Nemojte, molim vas, zbog mene da intervenišete, svako iznosi argumente koje ima.
Te dve agencije troše novac bez kontrole, što vi priznajete član 2, jer kažete da će se potrebna sredstva za budžetski deficit podmiriti iz privatizacionih primanja, kredita, donacija, ali sve sa zarezom i nabrajanjem tekstualnim, bez realnih veličina koliko u pokriću budžetskog deficita i finansiranju ovih stavki učestvuje svaka od ovih pojedinačnih stavki.
Ovo što je zanimljivo, ti fondovi, agencije i paradržavne organizacije imaju tretman pola ribe pola devojke, državni kada raspolažu sredstvima, privatni kada izbegavaju kontrolu.
Koliko su to ozbiljne cifre izneću samo jedan odgovor ministra finansija, koji nam je u decembru prošle godine dao podatak da je zaključno sa 2007. godinom naplaćeno 8,4 milijarde likvidnog novca. Znači, ne kompenzacija od tih banaka, one četiri velike banke koje su zatvorene januara 2002. godine.
Ono što jeste problematično, tih 8,4 milijardi dinara u stvari je 800 miliona evra, za koje evo i ovde koristim priliku da pitam, ko raspolaže tolikim novcem, gde se on nalazi i u šta je uložen.
Ono što meni jeste posebno sporno, sve vreme koristite podatak odnosa duga i budžeta. Ne govorite odnos duga državnog, javnog, privatnog i budžeta nego sve vreme govorite o odnosu duga i o odnosu društvenog proizvoda.
Međutim, kako je budžet Republike Srbije garant za sve međunarodne obaveze, kako je budžet Republike Srbije i jemac, ali i platac, ekonomisti će razumeti i svi ostali građani, bitno je da prilikom zaduživanja i finansiranja budžetskog deficita vodimo računa o tome šta su mogućnosti budžeta, odnosno građana da finansiraju vraćanje kredita, a ne proizvod društveni koga vodimo u tekućim cenama, znači inflatornim.
Znači, nije iskazan u vrednosti, jer nas takva visoka vrednost prosto uspavljuje praveći od nas idealnog dužnika.
Znate, država Srbija u liku budžeta, odnosno onoga ko vodi državu, lako se zadužuje. To radi gospodin Dinkić kada ide i traži kredite od Svetske banke, jer on ima siguran, ranije smo govorili akceptni nalog, a sada govorimo o garanciju banke, odnosno garanciju budžeta.
Šta rade svi ostali građani? Neki lupaju. To jedino umeju. Neki moraju da žive rizičan život tržišne privrede, živeći nesiguran život kada traže posao, kada uzimaju kredit, kada im raste rata za kredit, kada rastu kamate na kredit, ali budžetski korisnici imaju život bez rizika, jer je budžet garant za obaveze koje oni preuzimaju, ali u ime budućih generacija, jer svaki deficit koji u ovom budžetu jeste teret na teret budućih generacija.
Gde ste napravili uštede ovim budžetom? Ono što mene posebno brine i povređuje je ušteda na budžetu Državne revizorske institucije. Kažete nisu potrošena sredstva, pa hajde da od tih sredstava malo otrgnemo i da regulišemo ono što je, kako ste potpuno ispravno rekli, kompromis ove vlade i kompromis sadržan u ovom budžetu.
Međutim, koliko je iskrena namera da građanima pokažete da se javna sredstva troše transparentno i da ste za to spremni da položite račun, ako Državna revizorska institucija, koja treba da kontroliše trošenje javnih sredstava na hiljade korisnika, nema uslove za rad, nedavno je dobila prostor, ali evo i vi im oduzimate sredstva, ne želeći u stvari ili nemate moći da se izborite za tu državnu kontrolu.
Međutim, kada kažem da je vaš rebalans budžeta carevo novo odelo i kada kažem da je car go, Srpska napredna stranka i poslanički klub Napred, Srbijo je spreman da sašije novo odelo caru. Kada iz budžeta onako, kako smo to mi uradili amandmanima, shvatite da ne možete da trošite ono što se ne proizvodi i ne zarađuje, kada prestanemo da NIP finansiramo iz kredita nego samo iz realnih izvora i kada odustanete od novih zaduživanja, budžet je uravnotežen.
I više od toga. Stvori se određeni iznos sredstava koji smo mi, podnoseći amandmane, preusmerili u mladost, u amaterski sport, u podršku porodicama, u podršku aktivnostima i radu nacionalnih manjina, u razvoju sela, u podršku vojsci za njeno opremanje i bolje plate, u podršku dijaspori preko sredstava namenjenih Matici iseljenika, za rad Državne revizorske institucije, i to ne samo za plate revizora, nego za usluge po ugovoru, kojima treba angažovati veliki broj revizora da izvrše kontrolu javnih sredstava.
Na ovom mestu prosto moram da pomenem jednu vrlo važnu stvar, da problem sa kontrolom javnih sredstava preko Državne revizorske institucije verovatno ne bi ni imali danas da smo sačuvali jednu od retko vrednih i korisnih tekovina koja se zvala Služba društvenog knjigovodstva, koja je bila i stručna i sposobna, imala je i kadrove, i prostor i mogućnosti da obavlja kontrolu trošenja sredstava.
Međutim, nećemo zaboraviti da je SDK, kao i poslovne banke, vrlo namerno i svesno uništen, da se u njihov prostor svojevremeno uselila mahom Nacionalna štetionica, ali i neke druge banke, i da mi danas ni u ovom budžetu nemamo jednu pravu imovinsku kartu i bilans Republike Srbije, koja bi morala da nam kaže šta je prodala, a šta je prihodovala, na primer, od Poštanske štedionice. Šta ima nameru još da proda, a šta da prihoduje.
Imate situaciju da u budžetu pre dve godine prisilite vaše poverioce putare da odustanu od tužbi kojima su imali realna potraživanja za izvršene radove, jer se sa državom ne valja svađati, kažu koga je moliti njega nije ljutiti.
Zaključiću, ovo vreme ne samo svetska finansijska kriza, nego mogućnosti države Srbije, sve ono što predstoji sa primenom, prevremenom primenom Sporazuma o pridruživanju, koji će nam godišnje umanjiti prihod od carina za 150 miliona evra, jeste trenutak da Srbiji i građanima krojite odelo koje im stoji. Koja odela pristaju onima koji lupaju ovde, neka zaključe građani. Hvala.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS su lupali o klupe.)

Poštovane kolege, želim da informišem javnost i vas, Odbor za finansije je zakazan za 12 časova, sa temom - Izveštaj o preduzetim merama kojima bi se ublažili efekti međunarodne finansijske krize, sa posebnim osvrtom na stanje ne samo finansijskog sistema, nego privrede i građana, zato što ta kriza može imati efekta i na njihov životni standard.
Nikome neću da dozvolim da o ovoj temi priča na način dramaturgije jer kao profesionalac, ekonomista i bankar, neću da dozvolim da se, zaklonjeni iza opšteg interesa i interesa građana, ovde širi ikakva panika. Jer neko ko iole o novcu nešto zna, mora da zna da vrednost novca i bankarskog sistema uopšte počiva na poverenju. Stvaranje panike upravo ima suprotan razlog. Na kojim principima počiva dramaturgija, to ne znam i u to se ne mešam, ali u moj posao koji dobro znam ne dozvoljavam da se iko meša na drugačiji način.
Inače, oko sastava ljudi koji će prisustvovati na Odboru, da vas obavestim da je gospodin Milko Štimac maločas pozvao telefonom i ponudio se da dođe i prisustvuje tom sastanku. Lično sam mu se izvinila za propust što ga nismo stavili na spisak ljudi koji treba da prisustvuju tom Odboru za finansije. Evo, da svi budete obavešteni, biće i on tu, spreman da odgovara na pitanja.
Prave teme, gospodine Jovanoviću, da li se nekome dodvoravam da mi ne bi oduzeo mandat, nisu teme o mandatu, mnogo su veće stvari u pitanju. Nemam razloga da se dodvoravam nikome, ali nemam ni pravo da izneverim profesiju koju ovde u ovoj sali zastupam već duže vremena. Hvala.

Svima onima koji imaju nameru da se obraćaju meni imam samo jedan jedini savet da dam. Savetujem da se pripremite za raspravu o temi finansijska kriza ili ona koja je na dnevnom redu, a ne za raspravu o meni. O meni i vama će suditi stenogrami, zapisi koji su sačuvani u Skupštini, ali i u glavama građana Srbije. Pred taj sud izlazimo svi. Ne očekujte da ću bilo kome replicirati na besmislene primedbe i izjave. Zahvaljujem.

Poštovane kolege, reklamiram povredu Poslovnika, član 100. u vezi sa članom 77, a to je sazivanje Odbora za finansije u vezi sa aktuelnom problematikom.
Obaveštavam vas na ovaj način da je sa jučerašnjim danom postignut dogovor da se i guverner Narodne banke i ministar finansija Diana Dragutinović pozovu na Odbor za finansije i da dostave Odboru, a Odbor će vama, izveštaj o preduzetim merama kojim bi se umanjile posledice svetske finansijske krize i na finansijski sistem i na privredu ove zemlje, a sa posebnim aspektom kako će to da utiče na život građana i na njihove kredite.
Apelujem na vas, kao građanin Srbije, da o ovoj temi ne govorite na način stvaranja panike, već na način ublažavanja krize koja će nas, evidentno, dotaći.
