Da ne bi ispala ona priča da je razlog donošenja ovog zakona za ''šaku dolara'', pozvaću se samo na prethodni amandman koji je podnela moja koleginica gospođa Jorgovanka Tabaković, na tačku 4), pa vas pitam, gospodine ministre, koji su ovo troškovi u slučaju ''samovoljnog prekida angažovanja''? Znate da je mnogo ljudi i u bivšim ratovima pokušalo i dobrovoljno otišlo, a kada su nastala ratna dejstva, nisu mogli da izdrže te situacije. Odakle znate da će jedan profesionalac moći da izdrži razna ratna učešća u multinacionalnim operacijama – da li to znači karta za povratak i karta za odlazak novog profesionalnog pripadnika Vojske Srbije?
U tački 5) govori se o tome da pripadnici Vojske Srbije i drugih snaga odbrane koji su upućeni u multinacionalne operacije podležu disciplinskoj, prekršajnoj i krivičnoj odgovornosti, pa predlažemo da se doda i ''materijalnoj odgovornosti''. U nastavku, u sledećem stavu, iza tačke 5, govori se o materijalnim sredstvima koja se koriste u mirovnim i humanitarnim operacijama, a to je u skladu sa Zakonom o Vojsci i Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Dakle, ako podležu disciplinskoj, prekršajnoj i krivičnoj odgovornosti trebalo bi da podležu i materijalnoj odgovornosti. Zahvaljujem.

I taman da se uverimo da se ovde niko nije promenio, osim jedne frakcije koja se otcepila od DS, kad, na kraju, i on bi popio rakiju sa ministrom.
Gospodine ministre, vrlo je bitno da je ovaj zakon u proceduri, jer sa njim počinje reforma vrlo bitne oblasti bezbednosnih službi, ali je to samo početak i ovaj zakon kao odgovoran za deo ove oblasti to i pokazuje.
Ono što bih hteo da istaknem, a to je u skladu sa pričom gospodina Markićevića i gospodina Delića, jeste ono što nedostaje vezano i za odredbe ovog zakona, odnosno član 54. i prethodne članove koji govore o nadzoru i kontroli ove dve službe. Vrlo je bitno da se ove dve službe u okviru Ministarstva odbrane, jer imali smo raznorazne situacije, iz nekog vremena odranije, da je za ovaj sektor bio nadležan glavni bezbednjak iz Ministarstva spoljnih poslova i da je on ujedno bio i član Atlantskog saveza. Zadovoljstvo mi je, gledajući vaš dosije, što nisam našao da ste član Atlantskog saveza, i nadam se i predviđeni organi, pa i nadzorni organi vezani za ovaj zakon neće biti iz tog nevladinog sektora, jer poslednje vreme govori da ljudi koji prođu tu NVO uglavnom kreiraju politiku odbrane ministarstva.
Šta smo hteli amandmanom na čl. 52. i 54, to je deo koji se odnosi na nedostatak civilne kontrole, odnosno da Skupština Republike Srbije ima veće ingerencije po pitanju nadzora, a to su poslovi Generalnog inspektora, i u amandmanu smo naveli da Generalni inspektor za svoj rad odgovara Skupštini Republike Srbije, da je istovremeno obavezan da redovno dostavlja izveštaj o nadzoru Odboru za odbranu i bezbednost Srbije i po pozivu da prisustvuje sednicama Odbora za odbranu i bezbednost.
Sa tim bi postojeći stav 4. brisao, a postojeći stav 5. postao bi stav 4, (člana 54.). Ne vidim razlog da ne prihvatite jedan dobronameran amandman i dokaz da reforme ove službe se nastavljaju u smislu...

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Novakoviću, zbog vašeg komentara maločas, a i zbog građana koji prate sednicu, moram malo da obrazložim šta je to što se u članu 108. definiše i šta je to što mi predloženim amandmanom tražimo da se promeni. Upravo ovaj član 108. definiše prvenstvo prava popune Vojske Srbije i njenog prioriteta, iz razloga što ona kao takva u situaciji i u uslovima ratnog i vanrednog stanja postoji kao oružana snaga, čija je prva i osnovna dužnost odbrana zemlje i normalno je da je to definisano samim aktom i njenog postojanja. Dakle, ovaj član 108. govori o pravu prvenstva popune i daje bliža objašnjenja o načinima popune stvarima.
Amandman koji smo mi podneli na član 108. stav 3. koji u vašem predlogu glasi: „Spajanje materijalne obaveze i ratnog rasporeda lica, odnosno rukovaoca stvari vrši se ako materijalno sredstvo zahteva posebna znanja u rukovanju.'' Poslanička grupa SNS predlaže da se spajanje materijalne obaveze i ratnog rasporeda vlasnika stvari, odnosno rukovaoca, vrši uvek kada za to postoje uslovi, kada materijalno sredstvo zahteva posebno znanje o rukovanju.
Obrazloženje koje ste naveli zašto ne prihvatate amandman prvenstveno je u suprotnosti sa predloženim tekstom koji ste vi dali u članu 108. stavu 3, znači, kontradiktorno je vašem predlogu zakona, a ne našem amandmanom.
Moram da vas podsetim, gospodo predstavnici Ministarstva, s obzirom na to da gospodin ministar nije tu, vi se sećate 1999. godine i svega onoga što je bilo povodom agresije NATO pakta na Srbiju i delove teritorije Srbije, kao i situacije godinama nakon svega toga – da je račun Vojske Srbije bio niz godina blokiran, s obzirom na razne štete koje su nastale u svemu tome.
