Poštovani poslanici, poštovani građani, član 66. Predloga zakona definiše dužnost obaveštavanja o povezanim licima i mogućnosti da privatni interes određuje odnos državnog tužioca prema nekom predmetu. U skladu sa tim, zamenik javnog tužioca je dužan, tako piše u Predlogu zakona, da pismeno obavesti javnog tužioca o drugoj funkciji, poslu ili privatnom interesu za koji postoji mogućnost da su nespojivi sa njegovom funkcijom.
Amandman koji sam podnela u ime poslaničkog kluba "Napred Srbijo" predviđa dodatak da je zamenik tužioca dužan da obavesti i o poslu ili privatnom interesu članova svoje uže porodice za koje postoji mogućnost da su nespojivi sa njegovom funkcijom.
U odgovoru na ovaj amandman Vlada kaže da ga ne prihvata, jer je sukob interesa onih koji su na javnoj funkciji detaljno uređen Zakonom o sprečavanju sukoba interesa koji će biti na snazi do početka primene Zakona o agenciji za borbu protiv korupcije i da je to dovoljna zaštita da onaj ko je dužan da štiti interese države Srbije i interese građana Srbije ne bude rukovođen svojim ličnim interesom ili interesom članova svoje familije.
Znam da će se mnogi oštećeni i oni koji u potrazi za pravdom gube imovinu i zdravlje složiti sa mnom da ovo nije dovoljna definicija. Izneću samo nekoliko primera. Koliko je Odbor, kao organ za rešavanje o sukobu interesa, rešio ovaj deo slikovito govori jedan od primera gde je gospodin Đelić, potpredsednik Vlade, čovek u sukobu interesa, a usled neprimenjivanja klauzule o zabrani konkurencije, koja važi za bilo kog zaposlenog, a po Ugovoru o radu, stekao ogromne milione. Jezikom koji razumeju svi građani to znači da je zloupotrebom povlašćenih informacija koje je imao u Vladi, ranije kao član Vlade, a ministar finansija, uspeo da zaradi ogromne milione koje nije mogao ni dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.
Vlada je ponovnim uključivanjem takvog čoveka, koga pominjem imenom jer je paradigma pojave, imenovanjem za potpredsednika Vlade pokazala da je njena borba za zaštitu interesa države i borba protiv korupcije zasnovana na zakonu i rečima. Tu počinje i tu se završava.
Život i stvarnost govore da Vlada šalje sasvim drugačiju poruku – da takve ljude štiti, u stvari.
Poslednji primer mogao se nazvati "aferom Lončar". Ne bih pominjala čoveka imenom da sam nije u novinama dao izjavu da je njemu određena previsoka poreska osnovica u trenutku kada se svojih akcija u izvesnom preduzeću koje trguje lekovima odrekao, da ne bi bio u ovom sukobu interesa. On javno preti, preko novina, da će, ako mu se ne smanji osnovica za porez, otkriti koji su sve članovi Vlade i ministri bili u istoj situaciji a njima je određivana niža osnovica za plaćanje poreza.
Nedvosmislen zaključak je sledeći: postojećom zakonskom regulativom nije na dovoljno dobar način rešeno da se ne zloupotrebljava funkcija javnog službenika.
Mnogo veća težina je ako nekoga ko je u ime države zadužen da sprovodi pravdu i štiti interes nismo zakonom ograničili, odnosno članove njegove familije, kao povezana lica, da ne navodi pravdu na nečiju vodenicu, a da se to ne može direktno sankcionisati. Zar o tome da ovo nije dovoljno ne govori praksa u postupanju sudija, tužilaštva i advokata u Vojvodini, o čemu je gospodin Čikiriz izneo jedan deo? Ja ću izneti jedan deo koji... U vreme kada govorimo o tome da treba da stigne budžet koji kasni, Republiku Srbiju, kao naknada štete, izuzetno može koštati sprega i sukob interesa onih koji su u krugu, onih koji podnose prijave, onih koji o njima odlučuju, onih koji presuđuju; mogu u milionskim sumama da oštete budžet Republike Srbije, a time svakog od nas građana pojedinačno, jer nam potpuno neosnovano ili ćutanjem države, što je jednako, oduzimaju značajna sredstva, koja bi mogla biti usmerena u socijalnu zaštitu, razvoj ili bilo šta slično.
U Vojvodini postoji raširena praksa da se sprovode slučajevi naknade štete po osnovu neosnovanog lišenja slobode koji najčešće zastare, ili se desi da se donese oslobađajuća presuda, ili kao posledica nepokretanja postupka u roku, ili se obustavi postupak. Drugi, izuzetno raširen, slučaj jeste naknada štete po osnovu neisplaćenih invalidnina, nezaposlenosti i drugih socijalnih davanja, gde se Zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, koji je primenjivan u periodu od 1999. do 2002. godine... i masovno se greške u obračunima po tim rešenjima, koje iznose par desetina hiljada dinara od 2002. do 2006. godine, kao tako niske u osnovici, rešavaju u prvostepenom postupku na opštinskom sudu, sledeći organ je Okružni sud, takođe u Vojvodini, ali donese se presuda koja odgovara podnosiocu tužbe, koje se štancuju masovno. Ali, onda kamate na ova potraživanja dostižu milionske vrednosti; primedbe javnih pravobranilaštva, koja su dužna da u ime države zaštite budžet od ovih šteta, ne uvažavaju se i vi ćete, mi ćemo, građani Srbije će se susresti sa time da moramo da plaćamo milionske odštete.
Još jedan osnov za naknade štete koji će ići na budžet Republike Srbije, a dokaz je ovakve sprege, jesu hranarine i regres koje potražuju oni koji rade u zavodima za izvršenje zatvorskih sankcija, zatvorima, kako bi narod rekao. Sudovi u Novom Sadu i u Vojvodini ne prihvataju istaknute prigovore za zaštitu i apsolutnu nenadležnost koje u ime države tužilac ističe, to potvrde okružni sudovi, i mogu da vam kažem da se zahtevi za naknadu štete već sada kreću u iznosu od dve stotine miliona dinara samo po ovom osnovu. Kako je to moguće? U sprezi zatvorenog kruga onih koji podnose prijave, onih koji presuđuju, neko pametan je iskoristio pravni osnov neosnovanog bogaćenja države. Takav odnos, po Zakonu o obligacionim odnosima, ne zastareva u roku od deset godina. Takvo potraživanje nije zastarelo, advokati imaju vrlo lep biznis koji će platiti Republika Srbija.
To pitanje naknade štete ide toliko daleko da je po jednom slučaju u Petrovaradinu dosuđena naknada štete za bombardovanje kuće u vreme NATO agresije. Nikome nije palo na pamet da istakne prigovor da država nije bila u prilici da vrši delotvornu vlast 1999. godine u vreme NATO agresije.
Od čije države vi to dozvoljavate da se potražuju ovolike naknade štete? Da li vi, gospođo ministre, znate da postoji ovaj problem? Da li vi znate koliko će on koštati sve nas i da li znate da u ovakvoj situaciji imate budući sud za prekršaje, koji se sada zove organ, koji postoji i radi u bukvalno nehumanim uslovima u 21. veku?
Da se ovakvi slučajevi ne bi dešavali, vi morate najstrože da zakonom onemogućite spregu onih koji postaju pametniji od vas i svih pravnih stručnjaka, koje ja vrlo cenim, misleći da je budžet Republike Srbije tuđ budžet i da ga neki drugi građani pune.
Ono što još želim da dodam jeste da je ovaj amandman jedan od načina da vratite ugled tužilaštvu, koje u velikoj meri doprinosi slabljenju poverenja građana u državu.
U vreme kad govorimo da je poverenje ono na čemu stoji bankarski sistem, ono na čemu počiva štednja i ono na čemu se možemo zajedničkim snagama odupreti nadolazećoj krizi, imam molbu malih akcionara Šećerane iz Kovačice i "Sintelona" iz Bačke Palanke, koji već godinama pred sudovima obijaju pragove pokušavajući da dokažu da su prevareni u sprezi koju pominjem. "Sintelon" iz Bačke Palanke, kojim smo se svi ponosili kao jednim od uspešnih primera privatizacije, nezakonitom prodajom prava na kupovinu akcija u drugom krugu oštetio je male akcionare otkupljujući to pravo od njih za 100 tadašnjih maraka.
Uz aroganciju velikih, koji misle da mogu sve da kupe i da mogu svakome da zavrnu uši jer se svako može ućutkati na neki način, ljudi gube poverenje u svoju državu, gube poverenje u akcionarstvo.
U slučaju Poljoprivrednog dobra "Bačka" iz Čonoplje i "Parmonsa", koji neko pokušava da uguši, jer je 2.000 hektara značajno zemljište, imamo slučaj da Agencija za privredne registre, na bazi falsifikovanih isprava, registruje neke vlasnike, a da u istoj situaciji falsifikovane pozive za otkup prava na akcije u drugom krugu priznaje.
Da li to može dovesti do poverenja u državu, nekog strpljenja i nade da ćemo iz svega ovoga da izađemo? Molim vas da ovaj amandman pažljivo razmotrite. Nemojte ga smatrati suvišnim. Ako to već jeste zajedničko nastojanje svih nas, nije višak ubaciti ga i u ovaj zakon o kojem raspravljamo. (Sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS lupaju o klupe.)

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, imamo na dnevnom redu tri zakona za koje je spojena rasprava u objedinjenu i čujem da kolege pre mene uglavnom težište stavljaju na zakon o osiguranju depozita, želeći da građane uvere da, ukoliko se otvori stečaj nad nekom bankom, osigurani depozit od 3.000 povećan je na vrednost 50.000 evra i nema onoga ko to ne bi pozdravio.
Međutim, mene kao dugogodišnjeg poslanika i predstavnika poslaničke grupe Napred, Srbijo ne može zavarati priča o osiguranju depozita i podizanje vrednosti za osiguranje, kao što je mnoge u raspravi o rebalansu budžeta priča o žirafi zabavljala više od neostvarenih ušteda u budžetu Republike Srbije.
Nažalost, imam neprijatnu dužnost da građanima kažem da je u Zakonu o Agenciji za osiguranju depozita, Agenciju koju tako često pominjem, predložena izmena zakona sadržana u svega dve rečenice, u jednom članu u kojem se traži da Agencija za osiguranje depozita dobija pravo da na predlog Vlade, podnet na predlog Narodne banke, kupuje akcije banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost.
To vam je, poštovani građani, kao kada vam neko kaže: u svetu vlada opasna vrsta gripa i tražimo vašu dozvolu da izvršimo eutanaziju nad vašim ocem, starateljem porodice. Jer banke to jesu, pogotovo one u kojima jeste ostao većinski kapital, koji mi uslovno nazivamo domaćim.
Ovog puta autori ove ideje ne traže da izvrše brutalno ubistvo, poput onog koje je izvršeno 2002. godine 1. januara, a započet u oktobru 2001. godine otvaranjem stečaja nad Privrednom bankom i još nekoliko manjih banaka. Drskost kojom se traži od Skupštine saglasnost da se kupuju akcije banaka koje svojim poslovanjem ugrožavaju finansijsku stabilnost, a bez navođenja ko će to da utvrdi, u kom postupku i na koji način, jeste zahtev za eutanazijom.
Molim vas kao predstavnike Vlade da mi kažete da li je neko nekada poslao pacijenta na zračenje, a da nije utvrdio ni rezultate njegove krvne slike, a pod pretpostavkom da neko negde boluje od karcinoma? Da li je neki pacijent bez rendgenskog snimka poslat na operaciju noge?