Kad kažem ublažavanje, to znači da ćemo je sigurno osetiti, al' kad kažem da nema potrebe da stvarate paniku, pitam se, što ste se tek danas probudili, drage kolege. Kad sam za govornicom upozoravala o spoljnjem dugu, o tome koliko taj dug košta, ko će da ga vraća, nije bilo ovakve energičnosti. Kad sam upozoravala, godinu dana unazad, na trgovinu hartijama od vrednosti i pogubnu politiku Narodne banke, nije bilo ovakve energičnosti. Način na koji smo se zadužili 29 milijardi dolara, od čega je 20 milijardi privatnog duga, vraćaće građani i privreda. Znate li šta to znači?
Kredite, koji će se ili prerano vraćati ili skuplje koštati, treba da vraćaju preduzeća u kojima rade naši sugrađani, naše kolege, prijatelji, rođaci i mi sami. Znači, tiče se svih nas. Nije to visoka politika kakvom ste je kvalifikovali.
Kad građanima dolaze veće rate za kredit, to je opet nešto što ide na teret svakog građanina Srbije, kad povećavate budžet i radite rebalans, kad nekritički uzimate kredite, za koje ne znamo kad su otišli, koje niste iskoristili, ili makar mi to ne znamo, na pravi način, kad ste u prošlogodišnjem budžetu čuli podatak da je milion i sedam stotina hiljada evra otišlo kazni za nepovučena sredstva, znači, bukvalno bačenih para u vodu, po odobrenim kreditima, bili ste gluvi za ono što vam se govori!
Zato, ne vidim danas dobronamernost panike koja se stvara i molim sve odgovorne, a mi koji sedimo u ovoj sali moramo da budemo odgovorni, da o ovoj politici razmišljaju kada glasaju za usvajanje kredita, kad glasaju za rebalans budžeta i kada žmure na propuste o onome što se zove život građana.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Samo još jednu rečenicu ... Kad zbog lošeg priliva kapitala, a biće smanjen, bude bilo manje kredita i stranih direktnih investicija, kad bude padala potrošnja građana i kad budu kupovali samo hleb i mleko, panika nam neće pomoći.
Budimo odgovorni ljudi. (Aplauz.)

Poštovani građani, poštovane kolege, pravo da diskutujem dosad nisam koristila zato što sam očekivala da će strateški važan posao proteći u svečanoj i ozbiljnoj atmosferi kakvu zaslužuje ovaj sporazum. I to da jeste ovaj strateški važan sporazum za državu dokazuje neumorno javljanje pristalica LDP-a i iznošenje argumenata koji to ne mogu da budu u smislu protivljenja ovom sporazumu.
Govori se o otkupu procene od 400 miliona i tvrdite da je Delloitte&touche relevantna kuća koja je dala novu cenu. U najkraćem ću vam odgovoriti na to pitanje, jedno iz teorije ekonomske, a drugo iz prakse životne. To iz ekonomske teorije kaže da onaj ko procenjuje uvek radi po instrukcijama naručioca, ali to još nije diskvalifikacija, a mogla bi se tako shvatiti.
Znate šta je diskvalifikacija Dilojt tuša? Bez obzira što je jedna od četiri najveće proceniteljske kuće, u aferi Pelikan, kako se zove prevara Sartida, oni koji su bili izvršioci radova, iako su bili na visokim mestima, oličeni u bliskim saradnicima, čak i ministrima, biće oslobođeni. Znate ko će odgovarati? Nekoliko procenitelja iz Dilojt i tuša i nekoliko stečajnih sudija, koji su zbog naverno uvedenog stečaja izvršili taj posao.
Ne samo zato što nemaju zaštitu, nego zato što su procenitelji kuće Delloitte&touche ostavili direktne tragove za ono što se zove loše urađen posao. Nemojte da tvrdite da procena NIS-a nije postojala. Postojala je 92. godine, pre vrlo bitne činjenice, bombardovanja 99. godine, koju moj sugrađanin gospodin Maraš nijednog trenutka nije pomenuo, kao bitnu činjenicu, koja je dovela do devastacije dela pogona Naftne industrije.
Taj dan kada se nad Novim Sadom i delom grada koji se zove Šangaj viorio crni dim neko namerno hoće da zaboravi, iz sasvim praktičnih, neteorijskih razloga.
Ono što Berluskoni plaća Libiji za kolonizaciju, kroz 200 miliona dolara godišnje u infrastrukturne projekte, kao izvinjenje civilizacijsko za kolonizaciju, vi ste oprostili nedozvoljavanjem da se zločin NATO bombardovanja, ubijanja nenadoknadivih ljudskih žrtava, ali i uništavanja pogona, zaboravi, kroz vaš pokušaj da nas naterate da zaboravimo.
Ali, NIS je konkretan primer gde vi ne možete da tvrdite da je procena vrednosti od 1,2 milijarde dolara tada danas mnogo veća, jer zaboravljate bombardovanje NATO prijatelja, zaboravljate gubitak tržišta od 40%, zaboravljate da monopol o kojem danas govorite je jedna od retkih primedbi koje su ekonomisti svojevremeno gospodinu, pokojnom Đinđiću, kao premijeru ukazivali: da se tržišna privreda gradnjom monopola ne može postići. To vam danas smeta, zato što to ne rade vaši prijatelji.
Znači, minimum ekonomske, ljudske, moralne, stručne i političke iskrenosti za ovom govornicom morate imati. A ne znam da li ste pomenuli Hajat kao imovinu. To što je i posle potpisivanja Sporazuma nezakonito prodato kao vrednost NIS-a u akcijama u Hajatu. Zašto to niste pomenuli? Mislim da iskrenost dozvoljava, zahteva i neophodno je da je imate za ovom govornicom.
Završiću nečim što nije šala. Jedna mlada osoba koja gleda ovu našu skupštinsku raspravu kaže - čujem koliko je to hotela, bungalova, motela, pa da, i treba da dođu Rusi, da NIS počne da se bavi osnovnom delatnošću, a ne da tu uživaju oni koji od NIS-a još uvek debelo i dobro žive.

Ponoviću ono što niste razumeli. Ne branim poteze Vlade, koja se ponaša na različite načine od slučaja do slučaja, branim strateški interes ruskog prisustva u Naftnoj industriji Srbije, kao najvećeg mogućeg proizvođača, snabdevača, koji nama omogućuje energetsku sigurnost.
Ono što vama zameram je to što vi ne nalazite dovoljno analiziran i pripremljen projekat "Fijata", na primer, gde se ne zna na kojoj će se zemlji graditi fabrika, koliko će lokalna samouprava izgubiti eventualno od oslobađanja od poreza. To što danas imamo informaciju da će državu koštati 200 miliona evra, infrastrukturna priprema za dolazak tog, možda, investitora, a već se kaže - ne 200, nego 300 miliona. Vrlo je moguće da će svi radnici biti otpušteni, sistem stečaja je odličan, da bi onda Dinkić mogao po novouposlenom radniku da daje dve hiljade evra.
U čemu je razlika? Ono što dolazi iz nazovievrope, a ne Evrope kao geografske određene, nego iz kruga zemalja koje su delom mnoge od njih članice NATO-a, u ovoj zemlji može da dobije sve privilegije, da bude nedefinisano, da ne znamo koliko košta, da će se ugovor potpisati u maju, junu, julu, avgustu, još nije potpisan, a kad je ruski kapital i njegovo prisustvo u banci, u NIS-u u pitanju, sve je sporno.
Meni je sporno, gospodine Jovanoviću, što vi ne vidite bitnu stvar. Ova je Vlada dobila izbore na priči o besplatnim akcijama, u kojima je trebalo četiri miliona ljudi da dobije akcije. Danas ih je pet.
Vrlo svesno ili nenamerno im idete naruku, želeći da stvorite jednu vrstu neprijateljstva prema ruskom kapitalu, jer zbog niske cene NIS-a te akcije će biti manje. Razmislite kome radite izbornu kampanju.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, samo od vladajuće većine zavisi kako će SRS glasati o Sporazumu o pridruživanju EU. Samo od vas i zavisi da li ćete usvojiti interpretativnu deklaraciju kojom se potvrđuje međunarodni integritet, odnosno ono što jesu državne granice Srbije kao države i ono o čemu se vi deklarativno zalažete na svakom mestu. Nijednog trenutka ne dozvoljavamo da nametnete tezu da marketing može da pogodi stvarnost, bez obzira koliko je on vatreno izražavan.
Ne tražite od nas da zažmurimo na oba oka i da poverujemo da ovaj sporazum nije ni u kakvoj vezi sa nastojanjem dela evropskih zemalja, precizno kažem – dela evropskih zemlja, da jednoj nacionalnoj manjini, ovog puta Albancima, poklone državu.
Takođe, vas molim, da ne prećutkujete činjenicu da postoji još jedan krupan kamen spoticanja na putu za Evropu, odnosno Sporazum o pridruživanju, koji se zove – haški uslov. Ta prepreka za ratifikaciju Sporazuma o pridruživanju u nekim evropskim zemljama biće otklonjena onda kada Rusija, svojim upornim nastojanjima, bude uspela da zatvori Haški tribunal.
