Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ne bih hteo da se ponavljam, ali  zaista je, ako se iole udubimo u ovu problematiku i oblast koju reguliše Predlog zakona o transportu opasnog tereta, evidentno da je zakon, nažalost, toliko loše urađen da će on u budućnosti, ako bude usvojen, a evidentno je da će biti usvojen, stvoriti velike probleme u radu prevoznika koji se bave prevozom opasnog tereta, mnogima od njih, nažalost, onemogućiti rad, iako su sve do danas te poslove uspešno obavljali i sve to će evidentno uticati i na poskupljenje transporta i na pad privrednih aktivnosti.
Predlog zakona, nažalost, sadrži takve nedostatke da ga je skoro nemoguće popraviti amandmanima, pa u ime poslaničke grupe SNS skrećem pažnju i vama i javnosti da ovaj predlog zakona povučete iz procedure.
Da ne bi bilo ponavljanje, možete da uđete na sajt Ustavnog suda Srbije i da vidite sednice koje su održane 28. i 21. oktobra, 42. i 43. sednica, da su dva bitna zakona, Zakon o radu Agencije u borbi protiv korupcije i Zakon o elektronskim komunikacijama, doživeli neustavnost pri donošenju u skupštinskoj proceduri i verovatno će biti proglašeni neustavnim.
Zbog jednog sličnog zakona koji je danas na dnevnom redu, skrećem pažnju i na povlačenje ovog zakona i doradu, tako da bi ova materija zaista sadržana u 103 člana Predloga zakona, sa nažalost 150 kaznenih odredbi koje su četvrtina teksta predloženog zakona, bila povučena iz procedure. Krenimo redom.
Predlog zakona o transportu opasnog tereta u članu 2. stav 2. propisuje neposrednu primenu međunarodnih konvencija i direktiva EU. Svima je poznato da se iste ne mogu primenjivati neposredno. Veći deo međunarodnih ugovora i direktiva EU navedenih u članu 2. stav 2. niti je potvrđeno od Narodne skupštine niti je objavljeno u službenim glasnicima, niti je prevedeno na srpski jezik itd. Sve to govori da je u suprotnostima sa Ustavom.
Takođe se iz Predloga zakona ne može saznati o kojim aktima je reč i o kojim se aktima radi, niti su navedene njihove precizne oznake, niti gde i kada su objavljeni i o kakvoj verziji se radi, jer deo tih pomenutih stavova i odredbi odnosno konvencija i direktiva EU su u odnosu na Predlog zakona preživele veoma bitne promene osnovnih odredbi, tako da se u suštini on danom usvajanja u Narodnoj skupštini ne može da dovede u saglasnost sa istima.
Ne mogu da ne napomenem da su brojne odredbe ovoga predloga zakona toliko nerazumljive, što zaista dovodi u pitanje da li su stručnjaci, mimo pravnika koji su evidentni i priznati u oblasti transporta opasnog tereta, bili uključeni u izradu ovoga predloga zakona? Još jednom napominjem da deo odredbi, veći deo odredbi zaista nije u skladu sa Ustavom i pravilima međunarodnog prava. Stoga će verovatno postupak pred Ustavnim sudom dovesti do toga da se odredbe ovoga zakona ponište.
Ono što je gospodin Šami rekao, moram još da se nadovežem na nadležnosti novoformirane uprave za transport opasnog materijala. One su tako propisane da će neminovno dovesti do sukoba nadležnosti sa drugim državnim organima, što će se evidentno štetno odraziti na rad prevoznika opasnog tereta i zainteresovanost investitora za ulaganje u saobraćaj.
Samo osnivanje uprave zaista nema nikakve logike, osim ako se time želi postići ono što se i dosadašnjim mnogobrojnim državnim organima i agencijama htelo postići, a to je – upošljavanje novog broja službenika. Za iste te službenike treba obezbediti platu, prostor za rad, itd.
Gospodine ministre – da li ćete da uvedete doprinose na penzije, jer ne znam više odakle, od kog sektora i privrednih subjekata ćete novonastale troškove namirivati, a koji su neophodni i potrebni za rad pojedinih uprava, agencija i svih ostalih koji će biti stvoreni? Takođe tvrdimo da je broj rukovodilaca novoformirane službe toliki i da će on biti verovatno veći u odnosu na broj ljudi koji se sada bavi ovom materijom u vašem ministarstvu.
U članu 13. propisuje se da je učesnik u transportu dužan da nadoknadi pun iznos nastale štete. Ova odredba je u suprotnosti sa opštim pravilima odgovornosti za štetu, jer ne obuhvata pitanje odgovornosti za nastalu štetu. Iz samog zakona je nemoguće utvrditi na koje prevoznike i ostale učesnike treba primeniti ovaj zakon.
Počećemo od jedne banalne situacije – recimo, da li se ovo odnosi na poljoprivrednike? Iz prakse znate da je potrebno prevesti prasiće da bi se prodali na pijaci. Da li poljoprivrednik treba da obezbedi sertifikat i da li treba da registruje transport za prevoz opasnog materijala, zato što žive životinje spadaju u tu kategoriju?
To se takođe odnosi i na prevoz robe za diskontne prodavnice, jer deo robe za kućne potrebe takođe spada u prevoz opasnog materijala. Te kategorije nisu obuhvaćene, niti se iz Predloga zakona može evidentno primetiti da li se odnosi i na ove kategorije koje sam pomenuo.
Znači, vidljivo je da zakon u ovom pogledu nije nimalo određen i ne može se uopšteno propisivati neposredna primena mnogobrojnih međunarodnih konvencija, kao što ste vi naveli u Predlogu zakona.
Sledeća problematika ovog zakona je uvođenje novih inspektora za transport opasnog tereta. Sa tom problematikom je otvoren problem nadležnosti inspektora u pojedinim granama saobraćaja koji sada kontrolišu transport opasnog tereta. Da li će se oni baviti ovom materijom ili ne, to posle usvajanja ovakvog predloga zakona ostaje problematično.
Da li to znači da će inspektori, koji su ranije bili ovlašćeni za ovaj problem, sada kontrolisati samo vozila koja ne prevoze opasan teret? Istovetno pitanje je i za inspektore koji vrše kontrolu utovara, istovara, pretovara, proizvodnje i rukovanja opasnim materijama.
Dodatne nejasnoće u Predlogu zakona unosi ovlašćenje policijskog službenika iz člana 46, u kome je isti nadležan da kontroliše da li vozilo na putu ispunjava uslove iz člana 6, a kad pogledate član 6. predloga ovog zakona, evidentno je da isti upućuje samo na međunarodne propise.
Da li to znači da će policijski službenici sa sobom nositi međunarodne propise, a recimo, jedan od njih sadrži preko stotinu stranica, a oni polako odu do svog vozila, pogledaju koja je to stavka, a isti nisu niti obučeni, niti poznaju međunarodne propise, niti moraju da poznaju međunarodne propise iz ove materije. Samo pogledajte šta piše u članu 6. i na šta je obavezan policijski službenik da se pozove prilikom kontrole vozila koja prevoze opasan teret.
Još jednom moram da napomenem da Predlog zakona sadrži 150 kaznenih odredbi i to vam je najveći uspeh Predloga zakona, iako su one doista sadržane u 12, od pomenutih 103 člana Predloga zakona. Ali, četvrtina podnetog teksta Predloga zakona su samo kaznene odredbe. U tome se zaista vidi pomalo i nemoć predlagača da ozbiljan predlog zakona dostavi pred poslanike Narodne skupštine Republike Srbije.
Recimo, članom 83. propisana je obaveza izricanja zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od šest meseci učesnika u transportu koji kršenjem bilo koje odredbe međunarodnih konvencija izazove opasnost. Kako bi to, gospodine ministre, izgledalo u praksi?
Recimo, u Rafineriji u Pančevu, koja ima status utovarivača opasnih materija po ovom zakonu, jer vrši utovar visoko zapaljivih i otrovnih tečnosti, ne daj bože da se desi bilo kakva nepravilnost koja će dovesti do ozbiljnijeg incidenta, da li to znači da će Rafinerija u Pančevu prestati sa obavljanjem svih delatnosti?
Predlog zakona jasno asocira na situaciju da će doći do šest meseci zabrane bavljenja delatnošću. Da li se to odnosi samo na pojedine delatnosti ili na kompletnu delatnost? To se odnosi isto i na železnice na kojima takođe može da se desi incident prilikom prevoza opasnog materijala. Da li će železnicama biti zabranjeno da prevoze putnike?
Šta može da se desi ako se ovako tumače ove kaznene odredbe ovog zakona? Da li znači da ćemo mi u tom trenutku imati nemogućnost proizvodnje goriva u Rafineriji Pančevo? Sreća je što ostale zemlje u okruženju nemaju ovakve zakonske odredbe i ovako loše zakone, pa ćemo od njih moći da uzmemo gorivo i da snabdevamo i privredu i sve ono što je potrebno za gorivo.
Očigledno je da svi ovi propusti i sve ovo što sadrži Predlog zakona asocira na tu situaciju da oni koji su pravili ovaj zakon nisu zaista izvršili kvalitetnu analizu posledica njegove primene. Još jednom, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe SNS pozivam da zakon povučete iz procedure, jer će verovatno doživeti sudbinu nekog 21. ili 28. oktobra 2010. godine pred Ustavnim sudom, kao što su pomenuta dva zakona doživela sudbinu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, zaista nemam dilemu da li neko od prisutnih ministara može da odgovori na pitanje. Moje lično mišljenje je da bi ovako trebalo da izgleda, u stvari ne ovako po prisutnima, nego po broju ministara rekonstruisana Vlada, s obzirom na teške uslove u kojima se Srbija našla, kao što gospodin Đelić kaže, teške ekonomske svetske krize. Taman je to dovoljan broj ministarstava koji bi, sa druge strane, dopunio one nedostatke, gospođo Dragutinović, vezano za funkcionisanje lokalnih samouprava.
Sada bih, bez obzira što resorni ministar nije prisutan tu, postavio jedno pitanje iz običnog svakodnevnog života, a to je - da li Vlada namerava da išta preduzme po pitanju legalizacije traktora i poljoprivrednih mašina? Znači, jedno zaista vrlo teško pitanje, odnosno veliki problem svih poljoprivrednih proizvođača, znači, legalizacija traktora i poljoprivrednih mašina.
O čemu se zapravo radi? Radi se o tome da je u ovoj oblasti u prethodnih dvadesetak godina vladala potpuna anarhija. Recimo, najveći broj primera je takve vrste da ste mogli da postanete vlasnik, odnosno da napravite kupoprodajni ugovor za traktor ili poljoprivrednu mašinu, a da saobraćajna dozvola za istu mašinu glasi na ime prvobitnog vlasnika.
Imamo situaciju da su u zadnjih dvadesetak godina bile velike imigracije sa prostora bivših jugoslovenskih republika na prostore Republike Srbije i da zbog jednostavno rešavanja egzistencije da su vlasnici koji su bili doseljeni sa tih područja prodavali, odnosno otuđivali traktore i poljoprivredne mašine da bi jednostavno preživeli, a da saobraćajna dozvola nikada nije važila na ime onoga ko je napravio, odnosno postao vlasnik po kupoprodajnom ugovoru.
Donošenje Zakona o bezbednosti saobraćaja, imamo situaciju da saobraćajna policija svakodnevno vršeći svoje nadležnosti i regulisanje saobraćaja na putevima podnosi prekršajne prijave vlasnicima po kupoprodajnim ugovorima, ne po saobraćajnim dozvolama ovih mašina i traktora, i da su to veliki iznosi, a da se pri tome, normalno, mora poći od situacije da su to osnovna sredstva za rad, osnovna sredstva za proizvodnju tim ljudima.
Verujte mi da u ovoj oblasti nije tako mali broj istih i da je u ovoj situaciji ista situacija kao i u oblasti bespravne gradnje. Znači, skoro svaki drugi traktor ili poljoprivredna mašina nema saobraćajnu dozvolu na ime onoga koji upravlja s njim.
Imate još i dodatni problem. Taj problem, verovatno će ovo ministar Slobodan Milosavljević, s obzirom da se ovom oblasti ranije bavio, odgovoriti na ovo pitanje, imate situaciju da je veoma veliki broj prvih vlasnika ovih mašina i traktora poljoprivrednih u međuvremenu, nažalost, preminuo, pa se onda problem i dodatno komplikuje iz razloga što ne možete, nemate sa kime da regulišete prilikom odlaska, recimo, u stanicu milicije, da regulišete te papire, nemate vlasnika. Zahvaljujem.