Postoji Zakon o bankama, koji u odeljku od 102. do 122. člana propisuje način kontrole koji vrši Narodna banka nad poslovnim bankama, u kojima ima i prilično širokog diskrecionog prava Narodne banke kojim se ona obilato koristila, i aktuelni guverner.
Ne mogu da verujem da vam je neko, uverena sam da ministar Diana nema s tim veze kao predlagač, sigurno to ne bi dozvolila, da nam ovde kažete koji je to genijalni um smislio ovu jednu rečenicu i naterao Vladu da stane iza nje i da donese ovo poslanicima u Skupštinu na usvajanje.
Ko to može bez ijednog dokumenta koje se zove rešenje, bilo koji pravni akt u kojem je utvrđeno da neko na neki način, na nekom mestu, nekim poslom ugrožava finansijsku stabilnost finansijskog sistema države, privrede i bilo čega?
Nije vam dovoljno što u Zakonu o bankama, u članu 121. piše da zaposleni koji vrše kontrolu apsolutno ne odgovaraju za meru koju su uradili, koja je nekome nanela štetu, samo ako je krajnjim nemarom ili nepažnjom učinjena.
Nije dovoljno ni što Narodna banka ima diskreciona prava za takvu kontrolu, nego tražite od nas, bilo kojih poslanika, da vam se dozvoli da se igrate sa ostatkom bankarskog sistema, sa učincima koji su nam poznati.
Šta su nam poznati učinci? Koliko ima pred sudom postupaka oko ugašenih osiguravajućih društava koji su još uvek u fazi nerešenih problema? Šta je sa stečajem banaka koji su otvoreni 2002. godine? Da li je tajna za njihovo dugo trajanje sadržana upravo u Zakonu o ovoj agenciji, gde je u članu 14. navedeno da sredstva koja ova agencija prikupi svojim poslovanjem može da ulaže u kratkoročne hartije od vrednosti ili ih polaže u depozite banaka?
Poštovani građani, sredstva prikupljena stečajem banaka, prodajom umetničkih slika, davanjem prostora u zakup bez naknade ili prodavanjem Poštanskoj štedionici, svojevremenom i nekim bankama, davanjem u zakup po niskim cenama, tako prikupljena sredstva ova agencija, kojoj treba da damo još jedno oružje u ruke za koje nikome neće polagati pravo, može da drži kao depozit kod banaka.
Vi znate šta to znači, da se vrlo lepo prihoduje, zvanično i nezvanično, držanjem takvih sredstava. Postavljam pitanje - da li je tajna trajanja stečajnih postupaka ovih banaka sadržana i u ovome?
Postavljam i jedno pitanje na koje imate odgovor, i vi i ja - odluku o ulaganju ovih sredstava, depozita koje prikupi Agencija za sanaciju, donosi između ostalih i upravni odbor, koji se po zakonu, otkad postoje ove agencije, sastajao od predstavnika Ministarstva finansija i predstavnika Narodne banke, a sada i strukovnog udruženja banaka, i to tako da je Narodna banaka ranije imala prevagu, a sada od sedam članova, tri su predstavnika Ministarstva finansija, gde je ministar po prirodi svoje funkcije član, i gde je iz Narodne banke Srbije obavezno jedan od viceguvernera član. Takođe i oni daju dva člana.
Vi znate koje od 2000. godine do danas bio i ministar finansija, ko je bio viceguverner, i ko jeste guverner, i ko je odlučivao o tome da se bez istražnog postupka, bez utvrđivanja kontrole, bez mera upozorenja ugase banke i da se taj postupak nastavi.
Nije na odmet da ponovo pomenemo ta imena - gospodin Dinkić, gospodin Đelić, gospodin Cvetković, ali je tu i jedno ime koje je vrlo poznato javnosti, u liku direktora Agencije, gospodin Nemanja Kolesar, gde su na imenovanju članova Upravnog odbora ove institucije i na imenovanju direktora Agencije vođeni ''najžešći'' ideološki sporovi, u stari vođena bitka oko nadležnosti nad ogromnim sredstvima.
Ponoviću za ovom govornicom - 11,5 milijardi dinara je naplaćenih sredstava od samo četiri banke, one velike banke kako ih nazivamo, i to je izveštaj od 28. decembra 2007. godine.
Ono što je meni posebna drskost jeste to da su Upravni odbor, koji vode Vlada i Narodna banka, i ljudi koji prihoduju i raspolažu najvećim iznosom sredstava neumereni u svojim željama da odlučuju o privredi i o bankarstvu ove zemlje. Pametni ljudi kažu - ne uvećavaj Pitoklu imetak, obuzdaj ga u željama.
Ako ova skupština vas ne obuzda u želji da bez kontrole i utvrđivanja postupka na koji način neko ugrožava finansijski sistem ulazite u postupak kupovine akcije banaka, mi znamo šta to znači, mislim da je ovo zaista krah i finansijskog sistema i institucije koje se zove bankarski sistem, ali i pravnog sistema ove države. Ovo nisu prejake reči.
Podržavljenje banaka kada je pod izgovorom reprograma Pariskog i Londonskog kluba država iskoristila situaciju da postane vlasnik banaka, rasprodaje ih kako ona i kome hoće, ali da angažuje za to sasvim određene, ostali su tajna, finansijske i pravne savetnike, i da nekome daje nagradu za uspeh u tim procentima, podseća, i ovo je ponovni pokušaj, gde se pod maskom finansijske krize javnosti plasira priča o povećanju vrednosti depozita koji se osigurava, a u stvari se želi postići sasvim drugi cilj.
Nemojte da iko kaže da taj cilj nije vidljiv. On nije nimalo prikriven, u tom jednom jedinom članu on je očigledan, gde se dželatu daje pravo na milosrđe.
Gospodinu Jelašiću, koji je svojevremeno odbio Konvert grupu rusku, koja je želela da uđe na finansijsko tržište ove zemlje, odbio je koristeći svoje diskreciono pravo, rekavši da je njen kreditni rejting nizak, a bio je jednako visok koliko i države čije on guverner centralne banke. Reč je o zloupotrebi diskrecionog prava.
Taj čovek koji se usuđuje da kaže, prošle nedelje je dao izjavu da ne možemo da živimo u državi u kojoj su profiti privatni, a gubici javni.
Čovek koji je napravio gubitak svojom monetarnom politikom u 2006. godini, po završnom računu, od 376 miliona evra i napravio profit privatnim bankama u trgovini repooperacijama, za koje još nemamo precizne podatke, ali taj gubitak je nekome dobitak, usuđuje se da kaže da ne možemo da istrajavamo u stanju gde su gubici javni odnosno državni, odnosno na teret svih građana, a profiti privatni.
Gospodo, ako mislite da istorija počinje od vas, vi se varate. U Zakonu o Agenciji za sanaciju banaka ili preciznije zakonu koji je obezbeđivao za rad te agencije stajala je odredba gde je po zakonu Agencija za osiguranje depozita bila dužna da svoj finansijski plan i završni račun podnosi Saveznoj skupštini na usvajanje. Saveznoj skupštini na usvajanje savezni organ je podnosio finansijski plan i završni račun.
Da li iko zna podatak o tome ko raspolaže sredstvima Agencije za sanaciju banaka? Koliko ona iznose? Kod kojih su banaka položena? U šta su uložena, ako je čak i Ministarstvo kulture, kao jedan deo Vlade, svojevremeno podnelo žalbu, jer su čak i slike zaštićene zakonom bile date na prodaju i prodate od drugog državnog organa koji se Agencija za sanaciju banaka.
Ako Vlada unutar sebe nije obezbedila mehanizme da raspolaže takvim i tolikim sredstvima, da ih kontroliše, podsećam vas da je Skupština imala obavezu, zato što je reč o značajnoj oblasti, a danas je to još značajnije, o značajnim sredstvima, koja vam savetujemo da ulažete u Državnu razvojnu banku Srbije, da domaćom štednjom finansiramo domaću privredu i da, koliko je moguće, obezbedimo da odnos troškova kamate na štednju i troškova na kredite učinimo u korist ove privrede.
Sam zakon i način na koji ste ga predložili govori da postoji jedan tajni trougao koji se zove moć-politika-novac, koji vi nemate nameru da raskinete. Zaista se usuđujem da kažem da je smešno da se odeljak u zakonu o Agenciji za osiguranje depozita zove obavljanje poslova za Republiku Srbiju.
Ko je Republika Srbije, poštovani građani, ako Agencija ovako raspolaže sredstvima i ako traži ovakva prava da nastavi da dobija sredstava kojima će raspolagati ne znam u čiju korist, a imam osnova da pretpostavljam da nije ni u korist Vlade, jer i budžetu nema njenih prihoda, nije ni u korist Republike, jer su to građani, i građani od toga nemaju korist.
Čak se usuđujete da u zakonu o stečaju, sanaciji i likvidaciji banaka stavite odrednicu da neće biti dopušteno pogodovati povezana lica i da se pobijanje pravnih radnji za pogodavanje povezanih lica produžava na godinu dana. Poštovani građani, pogodovanje dužnika znači dati određenu imovinu ili stvari stečajnog dužnika nekome po nižoj ceni od tržišne ili po čak beznačajnoj ceni.
Agencija za sanaciju banaka je gazdovala prostorom nasleđenim od banaka nad kojima je otvoren stečaj koji još nije završen, a onda ga je dala Nacionalnoj štedionici koja je u svom nazivu potpuno smišljeno imala "nacionalni" kao ime, da zavara građane da je to državna institucija. Po kojoj ceni i pod kako pogodovanim uslovima, otkrivaće jednog dana istražni organi, uverena sam.
Samo onaj ko je znao kako se zloupotrebljavaju državna sredstva davanjem svojim prijateljima, sećate se, Mali kolektiv i ostali, koji su na kraju prihodovali od prodaje akcija Nacionalne štedionice, zaradili su milionske profite na zloupotrebi, odnosno na pogodovanju koje im je omogućila država i opet je reč o istom krugu ljudi koje sam maločas navela.
Ko je tu prihodovao, ko je ostao uskraćen, a mislio da će biti prihodovan, kasnije se pokazivalo u novinskim tekstovima i u međusobnim svađama i optužbama.
Da li mislite da smo mi zaista dostojni ovako ponižavajućih izgovora koje nam nudite ovde? Da li zaista mislite da se ovi zakoni ne mogu pronaći na sajtu, da ne postoje službeni listovi, glasnici gde oni stoje? Ako znate, a znate, a izlazite nam sa ovakvim tekstom, šta o tome mogu da kažem? To je drsko ponašanje vlasti, koja ne može da shvati da postoje izbori.
Ako stavite u zakonu da neće biti zaštićen depozit koji je stečen iz terorističkih akcija i pranja novca, pitam vas - zašto nije stajao jedan zarez, pa niste naveli - što se dokazuje na zakonom propisan način? Hoće li vam opet jedna takva odredba poslužiti kao izgovor za obračun s onima, mogu da budem čak i krajnje maliciozna pa da kažem - sa onima s kojima ste pravili poslove pa vas nisu isplatili, pa da njih uništavate.
Ili za nekog za koga posumnjate, pa se sutra izvinite, ali ko će da nadoknadi štetu? Budžet? Građani Srbije? Mislim da to nije u redu. Mislim da je to nedopustivo i ako je ikada u ovu skupštinu ušao zakon koji je tražio od poslanika više slobode, koja se ne naziva pravo da reši problem, nego pokazivao više drskosti da se zloupotrebi moć, da se građanima nanese šteta, onda je to ovaj zakon.