U tu rusku inicijativu, kao i veliki broj građana države Srbije, ja verujem, ne samo zbog njegove, Haškog suda, trgovine ljudskim organima i to Srba, 1999. godine u vreme NATO akcije ''Milosrdni anđeo'', već zbog svih smrti za koje je taj sud odgovoran, direktno i indirektno, zbog toga što je doneo oslobađajuću presudu Naseru Oriću, već prvenstveno zbog povrede pravde i principa važnih za sve ljude, sve žene, svu decu, sve majke, a ne pobednike i pobeđene.
Izbor da ja govorim o SSP u SRS nije pao zbog toga što njegovu sadržinu smatramo relevantnom u pogledu ekonomskih tema, već zato što sam ja jedna od Srpkinja sa KiM, koje se, kao i mnogih danas Srba, sutra ko zna koga, Goranaca, Turaka, Muslimana i mnogih drugih, tiče primena uslovljenog nazoviekonomskog sporazuma, gde se vrši procena ispunjenosti uslova, a ne precizno ispunjavanje određenih kriterijuma.
I zato neću govoriti o tri i po hiljade pitanja iz upitnika na koja treba da odgovorite, o 110 ili 160 hiljada strana zakona koje treba menjati, o tome koliko su doprinosi od bruto nacionalnog proizvoda za članstvo, a koliki su troškovi prilagođavanja, o tome ćemo pričati kad budemo govorili o zaduživanju, jer je priča o Sporazumu o pridruživanju priča o članu 135. koji je gospodin Đelić ispravno citirao, ali je jednu, nazovisitnicu smeo sa uma.
Parafirali ste, gospodine Đeliću, 7. novembra 2007. u jeku kampanje, tekst u kome stoji član 135. gde je posebno izdvojena sudbina KiM. Ali, zaboravili ste da je 17. februara, iako postoji Rezolucija 1244, proglašena nezavisnost Kosova.
Verujem u principijelnu podršku Rusije, pre svega zbog postojanja međunarodnog prava kao poslednjeg zida odbrane. Dostojevski kaže – ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Ja vama ponavljam – u međunarodnim odnosima, ako ne poštujemo međunarodno pravo, međunarodni odnosi ne postoje.
Ima trenutaka kada nešto moramo da uradimo i sami, ne Rusija, ne zemlje koje nas razumeju i podržavaju. Ima trenutaka kada niko ne može da bude veći Srbin od nas Srba, a pod tim podrazumevam svakog građanina Srbije koje god veroispovesti da je. To je i ovaj trenutak i ovaj povod, to je član 135. ovog sporazuma i zahtev za interpretativnom deklaracijom, da se pod granicama Srbije podrazumevaju međunarodno priznate granice. Obaveštavam srpsku javnost da je to jedini zahtev SRS da bi podigla ruku za ovu evropsku integraciju.
Ta interpretativna deklaracija ni u čemu ne menja sadržinu Sporazuma, samo ističe način na koji Srbija razume odredbu koja govori o KiM. To je jedini uslov i zahtev za glasanje o njemu. Političari dođu i prođu, skupštinski sazivi, predsednici, premijeri, ministri, ostaje samo ono što smo dužni da ostavimo budućim generacijama, a to je država, celovita, kakvu smo i nasledili.
Država koja nije nastala osvajačkim pohodima, država koja se ne može odreći svog dela na kojem su nastali manastiri, crkve, rudna blaga, njive, voćnjaci, ali i sam život oličen u ljudima, životima onih koji tamo žive i nas koji živimo i ovde i onde i tamo i onamo, svuda rasejani, raseljeni, ali ukorenjeni i u nadama da ćemo se jednog dana vratiti i zapaliti sveće bez zaštite i pušaka. Nije dovoljno pričati, gospodine Đeliću, da nećemo nikada da priznamo Kosovo. Ako EU bude tražila da Srbija prizna Kosovo da bi postala njena članica, onda ne treba da uđemo u EU, jer se nijedna članica nije odrekla dela svoje teritorije.
Ovu rečenicu ponavlja predsednik države, ugledni istoričari, pravnici, poslanici i svi ljudi, ali ovde je mesto i ovo je trenutak da stavimo potpis na tu izjavu koja nam je jedinstvena. Hajde da pitamo i one koji kažu da od nas ne traže da se odreknemo Kosova i Metohije. Hajde da ne pretpostavljamo. Ta deklaracija je način da od njih dobijemo potpuno precizan odgovor, da ne zavaramo ni njih ni sebe, da znamo da li vredi svih napora kojih imamo.
Zašto podrazumevajuće nade ili strahovi? Otvoreno, izdaja ili ne. Usvajanje SSP bez jasnog određenja člana 135, na način kako se to interpretativnom deklaracijom traži, biće prećutna saglasnost za odvajanje KiM. Od parafiranja 7. novembra, sa ovako maglovitom definicijom do ove ratifikacije desilo se proglašenje nezavisnosti kao jednostrano i međunarodno nezakonito definisanje statusa, a protivno Rezoluciji kako to član 135. kaže.
To je dovoljno bitna činjenica koja se u međuvremenu desila i dovoljno bitna za sve strane potpisnike i bitno je da se svi kao potpisnici ovog sporazuma o tome i izjasnimo.
Nekima će biti zanimljivo da prate kako će proticati ratifikacija SSP-a u zemljama koje Kosovo smatraju državom, nekima će biti zanimljivo, ali mi nismo posmatrači. Mi moramo da budemo odgovorni političari koji moraju da imaju minimum iskrenosti prema sebi i svom narodu.
Ponovite da nećete priznati Kosovo držeći ruku na Ustavu na koji ste se zakleli kada ste dolazili na ove funkcije, ali i na ovom svojevrsnom ustavu koji se zove Sporazum o pridruživanju u koji nas uvodite, ustav te države u koju ulazimo, jer to jeste ustav koji će nam garantovati međunarodne granice i nijedan drugi. Nikakva posebna rezolucija o Kosovu vam ne treba.
Ja ću da vas podsetim zašto insistiram na ovome. Objašnjenje koje je svojevremeno dao Piter Fejt kako crnogorsko priznanje kosovske nezavisnosti neće izazvati krupne posledice – eventualno će povući ambasadora iz Podgorice. U suštini, u toj izjavi je data potpuno iscrpna ocena svih akcija koje je Srbija preduzela u pogledu zaštite svoje teritorijalne celovitosti. On je to učinio sa izvesnim cinizmom i sa osećajem apsolutne nadmoći pobednika, a za nas je porazno da u tome ima istine. Jer, kako je on definisao državnu politiku Srbije prema Kosovu – povući će ambasadore i to je sve.
Sve što se dešavalo u državi Srbiji od 17. februara naovamo na Zapadu, ne bez osnova, protumačeno je – ispoljavanjem slabosti države Srbije. S potpunim pravom svaka od akacija se može tako nazvati. Može li se izbeći kritika da se vlast, umesto definisanja državne politike usmerene na zaštitu teritorijalne celovitosti u kritičnom trenutku za zemlju, gospodo političari, kakvi ste samo to, ali ne i građani, državnici, usmerila na samu sebe i na očuvanje sopstvenih pozicija pokazujući vrlo visoki stepen neodgovornosti.
Na sednici Saveta bezbednosti u junu mesecu 2008. godine propao je pokušaj da Euleks bude instalisan na KiM. Korejskom političaru treba odati priznanje, govorim o Ban Ki Munu, koji je vešto osmislio situaciju za ovo dešavanje, u smislu da je učinio sve da smanji pažnju glavnih igrača na taj događaj. Kako se završio taj pokušaj? Zbog protivljenja Rusije njima je dao glavu svog specijalnog izaslanika na Kosovu, Joakima Rikera, a Beogradu je obećao, a vi znate u poslednjim dešavanjima navodnih tehničkih prenosa logistike i resursa, koliko je i to ispunio, da će UNMIK i dalje odgovarati za očuvanje reda i granica, za pravosuđe, carinu, saobraćaj, infrastrukturu i imovinu SPC.
Pokušao je čak da izazove i sažaljenje gospodina Tadića, izjavivši da je pitanje statusa Kosova najkomplikovanije od svih pitanja koje je on rešavao u svojoj karijeri. Rekao je – ''oštar bol osećam'', na šta mu je Tadić odgovorio, da Srbija koju živu seku na delove otimajući joj Kosovo oseća još veći bol i dodao: „biću apsolutno iskren, Srbija nikada neće priznati Kosovo.“ Dajte da tu izjavu datu na relevantnom mestu i ozbiljnom čoveku pretočimo u usvajanje interpretativne deklaracije, gde potvrđujemo svoju zajedničku nameru da nikada nećemo priznati Kosovo time što garantujemo svom narodu međunarodne granice.
Međutim, Brisel već odavno slabo čuje Evropu. Kada kažem –Brisel odavno slabo čuje Evropu, ja ovim pravim razliku između Brisela kao birokratije i zemalja koje su članice EU, na isti način kako se i naša vlast, oličena u režimu Borisa Tadića, odvaja od interesa svog naroda, nudeći Sporazum i praveći se da član 135. nije otimanje Kosova.
Ta Evropa je već počela da se sveti. Sarkozi je dao jednom sebi razjašnjenje i kaže – zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ih ipak više štiti nacionalni okvir, nego što ih štiti evropski. U suštini izrekao je istinu. Ne može se voditi politika nameštaljki u sopstvenoj kući onako kako to radi Evropa. Jednom rukom poklanja jednoj nacionalnoj manjini državu, a drugom traži od zemalja koje su u EU da u njihovo ime odlučuje ili gura državu Srbiju u EU sa željom da delegiramo naša prava na nadnacionalni Brisel. Ne može se na sve načine lobirati za priznavanje nezavisnosti Kosova ako, pri tome, imate unutar, govorim o Evropskoj uniji, neskrivene protivnike te ideje.