Zaista, s obzirom da posle mene ima još prijavljenih govornika da iskoriste svoje vreme, a ono je vrlo kratko, do 19.00 časova, ne želim da ulazim sa vama u diskusiju.
Samo ću vam podneti jedan primer. Radi se o čoveku iz Grocke odavde, a takvih je zaista veliki broj. Namerno sam vam pomenuo termin legalizacija zato što je ovo stvarno legalizacija. Znači, imate jedan kupoprodajni ugovor, imate situaciju da u saobraćaju ne možete da prevedete vozilo na svoje ime, odnosno traktor ili poljoprivrednu mašinu. Zbog toga sam namerno pomenuo problem legalizacije, a da nije tako kao što vi kažete, možete lako da se uverite u svim odeljenjima i stanicama MUP.
Po završetku ove sednice daću vam papir da vidite, jedan od mnogobrojnih takvih primera, to je praktično nemogućnost vlasnika po kupoprodajnom ugovoru da legalizuje traktor, navodno legalizuje traktor, jer se dokumenta ne vode u saobraćajnoj dokumentaciji, znači, u saobraćajnim ispravama ne može da prevede vozilo na svoje ime, odnosno poljoprivrednu mašinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici Ministarstva, predloženim amandmanima i dodavanjem člana 1a i 1b izmene se odnose na postojeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Obrazloženje ne bih hteo da komentarišem zato što smo u načelnoj raspravi razgovarali i pričali, s obzirom na situaciju i obrazloženje ministra, da predstojeći letnji period treba shvatiti suštinu i značaj Predloga zakona izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
U ime poslaničke grupe SNS dao sam objašnjenje da smo predloženim amandmanima na Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima istu takvu stvar uradili da ne bi došli u zimski period, pa da je neophodno menjati ono što je postalo neupotrebljivo sa primenom Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Članom 17. i 18 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano je da su naplaćene novčane kazne u odgovarajućem procentu raspodeljuju između budžeta Republike Srbije i budžeta lokalnih samouprava na čijoj je teritoriji napravljen određeni prekršaj.
Decidno je izneto da odgovarajući deo sredstava u većem iznosu pripada budžetu Republike i on se kao takav koristi za opremanje jedinica saobraćajne policije.
Moram još jednom da podvučem i podsetim da su novčane kazne klasičan budžetski prihod i da se ne mogu pojedinačnim zakonima i aktima, kao što je Predlog izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, ta novčana sredstva davati određenim organizacijama na raspolaganje.
Članom 92. Ustava Republike Srbije propisano je da se prihodi i rashodi moraju iskazati u budžetu Republike Srbije, a Zakonom o budžetskom sistemu, u članu 19, da su novčane kazne javni prihod koji pripada budžetu Republike Srbije.
Zakonom o budžetskom sistemu nije predviđena nikakva mogućnost preraspodele ovakve vrste novčanih sredstava, tako da se novčana sredstva ne mogu usmeravati u određene namene predviđene pojedinim zakonskim predlozima, kao što je u ovom slučaju opremanje saobraćajne policije od dela prihoda od novčanih kazni, jer sredstva za takve namene utvrđuju se navedenim Zakonom o budžetu.
Ovakvo rešenje, gde sredstva za rad policije zavise od broja i težine podnetih i rešenih prijava koje podnosi ta ista saobraćajna policija, nije poznato u uporednom pravu nijedne evropske zemlje, niti u principima koji važe u EU, a znamo da Srbija i svi mi težimo da se istoj pridružimo.
Automatski se odredbama Predloga izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima saobraćana policija nalazi u sukobu interesa, te bi se ovim spornim odredbama zakona mogla osporiti nepristrasnost saobraćajne policije u sprovođenju zakona, a takođe bi to narušavalo i njen ugled, kako i kod građana, tako i kod sudskih organa, koji treba da reaguju po pitanju podnesenih prijava.
Šta bi bilo, recimo, da se i u dugim oblastima novčane kazne, recimo, za prekršaje iz oblasti protiv života i tela dodeljuju kriminalističkoj policiji, za prekršaje iz oblasti rada inspekciji rada, za prekršaje iz oblasti zaštite životne sredine Ministarstvu zaštite životne sredine? Normalno da bi u svakom slučaju i taj iznos pripadao i u delu srazmere i lokalnim samoupravama na čijoj teritoriji je prekršaj iz ovih oblasti i nastao.
Automatski je ovim zakonom saobraćajna policija stavljena u jednakiji položaj u odnosu na druge organe druge organe državne uprave. Istovremeno budućnost rasporeda i namene ovih sredstava predviđenih naplatom od ovih prekršaja nije definisana ovom zakonom i potpuno je nepoznata raspodela tih sredstava, jer finansiranje unapređenja bezbednosti saobraćaja je zaista jedan veoma širok i zakonom nedefinisan pojam.
Zakon takođe ne određuje ni način planiranja i kontrole utroška sredstava, tako da se eventualno novcu od naplate prekršaja može i gubiti trag. Šta bi bilo, recimo, u situaciji kada su transferi iz budžeta Republike Srbije prepolovljeni od prošle godine u odnosu prema lokalnim samoupravama? Nekome predsedniku opštine padne na pamet da, s obzirom na ovakvu mogućnost, u saradnji sa lokalnom policijom zahteva da zbog popune budžeta lokalne samouprave prekršaji budu podneti u većem broju i za sve moguće.
Kada bi i ovo bilo u praksi i zaista, onda bi u neravnopravnom položaju bile opštine koje su u ruralnim područjima i koje se nalaze izvan saobraćajnih koridora. Zbog toga smo i predložili da se iz ovih razloga član 18. briše, a da se član 17. dopuni podnetim predlozima za izmenu člana 17.

Prosto je neshvatljivo da u načelnoj raspravi pričamo o ovakvim stvarima. Ispada malo smešno, ali donosite zakone zbog gužve u letnjem periodu, odnosno saobraćaja u letnjem periodu godine.
Usmeravamo vas konkretno na Evropsku regulativu, a ne samo na osnovu, odnosno član 1. pomenutog 90. člana evropske regulative.
Dajemo vam papir sa totalnim prevodom, odnosno prevodom Evropske regulative. U tom trenutku nema ministra i sada nema ministra. Uopšte nam nije jasno ko piše odgovore na amandmane, odnosno da li to radi Ministarstvo, da li rade predstavnici Ministarstva, da li rade određene skupštinske službe i ono što su prethodne kolege gospodin Ilić i gospodin Ostojić rekle, nemoguće je da zaista vi samo budete toliko pametni i da ne prihvatate ništa drugo što je vrlo bitno za bezbednost svih učesnika saobraćaja na putevima, a da moraju da se prihvataju samo oni predlozi i izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja koje ste se vi u ovom periodu, zbog povećane gužve u letnjem periodu godine u saobraćaju, setili da podnesete.
Opet ćemo doći u situaciju da pričamo o evropskim standardima, o Evropskoj regulativi, a da pomenut član uopšte nije u skladu sa standardima Evropske regulative 92 o bezbednosti saobraćaja. Šta još treba da uradimo da vas navedemo na situaciju da nije bitno odakle dolaze amandmani, ali da amandmani bukvalno treba da budu prihvatljivi samo s obzirom na bezbednost učesnika u saobraćaju i ništa drugo, ne na situaciju da li ste ih vi podneli ili da li je neko iz opozicije, kao što reče kolege Ostojić, podneo.
Zaista je neshvatljivo da vi koji se zalažete za evropske standarde i uvodite godinama Srbiju u EU ne prihvatate iste te standarde, odnosno da evropske regulative ne želite da komentarišete u celosti kako one pišu, nego samo pojedinačnim aktima na koje se evropska regulativa odnosi.

