Član 6, a pre toga član 14. predviđenog zakona, a sada promenama član 6, kao što je kolega Zoran Antić rekao, u stavu 7. govori da pravo na roditeljski dodatak, ako ispunjava uslove iz stava 1. do 5. ovog člana, može ostvariti i otac deteta, ukoliko majka deteta nije živa, ukoliko je napustila dete i mi dodajemo ovde amandmanom – ukoliko majka nije državljanin Republike Srbije.
U prethodnoj načelnoj raspravi napomenuo sam i zaista je ovo veliki vid diskriminacije. Vi znate da u Srbiji ima preko 500 sklopljenih mešovitih brakova trenutno, recimo, s obzirom i na gubitak prava na roditeljski dodatak.
Govorio sam o području Stare Raške, odnosno opština Sjenica, Prijepolje, Nova Varoš, gde je zahvaljujući akciji Fondacije „Milivoje Mića Mandić“, odnosno Stara Raška, sklopljeno u zadnjih nekoliko godina preko 100 brakova između srpskih državljana i državljana Republike Albanije i da su ta rođena automatski izgubila prava, s obzirom da majke nisu državljanke Republike Srbije, a da je predviđeno da se državljanstvo može dobiti nakon tri godine života u bračnoj zajednici sa supružnikom državljaninom Republike Srbije.
Moram još jednom zbog gospodina Mrkonjića da iznesem podatke koje te porodice na tom prostoru, a radi se ovde o opstanku sela i o borbi protiv nestanka sela na području pogotovo Peštera. Znači, koliko te porodice gube ovom diskriminacijom, koliko je to novca? Za prvo dete – 26.663 dinara, za drugo – 104.266 dinara, za treće dete – oko 188.000 i četvrto dete, s obzirom da ovim zakonom više nije ni predviđeno – 250.000 dinara.
Imate situaciju da su se pod istim krovom dvojica braće oženila Albankama i da imaju četvoro dece pod istim krovom. Možete zamisliti koliki je gubitak ovakvih porodica. Da li je ovo strategija protiv bele kuge? Da li je ovo strategija za opstanak ruralnih prostora, za opstanak sela ili o čemu se ovde radi? Zaista ne mogu da razumem ovakav stav ministarstva i ministarke finansija po pitanju ovih razumnih objašnjenja i tako vidnih razloga – da se amandman ne uzme u obzir.
Imamo situaciju da ove osobe, a ima i drugih situacija, ne samo na području tih opština, ne mogu da dobiju državljanstvo za tri godine, a da nekim poznatim ličnostima, svetskim ljudima nudimo državljanstvo u roku od pet sekundi. Onda je to diskriminacija u odnosu na pomenute žene sa ovih prostora i druge situacije vezano za mešovite brakove. Zašto ova deca, rođena u ovim brakovima, nemaju ista prava kao svi drugi mališani? Ako zaista nemate razumevanja za ovu situaciju, valjda će javnost sama prosuditi.

Problem oko skraćivanja roka za predaju dokumentacije sa 12 na tri meseca, što je bilo predviđeno prethodnim izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, i one glase da se zahtev za ostvarivanje prava na roditeljski dodatak sa potrebnom dokumentacijom podnosi najkasnije do navršenih tri meseca života deteta. Dopunama ovog zakona zakonopisac predlaže da to bude šest meseci, a SNS 12 meseci. Sada ću pokušati da vam objasnim te razloge.
Ovaj problem je pogotovo naglašen kod novorođene, bolesne dece. Ona se dugo zadržavaju u bolnici i vi znate da je neophodno za svu dokumentaciju potrebna otpusna lista iz bolnice, kao što sam vam i prošli put rekao. To traje i više meseci i uz sve to, posle toga imate nažalost bolesno dete kući. Za neažurne opštinske službe, domove zdravlja, bolnice i sve ostalo vama je potrebno da skupite veliki broj dokumenata za ostvarivanje svih prava iz oblasti ovoga zakona, pa i iz oblasti roditeljskog zakona.
Zato SNS predlaže da ovaj rok bude 12 meseci. Jedan razuman rok u kojem država ništa posebno ne gubi, ali oni koji su hendikepirani u ovakvoj situaciju mogu dobiti pravo na ostvarivanje roditeljskog dodatka, kao i svi ostali građani u Republici Srbiji. Ne vidim nijednog razloga da ne prihvatite amandman, jer bi on takvim porodicama vrlo mnogo značio.

Dame i gospodo narodni poslanici, u tri reda su izmene i dopune Zakona o osiguranju. Šta je bitno ovo, zbog građana koji ovako, veče pred slavu, imaju eventualno priliku da posmatraju ovaj prenos? To je da je rok sa 2009. godine u prethodnom zakonu, to je član 234, promenjen na 31. decembar 2011. godine, a radi se o obavezama razgraničenja životnih i neživotnih osiguranja.
Mi smo protiv ovoga i svojim predlogom amandmana smo, i s obzirom na zaista neka nelogična objašnjena ovih predloga izmena i dopuna ovoga zakona o osiguranju, pomerili na 2010. godinu i iz razloga što zaista niti u objašnjenju ovde obrazloženja koja ste dali vezano za ove izmene i dopune ne stoji takva konstatacija.
Moramo da vas podsetimo da će država, odnosno Republika Srbija, 22. decembra tekuće godine ili juna iduće godine, na našu sreću, podneti svu potrebnu dokumentaciju za pristupanje, odnosno za kandidaturu EU. Ovima se neki rokovi koji važe u EU, a u poslovima razdvajanja životnog i neživotnog osiguranja pomeraju i moramo podsetiti da smo u obaveznosti da uskladimo regulativu naših zakona sa regulativom zakonodavstva EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, zadatak parlamenta trebalo bi da bude da se osigura interes naroda i da se interes naroda prilikom donošenja budžeta, ovaj amandman odnosi se na budžet za odbranu, uzme u obzir.
Međutim, da to nije tako govori primer svakodnevne prakse i nažalost u fazama pripreme odobrenja i izvršenja budžeta, zahvaljujući našem načinu rada, odnosno praksi koju ste vi uveli, skoro da ne učestvujemo u tim fazama, izuzev u fazi ocene, na šta ovaj trenutak i liči, budžeta, odnosno projekcije budžeta za 2010. godinu i pored nas tu ocenu bi trebalo da da i nezavisna revizorska kuća.
Da je zaista ovako govori činjenica da ne postoji skoro nijedan parlament gde ministar odbrane pred njim ne iznese projekciju budžeta za narednu godinu. Moram da vas podsetim na izjavu ministra odbrane u toku ove godine koja liči na ovakve reči. Tom prilikom je rekao da Vojska Srbije i vojni budžet ne mogu da zavise od dnevno-političkih dešavanja i da se ne može u novembru donositi projekcija budžeta za odbranu, a da se pri tom i ne zna koliki je budžet. Ili je on slučajni učesnik dnevno-političkih dešavanja ili bi trebalo da podnese ostavku s obzirom na ovu izjavu i s obzirom na činjenicu koju navodi.
S obzirom na vaše mišljenje vezano za amandman, koji smo podneli, i s obzirom na činjenicu da je ovaj amandman povezan sa 11 amandmana poslanika SNS i obrazloženje u kome kažete da se ovom prilikom povećava rashodna strana za skoro milijardu i 200 miliona dinara, a napominjem da 11 drugih amandman smanjuju, odnosno dovode u funkciju rashodnu i drugu stranu, zaista nema opravdanja, gospođo ministre.
Predloženim budžetom i u okviru njega stavke za Ministarstvo odbrane zaista je nemoguće izvršiti profesionalizaciju vojske koja je bila planirana do kraja 2010. godine. Zbog toga su i ove stavke koje smo predložili amandmanom zaista pokušale da naprave tu korekciju, a iz ostalih 11 amandman nađen je model da se ta sredstva dopune vezano za Ministarstvo odbrane.
