tom valutnom riziku, danas kada brani svoj gubitak, gospodin Jelašić hoće da kaže da je došlo do nekih strašnih pomeranja u valutnim odnosima na svetskom tržištu ili hoće da kaže da kursom upravlja neko drugi, a ne on, čime može da opravda taj gubitak?
Čime vi možete da nam opravdate da nam ne govorite šta za državu Srbiju i budžet znači rizik zaduživanja u evrima? To guverner zna i on bankama kaže, 30% vaših pozicija mora da bude strogo preračunato, šta znači devizni rizik, i on za naše poslovne banke iznosi 21,1%. Znači, one su u zoni sigurnog poslovanja po pitanju valutnog rizika.
Šta je sa budžetom? Ja pitam onoga ko je zadužen, dragi građani, a da li ćemo dobiti odgovor, ja sam optimista, ali se bojim da će to čekanje biti uzaludno. Zašto će biti uzaludno?
Zakon o javnom dugu je donet 2005. godine, Uprava za javni dug je samo kockica u sistematizaciji Ministarstva finansija na sajtu Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije. Nema imenovanog direktora, nema službi, a posao za nju radi Uprava za trezor. Uprava za trezor je pod vašom nadležnošću, pa sam očekivala jedan izveštaj o ovome o čemu danas govorimo. Koliko je opterećenje po ovom kreditu?
Niste nam preračunali, ali ste se zato obavezali, i to Ministarstvo za infrastrukturu, da Banci za razvoj Saveta Evrope dostavite izveštaj koji će sadržati ocenu ekonomskih, finansijskih, socijalnih i ekoloških efekata projekta. Da li ste prvo morali takvu ocenu ekonomskih, finansijskih i ostalih posledica da ovde iznesete? Znate šta je to, kakva je to studija koja je preduslov da dobijete kredit. Svaka banka bi vam rekla da neće ni najmanjem preduzetniku, ni firmi da da kredit dok ne donese biznis plan i ocenu opravdanosti najmanjeg i najnižeg kredita.
Da li smo mi država? Da li smo mi manje ozbiljni od jedne zemljoradničke zadruge ili STR preduzeća koje ima pravo da dobije kredit, ali pod ovakvim uslovima? Ja zaista to doživljavam kao potcenjivanje građana Srbije.
Da li mislite, ako ste 34 tačke dnevnog reda stavili, da mi ovo nećemo da čitamo? Da li mislite da smatramo da ovo nije važno, nije teško, da nije opterećujuće i da će neke pare pasti sa neba? Ma ne, sve će biti manje prihoda od privatizacije iz kojih će moći da se servisiraju krediti kojima nas zadužujete. Ja neću imati vremena u ovom obraćanju da iznesem još neke primedbe, ali ću ih iznositi u toku rasprave.
Ono što želim građanima da kažem jeste najinteresantniji podatak da je u tekstu ovog predloga zakona dat netačan podatak da je sporazum potpisan 30. novembra 2006. godine, sa željom da se poslanici uhvate u zamku saznanja da ovlašćeno lice, na čemu insistira ova banka, kao i svaka, da po Zakonu o javnom dugu samo ima ministar finansija ovlašćenje da potpiše ovakav kredit. Svi mi znamo da gospodin Dinkić, čiji potpis stoji na ovom sporazumu, već tada nije bio ministar finansija. Međutim, način na koji vi vršite vlast je za nas suviše providan i zato ću uz težinu finansijske prirode ovog sporazuma da istaknem i ovo, da ne upotrebim težu reč, što se zove - nekorektnost.
Gospodin Dinkić je, ako se sećate, mnogo ranije pričao o svojoj ostavci, izašao iz Vlade, ali je ostajao da radi neke poslove i svečano nam je objavio 9. novembra da izlazi iz Vlade, da je ostavio prepunu kasu i završio sve poslove.
Koliko je kasa bila prepuna, videli smo, gospodine ministre, iz budžeta koji ste nam vi predstavili, minus koji ste vi zatekli i onaj zaboravljeni novac iz fondova zdravstvenog osiguranja. Međutim, odlukom Vojislava Koštunice 14. novembra, odlukom predsednika Vlada, sva ovlašćenja su sa ministra finansija preneta na Parivodića. Sporazum jeste potpisan od one druge strane 30. novembra, ali ga je gospodin Dinkić, otvorite tekst i videćete, potpisao 8. novembra. Nisam spremna da tvrdim da je u pitanju antidatiranje ili bilo šta, ali zaista nije reč o nepreciznosti. Reč je o načinu na koji vršite vlast. Znali ste da gospodin Parivodić nije ovlašćen da to potpiše.
Da li je zaista 8. novembra potpisan, to nije ni važno. Važno je da namećete finansijske obaveze državi i građanima, da nam lažno predstavljate efekat tih mera u koje uvlačite sve nas, a da usput i međusobna potkusurivanja ovlašćenih, neovlašćenih, zaduženih ili nezaduženih traju do dana današnjeg i to do mere da mladi talenti nemaju para da im se finansiraju njihove stipendije, jedan projekat u kome ste učesnik i vi, jer su izgleda i vama podmetnuli da se zaborave te pare, kao što je Parivodiću svojevremeno zaboravljeno subvencioniranje kredita za stambenu izgradnju.