Najzad, ono što je važno, ne možete se stalno širiti rukovodeći se isključivo potrebama aktuelnog političkog momenta, zaboravljajući, pri tome, da se i građani za nešto pitaju. Ne može se reći da se Lisabonski sporazum sapleo baš na balkanskom tlu, ali je upravo ovde pokazao sve svoje nesavršenosti, jer brišući granice u Evropi Brisel istovremeno na sve moguće načine doprinosi formiranju druge mononacionalne države, albanske države na Balkanu. Ignorišući mišljenje ne samo svetske već i dela svoje, znači, evropske javnosti, Savet Evropske unije upućuje na Kosovo svoju misiju, koja se zatekla u sumnjivom polulegalnom položaju.
Treba li, gospodo, da građani Srbije i država Srbija budu eksperimentalno tlo za eksperiment koji se zove, ono što Amerika ima i zove se NATO, treba Evropska unija svoj sistem bezbednosti, više puta pokušava da se ustanovi, a nije uspeo, da preko Euleksa krene da gradi na nama. Mogu da pokušaju, a na nama je da ne dozvolimo. Građanima treba priznati da je mnogo izjava u Evropskoj uniji onih koji kažu da se širenje Evropske unije odlaže dok se ne reši pitanje ratifikacije Lisabonskog sporazuma. Znači, potpuno neizvestan ulazak u Evropsku uniju i neizvesne dobiti, neobračunati troškovi i štete.
Znate li čime se zamenjuju? Potpuno jasnim dopuštanjem da se deo teritorije države Srbije prepusti onome što se zove „nelegalna država Kosovo“.
Jedini način da to izbegnemo je, ponavljam, da se izjasnite za interpretativnu deklaraciju. Ne želim da iko ovde tretira Srbiju, odnosno Kosovo, zaštitnom zonom protiv širenja Rusije. Niti Kosovo i Metohija plove u moru nafte, ali nisu ni pustinja. Vi morate da shvatite da je Kosovo i Metohija za nas zavičaj, domovina, i da se ni od jedne države koja se pridruživala ili želi da se pridruži Evropskoj uniji takav uslov nije zahtevao.
Još jedno želim da kažem. Potpuno je suvišan i besmislen strah od Brisela, Amerike, moćnih, jer moć bez pravde je tiranija. Mi iz svoga nemamo gde. To što ja danas živim u Novom Sadu i mnogi moji i meni slični negde drugo, ne znači da ne polažemo pravo na Kosovo i Metohiju. Kad neko nasrće, ali nema otpora sa druge strane taj se nikada neće zaustaviti. Odgovornost SRS kao parlamentarne stranke je da na to upozori javnost, a vama smo dali častan izlaz. Ponavljam, samo od vas zavisi kako će SRS glasati za Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji. Hvala.

Poštovani građani Srbije, obraćam se vama. Svojim kolegama u Skupštini  ću se obratiti na kraju izlaganja. Javljam se po članu 226, da pitam nadležne organe da li su svesni da se nalazimo u stanju netolerancije i ekstremizma i u stanju rata svih protiv svih.
Shvatanje političkih neistomišljenika kao neprijatelja uticalo je na oblikovanje političke kulture u kojoj se posezanje za represivnim merama, čak i za životima ljudi, razvilo u sistem vladanja. Takav politički ekstremizam kulminirao je ovog leta na završetku skupštinske sednice i mitingu SRS-a i pokazao se kao ogoljeno nasilje nad narodom. Nad kojim delom naroda? Nad delom narodom koji čine nacionalno frustrirani, nezaposleni, socijalno ranjivi i lično osujećeni da se afirmišu građani Srbije.
Strašno je što se nalazimo u vremenu kada je rat rečima na našoj političkoj sceni, u stvari, prethodio režimskoj represiji u kojoj se nalazimo, a žrtve su počele da padaju.
Neumerene reči, zar se samo tako nazivaju reči kojima se osuđuju nedela vlasti od kojih se strada kao od metka, makar on bio i gumeni, i zlokobne poruke koje političari šalju?
Da li je zlokobnije činjenje od reči kojima se opisuju ta činjenja? U velikoj meri podstiču politički zločin i nemate način da ga opravdate. Kao što znate, uvek su prvo padale jake reči, pa onda bombe i ljudi.
U trenutku kad su nedemokratske institucije slabe i nejake, znate da se primenjuje pravilo, vi ste nam ga dokazali, da je moćniji pedalj nečije vlasti nego kilometar nečijeg prava. Nažalost, naši vladari, na čelu s gospodinom Borisom Tadićem, primenjuju pravilo jačeg i moćnijeg da bi nam uređivali život. U službi takvog načina vladanja su i mediji, kojima je glavni posao proizvodnja političke lojalnosti. Režim koji se osuđivao da je nasleđen i na njihovim polugama, na vladavini nad medijima, službama bezbednosti i nad finansijama, nastavlja nasilje nad građanima.
Skratiću svoj govor jer mi vreme i poštovanje Poslovnika ne omogućuju da kažem sve, ali zašto Srbija ćuti? Zato što ima sirotinju, nezaposlenu omladinu i radnike, izbeglice i sitne privrednike, koji ne mogu da se odupru.
Sve što sam vam pročitala, drage kolege i poštovani građani, u stvari je citat uvaženog profesora Jovice Trkulje, istraživača političkih prilika, objavljenog u jednim dnevnim novinama, a jeste nešto iza čega može da stane svaki pošteni građanin Srbije.
Braćo i sestre, građanke i građani, upitajte se koliko zaslužujete da vam se ovako obratim, kao kolegama, i to u trenutku dok, makar i ćutanjem, podržavate krivce za smrt Ranka Panića i za pokušaj ubistva i ranjavanje mog brata, građanina Borislava Pelevića i poslanika SRS-a. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, u vašem odsustvu zamenjivala vas je potpredsednik Skupštine gospođa Čomić i zbog njenog načina vođenja sednica prigovaram povredu Poslovnika, član 100, a u vezi člana 101, gde se stav 3. zloupotrebljava u smislu da predsednik, a govorim o trenutno predsedavajućem potpredsedniku u tom momentu, koji je dužan da da objašnjenje, sve vreme zloupotrebljava, jer se izlazi iz okvira vremena od tri minuta, koje se po analogiji primenjuje i na objašnjenja, jer je za repliku i povredu Poslovnika uobičajeno i dozvoljeno vreme od tri minuta.
To doživljavam kao pretenzije gospođe Čomić, koja je vrlo kvalifikovana da vodi Skupštinu, pa eto možete je uzeti da bliže sedi i da vam inače pomaže, ali zaista nije u redu da svako njeno objašnjenje traje duže od pet minuta.
Inače, po članu 226. postavljam zahtev da mi baš vi, gospođo Đukić-Dejanović, kao predsednik, odgovorite na sledeće pitanje - da li je pokrenut eventualno neki postupak, za koji mi poslanici ne znamo, da je u proceduri zakon o ukidanju lokalnih izbora.
Pitam zbog svega onoga što se dešava u Beogradu, Titelu, Žablju, Kikindi, Kraljevu i mnogo gradova, Rumi, a zbog sledeće. Ako je vertikalno preslikavanje Republičke vlade na lokalni nivo, na opštine i grad Beograd, ispalo neophodno po tumačenju gospodina Tadića i treba da bude princip formiranja vlasti, onda se pitam šta će nam izbori na lokalnom nivou. To košta, treba da štedimo vreme, snagu i energiju, ali dajte, iznesite taj zakon ako je u proceduri.
Mislim da gospodin Tadić primenjuje princip demokratije Henrija Forda koji kaže - možete imati bilo koji auto, ali pod uslovom da je crn, a to znači na naše uslove da mogu građani da glasaju za partiju koja je određena negde van na zapadu ili u Americi kao poželjna i da se samo u skladu s tim može proglasiti demokratija ili diktatura.
Gospodo poslanici, kolege i građani, sama suština demokratije je upravo sloboda da se bira na izborima i sloboda da jedna zemlja vodi samostalno ekonomsku, pre svega, politiku, ali i spoljnu.
Mi to danas nemamo. A propo onog malopređašnjeg komentara gospodina Žutića, da poslaničko pitanje ne može da postavi po članu 226, vas ću u cilju vođenja rasprave u skladu sa dnevnim redom zamoliti da obavestite sve ministre pojedinačno, potpredsednika i predsednika Vlade, da nam dostave dokument po kojem će sporazumi o ratifikaciji biti mogući za raspravu samo ako dostave dokumenat da se produžava rok za njihovu efektivnost.
Samo jedan od njih, rekonstrukcija saobraćaja, samo ću jednom rečenicom zloupotrebiti vreme, piše - krajnji rok za stupanje na snagu je 90 dana od datuma sporazuma. Sporazum je zaključen u Beogradu na dan i godinu koja je prvonavedena. Prvonavedena, u devet od deset takvih sporazuma, taj datum je 27. juli. Znači, 27.10.2007. O ovim dokumentima ne možemo da raspravljamo.
Pošto niste izmenili dnevni red, a na to sam vas upozorila, zahtevam da Vlada dostavi dokument - da su nam zajmodavci produžili rok za stupanje na snagu ovih sporazuma i o tome ćemo moći da raspravljamo.