Ne možemo zadnjih 20 godina živeti na lovorikama Srbije kao naslednik JNA. Skoro 20 godina se ništa ne ulaže u vojsku i zamislite da se svi planirani zahtevi koji su vezani za odbranu i Vojsku Srbije mogu u periodu od ove godine i 2010. godine i narednih godina sa ovakvim malim budžetom i realizovati. Onda se čudimo odakle nam dešavanja kao što je bilo nažalost i na Aeromitingu, i kakva je situacija sa opremom i vojskom i što ne možemo da kupimo u toku jedne budžetske godine jedno borbeno vozilo...

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru zajedničkog načelnog pretresa baziraću se na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu.
Kao što je svima poznato, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom donet je 2. aprila 2002. godine, a 2005. godine je doživeo prve izmene i dopune i kao takav, važeći od 1. januara 2006. godine, evo ovih dana doživljava svoju drugu izmenu kroz novih 13 članova u predlogu novih izmena i dopuna ili novih 13 članova ovog zakona.
Zakon sam po sebi predstavlja deo sistema društvene brige o deci i porodici u oblasti finansiranja i finansijske podrške porodici sa decom. On ne predstavlja samo deo socijalne politike, već polazeći od demografskih potreba istovremeno predstavlja i važan instrument populacione politike.
Zakon jasno definiše dva neposredna cilja i to prvi - ublažavanje nejednakosti u životnom standardu porodica sa decom koje pripadaju različitim materijalnim stratovima i smanjivanje troškova roditeljstva. Visoku stopu nataliteta na prostoru Srbije ne beleži skoro nijedna opština u Srbiji.
Nažalost, skoro da je sasvim drugačije i predloženim načinom, govorim o zakonu koji je usvojen 2002. godine, podržava se koncept ljudskih prava i jednakost položaja svih građana na celoj teritoriji RS i to je dosta dobra stvar zakona iz 2002. godine.
Zakonom su definisana sledeća prava na finansijsku podršku porodica sa decom, i to u smislu naknade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege ili posebne nege deteta, prava na roditeljski dodatak, prava na dečiji dodatak i naknadu boravka u predškolskoj ustanovi za decu bez roditeljskog staranja i za decu ometenu u razvoju, kao i regresiranje troškova boravka u predškolskoj ustanovi dece iz materijalno ugrožene porodice.
U svim oblastima života neophodno je i preko potrebno poštovati svetske standarde. Nažalost, mi nismo zemlja sa visokim natalitetom i zato je zanimljivo zašto poštujemo preporuku Svetske zdravstvene organizacije, koja glasi da je maksimalan broj dece u porodici do četiri i u toj meri RS je ispoštovala tu preporuku, tako da je postojeći Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom ugradila i preporuku odredbe i prava koja se odnose samo na porodicu sa maksimalno četvoro dece.
Pogledom na tu činjenicu sve porodice sa većim brojem dece su, automatski i deca rođena posle četvrtog, diskriminisane, jer za decu posle četvrtog, izuzev, kako to zakon navodi, ako je posle trećeg deteta usledilo rađanje blizanaca ili više dece, ovaj zakon i članovi ovog zakona u smislu određenih finansijskih nadoknada zaista su diskriminatorski i to je glavna primedba SNS. Čudi nas zašto se povodom ovog pitanja nije oglasio Republički zaštitnik prava deteta.
Da postoji različita praksa u svetu, govore primeri za različite upotrebe, visinu i nadoknadu za dečiji dodatak, recimo u Austriji, Bugarskoj, Danskoj, Rusiji, Sloveniji i Španiji, gde dečiji dodatak ne zavisi od reda rađanja deca i recimo primeri u Belgiji, Francuskoj, Grčkoj, Poljskoj, Finskoj gde dečiji dodatak raste sa redom rađanja dece. Potrebno je naglasiti da mere finansijske podrške porodici neće doneti željene rezultate sve dok se ne ukinu trendovi diskriminacije u oblasti zapošljavanja i rada. Ovde prvenstveno mislim na žene. Prisutan je i novi trend političkog zapošljavanja, gde ako niste bliski određenoj političkoj grupaciji, odnosno stranci ne možete dobiti nikakvo radno mesto. Zatim, razlike u plaćenosti između ženskog i muškog rada.
Poseban problem je što se slučajevi diskriminacije teško mogu dokazati. Redak je primer da su žalbe upućene resornom ministarstvu. Moram istaći još jedan primer diskriminacije kroz oblik pomoći, odnosno programa finansiranja vantelesne oplodnje. S obzirom da se mnogi parovi isključuju iz procesa programa finansijske nadoknade, s obzirom da posle datuma povezivanja pređu starosnu granicu, a ovde se ne uzima u obzir datum prijema podneska za ovakvu vrstu pomoći i vezano za ovu stvar neophodno je izmeniti starosnu granicu, koja u ovom slučaju glasi 35 godina na najmanje 38 godina ili 40 godina, jer praksa u Srbiji o tome kada se stupa u brak govori u korist zadnjeg argumenta.
Ne može se reći da prvobitni Zakon o finansijskoj pomoći porodici sa decom i neke dopune nisu donele pozitivne promene, ali smatramo da su neophodne i dodatne izmene, ne samo zato što je ovim izmenama i dopunama planirano, u interesu kvalitetnog sužavanja strategije smanjenja bele kuge u Srbiji, pa s obzirom na tu strategiju je potrebno usaglasiti odredbe ovog zakona.
Šta se još dešava u praksi? Opštinske službe, znamo i sami, vrlo su neažurne, spore ponekad. Ne kažu vam ništa. Ponekad vam ne kažu najbitnije stvari i tako se dešava da u lancu informacija uvek nedostaje informacija koja će vas dovesti na pravi put. Najveći problem, ne daj bože ako neki zakon kao ovaj doživi izmene i dopune, ako se promeni da porodice koje nisu u mogućnosti da koriste internet zaista su u hendikepu, s obzirom na informaciju u oblasti promena i izmena određenih zakona.
Ista situacija dešava se i u domovima zdravlja, bolnicama, a i u opštinskim upravama, gde morate da vučete službenike za rukave, a uz sve to držite bebu u rukama i potrebna vam je neka informacija.
Problem oko skraćivanja roka za predaju dokumentacije sa 12 na tri meseca je posebno bitan problem i mislimo da je zaista rok koji ste predložili u izmenama i dopunama ovog zakona takođe kratak. To ćemo u obrazloženju amandmana koji smo podneli iskomentarisati i nadam se da ćete prihvatiti ove amandmane na tu oblast, jer taj problem dotiče veoma veliki broj porodica iz prostog razloga što šest meseci nije sasvim dovoljno, pogotovo za porodice koje imaju novorođeno dete, koje recimo ima određene zdravstvene probleme i posle rođenja zadrži se duži period u bolnici.
Nemoguće je za zakonom predloženi period od tri meseca, a vašim izmenama i dopunama šest meseci, prikupiti neophodna dokumentacija, a znamo da se bez otpusne liste iz bolnica, odnosno domovi zdravlja ne mogu izvaditi ni izvodi iz matične knjige rođenih, s obzirom na taj dokument, svi ostali dokumenti se podnose da bi se program finansijske nadoknade i ostvario.
Ovo se posebno odnosi na roditeljski dodatak, jer neblagovremena predaja dokumentacije u zakonski predviđenom roku znači gubljenje prava na nadoknadu tj. na roditeljski dodatak.
Navešću još deo primera. Verovatno je deo od vas, da je tu ministar za rad i socijalnu politiku verovatno bi znao o čemu pričam, upućeno u deo fondacije "Milivoje Mića - Mandić" sada fondacija "Stara Raška" koja zaista ima niz pozitivnih akcija na prostoru Sandžaka, tj. Stare Raške, i po pitanju muslimanskog stanovništva i srpskog stanovništva, i zahvaljujući akcijama te fondacije i njenog predsednika gospodina Vučićevića, u opštinama Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš je u zadnje dve godine sklopljeno preko stotinu brakova između Srba i Albanki koje nemaju srpsko državljanstvo.