Molim vas, ni lekar opšte prakse ne daje tabletu za glavu dok ne snimi stanje, dok ne uradi analizu. Nemojte propustiti da u ove zakone unesete elemente koji će govoriti ne o političkoj borbi, o vašoj arbitrarnosti i površnosti, nego o potrebi da poštujete zakon. Hvala.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, treba da se čuju svi koji iznose svoje argumente. Zakon o javnim nabavkama, koji je ovog puta Vlada odlučila da nam predstavi ne kroz izmene i dopune nego kroz jedinstveno i celovito rešenje, jedan je od onih zakona koji govore o sebi i više o proceduri nego o samoj suštini koju ta procedura želi da reši.
Ono što je osnovna zamerka i razlog zašto poslanički klub Napred Srbijo ne može da glasa za ovaj zakon jeste to što zakon sve vreme priča o konkurenciji, a podstiče diskriminaciju; sve vreme priča o trošenju sredstava i o uštedama, ali nijednim predloženim zakonskim rešenjem ne omogućuje da se te uštede i realizuju kroz primenu zakona.
Ono što je najspornije jeste da je taj način trošenja sredstava od 2002. godine do danas mogao da bude sagledan, gde su najveći problemi, a sagledani su, pošto smo imali prilike da se uverimo da se ogroman iznos javnih sredstava troši u ovom postupku. Po podacima Uprave za javne nabavke, koja je organ formiran ovim zakonom, najveći naručioci poslova, roba i usluga upravo su javna preduzeća, među kojima imamo razne kategorije javnih preduzeća: ona koja ostvaruju dobit i koja se finansiraju iz svog poslovanja, ali, nažalost, i ona koja troše sredstva budžeta, koja iskazuju gubitke, a načinom na koji troše javna sredstva i sprovode javne nabavke ne pokazuju da to zaslužuju. U toj grupi preduzeća su: Telekom Srbija, Elektroprivreda, TENT Obrenovac, Gradska uprava grada Beograda, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Rudarski basen Kolubara, Beograd put, termoelektrane, Elektrosrbija Kraljevo, PTT saobraćaj, sve lokalne samouprave i veliki broj još nepomenutih malih preduzeća.
Ono na šta želim da skrenem pažnju građana, a što nije rešeno ni ovim zakonom, jeste da statistika pokazuje da je u sprovedenim javnim nabavkama po postojećem zakonu, koji ovaj mnogo ne menja, dodeljen veliki broj ugovora domaćim ponuđačima, odnosno proizvođačima i isporučiocima usluga. Taj procenat je 98%.
Moglo bi se reći da Zakon o javnim nabavkama, po ovom podatku, forsira domaću klijentelu koja nudi usluge i robu. Moram da kažem da je svega 2% dodeljenih ugovora preduzećima iz EU, ali se ovaj podatak devalvira činjenicom da je u tom broju ugovora, gde statistika pokazuje svoje umeće, u ta 2% dodeljenih ugovora broj onih koji su najviše vrednosti.
Znači, najveći iznos sredstava koje građani Srbije budžetom omoguće Vladi, preko njenih javnih preduzeća, da ih utroši upravo je dodeljen stranim ponuđačima kroz najskuplje poslove, poput izgradnje mostova i autoputeva.
Da se situacija nije ni zakonom popravila govori činjenica da zakon predlaže rešenje da naručilac može da zahteva da jedan broj podizvođača bude domaći. Ne - može da zahteva, zakonom treba obavezati, dok zakoni EU na to ne obavežu i dok to dopuštaju, da više od polovine podizvođača treba da budu domaća preduzeća. To je važno u trenutku kada nas talasi svetske finansijske krize dotiču i kada će najviše u preduzećima da nastanu problemi sa radnim mestima koja dolaze u pitanje; to je dopunski razlog zašto ste morali zakonom da napravite jednu takvu obavezu.
Moram da kažem da su oni koji su analizirali zakon sve vreme razmišljali o tome šta su to statistički podaci koji će nas, prema merilima EU, kvalifikovati kao zemlju koja ima konkurentske procedure, pa se, dragi građani, kaže da smo na početku primene zakona imali situaciju da su dodeljivani ugovori u konkurenciji tri ponuđača ili čak manje, pre 2000. godine, znači pre važenja ovog zakona, a da je onda u primeni od 2002. do 2004. godine po jednom poslu konkurisalo do sedam ponuđača, da je veliki broj učesnika dostavljao izveštaje o izvršenim javnim nabavkama, ali da se posle 2004. godine dešava situacija da za jedan posao konkuriše pet ponuđača i da se smanjuje broj onih koji dostavljaju izveštaj o tome kako troše javna sredstva. (Sve vreme izlaganja govornika poslanici SRS lupaju u poslaničke klupe.)
Razlog za to je, pre svega, ne u nesavršenosti zakona, nego u načinu na koji se on primenjuje i na koji traje. I pored postojanja kaznenih odredaba u Zakonu o javnim nabavkama, jer po tom zakonu učestvuju uglavnom državna preduzeća i preduzeća u kojima država ima određeno učešće preko upravljačkih prava ili kapitala, država svoja preduzeća kažnjava opomenama.
Iako u kaznenim odredbama imate da se za prekršaj odredaba ovog zakona kažnjava pravno lice, kao institucija, u milionskim razmerama, iznosima, ovlašćeno lice koje stoji iza ovih odluka i prekršaja procedure, znači lošeg trošenja sredstava, kažnjava se iznosom od 20.000 do 50.000 dinara.
Država nije neimenovani brod, državu predstavljaju neki ljudi. Javna preduzeća koja učestvuju u ovim postupcima potpisuju i predstavljaju sasvim određeni ljudi, koji snose odgovornost za način trošenja sredstava. Osnovna namera gde država hoće da pokaže da vodi računa o sredstvima je upravo ta - da li kažnjava one koji krše taj zakon, da li obezbeđuje preventivnu kontrolu.
Zašto kažete da može da angažuje i domaće? Napišite da mora da angažuje i domaće. Ako ne angažuje, kazna će uslediti.
U ovom trenutku ne možemo da ostavljamo funkcionisanje države na savesti pojedinaca, već na strogo definisanim, preciznim odredbama koje ne mogu da budu predmet dvostrukog tumačenja. Zašto bi neko poštovao zakon, kao što vidite, zašto bi vam dostavljao uopšte izveštaje ako je kazna za to 20.000 - 50.000 dinara? Uvek je pojedinačna korist od kršenja zakona veća od kazne koja ovde stoji.
Imamo zakon u kome ste propisali da obavezni uslovi za učešće treba da budu, između ostalog, i dokazi da je plaćen porez. Da se razumemo, poreske obaveze su neprikosnovene, moraju da se poštuju i građani moraju da plaćaju porez, ali ne može Zakon o javnim nabavkama da radi posao za Poresku upravu, to mora da radi ona sama. Znam ja da se kada se uzimaju vize i kada se registruju automobili zahteva dokaz da plaćate obaveze prema državi... (Predsednik zvonom opominje poslanike da ne ometaju govornika.) Ali, da li vi od svakog ponuđača tražite dokaz da je platio porez, a onoga na koga se ovaj zakon odnosi kažnjavate sa 20.000 - 50.000 dinara? Gde je tu ujednačenost kazne, gde je tu ozbiljnost pristupa?
Da su oni na koje se odnosi ovaj zakon vrlo maštoviti, pa ih neki nazivaju prevarantima, govori i domišljatost onih koji su dužni da ga primenjuju. Na primer, slučaj koji pokazuje praksa, a mnogi bi građani znali da oplemene ovo moje izlaganje raznovrsnim iskustvima, da u poslednje vreme ponuđač daje drastično nižu cenu jer mu je naručilac unapred rekao da se određeni posao neće ni izvršiti, pa on ima obećanje da se njegov rizik isplati, jer će u realizaciji posla taj trošak biti nešto što neće da optereti onu međusobnu, naglašavam, zaradu.
Ima jedno pravilo koje može da se svrsta u maštovitost, a ja mogu da kažem - i u prevaru. Pravila stranih banaka koje se pojavljuju kao investitori u mnogim poslovima ili kao davaoci kredita stavljaju se iznad domaćeg Zakona o javnim nabavkama, pa je volja onoga ko daje novac vrlo važna i prilikom izbora ko će da radi taj posao.
Dešava se da u fazi procene i upoređivanja ponuda, ako nije omogućeno da se tako radi, članovi komisije izmisle ceo repertoar nekih kriterijuma za odlučivanje kako bi izabrali najbolju ponudu. To se radi kada se cene kriterijumi, gde cena nosi svega nekih 30 bodova, a referenc lista, znači, spisak onih sa kojima ste već radili, nosi 50 bodova u odnosu na cenu. Da li je, na primer, za isporučivanje kancelarijskog papira ili toalet papira važno da imate referenc listu da ste to isporučivali nekoj velikoj kući zvučnog imena ili je važno da isporučite traženi i provereni kvalitet? Znači, zloupotreba kriterijuma, zloupotreba pravila govori više o diskriminaciji nego o konkurenciji, što je u osnovi zakona.
Zakon o javnim nabavkama traži da se novac poreskih obveznika troši javno, transparentno i na načelima konkurencije, ali je to teorija. Svedoci smo da praksa pokazuje da broj poništenih postupaka, a bilo ih je mesečno u proseku 300, govori u stvari o zloupotrebi zakona koji je, ne mogu reći drugačije nego, posle ovolikog vremena primene, svesno ostavio praznine ove vrste.
Ono što želim da potcrtam kao zloupotrebu jeste i to da se neke usluge obavljaju kao isključive, da postoji jedini proizvođač nekog materijala, nekog elementa, za zaptivanje, protiv prokišnjavanja, ili neki elemenat od obične plastike. Kakva je bila uloga Privredne komore u davanju sertifikata da su to isključivi i jedini proizvođači? Ne bih da sudim, a na vama je da to zakonom uredite.
Ono što omogućuje da ovaj zakon, kao ovakav, traje jeste odnos države prema Državnoj revizorskoj instituciji, čiji je osnovni posao da vrši kontrolu preduzeća koja u postupcima javnih nabavki troše društvena sredstva. To što Državna revizorska institucija još nije dobila ovo u zadatak govori da državi i nije u interesu da kontroliše način trošenja sredstava.
Posebno vas upozoravam na način trošenja sredstava u nabavkama BIA, MUP-a, Vojske i ostalih organizacija, koje iz sasvim opravdanih razloga poverljivosti treba da imaju poseban tretman. Poštovani građani, poseban tretman se obezbeđuje na vrlo jednostavan način. Mogu ti i takvi korisnici javnih sredstava da ne budu u sistemu javnih nabavki, ali, naravno, da ministru finansija podnose izveštaj o tome najmanje tromesečno. Moraju organi Skupštine Republike Srbije, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, da dostavljaju tromesečno izveštaj o takvim nabavkama, jer takvu kontrolu možemo da obezbedimo, a da zaštitimo i instituciju i poverljivost nabavke, ali iznad svega da obezbedimo javnost, odnosno kontrolu trošenja sredstava.
U zakonu ste, takođe, primenili onaj opštevažeći princip –tržište važi za sve, sem za državu. Tržište važi za svakog građanina Srbije, ali ne važi za one kojima građani Srbije pune državnu kasu.
Zašto ste se zakonom odrekli usluga stečajnih upravnika, a imate Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika? Za njih, između ostalog, ne važi da svoje usluge prodaju i da se te usluge nabavljaju na tržištu, već ih izvlačite iz domena javnih nabavki. Reč je o onima koji u ime države raspolažu najvećim iznosom sredstava od privatizacije, od društvenog kapitala i od privatizacije, u stečajnim postupcima kod banaka, finansijskih institucija i osiguravajućih društava troše ogromna sredstva, a bez ikakve kontrole. Ako im poverimo milijarde evra, da o njima odlučuju, zašto ih lišavamo konkurencije koju zakon predviđa za sve ostale?