(Isključen mikrofon.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, predsedniku Skupštine dajem informaciju da se javljam povodom člana 140. objedinjene rasprave, a u stvari mi je cilj da građane upoznam sa onim što je suština ovog problema, a i možda da na čistinu isteram one koji prećutkuju razloge za objedinjenu raspravu ovih zakona.
Poštovani građani Srbije, vi znate da je u vreme izborne kampanje vešto korišćena činjenica da je set ovih ratifikacija, zajmova i finansiranja jedne donacije prvi put pred poslanicima Skupštine Srbije dostavlja na razmatranje 5. marta 2008. godine. Već tada i u izbornoj kampanji, kao poslanik SRS-a, iznosila sam činjenicu da je reč o ratifikacijama, o sporazumima isteklog roka trajanja.
To je predmet, gospođo Kolundžija, to su morali da vam kažu vaše kolege i oni koji vrše vlast. Nije jedini problem objedinjena rasprava. Svi ovi sporazumi, sem jednog, potpisani su u julu 2007. godine, ali je na jesen gospodinu Tadiću bilo preče da održi predsedničke izbore nego da u uobičajenom terminu, dva meseca do tri, podnese Skupštini na ratifikaciju sporazume o kliničkim centrima, o rehabilitaciji puteva, o garancijama.
Poštovani građani Srbije, nalazimo se pred problemom da danas kao poslanička grupa zatražimo skidanje ovih tačaka dnevnog reda, predsedniče Vlade, jer nam niste dostavili dokument kojim naša rasprava ima bilo kakav značaj, a to je da vam zajmodavci, odnosno Svetska banka, odnosno Međunarodna banka za obnovu i razvoj daje dokumenat kojim produžava važnost ponuđenih sporazuma koje ste potpisali.
Poštovani građani Srbije, ukoliko ne dobijemo papir koji dokumentuje odgovor dobijen na Odboru da su ovi ugovori produžili važnost za stupanje na snagu u decembru 2008. godine, o čemu mi razgovaramo? O bezvrednom dokumentu koji nema pravnu mogućnost da se o njemu raspravlja?
To više nije neka naša unutrašnja priča nego predmet i sinonim one manipulacije i zloupotrebe u izborima - ne daju Radikali da se obnove putevi, ne da opozicija da se o tome raspravlja. Niste stavili na dnevni red onda kada je to bilo vreme, a danas kada mi želimo da razgovaramo o uslovima ovih zajmova i kada nam ograničavate pravo da stavljamo primedbe u smislu skraćenog vremena, iznosite neistinitu činjenicu, poput gospodina Čede Jovanovića, da se plaćaju kamate.
Nisu vam dobro rekli, gospodine Jovanoviću. Zajmovi koji nisu efektivni, koji nisu ratifikovani, što je uslov za stupanje na snagu, nemaju tu težinu plaćanja kamate. Od trenutka kada postanu efektivni imaćemo taj trošak, kao što imamo za odobrena a nepovučena sredstva. U jedinom završnom računu od 2006. godine imamo trošak plaćanja kamate.
Draga moja gospodo, deset sporazuma i ratifikacija o zajmovima i finansiranju zaista zaslužuju ozbiljniju raspravu i duže vreme. Ali, ovaj narod, ovi građani, zaslužuju ozbiljniju Vladu, koja će nam doneta dokumenat koji kaže: dobićemo ove kredite pod uslovom da ih do kraja 2008. godine uopšte ratifikujemo u ovoj zgradi. Sve ostalo govori o vašoj neozbiljnosti i čak o mogućnosti da mi o ovom i ne raspravljamo. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, onog trenutka kada smo imali na dnevnom redu raspravu o zakonima o ministarstvima i vladi rekla sam da se iz strukture ministarstava i vlade u stvari može videti budući ekspoze i ono što će ova vlada da radi. Nažalost, prevarila sam se. Iz ovog ekspozea se malo šta može videti i malo šta može reći šta će ova vlada da radi.
Ono što je očigledno, to je da je ekspoze koji smo danas dobili terminološki vrlo neodređen. Jer kad vam se, kao ključni elementi o kojima postoji puna saglasnost koalicionih partnera, napiše da je to opredeljenje za evropsku budućnost Srbije. Šta je to evropska budućnost Srbije? Na kojem smo se to referendumu izjasnili za evropsku budućnost Srbije? Kad napišete da je vaš jedan od ciljeva neprihvatanje nezavisnosti Autonomne pokrajine Kosova i Metohije; najneodređenije definisana ključna obaveza nekog ko pretenduje da vodi vladu.
Sledeće, naveli ste neophodnost jačanja ekonomije. Čije? Koje? Ekonomije Mlađana Dinkića i njegovih prijatelja ili ekonomije Srbije? O pooštravanju borbe protiv kriminala i korupcije dovoljno govori sastav vaše vlade. To što ste Đelića udarili po prstima i sklonili kao ministra za nauku i tehnologiju nije dovoljno.
To što ste potcrtali i ponovo prenormirali poštovanje međunarodnog prava, to samo govori, gospodine Cvetkoviću, da se onaj ko želi da se pita o svemu, Boris Tadić, neprimerno dodvorava onima koji su mu omogućili da odlučuje o ovoj vladi.
Uz svo dužno poštovanje vama kao ministru finansija, moram da kažem da ste se vi kvalifikovali za mesto mandatara time što ste se na sve primedbe opozicije branili ćutanjem. To je bila vaša kvalifikacija na sve primedbe koje smo ovde iznosili i najtežu koju ću uporno ponavljati, kada ste se uporedo sa Narodnom bankom bavili pitanjima monetarno-kreditnim i štampali zapise, odnosno povlačili novac iz opticaja, i rekla sam da time štetite budžet, rekli ste - pitao sam, rekli su mi da to ne košta mnogo. Ministar finansija ne sme da pita i da mu kažu nego mora da bude siguran. To očekujem od novog člana vlade koji će se baviti tim pitanjima.
Ono što je, poštovani građani, jasno svima i bilo je jasno u noći kada se znalo kako su se izbori završili je da ekonomska moć uslovljava političke odluke. Osnivač najmoćnije bankarske dinastije, Majer Amšel Rotšild je svojevremeno rekao - dajte mi kontrolu nad novcem i nije me briga ko donosi zakone.
Nad tom kontrolom nad novcem u zemlji i spolja formirana je i ova vlada. Mogu da ilustrujem i sa dve nagrade, jednom od časopisa "Euro mani", što bih kao srpski radikal rekla "Evro mani" i što bi svaki Srbin morao da kaže evro, koju je gospodin Dinkić dobio u Vašingtonu na zasedanju Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a drugu je dobio kao najevropljanin od jedne druge organizacije u zemlji.
Prvi put se desilo u istoriji našeg parlamentarizma da nalogodavac tako jasno pokaže vezu sa onim ko realizuje njegove interese u zemlji Srbiji. Zato Mlađan Dinkić ima ministarstvo koji neki nazivaju Frankeštajnom, neki nazivaju Hobotnicom, a ja ga nazivam moćnim od najmoćnijeg čoveka.
Znači, ekonomska moć je uslovila ovakav sastav vlade i politiku koja se sigurno neće izvršavati u interesu građana Srbije. U realizovanju te evropske budućnosti, ponoviću zbog građana Srbije, vi imate nedvosmisleno opredeljenje za evropsku budućnost.
Građanima prećutkujete da je samo u jednoj od 27 zemalja građanima dato pravo da se izjasne, u Irskoj, o Lisabonskom sporazumu, odnosno evropskoj budućnosti, i taj jedini slučaj završio se neuspehom, odnosno odbijanjem. To je komentarisao češki lider, s pravom, da je to lavina koja je pokrenuta, trenutno se dešava u Nemačkoj, gde gospodin Horst Keler odlaže ratifikaciju Lisabonskog sporazuma, priznavši i pokazavši da je potrebno da se njihov osnovni zakon proveri da li je u skladu sa tom poveljom odnosno Lisabonskim sporazumom. Taj ustav, kao vrhovni zakon koji je za vas igračka od plastelina koja se oblikuje prema sopstvenim političkim potrebama.
Predsednik Poljske Leh Kačinjski je takođe odbio da ratifikuje ovaj sporazum. Lepa je to dobrodošlica bila gospodinu Sarkoziju iz Francuske za početak predsedavanja, koji je, citiram njegovu rečenicu, izjavio - zabrinuti građani Evrope pitaju se da li ipak nacionalni okvir štiti više nego evropski? Ja ću da se pitam, kao građanin Srbije, ima li pravo da neko traži da svoja prava prenesemo na nadnacionalnu vladu, dok jednom rukom daje nezavisnost Kosovu i Metohiji, odnosno Kosovu za njih, a drugom rukom briše sve granice.
I nemojte da uveravate da je vaša naivnost obećanje o korišćenju evropskih fondova i da je to razlog za priču o evropskoj budućnosti. Priča o Evropi, poštovani građani, jeste dogovor evropske birokratije koja ne može dalje da funkcioniše i otvoreno se priznaje da nem daljeg prijema dok se ne reše ti unutrašnji institucionalni problemi funkcionisanja.
Sada umesto da mi rešavamo osnovne životne probleme preraspodelom onog što zaradimo, postojećeg budžeta, vi građanima tražite da se bavimo npr. prevođenjem 160.000 stranica zakona koje košta 10 miliona evra; umesto da prestane da se govori o visokoj javnoj potrošnji, već da se govori o strukturi te javne potrošnje.