Zbog zakonskog slepila ove porodice ostaju uskraćene za roditeljski dodatak. Za prvo dete, moram da napomenem ove cifre zbog javnosti, 26.663 dinara, za drugo dete 104.266 dinara, treće dete 187.670 dinara i četvrto dete 250.224 dinara. Taj novac u Srbiji, a morate priznati pogotovo u takvoj zabiti, izvinjavam se na ovim rečima, kao što je Pešter znači veoma veliko bogatstvo.
Jedan primer, recimo, da u selu Budževo na Pešterskoj visoravni pod istim krovom žive dvojica braće koji su oženjeni Albankama iz okoline Skadra i oni odgajaju četvoro dece u surovim uslovima na siromašnom i zabitom Pešteru. Možete zamisliti za koliko je novca uskraćena ova porodica, radi se o porodici Matović, a govorimo o strategiji smanjenja bele kuge i borimo se protiv toga da nam sela ne budu zatvorena.
Zaista, morate priznati da nema komentara na ovakve stvari. Radi se o deci koja automatski postaju srpski državljani, ali majke to nisu, što je neophodno da bi se zakonski steklo pravo na roditeljski dodatak.
Zakon predviđa da roditeljski dodatak ostvaruje majka deteta, ali je najbitniji uslov da je ona državljanka Srbije, a što je vezano za preko stotinak porodica na ovom području, a i u drugim slučajevima u Srbiji nije slučaj.
Ovo je još jedan od primera da, nažalost, zakone koje predlažemo i zakoni koje usvajamo ovde u ovom cenjenom domu zaista ne prati život na području Republike Srbije. Deca čije majke nemaju naše državljanstvo lišena su prava koja imaju svi ostali mališani. Ni žene poput albanskih nevesta nisu u boljoj situaciji.
Kako bi dobile državljanstvo Srbije, moraju najmanje tri godine da provedu u bračnoj zajednici sa državljaninom Republike Srbije. Zašto se država i svi zakoni ovako diskriminatorski ponašaju prema građanima Srbije? Zašto je, recimo, u nekom drugom slučaju bila dovoljna procena ministra unutrašnjih poslova, gospodina Dačića, da Adrijana Lima kaže – da Marku Jariću i da s obzirom na tu situaciju i da s obzirom da ona ne živi u Srbiji, mi zaista nemamo ništa protiv toga da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, dobije po ubrzanoj proceduri srpsko državljanstvo, a majke srpske dece na Pešteru i u drugim krajevima Srbije bivaju sporne.
Za ostvarivanje prava na dečiji dodatak neophodno je prikupiti 12 bitnih dokumenata i sada zaista ne bih želeo da iznosim koji su to formulari, jer bi to potrajalo. Ako je potrebno pokazati i dokazati poseban status deteta, neophodno je prikupiti, pored ovih 12 još četiri do sedam papira. Svi ti papiri, zahtevi, obrasci, potvrde, dokazi u svom najvećem delu moraju da se plate. Ova procedura košta. Zar mislite da ovo zaista nije previše, s obzirom na strategiju protiv bele kuge u Srbiji i s obzirom na zaista jedan veoma dugačak proces i na situaciju da je na period od tri odnosno šest meseci vrlo kratak za skupljanje ove dokumentacije.
Najbitniji vid diskriminacije po pitanju dečijih dodataka je da se on ostvaruje na prvih četvoro dece. Na kraju, kada posle silnih troškova, napora i neažurnosti opštinske uprave po domovima zdravlja i bolnicama pretrpite sve ove situacije, uspete da prikupite svu potrebnu dokumentaciju i da uradite sve ovo o čemu smo pričali, taj novac koji je u vidu dečijeg dodatka stigne sa, nažalost, velikim kašnjenjem, velikim vremenskim rokovima kašnjenja, nije, a to morate da znate i verovatno vodite računa o tome, a da dovoljno vodite računa ne bi dozvolili ovakvu situaciju, nije dovoljan jednom detetu za sok i užinu za mesec dana.
Tu ne pričam o knjigama, garderobi ili čak o situaciji da jedan od ministara kaže da je u Srbiji previše đaka prvaka i da se ne može obezbediti dovoljan broj besplatnih knjiga za sve njih. Toliko o strategiji protiv bele kuge u Republici Srbiji. Ovde ne smemo zaboraviti cenzus koji je verovatno nizak za ostvarivanje prava na dečiji dodatak.
Sada bih se bazirao na izmene i dopune Zakona o javnom dugu. Svima je poznato i to je opšte poznato da su javne finansije u Srbiji u potpunom haosu. DRI ovih dana je ustanovila veoma brojne nedostatke i nepravilnosti kršeći prvu pravu kontrolu trošenja novca iz državne kase. Najveći broj nepravilnosti je upravo zbog nepoštovanja Zakona o javnim nabavkama. Revizija je, kao što je ovih dana ovde isticano, obuhvatila 27% budžetskih sredstava i izvršena je u 14 ministarstava, tri uprave i direkcije za imovinu, a skoro kod svih su evidentirane neispravnosti u trošenju budžetskih sredstava koje su trošile pare građana Republike Srbije. Najveći problemi u javnim finansijama su ti što ne postoji popis državne imovine, ne vodi se evidencija o donacijama, niti o realizaciji tih donacija. To vam je revizor rekao, gospođo ministre, tako da ne vidim razlog zašto klimate glavom?
Krši se Zakon u oblasti kratkoročnih potraživanja i obaveza. Zatim, skoro i da ne postoji interna kontrola i revizija ili, kad postoji, ona se ne vrši u skladu sa zakonom, kao i situacija da se ne vodi glavna knjiga Trezora, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu.
Moramo podsetiti na situaciju da je državna imovina prvi put uknjižena i iskazana u budžetu za 2005. godinu. Od tada, nažalost, pa naovamo, samo se vrše korektivne izmene vrednosti te imovine u periodu od 2005. do 2009. godine. Naplaćeni prihodi, kao što smo i pre neki dan čuli ovde u izlaganjima, od strane odnosno po osnovu dividendi su u 2008. godini samo 748 miliona dinara. Ali, to su samo uplaćene dividende a ne naplaćene dividende, jer se država odrekla prava na naplaćivanje dividendi.
Državna revizorska institucija ustanovila je da je ukupan javni dug Srbije 31. decembra 2008. godine 715,7 milijardi dinara. On je podeljen na dugoročne i kratkoročne obaveze. Doista, dugoročne obaveze u mnogo većem kontekstu i mnogo većem iznosu u odnosu na ukupan dug, a one, kao takve, podeljene na domaće obaveze i ostale, odnosno obaveze prema inostranstvu.
Moram podsetiti da su domaće obaveze skoro 279 milijardi dinara, od čega su krediti od domaćinstava u iznosu od 95% ovih sredstava, hartije od vrednosti 10,7 milijardi i krediti od domaćih banaka 7,2 milijarde dinara. Moram napomenuti da je najveći procenat u odnosu na kredite domaćinstava vezan za deviznu štednju, tj. staru deviznu štednju i iznosi oko 260 milijardi dinara.
Međutim, obaveze prema inostranstvu su u iznosu od skoro 436 milijardi dinara i to po stavkama podeljene na kredite stranih vlada, u iznosu od 151,6 milijardi, od čega je najveći procenat Pariskom klubu, i to oko 149 milijardi dinara; zatim, obaveze prema multilateralnim institucijama, prvenstveno Međunarodnom udruženju za razvoj, 192 milijarde; zatim, stranim bankama u iznosu od skoro 68 milijardi dinara i ostalim stranim kreditorima u iznosu nešto većem od 24 milijardi dinara, tako da u domenu dugoročnih obaveza dolazimo do cifre od 714,3 milijarde dinara i kratkoročnih obaveza od 1,4 milijarde dinara, tako da ukupan javni dug Srbije za 2008. godinu iznosi, kao što sam već i rekao, 715,7 milijardi dinara.
Moramo podsetiti da je država davala pare javnim preduzećima, ministarstvima i odbrambenoj industriji, ali nijedna od pozajmica nisu, recimo, železnicama, „Zastava oružju“, „Slobodi“, „Prvom partizanu“, „Prvoj iskri Barič“, itd, nije vraćena na vreme. Radi se, moram napomenuti, o milionskim ciframa. Zaista je zabrinjavajuća situacija da te cifre, odnosno iznosi, nisu vraćeni u zakonskom roku.