Još jedno ću navesti: zašto u kaznama i u pričama o nesavršenosti zakona koji treba da menjamo čak i pozvani ljudi iz Uprave za javne nabavke kažu - jedno preduzeće i neki ovlašćeni čovek ispred preduzeća su zloupotrebljavali sredstva? U ime čega čuvamo od osude javnosti one koji su prekršili Zakon o javnim nabavkama? Imenovanjem onih koji ne gazduju javnim sredstvima na pravi način mi moramo da pokušamo da time što ćemo ih isticati u javnosti prizovemo osudu koja se zove savest, možda i ona ima uticaja.
Jer, uverena sam da ovaj zakon ni načinom kako je definisao trošenje sredstava, ni kaznenom politikom niti podstiče domaću proizvodnju, niti uvodi red u trošenje državnih sredstava. Jednostavno, to jeste jedan od zakona koji treba ovde da potroši pet sati rasprave i još malo sati rasprave o amandmanima. Nikakvu ozbiljniju, drugačiju politiku prema trošenju tih sredstava ne očekujem, a volela bih da me vi demantujete. Hvala.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Reč je o amandmanu koji tretira izdvojena sredstva za kabinete potpredsednika ove vlade. Generalni zaključak ću dati na kraju, ali je zanimljivo da smo usvajanjem budžeta za 2008. namenu za ovu delatnost imali kroz razdeo 3, kabinet potpredsednika Vlade i to je bio iznos od 91.739.000. Znači, odlukom o izboru Vlade, načinom kako je Vlada izabrana u ovom domu, znalo se da imamo četiri potpredsednika i znalo se koje su njihove obaveze.
Zašto je u međuvremenu, od usvajanja budžeta do rebalansa, doneta odluka da se ipak troškovi izdvoje po nosiocima troškova, odnosno da svaki potpredsednik direktno bude odgovoran za količinu sredstava koja će trošiti, za broj ljudi koje će zaposliti, to ne znam.
Pretpostavljam da ova vlada želi politiku čistih računa i da ne želi da snosi odgovornost za prekomotno ponašanje nekoga ko nije iz njene partije.
To bih mogla da razumem, ali četiri potpredsednika, od kojih je onaj koga nazivaju potpredsednikom za ekonomiju ili regionalni razvoj i sve ostalo što ima veze sa finansijama neko ko je ovim rebalansom dobio iznos sredstava od 29 miliona, da je potpredsednik za socijalnu politiku dobio deset miliona, da je prvi potpredsednik, odnosno zamenik premijera dobio 17.430.000...
(Predsednik: Gospodine Saviću, nemojte ometati gospođu Tabaković dok govori.)
... i da je potpredsednik Vlade za oblast evropskih integracija, gospodin Đelić, dobio 91.740.000. A za sve potpredsednike, razdelom - kabinet potpredsednika, bilo namenjeno sredstava koliko sada samo za gospodina Đelića. Koje su to nove oblasti, nadležnosti, poslovi za ove ostale ljude u međuvremenu proistekli, da je njima trebalo dodeliti još ovoliko miliona dinara?
Poslanički klub "Napred, Srbijo" svojim amandmanom je odredio da za sve potpredsednike u jednom razdelu bude iznos sredstava koliko ima i kabinet predsednika Vlade.
Ne vidim da neko, ko koordinira radom cele Vlade, treba da ima manje sredstava od ta četiri nadčoveka, od kojih je vodeći gospodin Dinkić, ili ovi koji su manje sposobni treba da imaju više nego što ima kabinet predsednika Vlade?
Zašto je to sporno? Sporno je što ste mislili da će kompromis koji se zove koaliciona vlada koštati manje. Ispalo je da treba da košta mnogo više, jer u krugu koji se zove da ekonomska moć uslovljava političke odluke ima onih koji iz političkih odluka žele da stvore ekonomsku moć.
U tom trouglu moć, politika i novac se u stvari dešava sunovrat države i građana, rast jedne političke elite koja u raspolaganju novcem vidi svoju osnovnu motivaciju za bavljenje politikom.
Da sam u pravu govori na strani 109. dato obrazloženje, gde piše da je po ovom osnovu, po odluci Vlade da se formiraju kabineti potpredsednika, povećan broj izvršilaca i da je on povećan u kabinetima za 73 novozaposlena.
Poštovani građani, poštovane kolege, pitam sve vas, da li je ovo jedan od najstrašnijih apsurda današnjice da dok pričate o štednji i o međunarodnoj finansijskoj krizi i stezanju kaiša vi uvodite budžetom nove namene kojima se troše sredstva, zapošljavaju neki novi ljudi, gde pričate da u javnim preduzećima treba smanjiti broj ljudi, da će narudžbe iz inostranstva i EU biti sve manje i što će značiti manju proizvodnju, mogućnost otpuštanja.
Gde su efekti u tim novozaposlenim ljudima?
Uverena sam da ova vlada raspolaže preciznim podacima o tome da je od 2001. do 2008. godine iznos rashoda veći od prihoda baš u ovoj 2008. godini i bio je veći samo u 2002. godini. Znači, prihodi u ukupnom bruto društvenom proizvodu u onom što zovemo budžet su u 2001, 2003, 2004. i 2005. godini, pa i 2006, nekako bili izbalansirani, čak i 2007. godine.
Međutim, 580 miliona smo imali prihoda i 567 miliona u hiljadama dinara rashoda. U ovoj godini nama već rashodi prevazilaze prihode i uopšte ne treba imati podatke kojima vi raspolažete kao ministarstvo ili Narodna banka.
Dovoljno je znati da nema više šta da se proda, da smo od JAT-a, kao javnog preduzeća koje će ići na tender, odustali, jer nema kupaca. Nismo mi, nego gospodin Dinkić. Nema priliva koji će omogućiti pokriće ovih povećanih rashoda.
Znamo da nam pristižu rate za otplatu kredita. Čak i da su kamate jednake, konstantne i da se ne povećavaju, ulazimo u zonu, u vreme kada je sve teže servisirati tu budžetsku rupu koja se zove nesporna obaveza. Ako je nesporna obaveza države već preuzet kredit, da li je nesporno da mi uvećavamo budžetsku potrošnju otvaranjem ovakvih budžetskih razdela za kabinete koje, kao što znate, kada jednom ustanovite kao trošak, teško da će se u nekoj novoj budućoj vladi bilo koji koalicioni partner odreći prava da ima makar jednog potpredsednika.
Nekog svog zaslužnog političkog radnika, koji se verovatno i ne razume u neki posao profesionalno i konkretno, ali će voleti da ima i kabinet, i sekretaricu, i kola i zapošljavati ovoliko ljudi, jer, pobogu, ovaj mentalitet znači da treba imati funkciju i zvanje, a iza toga ne mora da stoji nikakav rad. Mi jednostavno moramo da građanima šaljemo jasne poruke koje ih neće zbunjivati. Ne možemo da pričamo o štednji, a da rasipamo. Ne možemo da pričamo o stezanju kaiša, a da imamo nove budžetske korisnike i nove zahteve.
Da, ovo su novi, Zakon o Vladi kaže, broj potpredsednika i ministarstava se ustanovljava Zakonom o ministarstvima. Vi ste, ne menjajući taj zakon, uveli novu kategoriju potrošnje, normalno, sa uvećanim iznosima novca.
Postoji još najspornija stvar. Kada dve osobe, kada dva čoveka, kada dva ministarstva jesu zadužena za isti posao, taj posao gotovo sigurno neće biti obavljen kako valja.
Kada imate preklapanje nadležnosti između potpredsednika i ministarstva, kada imate preklapanje između ministarstva i agencije ili organa uprave, uvek će se odgovornost za neurađeno prebaciti na onu drugu stranu, ali će u redu za novac iz budžeta stajati u jednoj ravni i očekivati da se isfinansiraju njihovi rashodi.
Iz razloga efikasnosti, iz razloga učenja na odgovorno trošenje novca koji u budžet stiže, molim vas, sve poslaničke grupe su iznele takav zahtev, da zaista izvršite umanjenje sredstava namenjeno za nečiju sujetu i za namirenje koalicije, jer ovi nesporazumi koji se ispravljaju novcem i suviše skupo koštaju sve nas. Hvala.

Poštovane kolege, građani Srbije, u raspravi o pojedinostima u vezi s ovim budžetom, evo, prilika je da ono što ministar, gospođa Diana Dragutinović, naziva budžetom kompromisa, okarakterišem na drugačiji način.
Ono što vi nazivate kompromisom, ja nazivam razlikama koje može da ispegla novac, zato što je on dovoljno moćan da ispegla sve nesporazume. Ono što je osnovna karakteristika odgovora Vlade na svaki podneti amandman, jeste obrazloženje da to nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, negde član 10, a negde neki drugi član.
Radi javnosti ću reći sledeće. Zakon o budžetskom sistemu je u tri navrata bio na dnevnom redu ove skupštine u prošlom sazivu i skinut je s dnevnog reda, jednom, čak, posle raspravljanja o samom zakonu, a pred glasanjem. Znači, reč je o jednom vrlo važnom zakonu koji omogućuje da se Vlada ne udubljuje u rešenja koja se iznose amandmanima, već da rešenjem koje je sadržano u Zakonu o budžetskom sistemu lepo kaže – to nije u skladu, i tačka. Znači, razlog da ponovo raspravljamo o Zakonu o budžetskom sistemu je i izgovor koji Vlada ima u njemu.
Za sve one koji su čitali jednu vrlo korisnu knjigu, koja govori o društvu i državi, a reč je o knjizi Morisa Žolija "Razgovori u paklu Monteskjea i Makijavelija", ova pojava je vrlo vešto objašnjena. Opoziciji u parlamentu ne treba dopustiti mogućnost da podnosi amandmane. Postojeći zakon o budžetskom sistemu, upravo, ima jednu vrstu takvog rešenja da amandmani, prosto, postanu obesmišljeni.
To nas nije razuverilo da treba da odustanemo od amandmana, ali hoću da kažem suštinski razlog za izgled amandmana na član 1. koji sam podnela u ime Poslaničke grupe Napred, Srbijo. Reč je o tome da vi nama dajete primedbu da, kako bi narod lakše razumeo, spisak za kupovinu nije urađen kako treba, a možda i cifre nisu dobro sabrane.
Postavljam suštinsko pitanje – ko će da plati račun za kupovinu koji se zove budžet Republike Srbije?
Znači, nije reč o tehnici i nije reč o načinu kako se budžet predstavlja, jer nema te računovodstvene budžetske tehnike koja može da zamaskira rasipničko ponašanje i trošenje na ono od čega ukupan narod nema koristi.
Isto onako kako marketing ne može da pobedi stvarnost i da najveštiji marketinški stručnjaci ne mogu da pobede istinu, odnosno da loš kvalitet učine dobrim i prihvatljivim, nije uputno da se Vlada brani ovakvim mehanizmima koji se zovu tehnika pravljenja budžeta, ili njegovo marketinško predstavljanje.
Međutim, istom sistemu kako se budžet predstavlja u javnosti pribegava i Narodna banka Srbije, kada svoje loše poteze u monetarnoj politici predstavlja narodu.
Narodna banka se, npr., kod priče o opasnosti od buduće cene koštanja kredita, brani time da je građanima davala informacije o tome, o stanju, i da je jedan od njenih osnovnih zadataka transparentna i široka komunikacija. To je, upravo, jedna formulacija iz Izveštaja o radu Narodne banke za prošlu godinu. Međutim, neko je tu pobrkao lončiće. Nije posao Narodne banke da informiše javnost o stanju finansijskog sistema, to rade mediji, to rade novine. Narodna banka mora da ima aktivnu, ili, kako se to moderno kaže, proaktivnu ulogu u tome da obaveštava javnost o mogućnostima za stabilnost i o onome što ugrožava stabilnost finansijskog sistema.
