Ne bih da vam se obraćam lično, ali sada imam dilemu da li je ovo nepažnja prilikom slušanja ili pokušaj da se umanji značaj iznetih argumenata. Sve u svemu, stvari stoje ovako.
Amandman čija je suština da se uz svaki kredit mora podneti izveštaj koji uključuje projekciju upravljanja rizikom i objedinjava podatke o kursu, kamatnim stopama i drugim rizicima je prosto neophodan. Da li je i šta je javni dug, ukupni dug, spoljni dug, unutrašnji dug, to je rešila metodologija i to u nepromenjenom odnosu na metodologiju kojom se u budžetu može izuzeti vraćanje kredita od potrošnje. Znači, metodologija za prikazivanje javnog duga je nesporna.
Ne sporim, niti sam ijednog trenutka dovela u pitanje ijednu brojku niti je pomenula, ali država snosi odgovornost za ono što je unutrašnji dug. Njen guverner, koji je samo razmišljao da li je bolje zadužiti se u švajcarskim francima, dinarima ili evrima, politikom obaveznih rezervi stimulisao je zaduživanje građana; stimulisao je potrošačke kredite, stimulisao do televizije i reklame "uđeš, izađeš i gotovo", a danas je glavna reklama "živi preko svojih mogućnosti".
Ova država mora da bude ozbiljna i da shvati - kad ti građani koji su se zadužili, iako je to unutrašnji dug za koji država ne garantuje, ostanu bez posla, što se predviđa daljom privatizacijom, i kad ne budu imali odakle da servisiraju kredite, kad budu prodavali svoje stanove...
Neću da pominjem slučaj onih koji su zbog kredita nedavno pravili incidente dostojne crnih hronika, onih koji sami sebi oduzimaju život jer ne mogu da vrate kredit i koji sa bombama ulaze u banku, nego onih koji će se okupiti i doći ispred Vlade, s pravom će doći, jer Vlada odgovara za vođenje monetarne politike zajedno sa Narodnom bankom koja se poziva samo na svoju samostalnost.
Znači, prilikom upozoravanja građana o zaduživanju pomenite Hrvatsku, koliko su zaduženi, nemojte to da prećutite, ali nemojte da mi kažete da ja sporim iznos stare devizne štednje; sporim zloupotrebu stare devizne štednje kroz Nacionalnu štedionicu i zameram vlasti što nije utvrdila ko je i gde je potrošio, ko se ovajdio od te stare devizne štednje.
Izvinite, gospodine Vujadinoviću, način preuzimanja vlasti, dolazak na ... Ne može da nestane, nije to voda pa da ispari, put novcu se uvek može utvrditi.
Ono što je najzanimljivije (vi imate dovoljno godina, kao i ja, dolazili ste da negde budete rukovodilac, ulazili ste u neke organe vlasti), nigde nema podvlačenja crte, pa kažeš - pozitivna nula, to samo u socijalizmu ima, nego kad uz čašu meda moraš da popiješ i čašu žuči, pa kad naslediš mogućnost da zapošljavaš prijatelje, rođake, da uzimaš kredite, da imaš sekretaricu, kola, da asfaltiraš, da zidaš, da gradiš, da se hvališ, da dobijaš poklone, onda moraš da preuzmeš i teret koji nasleđuješ.
Zašto sumnjam? Sumnjam zato što je vladina agencija prodala Robne kuće kao društvenu imovinu, a sud je stavio privremenu meru jer je prodata državna imovina Vlade Republike Srbije u jednom delu. Kako da ne sumnjam?
Kako da ne sumnjam ako Vlada ne podnosi od 2001. godine završne račune, a jedan koji je podnela ispostavilo se da nije istinit, odnosno da nije usklađen sa Zakonom o finansiranju stranaka, što je poslužilo kao dobar osnov za pljuvanje parlamentarizma i stranaka u mnogobrojnim dnevnim listovima, gde su feljtoni išli.
Tvrdim i ponavljam, ko neće da čuje, nije važno, nek čuju građani, političke stranke ne trebuju novac. Uprava za trezor je bila dužna da proverava da li na budžetskoj poziciji ima onoliko para koliko je predviđeno za tu namenu.
Znači, nijedan od mojih argumenata ne možete dovesti u pitanje, jer ja ovde ne držim politički govor. Ja jesam političar, ali u ime pripadnosti stranci i struci govorim isključivo argumente, i to u celosti.

Zahvaljujem, gospodine Albijaniću, na pruženoj prilici. Biću vrlo kratka i poštovaću vreme svojih kolega. Prosto, ne bi bilo u redu da ispada da se neki odgovor sklapa za vreme pauze.
Gospodine Cvetkoviću, vama su rekli, citiram vas, dobro pamtim - kada štampate hartije od vrednosti to i nije neki trošak, jer imate samo kamatu kao trošak i to nije emisija. Mene su naučili u školi, na fakultetu i ne odstupam od toga, ni od vaše definicije Zakona o javnom dugu i Zakona o budžetskom sistemu, gde piše, citiram Zakon o javnom dugu član 2. tačka 3): "Zaduživanje jeste uzimanje kredita, odnosno zajmova i emitovanje državnih hartija od vrednosti za refinansiranje, za deficit" itd. Zakon o budžetskom sistemu kaže: "Zaduživanje predstavlja ugovaranje kredita ili emitovanje državnih hartija od vrednosti".
Nemojte da definicije dovodimo u pitanje, što znači, kada prikupljate slobodna dinarska sredstva i štampate štedne zapise, to nije emisija.
Štedni zapisi, kao hartije od vrednosti, nisu, ali državni zapisi, a u 2007. godini ste ih odštampali u vrednosti od sedam milijardi ("Službeni glasnik" 82, 94, 99, 103, 107, 108. i 110), u ukupnom zbiru sedam milijardi, jeste svojevrsna emisija novca, kao što je svojevremeno štampanje bonova za hranu bio surogat novca, kao što su svojevremeno bili bonovi za gorivo a i danas se smatraju vrednosnom hartijom.
Ne možete da kažete da je sterilizacija novca emisija hartija od vrednosti. Sterilizacija je obavezna rezerva, vrsta sterilizacije. Koliko je koštala ta emisija Narodnu banku i Vladu, imamo precizne cifre o tome. Ne možete da kažete da ovo nije skupo, suvišno i da nije na svojevrstan način ubacivanje dodatnog novca u opticaj, a pogotovo kada budžetski korisnici i fondovi kupuju hartije od vrednosti, i to je najstrašnije, što se banke ne bave kreditiranjem privrede, nego se banke bave najsigurnijim poslom, a to je kupovina državnih hartija od vrednosti. To je najveća šteta i trošak za ovu državu. To ne možete da opravdate i zaista nije u redu da neke osnovne monetarne i ekonomske kategorije dovodite u pitanje.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, kolega Petar Jojić podneo je amandman na član 5. razdeo 3, glava 3.12, funkcija 410 da se, u stvari, briše razdeo koji definiše funkciju i troškove Kancelarije za Nacionalni investicioni plan.
Mi ovim ne samo da izražavamo svoj politički stav da je potpuno nesuvislo i nepotrebno da se prilikom formiranja svake vlade menja organizacija rada ministarstava u smislu broja ministarstava, nego želimo i da ovim amandmanom ukažemo da se, u stvari, javni fondovi ovakvim zakonskim rešenjima koriste u privatne svrhe. Znači, dva su nas razloga rukovodila da podnesemo ovakav amandman i ja ću ih obrazložiti.
Međutim, ono što je Vlada u svom odgovoru kojim obrazlaže odbijanje ovog amandmana napisala samo delimično odgovara istini. U svom odgovoru Vlada je napisala da se amandman ne prihvata iz razloga što je Kancelarija za NIP osnovana Uredbom o Kancelariji za Nacionalni investicioni plan i u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu pa je zato korisnik budžetskih sredstava za čije se finansiranje obezbeđuju sredstva u budžetu Republike Srbije, a posle će nam se ovde braniti da imamo nove budžetske korisnike koji imaju stečena prava koja ne možemo da ukidamo.
Ovo se upravo nadovezuje na ono o čemu sam govorila – da je to odbrana Vlade koja to u stvari nije, nego je njena optužnica. Dok god ustanovljavate nove korisnike budžeta kojima treba da obezbedite kancelarije sa svim pratećim troškovima, osoblje, svu infrastrukturu koja to prati, ne možete da se branite mišljenjem o dobru naroda i o vašoj štedljivosti. Ništa u tom smislu ne znači procentualno manje učešće javne potrošnje u ukupnom društvenom proizvodu. Svoju nevericu u vrednost društvenog proizvoda sam izrazila i ranije.
To što kažete da budžet nije optužnica nije tačno, gospodine ministre. Meni kao političaru pristoji da kažem da budžet, kao što sam i rekla, ne može da se brani obavezama koje ste svesno kao vlast preuzeli, a to je da isplatite staru deviznu štednju.
Ministar finansija jeste stručno lice, ali je i političar i pripada jednoj stranci koja je preuzela obavezu da ispita gde su pare, da li su potrošene, kod koga su i da ih vrati, a jedan od budžeta je bio optužnica. Jedan od budžeta posle 2001. godine bio je direktna optužnica stavkom koju vi i ja kao ekonomisti zovemo klasifikacija prihodne strane budžeta, a zove se npr. ekstraprofit.
Kako bi to drugačije obrazložili nego optužnica definisana budžetom kada predvidite novac koji će biti prikupljen od ekstraprofita? Normalno, ta stavka nije realizovana ne zato što je zakon bio neustavan, nego zato što je umesto naplate ekstraprofita usledilo nagađanje sa onima koji je trebalo da ga plate, pa se upravo dolazi do definicije ovog člana o kojem govorim, a to je zloupotreba javnih fondova u privatne svrhe.
Znači, ne može Vlada, ova ili ona prošla, da izlazi sa strategijom za borbu protiv korupcije i sa strategijom o štednji u budžetu, a da ima ovakva rešenja. Znači, Nacionalni investicioni plan je bio realizovan i u prošloj Vladi, bez kancelarije. Svako od ministarstava je u okviru svoje nadležnosti određene projekte pratilo, prikupljalo projekte itd.
Znači, upravo formiranje ovakve kancelarije uredbom govori u prilog tome da širite neopravdano državnu birokratiju i da omogućujete ovim rešenjima po kojima se jedan čovek pita da se njemu klanjaju, da bi on u svom dobrom raspoloženju ili kada mu podanici budu dovoljno dobri i poslušni, a zna se kako se valja moliti onima koji odlučuju o vama, odlučio kako će on da deli državne pare. Znači, to što ste 2004. godine krenuli sa izvesnom strategijom za borbu protiv korupcije, definišući mesta na kojima je ona moguća i definišući nosioce koji bi mogli da je izvrše, ništa građanima ne znači ako su konkretna rešenja u zakonu o budžetu ovakva. Zašto kažem da ne znači ništa? Imam dokaze.