Evo, radi razumevanja, odnosno pojašnjenja nerazumevanja, poštovana koleginice Milošević, mi ili se ne razumemo ili se nedovoljno slušamo. Zaista ne želim da ponavljam ono što sam u načelnoj raspravi rekao vezano za podnet predlog izmene i dopune o bezbednosti saobraćaja, barem ne sve ono što sam rekao jer zaista bi bilo previše da u roku od tri dana pričam potpuno iste stvari.
Mi smo kao poslanička grupa izneli situaciju da je dobar Zakon o bezbednosti saobraćaj na putevima, ali smo takođe zatražili da se ovom prilikom, prilikom izmena i dopuna postojećeg zakona, uvaže još neki amandmani da ne bi eventualno dolazili u situaciju da u nekom tzv. zimskom periodu menjamo opet ovaj isti Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Neshvatljivo je da u trenutku ono što ste vi predložili bude samo ispravno i mi zaista nemamo ništa protiv tih predloga izmena, ali samo tražimo pojašnjenje istih, dodavanje novih članova koji su se zaista pokazali neadekvatnim prilikom primene i primenu evropske regulative na postojeći zakon.
Iz obrazloženja i svega ostalog i materijala koji smo vam predali stoji da Predlog zakona nije usklađen u kompletnosti sa evropskom regulativom.
Šta je ono što je nepredvidivo u saobraćaju? To je infrastruktura koja se poboljšava, to je modernizacija po pitanju sredstava, odnosno učesnika saobraćaja, vozila, a sve ostalo, poštovana koleginice Milošević, davno je nastalo, nije nastalo danom niti podnošenja ovog zakona niti podnošenjem predloga izmena zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog dokaza, ovo što je kolega Ostojić pričao i što su ostale kolege poslanici pričali, računajući i gospodina Čikiriza, mi predlažemo izmene u izmenama koje ste predvideli, a odnose se na glavu 21 kaznenih odredaba i to poglavlje posebnih nadležnosti prekršajnog postupka.
Vi planirate članom 314a da nadležna organizaciona jedinica ministarstva može odustati od podnošenja zahteva za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu, ako je prekršaj učinjen zbog toga što je učesnik u saobraćaju, čineći radnju prekršaja, postupao u cilju zaštite bezbednosti, odnosno zaštite i spasavanja života, zdravlja ili imovine.
Poslanička grupa SNS predlaže da se iz razloga koji je gospodin Ostojić, a i iz razloga zbog kojih su se mediji zajedno sa predlogom izmena i dopuna u članu 10. bavili prethodnih dana, da se predloženi član 7, kao i taj član 10, o kome će moj kolega Oto Kišmarton govoriti, brišu, iz razloga što se nedvosmisleno vidi da se ovde MUP, ili njegove nadležne organizacione jedinice, saobraćajna policija stavlja u različit položaj u odnosu na druge državne organe.
Vaše je objašnjenje da ovo nije krajnja nužda, obrazloženo u članu 314 a, a naše je obrazloženje da Zakon o prekršajima u svom članu 14 navodi da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjen u krajnjoj nuždi i sve ostalo što Zakon o prekršajima u članu 14. navodi eleminiše razloge predloga da se posle člana 314. doda član 314a.
Verovatno ova izmena u predloženom članu 314a ne odnosi se na vas kolege, na nas kolege poslanike, jer ne možemo zaboraviti da su mediji pisali ne tako davno o tome da smo mi poslanici ovog doma izuzeti od kaznenih odredaba. Recimo, navodim svoj primer da sam za prekoračenje brzine od 10 km na čas dobio uplatnicu za 5.000 novčane kazne, što su inače i odredbe posebnih nadležnosti u prekršajnom postupku, regulisane u postojećem Predlogu zakona od člana 312. do člana 314.
Vi ovim dopunama zaista dajete posebne nadležnosti, koje nisu bile u napomenutim članovima 312, 313. i 314, dajete posebne nadležnosti nadležnim organizacionim jedinica MUP-a, odnosno saobraćajnoj policiji.
Da je tako govori i situacija u kojoj sam bio pre nepunih 12 sati kao učesnik ovde ispred Narodne skupštine, u saobraćaju na semaforu pored tri službenika saobraćajne policije, na semaforu iz Bulevara kralja Aleksandra prema Takovskoj, prolazi motociklista bez opreme, bez kacige, na crveno svetlo i niko ne reaguje, ne zaustavlja ga.
To nije dokaz samo da se u Kragujevcu ili Beogradu, kao što je gospodin kolega Čikiriz govorio o situaciji u Kragujevcu, dešavaju takve stvari, nemamo malo situacija u svim gradovima, da pogotovo posle ponoći motociklisti vrše ovakve prekršaje, a situaciju da u unutrašnjosti i manjim mestima se vode i trke pred očima saobraćajne policije, sa ugašenim svetlima, između vozila kojima uglavnom upravljaju mlađi vozači.
Da li je ovaj član 7. bukvalno individualna procena organizacione jedinice, odnosno saobraćajne policije, šta treba, odnosno ko treba da bude eliminisan od prekršaja ili ne, to će praksa pokazati, ali svi razlozi i ono što stoji u Zakonu o prekršajima i što stoji u drugim zakonima, koji se ni u jednom svom zakonskom predlogu ne pozivaju na one članove koji su već nekim drugim zakonima, u ovom slučaju Zakonom o prekršaju, regulisani, izuzev u ovom Predlogu izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Zato iz svih tih navedenih argumenata i kolega koji su pre mene govorili i mnogo obrazloženja, neophodno je brisati član 7. Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SNS u vremenu koje je pred poslaničkom grupom SNS ću se truditi da objasnim argumente zašto smo na Predlog o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima podneli deo amandmana i da napomenem na priču gospodina Velimira Ilića da povodom izmena zakona koji je pre godinu dana donesen iskoristimo priliku da se prihvate svi dobronamerni i prvenstveno amandmani koji su u skladu sa evropskom regulativom.

U kontekstu toga biće i moje obraćanje, pa bih vas molio da predstavnici Ministarstva prenesu gospodinu prvom potpredsedniku Vlade ove argumente, prvenstveno one u skladu sa evropskom regulativom.

Moram se složiti sa činjenicom da je postojeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u materiji od preko 360 članova zaista bio potreban, da je dosta dobar, ali i da tako obimnu materiju treba podrobnije regulisati. Prilikom prošlogodišnjeg donošenja ovog zakona, trebalo je uzeti u obzir i dobronamerne amandmane svih predstavnika političkih partija u Skupštini.

Jer činjenica da Vlada posle godinu izlazi sa svojim amandmanima na svoj predlog zakona samim tim govori da sada sve amandmane vezane za ovako bitan zakon treba da prihvatite, da ne bi ponovo za šest meseci, pošto je sad u letnjem periodu potrebno promeniti ovaj zakon, da ne bi i u zimskom periodu i svih tih uslova bezbednosti saobraćaja na putevima išli u situaciju menjanja zakona.

Šta je ono što želim prvenstveno da istaknem? To je da je članovima 17. i 18. postojećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano da se naplaćene novčane kazne u odgovarajućem procentu raspodeljuju između budžeta Republike Srbije i budžeta lokalne samouprave na čijoj teritoriji je prekršaj izvršen, kao i da u tom članu 18. prvenstveno stoji srazmera tih sredstava.

Novčane kazne su klasični budžetski prihod i one se ne mogu unapred pojedinačnim zakonskim aktima deliti na ovakav način, kao što je predviđeno Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. Članom 92. Ustava je propisano da u budžetu Republike Srbije moraju biti iskazani svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju nadležnosti, a Zakonom o budžetskom sistemu, članu 19, kaže se da su novčane kazne javni prihod koji pripada budžetu i samim tim je eliminisana ovakva preraspodela u važećem Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima u članovima 17. i 18. S obzirom na to, predložili smo određenim amandmanima izmene ovih članova postojećeg zakona.

Ovakva rešenja, gde sredstva za rad policije zavise od broja i težine podnetih i rešenih prijava koje podnosi ista policija, nisu poznata ni u uporednom pravu, niti u jednom primeru evropskih zemalja. Mi stalno težimo ka cilju pridruživanja EU, a sa ovakvom regulativom idemo suprotnim smerom.

Istovremeno se ovim činom policija nalazi u sukobu interesa. Mislim na saobraćajnu policiju, jer ne može se osporiti nepristrasnost policije u sprovođenju zakona na ovakav način, kako je to regulisano članovima 17. i 18, jer bi to narušavalo njen ugled, kako kod građana tako i kod sudskih organa koji treba da postupaju po prijavama građana ili prijavama saobraćajne policije.

Ako se ovakvo rešenje ostavi u zakonu, postavlja se jedno razumno pitanje – zašto ovakav princip ne bi važio i u nekim drugim oblastima javnog života? Na primer, da se novčane kazne za prekršaje protiv života i tela dodeljuju kriminalističkoj policiji, kazne za dela iz oblasti rada inspekciji rada, odnosno kazne za ugrožavanje životne sredine Ministarstvu za zaštitu životne sredine i mnogobrojni slični primeri. Naravno, u svim slučajevima nije sporno da lokalnoj samoupravi iz ovih prekršaja pripada srazmeran procenat, obzirom na situaciju gde je delo učinjeno.

Neverovatno je da je članovima 17. i 18. policija privilegovana u odnosu na druge organe državne uprave. Istovremeno, raspodela sredstava koja se na ovakav način ubiraju, odnosno članovima 17. i 18, nije definisana, jer je finansiranje unapređenja bezbednosti saobraćaja veoma veliki, širok i neodređen pojam, pa ostavlja mogućnost korisnicima sredstava da oni to proizvoljno određuju, naročito na lokalnom nivou.

Sada imate situaciju da zbog situacije u koju je lokalna samouprava u zadnjih godinu dana dovedena, a to je zbog prepolovljenog transfera od strane budžeta Republike Srbije prema lokalnim samoupravama, imate jedan paradoks, recimo, da predsednici opština mogu da utiču na lokalnu saobraćajnu policiju da evidentira što veći broj saobraćajnih prekršaja, iz prostog razloga da bi u budžet lokalne samouprave bilo ubrano što više novčanih sredstava.

Sa svim ovim argumentima i obrazloženjima zaista je neophodno predloženi član 18. zakona brisati. Kažem, bolje sada na vreme, kada su izmene i dopune u toku, nego kasnije u nekim eventualnim izmenama i dopunama.

Dalje, član 2. Predloga se zaista mora promeniti. Vama ću ili gospodinu prvom potpredsedniku Vlade dostaviti izvode iz evropske regulative, doista na engleskom jeziku, a obzirom da se Vlada i njeni predstavnici sve vreme hvale evropskom regulativom i zakonima koji su u tom kontekstu, dostaviću vam na engleskom jeziku komentare vezano za predlog člana 2. i direktive 92/6 od 10. februara 1992. godine i šta oni znače i na koji način ste vi u predlogu člana 2. izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima zaista shvatili.

Vi jeste jedan deo tog predloga ispoštovali, ali sve ostalo što direktiva 92/6 u daljoj razradi obrazlaže nijednog trenutka niste uzeli u obzir. Ovom direktivom se propisuje da uređaje za ograničavanje brzine moraju imati sva teretna vozila mase preko tri i po hiljade kilograma i svi autobusi. U članu 1. direktive propisano je da se ova obaveza odnosi samo na autobuse mase preko 10 tona i teretna vozila mase preko 12 tona, odnosno vozila M3 i N3 kategorije utvrđene direktivom 70/156.

Predloženim amandmanom mi usklađujemo postojeći predlog izmena i dopuna sa direktivom 92/6. Takođe su predloženim amandmanom predviđeni rokovi i postupak za usklađivanje sa ovim zakonom, jer šta bi se desilo u protivnom – desetine hiljade vozila moralo bi biti isključeno iz saobraćaja nakon stupanja zakona na snagu, u roku od osam dana od dana objavljivanja. Primena ove odredbe na već registrovana vozila bi imala povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa članom 197. Ustava Republike Srbije.

Direktiva 92/6 u članu 3. stav 2. daje mogućnost da se dodatno ograniči brzina vozila koja prevoze opasne materije, dok u članu 6. propisuje izuzetke, što je predloženo amandmanom koji je poslanička grupa SNS i podnela.