Mi u članu 108. samo dalje dopunjujemo mogućnost da do ovakve nekakve situacije ne dođe, odnosno da rukovaoci materijalnih sredstava imaju pravo prvenstva korišćenja i rukovanja njima, znači, istovetno kao što ste i vi predložili, samo još bliže obrazloženo, i da tu situaciju treba uvek koristiti, normalno, a ne zloupotrebljavati.
S obzirom na to da je rasprava o ovom zakonu ionako pri kraju, i žao mi je što ministar nije tu, a imajući u vidu da se ovih dana priča o trendu poboljšanja rejtinga Vojske Srbije, nama je to drago i svim građanima Srbije to treba da bude drago, i nije gospodin ministar kriv zbog negativnog trenda i rejtinga Vojske Srbije, to potiče još iz devedesetih godina pa naovamo, moram da vas podsetim na jednu činjenicu koju ističe gospodin ministar ovih dana, da taj rejting dokazuje zadnji septembarski rok, gde je dosta vojnih obveznika ostalo da ne dobije upute za služenje vojnog roka, iz sledećih razloga, to ministar nije hteo ni da istakne.
Godine 2008. na uput u septembarskoj klasi imali smo 5.000 vojnika, 2009. godine taj uput je smanjen na 3.200. Smanjenjem Vojske, odnosno onih koji služe vojni rok, dolazi do pojave trenda poverenja u Vojsku i odziva na služenje vojnog roka, morate priznati, imamo situaciju u kojoj je preko 30% manji broj u odnosu na prethodnu godinu i u odnosu na 2006, i sada 2009. godinu, dakle, broj onih koji su na odsluženju vojnog roka sa preko 20.000 sada je spao na 7.000, situacija je drastično poremećena u korist ove priče o kojoj govorim. I to sve treba da ide na uštrb profesionalizacije vojnika, jer situacija u kojoj pokazatelji govore da vojnik na odsluženju vojnog roka skoro isto košta kao profesionalni vojnik, ali o tome ćemo kada bude na redu učešće u multinacionalnim operacijama, jer je to vrlo zanimljiva tema, govori u korist svega ovoga da profesionalizacija Vojske zaista treba da zaživi.
Sećate se obećanja koja su iz godine u godinu govorili svi ministri, pa i vi sada, da do 1. januara 2010. godine više neće biti vojnika na služenju vojnog roka, da će Vojska biti profesionalna. To se odlaže iz godine u godinu. Iz kog razloga? Iz razloga nepostojanja finansijskih sredstava, jer takav akt i takav čin, koji nije samo mesečni period, mogla je Makedonija da sprovede za sedam meseci ovaj postupak iz razloga veličine svoje teritorije i postojanja aktivnog profesionalnog sastava i ljudi koji su bili zainteresovani. Ali mi to ne možemo da uradimo s obzirom na okruženje i situaciju koja u Srbiji postoji, i geografski i teritorijalno i sve ono što nam se dešavalo u proteklom periodu.
Mislim da ovi argumenti trenda ne idu baš u prilog, nama je drago da se trend nastavi, ne zbog vas, nego zbog Srbije, jer zaista tradicija koja postoji, da je poverenje u Vojsku Srbije zaista bilo veliko, treba da se vrati, ne zbog toga što ste vi na vlasti, nego zbog tradicije i značaja uniforme Vojske Srbije. Hvala lepo. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u članu 44. stoji klauzula kojom se određuje da vreme koje je student Vojne akademije proveo na studiranju u Vojnoj akademiji, nakon određenog perioda, računa kao vreme preovedeno na odsluženju vojnog roka, u Predlogu ovog zakona stoji da je to šest meseci, a Poslanička grupa SNS amandmanom predlaže da bude 12 meseci.
Kada sam osamdesetih godina bio na Vojnoj akademiji, imam razloga da vam ovo objašnjavam, u toj prvoj godini Vojne akademije stiču se teoretska znanja i upoznavanje, i iz dela predmeta iz opšteg stručnog vojnog obrazovanja, taj period proveden na školovanju u Vojnoj akademiji ne može se poistovetiti sa periodom koji je u rangu šest meseci služenja vojnog roka. Zato je ovaj amandman i upućen vama, mislim da bi zaista bilo logično da onom ko je posle prve godine Vojne akademije odslužio svaki dan bude računat kao vojni rok, a ne nekom ko je posle šest meseci, iz ovih razloga o kojima vam govorim, a koji su prisutni i sada na Vojnoj akademiji, može se utvrditi takva činjenica, to i gospoda oficiri i generali znaju.
Šta je problematično u članu 44. pored ovog zahteva? To je ono što Zakon o vojsci reguliše – da studenta Vojne akademije naziva kadetom, ranije pitomcem, sada kadetom, i da ovaj zakon, u setu zakon o odbrani, za isti termin koristi student Vojne akademije. Znači, ta neusaglašenost u nazivu trebalo bi da bude promenjena, jer se radi zaista o istoj materiji, odnosno član 44, dakle, vreme koje student...
U redu, zahvaljujem.

Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, evo, gospodine Novakoviću, još jednog primera zadatka i obaveze vama i ostalima iz rukovodstva Narodne skupštine Republike Srbije da je neizbežno uvođenje skupštinskog kanala, iz razloga saznavanja svih dešavanja, ne samo dešavanja iz ove skupštinske sale, nego i situacije pripreme i rasprave zakona na odborima i njihove dalje analize u skupštinskoj sali. Molim vas da po tom pitanju u narednom periodu poradite, zbog građana Srbije i naše konstatacije u svim odborima i priče ovde u Skupštini.
Moram, gospodine ministre, da vam kažem, a danas ne bih pričao o amandmanima pošto je još načelna rasprava, da je SNS zaista pokušala da popravi deo zakona.