Ponoviću vrlo dobar primer. Dok jedan deo porodice sa istog državnog budžeta gladuje, drugi traži kartu za Karibe ili za šoping u Njujorku, kako je to radila Sijepa, pod maskom promovisanja izvoza i naših preduzeća u inostranstvu.
U ovom ekspozeu poštovani građani nema ni reči o platnobilansnoj krizi, o uvozničkom lobiju i razrešavanju tih problema, nema reči o tome kako ćemo poreske rashode pokriti poreskim prihodima, kako ćemo to privatizacijom, koja je sve na nižim granama, jer više nema šta da se proda, otplaćivati javni dug, a već postoji debalans.
Ali, zato postoji jedna rečenica koja je u domenu lepih snova. Volela bih da je istina da će naš bruto društveni proizvod rasti po stopi od 7%. Poštovani građani, kolege ekonomisti, znaćete da govorim istinu. Od 2000. godine do danas društveni proizvod je rastao po prosečnoj stopi 5,3. Samo je dve godine bio viši, i to ne zaslugom evroreformista, već božijim uslovima i poljoprivrednom proizvodnjom.
Po procenama respektabilnih ekonomista i zvanične studije Međunarodnog monetarnog fonda, predviđa se za iduću godinu rast društvenog proizvoda za našu zemlju od 4%. Nama ne treba priča o boljem životu kao san i kao laž, nama trebaju realni razlozi da verujemo da će taj bolji život biti moguć time što ćete ljudima dati priliku da zarade bolji život.
Kad je gospodin Dinkić dobijao nagradu za sve naj privatizacije, uništavanje bankarskog sistema, normalno, oni su to nazvali terminima koji se poklapaju sa njihovim interesima, rekli su: čovek je uspeo da deficit pretvori u suficit.
A vi ste gospodine ministre, gospodine Cvetkoviću, prvi čovek koji je taj njegov lažni suficit pretvorio u realni deficit, priznali ga ovde za govornicom i rekli koliko on iznosi, i još rekli da to nije sve, da nas čeka onaj deo dugova prema Zavodu za zdravstveno osiguranje, koje gospodin Dinkić nije prikazao, i da ćemo mi sa tim problemom morati da se nosimo i dalje.
Ono što mene posebno brine je to što vi, uz priču o ekonomskom boljitku i priču u evropskoj budućnosti koja će nam to navodno obezbediti, nudite i priču o Americi, kojoj ćemo se tako nekako dodvoriti pa da ona nešto više radi za naše interese. Znate, cena prijateljstva sa bogatima je vrlo visoka za zemlje kakva je naša.
Znate, treba da se setimo jedne izreke milijardera Pola Getija, koji kaže da nesebično prijateljstvo postoji samo između ljudi jednakog bogatstva. Kako nas Amerika poštuje videli smo na priznavanju Kosova, kako to oni kažu. Kažu, ništa lično, odanost Albanaca vredi mnogo više od prijateljstva sa vama.
Meni je zaista neprihvatljivo da u istu ravan dovodite jednu Rusiju i njeno nesebično zalaganje da se bori za naše teritorije i za naše interese, sa jednom Amerikom, koja na ovakav način pokazuje ništa lično, postoje i onako mnogi željni da nam se dodvore, jer mi kao bogati i jaki uvek imamo prijatelje.
O svim primedbama koje imam na ovo govoriću kasnije, ali imam jedno posebno pitanje. Niko nije pomenuo koleginicu Dianu Dragutinović, koja kao nestranačka ličnost postaje, ukoliko dobijete većinu, član vlade.
Koleginice Diana, želim vam svu sreću i uspeh. Nadam se da nikakve veze nema to što ste vi u Narodnu banku došli 2004. godine, kada su Milojko Arsić i gospodin Dušan Stojanović napustili banku, zaista ne vama na teret. Sve vaše izjave vezane za potrebu da bankari osete šta je privreda ove zemlje, da moraju da budu partneri Narodnoj banci, ali da vam se interesi sukobljavaju, shvatiću kao dobru nameru.
Ali, ako je Dušan Stojanović, koji radi na odgovornim poslovima u Svetskoj banci, morao da napusti Narodnu banku kao prvi saradnik gospodina Jelašića jer nije mogao da podnese da mu neko kaže - nije monetarni odbor zabavište - kada je traženo da se sredstva od deviznih rezervi koje su držane u Evroaksis banci vrate Narodnoj banci. I kada su mu ta dva viceguvernera stavila primedbu da ne može da se tako ponaša sa deviznim rezervama, obojica su bila prinuđena da odu.
Gospodin Stojanović je o promeni rukovodećih ljudi u Vojvođanskoj banci i Komercijalnoj banci saznao iz novina, a bio je direktno nadležan za kontrolu tih banaka i onda je morao naprečac, preko noći, da donosi mere kojima će sanirati moguće posledice nelikvidnosti.
Iskreno se nadam da to što ništa nije pomenuto o fiskalnoj politici i o merama koje u ovoj oblasti treba donositi nemaju nikakve veze sa vašim iskustvom, pretpostavljam i pritiscima i očekivanjima koja su od vas imali u Narodnoj banci.
Očekujem da se ova vlada, gospodine Cvetkoviću, kada vas odaberu za mandatara, ne brani pred građanima i opozicijom ćutanjem, nego da se ovde razgovara o zakonima koji građanima moraju da donesu boljitak. To od vas možda ne očekuju oni koji su Tadiću preporučili takvu vladu, ali građani Srbije to od vas očekuju. Potrudite se da od njih dobijete prelaznu ocenu, a u nama ćete imati dosledne kritičare.

Poštovane kolege, član 28. vrlo ilustrativno govori o odnosu aktuelne vlasti ne prema Evropi, nego prema evropskoj birokratiji, sa jedne strane, a sa druge strane, o nedovoljnom uvažavanju sopstvenih građana.
Član 28. Predloga zakona o ministarstvima potpuno nepotrebno i mimo Ustava, koji to precizno definiše, traži primenjivanje ratifikovanih međunarodnih ugovora, i to kao obavezu definisanu grupom poslova zajedničkih za sva ministarstva. Ako neko u ovoj državi, kao što to radi aktuelna vlast, smatra da Ustav nije u pravnom smislu poslednji zid odbrane onog što se zovu ljudska i manjinska prava i slobode, čitam vam odeljke iz Ustava, ako to nije poslednji zid odbrane ekonomskog uređenja i javnih finansija, već je to igračka od plastelina koja može da se oblikuje prema sopstvenim potrebama, onda je član 28. dokaz tog shvatanja i te tvrdnje.
U trenutku kada je Lisabonski sporazum propao u Irskoj, jer je to bila jedna od retkih zemalja koja je dozvolila najbolji način izjašnjavanja građana za jedan tako važan akt, koji je propao zato što se za njega izjasnilo manje od polovine građana; ako nigde ne možete da čujete podatak da je u Nemačkoj zaustavljen proces vezan za Lisabonski sporazum, jer je deo nemačke javnosti podneo inicijativu Ustavnom sudu protiv usvajanja Lisabonskog sporazuma i da je proces ratifikacije tog akta zaustavljen i u Nemačkoj, jednoj od zemalja perjanica EU; ako je u Poljskoj predsednik poljske države odbio da ratifikuje taj sporazum iako ga je skupština usvojila, i ako se to naziva "kurom mršavljenja" Evropske unije i Hrvatskoj jasno daje do znanja da će prijem u EU biti usporen, taj brod koji se zove Titanik, za koji Amerikanci kažu da ne zna kuda ide, samo je vama zvezda vodilja, zvezda vodilja koja čini da od ove biblije ljudskih prava, javnih finansija i ukupne ekonomije pravite igračku od plastelina.
Još je strašnije pitanje koje je danas otvorio moj kolega Aleksandar Martinović, a to je – odakle će se finansirati troškovi novoustanovljenih ministarstava? To je ono: ministar, službeni auto, sekretarica, pa onda zgrada u kojoj će biti, pa oprema itd. Rečenica koja je u prelaznim i završnim odredbama najoskudnija, najkraća glasi: "Finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona biće obezbeđena u budžetu Republike Srbije."
Ima u ovoj sali mnogo kolega sa kojima dugo učimo parlamentarizam, pa su imali prilike da obrazloženja zakona često čitaju.
Moraju se složiti sa mnom da nikada ovakvo obrazloženje nije moglo biti dato u julu mesecu kada je usvojen budžet za 2008. godinu i kada bi jedino pravo, logično obrazloženje, koje dugujemo građanima, moglo da glasi – gospodo građani, nova vlada je elementarna nepogoda ili nepredvidiva katastrofa, pa ćemo to finansirati iz sredstava budžetske rezerve. To je moguće. Moguće je i reći – ići ćemo na rebalans budžeta, gde ćemo finansirati povećane troškove. Ali, taj rebalans znači da ćete uvesti neku novu poresku obavezu za ovaj rashod; taj rebalans bi otvorio i priču, kao što je mora otvoriti, šta je sa budžetskim deficitom, šta je sa time što vam privatizacija ne pokriva troškove kreditnih zaduženja.