Interesantno je napomenuti da nijedan dinar nisu vratili ni oni koji su pare pozajmili od fonda u koji se slivaju pare od sredstava za privatizaciju.
Radi se o dugu od samo 15 milijardi dinara, od čega najviše duguju javna preduzeća – 7,8 milijardi dinara i korisnici budžetskih sredstava – 5,8 milijardi dinara. U ovim slučajevima, skoro da ne postoje, u stvari i ne postoje, nikakvi rokovi za vraćanje novca, pa se verovatno zbog toga pare i ne vraćaju. Neki od starih dužnika našli su za shodno, a i vi, da im date i nove kredite.
S druge strane, ukupna kratkoročna potraživanja Srbije iznose oko 31,7 milijardi dinara. Najveći deo tog duga odnosi se na period od 1999. do 2004. godine i to EPS-u od 1,9 milijardi dinara, Fondu za penzijsko-invalidsko osiguranje 7,5 milijardi dinara i Direkciji za robne rezerve 2,6 milijardi dinara. EPS svoj dug redovno vraća sve ovo vreme, dok, recimo, Fond za PIO, koji je imao rok do kraja 2003. godine da vrati navedena sredstva, nije ni dinara vratio u budžetski sistem.
Šta je u vlasništvu Srbije, skoro da niko ni od vas ni od nas ne zna, a tek građani Srbije, ali, pitamo se onda zašto su zaposleni u republičkoj Direkciji za imovinu imali u 2008. godini oko 22,5 hiljade radnih sati prekovremenih od svog redovnog posla?
Da je bilo kontrole ne bi se bez postupka javne nabavke, odnosno sprovedenog postupka javne nabavke i na osnovu toga ugovora, zaključenog ugovora, ne bi Uprava za zajedničke poslove republičkih organa kupila bonove za gorivo u vrednosti od 110 miliona dinara.
Istina, nije ovo jedini promer, svi su se u kontrolisanim organima ogrešili o Zakon o javnim nabavkama i, pored manjkavosti računovodstvenog sistema i grešaka knjigovođa, kako vi to navodite, više je nego očigledno da je država pozajmljivala budžetski novac, koji niti da je vraćen, niti je iko išta preduzeo da se ta potraživanja naplate.
Preko 13,5 milijardi dinara isplaćenih iz budžetske rezerve i skoro 15 milijardi dinara iz fonda sredstava za privatizaciju nisu vraćeni, 15.106.000.000 dinara je zaista nemar o novcu, kada je reč o tom novcu i o izdatim garancijama za 2008. godinu. Iz budžeta je na osnovu izdatih garancija isplaćeno nešto manje oko 2.800.000.000 dinara na ime otplate glavnice i oko 1.800.000.000 dinara na ime kamate. Regresni zahtevi nisu ispostavljani ni 2007, ni 2008. godine, već je sve to, gospođo ministre, plaćeno novcem građana Srbije.
Zakon je kršen i prilikom zaduživanja radi pokrića budžetskog deficita. Dug za finansiranje deficita tekuće likvidnosti budžeta na kraju 2008. godine premašio je dozvoljeni nivo po Zakonu o javnom dugu, a koji glasi 5% od ukupno ostvarenih prihoda u 2007. godini, i to za preko pet milijardi dinara. Šta bi se tek moglo reći kada bi se u obzir uzelo poslovanje tolikog broja agencija koje nigde kao kod nas ne postoje? Recimo, vratila je i RRA. Zbog čega se, gospođo ministre, ne donosi novi zakon o telekomunikacijama koji bi dugi niz godina probleme iz ove oblasti uredio?
Zašto ova oblast nije pod kontrolom države, Ministarstva telekomunikacija i gde završavaju skoro najveća finansijska sredstva iz ove oblasti? I još jedno vrlo bitno pitanje vezano za ovo prethodno što sam rekao, zašto u ovim službama ne postoji nikakav inspekcijski nadzor, i to službama koje su najprofitabilnije?
Na kraju, gospođo ministre, iskoristiću vaše prisustvo da vas pitam – kada će biti isplaćena rata poljoprivrednim penzionerima, zadnja četvrta rata od 24.000 dinara, i kada će se dug starim i nelikvidnim domaćinstvima u oblasti poljoprivrede za 2008. godinu od 20.000 dinara isplatiti?

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, konačno je krajnje vreme da se zaista donese ovakav zakon, ali kao što je uvaženi kolega Šami govorio vezano za amandman poslanika DSS na član 21, zaista bi bili spokojni da i pripadnici ostalih stranaka, ne samo vladajuće koalicije, da ste i predloženi amandman, odnosno ono što su poslanici DSS predlogom amandmana na član 21. istakli i prihvatili.
U korist svega toga, izneću vam neke argumente. Prethodno završeni izbori u Leposaviću pokazali su da, recimo, matični brojevi prave takve probleme, jer ljudima nekoliko dana pre izbora budu izbrisani matični brojevi, a da ostali podaci ostanu, bez obzira o kojim pripadnicima stranaka se radi. Znači, evidentno je kršenje tih pravila na svim izborima i ja se zaista pitam kako će predstojeći izbori u Kostolcu proteći, s obzirom da se radi prvi put o izborima zakazanim za novonastalu opštinu Kostolac.
Na primer, evo jedne situacije. Pre nekoliko minuta, u poslaničku grupu Srpske napredne stranke stigao je poziv jedne građanke sa opštine Voždovac, koja kaže da je u zgradi od 26 stanova pristiglo za glasanje poziv za predstojeće lokalne izbore za 18 umrlih lica iz tog ulaza.
Nije ni bitno da li je neko član neke stranke, bitno je da je ovde bilo neophodno prisustvo ministra, jer ministar za upravu je nadležan za sprovođenje ovoga zakona. Ovo je zaista neverovatno da ovakav zakon nema nikakve kaznene odredbe – ni za ljude koji su u lokalnoj samoupravi odgovorni za sprovođenje ovog zakona, ni za ministarstvo nadležno za upravu.
Zakon kao zakon ima svoje dobre strane, ali ima i mane. Procedura sprovođenja u praksi zakona i kontrole jedinstvenog biračkog spiska zaista ostaje otvorena, s obzirom na mogućnost privatnog ponašanja svakog od lica koja su zadužena za sprovođenje ovog zakona i s obzirom na nepostojanje nikakvih oblika kaznenih odredbi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo, ja ću u okviru ovih nekoliko minuta koliko je ostalo poslaničkoj grupi Srpske napredne stranke akcenat u izlaganju staviti na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarstvu.
Pre nego što bilo šta kažem, moram da iznesem konstataciju – verovatno se vi nećete složiti sa tim, gospodine ministre, ali to ne govorim pro forme, već na osnovu konsultacija sa stručnjacima iz ove oblasti – da za ove izmene i dopune zakona, kao i za mnoge zakone koji tako ulaze u skupštinsku proceduru, nije postojala kvalitetna stručna i javna rasprava. S obzirom na činjenicu kakvom se problematikom bavi ova materija i da predviđene promene i dopune ovoga zakona bitno remete neke prethodne odredbe važećeg zakona, predlažemo da ovaj zakon povučete iz procedure i da on doživi ono što treba da doživi, tj. konkretnu i zvaničnu stručnu i javnu raspravu.
Čak se i u razlozima za donošenje ovog zakona koji su navedeni u obrazloženju pojavljuju neke kontradiktorne činjenice, i te činjenice nisu razrešile nameru preduzimanja odgovarajućih izmena i dopuna ovog zakona. To ćemo konkretno, kada bude priča o amandmanima, pokušati da vam dokažemo. Neću se vraćati ni u kakvu prošlost, hoću samo da konkretno krenem od određenih članova. Nešto je u okviru načelne rasprave kolega Stefan Zankov izneo, ali s obzirom na to da ste rekli da nema potrebe za zabrinutošću, a niste rekli ništa konkretnije od toga, ja još jednom moram da podvučem neke stvari.