Da se vratim na budžet. Vlada i ministar ne mogu poslanicima da podnesu na overu račun koji je neko drugi već sačinio, ne u smislu plana, nego u smislu potrošenih sredstava. To je, na neki način, i derogiranje Skupštine i zakonodavne aktivnosti, da se nama, uz osporavanje mogućnosti da amandmanski delujemo na ovaj račun budžeta, u stvari, i minimizira uloga u uticanju na pripremu plana rashoda i prihoda.
Ovim amandmanom sam htela da ukažem samo na najvažniji problem ovog budžeta, a to je njegova uravnoteženost, zajmovi i garancije, kao nešto što osporava realno finansiranje. Narod bi rekao – prostiri se koliko ti je guber dugačak, a ozbiljna država mora da troši samo onoliko koliko stvara i mora da se, po definiciji, bez finansijskih inovacija, drži uravnoteženog budžeta.
Nešto što je izuzetno važno reći, svi smo mi ljudi koji teže modernosti, ali ne smatramo modernošću baš da nam dužničko finansiranje bude postmoderan način života. Ne možemo da težimo ni kao država, ni kao građani, da budemo nečiji idealni dužnik, čiji će kreditni dosije da bude naša osnovna lična karta.
Znate, oni koji ne uzimaju kredite, građani i države, a malo ih ima, prosto su neinteresantni, jer oni dovode u pitanje funkcionisanje bankarskog i finansijskog sistema, koji teži da bude osnova privrede i osnova kapitalizma danas. Da to nije dobro i da bez proizvodnje nema života, da bez realnog finansiranja nema ozbiljne države, govori i ekonomska finansijska kriza, čiji se talasi šire koncentričnim krugovima do nas danas.
Ono što je potpuno nepoželjna inovacija, jeste da nam se ono što se zove izvor finansiranja, ili pasiva, znaju ekonomisti šta je to, kredit, obećava finansirati opet pasivom i izvorom finansiranja, a to je porez.
U toj dobroj knjizi, koju čujem da voli da čita gospodin Dinkić, "Razgovori Monteskijea i Makijavelija u paklu", na vrlo slikovit način je objašnjena osnovna ekonomska istina – da ne možete pasivom finansirati pasivu.
Upravo, na to ukazujem, jer ako ste 2005. godine doneli Zakon o javnom dugu i ako smo vam u prošlogodišnjoj proceduri usvajanja budžeta dali amandman, da ste nam uz svako zaduženje, da li je to obilaznica, da li je to zaštita životne sredine, revitalizacija Bora, nebitno, bilo koji projekat koji se kreditno finansira, dali jedno obrazloženje koje bi napravila Uprava za javni dug, koju zakonski jesmo osnovali i zadužili da to radi, o proceni kreditnog rizika, kamatnog rizika, o tome šta za državu i budžet znači to zaduženje, uverena sam da ne bismo došli do ove visine deficita i da bismo se opreznije zaduživali za bilo koju od namena.
Nije dovoljno da npr. gospodin Pajtić da obrazloženje da je 20 hiljada radnih mesta otvoreno kreditima koje su oni dali. U kojim preduzećima? Kojih je to novih 20 hiljada radnih mesta otvoreno?
Znate, to je kao kada guverner kaže – od 35 banaka, 28 je reklo da neće povećavati kamate i smanjivati kredite, ali ne kaže kojih 28 od 35. Onda će svaka od 35 reći, ne, nisam ja ta.
Znači, preciziranje za šta idu krediti, koliko koštaju, ko od njih ima koristi, da li oni koji ih uzimaju, ili oni koji od tih kredita treba da dobiju radna mesta, u kom vremenskom periodu i koliko će to efekata biti u budžetu.
Nismo mi ni nestrpljivi ni neuki. Želimo da prihvatimo obrazloženje koje se nudi. Ako imate sve instrumente da nam deficitarno finansiranje budžeta i ovakvo zaduživanje i izvršavanje garancija predstavite kao realnu, jedinu mogućnost da se razvijamo, nećete ostati bez podrške, ali zaista nam ostaje samo da pretpostavljamo koliko će nas to koštati.
Svi krediti koje smo u prošloj godini uzeli, koji za osnovu imaju euribor, koji je bio ispod 4% na šestomesečnom nivou, pa je onda u septembru otišao na 5,28, sada se ponovo, za nekih nula zarez nešto procenata, snižava, ali to su za državu ozbiljne cifre i to su velike brojke u igri u kojoj se precizno zna ko gubi a ko dobija. Uprava za javni dug postoji i neophodno je da nam uz svako kreditno zaduženje dostavite izveštaj o tome.
Ono na šta želim posebno da ukažem, jeste da je 45 milijardi dinara deficita u ovom budžetu nešto za šta danas nema mogućnosti u izvoru finansiranja, ni privatizaciji, a smanjene su strane direktne investicije i nema zaliha od onog što se zove sredstva prikupljena u privatizaciji.
Znači, od 2000. godine do danas, raste trend kreditnog zaduživanja, koji je sada negde oko 29 milijardi dolara, u čemu privatni dug, a kada kažem privatni dug, mislim na preduzeća i građane, učestvuje sa 65%. Svega jedna trećina tog duga je država. Znači, oko devet milijardi dolara je državni javni dug.
Postavlja se pitanje – iz čega će se isfinansirati taj dug, za koji je, na kraju krajeva, država garant, ako su prihodi iz privatizacije neizvesni? Nemamo računicu, građani je nemaju i mi nemamo informaciju da li su potrošeni i u kojoj meri. Imamo informaciju da su devizne rezerve manje, jer se te banke, čije su matice u zemljama van Srbije, ponašaju po logičnom modelu – što je za u kuću, ne nosi se ni u crkvu. Oni moraju svoju privredu da finansiraju. Iz čega ćemo mi ovakav deficit finansirati?
Ne mislite, valjda, da ćemo progutati informaciju da nam visoki društveni proizvod omogućava ovoliko zaduživanje? Svaki profesionalno iskreni ekonomista i svaki obavešteni ekonomista mora da zna da jedan procenat inflacije, namerno dopuštene, povećava društveni proizvod, kažu stručnjaci, za 6,5 milijardi. Veštački uvećan društveni proizvod, u kojem su dati proizvodi po tekućim inflatornim cenama, nas uspavljuje. Mi prestajemo kao država da budemo oprezni u minusima koje stvaramo.
Takođe, opštepoznata je stvar da je rast društvenog proizvoda, koji je u 2001. godini iznosio 12,5 milijardi dolara, a danas se barata cifrom od oko 34 milijarde dolara i više, u stvari, imao prirast u saobraćaju, trgovini, finansijskim uslugama i porezu. Hajde da objasnimo građanima šta je to.

Završavam To je uvozna roba, koju neko mora da preveze, to su krediti da bi neko mogao da kupi uvoznu robu, i trgovina koju je tu robu morala da proda; uvoz koji jeste rak-rana ovog budžeta. Hvala.
(Poslanici SRS-a lupaju sve vreme o klupe.)

Poštovane kolege narodni poslanici, građani Srbije, podnela sam amandman na član 3, koji u delovima obeleženim kao projektni zajmovi, unutrašnji dug i indirektne obaveze Republike Srbije, u stvari, govori o zaduženosti i o načinu na koji Republika Srbija, preko svog organa koji se zove Vlada Republike Srbije, a u dokumentu koji mi žargonski zovemo rebalans budžeta, brine o tom javnom dugu.
Primedbe koje sam pokušala da iznesem kroz ovaj amandman, biće obrazložene Memorandumom Vlade koji je bio objavljen 10. oktobra 2008. godine i potpuno zvaničnim podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku, i to u svoja dva statistička priloga, jedan u broju 1/2008, a drugi – u broju 3, znači, govori o kraju 2007. godine.
Ono čime želim da vas zaintrigiram da biste shvatili ozbiljnost problema o kojem govorim, jeste udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu.
U 2001. godini, prema zvaničnom izvoru Zavoda za statistiku, svi smo, znači, građani Srbije, preko budžeta, izdvajali od ukupno proizvedene robe i usluga 3,7%.
Godine 2007, udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu iznosi 29,8%. Matematički je dozvoljeno da ovih 29,8% zaokružimo na 30%.
Kada uporedite 2001. i 2007. godinu, gotovo 10 puta je porastao udeo godišnje otplate duga u bruto društvenom proizvodu. Da li je gotovo 10 puta povećan broj radnih mesta, ili se time opravdavaju nova kreditna zaduženja?
Da li je blizu 10%, ili deset ili devet puta povećan standard stanovništva, da bi krediti tako našli svoje opravdanje?
Ono što zabrinjava jeste ona tehnika, o kojoj govorim u više navrata, kojom vlast pokušava da smanji efekte svojih loših poteza, time što spoljni dug izražava u milijardama evra, da bi to psihološki imalo utisak na građane da iznosi manje, jer 8,8 milijardi evra izgleda manje za građane koji se ne udubljuju, ili ne žele da se plaše, nego kad kažete da je taj dug 29 milijardi dolara, zvaničan podatak.
Ta tehnika kojom se pokušava dug predstaviti manjim ne koristi se i u slučaju kada Narodna banka, na primer, predstavlja devizne rezerve kao rezultat svoje uspešne politike, kojima će, navodno, moći da brani kurs, štednju i stabilnost finansijskog sistema, a preko njega, i sistema čitavog realnog sektora.
Zašto to nije moguće? Kakva varka. Zašto je takva varka nedopustiva, govori baš Memorandum o budžetu.
Opet ću pomenuti Upravu za javni dug, koja je, po zakonu ovde izglasanom, dužna da brine o spoljnom dugu i o njegovoj održivosti.
Neverovatno je da vi u 2008. godini, na strani 24, objavljujete strategiju za upravljanje javnim dugom, ono na šta ste zakonom obavezani 2005. godine, znači, da osnujete Upravu za javni dug, koja će funkcionisati u okviru Ministarstva finansija, Uprave za trezor i brinuti o onim prioritetima koje ste naveli, a oni su, na primer, smanjenje obima emisije trezorskih zapisa, otplata druge serije obveznica emitovanih po osnovu duga Narodne banke Srbije.
Da prevedemo građanima, ne samo da ste dužni da smanjite kreditno zaduženje iz inostranstva, nego i štampanje hartija od vrednosti kojim povlačite novac iz opticaja, da to radite u skladu sa Zakonom o javnom dugu, koji kaže da država ima pravo da hartije od vrednosti štampa, znači, utiče na finansijske tokove, samo ako ima problema u dotoku sredstava i ako je taj dotok nekontinuiran, čime se mogu, bukvalno, peglati neravnomerni prilivi u budžet. Šta to znači?
Vlada Republike Srbije se, preko svog ministarstva i nikada formirane uprave za javni dug, zarekla da će voditi računa o procesu emitovanja hartija od vrednosti i kaže, na strani 27 – da u proces emitovanja hartija od vrednosti Uprava za trezor može ući tek pošto se načelno dogovori maksimalni obim zaduživanja.
Budžetsko pravilo trebalo bi da bude formalizovano nekim od pravnih akata. Pa se dalje kaže, ''to bi mogao biti Ustav''. U 2008. godini, Vlada u Memorandumu, svojoj bibliji, kaže – trebalo bi odrediti granice zaduženja i nekim aktom.
Na početku svog izlaganja, rekla sam vam da je taj spoljni dug, sa 10 milijardi dolara u 2001. godini, bukvalno porastao na 30 milijardi dolara krajem 2007. godine, 29, precizno.
Da li je takav rast održiv, da li je on zasluživao da ono što pišete da su obaveze već bude pretočeno u zakonske projekte i u formalno ponašanje?