Znači, sve vreme pričamo o zaštiti svojinskih prava, o borbi protiv korupcije, a onda imamo situaciju da nam npr. kod "Putnika" jedan revizorski skandal kod procene i revizije imovine potpuno obezvredi svu priču o reviziji. Imamo prevarne radnje umanjenja vrednosti deonica novim emisijama, slučaj "Jugoremedije", znate kako se završio. Imamo transakcije povezanih strana i zloupotrebe zvaničnih položaja, slučaj Nacionalne štedionice. Znači, kako su ljudi iz vlasti sa onima iz vlasti i oko njih doveli do zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe.
Imamo takođe procedure gde nam je nesolventnost, odnosno stečaj poslužio za manipulaciju i prevaru veka u našoj zemlji, ime joj je "Sartid". Trenutno je u nekim predistražnim radnjama već sedam godina. Sagu o vladinom kroćenju nezavisnih institucija, govorim o Komisiji za hartije od vrednosti, o "Knjazu Milošu" i slično, ne treba ni pominjati. Znači, tako se Vlada koja je u to vreme donosila strategiju za borbu protiv korupcije svojim delima borila za nešto potpuno drugo.
Pitam se, gospodine ministre, da li vam je poznat rečnik onoga za šta bi narod prosto rekao zloupotreba i krađa – prevarne radnje umanjenja vrednosti, transakcije povezanih strana kod Nacionalne štedionice, procedure nesolventnosti podesne za manipulaciju.
Očekujem da moje reči dobiju težinu kada vam kažem ko je autor ovakvih naziva za srpske reči krađa i pljačka – Džeferson institut i Ministarstvo finansija. Verujem da su vam kao ministru prvo poklonili tu publikaciju, a ako nisu, to ću ja učiniti da vidite kako se vlast iznutra bori protiv zloupotrebe javnih fondova u privatne svrhe.
Onda, da bi se zadovoljili koalicioni kapaciteti, odnosno da bi se koaliciono sastavljena Vlada mogla namiriti dovoljnim brojem rukovodećih funkcija, gospodin Đilas se, kao neko ko se osvedočio na mestu direktora Narodne kancelarije, kvalifikovao da bude pored kase. Gospodina Đelića nisu hteli da stave pored kase jer se pokazao sebičnim. On je javnu funkciju zloupotrebio u lične svrhe, a gospodin Đilas je pokazao da ume da uzme, ali da ume i da podeli, da ume pomalo i narodu da da.
Naša je dužnost i moja je dužnost da kažem da onaj ko malo narodu da da mu zamaže oči ne može na osnovu Zakona o budžetu da zloupotrebljava narodne pare tako što će u razdeo Narodne kancelarije da stavi zbirnu sumu sredstava i za Vojvodinu i za sve ostale, a onda će u zavisnosti od toga koliko je neko dobar ili blagonaklon prema njemu, prema političkoj stranci kojoj on pripada, tako biti i odobravani projekti i deljena sredstva.
Znači, nije problem samo u utrošku budžetskih sredstava za formiranje nečega što nije bilo potrebno, taj se posao mogao raditi u okviru svih ministarstava, nego je reč o tome da se od jednog čoveka pravi bog koji odlučuje, a na narodnim parama. Sve se to nađe u jednoj istoj uredbi, broj 50 od 1. juna 2007. godine, u kojoj se ustanovljava Kancelarija, gde... Nema kolege Vujadinovića da ga upoznam sa novčanim iznosima koji se zovu crveni tepih, da mu dam Uredbu da pročita, pošto on to ne zna, a morao bi znati, jer neznanje zakona ne opravdava.
U toj uredbi je formirana Kancelarija koja je Zakonom o budžetskom sistemu samo pomenuta jednom jedinom definicijom, tačka 37, gde kaže da se sredstva ostvarena u postupku privatizacije iz kredita i drugih izvora raspoređuju za investicije koje podstiču zapošljavanje, modernizaciju infrastrukture, dodatno ubrzanje privrednog razvoja, ravnomerniji regionalni razvoj i doprinose poboljšanju standarda stanovništva i za druge namene utvrđene planom.
Jedino slovo zakona, insistiram - zakona, kojim se pominje Nacionalni investicioni plan je definicija u Zakonu o budžetskom sistemu. Sve ostalo je uredba. Uredba o formiranju Kancelarije za NIP, uredba kojom ustanovljavate Savet da ne bi Đilas sam delio, uredba kojom donosite princip dvostrukog ključa da ne može sam da deli, nego da ga kontroliše još po jedan ministar i, ono što je najgore, uredba o načinu dodele novca, odnosno o kriterijumima za raspodelu.
Ponoviću hiljadu puta, ne može niko u ime države uredbom, znači, Vlada u najužem krugu, da određuje kriterijume za raspodelu narodnog novca, onog iz privatizacije, donacija, kredita ili redovnih sredstava. Znači, Zakon o subvencijama i ovoj vrsti davanja mora da postoji, da svi koji bi mogli da konkurišu znaju sa čime će se suočiti.
Princip koji je gospodin Dinkić, u uredbi koja je u istom „Službenom glasniku“ menjana, a misli se na Uredbu o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija, promenio, pa je opet sebi zadržao pravo da se pita, ranije kao ministar finansija, a sada kao ministar privrede i privatizacije, upravo omogućava da se kao korisnik pojavi, na primer, šest preduzeća, šest firmi od kojih je, kažu, nešto domaćih, nešto stranih, a koje su dobile 2000 - 10.000 evra po radnom mestu za navodno novo zapošljavanje. Kada će novog zapošljavanja biti? Dakle, to ćemo videti.
Znači, jedno pričate, drugo radite. Pričate o borbi protiv korupcije, a iza vas ostaju prljavi tragovi i dosijei za sudska postupanja. Makar na budžetu imate priliku da osvetlate obraz i ono za šta se javno zalažete i direktno primenite, odnosno onemogućite gospodinu Đilasu da zloupotrebljava javne fondove u privatne svrhe. Hvala.

Poštovani građani Srbije, verujem da nemate dilemu, SRS će glasati protiv zakona o budžetu za 2008. godinu.
Osnovni razlog za to je što je ovaj budžet verna slika i prilika napregnutosti vladajuće koalicije koja je dovedena do pucanja i što ovaj budžet zadovoljava samo interese učesnika te vladajuće koalicije, o čemu nam govori dnevni red, izmena redosleda tačaka dnevnog reda, varijante zakone o budžetu koje su od 8. do 30. novembra dolazile u tri varijante i to ću vam obrazložiti pojedinačno.
Budžet je u stvari slika sukobljenih interesa ljudi koji međusobno ne dele iste vrednosti, ne sprovode istu politiku, ne mogu da se gledaju, što bi narod rekao, ali je to budžet da sve ono što se zovu velike i male žabe koje treba progutati u takvoj koaliciji bude pitko, jer novac koji se od građana prikuplja omogućava ovim ljudima iz vladajuće koalicije da podnesu inače tešku nazovisaradnju u vladajućoj koaliciji. To je osnovna svrha ovog budžeta.
Da ponovim, ono što može novac, ne može nijedna vojska. Smisao učešća gotovo svih, sa malim razlikama u nijansama, jeste upravo raspodela kolača koji se zove budžet. Sve ono kada glume međusobnu saradnju, kada se rukuju kao npr. prilikom dodele nagrade Euromani, kada Đelić čestita Dinkiću, ispeglaće ovaj budžet, jer novac za tu nagradu i troškovi te nagrade, direktni i indirektni, između ostalog, su u ovom budžetu.
Sve priče npr. gospodina Ilića, koji je uveo kriterijum uspešnosti, a da pitam ja njega, citiram ga, da li je on kilometar ili metar asfalta negde napravio, evo ga ovde u budžetu i u dnevnom redu. Znači, gospodin Velja Ilić je kao kriterijum uspešnosti političara uveo kilometre asfalta koje asfaltira od dedovine ili iz budžeta. Nema dileme, iz budžeta.
Na dnevnom redu se, uz prateće poreske zakone, našao i zakon o javnim putevima. Gospodinu Velji Iliću je uskraćen novac iz budžeta da nastavi asfaltiranje kao kriterijum za mere uspešnosti i on je morao i uslovio je koaliciju da se na dnevnom redu nađe zakon sa dva člana, gde on u 2008. i 2009. godini dobija procenat sredstava od naknade za puteve da bi mogao da nastavi da bude uspešan.
Nema mnogo razlike ni sa delom koalicije koju čini G17. Dnevni red je sinoć morao biti promenjen i kada kažem sinoć vi ne vidite znake navoda, ali ću da ih objasnim. Morao je da bude promenjen da bi učestvovali u radu.
Zbog nekih privatnih obaveza juče popodne morala sam da budem van sale i vrlo uporno i dugo sam čekala kraj sednice da vidim kada ćemo danas nastaviti rad o budžetu. Nisam uspela da ga dočekam i kada sam jutros u 05,30, kada inače ustajem, uključila Radio Beograd čujem da je Skupština završila sednicu sinoć. Pomislim pre 12,00, dobro je, počećemo možda danas u 10,00. Čujem od svojih kolega da je Skupština radila gotovo do pola tri.
Sinoć i jutros su dva različita termina. Jedan tretira vreme do 12,00, jedan do dva po ponoći i to je samo jedna ne usputna primedba, nego jedan od razloga zašto nikada ne treba ukinuti skupštinske prenose, jer slika i ton koju Radio televizija Srbije i Radio Beograd daju o radu u ovoj sali jednostavno nisu istinite i mnoge dovode u zabludu.
Znači, u tom jutrošnjem usvajanju dnevnog reda G17 je insistirao da se, ne kao zadnja tačka dnevnog reda, nađu dva predloga izmene i dopune zakona o privatizaciji i sticanju besplatnih akcija iz dva razloga.
Jedan je nepoverenje prema članicama koalicije, da je moguće da se rad prekine posle tačke o budžetu i usvajanju budžeta i da ti zakoni ostanu mrtvo slovo na papiru, a pretpostavljam da dugo rade zajedno pa se poznaju i taj strah je osnovan. Drugi razlog za to je bio predizborno obećanje, neka mi građani ne zamere, šarena laža koja se krije u ova dva zakona.
Pričaćemo i o njima posebno, ali ako je u predlogu budžeta za 2007. koji je sačinio gospodin Dinkić kao odlazeći ministar finansija, stajao predlog da se sredstva od prodaje NIS-a upotrebe 50% za namirenje pozajmica koje je dala Vlada NIS-u, a 50% za projekte Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Vojvodine, tada je bilo aktuelno zagađenje u Pančevu, pa se obećavalo pred izbore sve i svašta i onda je to obećanje pretočeno u predlog budžeta, a danas se NIS nalazi na spisku javnih preduzeća, od čijeg se dela prodaje treba izvršiti besplatna podela akcije. Odmah da kažem, jedno od preduzeća.