Prvo se kao razlog za donošenje ovog zakona postavlja, što je i gospodin Zankov rekao, to da je u većini evropskih zemalja zatvaranje podzemne eksploatacije, tj. rudnika rešeno zakonom o zatvaranju rudnika. U Predlogu ovog zakona to se ostavlja javnim preduzećima, odnosno izradiće se tzv. projekti kojima će ta javna preduzeća u okviru kojih rudnik posluje biti zatvorena. Najveća zabrinutost vezana za ovaj zakon i najveći problem koji izmene i dopune Zakona o rudarstvu mogu u praksi da izazovu odnose se na to. Naslušali smo se priča na temu nekih drugih zakona da se to tako neće desiti. Međutim, zaista je sva stručna javnost uznemirena zbog te situacije.
Dosadašnjim, odnosno važećim zakonom u članu 13. ističe se da eksploataciju mineralnih sirovina mogu da obavljaju privredna društva, preduzeća, odnosno druga pravna lica. U članu 2. Predloga zakona, koji se odnosi na promene postojećeg zakona u članu 13, dodaje se i reč „preduzetnik“.
Pre godinu dana uputio sam vašem ministarstvu pitanje vezano za teritoriju opštine Prijepolje, gde su bila raznorazna ispitivanja na području koje se zove Čadinje i Kamena gora. Zna se da to područje poseduje određene kapacitete u smislu rudnih bogatstava. Da li se mislilo, prilikom dodavanja reči „preduzetnik“ u Predlog zakona... Jer, na teritoriji te opštine su posle svih tih eksploatacionih istraživanja ostale ogromne rupe, koje nisu zatrpane. Povodom tog pitanja nikada nisam dobio nikakav odgovor. Molim vas i predstavnike vašeg ministarstva da do rasprave o amandmanima dobijem odgovor na ovo pitanje. Da li ovo unošenje preduzetnika, u smislu novih predloga, dopuna i izmena Zakona, znači da će se po Srbiji istraživati i rešavati situacije slične onoj koja se desila na području opštine Prijepolje?
Složio bih se sa gospodinom Poturkom, vezano za rudnik Štavalj, teritoriju opštine Sjenica i tu situaciju oko nadmorske visine. Zaista podržavam tu ideju, ali je rudnik Štavalj, na teritoriji opštine Sjenica, mnogo bliži opštinama Ivanjica i Nova Varoš nego Tutinu, pa ako već razmišljate o predlogu svog koalicionog poslanika, onda neka se ova ideja proširi na teritoriju opština koje su zaista mnogo bliže rudniku Štavalj nego što je opština Tutin.
Kada se govori o ovoj temi dodavanja preduzetnika onda se vidi konstatacija da su kaznene odredbe po pitanju ovog zakona različite za preduzeća i za druga privredna društva u odnosu na preduzetnike, tako da su one od šest do dvadeset puta manje za preduzetnike, a oni mogu da sudeluju u svemu ovome što ste naveli isto kao i svi drugi privredni subjekti, odnosno preduzeća.
Sve navedeno govori o načinu i potrebi favorizovanja jednih privrednih subjekata u odnosu na druge, što je zaista u kontradiktornosti sa Ustavom.
To se naročito vidi u Predlogu zakona kada se govori o eksploataciji sirovina za dobijanje građevinskog materijala, gde se u nepovoljniji položaj u odnosu na ostala preduzeća stavljaju preduzeća koja eksploatišu nemetalične sirovine i otvara mogućnost da Vlada paušalno određuje godišnje za svaku godinu, bez jasnih kriterijuma, kolike će te nadoknade biti.
Prema Predlogu zakona, država, s jedne strane, naplaćuje naknadu, a s druge strane... jedino ako niste nameravali da ukinete subvencije u ovoj oblasti, odnosno oblasti podzemne eksploatacije uglja, tako da su ti stavovi kontradiktorni.
Članom 8. stav 4. javna preduzeća stavljate, kao i preduzetnike u prethodnom slučaju, u povlašćeni položaj u odnosu na druge subjekte, što, moraćete priznati, nije u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije. To se isto odnosi na član 14, gde kažete da tehničku kontrolu može da uradi neko ko je napravio projekat. U praksi se zaista ne poznaje takav primer da tehničku kontrolu može vršiti lice ili deo organizacione jedinice, recimo, javnog preduzeća, koje je pravilo projekat, tako da su ovi članovi, mimo toga što su u kontradiktornosti sa važećim Ustavom, u suprotnosti jedni sa drugima.
Na kraju, najbitnija stvar, najveća sumnja vezana za ovo, to je što pokušavate da ovim zakonom regulišete program zatvaranja...
(Predsednik: Vreme.)
... podzemnih eksploatacija. I, vezano za te migracije koje će se desiti u rudarskim krajevima, ja bih, da nije previše ozbiljna ova tema, mogao da pomislim da će se taj problem rešiti izgradnjom metroa u većim centrima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedniče.
Na kraju zajedničke načelne rasprave, na Predlog zakona o Pravosudnoj akademiji, u ime Poslaničke grupe SNS-a, mogu jedino da kažem da sama ideja o donošenju ovog zakona nije loša. Zašto ovo kažem? Iz razloga što je u prethodnom periodu, zbog nastalih reformi u oblasti visokog obrazovanja, bilo neophodno gasiti požare, pa se donošenjem ovog zakona to i pokušava, jer je najružnije lice u tom slučaju bilo u oblasti pravnih fakulteta.
Kada ovo kažem, mislim na činjenicu da, za razliku od ranije, danas diplomu pravnog fakulteta možete dobiti i steći na desetinama novoosnovanih univerziteta i njihovih isturenih odeljenja; praktično, ne postoji nijedan grad koji daje sebi značaja u Republici Srbiji a da u njemu ne postoji pravni fakultet.
S druge strane, čini se da, kao ni u jednoj drugoj oblasti, u pravnoj struci desetak godina caruju nepotizam i političke veze prilikom izbora kadrova, do te mere da se odgovarajući kadrovi postavljaju na vrlo odgovorne funkcije, pa nije ni čudo, s obzirom na tu činjenicu, da građani i dalje imaju najmanje poverenja u sudstvo i tužilaštvo.
Problem s ovim zakonom je što on predstavlja samo ispunjavanje puke forme. Nema definisan sadržaj, sadržinski deluje vrlo konfuzno i, samim tim, ne liči na uobličenu formu predloga zakona.
Ispunjavanje forme je postao ustaljeni način mišljenja našeg zakonodavca, tj. vas. Postavlja se pitanje ne samo u smislu broja donetih zakona, već i kako ih sprovesti u delo. Ne postavlja se pitanje rezultata koji će se postići, pa, automatski, ni ovim nacrtom zakona o pravosudnoj akademiji, a tvrdimo da je ovo nacrt zakona o Pravosudnoj agenciji, a vreme će pokazati da li ste vi ili SNS to dobro procenili.
Zakoni postoje da bi regulisali određene oblasti društvenog života. Kada se pažljivo pročita ovaj zakon, na prvi pogled deluje da je svako uradio svoj posao, a najviše su se trudili prevodioci, koji su se potrudili da iz primera zakonskih rešenja iz okruženja dobro prevedu ovaj zakon; čak izgleda da je predlagač kvalitetno uradio svoj deo posla, ali se niko ovde nije udubio u suštinu.
To je jedan opšti utisak, i u današnjim diskusijama i utisak SNS-a, i ovaj predlog zakona, odnosno nacrt zakona, ne može, bez obzira na sve podzakonske akte koji će ga pratiti i na usvajanje velikog broja amandmana koji su ušli u skupštinsku proceduru, dobiti prelaznu ocenu.
Srpska napredna stranka je podnela niz amandmana na Predlog ovoga zakona, iz razloga koje sam već navodio, a u slučaju zajedničke načelne rasprave zadržaću se na najbitnijim amandmanima. Krenuću od člana 3, gde se navodi da Akademija ima sedište u Beogradu, a pri tom se nijednom ne konstatuje da li će ona imati ili obavljati bilo kakve aktivnosti van Beograda, van sedišta.