Ovo je taktika koju možemo nazvati – taktika gospodina Mlađana Dinkića, taktika obećanja koja narod treba da shvati kao pravo na upis besplatnih akcija.
Gospodin Dinkić je ovde u ime Vlade, jer on ovde ne nastupa kao privatno lice, čime čitava Vlada deli odgovornost za njegovo ponašanje, izašao s obećanjem akcija koje će vredeti po građaninu hiljadu evra.
Nije problem to što je to bilo u predizborne svrhe. Problem je što je izgrađen manir da građani obećanje moraju da prihvate kao stvarno činjenje. Problem je što se kroz proces privatizacije slivaju sredstva za denacionalizaciju, o kojoj niko nema pojma kad će se vremenski realizovati i na koji način. To je obećanje. Problem je što se nama obećava da će se voditi računa o kreditnom riziku, o valutnom riziku i o ročnosti kredita, ali se o tome ne vodi računa.
Problem je što u Memorandumu koji ste dostavili, odnosno bili dužni da objavite u "Službenom glasniku", pišete kao cilj, iza kojeg ću uvek stati, da održiv nivo odnosa između javnog duga i bruto društvenog proizvoda mora da bude dopunjen i odnosom javnog duga i fiskalnih prihoda. Pozdravljam cilj, ali cilj nije činjenje, cilj nije delo, cilj je za poštovanje.
Bruto društveni proizvod, koji se namerno naduvava da bismo se uspavali u zaduženjima, nije dovoljno korektivna mera da ulazimo u ovakve obaveze i da trošimo građanima, mladoj generaciji, budućnost. Pošto se krediti vraćaju iz budžeta i građani vraćaju sve kredite nabrojane na ove četiri strane i garancije, indirektne obaveze i direktne kredite, za koju god namenu da su, jedini kriterijum za nivo zaduženosti mora da bude odnos javnog duga i fiskalnih prihoda. Nije dovoljno da vi objavite Memorandum, koji se zove spisak lepih želja, vaša je obaveza, kao Vlade, da to i sprovedete u delo. Vaša je obaveza, kao Vlade, da napravite godišnji bilans stanja imovine i obaveza koje jedna država ima i ne može niko ovde da tvrdi, niti da dovodi u pitanje objašnjenje da je kredit obaveza.
Pitanje koja ja ovde otvaram, jeste da li je kredit rashod? Da li je kredit trošak? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga u šta ste ga uložili, koliko je koštao i da li je rezultirao povećanjem prihoda u budžetu. Gde mi to da vidimo? Gde to da procenimo?
Ne mogu da se složim s onima koji kažu – nema završnog računa. Ima, za 2007. ste nam dostavili, i za 2006. Neko ume da čita, neko ne ume, ali ga niste stavili na dnevni red skupštinskog zasedanja. Iz njega bismo morali da vidimo šta je ova vlada naplatila od prihoda, kako je iskoristila ove kredite, kakvo je stanje na računima budžeta i fondova, kuda teče novac od privatizacije onih ugašenih i rasprodatih banaka u dve kategorije, gde su devizne rezerve, a čuli smo ovih dana, u Americi, štednjom ovih građana razvijamo američku državu. Čuli smo i da su devizne rezerve u ''Bundes banci'', ali ne znamo koliko ova država naplaćuje kamata od tih deviznih rezervi.
Vi ste dužni da u ovom domu kažete šta ste prodali, a šta ste prihodovali. Budžet i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu je prilika i mesto gde jedino možete biti procenjeni da li ste uspešno vodili državu ili ne.
Ne može se ta uspešnost prenositi na tabloidne novine i na afere bilo koje mafije, bilo koje agencije i bilo koje zloupotrebe. Svaki organ mora da radi svoj posao. Tabloidne i bilo koje druge novine, novinari analitičari, moraju da ispituju, ali oni ne mogu da zamene nadležnost Skupštine Republike Srbije i vašu odgovornost za upotrebu ovih sredstava.
Zašto to kažem? Ostvarenje ciljeva, povećanje zaposlenosti i standarda stanovništva, koje ste ovog puta stavili u Memorandum kao cilj, pozdravljam, ali može da bude ostvareno samo ako se u vršenju budžetske vlasti organizujete kao profesionalci koji će raditi u interesu svog naroda. Ovakvo zaduživanje bez izveštaja, bez podnošenja računa, jeste trošenje budućnosti, a ne odgovorno vršenje vlasti.
Zahvaljujem.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, narodni poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Poštovani građani Srbije, pred nama su dva zakona koji tretiraju problematiku mirovanja duga i otpisa kamate na obaveze prema budžetu Republike Srbije. Moram, pre svega, da iznesem stav Srpske napredne stranke po kojoj nam Vlada nije omogućila da glasamo za ovaj zakon. Nije nam omogućeno da damo podršku ovom zakonu zato što iznosi i kvantifikacija efekata nije data onako kako se to očekuje od jedne ozbiljne i odgovorne Vlade.
Ako nam je u Predlogu zakona o otpisu kamate na dospele obaveze, po osnovu određenih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, dato da će efekat primene ovog zakona biti oko 15 milijardi dinara, to znači da će u budžetu doći manje 15 milijardi dinara, dakle, po osnovu poreza na dohodak građana, znači, obaveza dospelih kao kamate na taj osnovni dug koji nije plaćen na vreme po osnovu poreza na dohodak građana, poreza na dobit preduzeća, ali mi nemamo informaciju kojih preduzeća.
Koja to preduzeća prikazuju da ostvaruju dobit, ali ne uplate porez na dobit na vreme, pa dođu u ovu zakonsku obavezu? Da li ta preduzeća iz određenih razloga prikažu dobit da bi imala neku povlašćenu poziciju na berzi, na tržištu akcija, da bi se nekome prikazala uspešnijim nego što jesu? Mi to iz ovog obrazloženja i podnetog zakona ne vidimo.
Tu su i kamate na dospele, a na vreme neplaćene obaveze po osnovu poreza na nasleđe i poklon, poreza na promet, poreza na registrovano oružje, što je, zaista, besmisleno, da nekome opraštamo kamatu, a nije platio porez na oružje, ali mislim da je još veći problem da otpisujemo kamatu onome ko nije platio porez na dobit. Znači, neko ko u ovom društvu radi dobro, jer mu je to omogućeno, bilo iz kog razloga, ali država snosi neki deo svojih zasluga za stvoren ambijent za uspešno poslovanje.
Mi toj državi uskraćujemo u zbiru 15 milijardi dinara u budžetu iz čega bi moglo da se finansira omladina, pomoć porodici ili bi, makar, mogao da deficit bude manji.
Prema tome, da ova obaveza pritiče u državnu kasu kako treba, nama bi deficit bio 30 milijardi, a ne 45. Ili, to Vlada nama kaže da će za minus 15 milijardi dinara napraviti neke uštede, jer je ovaj zakon i u januaru mesecu bio na dnevnom redu, ali zbog izbornih kampanja nije bio usvojen u ovoj skupštini.
Postavljam pitanje Vladi i svima onima koji znaju, da li vam je poznato da kada hoćete kod banke da povećate dozvoljeni minus (možda to nije zakonito, možda to ne znaju svi u Vladi) ali građani koji moraju da povećavaju svoje minuse da bi preživeli susreću se sa praksom da im banke traže potvrdu o izmirenju poreskih obaveza – da li poreska uprava daje potvrdu pre donošenja ovog zakona i posle? Zanima me razlika. Da li su te obaveze izmirene na vreme ili nisu?
Dakle, građani uopšte, oni koji su obveznici poreza na dohodak građana, pa recimo, treba da povećaju minus ili da putuju u inostranstvo, da dobiju vizu i u tom slučaju im se traži dokaz da su svoju obavezu izmirili na vreme, šta za njih znači ovaj zakon? Znači, da postoji jasno kvantifikovan i definisan iznos sredstava po svakom porezu ili po grupi obveznika po ovom porezu SNS bi mogla da se opredeljuje.
Ovako, mogu da mislim da iza ove odluke postoji pozadina o kojoj ja i mi poslanici ne znamo dovoljno i čak mogu da sumnjam da činim dobro nekome izgovarajući se zdravstvenim knjižicama poljoprivrednika u ovom drugom zakonu ili, ovde, time što je kamata prevazišla osnovni dug i građanima omogućujemo da ga plaća redovno. Nije nepoznata praksa da se u dužničko-poverilačkim odnosima pogađaju, dogovaraju, onaj ko potražuje i onaj ko duguje, pogotovo kada su u pitanju kamate i mirovanje.
Ali, ako država zakonom ustanovljava nešto što može da ima prizvuk podsticanja na poresku nedisciplinu, postavlja se pitanje, da li pravim i onima koje ste nam ovde ukazali činimo ustupke ili, u januaru mesecu kada je o ovom zakonu bilo reči, bilo je čak govora u skupštinskim kuloarima, da je ovo jedan od zahteva stranih kupaca, na primer u "Želvozu", koji je ispunjenje svojih ugovornih obaveza uslovljavao donošenjem jednog ovakvog zakona.
U neko vreme, a ja sam poslanik u Skupštini Srbije od izbora 1992. godine, i u vremenskom periodu od 2000. do 2006. godine nisam bila, dakle, u ono vreme kada nije bilo dovoljno savremenih sredstava za obračun, nije bilo softvera, toliko računara, uz svaki zakon je stajala precizna procena ekonomskih efekata svakog zakona. Šta to znači za budžet, koliko je uskraćen? Ko će od zakona, i to se operacionim istraživanjima i preciznim matematičkim metodama utvrđivalo, imati koristi, a ko štete?
Mi smo danas sa toliko savremenih sredstava komunikacije došli u situaciju da vi nama iznesete jednu jedinu rečenicu, da će efekti zakona biti oko 15 milijardi dinara. Ja nisam pristalica onoga da u prošlim sistemima treba rušiti sve da bi gradili istoriju od početka. Da nije u tom procesu uništeno jedno od najboljih dostignuća onog ranijeg sistema, a to je Služba društvenog knjigovodstva, mi ne bismo imali praksu da nemamo plaćen porez na fond zarada, da nemamo plaćene doprinose, a da imamo isplaćene plate. Jer, imate i ovde u tekstu da vam čak i poslodavci duguju 10 milijardi dinara na neplaćene poreze i doprinose.
Ja sam do 1999. godine živela u Prištini. Radila sam u banci i Službu društvenog knjigovodstva, smatram nekom opštom zaslugom svih nas koji smo redovno završavali fakultete i ponosili se svojim ekonomskim znanjem, i za rad Službe društvenog knjigovodstva u kojoj, tvrdim vam za Prištinu u kojoj sam živela, nije postojalo ime ni telefon sa kojeg je mogao doći nalog da se isplati plata, a da se ne plate porezi i doprinosi, odnosno obaveze prema državi.
Da li upravo iz tih razloga mi danas nemamo precizan uvid u ukupne tokove finansijskog sistema, šta su to porezi, koliko se dnevno priliva po osnovu kog poreza, ko to pere novac ili kako se u našim bankama ulivaju po određenim osnovama određena sredstva, nego imamo Zakon o sprečavanju pranja novca, po kojem je, ipak, gospodin Đelić mogao da uplati 9,99 procenata svog udela u firmi "Sopar SAS", a ne 10%, jer bi sa 10 morao i svoju fotografiju da prikaže da je on osnivač te firme.