To što deluje kao dobro obećanje za narod sadrži nešto što nije skrivena mana. Plan da se privatizacija obavi do 2010, ali se pod maskom raznih poreskih olakšica za građane, vlasnike tih akcija i besplatnih brokerskih i sličnih usluga, građane teraju da te akcije prodaju u roku od godinu dana. Ne kaže se - moraju, ali može i pod firmom poreskih olakšica i dobrih namera prema građanima koji su u nemaštini, gospodin Dinkić i G17 ponovo prave sebi kampanju pred predstojeće izbore, ako ne predsedničke sa direktnim učešćem, a ono lokalne, pokrajinske i ostale.
Znači, budžet Republike Srbije za 2008. godinu je u stvari pokušaj da gospodin Dinkić sebi obezbedi pravo da nastavi sa radom preko para državnih institucija koje se zovu agencije. Ponoviću, vrlo je važno. Tri varijante budžeta koje smo dobijali od 8. do 30. novembra govore o tome da je ukupan iznos budžetskih sredstava uvećan za 100 miliona troškova, od čega je najveći iznos opet dobio gospodin Dinkić i to za davanje kredita mahom u oblasti turizma. Jedan deo je dobio gospodin Ilić, nešto za njegove projekte u infrastrukturi, a nešto i za onu famoznu stavku koja se zove - kupovina roba i usluga.
Znači, u najmanje 14 službenih glasnika su objavljivane uredbe o subvencijama kojima gospodin Dinkić deli kredite poljoprivredi, turizmu, nekim najnovijim delatnostima, podsticajima za proizvodnju za neke nove oblasti, mimo zakona.
Država Srbija nije donela zakon o subvencijama, gde će svi građani znati koji su to kriterijumi za dobijanje kredita. Objavljuju se na svaka tri meseca uredbe kojima se pozivaju oni koji su bliski, od kojih se očekuju protivusluge, da konkurišu i dobiju kredite koje građani Srbije, vi omogućuju plaćanjem poreza.
Osnovna definicija budžeta je da ga punimo svi, a troše ga odabrani. Odabiraju oni koji daju kredite mimo banaka i mimo dosad u teoriji i praksi poznatih institucija. Kod nas se banke više ne bave davanjem kredita, makar ne privredni, uglavnom građanima. Davanjem kredita se u ovoj državi bave agencije i to kao feudi, na isti način podeljene onako kako su podeljena i resorna ministarstva.
Dokaz za to je ponovo jedan od službenih glasnika, gde je formiranje Vlade, gospodin Dinkić sada u liku ministra za privredu i privatizaciju preuzeo je direktnu nadležnost nad tim delom posla kao neko ko treba da se pita i da prema narodnim parama bude bog koji odlučuje o raspodeli državnih para.
Dragi građani, ima samo jedan problem. Ne da njima ne treba zakon, nego mogu uredbama. Imaju samo problem što te uredbe treba objaviti. Kad bi nekako mogli da ukinu i ovaj "Službeni glasnik", pa da se ne vidi kome daju i kako daju, ali se još nisu odlučili na takav korak. Znate zašto? Ima jedna osnovna pravna maksima koja kaže - neznanje zakona ne opravdava. Znači, kad je zakon javno objavljen, onaj ko ga ne zna, pa ga ne ispuni, kriv je pred zakonom. To je zbog onog dela koji se zove prikupljanje para.
Građanima se objavljuju poreski zakoni u "Službenom glasniku" da bi isplaćivali i bili uredni prema državi koja svojim prinudnim aparatom sile i novčanim kaznama, za sve ono što se zove neuredno izmirenje obaveza prema državi, naplati od građana sve što treba. Samo zato "Službeni glasnik" se još objavljuje, da bi građani znali koje obaveze imaju prema ovoj državi. Kakav je ovaj budžet? Iskreno da vam kažem, dragi građani, ne znam da li mogu da se pouzdam u ove cifre. Za 2007. Dinkić je predložio budžet sa suficitom od 23 milijarde. Za istu državu, iste granice, iste ljude, iste poreze, gospodin Cvetković nam je predložio budžet sa deficitom od 13 milijardi. Kako je to moguće?
Gospodin Cvetković je to objasnio tehnikom neprikazivanja troškova prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, rekavši, stenogram je kao dokaz, da je on samo deo tih troškova, od preko 20 milijardi dinara neobuhvaćenih obaveza četiri milijarde uneo u ovaj budžet.
Nisam čula obrazloženje - šta je sa ostalim neprikazanim sredstvima?
Hoću da kažem sledeće: ovaj budžet koji je ovde dat, njemu se možda može verovati, možda i ne može, zato što na iste građane, istu državu, iste poreze dobijamo dva različita papira. Mislim da nije reč samo o tehnici. Kao pripadnik SRS, poslanik u parlamentu, nemam zakonom obavezan mehanizam da o ovome razgovaram ozbiljno. Imam plan prihoda i rashoda i to je sve. Da bih mogla o ovome da razgovaram ozbiljno, moram da imam završni račun, a imam zadnji i nosim ga sa sobom iz 2006. godine, ali na njega nije urađena revizija.
Znači, ovlašćeno telo i stručni ljudi nisu dali svoj sud o istinitosti podataka koji su ovde izneti. Zašto ne verujem ni ovom ministru ni ovoj vladi? Doneli su Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, dve godine nisu formirali organe kako je zakon nalagao, a kada su je osnovali, 75 dana kako je izbran Savet, ljudi nemaju prostorije u kojima mogu da rade. Sede u kancelarijama negde na petom spratu kada su slobodne.
Napravili su svoj finansijski plan, sa prvim zadatkom da urade reviziju budžeta za 2007, ali im je plan od blizu 300.000 dinara prepolovljen na pola, znači oko 150.000 dinara je dobila Revizorska državna institucija, a da sa njima niko nije razgovarao, čak ni onako kako Zakon o budžetskom sistemu nalaže kada se prave finansijski planovi.
Da li ova vlada uopšte želi da joj neko zaviri u poslovne knjige i proveri šta to oni knjiže, koje to prihode prikazuju, kako troše pare? Meni ne ostaje da imam utisak, imam dokaz da neformiranjem državne revizorske institucije na pravi način vi uopšte želite da ispunite zakon, koji tu kontrolu kao obaveznu predviđa i omogućuje organu koji se zove Narodna skupština Republike Srbije.
Zašto Vlada ne želi da ima kontrolora u liku državne revizorske institucije? Otkako je SDK ukinut, ukinuta je i obaveza revizije, koja je uvedena 2002. godine, kao i završni račun, obaveza dostavljanja završnih računa. Vlada ne želi da ima kontrolu, jer se hvali revolucionarnim promenama 2001. godine donetim, kada su oni sve račune, koji se zovu uplatni računi javnih prihoda, organa i organizacija, objedinili u jednom računu i zovu ga konsolidovani račun trezora.
Sada treba nama da ostane da poverujemo u to. Verujte mi da sam čak i ja poverovala s početka u nameru i iskrenost želje da se objedine svi računi i prihodi koje država ima i preko kojih prikuplja porez. Onda, podleglo se jednoj prevari, ne znam da li je ona napravljena po savetu onih koji iz belog svega, školovani za namene da dođu ovde i nama propagiraju nove teorije kredita, budžeta, blagostanja, mira, rata, sreće itd, da li su vas oni savetovali ili je vaš izum? Ne znam ko će tu tražiti autorsko pravo da uradi sledeće: da, sve je u budžetu na jednom računu.
Ali, formirate paradržavne agencije koje su samo u prvom trenutku na budžetu. Već u nekom najkraćem sledećem vremenu izlaze iz okrilja države, iz vidokruga Skupštine i od očiju javnosti i samo pune novinske stupce štampe, koju zovemo žutom, a u koju procuri poneka vest o tome kako se zloupotrebljavaju državna sredstva u Agenciji za privatizaciju, i Agenciji za sanaciju banaka, koja se danas zove Agencija za osiguranje depozita.
Neću nijednu drugu agenciju da pomenem, ove dve su dovoljne za to da ustvrdim da, bez obzira na onakav prikaz budžeta i masu računa koje je svojevremeno bivša vlast, u kojoj je SRS učestvovala dve godine samo, a govorim o periodu desetinama godinama unazad, bila poštenija od vas. Tvrdim, bila poštenija i radila sa sredstvima više u interesu građana nego što radite vi.
Znači, dve agencije su dobile pravo da se finansiraju iz sopstvenih prihoda. Deluje sasvim prihvatljivo. Koje su to poslove dobili? Lukrativne, najinteresantnije, najisplativije, monopolske, jedna je da prodaje naše nasledstvo u realnom sektoru i zove se Agencija za privatizaciju, i to kako joj napamet padne, i u stečaju, tenderu, aukcijom, na sve moguće i nemoguće načine, a druga je dobila pravo da prodaje finansijski sektor, i sada smo je vešto prekrstili, jer su to od nas tražili donatori, jedan od njih je KFV banka, da se oni zovu Agencija za osiguranje depozita.
Vlada je svesno dopustila, nemoguće da vi ministre ne znate, sve odluke, evo sada se u aferi "Sartid" pojavljuju, u ime te agencije potpisivao je gospodin Labus, gde se svi 31. usaglašavaju sa otpustom dugova prema "Sartidu" u ime Agencije za sanaciju banaka.
Niste vi nesvesno, vi ste vrlo svesno dozvolili da te agencije nemaju nikakvu obavezu prema Vladi koja ih je osnovala, da samo preko članova upravnih odbora imate informacije koje su zanimljive za postavljanje svojih prijatelja, za davanje dobrih plata tamo svojim prijateljima i izmirivanje ne znam kojih računa sve.
Agencija za sanaciju banaka je likvidirala četiri najveće banke i nikad još nismo saznali, i jedina sam koja još nije dobila odgovor ni na jedno pitanje, gospodine ministre, koje je upućeno Vladi, vama, ministru finansija, gospodinu Đeliću, o tome šta se dešava sa sredstvima i poslovima te agencije i šta se dešava sa vašim odnosima sa Narodnom bankom. Ne znam zašto mi ne odgovarate. Osećam se vrlo povređeno, ali ću do podataka doći u vezi s tim.
Koliko su te banke imale novca u inostranstvu u trenutku kada ste odlučili po nalogu, diktirali su vam, da ih likvidirate metodom od slučaja do slučaja, bez ikakve dalje elaboracije načina kako ćete ih ukidati.
Kojom su imovinom raspolagali? Ko prodaje njihove umetničke slike, pa se čak i vaše Ministarstvo za kulturu bunilo da to nije moglo, jer su neke od njih bile pod zaštitom države zbog svog značaja.