Jedini način da nam objasnite iz čega ćete finansirati ovo jeste upravo ono što vam je gospodin Aleksandar Martinović, inače pravnik, rekao – ako poslanicima prilikom usvajanja budžeta kažete da zakon o budžetskom sistemu ne dozvoljava da nekome sredstva usmerite, a da ih od nekoga ne oduzmete, znači, budžetski okvir je dat, recite, kojih ćete se troškova odreći da biste bez rebalansa finansirali troškove nove vlade, odnosno novih ministarstava. Čega ćete se odreći? Posebnih usluga onih kanala za "protočni bojler" za pranje para, svih onih izvršenih pozicija koje su možda namenjene za onih 10%, o tome ćemo pričati kada dođe vreme, onih 10% za povećanje penzija i usklađivanje u ovoj godini.
Ja vas molim, pripadam Srpskoj radikalnoj stranci, poslaničkoj grupi koja ozbiljno čita vaše zakone, koja se ozbiljno odnosi prema svojim biračima, ljudima koji su nas ovde poslali svojim glasovima, nemojte potcenjivati građane tako što ćete ih uveravati da više ne mogu da imaju minuse po tekućim računima za preživljavanje, potcenjivati ih na taj način, a s druge strane, normirati zakonom nešto što je članovima 123, 99. i 194. definisano. Neću da citiram odredbe Ustava, ovo se jednostavno zove prenormiranje.
Drage kolege i poštovani građani, čekam ovu priliku od početka izborne kampanje da građanima sa ovog mesta i predsedniku Srbije Borisu Tadiću kažem da su ga slagali. Slagali su ga kada su mu rekli da preko četiri stotine miliona evra čeka na granicama zemlje zbog neratifikovanih sporazuma koji su stavljeni na dnevni red (mnogi od nas su poslanici iz prethodnog zasedanja) onog redovnog zasedanja 5. marta. Slagali ste gospodina Tadića. Verujem, da je to on video, ne bi izneo istinu da je zbog izbora taj novac zaustavljen. Građani znaju priču, ne obnavljaju se mostovi, Klinički centar, u Boru nedostaju pare, zato što su raspisani izbori.
Poštovani građani i gospodo, svi sporazumi u kojima su neke pare definisane za te namene stigli su u Skupštinu sa isteklim rokom trajanja. Svi su potpisani u julu mesecu i rok za njihovu ratifikaciju, potvrđivanje i primenu isticao je u desetom mesecu, a za neke od njih u dvanaestom mesecu 2007. godine.
Skupštini, poslanicima su dostavljeni za zasedanje 5. marta 2008. godine. Zašto u 2007. godini, mnogi od tih sporazuma potpisani su 2006. godine, neki u julu 2007. godine, nisu stigli u Skupštinu na ratifikaciju?
Boris Tadić mora da se seti da je on u to vreme želeo da sprovede predsedničke izbore i da svoj put do zvezda, videćemo da li zvezda ili trnja, poploča onim što se zove volja građana želeći, u stvari, da teret za loše mostove, za neobnovljene kliničke centre, za kvalitet vazduha u Boru i sve ostalo prevali na onoga ko za to nije ni odgovoran ni kriv.
Na toj laži, koja je na početku kampanje započeta, rodila se cela kampanja; na jednoj od šarenih laža koja se zove ugovor i sporazum sa "Fijatom", za koji ne želim da budem ptica zloslutnica, ali kao što je svojevremeno reklamiran dogovor sa Italijanima, a samo u trenutku kada su zbog oštećenih interesa italijanskih ulagača u Sartidu koncerna Duferko morali sa Italijanima da se potpišu papiri po kojima će NIS vraćati obaveze koje je država trebalo iz stečaja Sartida da vrati, bojim se da je i ovo sada samo jedan od poteza koji je iznuđen da bi treća rata tog duga bila isplaćena Italijanima, a pod maskom priče ponovne saradnje sa "Fijatom".
Pod maskom te priče ponovo će ići, ja sam rekla hobotnica, G17, neko je danas rekao "frankenštajnsko ministarstvo"; gospodin Dinkić će nam ponovo davati 2.000 evra po radnom mestu za novootvoreno radno mesto u Kragujevcu, jer je zamišljena, da ne kažem prevara, ne znam sada neki drugi naziv, jer se to u srpskom jeziku zove prevara, po kojoj će svi radnici iz Kragujevca otići na stečaj ili ono što se zove navodni dobrovoljni odlazak, a onda će se osnovati novo preduzeće gde će sredstvima iz budžeta Srbije i sredstvima građana biti finansirano navodno podizanje "Zastave" i fabrike "Fijat".
Svi ti argumenti su nam bili poznati. Znajući koliko je narod željan nade mi smo vrlo oprezno o tome govorili. Znajući koliko ste spremni da zbog još jednog mandata i neke ministarske fotelje saučestvujete u tom događaju ja vas upozoravam, danas kada usvajate dokumentaciju, sporazume, ne lažite građane. Makar sednice trajale do 22 sata svakog dana, ja svojoj deci, svojim komšijama, svojim biračima ne bih mogla na oči da izađem a da prećutim činjenicu koja stoji na sajtu Skupštine. Ni jedan jedini podatak o iznosima ovde nije plod proračuna, vizije. Reč je o podacima koji su dostupni svima vama, nažalost, nisu mnogim građanima, ali naša je dužnost da ih sa tim upoznamo.
Ja vas molim, ili rebalans budžeta ili kažite da je ovo elementarna nepogoda pa finansirajte nova ministarstva i ratifikaciju sporazuma, od kojih nisu svi tako dobri, na teret građana.
Ali, priznajte da to radite ne u interesu svih nas, nego u interesu vas i evropske birokratije, koja nema podršku u svojim zemljama, što dokazuju za sada Irska, Nemačka i Poljska, a nadam se daće se mnogima otvoriti oči, kao i našem narodu što pre.

Amandman koji sam podnela u ime SRS na član 2. Predloga zakona o ministarstvima i koji se tiče terminološkog određenja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj je u stvari samo povod da javnosti ukažemo na to da gospodin Tadić pokušava da, pored predsedničkog mesta, bude i premijer u senci, da gospodin Dačić žarko želi da se tako zove, ali da u stvari postoji jedan čovek koga odavno zovu ''moćniji od najmoćnijeg''.
Gospodin Dinkić, u liku crvene niti koja se provlači sve vreme kroz vlast DOS-a, jeste onaj lepak koji sve vreme, kroz zloupotrebu vlasti i kontinuirano delovanje, u stvari, valorizuje znanje kroz prvu knjigu koju je objavio i jedan od retkih intervjua dao 1995. godine ''Ekonomiju destrukcije''.
Interesovanje gospodina Dinkića za finansijske tokove, za upotrebu deviznih rezervi koje je za jednu noć prebrojao, proglasio se njihovim vlasnikom i do dana-današnjeg nastavio da rukovodi preko navodne ekipe neophodnih stručnjaka, samozvanih eksperata, vrlo vešto se, logikom hobotnice, nastavlja kroz učešće u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj.
Naš bi narod rekao: Nije sve u lukavosti lisice, ima nešto i u gluposti kokošaka. Ta narodna mudrost vrlo vešto oslikava odgovornost onih koji pristaju da Mlađan Dinkić bude na čelu, tada kao direktor ekspertskog tima G17, a kasnije G17 plus, a danas da bude u stvari premijer Vlade sa jedinom pravom i realnom moći.
Ono na šta želim da ukažem jeste: nemojte dovoditi javnost u zabludu time što ćete priču svoditi na broj ministarstava. Prava suština priče je u tome da je gospodin Dinkić kroz Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj preuzeo kontrolu nad privredom, privatizacijom, turizmom, zapošljavanjem, ekonomskim odnosima sa inostranstvom, nad dragocenim metalima (mislim da ćete uskoro biti u prilici da čitate nešto o tome kako je gospodin Dinkić 2000. godine izvozio zlato u Veliku Britaniju), a danas nastavlja kroz stavljanje pod direktnu kontrolu Agencije za infrastrukturu.
To znači stavljanje pod kontrolu svih finansijskih tokova - kada dolaze iz inostranstva, kada se o njima pregovara, kada se taj novac deli korisnicima i, što je najporaznije za sve nas, kroz direktni uticaj na izbor i rukovođenje dvema agencijama koje raspolažu najvećom količinom novca u ovoj državi.
O čemu je reč? Način kako su formirane dve agencije - za privatizaciju i za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, kasnije prekrštena u Agenciju za osiguranje depozita, su ne nevešto prihvaćen nalog u septembru 2001. godine kada je Starateljski fond koji je dao donaciju od šest miliona izdiktirao popis institucija koje će nam privatizovati državna i društvena preduzeća, već i način kako će se novac slivati mimo republičkog budžeta.
Priču u čitavom mandatu, prošlom i ovom, posvećujem temi: svi koji žmure na to da se novac građana Srbije, i to generacijama stican u državnim i društvenim preduzećima, sliva u ove dve agencije, bez kontrole državnih organa, bez kontrole ministara i bez mogućnosti Skupštine Republike Srbije da o tome traži izveštaj, račun ili nečiju odgovornost, jeste u stvari saučesništvo u najstrašnijem ekonomskom zločinu, za koji gospodin Dinkić i ekipa oko njega do dana-današnjeg ostaju nekažnjeni.
Ne zamajavajte građane da je bitno da li ima 24 ili 22 ministarstva. Neka građani pogledaju koliko je zgrada u Beogradu zaposednuto za vršenje nadležnosti Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Trenutno se najveći deo tih zaposlenih nalazi u zgradi onoga što je nekada bila Narodna banka (ugao Takovske i bivšeg Bulevara revolucije), gde radi na stotine zaposlenih u ime Republike Srbije, a za račun, pitajte gospodina Dinkića, koga.