To ne znači da svi pokušaji danas ovde treba da budu zapečaćeni, već će oni vremenom, s obzirom na dešavanja i odnos matice i dijaspore doživljavati još neke nove dimenzije.
Najveći problem je bio naslov Delegati i član 18. To želim da istaknem iz razloga što sam se prebrojavao ko zna koliko puta da dođem do predložene brojke 44. Tu postoji i amandman SNS-a. Zaista, s obzirom na ozbiljnost i, kao što kažete, istorijski značaj donošenja, odnosno ulaska u proceduru Predloga zakona, sa druge strane stoji mala neozbiljnost, vezano za situaciju da delegati bukvalno nisu dobro prebrojani. Na spisku je 45, a u Predlogu zakona i u onome što smo mi dobili u materijalima stajala je brojka 44. Vi ste u objašnjenju ovog zakona to ispravili, niste se držali brojke 44, već 45.
Nažalost, ja i dalje moram u svom izlaganju da govorim o odnosima u zadnjem periodu između dijaspore i matice. To je ono što je uzrok svih problema i što mi u budućnosti želimo da popravimo. Ne samo SNS, već svi mi.
Ovde nema politike nijedne stranke. Ovde ne sme da bude politike ni SNS, ni SPO, već politika ljudi koji žive u dijaspori i matice. Kada se napravi ta kohezija, onda je uspela politika. Politički principi padaju pri tome. Mi smo, samim činom donošenja ovog zakona, još uvek samo na putu da napravimo jedan korak prema svemu tome.
S obzirom na konstatacije koje ću govoriti u narednom delu mog izlaganja, stoji ta priča o neslozi i ovde, kao što se primećuje i iz skupštinske rasprave, ali nažalost i o neslozi koja stoji u dijaspori, a koja je delom prouzrokovana zbog svih tih talasa i razloga talasa migracije stanovništva iz Srbije i odnosa matične države Republike Srbije prema svom narodu u rasejanju.
Moramo priznati, bez obzira na to kojoj partiji pripadamo, da je u zadnjih 50 godina odnos prema emigraciji bio bukvalno ovakav – to je četnička emigracija.
I tu potiče deo problema, koji se nastavlja i u kasnijem periodu, i taj problem se kasnije pokušava samo malo da ispravi, odnosno reši, s obzirom na potencijale i razmišljanja o dijaspori kao potencijalu koji je zaista neizbežan i koji je vrlo bitan za živote nas ovde i za politiku Republike Srbije.
Ne možemo samo da dijaspori damo pravo glasa. To pravo je bukvalno skoro i uvedeno i omogućeno, ali koliko je obesmišljeno to pravo, odnosno ta situacija, vidimo kad pođemo od situacije da je na zadnjim predsedničkim izborima u januaru 2008. godine samo 1% populacije koja živi u dijaspori, a ima pravo glasa, izašao na izbore i glasao. Zašto? Ovde se sve vreme radi o zameni teza, i to teza vladajućih stranaka u matici, tj. u Republici Srbiji.
Nije bilo nikakve kampanje. Ne možete samo raspisati izbore, u Republici Srbiji odraditi sve kampanje, uložiti ogromna sredstva i od strane države i od strane stranaka da se ostane na vlasti i da izbori uspeju, da vaš kandidat recimo pobedi, a da dijaspora pri tome bude zanemarena i da nikakav marketing, odnosno medijska kampanja povodom tih izbora tamo ne bude urađena. Zato dolazimo do cifre od 1% izašlih birača sa pravom glasa u dijaspori. Zašto? Zato što, još jednom kažem, postoji zamena teza, jer se deo političkih partija vladajuće koalicije ponaša tako, na ovakav ili onakav način, prema dijaspori, sa aspekta – ko zna čiji su to glasači. To je naš narod, to su naši glasači, bez obzira na to za koga glasaju. Da se pravi zamena teza pokazuje i rezultat tih predsedničkih izbora, gde je, recimo, predsednik Republike gospodin Boris Tadić od tih, nažalost, 1% izašlih dobio najveći broj glasova. Nama bi bilo draže da je bilo drugačije, ali je bilo zaista tako.
S obzirom na široku priču o dijaspori, moram u narednom delu priče da se osvrnem na problematiku velikog problema života i egzistencije Srba na prostorima zemalja u okruženju i regionu.
Vrlo je dobro što zakon pravi razliku između dijaspore i Srba u regionu. Kao što sam juče rekao, njihovi životi, problemi i egzistencija su zaista dva različita sveta. Mnogo je teže biti u okruženju nego živeti u ekonomski razvijenim zemljama u inostranstvu, gde makar imaju neka ekonomska prava ako su im politička i zanemarena.
Srbi u BiH, na svu sreću, imaju status konstitutivnog naroda i svoj entitet. Status nacionalne manjine Srbi imaju u Hrvatskoj, Makedoniji, Mađarskoj i Rumuniji, dok taj status još uvek (možda će to biti promenjeno ovih dana, posle akcija vezano sa odnose sa Republikom Slovenijom) nemaju u Sloveniji, Bugarskoj i Albaniji.
Moram da se zadržim na ponašanju tih država i njihovih institucija prema našem narodu. Recimo, u Sloveniji prema srpskoj populaciji, koja već 18 godina tamo živi, postoji, nažalost, takav diskriminatorski odnos, da je preko deset hiljada ljudi srpske nacionalnosti bukvalno izbrisano sa spiska, iz evidencije, iz jednog prostor razloga, zato što nisu dobili slovenačko državljanstvo. Tako da se dolazi do konstatacije i činjenice da su Srbi u Sloveniji postali državljani nižeg ljudskog ranga.