O tome nemamo nikakvu informaciju. Imamo čak jedan neverovatan apsurd da prilikom sprovođenja procesa privatizacije Agencija uzme pare na svoj račun i ostavi sebi koliko joj treba, i onda naručiocu, Vladi, državi, budžetu, prenese kusur od onoga što se zove ugovor o privatizaciji.
Gospodine ministre, amandman sam podnela da se vi, kao ministar, pitate i da sredstva od privatizacije idu na račun budžeta, pa da tek onda po vašem odobrenju oni mogu da podmiruju troškove koje vi odobrite. Vi, kao ministar, odgovarate ovde u ime Vlade za finansije jedne države. Vi ne možete nama da ispostavljate navodne račune o čistim računima i prilivima sredstava, a da nam ne kažete bez koje to imovine država Srbija ostala.
Znači, kada mi tvrdite da je kredit dobar, i nije rashod i nije obaveza za državu, jer će se njime nešto napraviti i kupiti, molim vas da mi kažete koja je to imovina povećana u bilansu imovine Republike Srbije. Molim vas da građanima objasnite otkud dve agencije imaju pravo da rade ekskluzivne poslove i nikome o tome ne polažu račune.
Kao što se nadam se da će jednog dana za Nacionalnu štedionicu da položi račun onaj koji je omogućio još malo pa savršenu pljačku, time što je prostor SDK dat toj instituciji, što je s namerom i lažno nazvana nacionalnom, da stvori zabludu kod ljudi da država stoji iza nje i što joj je dat najisplativiji i najzanimljiviji posao da ga radi, a to je isplata stare devizne štednje.
Nijanse su različite između ovog što rade ove dve agencije i onog što je radila Nacionalna štedionica. Vaše revolucionarno dosovsko otkriće, jedan račun, jeste šuplja priča. Najveći deo sredstava ide mimo očiju javnosti i to u kapitalnim stvarima.
Ako treba da dam definiciju ovog budžeta, ona se može svesti na jednu rečenicu - ovim budžetom rasprodajete naše nasledstvo i ovim budžetom upropaštavate budućnost sledećih generacija. Trošite privatizaciju isplaćujući deficite. A gde pare idu, onima koji treba da očuvaju koaliciju. Uzimate kredite za koje ne pitate koja je cena, koji su uslovi i u šta će biti uloženi.
Ali, ostaju kao obaveza budžetu ne samo kao uzeti krediti, nego i kao garancije koje dajete po tim kreditima, a evo ih u ovom novom budžetu na desetine milijardi obaveza stvara sebi obavezu, odnosno vama, građani Srbije, ova država, davanjem garancija za kredite koje će uzeti nešto infrastruktura, nešto železnice itd.
Šta je ovde vrlo zanimljivo? Država koja troši našu budućnost uzimajući kredite, znate kako se ponaša?
Kao preduzetnik koji spaja ili oni lobisti koji spajaju banke i korisnike kredita. Moji vršnjaci će se setiti kako je 90 i neke godine bilo unosno sa EPS-om otkupljivati menice i pojavljivao se neki gospodin, koga neću ovde da imenujem, koji je jednostavno bio preduzetnik, spajao je banke i EPS i njega nije bilo briga da li će banke da naplate kredit i po kojoj će ceni EPS da unovči menicu. On je dobijao proviziju.
Tako se država ponaša u odobravanju ovih kredita, kao posrednik koji uzima proviziju i ni za šta drugo ga nije briga. Zašto to tvrdim, gde vam je uprava za javni dug? Gde je ona organizacija koja je zakonom obavezna da proceni devizni rizik, jer od banaka se traži da samo 30% svog portfelja imaju tako opterećenog da ne dođu u nepriliku.
A šta je onda sa državom? Danas nam se branite da je inflacija 9,5% zbog suše, rasta cena nafte itd. Gospodin Jelašić se brani da je napravio takav i toliki gubitak zato što su bile neke nepredvidive okolnosti. Nije tačno. Vi morate da predvidite okolnosti jer vas Zakon o budžetskom sistemu obavezuje.

Zaista ne znam čime je gospodin potpredsednik zaslužio ovakvu čast da se posebno predstavlja, sem onom titulom koju je dobio - vojvoda od Meridijan banke. Vojvode cenim, ne ove od Meridijan banke, ali ajde.

Idemo dalje. Kakve to kredite uzima država, za koje nam krije koje su cene, odnosno kakve su kamate, šta je ono što se zove efektivna kamata i za šta? Narodna banka upozorava sve građane kada kaže, nemojte uzimati kredite u švajcarskim francima, štedite u dinarima, znate, za evre je moguće da ima nekog rizika.
Ne kažu da Euribor ima trend rasta. I neće da otkriju koja je to cena kredita onda kada uzimamo od KFW-a. Neću sada da trošim vreme, ali ću vam pokazati specifikaciju obaveznih troškova za jedan od onih kredita kada je Nemačka razvojna banka, znači, banka nemačke države koja finansira izvoz svojih proizvođača nas kao državu, zadužujući kreditom, prodajući nam nemačke robe, na šta troši pare.
Od naših preduzeća traži da zakupe prostor, da kupe kola za njihovo upućivanje u način korišćenja para, da se kupi oprema u računarima, čak mobilnim telefonima. Verovali vi ili ne, 10% od kredita kojima nas zadužuje ovaj posrednik, koji se zove država i koji priča o razvoju, ide na ono što se zove luksuz u funkcionisanju kancelarijskih činovnika.
Takvim nas kreditima zadužujete i koji je efekat?
Mi nemamo, to ste u memorandumu i priznali, čak ni stagnaciju zaposlenosti, mi imamo pad zaposlenosti od 2,1%. Koji je to razvoj koji ne omogućuje zapošljavanje? O kakvom napretku i boljitku se priča, ako ljudi nemaju posao, ako rasprodajete nasledstvo privatizacijom, ako uništavate unapred budućnost kreditima, a ne stvarate radna mesta za nove ljude.
Volela bih da čujem da mi neko kaže - razvojni budžet. Kakav je to razvojni budžet u kojem ne vidim u kojim oblastima će neko novo radno mesto biti otvoreno? Znate šta precizno piše, kada se od subvencija za poljoprivredu u ovom budžetu skine 100 miliona iz varijante broj 2, ovo je treća o kojoj danas govorimo, ona se usmeri u turizam, gospodinu Dinkiću i jedan deo u železnice.
Neko će pomisliti, eto, da i Velju malo zadovolje, međutim nema to veze sa gospodinom Ilićem, ima veze sa jednim od kredita koji smo nedavno ovde usvojili, a za železnice, i gde je uslov bio da se zadrže subvencije preduzeću kojem oni daju kredit. Znači, ti vrli prijatelji iz Evropske unije, te međunarodne finansijske institucije ne daju da subvencionišemo poljoprivrednu proizvodnju, ali dozvoljavaju subvencije onim preduzećima gde oni daju kredite, da bi ti krediti mogli da se vraćaju.
Otišao je gospodin Cvetković, a htela bih da ga pitam, ako je sinoć gospodin Krasić dao definiciju ko je bio daktilografkinja, a ko je bio kafe kuvarica kada se radio Zakon o službama bezbednosti, ovde nemam dilemu ko je diktirao budžet.
Ovde nemam tu dilemu. Onaj gospodin koji ovde već godinama uživa u blagodetima beogradskog vazduha, Dedinja, predivne vile i šeta na relaciji Beograd-Podgorica, vrlo je sićušan rastom, a iz MMF-a je ovde delegiran da nam drži lekcije o navodnom načinu kako se izlazi iz krize i zove se Harold Hiršhofer.
Redovni je posetilac i stoji uvek sa desne strane ili gospodinu Đeliću ili Cvetkoviću, gde god da se pojave, gospodin sa onako oskudnom bradicom, ne verujem da ima 40 kg sa garderobom, tako sićušan, zapazićete ga. Od 2001. godine do danas MMF kroji izostanak subvencija, uništavanje domaće proizvodnje i osposobljavanje ove države za dužnika, zapamtite dragi građani.
Zapamtite, najvažnije je da nas kvalifikuju u red za kredite, da bi imali gde da plasiraju svoj novac. Čak i jedan od pratećih zakona koji ide uz ovaj budžet zove se - omogućavanje povlačenja sredstava iz nečega što se zove IPA Fond, znači pristupni fond Evropskoj uniji, ali se od nas traži da od 15 do 25 % sredstava iz svojih izvora obezbedimo za te kredite.
Onako kako nam ovde gospoda iz Vlade dostavljaju u budžetu na jednom mestu budžetirano da će se sredstva iz deficita, znači iz nedostajućih sredstava, pokrivati iz privatizacionih primanja, kredita, donacija i finansijske imovine budžeta.
Da li vi, gospodo građani, kažete, imam 300 dinara, od toga mi je ušteđevina 20 dinara, 150 dinara prodao sam očevu njivu, a dobio sam na poklon od tetke 80 dinara? Ko to drži na jednom mestu po jednoj prirodi sredstva? Vi tvrdite da ćete deficit, znači manjak sredstava u budžetu, pokriti kreditom, donacijom i rasprodajom narodne imovine, a nigde koliko čega.
Dragi građani, čak sam pomislila da se budžet povlači sa dnevnog reda, jer je ovde prisutni gospodin Đelić 30. prošlog meseca potpisao sa izvesnom Mirelom jednu donaciju o neuslovljenim sredstvima od milijardu evra.
Bila sam zaista srećna, ali je po sistemu RTS-a, vest išla polovično i u dva dela. Tog dana je bilo rečeno milijardu i namene su bile date, promene, infrastruktura itd. Posle nekoliko dana je stigla vest - u pet godina, u prvoj samo 187 miliona evra, a prvo korišćenje 2009. godine.
Podnosiće se 2008. godine dokumentacija. Ne tvrdite, jer tu imam dokumentaciju sa izjavama, a prva sredstva se mogu povući i biti u našem budžetu tek 2009, tako da priča o toj i takvoj pomoći je zaista ponižavajuća za sve građane, jer se ne računa da mi imamo svest da primamo prosečne informacije, nego nam se kaže - dobićete milijardu, a onda se ispostavi, ali tek u trećoj godini.
Na takav način i toliko nepouzdano primam i sve informacije koje su ovde iznete i samo, pošto mi ističe vreme, hoću da istaknem nekoliko stvari. Ova vlada planira čak da iduće godine prikupi manje para od taksi nego što je prikupila 2006. godine. Planira da od igara na sreću prikupi svega tri milijarde, a u 2005. godini je prikupila 2,6 milijarde. Vidite, ova inflacija od 9,5% i koliko je bila dve godine unazad, pa da li vam građani mogu verovati da vi od prihoda od igara na sreću prikupljate gotovo jednako kao pre tri godine? Gde je onaj gospodin Krišto, neko čudo genije koji je podigao lutriju na noge?