Nije neophodno posebno obrazlagati zbog čega je ugradnja skupih uređaja u vozila gradskog prevoza i, recimo, vozila komunalnih službi i vozila Vojske Srbije i njihovo održavanje sasvim nepotreban trošak. Ako je to za veoma bogate zemlje EU nepotreban trošak, onda za Srbiju zaista treba da predstavlja još veći trošak.

Predlog da uređaji moraju biti ugrađeni u sve autobuse i sva teretna vozila, posebno na način propisan spornim članom 2. Predloga zakona, zaista je vrlo problematičan.

Automatski proizilazi da pisci zakona nisu do kraja pročitali evropsku regulativu vezanu za bezbednost saobraćaja i za sve o saobraćaju. Moguće je da to nije u pitanju, moguće je da se radi o još jednoj pljački građana Srbije, jer preko par stotina hiljada vlasnika vozila moraju da ugrade ovaj uređaj iako se direktiva ne odnosi na te kategorije vozila. I naravno tu će se naći privilegovani pojedinci čije će firme biti ekskluzivno ovlašćene da vrše uvoz, ugradnju i održavanja ovih uređaja.

Obrazloženje Predloga zakona ni u jednom kontekstu i ni u jednom trenutku ne sadrži procenu troškova koja je inače obaveza po evropskoj regulativi, koje će građani Srbije imati, a nadam se da ste iz iznetog predloga i vi shvatili, a i građani Srbije da se zaista radi o veoma velikim troškovima i o veoma velikom broju vozila koje, kažem, direktivom zaista ne treba da budu u ovoj kategoriji vozila koju ste spornim članom predlogom zakona predvideli.

Šta je novina zakona što je još uvek sporno i sporno sa aspekata bezbednosti saobraćaja pogotovo? To je član 77. koji govori o tome da za vreme dnevne vožnje u saobraćaju na putu, kratka, odnosno dnevna svetla moraju biti uključena na svim vozilima. Mi kažemo, ovo je prilika da se svi dobronamerni predlozi sa ovim predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja usvoje. Predlažemo da dnevna svetla mogu biti uključena samo na vozilima sa prvenstvom prolaza kada se nalaze na intervenciji, a to su hitna pomoć, policija, vatrogasci, i motociklistima i biciklima sa motorima.

Navešću vam argumente koji su pre godinu dana dosta iznošeni, ali još jednom da vas na deo njih bitnijih podsetim, a to je da vožnja sa upaljenim svetlima u toku dana ometa vozače dolazećih vozila u nesmetanom osmatranju ukupne saobraćajne situacije na putu. To se isto može reći i za odvlačenje pažnje vozačima koji dolaze iza vas, to je sa svetlima koja su iza vas, i po principu ili nisu dobro podešena i automatski smetaju i vidu vozača i utiču na i koncentraciju vozača.

Moram da napomenem da vozila sa upaljenim svetlima po sasvim normalnim situacijama imaju uvećanu potrošnju goriva, što u svemu ima i ekonomske i ekološke efekte. Prema zvanično objavljenim podacima u MUP ukupna šteta u saobraćajnim udesima u prošloj godini je negde oko 2,7 milijardi dinara.

S druge strane, ako se uzmu ovi aspekti povećane potrošnje goriva, ta šteta, ali ovoga puta na račun građana Srbije je trostruko veća i iznosi preko 10 milijardi dinara. Treba podsetiti da bi to bilo u suprotnosti sa nastojanjima za smanjenje potrošnje goriva, za koje se inače i Vlada zalaže, jer je skoro i formirala posebnu radnu grupu sa ovim zadatkom.

Da ne napominjem da se prilikom upotrebe dnevnih svetala smanjuje rok upotrebe akumulatora, da se povećava potrošnja sijalica i ekološke efekte koji su sasvim očigledni zbog i povećane potrošnje potrošnog materijala, i štetnih gasova, i zagrevanja i sijalica i sve kraćeg roka akumulatora.

Ovaj problem je evidentan u naseljenim mestima, posebno se odnosi i izražen je u gradu Beogradu. Evidentan problem je što ovo posebno utiče na bezbednost motociklista, koji su po starom predlogu zakona imali obavezu, odnosno bicikala sa motorom, da u toku dana imaju upaljena dnevna svetla.

Ovim predlogom, odnosno postojećim zakonom su i motociklisti svrstani u kategoriju svih učesnika u saobraćaju i praktično se ne mogu zbog ovog člana 77. postojećeg zakona razlikovati od svih drugih učesnika u saobraćaju.

Propisivanjem da samo vozila na intervenciji i motocikli mogu danju imati upaljena svetla omogućava se da se automatski ta vozila lakše uoče i time obezbedi lakša prolaznost i veća bezbednost saobraćaja na putevima. Zabrana korišćenja svetala u toku dana imala bi i dodatne pozitivne efekte na bezbednost, jer u sadašnjoj praksi je zapaženo da svetla danju koriste uglavnom nesigurni ili agresivni vozači, kojima to daje neki lažni osećaj sigurnosti i bezbednosti na putu, ali i automatski umanjuje oprez u toku vožnje.

Moram, s obzirom na ovu situaciju i na ovo što sam govorio i podnete amandmane SNS, izneti primer recimo Velike Britanije, gde je broj žrtava, udesa u odnosu na broj vozila 11 puta manji nego u Srbiji, a gde se u toku dana ne koriste upaljena svetla. Uostalom, u većini evropskih zemalja sa manjim brojem udesa i dobrom bezbednošću saobraćaja na putevima i dobrom infrastrukturom ne postoji ovakvi zakonski okviri.

Ono što je posebno ostalo neregulisano, a to su sledeće primedbe na postojeći Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, a to zakon nije uzeo u obzir, obavljanje komunalnih delatnosti. Tako se komunalnim službama onemogućava da obavljaju svoje poslove, na primer čišćenje snega u žutoj traci. Problem zaustavljanja na trotoaru zakonodavac nije uzeo u obzir i ovaj problem se i uglavnom odnosi na utovar i istovar robe.

Verovatno se, s obzirom na modernizaciju zakona i propisa, očekuje da će se utovar i istovar robe recimo u Beogradu vršiti helikopterskim saobraćajem. Zaista, vezano za postojeći zakon, ne postoji zakonska regulativa da se distribucija robe do maloprodajnih objekata od strane distributera, veleprodaja, proizvođača vrši na način kako je sada predviđeno postojećim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Šta je sporno? Sporna je ostala i situacija vezana sa tehničkim pregledima, odnosno nemogućnost da se prevoznici registruju za obavljanje ove delatnosti. Ceo jedan sistem velikih preduzeća, među kojima moram navesti GSP Beograd, Lasta i drugi veliki prevoznici, moraju otvarati neke nove firme fiktivno, jer su postojećim Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima sprečeni da budu i prevoznici i da imaju registrovane tehničke preglede, a znamo i o kakvom se kvalitetu i o kakvoj strukturi i praktično brendu pomenutih preduzeća radi u ovoj oblasti.

Oblast kaznene politike, pogotovo za vlasnike firme koje je u situaciji da preduzmu sve predviđene mere, kazne i dalje ostaju, bez obzira na situaciju što su prema vozačima preduzete i obuke, i edukacije i sve moguće instrukcije, ovaj deo kaznene politike nije u predlogu izmena i dopuna zakona obuhvaćen, već su zaista ostale velike kazne, a imamo situaciju da se za veoma teške saobraćajne prekršaje u ovom zakonu, o čemu ćemo posebno kada bude reč o amandmanima govoriti, u ovom zakonu predviđa se i mogućnost novčanih prekršaja umesto zatvorske kazne.

Posebna je oblast zdravstvenih pregleda radi utvrđivanja psihičkog zdravlja vozača koji namerno čine najteže prekršaje u saobraćaju i voze pod uticajem alkohola. U mnogim zemljama se ovaj sistem kontrolnih zdravstvenih pregleda pokazao kao preventiva i dobra regulativa radi sprečavanja najtežih saobraćajnih i prekršaja i udesa.

Prekršaji radi čijeg izvršenja je predloženo upućivanje vozača na kontrolni pregled su vožnja u potpuno alkoholisanom stanju, najveća prekoračenja dozvoljenih brzina koja su regulisana članom 187. postojećeg zakona i članom 330, a uglavnom se odnose na dozvoljeni procenat alkohola, odnosno nedozvoljeni procenat alkohola u krvi vozača, kao i na to da se kretanje brzinom preko 70 km veći od dozvoljene, na putu van naselja preko 80 km i u zoni 30 i u zoni škola kreću brzinom preko 60 km, većom od dozvoljene, ili u situaciji da ne upravljaju motornim vozilom za koje imaju vozačku dozvolu.

Vozila kada se nalaze u najvećem prekoračenju brzine iz pomenutog člana 330. zakona imaju, po svim ispitivanjima, kinetičku energiju koja je tri puta ili čak i do 36 puta veća u odnosu na vozila koja se kreću dozvoljenom brzinom, srazmerno povećanju kinetičke energije raste i put zaustavljanja, mogućnost udesa i normalno da su posledice udesa daleko veće.

Velika prekoračenja brzine praksa govori da obično nisu posledice nepažnje već predstavljaju namerno i svesno ugrožavanje sopstvene i tuđe bezbednosti, tako da se osnovano postavlja pitanje psihičkog zdravlja takvih vozača. Praksa je pokazala da ova vrsta vozača nastavlja sa vršenjem ovakvih krivičnih dela, bez obzira na podnete prekršajne prijave i kazne, pa i posle prethodnih udesa.

Moram pomenuti jednu veliku nesreću koja se dogodila pre desetak godina u Beogradu u Terazijskom tunelu kada je jedan vozač vozio brzinom od 140 km na čas. Propisana brzina je 50 km na čas. Inače, protiv tog čoveka je bilo već u vrlo kratkom periodu ranije bilo podneto 14 prekršajnih prijava. Šta su posledice udesa? Tri osobe su stradale, a više njih je teško povređeno i prema saznanjima koje mi imamo pomenuti vozač ni do dana današnjeg nije odgovarao, odnosno nije procesuiran za ovo delo.

Zašto ovo govorim? Iz razloga da je uvođenje kontrolnog psihijatrijskog pregleda najtežih prekršilaca i povratnika u mnogim zemljama dalo odlične rezultate, pa s obzirom na ovu oblast mi smo i podneli amandman i neophodno je da i na praksu i na situacije koje se dešavaju kod nas i u svetu i na zakonske regulative drugih zemalja, ovaj amandman i usvojite.

Zatim smo predložili da se član 7. Predloga briše iz razloga što pitanje oslobađanja izvršioca prekršaja odgovornosti u slučajevima krajnje nužde već je uređeno članom 14. Zakona o prekršajima. Tako da je sporno da samo ovaj zakon ima regulisanu ovu oblast, kada je to već regulisano Zakonom o prekršajima. Šta bi bilo kada bi sva druga zakonska regulativa i svi drugi zakoni na ovakav način, pored postojećih i važećih zakona, regulisali pitanje oslobađanja izvršioca prekršaja.