Podaci iz bližeg okruženja, iz BiH, još su alarmantniji. Iz geografije BiH, govorim o Federaciji, izbrisano je 527 srpskih naselja, u kojima su pre rata živeli isključivo Srbi. Niti ima povratka u ta naselja. Kao primer navodim još i Sarajevo, gde je pre rata živelo 160.000 Srba, a sada je samo 7.000 Srba, i niko od njih nema pravo da konkuriše, ne za rukovodeća, direktorska mesta, nego ni za radni odnos u javnim preduzećima i ustanovama. Sve to govori kakav je odnos tih država prema nacionalnim manjinama.
Dolazimo do situacije u Hrvatskoj, gde su prava Srba samo formalno zaštićena, time što postoji Zakon o nacionalnim manjinama, ali se on nikada nije ni primenjivao, niti primenjuje, niti to državni vrh Republike Hrvatske ima nameru da uradi. Moram da podsetim da bi, u skladu sa proporcionalnim učešćem u broju stanovnika, broj Srba koji treba da imaju zaposlenje u Hrvatskoj trebalo da bude preko 20.000, ali je i to mrtvo slovo na papiru.
Sve se radi zbog pritiska EU, i zbog tog pritiska i SDSS nekoliko godina unazad spasava samo hrvatsku vladu. Mnogo relevantnih ljudi iz ove oblasti zna da je to tako, kao i ljudi koji prate dešavanja u Hrvatskoj, a nadam se da ste i vi svesni te situacije. Pomenuta srpska partija i njeno rukovodstvo zaista u ovom periodu ništa nisu uradili za probleme Srba u Hrvatskoj. Recimo, u 300 naselja u kojima sada žive Srbi niti ima struje, niti ima telefona, niti ima saobraćaja do tih naselja, jednostavno - života nema.
Nakon rata se u Hrvatsku vratilo oko 50.000 Srba, iako hrvatske vlasti barataju cifrom od preko 100.000, sve zbog odnosa sa EU i zbog Zakona o nacionalnim manjinama i, navodno, pravima koja realizuje naš narod kao nacionalna manjina u Hrvatskoj. Od njih 50.000 umrlo je 15.000. Većina njih se, u suštini, nije ni vratila. Vraćali su se da reše svoje papire, da obiđu svoja ognjišta i da se ponovo vrate ovde ili, nažalost, odu na neku drugu stranu.
To što je potpredsednik u hrvatskoj vladi Srbin, dobro je samo za njega lično i deo Srba koji se nalazi na tim mestima. Normalno, i za Hrvatsku demokratsku zajednicu, koja je na vlasti, da bi se formalno pred EU prikazalo ponašanje hrvatske hlade prema Srbima i situacija da Srbi navodno uživaju prava u Republici Hrvatskoj.
Evo jednog banalnog primera. Za potrebe prosvete Srba u Hrvatskoj izdvojeno je prošle godine sedam miliona kuna, dok je, recimo, preko 350 miliona kuna izdvojeno samo za univerzitet u Mostaru, a podaci govore da je broj Srba u Hrvatskoj i broj Hrvata u BiH skoro identičan.
To su pitanja koja sve nas treba da zabrinjavaju, i Odbor u Skupštini i vaše ministarstvo i kompletnu Vladu Republike Srbije, i pred tim pitanjima ne smemo da nemamo vremena i razumevanja.
Na kraju, kada se uporede svi ovi problemi Srba u okruženju i relativno lagodan život, kao što sam juče istakao, Srba u dijaspori, u ekonomski razvijenim zemljama sveta, s razlogom se postavlja pitanje, što sam juče pričao, da li je popis Srba, taj gigantski projekat, vrlo skup, zaista potreba ili proizlazi neka druga potreba razvoja odnosa i situacije, da treba da unapredimo odnos matice i dijaspore po svaku cenu i tu nema pardona, jer zaista dugi niz godina i decenija ova pitanja su tabu tema i za maticu i dijasporu.
I ne smemo da, govoreći o ovom zakonu, eventualno pod pojmom dijaspore i Srba u regionu dođemo do neke nove podele, recimo na ''Hrvatijance'', ''Crnogorijance'' i ostale. Zašto ovo govorim? Iz razloga što se ovde prilikom početka današnje rasprave govori o Srbijancima.
U smislu geografskog vezivanja Srba za prostor Srbije, dakle kao geografski pojam je ispravan, ali se o tom pojmu govorilo još u vreme Austrougarske. A da li znate zbog čega?
Samo da bi se terminološki odvojili Srbi sa leve i desne strane Drine. Ako to neko pokušava da nam ponovo vrati posle toliko godina i decenija, to zaista nema smisla. Ako se zanemari da je ovo samo antisrpska konotacija, reč "Srbijanac" skoro da gramatički nema nikakav ispravan značaj niti se upotrebljava.
Molim vas, zbog toga ne smemo na takav način pričati ovde, niti bilo gde, praviti još neku podelu pored silnih podela u zadnjim decenijama sa političkim i raznoraznim konotacijama. Ne smemo praviti podele. Svi smo mi Srbi, gde god da smo, i u Srbiji i u Americi i u BiH. Zaista zameram kada neko to iznosi ovde ili bilo gde.
Problem je što se problemima dijaspore i matice mi i dalje ozbiljno ne bavimo i o tome skoro niko i ne govori. Još jednom ističem, što pokazuje i jučerašnji deo mog izlaganja i izlaganja ostalih kolega, da stoji situacija da su bukvalno sve vlade od 2000. godine naovamo pale zbog nepokrivenog uvoznog deficita koji se zatvara deviznim doznakama Srba iz dijaspore i regiona, i zvaničnim i nezvaničnim.