Vi građane učite da se kockaju, da se donacije dobijaju bez uslova. Gospodine Đeliću, vi znate, ono što je naizgled besplatno, najskuplje košta i državu i svakog pojedinca. To je iskustvo pokazalo. Vi danas, kada se na svakom ćošku otvaraju kockarnice, kada na svakim dnevnim novinama imate neki kod za nagradnu igru, kad mislite da se sreća može preko noći kupiti, a ne radom obezbediti budućnost, predviđate ovde da se prikupi samo tri milijarde sredstava.
Ono što mene posebno brine, onako kako traćite budućnost, rasprodajete prošlost, tako nam naknadu za prirodna blaga ne prikazujete iz stavke prihoda 741, 742. Nemamo pojma da li ste onima kojima ste prodali fabrike naplaćivali naknadu za mineralne sirovine, za rudno blago, za šume i sve ono što ide, a nije predmet privatizacije.
Znači, sve ono što je vaše vrlo vešto čuvate, pa kasno Odboru za sprečavanje sukoba interesa prijavite preprodaju akcija, od kojih ne znamo gde beše porez na prenos apsolutnih prava, ali ono što je državno ne dajete vi džabe. Sigurna sam da ovi prihodi ovde od naknada za prirodna bogatstva nisu prikazani ne što ste vi zaboravili da ih naplatite, nego zato što su neka druga uslovljavanja i davanja sigurno išla preko ovog budžeta.
Ono što ste planirali da prikupite, najveća stavka vam je kroz carine. To je ono što ste izvršili liberalizaciju 2001. godine i što u ovoj državi jedino uvoznici žive kako treba. U tome im pomažete navodnim i povremenim svađama, zajedno sa Jelašićem, kreirajući i igrajući kursom kao da smo mala deca, kao da ne znamo da je trebalo ispeglati rezultat Komercijalne banke, koja vam je ovde u budžetu predviđena da joj date donaciju i u isto vreme od nje uzmete kredit da se kupi ambasada u Briselu.
Ambasada u Briselu treba da se kupi, ali od para koje budžet ima, a ne da dajete Komercijalnoj banci i Poštanskoj štedionici, čije kompletno rukovodstvo zbog zloupotrebe položaja leži zatvoru. Ako je i od vas, previše je, a ja ću o ovome nastaviti priču.

Prinuđena sam da poslaničko pitanje postavim ovde prisutnom potpredsedniku Vlade pošto je ministar finansija odsutan.
Pitanje je: Zašto nije formirana Uprava za javni dug, po članu 32. Zakona o javnom dugu, na šta ste bili obavezni, već dve godine?
Moje pitanje je inspirisano vašom odlukom od 22. oktobra objavljene u Službenom glasniku broj 96, gde ste emitovali državne zapise Republike Srbije u vrednosti od osamsto miliona dinara ili deset miliona evra i rekli da je reč o emisiji državnih zapisa Republike Srbije.
Pozvali ste se na Zakon o javnom dugu, koji u stvari govori o emitovanju dugoročnih hartija od vrednosti, a ove koje ste emitovali dospevaju za tri meseca.
Zašto su ove hartije od vrednosti emitovane? U nameni piše da su za refinansiranje. Refinansiranje podrazumeva da imate problema sa isplatom dospelih dugova ili da su na teret pale neke garancije.
Pitam: Ako su garancije pale na teret – ko je to? Prvobitni dužnici nisu izmirili obaveze, pa za njih to mora da radi država Srbija, odnosno budžet. Da li ćete se regresirati od njih? Ili, ako su to poreski obveznici, nisam videla da im u budžetu umanjujete subvencije ili davanja za ove namene.
Osnovno je pitanje, gospodine potpredsedniče: Ako imate problema sa izmirivanjem dugova, otkud suficit o kojem govori gospodin Cvetković?
Imate suficit, po njegovom priznanju, 39.152.000.000. Projektovani deficit od 14.000.000.000. Vi ste u suficitu koji ćete, kažete, izdržati do kraja godine.
Zbog čega se štampaju zapisi ove vrste? Zbog čega ste cele prošle godine izdavali blagajničke zapise na osnovu kojeg je napravljen manjak u Narodnoj banci od 370.000.000 evra?
Znači, zadužujete državu Srbiju evidentnim kreditima. U definiciji Zakona o javnom dugu to se zove – dug. Ovo pitam zato što ste vi, povodom usvajanja Nacrta budžeta u Vladi i povodom primedbi guvernera Jelašića da to radite mimo projektovanih veličina u Memorandumu, postavili pitanje kada gospodin Jelašić misli da vraća ovogodišnje dugove budžetu.
Ponavljam pitanje. Gospodin Đelić pita guvernera kada guverner Narodne banke ima nameru da vrati ovogodišnje dugove? U jednoj od emisija ste rekli da oni iznose pedeset miliona evra.
Pitam: O kakvim dugovima Narodne banke Srbije prema budžetu je reč? Koliko duguje Narodna banka Srbije budžetu? Po kom osnovu i ko je to odobrio, na osnovu kojih ovlašćenja, pod kojim uslovima, na koji rok i za koju namenu? Koje 24 banke su tih 370.000.000 evra manjka Narodne banke prelile u sopstvene fondove i na račun svojih ovlašćenih lica?

Ajde da ja ponovim, da se mi razumemo, gospodine potpredsedniče.         (Gospodine Nikoliću, molim vas, dozvolite samo dve reči da mu kažem.)
Gospodine Đeliću, refinansiranje, onako kako piše u odluci na koju se pozivam – po zakonu ima namenu isključivo za isplatu dospelih neizmirenih dugova i dospele garancije. Znači, to što vi pričate – tekuća likvidnost, nelikvidnost, neredovni prilivi, odlivi – to nema veze sa namenom koju ste naznačili. Ja sam upravo to i pitala.
Da li je reč o nepismenosti, nema nežnije reči, prilikom izdavanja ili o nameri da zavarate građane o svojoj uspešnosti i da radite
ono što traje godinama, a to je – da zadužujete ovu državu i pored postojećih sredstava?
Da nacrtam srpski. Komercijalnu banku je uzeo gospodin Dinkić iz G 17 plus. Ko garantuje građanima, meni i vama, da se sredstva fondova ne drže kod Komercijalne banke, da se iz tih sredstava jednom od osnivača, EBRD-u, sredstava preusmeravaju kretanjima, što država može da uradi, po držanju deviznih rezervi ili iznošenju, po kretanju slobodnog, kako i ide sve vreme, i da se taj isti novac vraća nama – kao međunarodni krediti, što od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, što preko raznih nemačkih razvojnih banaka, gde cena kredita iznosi 9% na godišnjem nivou?
Ja vam tvrdim da u izveštaju Narodne banke o izvorima sredstava koja se plasiraju na ovom terenu imate dokaz za tvrdnju koju iznosim. Imate dokaz u tvrdnji koliko je građana Srbije štednje položilo u nedelji štednje. Položeno je 410.000.000 evra. To su oni izvori, ne sopstvenih banaka, nego izvori povereni bankama za ono što jeste najzdravije - štednja i razvoj ove države.
Međutim, omogućili ste stranim bankama da na bazi naših izvora iznose enormne profite, a sa druge strane, lošim upravljanjem, jer nemate Upravu za javni dug, novcem iz budžeta punite džepove pojedincima i ja ću to da vam dokažem na raspravi o budžetu. Preusmeravanjem novca, na način kako to radite, preko fondova, trezora banaka nad kojima imate kontrolu - dokaz za to je gubitak Narodne banke, koji se slio na potpuno precizne adrese.
I, molim vas, dugoročne hartije ne mešajte sa kratkoročnim. Ako je za pokriće dugova, svi koji prevazilaze budžetsku godinu su dugoročni. Rok dospeća je ovde tri meseca. To je kratkoročna hartija od vrednosti. Čime trgujete? Kvalitetnim hartijama. Na kom mestu? Pa, deca znaju da se na berzi trguje.
Vi ste od Centralnog registra napravili mesto za trgovinu. Znate zašto? Zato što vas je Mlađan Dinkić izigrao na berzi sa Nacionalnom štedionicom kada je elektronskom prevarom zaustavljanja vremena prodao Nacionalnoj banci Grčke po tako visokoj ceni akcije u kojima je država mnogo izgubila. I sada se Narodna banka dosetila da trgovine svojih hartija od vrednosti obavlja u onlajn kupovini, direktnoj, računar Narodne banke - računar poslovne banke, da bi onaj koji iz poslovne banke karticom ulazi u trgovinu bio odgovoran vama i sličnima da ne sme podatak o tome da iznese u javnost.
Mi te podatke možemo dobiti samo kao zbirne u Narodnoj banci, gde su sakriveni vaši prijatelji i finansijeri, a svako iole ozbiljnije preduzeće mora u novinama da objavi svoj bilans, svoje zalihe, stanje svakog svog računa, jer se to traži kao proverljivo i transparentno poslovanje.
Ova država mora da počne da posluje transparentno. Tvrdim vam i obećavam da će poslanici SRS-a to omogućiti proveravanjem vašeg rada na ovaj način.

Gospodine Đeliću, niste mi odgovorili po kom osnovu Narodna banka duguje budžetu. To je prvo.
Drugo, Jelašić vam sedi na vladi, a ovde ga niste doveli. Zašto nema Uprave za javni dug? Jelašić se pravda da je kursna razlika i valutni rizik doveo do takvog gubitka Narodne banke. Ko je bio dužan da upravlja kursom? Kakva je to svetska kriza u kursu valuta dovela do toga da Narodna banka ima toliki gubitak?
Nemojte da vređate inteligenciju. Znači, Upravu za javni dug nemamo smišljeno, jer nema ko da daje obrazloženje na ove primedbe.
Kursne razlike su problem izvoznika, a ne guvernera. On je dužan da o tome brine zajedno s vama kada nam ovde predlažete uzimanje kredita.
Vi ne znate, gospodine Đeliću, da su i prošle godine garancije padale na teret budžeta Srbije. I u ovoj godini imamo planirana sredstva, da se isplaćuju garancije koje padnu na teret. Padale su i u prošloj godini. Čak smo plaćali kaznene bodove za nepovučena sredstva.
Pričate o obaveznoj rezervi. Vi to pravdate gospodina Jelašića? NBS je u prošloj godini smanjila obaveznu rezervu sa 60% na 45% stranim bankama koje koriste kratkoročne kreditne linije od svojih matica po onim kreditima ''živite preko svojih mogućnosti, uzimajte više nego što možete da otplatite''. Omogućavali ste da se građani zadužuju takvim kratkoročnim keš kreditima, a danas brinete.