Dosta medijski komentarisan ovih dana, od petka uveče kada je i u skupštinsku proceduru poslat Predlog o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, član 10. Predlažemo da se briše iz razloga koji su se čuli ovih dana i u medijima i od strane nekih drugih stručnjaka ove oblasti, ne samo stručnjaka koji su u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Rogoviću.)

Zahvaljujem. Završiću u sledećem delu.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, prešli smo na poglavlje XX – Prelazne i završne odredbe i član 142. koji se odnosi na posebne obaveze Ministarstva.
Poslanička grupa SNS želi amandmanima da promeni delove člana 142. koji su u kontradiktornosti, suprotnosti sa pojedinim članovima Ustava Republike Srbije, a odnose se uglavnom na poglavlje rada Agencije za elektronske komunikacije, kao što smo u toku jučerašnje rasprave govorili, tako što se u naslovu posle reči – ''obaveze'', dodaje reč – ''Vlade i'', pa bi naslov glasio: "Posebne obaveze Vlade i ministarstva".
Stav 1. predloženog člana ostao bi nepromenjen, a stav 2. predlažemo da se menja i da glasi: ''Vlada i Ministarstvo će podzakonske akte za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 90 dana od stupanja zakona na snagu.''
U naslovu člana je neophodno uneti reč – Vlada, jer je Vlada po Ustavu nadležna za donošenje podzakonskih akata. Rok od 90 dana mora biti dovoljan da Vlada i Ministarstvo donesu podzakonske akte radi obezbeđenja uslova za primenu ovog predloga, odnosno zakona.
Moram vas podsetiti da ste zakon stavili u hitnu proceduru, da ne ponavljam, u petak, a u ponedeljak je već došao na dnevni red, i s obzirom na činjenicu i konstataciju da je zakon u proceduri po hitnom postupku ne deluje, baš, normalno da se ostavlja rok od godinu dana za donošenje podzakonskih akata. Zato smo, poštujući značaj hitnosti ovog zakona i vaš predlog, predložili i ovaj amandman.
Posle stava 3. predlažemo da se doda stav 4, koji treba da glasi: ''Narodna skupština imenuje prvi sastav Upravnog odbora na predlog poslaničkih grupa u roku od 15 dana od stupanja zakona na snagu, koji sastav će obavljati, funkciju do izbora članova Upravnog odbora na način propisan ovim zakonom, a najduže šest meseci.''
U ovom slučaju, imenovanje privremenog Upravnog odbora po posebnom postupku neophodno je, da bi se omogućio zakonit rad Agencije do izbora članova, predviđenih ovim zakonom.
Sadašnjim članovima Upravnog odbora RATEL-a mandat je istekao, kao što svi znamo, a ovim predlogom nije rešeno pitanje upravljanja Agencijom do izbora članova Upravnog odbora. Ako to ne bude urađeno na ovako predložen način, to znači da, praktično, šest meseci niko neće upravljati Agencijom, zbog čega će, na primer, odluka u sporu između "Telenora" i "Telekoma" biti odložena, odnosno donošenje odluke o sporu između ove dve kompanije. Neko će verovatno pretrpeti veliku štetu, a tu veliku štetu plaćaće građani Republike Srbije, odnosno budžet Republike Srbije.
Ova šteta će morati da se plati iz budžeta Republike Srbije, poput odštete koja je ovih dana vezana za najam satelita u režiji Ministarstva odbrane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Mi se već duže vreme nalazimo na poglavlju Zakona o elektronskim komunikacijama koje se odnosi na Republičku agenciju za elektronske komunikacije, dakle, na nekih dvadesetak članova ovog zakona, a koliko su pojedine odredbe Predloga zakona sporne pokazuje i vreme koje trošimo u današnjoj raspravi vezano za Predlog zakona.
Jednom RATEL, uvek RATEL, tako bi i ovo treće poglavlje Republičke agencije za elektronske komunikacije moglo da se zove, prema tome, novi ili stari RATEL. Zašto? Zato što u toj oblasti imamo dugi niz godina veoma veliku količinu, za ceo sistem, društvo i državu, bitnih sredstava, a da niko to ne kontroliše i odredbe ovih dvadesetak članova zakona upravo nastavljaju u tom kontekstu i u novom Predlogu zakona o elektronskim komunikacijama.
Šta, konkretno, u ime SNS, želimo amandmanom na član 22? Amandman se odnosi na odlučivanje o pravima i obavezama operatora i korisnika? Predlažemo da se promeni stav 4, ovog člana 22, koji sada u Predlogu kaže: – ''Rešenje iz stava 2. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.'' Što znači da se odnosi na rešenja koje u ime Agencije, države, celog sistema, donosi direktor, a mi predlažemo sledeće: ''Protiv rešenja iz stava 2. može se podneti žalba Ministarstvu. Stav 5. briše se.'' A stav 5. u Predlogu zakona kaže: ''Tužba ne odlaže izvršenje rešenja iz stava 2. ovog člana.'' Zašto ovo predlažemo?
Predlogom nije predviđena mogućnost žalbe na rešenja direktora, što je inače u suprotnosti sa pravilima upravnog postupka, rada organa državne uprave i zaštita prava svih pojedinaca i građana. Predviđa se samo pravo na vođenje upravnog spora, što je u direktnoj suprotnosti sa članom 38. Zakona o javnim agencijama, kojim je propisano da o žalbi na rešenja javne agencije rešava Ministarstvo.
Sudski postupak je vrlo spor, znamo iz prakse i za sve sudske postupke, a samim tim on je i neefikasan, što široko otvara mogućnost korupcije i svih mogućih zloupotreba, a pričinjena šteta od povreda prava može biti veoma velika, a često i nenadoknadiva. Znamo da sada u praksi po tužbi postupak traje prosečno ne manje od dve godine, otprilike, u nekom vremenskom periodu od dve do pet godina. Tako dug postupak ne može efikasno da zaštiti prava građana, inače često predstavlja i veliku smetnju razvoju privrede i celog društva. On je, kao takav, izvor i korupcije, jer se neki od zainteresovanih, od stranaka, vrlo lako odlučuje na nuđenje mita umesto rizika od višegodišnjeg čekanja na postupak, koji traje od dve do pet godina, i na presudu vezano za taj postupak.
Uspostavljanje postupka koji je efikasan i dovoljno brz da suštinski zaštiti prava građana u odnosu na akte vlasti je i međunarodna obaveza Republike Srbije, samo da vas podsetim, kao potpisnika Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji u članu 2. stav 3. propisuje obavezu države da svakom licu obezbedi pravo delotvorne žalbe. Ovim članom 22. ovo pravo je zaista ukinuto. Ako se na odluku o žalbi mora čekati godinama, onda ta žalba svakako i nije delotvorna. Istu obavezu propisuje i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 6. stav 1, kojim se zahteva pravična i javna rasprava u razumnom roku. Uvođenje ovakve pravne nesigurnosti svakako nije dobra poruka za buduće investitore.
Pri razmatranju ovog pitanja mora se uzeti u obzir, sa najvećom dozom ozbiljnosti, činjenica da ova privredna grana, odnosno oblast komunikacija, ima veoma veliki udeo u ukupnim privrednim aktivnostima, kao i da se godišnji obrt u ovoj oblasti, nažalost, veliki deo je i nekontrolisan i koristi se u ko zna kakve namene, meri i u milijardama.
Prema Predlogu ovog zakona Agencija donosi i podzakonske akte, tako se dolazi u paradoksalnu, za demokratsko društvo neprihvatljivu situaciju, da je u rukama jednog čoveka, direktora Agencije i organizacije kojom on rukovodi, koncentrisana sva zakonodavna i izvršna vlast u jednoj ovako važnoj oblasti privrede, a da, pri tome, efikasno pravno sredstvo za kontrolu njegovog rada i odlučivanja skoro i da nema. Imajući u vidu obim privredne aktivnosti u ovoj oblasti i ovlašćenja direktora Agencije, njegov stvarni uticaj na privredu i državu prevazilazi ovlašćenja i premijera i predsednika Republike.
Predlog po kome nema mogućnosti žalbe Ministarstvu nama zaista deluje kao svesno izbegavanje odgovornosti od strane Vlade i Ministarstava i zato kažem – jednom RATEL, opet RATEL, kao predlagače ovog zakona, na zakonitost rada Agencije i njenog direktora i mogućnost svih štetnih posledica njegovih odluka. Zahvaljujem.

Skoro da nema člana na oblast koja se odnosi na Agenciju za elektronske komunikacije, kao što i primećujete, a da amandmane nisu podnele neke od opozicionih stranaka, što još jednom govori da bi ovo Treće poglavlje trebalo preispitati malo ozbiljnije, pa se nadam da će ministarka na kraju današnjeg, odnosno sutrašnjeg rada, vezano za ovu tačku dnevnog reda, dati neke svoje komentare.
Nije suština priče da li ćete usvojiti amandmane ili nećete. To nama ništa puno ne znači u kontekstu politike, ali u kontekstu života i u kontekstu primene zakona koji donosimo vrlo je bitno, pa, ako jedan od predstavnika vladajuće koalicije kaže da se donose zakoni koji važe i za nas, dakle, za ceo sistem, i za vladajući i za opozicione partije, onda tako treba i da se ponašamo i prema svim amandmanima koje smo danas i komentarisali i čuli, ne samo mi, nego i svi prethodni govornici. Zato treba ozbiljno da shvatimo sve namere i predloge koji su izneti ovde, jer primena pojedinih članova ovog zakona zaista može da nanese vrlo velike štetne i dugoročne posledice.
Član 23. ovog zakona govori o pravilnicima, odlukama i drugim opštim aktima Agencije. Naš predlog je da se kompletno briše pomenuti član 23, a iz razloga što je prvenstveno navedeno da upravni odbor donosi pravilnike, odluke i druge akte kojima se na opšti način uređuju pitanja iz nadležnosti Agencije. Ovo je totalno jedna nejasna formulacija, nedefinisana formulacija, koja se može na vrlo dvosmislen način tumačiti. Da li je predlagač, odnosno Vlada mislila na podzakonska akta iz člana 8. ovog zakona ili na neka akta kojima se uređuje unutrašnja organizacija Agencije, to se ne može shvatiti ni iz stava 1. člana 23. Verovatno je ovde reč o podzakonskim aktima, jer je upotrebljeni izraz ''pitanja iz nadležnosti Agencije'' vrlo neprecizan, ali on jasno, onako, usmerava na pomenuti termin.
Predloženo rešenje nije u skladu sa članom 137. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se mogu poveriti pojedina ovlašćenja, ali pojedina ovlašćenja, a ne kompletna ovlašćenja iz cele oblasti, za donošenje propisa. Ne mogu se ovako i na ovakav način poveravati uopštenim odredbama, već se moraju tačno navesti pojedinačni akti čije se donošenje poverava određenom organu.
Ne bih ovde hteo da ponavljam ono što su govorili moji prethodnici, kolege iz SNS, vezano za članove 5. i 8, ali moram još jednom da podvučem – Agencija ne može biti istovremeno ovlašćena za donošenje propisa i njihovu primenu, jer je to u suprotnosti sa načelom podela vlasti i zabrane sukoba interesa, što je podnosilac ovog amandmana detaljno obrazložio u već pomenutim amandmanima za čl. 5. i 8. Zakona o elektronskim komunikacijama.
Moram ovde da skrenem pažnju ministarki i svima vama da će, ukoliko ovi amandmani ne budu prihvaćeni, SNS biti primorana da pokrene postupak ocene ustavnosti ovih odredbi pomenutih članova, kako bi se sprečio nastanak štetnih posledica usled primena pomenutih članova Predloga zakona o elektronskim komunikacijama.