Još jednom moram da naglasim, kada je reč o samom zakonu, da on zaista liči na jedan početak u politici prema dijaspori i Srbima u regionu. I zaista je bitno što je taj početak napravljen. Sve ostalo su stvari o kojima treba da razgovaramo i pred kojima ne smemo da imamo ikakve sumnje u to da li smo ovi ili oni.
Stoji činjenica, morate se složiti, da je to samo korak, iz razloga što ste se zaista u obrazloženju ovog zakona više bavili tom sadržinom nego samim zakonom. Činjenica je da imamo nasleđenih istorijskih problema i situaciju koja bi trebalo da se prekine u Srbiji, koju treba da rešimo, da rešimo ekonomske probleme u Srbiji i da ne dozvolimo odlazak naše omladine i naših kadrova u inostranstvo.
To tek treba da sledi, jer za sada to nije zaustavljeno, i tada će promene zakona dovesti do situacije da ovaj zakon bude još primereniji. Trenutno to nije, s obzirom na sve te situacije koje su nedorečene i nepredvidive, s obzirom na to, o čemu sam pričao juče, da mogu uslediti od 1.1.2010. godine, a to je da građani dobijaju šengen vize.
Najbitnije od svega, i pored svih propusta, koji su evidentni, ali koje ne treba zlonamerno shvatati, ni sa moje ni sa strane drugih poslanika, bez obzira od koga dolaze, jeste da se sa nečim konkretnim počelo, i na tome ćemo raditi i to treba dorađivati.
Da li će zakon ispuniti očekivanja dijaspore, verovatno niko od nas ne zna, osim konstatacije da oni zaista jesu taj potencijal koji, osim što se pojavljuje kod popune rupe u budžetu, mi ne treba da zanemarimo nijednog trenutka.
Stoji pitanje da li će dijaspora finansirati predložene savete, predloženu skupštinu, pošto u obrazloženju ovog predloga zakona stoji da nova zaduživanja vezana za primenu ovog zakona i konstituisanje svih organa koji su neophodni za ovaj zakon nisu ni veliki, niti postoje, tako da se postavlja pitanje da li od dijaspore treba da očekujemo finansiranje svih tela i organa koji su navedeni u ovom zakonu.
Još jednom moram da vas pitam i nadam se da ćete na kraju rasprave odgovoriti, s obzirom na činjenicu da postoji veoma veliki broj srpskih udruženja u dijaspori, raznih organizacija, kulturnih, sportskih, ovakvih i onakvih, a barata se o nezvaničnoj cifri od 1.300. Vi bežite od konstatacije da ste sa delom organizacije razgovarali. To je sigurno istinita činjenica, naveli ste te ljude, i ne verujem da biste smogli snage da sve te organizacije navedete u obrazloženju da s njima niste kontaktirali.
Ali, zaista bi bila još bolja konstatacija, gospodine ministre, da ste rekli da niste uspeli da sa velikim brojem organizacija kontaktirate. To je sasvim normalno, zbog same konstatacije i činjenice da vaše ministarstvo, naše ministarstvo i svi relevantni organi Republike Srbije zaista ne barataju dobrom činjenicom. Nisam samo ja zbog toga kriv, ili vi, već svi problemi o kojima pričamo svih ovih dana.
U predlogu zakona vi govorite o tome da je jedna od osnovnih obaveza Saveta evidentiranje i prikupljanje svih tih organizacija. To stoji u zakonu, i to je zaista obaveza i mora da bude obaveza. Ali, zaista bih bio zadovoljan da ste rekli da ste uspeli da kontaktirate sa delom organizacija, a iz ovakvih ili onakvih razloga niste mogli da stupite u kontakt sa mnogobrojnim organizacijama, što je, praktično, bilo i nemoguće, bez obzira na vremenski rok i proceduru ovog zakona.
Moramo dodati i situaciju da su, nažalost, lideri Srba u dijaspori i u regionu ponekad i odavde usmeravani, iz Republike Srbije, pa se oni više biraju ovde nego na njihovim skupštinama, i na sujetu dela tih lidera i svega ostalog, da to još više remeti situaciju.
Tu je i problem da dijaspora mora da postigne dogovor i jedinstvo i da matica pred tim dogovorom mora da postigne kompromis radi, mimo zakona, postizanja dogovora za budućnost, a onda i zbog dijaspore i zbog generacija koje su se, recimo, rodile u dijaspori. Verujte mi, a i svesni ste situacije da oni ne doživljavaju maticu Srbiju kao njihovi preci. Njima su verovatno preči problemi svoje nove otadžbine, i tu mi treba da radimo.
Kad o tome mislite i govorite, pošto niste odgovorili na pitanje šta ste mislili (pomenuli su to i gospodin Nikolić i koleginica Janković) pod novim srpskim patriotizmom... To je ono što smo svi našli u vašim izlaganjima. Vezano za to, podsetiću vas samo na jednu rečenicu. Ovako ste izjavili - Srbiji je potreban novi patriotizam zapadnog tipa, koji bi zemlju učinio ekonomski jakom i politički uticajnom državom koja za saveznike ima najjače zemlje sveta i koja upravo zbog toga ima demokratske kapacitete da na najbolji mogući način brani naše državne i nacionalne interese.
Znači li to da najjače zemlje sveta nisu naši prijatelji? Nije valjda da najjače zemlje sveta nisu prijatelji nas i ove vlade. Nije valjda da treba da postoji novi patriotizam zapadnog tipa. Onda padamo tu i pred delom vaše ideologije. Da li se vi to odričete Ravne gore? Ako se vi odričete Ravne gore, pitam poslanike SPO da li se oni odriču Ravne gore.