Ako slobodno tumačimo ovaj zakon, možemo doći do konstatacije da to ne mora biti tako, ali sasvim je izvesno da će teorijska obuka biti u Beogradu. Na koji način će ovu obuku pohađati, pitam vas, gospođo ministre, polaznici iz unutrašnjosti, da li će ta obuka biti samo vikendom, da li će se ta obuka pretvoriti, kao i zakon, u puku formu, čiji bi jedini smisao bio da polaznici ovog školovanja prikupe određeni broj potpisa, kao dokaz da su prisustvovali predavanjima, jer s obzirom na navedenu konstataciju, to zaista može da se desi?
Ovim zakonom ste morali da predvidite decentralizaciju, odnosno decentralizovan rad Akademije, ali s obzirom da to niste uradili, mi se pribojavamo ove činjenice.
Nigde niste predvideli, a možete predvideti, tzv. učenje na daljinu, što bi u ovom slučaju, primena ovoga zakona i načina školovanja polaznika iz unutrašnjosti, zaista bilo najbolje rešenje. Niste predvideli ni otvaranje celokupnog programa na profesionalne pravnike, na pravne fakultete i strukovna udruženja, jer se u njihovoj sprezi s Akademijom može doći do najboljih rešenja vezanih za rad ove ustanove.
U članu 9. zakona navodite da je Upravni odbor nadležan za donošenje statuta, da bira, razrešava, i za sve te tzv. aktivnosti dobija nagradu od 30% od osnovne plate sudije višeg suda, a nigde ne navodite ko je nadležan da pripremi i predloži statut, verovatno, Ministarstvo pravde ili neko drugi, ali se u ovom članu ne vidi ko će da pripremi i predloži statut.
Činjenica je da, recimo, raznorazna udruženja građana od nekoliko članova imaju godišnji plan rada, a vi u ovom članu navodite samo da će se Upravni odbor baviti analizom godišnjeg izveštaja. Na osnovu kakvog plana? U ovom članu ne navodite nikakve aktivnosti vezane za godišnji plan i nikakav plan vezan za, recimo, tekuću godinu. Kakav će onda godišnji izveštaj postojati i zašto treba da postoji, ako ne postoji godišnji plan?
U članu 19, koji se odnosi na specijalno obučene mentore i predavače, niste predvideli da li bi oni mogli biti članovi Upravnog odbora, odnosno da ne mogu biti članovi Upravnog odbora, a zatim Programskog saveta i Komisije za prijemni ispit, a morali ste da date do znanja odredbama ovog člana da oni to ne mogu biti; onda dolazi do sukoba interesa, jer bi se desilo da oni odlučuju samo o svojim pravima, obavezama, bukvalno rečeno, o svom statusu.
Članom 22. Predloga zakona predviđeno je da se Akademija finansira iz budžeta. Bilo bi u redu, s obzirom na to da ćete doneti ovaj zakon, jer za to imate većinu, da ste posebnu stavku predvideli u budžetu, iz razloga što može doći do zastoja u radu Akademije, jer će se čekati na prebacivanje sredstava iz resornog, tj. vašeg ministarstva.
Članom 26. predviđen je broj korisnika početne obuke, na taj način što se njihov broj usklađuje s procenom broja slobodnih sudijskih mesta, ili slobodnih mesta zamenika javnih tužilaca, uvećanih za 30% u odnosu na taj broj. Dobro je što procenu pravi Visoki savet sudstva, ali problem je s ovim članom što se ne nailazi na najbolje rešenje i komunikaciju, odnosno vezu sa članovima Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu koji se odnose na uslove za penzionisanje.
Članovima 28. do 34. zakona regulisano je pitanje prijemnog ispita. Najozbiljnija zamerka na ove članove zakona je što će materijal prijemnog ispita proći kroz ruke Programskog saveta, koji ga predlaže, zatim, Upravnog odbora, koji ga odobrava, i Komisije, koja ga realizuje.
Normalno je da u raznoraznim kabinetima postoji određeni broj zaposlenih. U najmanju ruku, to je neki broj od preko 100 članova, odnosno 100 osoba, pa je sasvim izvesno da će se primati ljudi koji su poželjni, odnosno takvi ljudi su automatski u dobroj poziciji, s obzirom na to da ove materijale mogu pre drugih imati rukama i zaista se stavljaju u neravnopravan položaj u odnosu na ostale. Nažalost, mera snalažljivosti u našem društvu postala je sposobnost da se prevari, slaže i ukrade, a ne sposobnost za nešto drugo.
Član 36. je najdiskutabilniji član Predloga ovoga zakona. Predviđa ocenjivanje polaznika početne obuke od strane mentora i predavača.

Zahvaljujem, nastaviću u pojedinačnoj raspravi.

Zahvaljujem.
Pred nama je zajednički načelni pretres Predloga zakona o tajnosti podataka i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U ime Poslaničke grupe SNS-a, u ovom delu izlaganja ću veći akcenat dati na Predlog zakona o tajnosti podataka.
Kao što su moji prethodnici rekli, deo njih je išao u jednom ili u drugom pravcu, moram da istaknem da je čak i ministarka bila korektnija, za razliku od nekih poslanika vladajuće koalicije, kada je u svom obrazloženju iznela istorijat i mukotrpan razvojni put ovoga zakona o tajnosti podataka, od procedure donošenja, uvođenja u skupštinsku proceduru krajem jula, početkom avgusta, skidanja iz skupštinske procedure i svega ostalog, do ovih dana.
Ministarka je to korektno to obrazložila, ali to su zaista bili problemi u donošenju zakona, pa ću se u delu današnje rasprave bazirati na tome.
Očekivano je bilo, posle jula, da će ovaj zakon biti povučen iz skupštinske procedure.
Zaista nije korektno, bez obzira na to šta ko misli, da nam za sednicu koju zakazujete pet dana pre njenog početka dostavite 50 i nešto tačaka dnevnog reda, usput još, do objedinjavanja tačaka u zajedničkom pretresu, da dostavite neke nove tačke dnevnog reda i, gospođo ministre, uz sve to, da na samom početku sednice dostavite i predlog amandmana koji ste vi podneli. Zašto niste podneli zakon koji bi sadržao sve ono što ste predvideli vašim amandmanima? Zašto to sam nacrt zakona nije sadržao? Zar mislite da u ovakvoj jurnjavi za usvajanjem mnogobrojnih zakona, mi koji moramo da vodimo računa o svemu onome što javnosti i nama, a mi smo sastavni deo Skupštine, podnosite, imamo vremena da sve to propratimo? Kao što i gospođa Pešić reče, da nije otvorila koverat, ne bi ni saznala da su došli amandmani Vlade.
To je nekorektno, bez obzira na korektnost vašeg nastupa u obrazloženju. Zaista je nekorektno prema ovih 250 ljudi ovde koje su građani birali i mislim da je trebalo da uz zakone budu tu i amandmani koje ste predložili na samom početku rasprave.
Kao što neko reče, posle kvalitetne rasprave o predlogu ovog zakona, svi smo očekivali da će on dugo čekati da ugleda skupštinsku proceduru, bez obzira na situaciju i činjenicu da ovu oblast, tj. sistem državne tajne reguliše preko 400 zakonskih i podzakonskih akata još iz bivše SFRJ i bivše državne zajednice Srbije i Crne Gore. Zaista je bilo preko potrebno da ugleda skupštinsku proceduru i da deo ove materije, tj. deo ove oblasti bude usvojen. Moram da istaknem činjenicu, za razliku od nekih prethodnih govornika, da naša država ima više tajni, recimo, nego EU zajedno. Poznata je činjenica da su u Španiji samo dve informacije obeležene kao tajna, u Sloveniji je njih samo šest, a u Srbiji ne mogu tačno da se prebroje informacije na koje je država stavila oznaku „tajna“, i još ih stepenovala određenim stepenom tajnosti.
Iz svega toga proizilazi činjenica da, zbog mora propisa koji regulišu ovu oblast, postoji ogromna mogućnost zloupotrebe, jer mi zaista, bez obzira na to ko se čime bavi u Srbiji, ne znamo šta je tajna, a ta spoznaja proizilazi iz činjenice krivičnog dela odavanja službene ili vojne tajne. Tako su mnogobrojne informacije u proteklom periodu dobile status tajni isključivo iz pravno-formalnih razloga, zbog činjenice da su na njih stavljeni određeni stepeni tajnosti.