Član 26. Predloga zakona odnosi se na sredstva za rad Agencije i kaže da se sredstva za rad Agencije obezbeđuju iz prihoda koje Agencija ostvari od naknade za korišćenje numeracije, naknade za korišćenje radio-frekvencija, naknade za obavljanje delatnosti  elektronskih komunikacija, kao i prihoda koje Agencija ostvari pružanjem usluga iz svoje nadležnosti, koje se plaćaju u skladu sa ovim zakonom.
Naš predlog je da se u članu 26. reči – "naknade za korišćenje numeracije, naknade za korišćenje radio-frekvencija, naknade za obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija," brišu i da se posle stava 1. doda stav 2, koji glasi: ''Nedostajuća sredstva za vršenje poverenih poslova državne uprave na osnovu ovog zakona obezbeđuju se iz budžeta Republike.''
Agencija ne može u svoju korist naplaćivati naknade za korišćenje numeracije, za korišćenje radio-frekvencija, kao i za obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija, jer su to klasični fiskalni prihodi države, odnosno dažbine, koje se plaćaju za korišćenje javnih ograničenih resursa, kojima raspolaže i njihovo korišćenje uređuje i obezbeđuje isključivo država.
Ta naknada se plaća srazmerno ekonomskoj snazi obveznika, a prema definiciji iz člana 91. Ustav Republike Srbije ta naknada spada u kategoriju dažbina, koja je prema ovom članu i prema Ustavu, isključivo prihod budžeta.
Samim tim, njihova naplata i utvrđivanje visine, kao i način plaćanja po Ustavu se ne može poveravati nosiocima javnih ovlašćenja, u ovom slučaju to je Agencija, time se ne može ni propisivanje visine i načina plaćanja poveriti agenciji, a najmanje se ti prihodi od strane države mogu ustupiti agenciji.
Prema članu 97. stav 6. Ustava Republike Srbije obezbeđuje se: jedinstveno tržište; pravni položaj privrednih subjekata; sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti, u koje svakako spada i obezbeđenje prava na nesmetano korišćenje numeracija, radio-frekvencija i obavljanje delatnosti iz oblasti elektronskih komunikacija, kao isključiva nadležnost i odgovornost Republike.
Istovremeno, članom 92. Ustava propisano je da se u budžetu Republike Srbije moraju iskazati svi prihodi i rashodi kojima se finansiraju njene nadležnosti. U skladu sa pomenutim odredbama Ustava, naknade za korišćenje numeracija, radio-frekvencija i obavljanje delatnosti iz oblasti elektronskih komunikacija po Ustavu moraju biti isključivo prihod Republike, odnosno budžeta Republike Srbije.
Neprihvatljivo je da se fiskalni prihodi daju na raspolaganje bilo kakvim agencijama, pa i ovim, a najmanje ima smisla da iste propisuju, način, visinu i uslove plaćanja, jer te agencije ne obezbeđuju uslove za obavljanje privrednih aktivnosti, već uslove za obavljanje privrednih aktivnosti obezbeđuje država.
Nažalost, kod nas je ovo već odavno postalo praksa, i primenjuje se u praksi, nezavisno od činjenice da je budžet Republike Srbije poslednjih godina u sve većem deficitu i da taj deficit sve više utiče na funkcionisanje, pa je, samim tim, Vlada primorana da se stalno zadužuje, dok se istovremeno šakom i kapom dele budžetski prihodi mnogobrojnim agencijama koje kontrolišu pojedine stranke.
Moram vas podsetiti da je nedavno ministarka finansija iznela podatak da je čak 20% javnih prihoda van kontrole budžeta Republike Srbije. I bez obzira na tu činjenicu Vlada i dalje nastavlja sa ovakvom politikom, osnivajući nove agencije i ne samo što ih osniva, nego im poklanja i svoje budžetske prihode.
Moram da vas podsetim, a danas je u raspravi nebrojeno puta pomenut primer nekih agencija, ovoga puta Agencije za kontrolu letenja i Direktorat civilnog vazduhoplovstva, koji u svoje ime i za svoj račun godinama naplaćuju naknadu za korišćenje vazduhoplovnog prostora Republike Srbije, iako je Zakonom o budžetskom sistemu utvrđeno da je ta naknada javni prihod, istovremeno je Republika odgovorna za bezbednost i kontrolu vazdušnog prostora, koji poslove finansiraju iz budžeta, štedeći na svima nama.
Pomenute dve organizacije su bez ikakve kontrole države za nekoliko poslednjih godina potrošile svoje prihode u iznosu od 600.000 evra, na svoje ime i za svoj račun, a pri tom su uspele i da zaduže Republiku Srbiju za skromnih 100 miliona evra, pored svojih prihoda koje su potrošili.
Izgleda da svima nama i Vladi ne znači dovoljno činjenica, odnosno informacija, da je Ustavni sud utvrdio da je neustavan propis koji im to omogućava, a to se isto odnosi i na sve ove pomenute sporne odredbe, odnosno članove zakona.
Zbog toga ovoliko i pričamo na temu – odredbe članova koji se odnose na poslovanje Agencije za elektronske komunikacije.
Zahvaljujući ovakvim ponašanjima, prvenstveno, ljudi koji vode ovu državu, dolazimo u situacije da pomenute agencije imaju enormna finansijska sredstva, da dele veoma velike, da ne kažem, astronomske plate, a inače, njihovi zaposleni, pri tome, ne obavljaju nikakve posebne poslove, koji se razlikuju od drugih bitnih poslova, koje obavljaju ostali državni službenici.
Zaista je krajnje vreme da država počne poštovati princip da se za iste poslove mora dobijati slična, odnosno ista plata, kada su u pitanju zaposleni kojima je ona poslodavac. Umesto toga, jednima se smanjuju plate, u ministarstvu smo, gospođo ministre, nedavno izvršili otpust 60% ljudi koji su se bavili inspekcijskim nadzorom. Ovim zakonom sada uvodite ponovo tu službu koja je bila dugi niz godina, a koja je ukinuta iz već nabrojanih razloga, koje su prethodni govornici pomenuli, pa dolazimo u situaciju da se primenjuju raznorazni aršini i standardi na zaposlene u državnoj administraciji, a da drugi zaposleni u nekim agencijama, mogu da sa svojim upravnim odborima i sa drugim organima iz oblasti svog delokruga odlučuju o visini svojih plata i nadoknada za usluge iz oblasti kojima se oni bave.
Ustavom i zakonom o državnoj upravi jasno je propisano da se za obavljanje poslova iz nadležnosti Republike sredstva obezbeđuju u budžetu, pa tako i za obavljanje poverenih poslova, zbog toga smo i predložili, da se u članu 26. posle stava 1. doda stav 2. gde se za nedostajuća sredstva, za vršenje poverenih poslova državne uprave, na osnovu ovog zakona, obezbeđuju iz budžeta Republike. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Mi i dalje pričajući o veoma ozbiljnoj oblasti, kao što i jeste oblast koju reguliše ovaj zakon, ostajemo pri temi. Ovde ću, istovremeno, da koristim priliku za amandmane na članove 29, 30, 31. i nećemo se javljati po tim amandmanima, zato što je to oblast koja uređuje oblast naknada, a vezano za član 26. i prvenstveno za pomenute odredbe člana 91. Ustava Republike Srbije. Sasvim je logično i promeniti ovo što stoji u navedenim članovima, 29, 30. i 31, gde se kaže da se naknada plaća u skladu sa zakonom za korišćenje numeracija, korišćenje radio-frekvencija, obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija, pružanje usluga iz nadležnosti Agencije.
Mi smo svojim amandmanom prvenstveno na član 29. predložili da se stav 2. menja i da kaže da, visinu naknade iz tačaka. 1, 2. i 3. ovog stava, a odnosi se na korišćenje numeracija i radio-frekvencija, obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija, te nadoknade ovog člana, utvrđuje Vlada, za razliku od predložene Agencije.
Takođe, menja se i stav 3, pa glasi – ''Visinu naknade iz tačke 4. stava 1. ovog člana utvrđuje upravni odbor Agencije,'' to je ono što može da ostane u ingerenciji Agencije za komunikacije, na način propisan ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje osnivanje i rad javnih agencija.''
Još jednom moram da podsetim da su ovo javni ograničeni resursi i da tim resursima treba da raspolaže isključivo država. Prihode iz ove oblasti isključivo treba da reguliše i treba da budu u nadležnosti budžeta. Ne bih se ponavljao, ovo je vezano za član 26. U članovima 30, 31. i 32. predlažemo da se zamene reči – "rešenjem koje donosi Agencija i kojom se utvrđuje način plaćanja te naknade." Predlažemo da umesto toga budu reči – "odlukom Vlade i koji se uplaćuje u korist budžeta Republike Srbije." Samo da kažem, nećemo se posebno javljati na ove sledeće tri tačke.
Moram da dam jednu digresiju, gledajući kako se vrši decentralizacija Srbije – to je počelo od nekih agencija. Imam osećaj, a verovatno da pored ministarke sede stručnjaci za telekomunikacije, da će sedište ove agencije biti na Kopaoniku. Tamo imamo razvijen turizam, a mi predlažemo da to bude u nekom drugom mestu, a ne na Kopaoniku. Ali, ako ovakve ingerencije ostanu Agenciji, onda joj je zaista mesto da bude na Kopaoniku, a ne na nekom drugom kraju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Srpske napredne stranke i Poslaničkog kluba SNS sa malo više aspekata ući ću u ovu problematiku i, zbog ljudi koji su u ovom trenutku između prvog i drugog kanala izabrali drugi kanal, u nekim delovima svog izlaganjima složiti se sa izlaganjem ministra, ali čisto da bi i onim ljudima koji su izabrali drugi program zbog ove dve poslednje tačke vanrednog zasedanja bile jasnije i pristupačnije.
Pred nama su, da ponovim, poslednje dve tačke dnevnog reda ovog vanrednog zasedanja, i to Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama u 2010. godini i Godišnji plan upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini. Za razliku od nekih ranijih zasedanja i tačaka dnevnog reda, ove dve tačke dnevnog reda imaju sve argumente i razloge, zbog sadržine i problematike kojom se bave, da budu objedinjene. Sa razlogom to i jesu.
Međutim, ostaje nepoznanica zašto se sada, u ovom trenutku donose ovi zakoni, a svesni smo situacije da će verovatno krajem juna ili početkom jula Godišnji plan i Odluka o upotrebi naših snaga u multinacionalnim operacijama stupiti na snagu? Otprilike, kako to izgleda, moglo se to i kasnije. Bilo bi ozbiljnije, ne bi bilo nimalo sporno, da je krajem prošle 2009. ili najkasnije početkom 2010. godine predlagač uputio parlamentu predloge ove dve odluke da poslanici razmatraju.
Zaista nijednog trenutka ne sumnjam u pripadnike Ministarstva odbrane i predstavnike Ministarstva unutrašnjih poslova da oni u svojim godišnjim planovima koje su pravili u toku 2009. godine nisu na vreme uvrstili ove dve tačke dnevnog reda, ali neke stvari baš i nisu najkristalnije jasne, o čemu ću govoriti kasnije u toku izlaganja, a vezane su uglavnom za finansiranje i za realizaciju Zakona o budžetu za 2010. godinu.
Šta bi se desilo kada bi, recimo, UN u ovom trenutku odlučivale o mirovnim misijama čiji je mandat istekao 31. maja ili 15. maja, a prema materijalima koje su poslanici dobili jednom delu ovih misija, pa ću zbog toga i sve misije i navesti, mandat je ili istekao ili ističe ovih dana ili najkasnije u oktobru 2010. godine. Verovatno su ti mandati produženi, s obzirom na to da u materijalu koji smo mi dobili stoji da su ti mandati misija uglavnom istekli za navedene zemlje u kojima učestvuju i mirovne snage u okviru mirovnih operacija UN.
Od planiranih osam učešća u mirovnim operacijama za 2010. godinu, u sedam učestvuju pripadnici Vojske Srbije, a u dve i pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova. Iako ste vi, gospodine ministre, izneli deo podataka, ja bih, zbog javnosti koja prati ovo zasedanje, kao što sam rekao, izneo nekim hronološkim redom sve misije u kojima 2010. godine učestvuju pripadnici odbrane ili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
Mirovna operacija u Demokratskoj Republici Kongo: Misija uspostavljena 30. novembra 1999. godine, mandat Misije produžen do 31. maja 2010. godine, a danas je 15. jun 2010. godine; naše angažovanje u Misiji je od 7. marta 2003. godine i to sa medicinskim timom za evakuaciju vazdušnim putem, a u ovom trenutku, ako se ne varam, angažovano je oko 14 ljudi.