Znači, smanjena je obavezna rezerva za tu namenu. Ne pričam napamet, pričam o odlukama Narodne banke. Ono što je najstrašnije, povećana je obavezna rezerva na depozite devizne privrede sa 40% na 45%. Ne stimulišete privredu da drži devizne depozite nego to košta više i banke i privredu, a smanjujete obaveznu rezervu, znači pojeftinjujete, stimulišete kratkoročne keš kredite.
Ko vodi makroekonomsku politiku ove države? Jednako neodgovorno i Narodna banka i Vlada Srbije.

Poštovane kolege, podnela sam amandman na član 6. zakona, koji govori o zabrani proterivanja ili vraćanja.
Sam član 6. govori o tome da nijedno lice ne sme da bude proterano ili vraćeno protiv njegove volje tamo gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi, ili iz nekog od razloga koji navodi član zakona. Stav 2. tog istog člana govori da se ova odredba ne primenjuje ako to lice ugrožava bezbednost zemlje, znači, naše, koja bi trebalo da pruži azil.
Podnosim amandman na stav 3. koji kaže: ''Nezavisno od odredaba stava 2,'' znači, gde se ne može pružiti azil ako to lice ugrožava bezbednost naše zemlje, ''ne sme biti proterano ili protiv njegove volje vraćeno na teritoriju'', i sada je suština amandmana u rečima – ''na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju''. Amandmanom se, posle ove tačke, dodaje zarez i reči: "ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi."
Znači, u stavu 3. ovog člana kažete - da je moguće da postoji rizik zbog koga lice ne treba proterati. Ko to utvrđuje? Na koji način? Po kojim kritarijumima? Mislim da je neophodno precizirati da nadležni organ, u određenom postupku, utvrdi te činjenice. Ne mešamo se u to po kojim će kriterijumima da to uradi, jer pravila za postupanje u ovim slučajevima postoje. Jednostavno je nedopustivo da princip diskrecionih prava, iza koga stoji, potpisom i aktom, čovek, nadležno lice u vašem ministarstvu, ili bilo kom, ne stoji iza jedne ovakve odluke.
Kao što se SRS bori protiv svih diskrecionih prava ministara, načelnika, imenovanih i postavljenih lica, da mimo utvrđenih kriterijuma, zakonom ili bilo kojim aktom koji je opštepoznat i dostupan svima, uređujete nečiji život, propisujete neka materijalna davanja ili ograničavate neka prava, na takav principijelan način se borimo za uvažavanje nastavka rečenice, u kojoj kažemo - samo ukoliko nadležni organ u postupku te činjenice utvrdi. Zašto insistiramo na ovom preciziranju? Zato što se izazivaju vrlo teške, nepovoljne posledice po državu, ljude, kada se procenjivanje rizika vrši na osnovu, na primer, novinskih tekstova. Sećate se da smo pre dve godine imali planiran i insceniran pokušaj novog žarišta na teritoriji Vojvodine, gde je gospođa Doris Pak pokušala da na osnovu novinskih tekstova određenih listova koji izlaze u ovoj zemlji donese zaključak, koji je čekao rezoluciju u Pokrajinskom parlamentu, o, navodnom, nezadovoljavajućem stanju po pitanju bezbednosti nacionalnih manjina.
Mi danas imamo potpuno suprotne stavove o bezbednosti građana, ne samo Srba, već i svih ostalih naroda i narodnosti koje žive na teritoriji Kosova i Metohije, i to u zavisnosti od toga da li izveštaj o toj bezbednosti podnose Albanci, međunarodne institucije ili naši organi, ili oni čiji je utisak i izveštaj najverodostojniji, a to su ugroženi ljudi koji žive dole. Znači, da li je u Iraku nastao rat zato što neko ne želi više da dolar bude mera vrednosti, pa je to razlog za insceniranje sukoba koji se dešava, o čemu danas govori i bivši direktor Uprave federalnih rezervi, gospodin Alen Grinspen, ili su tamo zaista ugrožena ljudska prava, ili je razlog što nisu definisani kriterijumi za pokušaj nametanja mira i demokratije kako to rade danas Sjedinjene Američke Države?
Nemojte da mislite da je ovo širenje priče. Ovo je, jednostavno, pokušaj da vas uverimo da, koliko god su vam moralni službenici, koliko god da su obrazovani, objektivni, nije dovoljno da se rizik o proceni da se neko lice vrati u njegovu zemlju svede na ličnu procenu čoveka koji o tome odlučuje i koji neće nikakvim aktom i potpisom stati iza te svoje odluke, koja može da proizvede vrlo krupne posledice. To što vi ovaj amandman tretirate samo s one druge, negativne strane, bojeći se da nećete biti u stanju da o tome odlučite, pa kažete - ako se to u postupku ne utvrdi, znači, moramo da ga proteramo, u stvari, govori o vašem strahu da niste u stanju da u zakonskom postupku i u određenoj proceduri ove činjenice utvrdite. To proizilazi iz obrazloženja koje ste napisali. Da vam kažem, nema tog građanina Srbije kome treba pravni fakultet. Svaki građanin koji ima zdravu logiku zna da nije dovoljno da se utvrdi obrazloženje, nego činjenice.
Nije dovoljno i nije važno kako ću ja da obrazložim da li postoji rizik, potrebno je da se utvrde činjenice da li taj rizik zaista i postoji.
Prethodni amandman kolege Nemanje Šarovića i ovaj koji sam ja podnela, u ime SRS-a, govori o neophodnosti da se taj rizik precizno i u postupku utvrdi. Molim vas da vrlo ozbiljno pristupite odlučivanju kada budete odlučili da odbijete jedan ovakav amandman. Hvala vam.

Poštovane kolege, gospodine ministre, za vas direktno pitanje. Da li ste vi učestvovali u pisanju obrazloženja u vezi sa podnetim amandmanima? Ako jeste, onda neka građani Srbije čuju da je i prethodni amandman, gospodina Krasića, to obuhvatao, kao i amandman koji sam ja podnela na član 46. stav 5, kojim se predlaže, umesto: ''ne prihvata inicijativu za pokretanje postupaka za utvrđivanje neustavnosti ili nezakonitosti'', tekst: ''ne prihvata inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti ili zakonitosti''.
Vi amandman odbijate, s obrazloženjem da su termini ''neustavnost'' i ''nezakonitost'' pravnički.
Dragi građani Srbije, sledeće poglavlje ovog zakona nosi upravo termine koje ja amandmanom tražim da se isprave, a glasi – Postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti opštih akata. Upotrebljena je isključivo terminologija koju ste vi koristili u samom zakonu, za sprovođenje jedne niti, doslednosti u samom tekstu.
Ne iznenađuje me odbijanje, ne iznenađuje me ni obrazloženje, ono što mene brine jeste da vi donošenje zakona o Ustavnom sudu, najvažnijeg među organima i institucijama u svim državama, koristite kao povod da se predstavite građanima kao Vlada dobrih namera. Idući u širinu, da, npr., proširujete krug predlagača ili onih koji podnose inicijativu. Kako?
Zadržavamo širok krug onih koji to mogu da urade. Npr., Francuska, jedna stara i ozbiljna demokratska država, ima u svojoj praksi da takvu inicijativu mogu da podnesu samo izabrana lica, 60 poslanika, predsednik Parlamenta i predsednik Senata. Kod nas to može bilo koje pravno ili fizičko lice, ili onako kako vi nesrećno kažete - svaki.
Imamo praksu u ovom zakonu da ocenjujemo zakone i a priori i a aposteriori, i posle njihovog proglašenja, i pre njihovog stupanja na snagu, i sve su to dobre strane ovog zakona. Međutim, ako član 7. kaže da su odluke Ustavnog suda konačne, opšteobavezujuće i ako se taj značaj daje ovom organu, da ga tako uslovno nazovem, kako biste vi mogli meni i građanima Srbije da objasnite da mi 15, odnosno 16. novembra dobijamo od Vlade, čiji ste i vi član, Predlog zakona o budžetu, a bili ste obavezni da nam to dostavite 1.novembra?
U ovoj knjizi, koje se svi držimo, piše da je Narodna skupština, članom 99. tačka 11. stav 1, obavezna da donosi budžet. Kako ja mogu kao poslanik, i ova skupština, da prihvatim odgovornost za neblagovremeno donošenje budžeta ako mi Vlada ne dostavi u zakonom utvrđenom roku budžet?
Pitate se sada, kakve to veze ima sa Ustavnim sudom? Ima. Zakon o budžetskom sistemu, koji predviđa rokove, predviđa sankcije samo za organe niže od Vlade, republičke organe i lokalnu samoupravu, ako u roku ne dostave podatke za sastavljanje budžeta. Vlada sama za sebe ne predviđa nikakvu kaznu i sankciju za to.
Šta će nam i Ustavni sud, s ovako dobro zamišljenim rešenjima, ako ja nemam kome, kao poslanik SRS-a, da podnesem inicijativu za ocenjivanje jednog takvog zakona izuzetne težine?
Zašto izuzetne težine? U trenutku kada se predstavljate kao ljudi dobrih namera s ovim zakonom, vi nam objavljujete, u glasilu Vlade, 2. novembar je datum, Odluku o emisiji državnih zapisa Republike Srbije. Republika Srbija emituje državne zapise radi refinansiranja.
Ja sam magistar ekonomije, ali mnogi ekonomisti i ljudi od struke, doktori nauka, ne razumeju šta znači refinansiranje. Čega? Zašto? Imate neredovan priliv u budžetu, a hvalite se suficitom, ili za neki unutrašnji dug, staru deviznu štednju.
Zašto se emituje 800 miliona dinara samo po jednoj odluci? Kako će se prodavati? Za šta se, u stvari, emituju? Ovo što se zove emitovanje, ovo je zaduživanje.
U definiciji Zakona o budžetskom sistemu, u članu 2, to se lepo, srpski zove - zaduživanje zbog tekuće likvidnosti. Sada se opet pitate, kakve veze ima ovo sa Ustavnim sudom.
Vlada u kojoj ste vi, gospodine Petroviću, ministar pravde, u preambuli ove odluke poziva se na Zakon o javnom dugu član 43. stav 1. Zakon o javnom dugu, član 43, koji govori o ovlašćenjima, znate šta kaže – Vlada Republike Srbije odlučuje o emitovanju dugoročnih državnih hartija od vrednosti. Da li znate koji je rok za ovu odluku? Dospeće ovih hartija od vrednosti je tri meseca. Toliko su dugoročne da važe na rok od tri meseca.
Ne znamo za šta se objavljuje ova odluka, jedna je od mnogobrojnih. Za raspravu o budžetu izaći ću s konačnom cifrom i sabraću sve odluke, ali i sama ova jedna od 2. novembra je prilično teška. Za šta Vlada objavljuje odluku o emisiji državnih zapisa? Da li će ih prodavati preko Narodne banke, u onim rep operacijama, za 370 miliona evra napravljenog manjka u prošloj godini?