Pošto nema sistema, otvorena je mogućnost mnogobrojnih zloupotreba i korupcije, i sve to iz razloga što u Srbiji stavljanje nekih informacija u tajne podatke nije bilo u domenu struke, već se, nažalost, nalazilo u rukama političara i vlasti. Tako, recimo, u Vojsci Srbije, u JNA, svaki podatak je bio stepenovan određenim stepenom tajne. Imamo situaciju, recimo, da prepiska između MUP-a i Ministarstva odbrane uvek ide pod određenim stepenom tajnosti. Čak se, u navedenim ministarstvima, i jelovnici obeležavaju određenim stepenom tajnosti.
Jesmo bili zatvoreno komunističko društvo i to društvo se zaista branilo od domaćih, unutrašnjih, odnosno stranih neprijatelja, i od tada vučemo fenomen državne tajne. Normalno je da je u komunističkim društvima sve tajna. S obzirom na to da je dosta ljudi radilo u ovoj oblasti i da i dalje rade na određenim mestima, imaju naviku iz tog perioda da sami po sebi kriju sve. To je neminovnost koja se srpska realnost.
Verujem da bi se ova vlada raspala u trenutku kada bi se otvorili svi tajni dosijei, normalno, zbog sadržine tih podataka. Usvajanjem zakona o tajnosti podataka, skoro se ništa neće dogoditi, iako će biti usvojen, jer kao što sam i u prethodnom obraćanju govorio, donosimo pregršt zakona. Da li ćemo ih sprovoditi i poštovati, to je već diskutabilno pitanje.
U našem sistemu se i dalje radi po onom starom feudalnom principu – kako gazda kaže, a gazda je, nažalost, sve više i više. Pod oznakom tajna, u Srbiji se čuva Akcioni plan Vlade za pridruživanje EU. Možete zamisliti! Zatim se čuvaju plate javnih funkcionera, izuzev primanja poslanika, jer znamo na kom je stepenu u medijima i javnosti Skupština RS. Čuvaju se od javnosti razne koncesije ove države i zato je rad državnih organa, naročito specifičnih institucija u oblasti bezbednosti, još uvek, koliko god zakona donosili, netransparentan.
Do sada je kompletna arhiva svih državnih službi, dokumenata starih preko 60 godina, bila tajna i u ovom periodu je veći deo te dokumentacije, nažalost, i dalje tajna. Tako imamo banalan primer da iz projekta koji je finansirala Vlada, do podataka vezanih za rad državnih službi od 1945. do 1968. godine jedna naučna institucija nije mogla da dođe, sve zbog obrazloženja i zabranjenog pristupa, pod izgovorom da su neki podaci i dalje tajna.
Čak se povodom ovog zakona i povodom ranijih dešavanja oglasio Poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Šabić, i gospodin Ombudsman, gospodin Janković, iznoseći opšte kritike na Predlog zakona o zaštiti podataka, jer su neka rešenja u potpunosti ignorisala Ustav i unosila konfuziju u naš pravni sistem. Radi se isključivo o primedbama o ograničavanju prava pristupa određenim informacijama, o tom spornom članu 40, koji ste amandmanom pokušali da promenite, i automatskoj mogućnosti da uskratite prava onima koji treba da kontrolišu. Neverovatno, ali istinito.
Reč je o zakonu koji ni pravno-tehnički, ali ni koncepcijski nije na nivou koji je potreban Republici Srbiji i kao takav može doneti neke nove probleme.
Sada imamo situaciju da je postala praksa da Vlada Srbije menja zakone tako što, pre same rasprave o njima, uz nacrt zakona dostavlja svoje amandmane, kao što sam maločas rekao.
Uočljivo je da takav način ponašanja Vladi ostavlja mogućnost da sve amandmane za koje ne želi da uđu u skupštinsku proceduru, u predlog zakona, da budu ugrađeni u zakon, Vlada sama predlaže, zbog pritiska stručne javnosti, ekspertize Saveta Evrope i sličnih situacija.
Posle navedenih pritisaka od strane Poverenika za informacije i Zaštitnika građana, onih koje ste vi ovde u Skupštini birali, šta bi trebalo mi da pričamo o svemu ovome, kada nisu dovoljno saslušani argumenti ovih ljudi.
Posle pritisaka celokupne stručne javnosti iz ove oblasti, Ministarstvo pravde je zatražilo dodatno mišljenje, dodatnu ekspertizu od Saveta Evrope o Predlogu zakona o tajnosti podataka. Za divno čudo, ne čekajući odgovor ekspertskog tima Saveta Evrope, odmah ste pokazali spremnost da prihvatite kritike koje su Poverenik i Zaštitnik građana izneli u javnost.
Koristim priliku da gospodina Bradića podsetim da kada se uđe na Internet i počne pretraga o Zakonu o informisanju, pojavi se reč – severnokorejski.
Verovatno gospodin Bradić zna da se taj zakon, nažalost, za takav zakon koristi u Srbiji, a možete i lično da se uverite, ulazeći u raznorazne sajtove i komentare, da je zakon koji je donesen u Skupštini ne tako davno, Zakon o informisanju, u srpskoj javnosti nazvan kao severnokorejski zakon u Evropi.
Posle takvog zakona i kritika koje su bile upućene i još uvek traju na račun njega, na ovakav način teče razvoj istorije nacrta zakona o tajnosti podataka.
U Srbiji ništa nije začuđujuće, pa ni ovakvo ponašanje Vlade. Ovde u proceduru ulazi zaista veliki broj zakona koji ili nisu prošli javnu raspravu ili su je delimično prošli, i to uglavnom na političkim kružocima određenih partija, ili je pre neki dan bila situacija da nemamo mišljenje Zakonodavnog odbora, da bismo počeli raspravu o određenom setu zakona.
Dešavalo se, kao što je slučaj s prethodnim zajedničkim načelnim pretresom o navedenih pet tačaka dnevnog reda, da se posle određenog vremena, vrlo kratkog, donošenja i izglasavanja određenih zakona, pogotovo iz vaše oblasti, gospođo ministre, nađu izmene i dopune tih zakona, a kao druga tačka ovog zajedničkog načelnog pretresa su i izmene i dopune ne tako davno donetog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Da li je u Srbiji, u Parlamentu, jedini uspeh igra brojki, u smislu velikog broja donetih zakona? Moramo priznati, zaista smo veliki broj doneli u poslednjih šest meseci.
Da li mislite da je to jedini način da što brže pristupimo EU?
Slažem se s činjenicom da su ovi zakoni neophodni, ali način njihovog donošenja, stavljanja u proceduru i sudbina tih zakona, koji ne mogu da dožive implementaciju u realnosti, ili veoma mali broj, da li mislite da je to preporuka za EU, da što pre uđemo u EU i da se nijednog trenutka ne osvrnemo na egzistenciju građana, koja je iz trenutka u trenutak, iz dana u dan, sve više pogubna?
U ovom slučaju će, kao što je koleginica Janković rekla, biti ona priča kao i sa Zakonom o informisanju – tresla se gora, rodio se miš, ili – pričalo, pa se zaboravilo, ali imamo situaciju da često dolazite u Skupštinu, pa ćemo, nažalost, nemamo dovoljno vremena za takve stvari, o nekim zakonima kasnije pričati, vezano za ovaj zakon o tajnosti podataka.
Nisu u ovom zakonu sporne samo odredbe koje su naveli Poverenik i Zaštitnik, koje se odnose samo na ograničavanje njihovog prava pristupa informacijama o tajnim podacima, već se moraju primetiti i određeni propusti u ovom zakonu. To je situacija da ne postoji nikakva kontrola, tj. da određeni ljudi sami sebe, ili preko svojih stručnih službi, jedne stručne službe, kontrolišu. To je, zaista, neprihvatljivo.
Zatim, mogućnost da se skoro sve proglasi tajnom, koju ovaj zakon i dalje ostavlja, kao što je to bilo i sa nekim zakonima iz bivše SFRJ.