U obrazloženju se kaže da je situacija stabilna i nema elemenata ugrožavanja bezbednosti angažovanih pripadnika Vojske Srbije. Malo bih se više zadržao na analizi situacije u Demokratskoj Republici Kongo. Ne možemo zaboraviti situaciju koja je bila skoro pre nepune dve godine, kada su na toj teritoriji ponovo besneli sukobi, kada je talas tih sukoba doprineo da ima 250 hiljada izbeglica sa tih prostora.
Neki naši generali, a sada u penziji, koji su bili tamo iznosili su mišljenje, inače poznavaoci prilika u Demokratskoj Republici Kongo, ni dan-danas ne mogu tvrditi, osim da je to zaista jedna bogata zemlja, da je bezbednosna situacija u toj zemlji i dalje stabilna.
Ja se, a i većina ljudi koji se bavi ovom problematikom, ne mogu složiti sa ovom analizom, koju ste dali, i mislim da je relativno neozbiljno konstatovati ovakvu činjenicu, ne samo zbog njene procedure u parlamentu, nego i situacija u kojima učestvuju mirovne snage UN, a one su, nažalost, uglavnom posle eskalacije sukoba na određenom području. O tome ćemo malo kasnije pričati, o analizi nekih efekata upotrebe mirovnih snaga pri UN.
Dakle, do upotrebe mirovnih operacija dolazi posle određenih sukoba na određenom području. Ti sukobi se u ovoj pomenutoj zemlji više puta, nažalost, ponavljaju i bezbednosna situacija nije stabilna, bez obzira što u datom trenutku ona ima elemente stabilnosti, a s obzirom na to da je angažovana ekipa našeg medicinskog tima, ona je malo manje bezbednosno opasna po pripadnike naših snaga u ovoj mirovnoj operaciji.
Druga mirovna operacija jeste u Republici Liban: uspostavljena Misija 19. septembra 2003. godine, mandat produžen do 30. septembra 2010. godine, naše angažovanje od 10. decembra 2003. godine i trenutno je tamo ekipa od četiri vojna posmatrača.
Takođe, situacija je prema navodima i procenama Ministarstva i naših bezbednosnih snaga stabilna i nema elemenata ugrožavanja bezbednosti naših pripadnika.
Sledeća mirovna operacija UN u kojoj učestvuju naše snage jeste mirovna operacija UN u Republici Obala Slonovače: Misija je uspostavljena 27. februara 2004. godine i mandat Misije je produžen do 31. maja 2010. godine. Sve ove datume ponavljam zbog materijala koji smo dobili, u kome se kaže da misije, prema pomenutom i navedenom materijalu, od strane UN nisu produžene. Ili one to zaista nisu ili je to trebalo navesti u materijalu? u tu problematiku ne bih da ulazim, ali pred nama treba da bude jasna, a ne nejasna situacija da li one to jesu ili nisu.
Naše angažovanje u pomenutoj Misiji u Republici Obala Slonovača je od 1. maja 2004. godine, sa četiri vojna posmatrača.
Kao i u prethodnim, navodi se da je situacija stabilna i da nema elemenata ugrožavanja bezbednosti pripadnika i učesnika naših snaga u ovoj mirovnoj operaciji.
Sledeća mirovna operacija je u Republici Čad i Centralno Afričkoj Republici: od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Misija uspostavljena 25. septembra 2007. godine, mandat produžen do 15. maja 2010. godine; naše angažovanje u Misiji je od juna prošle godine sa 15 lica u sanitetskom timu.
Situacija jeste nestabilna, ali bez elemenata ugrožavanja bezbednosti naših pripadnika i s obzirom na to da tamo imamo sanitetski tim, to automatski podrazumeva i manji stepen ugroženosti elemenata bezbednosti po pripadnike naših snaga.
Nestabilna situacija, još jednom ponavljam, sama po sebi ne može da znači da bezbednost naših pripadnika nije ugrožena. Nestabilna situacija i stabilno stanje na području teritorije koju pokriva naš sanitetski tim, zaista, to jedno sa drugim je vrlo nespojivo, tako da takva konstatacija nije moguća.
Zatim, radi se o učešću naših snaga u mirovnoj operaciji Ujedinjenih nacija u Republici Haiti: Misija je uspostavljena 30. aprila 2004. godine, mandat Misije je produžen do 15. oktobra 2010. godine, ovde učestvuju pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova od marta 2008. godine i trenutno je angažovano pet policijskih službenika; oni su uglavnom angažovani na trenažnim obukama i na edukaciji pripadnika policijske službe Republike Haiti.
Navodi se da je situacija u Republici Haiti nestabilna zbog razornog zemljotresa, koji je, nažalost, pogodio tu zemlju 11. januara ove godine. Takođe, svi relevantni faktori, odnosno činioci, koji poznaju situaciju u Republici Haiti, ukazuju na to da bezbednosna situacija tamo nije na nekom dobrom nivou da bi pripadnici, ovog puta, snaga Ministarstva unutrašnjih poslova bili bezbedni, jer je tamo situacije, zaista, poprilično vrlo nestabilna.
Mirovna operacija Ujedinjenih nacija u Republici Liban: Misija je uspostavljena 19. marta 1978. godine, a mandat Misije produžen je 31. avgusta 2010. godine i ovo je misija koja, pored Republike Kipra, otprilike, ima najduži mandat kao Misija mirovnih operacija Ujedinjenih nacija. Mandat Misije produžen je do 31. avgusta 2010. godine. Naše namere su da angažujemo tri štabna oficira i dva oficira za civilnu vojnu saradnju.
I, mirovna operacija UN u Republici Kipar, maločas pomenuh da je jedna od najstarijih, odnosno najstarija mirovna misija, uspostavljena je još 1968. godine, a mandat produžen do 15. juna 2010. godine. Ove godine je planirano angažovanje sedam štabnih oficira i dva vojna posmatrača sa naše strane.
Na kraju, ostaje još, mirovna operacija UN u Republici Liberiji: Misija je uspostavljena 2003. godine, a mandat produžen do 30. septembra 2010. godine, sa naše strane je trenutno angažovano četiri vojna posmatrača i šest policijskih službenika.
Moram, zbog javnosti i svih nas, da podsetim na trenutno važeći Zakon koji utvrđuje da Vojska Srbije treba da ispuni sledeće misije: prva i prioritetna jeste odbrana zemlje, druga je učešće u multinacionalnim snagama, u održavanju mira i, treća jeste pomoć ugroženom stanovništvu elementarnim nepogodama, odnosno u uslovima elementarnih nepogoda.
Polazeći od Ustava i odredbi zakona, kao i činjenice da smo članica UN, bio bi izlišan i nepotreban svaki komentar da pripadnici naših snaga odbrane ne treba da učestvuju, dakle, po Ustavu, po važećem Zakonu o Vojsci Republike Srbije i kao članica UN, nema komentara na tu temu, ali, podvlačim još jednom, u članstvu mirovnih operacija UN.
Ovde je bilo komentara i na drugu temu, bilo je, recimo, o snagama NATO. To nije ni na dnevnom redu, o tome ne želim ni da komentarišem. Još jednom podvlačim da i Ustav i svi važeći zakoni, a i članstvo naše zemlje u UN ukazuju na to da iz tih dokumenata proizilazi da smo obveznici, da učestvujemo u mirovnim operacijama koje preduzima i sprovodi Savet bezbednosti UN.
Međutim, izvršena je anketa u Srbiji, pitanje je glasilo – da li biste učestvovali u mirovnim operacijama UN? Ovo vam govorim čisto da znate, a verovatno znate kakav je rezultat i da glas naroda nije baš u duhu svega ovoga što sam pričao, ni sa zakonskim aktima i svim važećim zakonima i Ustavom; 52,38 ispitanika (iz ove ankete) smatra da nikada ne bi učestvovali u mirovnim operacijama, 14,29 kaže – da, tamo se dobro zarađuje, mogu da podnesem rizik, 4,76 kaže – da, iz ubeđenja i to mi znači više od novca, 19,05 kaže – da, volim izazove, spreman sam da se nosim sa time i 9,52 (na pomenutu anketu) odgovara – ne, moje zdravstveno stanje mi to ne dozvoljava.
Mirovne operacije su jedinstven i funkcionalan instrument, moram to da podsetim, osnovane od strane OUN kao način da se pomogne zemljama zahvaćenim krizama i konfliktima i, prvenstveno, i sa namerom, da se u tim zemljama i regionima stvore uslovi za mir.
Prva mirovna misija osnovana je davne 1948. godine i do sada su UN u dvadesetak zemalja u svetu uzele učešće u mirovnim operacijama.
Zbog svega navedenog i zbog načina na koji su osnovane mirovne operacije pri Savetu bezbednosti UN moramo se podsetiti na njihove tri istovetne, ali tri grupe vrste misija. Jedna je za uspostavljanje mira, druga je za obezbeđivanje mira i treća je za izgradnju mira.
Međutim, šta se u periodu od ovih šezdesetak i više godina od trenutka prvog učešća u mirovnim operacijama od strane mirovnih snaga UN može izvući kao pouka? Prvo, strategija prevencije je daleko bolji izbor od onih koje, nažalost, prave posledice rata. To je ono što sam na početku izlagao, da se i Savet bezbednosti UN uglavnom oglašava posle velikog i već tragičnog konflikta na određenom području.
Svih ovih šezdesetak i više godina pokazale su da su potrebne veće i delotvornije snage, sa većim i jačim ovlašćenjima, a misli se na mirovne snage UN. Ovo znači da jedinice UN moraju biti sposobne da brane sebe, druge mandate i mandate misija.
Susreli smo se sa poteškoćama, sa nedovoljnim brojem vojnika i tu nema spora. Mora postojati dovoljan kvantitet da bi odgovorio operativnim izazovima na područjima koja su zahvaćena krizom ili ratovima. Neretko je problem sa finansiranjem misija UN. Savet bezbednosti vrlo često donosi neke odluke za velike misije, a da pre toga nije dobio saglasnost zemalja članica za neophodne finansijske resurse i resurse po pitanju učešća vojnika u tim operacijama.
Ne bih da se vraćam na istorijat učešća srpskih snaga u mirovnim operacijama UN, počev od Sinaja 1956. godine i sve do ovog trenutka, kroz učešće srpskih pripadnika u bivšoj SFRJ i sada u Republici Srbiji, ali činjenica je da u poslednje vreme naše oružane snage, odnosno Vojska Srbije učestvuje u većem broju operacija nego što je to bilo u periodu SFRJ.
Tu se možda razlikujemo u komentarima. Kada se pogleda kvantitativno, to zaista jeste tako, ali se jedinice, odnosno sastavi vrlo razlikuju. Ranije je to bio veoma veći broj ljudi, čak i kvantitet jedinica, a sada su to manji timovi, vojni posmatrači, štabni oficiri, policijski službenici i, uglavnom, medicinsko osoblje. To, opet, govori da je u sistemu odbrane i tome slično period u kome nismo bili prisutni u ovoj oblasti zaista ostavio posledice, ali da na tome još uvek treba dosta raditi, kao i da u narednom periodu treba raditi sa većim jedinicama, ali, ponavljam, isključivo u sastavu mirovnih operacija UN.
Ono na čemu bih hteo da se zadržim, ako mi to sada vreme ne bude dozvoljavalo, onda ću to iskoristiti kasnije, jeste problematika vezana za finansiranje, odnosno sredstva neophodna za sprovođenje Odluke o realizaciji Godišnjeg plana upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2010. godini.
Za realizaciju ovog plana vi ste nama dostavili, tako da smo imali prilike da to pročitamo i saznamo, i hoću zbog javnosti da ponovim, da su neophodna sredstva u iznosu od 201.410.000 dinara, od čega je za Ministarstvo odbrane predviđen iznos od 169.605.000 dinara, a ostatak ide Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Sada, kad pogledamo Zakon o budžetu i planirajuće stavke za 2010. godinu, pri tom, ne smemo da zaboravimo da su ministarstva prema Zakonu o budžetu Republike Srbije dužna da do kraja juna meseca tekuće godine dostave godišnje planove i budžete za svoja ministarstva za narednu godinu, onda je, zaista, nepoznanica, vraćam se na ono sa početka priče, zašto postoje raskoraci u planiranju finansijskih sredstava, misli se i na Ministarstvo odbrane i na Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Kao što ste i sami u uvodnom izlaganju rekli, mi ove godine imamo namere da učestvujemo u dve nove mirovne operacije, a navedenih pet, odnosno šest, već su bile planirane i za 2009, odnosno 2010. godinu, da smo u njima smo učestvovali i da smo, ne smete mi to reći, morali da znamo kolika su neophodna sredstva za te operacije.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta, vreme koje vam je na raspolaganju)
Zahvaljujem. Nastavak priče o ovom delu kasnije ću obrazlagati, kada budem ponovo dobio reč. (Aplauz)