Toliko u ovom javljanju, ali zadržavam pravo da se kao diskutant javljam i dalje.

Gospodine Vujadinoviću, moje kolege kažu da bi ja trebalo da imam ovde beneficirani staž zbog torbe koju stalno nosim i podataka. Kada ste vi u pitanju, ne znam odakle da počnem, ali ajde prvo od poslednjeg. Kažete - trend pada kamata. Potres na svetskom finansijskom tržištu, upozorenje Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj pogodiće države sa visokim deficitom tekućeg platnog bilansa, i to Letoniju, Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju i Srbiju. Svesne rizika, zemlje bi morale da smanje ekspanziju zasnovanu na kreditnom finansiranju. Ovdašnji ekonomisti priznaju ranjivost Srbije zbog spoljnog deficita i deficita tekućeg platnog bilansa. Moramo da idemo na povoljnije izvore finansiranja, jer će Srbija sigurno osetiti krizu kroz uvećanje kamatnih stopa i promenu dinamike priliva kapitala. Toliko o svetskom finansijskom tržištu i trendovima.
Dalje, vi tvrdite, gospodine, da podaci koje iznosimo ovde nisu tačni. Imam za vas samo jednu informaciju, čak i da ne idem dalje. Dobili ste, kao i ja, Predlog budžeta za 2007. godinu, koji je potpisao gospodin Mlađan Dinkić. Ista kasa, ista država, isti građani, isti poreski obveznici. Suficit je bio 13 milijardi. Je l' tako? Dinkićev suficit u njegovom predlogu, pre nego što je otišao, odlično znam o čemu pričam.
Dolaskom ovde prisutnog gospodina Cvetkovića šta smo dobili? Ista država, isti obveznici, deficit u iznosu većem nego što je 13 milijardi dinara. Gospodo, građani Srbije, šah-mat za vas, gospodine Vujadinoviću. Isti podaci, ista država, različito prikazivanje.
Drugo, nemojte građane da dovodite u zabludu. Gospodin Topalović vam kaže - privatizacija i prihod od nje dve milijarde i 600 miliona evra; realni sektor preduzeća, a vi sabirate i banke, a sa bankama to je 3,5. Ja ovde nisam izašla da pričam, to su vrlo zvanični podaci. Znači, nemojte delimičnim saopštavanjem podataka da dovodite u pitanje činjenice koje ovde iznosimo, a naše su činjenice zvanični izvori ove države, koja vrlo smišljeno prikazuje podatke o inflaciji i sve ostale podatke.
To što ste izneli podatak o unutrašnjem dugu na dan 31. decembra ne slaže se sa podatkom Vlade, dobili smo prekjuče konsolidovani izveštaj i potpuno je drugačiji taj podatak. Jedno da vam kažem, lažno se iznosi podatak o društvenom proizvodu da bi javna potrošnja sa svojim učešćem u njemu izgledala manja.
Tvrdim, i svi ekonomisti koji imaju profesionalno poštenje će potvrditi, da se sa tim počelo 2003. godine, kada je promenjena metodologija obračuna, pa su trgovinski lanci i finansijske usluge ušle u obračun, što do tada nije bio slučaj. Znači, iza svakog podatka koji smo izneli moje kolege i ja stoje činjenice i ne vrede vam ružičaste naočare apsolutno.

Naravno da su ružičaste naočare bile metafora za viđenje ulepšane stvarnosti.
Samo jednu stvar ne razumem. Zovete preferencijalnim kreditom ovaj u kojem nam ministar nije dao ni elaborat o korisnosti ovog kredita, ni podatke o iskorišćenosti kredita od ovog istog finansijera. Zašto ga štitite? Ima on infrastrukturu.
Rekoh, Agencija za privatizaciju, na primer, gde je radio, ima 250 zaposlenih a na stotine miliona evra prihoda od provizije iz privatizacije.
Znate da je Uprava za trezor država u državi. Oni vode poslove Uprave za javni dug koja je, nije ovo moj hir, po zakonu obavezna da nam to kaže.
Zašto ja to tražim? Pa, sećate se, mi još ovde nismo raspravljali o završnom računu budžeta za 2006. godinu, ali sam ja iznela podatak da smo mi, kao država Srbija, siromašna, sa ovakvim cenama, sa ovolikim brojem nezaposlenih, platili milijardu dinara kaznenih kamata na nepovučene tranše odobrenih kredita. Znači, vlast me nije uverila da se zadužuje kao dobar domaćin, a zadužuje se u naše ime. Ne tražim ništa preko onog na šta zakon obavezuje, a to je čista računica da li ovi krediti zaista vrede i u šta su već uzeti uloženi. Hvala.