Da je to raniji SDK radio i bez ovog zakona se ne bi mogao desiti taj i mnogi slučajevi, o kojima ćemo tek slušati. A sada, pored toga što postoji nebrojeno institucija, agencija, zakona, saveta, u stvari, imamo situaciju u kojoj oni koji zloupotrebljavaju vašu dobru nameru i želju da ovoj privredi i građanima pomognemo postanu toliko bogati, i kao da kažu – donosite zakone kakve hoćete, formirajte agencije kakve hoćete, na primer, taj Đelić, ja ću u jednom trenutku biti toliko bogat da ću kupiti svaki vaš organ koji treba o meni da odlučuje ili koji treba meni da sudi.
Da sam u pravu kad ovo govorim, govori i činjenica da vi u budžetu, to je moja posebna molba vama, kao ministru, date razložene stavke namenjenih sredstava ministarstvima. Na primer, u Ministarstvu pravde – razdeo 13, nema posebno kvantifikovanog iznosa šta se daje za stručno osposobljavanje sudija i ostalog kadra u pravosuđu, ali u obrazloženju zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu stoji da Ministarstvo radi i taj deo posla, znači i prima sredstva i daje ga u svrhu obučavanja sudija. Mi to po budžetu niti vidimo koliko, niti možemo da kontrolišemo i to je idealan uslov za korupciju, idealne okolnosti.
Zašto sam uzela samo taj primer?
Ako želimo da se kao ozbiljna država kvalifikujemo za saradnju sa svetom ne treba nama kontrola drugih, ni štap Monetarnog fonda ni njihovo rendgensko svetlo, naša odluka da živimo mnogo bolje, da imamo nove kriterijume koji se zovu rad, čast, poštenje, odgovornost za javnu funkciju, odgovornost za javnu reč, znači da sami radimo na poboljšanju pravosudnog sistema, gde nećemo sudijama pretiti reizborom, kao Damoklovim mačem, već ćemo omogućavati da kroz obuku, ovu masu zakona koju donosimo, prouče, sagledaju tuđa iskustva i da mogu da pomognu svima nama da živimo bolje.
Kad kažem da sam uzela taj primer, to je samo jedan od mnogih u kojima nam se na svakom od tih novih načina za prihodovanje u budžetu onemogućava kontrola, pa i vama kao ministru od koga ćemo mi tražiti odgovornost, onemogućava precizan uvid u način trošenja. Upravo je to suština primedbi na ovaj zakon.
Vi imate zakon u kojem kažemo da ćemo osloboditi muke sve poljoprivrednike time što će oni sada moći da overe svoje zdravstvene knjižice i to treba uraditi.
Moram da podsetim građane i kolege, kada smo ovde usvajali Zakon o budžetu za 2007. godinu, imali smo situaciju, od preuzimanja kormila na čelu Ministarstva finansija, od gospodina Dinkića, da gospodin Cvetković krene to da radi, da se suficit gospodina Dinkića pretvorio u deficit gospodina Cvetkovića. Kako je to moguće? Upravo, neprikazanim obavezama za Zavod za zdravstveno osiguranje. Po priznanju ministra Cvetkovića za ovom govornicom, o čemu postoje stenogrami, nije prikazano 23 milijarde dinara u Dinkićevoj varijanti budžeta obaveza prema Zavodu za zdravstveno osiguranje.
Da li ste u ovom trenutku dobro odmerili da li je trebalo ovaj Zavod lišiti 42 milijarde dinara priliva ili samo za ono što su osigurani poljoprivrednici sa 22 milijarde, ali svakako manje 10 milijardi dinara za poslodavce koji nisu svoju obavezu izmirili? Za toliko oštećujete budžet. Za toliko će u budžetu nekome biti manje, jer ja nisam sigurana da ste vi spremni, ne vi lično nego Vlada, da napravite uštede na osnovu kojih bismo mi mogli ovo da pokrijemo.
Iz iznetih razloga, uz molbe da shvatite ozbiljno nas koji o ovome želimo da razgovaramo, a ne da se bavimo lupanjem, svaki vaš sledeći predlog, zaista, očekujem da ima makar ekonomske efekte zakona sa jednim širim obrazloženjem, jer to treba i nama ovde i građanima u čije ime mi postavljamo pitanja.
Hvala na pažnji.
(Sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković, poslanici SRS su lupali o klupe.)

Ili lupanje ili argumenti, pa neka građani prosude ko lupa u klupe, ko iznosi argumente.
Poštovane kolege i građani Srbije, rebalans ovog budžeta mogu da nazovem carevim novim odelom. Država se u ovom trenutku pojavljuje kao jedan neiskreni stilista, jer nam kroji jedan model koji možda jeste savremen, ali prosto nam ne pristaje, jer država Srbija nema para za ovako visoku modu. Ni naša deca nemaju vremena za ovakva zavaravanja. Osnovna karakteristika ovog budžeta može biti nesrazmera, odnosno disproporcija. Te disproporcije su izražene u sledećem: više trošimo nego što stvaramo, imamo veću potrošnju od poreskih prihoda, više uvozimo i zadužujemo se nego što proizvodimo i investiramo. Budžet raste nesrazmerno u odnosu na društveni proizvod.

Budžet raste nesrazmerno u odnosu na bruto društveni proizvod, u odnosu na privrednu aktivnost, u odnosu na kupovnu moć i u odnosu na standard. Od 2000. godine do 2005. budžet Republike Srbije je povećan 10 puta i 2005. godine je iznosio 521 milijardu dinara.
Za to vreme društveni proizvod je povećan za svega tri, a danas četiri puta. Pošto gospođa ministar hoće da pribeleži podatke, reći ću. Društveni proizvod je 2000. godine iznosio 11,4 milijarde dolara, a danas je on negde oko 40 milijardi dolara, ali nam je zato budžet desetinu puta povećan u odnosu na onaj koji je bio 2000. godine.
Mi imamo jedan najznačajniji strukturni problem budžeta u Republici Srbiji. Imamo finansiranje kreditima, mogu da kažem i nasleđene dugove, ali su ti dugovi u svakoj godini veći od primanja, namerno kažem primanja, a ne prihoda budžeta, jer privatizacija i rasprodaja nisu prihodi nego primanja od privatizacije.
Imamo još jednu nesrazmeru koja se zove da su prihodi koji ulaze u budžet, mahom zasnovani na PDV-u od uvoza. Čak 48% od budžeta prihoduje upravo na PDV-u od uvoza, na čemu i zasnivam tvrdnju da smo mi pretvoreni u društvo koje uvozi i koje apsolutno nema adekvatnu proizvodnju gde bi, na osnovu izvoza, moglo da pokriva svoje debalanse u deviznom smislu.
Postoji još jedno bitno određenje koje se zove finansiranje subvencijama i koje jeste praksa od 2000. godine do danas. To trošenje subvencijama jeste problematično, jer u svakoj ozbiljnoj državi bi morao da postoji zakon o subvencijama i da se tu propišu kriterijumi, jer se milijarde dinara troše od 2000. godine do danas u finansiranju uredbama koje se objavljuju gotovo u svakom drugom broju "Službenog glasnika".
Ono čime se često gospodin Dinkić hvali, kao giljotinom propisa, jeste upravo jedno moderno iskustvo - da se ukidaju uredbe ministara i nižih nivoa vlasti, i to jeste giljotina propisa. Znači, da zakoni budu osnov za trošenje javnih para.
Budžetski potrošači rastu u budžetu Republike Srbije kao korov: agencije, organizacije paralelne sa ministarstvima, kad jednom u budžetu nađu svoje mesto, retko da iz njega mogu da izađu. Onaj ko se jednom priključi na državnu slavinu, na državna jasla, nalazi hiljadu razloga da sa te slavine i jasla nikada ne siđe.
Postoje samo dva izuzetka. Reč je o Agenciji za privatizaciju i o Agenciji za sanaciju banaka, a sada se zove osiguranje depozita, koje su vrlo vešto izvučene iz budžetske kontrole, i onda kada rasprodaju državnu imovinu i kada raspolažu novcem od prodaje državnih banaka, tada nisu pod kontrolom ni ministra finansija, ni ovog parlamenta, već samo pod kontrolom članova upravnih odbora koji su u tim organima ...

Nemojte, molim vas, zbog mene da intervenišete, svako iznosi argumente koje ima.
Te dve agencije troše novac bez kontrole, što vi priznajete član 2, jer kažete da će se potrebna sredstva za budžetski deficit podmiriti iz privatizacionih primanja, kredita, donacija, ali sve sa zarezom i nabrajanjem tekstualnim, bez realnih veličina koliko u pokriću budžetskog deficita i finansiranju ovih stavki učestvuje svaka od ovih pojedinačnih stavki.
Ovo što je zanimljivo, ti fondovi, agencije i paradržavne organizacije imaju tretman pola ribe pola devojke, državni kada raspolažu sredstvima, privatni kada izbegavaju kontrolu.
Koliko su to ozbiljne cifre izneću samo jedan odgovor ministra finansija, koji nam je u decembru prošle godine dao podatak da je zaključno sa 2007. godinom naplaćeno 8,4 milijarde likvidnog novca. Znači, ne kompenzacija od tih banaka, one četiri velike banke koje su zatvorene januara 2002. godine.
Ono što jeste problematično, tih 8,4 milijardi dinara u stvari je 800 miliona evra, za koje evo i ovde koristim priliku da pitam, ko raspolaže tolikim novcem, gde se on nalazi i u šta je uložen.
Ono što meni jeste posebno sporno, sve vreme koristite podatak odnosa duga i budžeta. Ne govorite odnos duga državnog, javnog, privatnog i budžeta nego sve vreme govorite o odnosu duga i o odnosu društvenog proizvoda.
Međutim, kako je budžet Republike Srbije garant za sve međunarodne obaveze, kako je budžet Republike Srbije i jemac, ali i platac, ekonomisti će razumeti i svi ostali građani, bitno je da prilikom zaduživanja i finansiranja budžetskog deficita vodimo računa o tome šta su mogućnosti budžeta, odnosno građana da finansiraju vraćanje kredita, a ne proizvod društveni koga vodimo u tekućim cenama, znači inflatornim.
Znači, nije iskazan u vrednosti, jer nas takva visoka vrednost prosto uspavljuje praveći od nas idealnog dužnika.
Znate, država Srbija u liku budžeta, odnosno onoga ko vodi državu, lako se zadužuje. To radi gospodin Dinkić kada ide i traži kredite od Svetske banke, jer on ima siguran, ranije smo govorili akceptni nalog, a sada govorimo o garanciju banke, odnosno garanciju budžeta.
Šta rade svi ostali građani? Neki lupaju. To jedino umeju. Neki moraju da žive rizičan život tržišne privrede, živeći nesiguran život kada traže posao, kada uzimaju kredit, kada im raste rata za kredit, kada rastu kamate na kredit, ali budžetski korisnici imaju život bez rizika, jer je budžet garant za obaveze koje oni preuzimaju, ali u ime budućih generacija, jer svaki deficit koji u ovom budžetu jeste teret na teret budućih generacija.
Gde ste napravili uštede ovim budžetom? Ono što mene posebno brine i povređuje je ušteda na budžetu Državne revizorske institucije. Kažete nisu potrošena sredstva, pa hajde da od tih sredstava malo otrgnemo i da regulišemo ono što je, kako ste potpuno ispravno rekli, kompromis ove vlade i kompromis sadržan u ovom budžetu.
Međutim, koliko je iskrena namera da građanima pokažete da se javna sredstva troše transparentno i da ste za to spremni da položite račun, ako Državna revizorska institucija, koja treba da kontroliše trošenje javnih sredstava na hiljade korisnika, nema uslove za rad, nedavno je dobila prostor, ali evo i vi im oduzimate sredstva, ne želeći u stvari ili nemate moći da se izborite za tu državnu kontrolu.