Sada najneverovatnija stvar, u tom istom trenutku, gospodin Đelić, kada se preganjate oko budžeta, proziva Jelašića i preti mu - zašto on ne vraća dugove.
Ovo su dugovi Republike Srbije. Kakve to dugove ima Narodna banka prema budžetu?
Neverovatno je da nekoliko godina ne postoji Ustavni sud, ali mnoge stvari i ne moraju da se rešavaju Ustavnim sudom, npr. ovde je reč o pismenosti. Daje vam pravo Zakon o javnom dugu i da kratkoročne hartije od vrednosti objavljujete, štampate, emitujete, prodajete na zakonom regulisan način. Ali, vi morate da napišete za koju namenu. Mora da se napiše za koju svrhu se povećava dug svih nas u ime Vlade, za koje se namene to radi.
Da bih mogla, kao odgovorni poslanik, da reagujem na ove stvari, jednostavno, moram da imam javno objavljen zakon, ovakvu odluku, jer drugačije i ne govorim, ali moramo da imamo i Ustavni sud, u kojem ono što jesu dobra rešenja, kao slovo na papiru, mora da postane naša stvarnost.
Uopšte nije važno da li će, po slovu Ustavnog suda i po njegovim odlukama, snositi odgovornost bilo koje ime ili čovek, bilo koji pripadnik stranke.
Zaista je mnogo važno da u donošenju ovakvog zakona budemo u pravu kao država, tako što ćemo svoju ozbiljnost dokazivati pred svetom, time da imamo Sud koji je spreman, vlastan, moćan da odlučuje o budućnosti koja se zove poštovanje zakona.
Nije u redu da se snagom 128 glasova, koliko ih imate, odbija svaki argument.
Zaista nije u redu da u vreme dok govorim s aspekta materije kojom vladam, a to je ekonomija, imamo ministra finansija koji, na primedbu nevladine organizacije - da je političkim strankama koje učestvuju u javnom životu i imaju predstavnike u Parlamentu isplaćeno više u prethodnoj godini, kaže - nečijom omaškom ili greškom.
Ljudi, nije ovo zabavište. Član 26. Zakona o budžetskom sistemu kaže: "Ne može se nikome iz budžeta dati, a da se nekom ne oduzme". Tim se zakonom vladamo nekoliko godina.
Svaki podnet amandman, svaki plus nekom korisniku, mora da znači minus nekom drugom.
Znači, do greške i omaške nije moglo da dođe. Znači, u pitanju je nečija namera ili nečije neznanje. Namirivanje odnosa između koalicionih partnera, bivšeg ministra finansija i sadašnjeg, tadašnjeg, gospodina Dinkića i sadašnjeg Cvetkovića, ne sme se prelamati preko leđa parlamentarizma. Nije ovde u pitanju stranka koja je najmnogobrojnija ili najmalobrojnija.
Svesno i orkestrirano udaranje na integritet Parlamenta, lažne informacije o njihovim primanjima, o privilegijama koje imaju, vrlo se smišljeno sprovodi preko Zakona o budžetu, preko Ustavnog suda i preko donošenja novog zakona o budžetu.
Navodim vam samo nekoliko primera na kojima morate da shvatite da je poštovanje zakona stvar poštovanja Ustava i organa koji je zadužen da to sprovodi, ne ničije volje, ničijeg raspoloženja, ničije moralnosti, ali jeste mnogo zavisno od lične moralnosti. Mi moramo da stvorimo društvo u kojem se neće zavisiti od lične volje, da li neko poštuje ovu knjigu koja je Biblija za društvo koje se zove Srbija i mora da bude Biblija za društvo.
Pripadam stranci koja zakon, i kada joj se ne dopada, poštuje, dok ne podnese inicijativu za njegovu promenu. Tako mora da se ponaša svaki građanin Srbije, a vi za to morate da mu date preduslove.
Vi morate da upozorite svoje ministre, kao kolega koji je dužan da ih upozori, da rade na papirima za koje vi odgovarate, u smislu zakonske zasnovanosti, da se ne mogu međusobno nadgornjavati, nameštati jedan drugome poslove ili oduzimati jedan drugome poslove preko Zakona o budžetu, preko Zakona o finansiranju političkih stranaka, preko zakona o Ustavnom sudu i svakog onog koji ovde važi.
Poslednji dokaz za to je donošenje Zakona o osiguranju, u kojem ste dozvolili da, mimo člana 35. stava 2. Ustava Republike Srbije, zaposleni radnici u Narodnoj banci, koji rade kontrolu u osiguravajućim društvima, ne odgovaraju za nanetu štetu, nego da oštećeni, to treće lice, mora da dokazuje krajnji nemar ili nepažnju tih zaposlenih. Pravdate se specifičnošću Narodne banke. Jedan od prvih zakona koji bi morao pasti na Ustavnom sudu, a koji je donet u vašem mandatu, jeste Zakon o osiguranju. Tu odredbu smo pokušali da izmenimo amandmanom, ali je njih 128 bilo jače.
Način na koji vi obaveštavate građane o tome je vrlo indikativan. U drugom krugu izbora za predsednika Slovenije, promakla je vest da su se građani Slovenije izjašnjavali na referendumu o budućnosti osiguravajućih društava, u smislu da li "Triglav" treba da ostane državni ili da se privatizuje. Ni B92, ni ostali nezavisni, ili od koga zavisni, nisu obavestili da je referendum propao i da "Triglav" ostaje državni.
Ne brine se tako o građanima Srbije, time što im se selektivno saopštavaju vesti i time što se ugledamo na lošije od nas, a u slučaju kada imamo priliku da donesemo dobar zakon. Zaista mislim da bi bilo vrlo korektno da argumente koje iznosi SRS uvažite, u meri u kojoj popravljamo zakon koji predlažete.

Poštovane kolege, građani Srbije, amandman koji je u ime poslaničke grupe SRS podneo Dejan Mirović tiče se ograničenja koja unapred preuzima država Srbija, a zbog nekog budućeg, vrlo neizvesnog, vremena pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i po kojem se reosiguranje ne vrši u zemlji, pa ako ga nema kod domaćeg osiguravajućeg društva - u inostranstvu, već se ta obaveza reosiguranja ostavlja potpuno otvorenom za osiguranje kod bilo koje kuće.
Gospodine Matiću, ne znam o čijoj se ovde neobaveštenosti radi, ali vaša je evidentna. Ovaj će amandman stupiti na snagu, to ste mogli da vidite u prelaznim i završnim odredbama člana 25, tek pet godina nakon pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Da li biste vi mogli da kažete neki okvirni rok, desetine godina, kada će se ovo desiti, pa da ovde opravdate hitnost donošenja ovakvog člana? To je smešno što iznosite kao argument, jer u obrazloženju Mirovićevog amandmana piše – predloženi član Zakona za sada je suvišan i preuranjen. Mi se zalažemo za Svetsku trgovinsku organizaciju, ali je on u ovom trenutku suvišan i preuranjen i ograničenje koje predviđa Svetska trgovinska organizacija treba postavljati u trenutku kada to za Srbiju bude interesantno.
Međutim, osnovno pitanje je liberalizacija, koja se potpuno nekritički omogućuje donošenjem ovog zakona.
Gospođa Kolundžija je juče govorila da mnogi od ovih amandmana imaju u osnovi različitu političku koncepciju. Sa tim bih se mogla načelno složiti. Samo načelno. Zašto? Liberalizacija, potpuno otvaranje tržišta za sve robe i usluge više nije pretpostavka, nije ničiji san, niti je naša noćna mora. Liberalizacija je stvarnost, sa svim pogubnim posledicama, u okruženju koje je već duboko zagazilo u procese tranzicije.
Znači, gospođo Kolundžija, nije problem različitog konceptualnog pristupa, nego je reč o lošem iskustvu potpune liberalizacije u ovoj oblasti, o čemu nam npr. govori iskustvo Slovenije, na jednoj strani, i iskustvo Hrvatske, na drugoj, kao najbližih svedoka.
Znači, zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, koji je u stvari zakon o privatizaciji postojećih osiguravajućih društava i potpunoj liberalizaciji tržišta osiguranja, u ovom trenutku je vrlo sklon da udovolji zahtevima jedne od vodećih slovenačkih osiguravajućih kuća, to je ''Triglav'', koja je u državnom vlasništvu države Slovenije. Znači, najjednostavnije rečeno, mi stvaramo preduslove da se kao vrlo izvesni kupac, na primer, za DDOR iz Novog Sada pojavi slovenačka državna kompanija za osiguranje.
Da vas podsetim, ta Slovenija u jednom bitnom delu privrede koji se zove bankarstvo, a deo je ukupnog finansijskog tržišta, preko 80% bankarskog tržišta drži u domaćim rukama. Znači, Slovenci su zadržali bankarstvo u najvećem delu pod svojom kontrolom. Najveća osiguravajuća kuća, ''Triglav'', koja drži 40% tržišta, nije dozvolila da joj strane osiguravajuće kuće zauzmu više od 2% tržišta osiguranja. Ponavljam, u Sloveniji strana osiguravajuća društva zauzimaju samo 2% tržišnog kolača.
Zašto mi ne prepisujemo od Slovenije, na primer, nego prepisujemo i poštujemo naloge onih za koje otvaramo tržište? Daću odgovor na to.
Sloveniju rukovodi odgovornost prema njenim građanima, visok nivo dohotka po glavi stanovnika koji treba da ostvare, a našu političku elitu i vladajuću garnituru ne rukovodi proklamovani cilj boljeg života i veće zaposlenosti ljudi.
Ponavljam, ne rukovodi vas ni veća zaposlenost, ni interes građana. Jer, da vas rukovodi, vi ne biste, kao jedan od osnovnih ciljeva u strukturnim reformama, naveli, čitav memorandum, objavljen u ''Službenom glasniku'' br. 96 od 22. oktobra ove godine – privatizacija društvenih preduzeća, banaka i osiguravajućih društva i početak privatizacije javnih preduzeća.
Gospodo, privatizacija nije mantra i rešenje za sve, nije ključ koji otvara sve brave, a osnovna se zove - zaposlenost ljudi, pravo da rade, da zarade i da mogu da žive pristojno.
Zašto se pozivam na vaš memorandum, gospodine ministre? Zato što je podatak iznet u njemu poražavajući.
U odnosu na 2005, u 2006. zaposlenost je manja za 2,1%. Šta znači liberalizacija tržišta, u kojoj dozvoljavamo da nam uđu strana osiguravajuća društva, ako ona ne daju bolje uslove, što neko juče reče, paket-aranžmana, a daću vam podatke za to, ponovo iz vaših izvora.