Kroz nadležnost ovog ministarstva direktna odgovornost je za spoljnotrgovinski deficit. Direktna odgovornost kroz ovo ministarstvo je za forsiranje uvozničkog lobija. Direktna odgovornost je što smo mi danas država koja uvozi žito, mleveno meso, čačkalice, jaja u prahu i koješta. Šta proizvodimo? Na to pitanje neka da odgovor onaj ko je na čelu ovog ministarstva, ali i vi koji mu dozvoljavate da, rukovodeći ovim ministarstvom, raspolaže sa 80% sredstava republičkog budžeta.
Znači, sav priliv od prodaje preduzeća, sav priliv od prodaje banaka kroz ove dve agencije, koje su mimo uvida budžeta Republike Srbije preko Skupštine. Gospodin Dinkić raspolaže i sa ogromnim sredstvima iz budžeta i to tako što se pita za kreditiranje, subvencionisanje i za sredstva Nacionalnog investicionog plana.
Zaista se pitam da li drugi deo koalicije, koji dozvoljava gospodinu Dinkiću da se tako ponaša, ima tu vrstu mentalnog slepila, lenjosti – neću da verujem da postoji neznanje – da je dovoljno da mrvice saglasnosti za osnivanje dobrovoljnih penzionih fondova da gospodin Jelašić nekom od članova DS time što će im dozvoliti da se registruju kao takvi, da je dovoljno da gospodina Dinkića molite da nekim od svojih diskrecionih prava, kroz saglašavanje za sve i svašta, udovolji vama koji ste ga ustoličili od 2000. godine do danas. Čoveku koji na mestu guvernera Narodne banke Jugoslavije 2000. godine nije znao da unovči libijski ček dobijen kao donaciju.
On je predao republičkoj vladi da realizuje libijski ček jer to nije umeo da uradi. Gospodin Todorović je u Saveznoj skupštini 2001. godine imao poslaničko pitanje o tome i dokazi tog neznanja i te nestručnosti stoje u arhivama Skupštine.
Da li je dovoljno danas biti dovoljno drzak? Mislim da ovaj primer to dokazuje. Ja lično ipak malo više cenim gospodina Dinkića od drugih i mislim da on ovo radi s namerom. Mnogi me uveravaju da on nije ni svestan koliko ne zna koje su posledice njegovog ponašanja.
Možda jedan čovek to može sebi da dopusti, ali da li mi kao društvo, da li mi kao Skupština, da li vi kao poslanička većina koja pretenduje da formira vladu smete to da dozvolite?
Da li je dovoljno gradu Kragujevcu obezbediti maksimalni iznos mogućeg kreditnog zaduženja, koje će potpisati neko ko nije direktor Uprave za javni dug, ali ko je dovoljno poslušan da u cilju formiranja vladajuće koalicije dozvoli da se grad Kragujevac zaduži dovde? Da, za prvu sednicu je taj materijal bio spremljen.
Da li je dovoljno da se saglasimo sa time što će neko državnim i društvenim novcem da raspolaže kao svojim? To što neko, formirajući koaliciju, kaže: ja nudim, ja dajem – odakle nudi i daje i 10% povećanih penzija i lažno obećanje da ima mogućnosti da one budu 70% od vrednosti plata, kao da raspolaže sopstvenim novcem?
Zarobljena država u kojoj pojedinci, kao što to Maks Veber kaže, imaju moć iznad zakona i iznad institucija je delo onog ko pretenduje da vrši vlast, delo onoga ko je omogućio da određeni ljudi za godinu i po dana naprave milionske sume na svojim računima. Za Đelića to znamo. Gde su sredstva koja je svojim činjenjem, i nečinjenjem, i svojom drskošću, i svojim neznanjem i svojim znanjem uspeo da prikupi gospodin Dinkić, saznaće se jednog dana.
U moru zloupotreba, od Nacionalne štedionice, za koju obećavam građanima da nije savršena pljačka i da će krivci za taj zločin biti izvedeni pred sud pravde, do obećanja g. Dinkića da će raščistiti sa stečajnom mafijom i korupcijom samo onda kada ga neko udari po prstima i kaže mu da je daleko od vlasti - nije dovoljno za naše građane.
Borba protiv korupcije i razotkrivanje zloupotreba ne može da bude motivisana ličnim učešćem u tome. Naš zadatak je da javnost upozorimo da vi, kao vladajuća većina koja prepušta mesto premijera onom ko je od 2000. godine do danas moćniji od najmoćnijeg, ko je uspeo da Nacionalnom štedionicom nazove jednu privatnu firmu, zamišljenu, da donese milionske zarade njenim osnivačima, ne može za građane Srbije da bude neko ko obećava boljitak, ne može da bude nosilac ekonomski pravedne i socijalno odgovorne države.
Vi, koji za to budete glasali, objašnjavajte svojoj deci gde će da se zaposle, koliku će platu da primaju, da li će živeti na kredit, da li će živeti u državi u kojoj je jedina briga kako vratiti strane kredite, a mi smo, kao država, na pragu dužničkog ropstva zahvaljujući ljudima koji nisu dovoljno pametni ni lukavi, nego ste vi ne znam čime uljuljkani i ne znam zašto dozvoljavate da neko valorizuje tu staru mudrost: Nije sve u mudrosti lisice, nešto je i u gluposti kokošaka. Hvala.

Poštovani kolega, ja se u vašu filozofiju neću mešati, ali vi niste dostojni da se mešate u ekonomske teme. Pre nekoliko dana ste, komentarišući  da li je lokalna vlast bliža civilnom sektoru ili državnoj upravi, ostali uskraćeni za jedno neophodno objašnjenje, koje vam sada iznosim.
Kriterijum da li je nešto državna vlast nije zakon o tome da li se službenici zaposleni u lokalnoj vlasti nalaze u okviru Zakona o platama državnih službenika. Ono što tu oblast definiše kao onu za koju je država nadležna jesu usluge koje su kao javne, kao opšte, potrebne da budu pod kontrolom države i način finansiranja.
Vi ćete to uspeti u toku mandata da savladate. Znači, da li je neko preduzeće javno i vlast državna ili civilna, zavisi od izvora finansiranja i vrste usluge koja se daje.
Pominjanje grada Kragujevca, kao zaduženog, gospođica Nataša Jovanović će vam sigurno dostaviti materijal na uvid koji ste vi, kao predsednik Skupštine, pretpostavljam dostavili, da grad Kragujevac na prvoj sednici donosi odluku o zaduživanju, maksimalno moguću po prihodu koji će u budžet stizati, a da pri tom ne računa na prekoračenje radova, na kamate po kreditnom zaduženju i o tome ćemo pričati posebno.
Ali, nije to suština. Vi ste filozof i morali biste da uhvatite suštinu stvari. Dokaz je u tome da vama, koji pomažete gospodinu Dinkiću da bude moćniji od najmoćnijeg, nije jasno da vam on ne poklanja ništa svoje, ni bezuslovno. On vas bukvalno gura u idealne dužnike jer ste tako najposlušniji. To je suština stvari.

Pokušaj da zamenimo tezu i preusmerimo diskusiju je prosto neuspešan.
Nadam se, dragi kolega, da će vam gospodin Veroljub objasniti zašto je on, u stvari, ovde u Skupštini. On je to jasno rekao – da se ne oseća dovoljno moćnim dok sedi u Kragujevcu, nego da ovde mora da utiče na prijem transfernih sredstava i uopšte donošenja odluka u vezi sa Kragujevkom.
Ali, nije to tema, gospodine. Znate li šta je tema? Centralizacija o kojoj vi pričate je bespredmetna na način kako pokušavate da je tretirate. Centralizacija je upravo ona koju sprovodi vrli gospodin Dinkić, time što se u ovoj državi kreditiranjem ne bave banke i bankarski sektor, nego ministarstvo i agencije.
Zar ima veće centralizacije nego da se državni organi i agencije koje finansira budžet bave finansiranjem projekata privrede, poljoprivrede itd.? Možda vi to ne znate. Uspećete da čujete od nas, što je najveća primedba u budžetu, davanje sredstava bez kriterijuma, i to državnih, a mimo banaka.
Zasluga onog sa kojim ste i čije interese branite (to hoću da čujete) je sledeća: naše su banke zatvorene da bi strane banke došle u ovu državu i trgovale s Narodnom bankom hartijama od vrednosti.
Priča o kursu, priča o inflaciji (neki to znaju) nije ni elementarna nepogoda, ni božija volja, kao ni danas referentna kamata. To su vrlo vešto osmišljeni mehanizmi, da se novac iz budžeta i preko gubitaka Narodne banke preliva u džepove sasvim određenih ljudi koji vode te strane banke i koji ne finansiraju ni građane, ni privredu, nego svoje centrale. A gubitak od toga u 2007. i u prvoj polovini 2008. godine je 800.000.000 evra, zapamtite!
Znači, dali su vam na poklon sto miliona evra za razvoj grada Kragujevca, što grad Kragujevac zaslužuje, a to je samo jedan delić onog što su vešto strpali u džep time što vi ne želite da vidite šta oni rade, a što ću ja razotkrivati sve vreme svog mandata, već na prvoj priči o ekspozeu predsednika Vlade.