Zatim, pravo zapošljavanja po jednog bezbednjaka u svakom organu vlasti – to proizilazi iz ovog zakona. Zaposleni u stručnoj službi Vlade koja treba da se bavi primenom zakona imaće mogućnost većih plata za 20% od ostalih državnih službenika. Svaka čast!
Takođe, ova služba nema nikakvih inspekcijskih ovlašćenja, bez kojih ne možete imati ni određenu kontrolu, ni kvalitet nadzora nad sprovođenjem zakona o tajnosti podataka.
Ukoliko označite neki podatak kao tajni bez obrazloženja, ili se označi kao tajni podatak dokument koji se očigledno ne odnosi na zaštićene informacije, s obzirom na prethodno izneto, zaista će se desiti situacija da ovlašćena lica, tj. bezbednjaci, rizikuju simbolične kazne koje su predviđene ovim zakonom – od 5.000 do 50.000 dinara, i time je rešena sva problematika kaznenih odredaba.
Smatram da ne postoji nijedna zemlja u svetu u kojoj je nekome palo na pamet da izvrgne ruglu elementarne pravne principe, a u ovom slučaju, u prethodnom periodu, to je bila situacija s ovim zakonom, a sve zarad kontrole nad bezbednosnim strukturama i mogućnošću kontrolisanja kontrolisanih da oduzmu povremeno ovlašćenje kontrolorima; govorim o spornom članu 41. i odredbama člana 40. ovog zakona.
Zar je za svaki zakon potrebna pomoć stranih ekspertskih timovima da bi Vlada prepoznala neodrživost takvih rešenja, kao što je to bilo s prvim predlogom ovog zakona, koji pojedini domaći eksperti i tvorci zakona predstavljaju kao evropski, i da li su to evropski zakoni i evropska rešenja kada mora da idu na evropsku ekspertizu? Odgovor znate i sami, rekli ste to u uvodnom obrazloženju?
Potencijal nezavisnih institucija, raznih strukovnih udruženja, pa i nas iz opozicije, zaista je toliko velik da može doprineti poboljšanju određenih predloga, odnosno nacrta zakona, i vi i ostali ministri morate o tome da vodite računa prilikom donošenja ovako bitnih zakona.
Na kraju, bilo je potrebno da se materija tajnosti podataka uredi kao i u svim drugim zemljama.
Šta se desilo kod nas? Prvo su doneti neki zakoni. Kako su to uredile druge zemlje? Prvo je bilo potrebno doneti zakon o tajnosti podataka koji bi propisao koji podaci predstavljaju tajnu i koji je to stepen tajnosti. Zatim je trebalo doneti zakon o klasifikaciji informacija, kojim bi se utvrdili kriterijumi i mere za zaštitu tajnih podataka i način primene određenih stepena tajnosti. Na kraju je trebalo doneti zakon o dostupnosti, odnosno slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji bi uredio ko, pod kojim uslovima i kakvom procedurom može doći u posed, i to kojih vrsta informacija, uključujući informacije stepenovane jednim od različitih stepena tajnosti.
Mi smo krenuli obrnutim redom. Prvo je donet poslednji zakon, što je stvorilo konfuziju, jer se nije znalo koje su to informacije od javnog značaja koje po propisanoj proceduri mogu da budu dostupne zainteresovanim subjektima, a koje informacije predstavljaju jedan od stepena tajnosti i ne mogu biti bez propisane procedure dostupne javnosti.
Zbog ovakvog pristupa i iskrslih problema, sada je u proceduri zakon o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ja se plašim da će posle donošenja, usvajanja ovog zakona, u Srbiji biti još više učvršćen i sazidan predsednički sistem, a to Ustavom nije predviđeno.

Pre svega, da vas pitam koliko je vremena ostalo za raspravu o ovim tačkama?

Koliko ima ukupno vremena, ne poslaničke grupe, nego ukupno vreme?

Hvala. Poslanička grupa SNS podnela je amandman na član 2. i svi ostali amandmani vezani za ovu temu uglavnom se razlikuju po shvatanju značaja upotrebe naših oružanih snaga, ne samo Vojske, nego oružanih snaga u multinacionalnim operacijama. Datumom primene ovog zakona prestaje da važi stari Zakon o učešću vojske u mirovnim operacijama. Sada se predviđa učešće Vojske Srbije i drugih snaga tj. oružanih snaga Republike Srbije u multinacionalnim operacijama.
Koristim priliku, gospodine ministre, da vas pitam za koje multinacionalne operacije u svetu znate a da nisu pod savezništvom SAD i NATO? Amandmanima na ovaj predlog zakona tražimo da se multinacionalne operacije svedu na mirovne misije, operacije, na učešće u mirovnim misijama, a ne kao što su pojedini rekli da treba da se doda još i učešće u NATO operacijama, a samo iskustvo multinacionalnih operacija govori da se radi o takvim operacijama koje uglavnom organizuje NATO?
Da li to znači da ćemo mi možda u regionu, recimo, sa BiH, da napravimo neki bilateralni sporazum i da imati učešće u zajedničkim operacijama, ako to nije pod okriljem NATO i pod rukovodstvom SAD, ili ćemo, recimo, sa Crnom Gorom da napravimo zaštitu od eventualno globalnih klimatskih promena, a da, pri tom, nemamo u vidu činjenicu da je Durmitor prepreka za Srbiju? Hvala lepo.

Gospodine ministre, nemam ništa protiv BiH, ja sam se školovao sa njihovim studentima, kao što vi juče rekoste – kadetima, a reč kadet će tek imati značenje kada ovaj zakon bude usvojen, a ne pre toga, kao što vi govorite, niti protiv studenata Crne Gore. Samo navodim kao primer.
Sada koristite termin multinacionalne mirovne operacije. U Predlogu zakona su multinacionalne operacije i samo se govori o multinacionalnim operacijama. Glavna primedba je nedostatak tog sadržaja ''mirovnih'', bez obzira kako vi to komentarisali ili ne slušali nečije neznanje. Samo pokušavam da istaknem da multinacionalne operacije nisu ono što ste vi govorili, pod okriljem EU, to su mirovne operacije, a ne multinacionalne operacije i u tome je razlika svega ovoga što vi i ja govorim.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, kao što vam je objasnio gospodin Delić obrazlažući podnete amandmane na član 1. i član 2. Predloga zakona, suština mirovne operacije nije samo ono što ste vi nama izneli, nego znači i sve ono osim ''učešća u razdvajanju sukobljenih strana i odbrambenim operacijama'', dakle, pružanje humanitarne pomoći u raznim katastrofalnim situacijama i slično.
Pri tome, rekli ste da se na snage u multinacionalnim operacijama primenjuju još, osim ovog zakona, propisi o odbrani, civilnoj zaštiti i Vojsci Srbije i zaključeni međunarodni ugovori u oblasti bezbednosti, odbrane i vojne saradnje, kao i propisi kojima se uređuje nadležnost i rad drugih snaga odbrane.
Ovo što smo naveli i sve s tim u vezi provlači se kroz sve amandmane Srpske napredne stranke. Tržili smo da se naziv multinacionalnim operacijama zameni ''mirovnim operacijama'', međutim, verovatno će ostati kako je u Predlogu zakona. Nigde, u celom Predlogu ovog zakona, ne možete naći reč ''mirovne misije'' niti ''Organizacija UN'', za koju se plašim da je ona u kontekstu ovog zakona ostala sasvim i zaboravljena
Takođe, želim da kažem da smo mi, bez obzira što se pozivamo na ranije učešće i iskustvo pripadnika naših oružanih snaga, Vojske-JNA, koju je nasledila Vojska Srbije, a tada smo živeli pod parolom – živimo kao da će sto godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra biti rat, devedesetih godina, mislim na profesionalce, bili zatečeni tim ratom.
Sada su opet oni koji imaju ratna učešća, iskustva, zapostavljeni na raznim komandnim, štabnim dužnostima, nemaju prava da napreduju i zbog toga se plašim situacije ko će te pripadnike profesionalaca obučavati.