Zahvaljujem predsedavajuća. Kratko ću u ovom delu vremena koje je preostalo, jer u prethodnom izlaganju nisam uspeo da završim svoju diskusiju, a ona se završava sa finansijskom konstrukcijom vezano za učešće naših snaga u mirovnim operacijama UN za 2010. godinu. Dakle, radi se o iznosu od, nešto, preko 201 milion dinara, a pomenuli ste, gospodine ministre, i nedostajuća sredstva koja su u iznosu od, otprilike, 130 miliona dinara, pri tome, moramo imati u vidu činjenicu da mi za recipročan broj vojnika koji u toku 2010. godine učestvuju u mirovnim operacijama UN od strane UN dobijamo 260.000 evra, tako da je taj nedostatak koji treba da se prekombinuje iz drugih stavki, oko, 100 miliona dinara.
Zašto ovo pričam? Mislim da pripremajući budžet za ovu i svaku narednu godinu te stavke mogu lepo da se planiraju i konstantno da budu u nekim okvirima koji su bili 2009. sa, nekim, plus-minus za 2010. godinu, tako i za narednu, i da ne budu potrebni nikakvi rebalansi budžeta za ovo, barem ne veliki, a u ovom slučaju radi se o rebalansu budžeta u cifri od preko 60% potrebnih sredstava u odnosu na planirane stavke iz razdela Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova. To treba imati u vidu za naredne zakone o budžetu, takođe, trebalo bi da se urade i ovi izveštaji i godišnji planovi, s obzirom na situaciju i na planiranje, u godini koja treba da bude ispred nas a ne u tekućoj godini, kao i za 2011. godinu, u toku ove kalendarske godine ili, eventualno, početkom ove godine.
Navodio sam primere iz zakona i situaciju kao što je gospodin Šormaz rekao iz raznoraznih anketa, ne definitivno kao stav, samo sam navodio primere šta su zakoni, šta je mišljenje anketiranih ljudi, nije anketiran niti ceo narod niti pripadnici vojske nego građani i to jedan mali uzorak, ali su to mišljenja vezana za zakon i mišljenja vezana za ankete.
Ovom prilikom ću se baviti citatom i izneću stav jednog našeg lekara u Demokratskoj Republici Kongo, a on, otprilike, glasi ovako.
"Paćeničke zemlje, kao što su Urugvaj, Bolivija, Indija, Pakistan", u koje bi trebalo da se svrstamo i mi, to su njegove reči, "ovde imaju po nekoliko hiljada vojnika. UN svakoj državi učesnici u odnosu na brojno stanje u misiji uplaćuju 1.100 dolara, tako da su u većini prisutnih vojnih kontingenata i rezervisti, koji su, inače, u matičnim zemljama, po principu, nezaposleni ljudi. Za svaku mašinu, oružje, oruđe, letilicu, UN državi plaća mnogo više novaca i to po danu boravka iste u misiji, tako da pametne države dovezu svoje "krševe" od vozila i za godinu dana korišćenja kupuju nova."
To je mišljenje jednog našeg učesnika pripadnika mirovne misije u Demokratskoj Republici Kongo.
''Mi'', misli na naše pripadnike ove misije, ''koristimo svu opremu UN'', to je iz 2009. godine jedan komentar pomenutog lekara, '' koja, po njihovoj računici, za nas šest'', kolik ih je tada bilo, ''iznosi 700.000 dolara na godišnjem nivou''.
Da je eventualno angažovana oprema, i vozila, uz sve naše ljude, evo, vidite, koliko je to i veći iznos i kao i sredstva. Zbog toga govorim da je potrebno planiranje, s obzirom na to da je bio prekid u kontinuitetu i na sve ostale posledice, kao i na situaciju u našim snagama odbrane koja je takva kakva jeste, ali u narednom periodu treba planirati učešće sa određenim većim kvantitetom ljudi, sa našom opremom i medicinskom, raznim oružjima i oruđima, a cela finansijska konstrukcija bila bi mnogo lakša i na stavci Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, konkretno Vlade, odnosno Republike Srbije. Čovek, na kraju, kaže: ''I ko je ovde pametan, da li mi koji nemamo oruđe i oružje na terenu sa sobom, iz razloga što smo prisutni u takvim ekipama ili vojske pomenutih zemalja?''
Još jedan komentar vezano za učešće naših pripadnika u mirovnim misijama, a to je, da prisustvo vojnih snaga u okviru misije UN u određenom regionu otvara i našim preduzetnicima vrata. I navodeći ovaj slučaj iz Demokratske Republike Kongo u vreme od šest meseci učešća ovog pripadnika misije napravljene su tri mešovite srpsko-kongoanske firme raznih delatnosti, tako da i taj način učestvovanja u mirovnim misijama koje isključivo, podvlačim, organizuju UN za zemlje, a i našu zemlju u ovom slučaju, može biti koristan.
Moram, još jednom, na kraju da kažem da je stav i Srpske napredne stranke na ovu temu, da učešće u mirovnim operacijama od strane naših pripadnika oružanih snaga, odnosno snaga odbrane, Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, može i treba da bude isključivo, kako je tako po Ustavu trenutno, pod okriljem mirovnih operacija UN, ali, samo, kada su u pitanju neke druge operacije, tipa Avganistana, u kojima su uključeni neki drugi politički, vojnopolitički savezi, tipa NATO, sa time ne treba da se igra.
U krajnjem slučaju, pred građane može da se stavi i ova tema, pa, ako je raspoloženje građana da naši pripadnici treba da učestvuju u takvim operacijama, mi ćemo uvek biti za to da se stav većine građana Srbije mora poštovati. Ali, još jednom apelujem na poštovanje Ustava, i nevezano za to kakav je naš stav, nego vezano za stav većine građana Srbije, smatramo da je prisustvo naših snaga dozvoljeno isključivo u sastavu mirovnih operacija pri UN. Zahvaljujem.