Kao što u bankarstvu nemamo niže kamate, ako ne zapošljavaju veći broj ljudi i ako tržište osiguranja jeste jedna od strateških delatnosti ove države, jer je finansijsko tržište i strateško u onoj meri u kojoj dobar menadžment i odgovorna država povećavaju vrednost tog preduzeća do neslućenih razmera, a bez stranih ulagača kojima bi omogućili da zarade.
Gospodine Cvetkoviću, vi i ja smo svedoci ove moje tvrdnje. Kada su vaši prijatelji, a moji prethodnici u Vladi, 1998 - 1990. godine, gospodin Milan Beko, na primer, organizovali sastanke gde je "Robne kuće Beograd" trebalo prodati za smešne sume i kada se na tome insistiralo kao na jedinom rešenju, zato što niko nije, ne imao strpljenja ili znanja, nego imao preciznu ličnu računicu u tom poslu...
Nažalost, osujećen posao da se "Robne kuće" tada prodaju u stečaju budzašto doveo je do toga da danas postignu vrednost... Neću ulaziti u detalje ko stoji iza kupca, kakve su namere, da li će to biti realizovano, šta je sa restitucijom, to su pitanja koja ste vi otvorili i biće predmet daljih razgovora, ali cena od 360 miliona evra za "Robne kuće Beograd" je upravo razlog zbog kojeg hoću da kažem da ove izmene i dopune treba odbaciti, jer vi pokušavate da danas tržište životnog osiguranja predate po najnižoj mogućoj ceni osiguravajućim kompanijama iz inostranstva. U tome vas ne rukovodi ništa drugo sem vašeg ličnog interesa i interesa najužeg kruga vaših saradnika.
Na kraju, ovaj amandman, kao i svi ostali koji glase - briše se, a imaju vrlo duboku suštinu, ne različitog pristupa, nego vašeg slepila za loše posledice ovakvih postupanja, razlog je zašto ovaj zakon treba odbiti.

Po članu 226. reklamiram povredu Poslovnika. Molim stručne službe da prethodnom govorniku dostave akt pod rednim brojem 9-20026 od 11. oktobra 2007. godine, jer je očigledno da gospodin iz Kragujevca nije pročitao odgovor na poslaničko pitanje mog kolege Srete Perića, a u vezi sa kvalitetom konkurencije u oblasti osiguranja.
Pročitaću vam samo poslednja dva pasusa iz odgovora na pitanje kolege, gde je prisutni gospodin Cvetković rekao da je vršeći funkciju nadzora, koju Narodna banka obavlja po zakonu, izvršeno osiguranje društava "Delta Đenerali", "Viner štediša", "Triglav Kopaonik", "Unika", "Grejv" i "Kredi Agrikol lajf". U postupku kontrole konstatovane su nepravilnosti u vezi sa neadekvatnim postupanjem u odnosu na pravila upravljanja rizicima. To je ono kada uvek prikažete da nisu rizična ulaganja, odnosno plasmani, pa lažete da su ona sigurna, naplativa itd.
Zatim, u odnosu na nerazvijene i neadekvatno postavljene informacione sisteme, a to znači da nemate proverljivu elektronsku bazu podataka za kontrolu, da nemaju sistem interne kontrole i reviziju, kao da imaju i slabosti u funkcionisanju sistema korporativnog upravljanja društvima.
Jeste trebalo zavesti red na tržištu osiguranja i zaveden je u jednom delu i zloupotrebljavan je u smislu reketiranja, zatvaranja itd. Međutim, slabosti koje pokazuju ova društva ne govore u prilog tvrdnji da privatizacija i sama konkurencija donose bolji kvalitet. Tvrdim, privatizacija nije rešenje za sve probleme, jer ako ministar napiše u memorandumu da treba nastaviti privatizaciju banaka, osiguravajućih društava i javnih preduzeća, a razvijati mala i srednja preduzeća, to, gospodo, znači - mala i srednja preduzeća nama, a njima veliki i bitni sistemi, stvarani decenijama.
Još dodatak, ova društva koja su kontrolisana, u odnosu na ona kupljena koja su ovde poslovala, imaju vrlo mali broj zaposlenih. Insistiram da ste naveli ljude, i to je logično navođenje, da očekuju da će ekonomski rast značiti povećanje zaposlenosti i bolji život. Zadnje, životno osiguranje Kredi Agrikol lajf zapošljava deset ljudi. To će učiniti konkurencija; držaće vam mlade ljude koji ne smeju da zasnivaju porodicu, tražiće od njih da rade i subotom i nedeljom i da potpisuju da sledeće četiri godine neće ići na trudničko bolovanje. To je istina o konkurenciji koju možete očekivati u ovoj vrsti privatizacije.

Nadam se da vam ne smeta javljanje povodom povrede Poslovnika, jer je priča o temi. Nemojte da ne razlikujemo zaposlenost od izrabljivanja i nemojte da ne razlikujemo potrebu da vladajuća struktura svojim potezima iz ekonomske politike, zakonima i liberalizacijom obezbedi da ljudi rade. Ja sam vam iznela podatak da je zaposlenost ove godine u odnosu na prošlu, po izvoru Ministarstva finansija, legalnom, 2,1 posto manja. Modernizacija jeste potrebna, međutim, šta je donela konkurencija? Da li je donela nižu cenu? Da li je donela bolji kvalitet usluga ili je jedina posledica, koja je nama najbolnija, niža zaposlenost?
Hoću da vam postavim jedno osnovno pitanje. Da li vi imate dilemu da li je jedna banka propala zbog nesavesnog rada šalterskog službenika ili zbog pogrešnog obračuna kamata u službi zajmova? Da li je ta banka, bilo koja banka, bilo gde u svetu, propala zbog jednog činovnika, na kom god nivou da se nalazio, ili zbog pogrešne politike kredita i zajmova? Nemojte da zamenjujemo teze.
Na teretu vlasti su krupne odluke, koje znače ponašanje koje u krajnjem ishodu ima bolji život ili gori život. Na ovoj vlasti, upozoravamo je dobronamerno, jeste odluka da li ćemo imati veću zaposlenost i da li će od ovog rada ovde moći da se živi radeći ovde ili će se pričati o vizama ili će se, kao juče, iznositi samo deo istine. Treba da pričamo o vizama, a ne kažete da treba da pričamo i o readmisiji. Gospođa Tanja Miščević vrlo odgovorno iznosi podatak da niko ko ranije nije mogao da izlazi van granica ove zemlje ne dobija pravo ni sada. Dobijaju novinari sa knjižicom novinarskog udruženja, ali ti ljudi kao privatna lica i dalje imaju ograničenja. Ali, zato će preko 150.000 ljudi, po njenoj izjavi u Dnevniku RTS-a, koji i nisu sa ove teritorije morati da budu na brizi i teretu i socijalnom staranju ove države. Nemojte da pričate polovično i iznosite deo istine.
Ja nikada ne iznosim samo ono što je pohvalno i što ide u prilog ideologiji moje stranke. Vrlo ozbiljno iznosim podatke. U prilog tome, kada smo govorili o kreditu Evropske banke za razvoj za klizišta, nisam imala priliku da iznesem podatak, jer nisam imala kod sebe završni račun. Molim vas da mi dozvolite 30 sekundi samo da završim.
(Predsedavajući: U redu.)
Kredit od te institucije, kredit Razvojne banke Saveta Evrope, koji je korišćen za saniranje posledica poplava u prošloj godini: na kredit od 9 miliona i 600 hiljada evra (završni račun je izvor) plaćena je kamata od 90 hiljada i 48 evra. Kamata po tom kreditu, po ovoj računici, iznosi 9,38 posto. Znači, budžet je za godinu, nije bilo prevremene otplate kamate; za godinu dana korišćenja na 9 miliona i 600 je plaćeno 90 hiljada. Podaci govore sami za sebe, ali budimo iskreni i iznosimo ih u celini.

Amandman gospodina Srete Perića, mog kolege, u stvari je vrlo aktuelan danas, posebno zbog napisa u novinama gde dobijate, kao vladajuća koalicija, sve pohvale za zasluge u stečajnim postupcima. Ko vas hvali? Evropska banka za obnovu i razvoj, ona od koje uzimate kredite i oni koji su vas finansirali da donesete takve propise o stečaju.
Šta je sad ovde bitno u članu 35? Ako vam se ne dopada neka osoba, ako vam se ne dopada neko preduzeće ili neko ovlašćeno lice, pa ne želite da stekne kvalifikovano učešće u ovoj oblasti poslovanja koja se zove osiguranje, nije bilo dovoljno rešenje iz starog zakona da se sprovede postupak prinudne likvidacije, odnosno stečaja, nego ste otvorili mogućnost samo da se stečaj otvori.
Poštujem vaše obrazloženje da ne može da se zloupotrebljava dobrovoljna likvidacija, ima i toga.
Hoćete da vam kažem najsvežiji primer?
Dozvolili ste privatizaciju u jednoj fabrici, u jednoj tekstilnoj industriji konfekcije u Babušnici, gde ste dobili vrlo kvalifikovanog Nemca vlasnika, koji je bez ikakvog obrazloženja posle četiri meseca rada ljude poslao na zavod za zapošljavanje, spakovao mašine i rekao da mu nije rentabilno da radi. Bez posla je ostalo 260 ljudi. Nije tajna informacija, vrlo zvaničan podatak.
Nikakve garancije da će strani vlasnik da dođe i održi proizvodnju nemate u Zakonu o privatizaciji, ali ste zato, po nalogu onih koji vas hvale, doveli do toga da se u našem društvu stvara kasta stečajnih upravnika koji očekuju enormne nagrade za stečaj, odnosno ostavljanje ljudi bez posla. Vi još u ovoj vrlo važnoj oblasti finansijskog tržišta, budućeg, i vrlo zanimljivoj za ovu privredu, njenu stabilnost i trajnost, koja se zove osiguranje, uvodite mogućnost da neko po Zakonu o stečaju podnese zahtev za stečaj i otvori ga, kako to u Zakonu piše, samim činjenjem verovatnim da neko ne može da izmiri jednu najobičniju fakturu iz dužničko-poverilačkih odnosa. Iznos - 10.000 evra.
Da li postoji preduzeće danas koje se zove uspešnim, a da trenutno nekome ne duguje taj iznos? Ali, vi možete, ako želite da nekoga isključite iz ove oblasti, da preko Zakona o stečaju i ovoga što ovde otvarate učinite verovatnim, dajete ovu formulaciju - otvaranje postupka stečaja, čime (gde je sada ona liberalizacija, otvorenost, konkurencija?) ograničavate ulazak određenih ljudi u oblast osiguranja. To nije nimalo slučajno, kao što nije slučajan ni način licenciranja, kao što nije slučajno ni zadržano diskreciono pravo da procenjujete da li treba otvoriti neku novu kuću osiguranja.
Kolege poslanici, izvolite po savesti, pa odbijte ovaj amandman ako možete to da objasnite građanima Srbije.