Ne može da se zaboravi srpska istorija. Ne mogu da se zaborave ratovi i ustanci protiv Otomanske imperije, protiv Austrougarske, protiv fašističkih zemalja. Ne može da se zaboravi Cer, Mišar, Kolubara, Drina. To ne možemo da zaboravimo. To ni ljudi u rasejanju neće da zaborave. To ni nove generacije, koje su se tamo rodile, neće da zaborave.
Da li ste možda mislili na te nove generacije, koje su se tamo rodile, i koje zaista, hteli mi to ili ne da priznamo ... (Predsedavajući: Vreme predviđeno za vašu poslaničku grupu je isteklo.) ... evo, završavam, gospodine Novakoviću. (Predsedavajući: Žao mi je, 20 sekundi.)
Vi ste bili korektniji, 20 sekundi. Gospođa predsedavajuća je juče u petoj sekundi uzela reč. Hvala lepo.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani pripadnici srpske dijaspore i Srbi iz regiona, nadam se da će posebno zanimljiv i bitan zakon koji je pred nama danas u skupštinskoj proceduri biti propraćen preko raznih satelitskih emisija, a vezano za najbitnije njihove odnose, tj. odnose matice i dijaspore.
Mnoge države već odavno vode brigu o stvarnom i pravnom položaju svojih građana u rasejanju, tzv. dijaspori. Zaista ne želim da nastavim u tonu nekih govornika ovde jer mislim da je vrlo bitno što je ovaj zakon danas na dnevnom redu, bez obzira koliko se slagali da li je on dobar ili ne, a dobar je u onoj meri koliko ćemo dati primedbe na njega i biće još bolji ukoliko prihvatite, gospodine ministre, te primedbe.
Ne želim da nastavim u duhu jednog poslanika, koji je čak bio i diplomatski predstavnik naše zemlje u inostranstvu i koji Srbe naziva ''ovim Srbima''. Zaista mislim da nije tolerantno da se tako priča u parlamentu, pogotovu ne osoba koja je bila diplomatski predstavnik. U tom duhu SNS neće iznositi primedbe na ovaj zakon, a sve ono što budemo izneli, konstatovaćemo primedbe i pokušati da poboljšamo ovu situaciju.
Najbitnije od svega jeste da je zakon ugledao skupštinsku proceduru, a da će vremena koja su ispred nas i iza nas pokazati koliko on u meri određenih propusta treba da doživi promene.
Ono što ste u startu pogrešili, gospodine ministre, to je konstatacija da Srbija ovim zakonom želi da postane lider u regionu. To već niste u pravu. Znate da dosta ozbiljnih zemalja EU, počev od Španije, koja je 70-ih godina donela ovaj zakon, zatim Grčke, koja je shvatila da je 16 miliona Grka u rasejanju i 14 miliona Grka u matici, tj. Grčkoj, zaista veliki kapacitet za državu Grčku.
Kao primer zemalja u tranziciji, Rumunija je 1991. godine donela razne zakonodavne akte, pa kasnije usvojila i zakon. I druge zemlje u okruženju i regionu, kao što su Rusija, Slovačka, kasnije Bugarska i Mađarska, pre nas su ove probleme iz oblasti odnosa sa svojom dijasporom zakonskim aktima rešile.
Ne možemo pričati o ovoj problematici, a da se ne setimo ranijih dešavanja, pogotovu dešavanja koja su prisutna u našim životima u zadnje dve decenije. Na ovim ministarskim mestima, počev od socijaliste Cvijana 1991. godine i termina ''Srbi izvan Srbije'', do ministra proevropske provenijencije gospođice Milice Čubrilo, koja je inače, tih godina posle oktobarskih promena, bila ekspert za turizam i ostala zapamćena u srpskom turizmu. Nije ništa lično, ali zaista je tako, kao neko ko je Srbiju predstavljao u inostranstvu isključivo na skupim inosajmovima, bez obzira na katastrofalnu, nažalost, situaciju u srpskom turizmu i uslovima. Znači, poenta tog brenda, proizvoda i te priče bila je što više da se putuje i da se predstavi Srbija u inostranstvu.
Verovati je da je ona zaista, kao čuveni uvoz iz Francuske gospodina Božidara Delića, zasluživala i to mesto ministra za dijasporu, ali ostala je upamćena po, nažalost, jednom incidentu o nenamenskoj dodeli sredstava iz fonda koje je raspisivalo ovo ministarstvo za snimanje jednog totalno nebitnog filma u Kanadi.
U to vreme je glavna konstatacija dijaspore bila da je Ministarstvo za dijasporu postalo šalter za dijasporu.
Ne možemo da se ne setimo raspada bivše Jugoslavije, kada smo se prvo borili za očuvanje te države, kasnije za očuvanje i spasavanje i očuvanje prava Srba na područjima republika bivše Jugoslavije i, na kraju, iz cele te priče smo izašli kao glavni krivci za njen raspad.
Ono malo naroda što tada nije uspelo da se popenje, nažalost, na traktore, bilo je svih ovih godina prepušteno zaboravu i skoro da nije imalo nikakvu podršku svoje matice. Za one koji su bili prinuđeni da dođu i žive u svojoj matici, mi i posle toliko godina koristimo žargonski termin i nazivamo, nažalost, izbeglicama. Najveću cenu svega ovoga su, nažalost, platili Srbi u pomenutim republikama eks-Jugoslavije – Slovenije, Makedonije, Hrvatske, Crne Gore i BiH.