Međutim, kada kažem da je vaš rebalans budžeta carevo novo odelo i kada kažem da je car go, Srpska napredna stranka i poslanički klub Napred, Srbijo je spreman da sašije novo odelo caru. Kada iz budžeta onako, kako smo to mi uradili amandmanima, shvatite da ne možete da trošite ono što se ne proizvodi i ne zarađuje, kada prestanemo da NIP finansiramo iz kredita nego samo iz realnih izvora i kada odustanete od novih zaduživanja, budžet je uravnotežen.
I više od toga. Stvori se određeni iznos sredstava koji smo mi, podnoseći amandmane, preusmerili u mladost, u amaterski sport, u podršku porodicama, u podršku aktivnostima i radu nacionalnih manjina, u razvoju sela, u podršku vojsci za njeno opremanje i bolje plate, u podršku dijaspori preko sredstava namenjenih Matici iseljenika, za rad Državne revizorske institucije, i to ne samo za plate revizora, nego za usluge po ugovoru, kojima treba angažovati veliki broj revizora da izvrše kontrolu javnih sredstava.
Na ovom mestu prosto moram da pomenem jednu vrlo važnu stvar, da problem sa kontrolom javnih sredstava preko Državne revizorske institucije verovatno ne bi ni imali danas da smo sačuvali jednu od retko vrednih i korisnih tekovina koja se zvala Služba društvenog knjigovodstva, koja je bila i stručna i sposobna, imala je i kadrove, i prostor i mogućnosti da obavlja kontrolu trošenja sredstava.
Međutim, nećemo zaboraviti da je SDK, kao i poslovne banke, vrlo namerno i svesno uništen, da se u njihov prostor svojevremeno uselila mahom Nacionalna štetionica, ali i neke druge banke, i da mi danas ni u ovom budžetu nemamo jednu pravu imovinsku kartu i bilans Republike Srbije, koja bi morala da nam kaže šta je prodala, a šta je prihodovala, na primer, od Poštanske štedionice. Šta ima nameru još da proda, a šta da prihoduje.
Imate situaciju da u budžetu pre dve godine prisilite vaše poverioce putare da odustanu od tužbi kojima su imali realna potraživanja za izvršene radove, jer se sa državom ne valja svađati, kažu koga je moliti njega nije ljutiti.
Zaključiću, ovo vreme ne samo svetska finansijska kriza, nego mogućnosti države Srbije, sve ono što predstoji sa primenom, prevremenom primenom Sporazuma o pridruživanju, koji će nam godišnje umanjiti prihod od carina za 150 miliona evra, jeste trenutak da Srbiji i građanima krojite odelo koje im stoji. Koja odela pristaju onima koji lupaju ovde, neka zaključe građani. Hvala.
(Za sve vreme govora narodnog poslanika Jorgovanke Tabaković poslanici SRS su lupali o klupe.)

Poštovane kolege, želim da informišem javnost i vas, Odbor za finansije je zakazan za 12 časova, sa temom - Izveštaj o preduzetim merama kojima bi se ublažili efekti međunarodne finansijske krize, sa posebnim osvrtom na stanje ne samo finansijskog sistema, nego privrede i građana, zato što ta kriza može imati efekta i na njihov životni standard.
Nikome neću da dozvolim da o ovoj temi priča na način dramaturgije jer kao profesionalac, ekonomista i bankar, neću da dozvolim da se, zaklonjeni iza opšteg interesa i interesa građana, ovde širi ikakva panika. Jer neko ko iole o novcu nešto zna, mora da zna da vrednost novca i bankarskog sistema uopšte počiva na poverenju. Stvaranje panike upravo ima suprotan razlog. Na kojim principima počiva dramaturgija, to ne znam i u to se ne mešam, ali u moj posao koji dobro znam ne dozvoljavam da se iko meša na drugačiji način.
Inače, oko sastava ljudi koji će prisustvovati na Odboru, da vas obavestim da je gospodin Milko Štimac maločas pozvao telefonom i ponudio se da dođe i prisustvuje tom sastanku. Lično sam mu se izvinila za propust što ga nismo stavili na spisak ljudi koji treba da prisustvuju tom Odboru za finansije. Evo, da svi budete obavešteni, biće i on tu, spreman da odgovara na pitanja.
Prave teme, gospodine Jovanoviću, da li se nekome dodvoravam da mi ne bi oduzeo mandat, nisu teme o mandatu, mnogo su veće stvari u pitanju. Nemam razloga da se dodvoravam nikome, ali nemam ni pravo da izneverim profesiju koju ovde u ovoj sali zastupam već duže vremena. Hvala.

Svima onima koji imaju nameru da se obraćaju meni imam samo jedan jedini savet da dam. Savetujem da se pripremite za raspravu o temi finansijska kriza ili ona koja je na dnevnom redu, a ne za raspravu o meni. O meni i vama će suditi stenogrami, zapisi koji su sačuvani u Skupštini, ali i u glavama građana Srbije. Pred taj sud izlazimo svi. Ne očekujte da ću bilo kome replicirati na besmislene primedbe i izjave. Zahvaljujem.

Poštovane kolege, reklamiram povredu Poslovnika, član 100. u vezi sa članom 77, a to je sazivanje Odbora za finansije u vezi sa aktuelnom problematikom.
Obaveštavam vas na ovaj način da je sa jučerašnjim danom postignut dogovor da se i guverner Narodne banke i ministar finansija Diana Dragutinović pozovu na Odbor za finansije i da dostave Odboru, a Odbor će vama, izveštaj o preduzetim merama kojim bi se umanjile posledice svetske finansijske krize i na finansijski sistem i na privredu ove zemlje, a sa posebnim aspektom kako će to da utiče na život građana i na njihove kredite.
Apelujem na vas, kao građanin Srbije, da o ovoj temi ne govorite na način stvaranja panike, već na način ublažavanja krize koja će nas, evidentno, dotaći.
Kad kažem ublažavanje, to znači da ćemo je sigurno osetiti, al' kad kažem da nema potrebe da stvarate paniku, pitam se, što ste se tek danas probudili, drage kolege. Kad sam za govornicom upozoravala o spoljnjem dugu, o tome koliko taj dug košta, ko će da ga vraća, nije bilo ovakve energičnosti. Kad sam upozoravala, godinu dana unazad, na trgovinu hartijama od vrednosti i pogubnu politiku Narodne banke, nije bilo ovakve energičnosti. Način na koji smo se zadužili 29 milijardi dolara, od čega je 20 milijardi privatnog duga, vraćaće građani i privreda. Znate li šta to znači?
Kredite, koji će se ili prerano vraćati ili skuplje koštati, treba da vraćaju preduzeća u kojima rade naši sugrađani, naše kolege, prijatelji, rođaci i mi sami. Znači, tiče se svih nas. Nije to visoka politika kakvom ste je kvalifikovali.
Kad građanima dolaze veće rate za kredit, to je opet nešto što ide na teret svakog građanina Srbije, kad povećavate budžet i radite rebalans, kad nekritički uzimate kredite, za koje ne znamo kad su otišli, koje niste iskoristili, ili makar mi to ne znamo, na pravi način, kad ste u prošlogodišnjem budžetu čuli podatak da je milion i sedam stotina hiljada evra otišlo kazni za nepovučena sredstva, znači, bukvalno bačenih para u vodu, po odobrenim kreditima, bili ste gluvi za ono što vam se govori!
Zato, ne vidim danas dobronamernost panike koja se stvara i molim sve odgovorne, a mi koji sedimo u ovoj sali moramo da budemo odgovorni, da o ovoj politici razmišljaju kada glasaju za usvajanje kredita, kad glasaju za rebalans budžeta i kada žmure na propuste o onome što se zove život građana.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Samo još jednu rečenicu ... Kad zbog lošeg priliva kapitala, a biće smanjen, bude bilo manje kredita i stranih direktnih investicija, kad bude padala potrošnja građana i kad budu kupovali samo hleb i mleko, panika nam neće pomoći.
Budimo odgovorni ljudi. (Aplauz.)

Poštovani građani, poštovane kolege, pravo da diskutujem dosad nisam koristila zato što sam očekivala da će strateški važan posao proteći u svečanoj i ozbiljnoj atmosferi kakvu zaslužuje ovaj sporazum. I to da jeste ovaj strateški važan sporazum za državu dokazuje neumorno javljanje pristalica LDP-a i iznošenje argumenata koji to ne mogu da budu u smislu protivljenja ovom sporazumu.
Govori se o otkupu procene od 400 miliona i tvrdite da je Delloitte&touche relevantna kuća koja je dala novu cenu. U najkraćem ću vam odgovoriti na to pitanje, jedno iz teorije ekonomske, a drugo iz prakse životne. To iz ekonomske teorije kaže da onaj ko procenjuje uvek radi po instrukcijama naručioca, ali to još nije diskvalifikacija, a mogla bi se tako shvatiti.
Znate šta je diskvalifikacija Dilojt tuša? Bez obzira što je jedna od četiri najveće proceniteljske kuće, u aferi Pelikan, kako se zove prevara Sartida, oni koji su bili izvršioci radova, iako su bili na visokim mestima, oličeni u bliskim saradnicima, čak i ministrima, biće oslobođeni. Znate ko će odgovarati? Nekoliko procenitelja iz Dilojt i tuša i nekoliko stečajnih sudija, koji su zbog naverno uvedenog stečaja izvršili taj posao.
Ne samo zato što nemaju zaštitu, nego zato što su procenitelji kuće Delloitte&touche ostavili direktne tragove za ono što se zove loše urađen posao. Nemojte da tvrdite da procena NIS-a nije postojala. Postojala je 92. godine, pre vrlo bitne činjenice, bombardovanja 99. godine, koju moj sugrađanin gospodin Maraš nijednog trenutka nije pomenuo, kao bitnu činjenicu, koja je dovela do devastacije dela pogona Naftne industrije.
Taj dan kada se nad Novim Sadom i delom grada koji se zove Šangaj viorio crni dim neko namerno hoće da zaboravi, iz sasvim praktičnih, neteorijskih razloga.
Ono što Berluskoni plaća Libiji za kolonizaciju, kroz 200 miliona dolara godišnje u infrastrukturne projekte, kao izvinjenje civilizacijsko za kolonizaciju, vi ste oprostili nedozvoljavanjem da se zločin NATO bombardovanja, ubijanja nenadoknadivih ljudskih žrtava, ali i uništavanja pogona, zaboravi, kroz vaš pokušaj da nas naterate da zaboravimo.
Ali, NIS je konkretan primer gde vi ne možete da tvrdite da je procena vrednosti od 1,2 milijarde dolara tada danas mnogo veća, jer zaboravljate bombardovanje NATO prijatelja, zaboravljate gubitak tržišta od 40%, zaboravljate da monopol o kojem danas govorite je jedna od retkih primedbi koje su ekonomisti svojevremeno gospodinu, pokojnom Đinđiću, kao premijeru ukazivali: da se tržišna privreda gradnjom monopola ne može postići. To vam danas smeta, zato što to ne rade vaši prijatelji.
Znači, minimum ekonomske, ljudske, moralne, stručne i političke iskrenosti za ovom govornicom morate imati. A ne znam da li ste pomenuli Hajat kao imovinu. To što je i posle potpisivanja Sporazuma nezakonito prodato kao vrednost NIS-a u akcijama u Hajatu. Zašto to niste pomenuli? Mislim da iskrenost dozvoljava, zahteva i neophodno je da je imate za ovom govornicom.
Završiću nečim što nije šala. Jedna mlada osoba koja gleda ovu našu skupštinsku raspravu kaže - čujem koliko je to hotela, bungalova, motela, pa da, i treba da dođu Rusi, da NIS počne da se bavi osnovnom delatnošću, a ne da tu uživaju oni koji od NIS-a još uvek debelo i dobro žive.