Ne može se zaboraviti činjenica da je na najavu donošenja ovog zakona dijaspora dosta burno reagovala. Onda se pitamo zbog čega i koji su ti razlozi njene takve reakcije? Možda jednostavno zato što je politički i ekonomski status naše emigracije potpuno drugačiji i bolji od tih nesrećnika koji nisu imali prilike da se popnu u traktore kada se raspadala bivša Jugoslavija.
U tome je razlika između dijaspore i Srba u regionu. Moram izneti, bez obzira na tu činjenicu, da je dobra podela u ovom zakonu na Srbe u dijaspori i Srbe u regionu, jer se zaista radi o različitim kategorijama ljudi.
Kao što ste i sami rekli, četiri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora (naravno, po nezvaničnoj statistici) čini ukupno skoro polovinu stanovništva koji živi u Srbiji, nalazi se izvan matične države kapacitet su i potencijal koji, nažalost, naše vlasti u prethodnom periodu konstantno ne sagledavaju, osim te brojke o kojoj se radi, i povremeno je zloupotrebljavaju.
Naša država nema nikakvu preciznu evidenciju o tome koliko Srba živi van granica Srbije. Moram vas podsetiti na činjenicu da je od devedesetih godina pa na ovamo izvan granica Republike Srbije otišlo da živi 500.000 Srba. Barata se brojkom od 5.000 doktora nauka, što je impozantna cifra, morate priznati, i preko 100.000 diplomiranih stručnjaka.
Šta će se dogoditi posle januara 2010. godine, kada, na našu sreću, dobijemo šengen vize i kada zbog situacije koja je ovakva, nažalost, u našoj Srbiji, dođe do, verovatno, novog talasa migracija, a sve zbog razloga "trbuhom za kruhom"? Taj proces, bez obzira na želje i ljudi iz vladajuće koalicije i svih ozbiljnih elemenata na srpskoj političkoj sceni, nema tendenciju slabljenja, odnosno sve više i više raste, nažalost.
Moram vas podsetiti na jednu situaciju, ne tako davnu, kada je u emisiji "Utisak nedelje" na TV B92 utisak nedelje bio jedan student koji posle završenih studija na medicinskom fakultetu sa prosečnom ocenom preko 9,50 upisuje srednju medicinsku školu. Ne iz razloga što treba da se usavrši kompletno u toj oblasti, jer je on završetkom studija i ocenama pokazao da se usavršio, već iz razloga što mu je za odlazak u inostranstvo, odnosno nastavak života u dijaspori, neophodan i taj element diplome da bi mogao da se zaposli i uspe kada, nažalost, sa završenim fakultetom i takvom prosečnom ocenom nema nikakvih prilika da se zaposli u našoj državi.
Vlada gospodina Cvetkovića i vi, gospodine ministre, ističete da nameravate u zemlju da vratite veliki broj stručnjaka. Navodite razlog da dosta njih ili nije uspelo ili su motivisani patriotskom nostalgijom.
Još jednom vas, vezano za prethodno izlaganje, pitam - koji su to razlozi koji će ih vratiti u zemlju i gde će da se zaposle? Koja je to ekonomija? Nažalost, ova srpska, u kojoj privreda gotovo da ne postoji, a o poljoprivredi niko ne vodi računa. Ili će se verovatno zaposliti u turizmu, koji je 26. rupa na svirali, jer postoji 25 ministarstava u ovako maloj državi?
Jedino mogu biti vođeni idejom da će uspeti, kao što su uspeli pojedini ministri uvezeni iz dijaspore, i konstatacijom, svima poznatom, da je deo njih među najbogatijim Srbima u svetu.
Nepobitna je činjenica i da od petooktobarskih promena, već drugi mandat, u ovom resornom ministarstvu dominiraju kadrovi SPO. Vojislav Vukčević, prvi ministar iz vaše partije u Koštuničinoj vladi, definisao je popis Srba u dijaspori kao osnove državne politike. Na vama je, gospodine Srećkoviću, da ovaj posao završite, jer u tom periodu skoro ništa nije urađeno po tom bitnom državnom političkom pitanju. Ujedno koristim ovu priliku da vas pitam da li se radi na tome u ministarstvu i dokle se stiglo.
Gospodinu Vukčeviću je svojevremeno zamerano da nije koristio mogućnost i nije često putovao u velike centre dijaspore, niti u Evropu, niti preko okeana.
Nadam se da ćete vi, gospodine ministre, imati priliku da ovu situaciju ispravite. Jer, u realizaciji ovog grandioznog projekta, popisa svih Srba u svetu, i procene, kako navodite u zakonu, koji je od njih najugledniji u sredini u kojoj živi da bi bili izabrani za delegate skupštine, zaista morate ovakve korake i da napravite.
Još jednom se pitam kako je moguće sprovesti ovakav gigantski projekat popisa dijaspore, a koji treba da pruži odgovor na pitanje koliko Srba živi van Srbije, kada recimo, po anketama, od 10 ispitanika, jedan ispitanik zna za ministarstvo za dijasporu.
Podaci o broju Srba u rasejanju, kakvi-takvi, kreću se od dva do četiri miliona. Ne može se zaboraviti podatak da je, prema zadnjem popisu koji je sproveden u Republici Srbiji, a bio je 2002. godine, našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima prijavljeno samo 400.000 ljudi koji se nalaze u rasejanju. Iste godine zvanična nemačka statistika barata podacima, a treba im verovati, da u Nemačkoj živi 800.000 ljudi poreklom iz Srbije, a Austrija barata cifrom od 300.000 Srba na njenoj teritoriji. Znači, u zbiru naše statistike negde se gubi nekoliko miliona ljudi koji vode poreklo iz današnje Srbije.
Nezvanična procena je da naša dijaspora broji četiri miliona ljudi, pri čemu smo svesni činjenice (imamo i popise iz zemalja u okruženju, odnosno u regionu) da na dijasporu otpada polovina tih ljudi, a da polovina ljudi sa ovih prostora pripada zemljama bivše Jugoslavije, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji.
Hronološkim redom, u Republici Srpskoj nalazi se 1.600.000 Srba, u Federaciji BiH 50.000, u Hrvatskoj i u Crnoj Gori oko 200.000, Makedoniji i Sloveniji oko 40.000, Rumuniji 22.000, Mađarskoj 15.000 i Bugarskoj 10.000.
Kada se govori o ostatku naše dijaspore, mora se pomenuti da se iz naše zemlje u beli svet odlazilo u više etapa i u više navrata. Prvi veći talas odlaska iz naše zemlje bio je u 19. veku, i ta kretanja možemo nazvati ekonomskom migracijom zato što su isključivo takve prirode. U tom prvom talasu migracije ljudi su odlazili isključivo u SAD i zemlje Zapadne Evrope.
Drugi talas migracije, tzv. politička migracija, bio je u periodu posle Drugog svetskog rata i on se uglavnom naziva četnička migracija. Od 1990. godine naovamo, sa procesom koji, na žalost, još uvek traje, imamo i političke i ekonomske migracije. Iskreno se nadam da će tome jednog dana doći kraj.
Svi ovi talasi migracija doveli su do situacije da su se Srbi naselili u gotovo svim delovima sveta. Računa se da preko granica naše zemlje deluje oko 1.300 različitih udruženja i asocijacija. U vašem obrazloženju o razlozima za donošenje ovog zakona pominjete organizacije (nisam ih brojao, ali mislim da ih niste nabrojali više od 50; možda i jeste, ali to nije cifra od preko 100). U svakom slučaju, 1.300 udruženja, organizacija, klubova i svega ostalog u dijaspori i regionu je zaista mala brojka, s obzirom na učešće tih organizacija u javnoj raspravi i njihovu inicijativu i predloge za eventualno poboljšanje ovog zakona.
Stoji činjenica, i vaša i naša, da je gotovo pola stanovnika Srbije koji živi u dijaspori i regionu strahovito veliki kapacitet i potencijal Srbije. I ne sme da se na tome samo ostane, jer državni vrh do sada bukvalno nije imao nikakvu posebnu strategiju vezano za ovu oblast, ili je tu strategiju prepuštao pojedincima, čak su pojedinci zloupotrebljavali i koristili tu situaciju da u svoje lično ime odlučuju umesto države ili neke vladajuće strukture.
Trećina naših ljudi koji žive van granica Srbije do skoro nije imala, nažalost, ni pravo glasa, nisu imali pravo ni na srpski pasoš, a ne može da se zaboravi konstatacija koju ste vi izrekli, a ona je zaista i zvanična, delom nezvanična, da u Srbiju putem deviznih doznaka ulazi oko pet milijardi dolara, zaboravljajući činjenicu da mnogo novca i dalje ulazi u džepovima, a to je, otprilike, ona cifra od oko preko 20% bruto društvenog proizvoda, što je situacija koja sve vlade od 2000. godine pa naovamo u Srbiji bukvalno spasava da ostanu na vlasti.
U prošlosti su političke partije, a i država, često obmanjivale i varale dijasporu. Pojedini lideri, još uvek su lideri Srba u dijaspori, kažu da opozicije u Srbiji početkom 90-ih godina ne bi ni bilo da nije bilo pomoći iz dijaspore.
I vi se morate složiti sa tom konstatacijom. I vaša partija je u proteklom periodu bila poprilično finansirana od raznih organizacija i udruženja iz dijaspore. Ne možete zaboraviti činjenicu koju ne ističete i koju nigde niste do sada istakli, da je država Srbija prevarila fond dijaspore za maticu za oko 3,5 miliona evra, koji su nestali uvođenjem u stečaj Beogradske banke. Sada vas, gospodine ministre, pitam šta ste uradili po tom pitanju vraćanja novca?
(Srđan Srećković, sa mesta: Vratili smo ga.)
Ako ste ga vratili, svaka čast. Zaista je to ista situacija i zakonska obaveza kao u slučaju stare devizne štednje. Ako ste to uradili, odnosno država, na bilo čiju inicijativu, to pozdravljam.
Jedna konstatacija. Kada bi se u državu Srbiju vratila, recimo, makar jedna petina svih iseljnih Srba, u zemlju bi ušlo više para nego što svake godine ulazi i od Svetske banke i od MMF. To je činjenica pred kojom niko u Srbiji ne sme da sagne glavu i pređe preko nje.
Najveći problem je što je u zadnjih 50 do 70 godina dijaspora, naročito zbog ove političke migracije, izgubila poverenje u svoju maticu, odnosno državu, i ukoliko država ima, a mora da ima, i ima strateški interes da na partnerskim osnovama sarađuje sa svojom dijasporom, onda to mora u praksi i da se pokaže i dokaže. Iskreno se nadam da je donošenje ovog zakona samo uvod u tu dobru spregu između matice i dijaspore.

Dame i gospodo narodni poslanici, generalno želim da nastavim priču iz koje se jasno vidi neophodnost donošenja ovog zakona, ali i neozbiljnost u smislu, gospodine ministre, da predloženi tekst ima 19 članova, a da je 17 amandmana prihvaćeno.
Bez obzira ko je radio ovaj predlog, mi u to ne želimo da ulazimo, ali sama situacija da je 17 amandmana prihvaćeno govori o toj neozbiljnosti i vašoj dobroj volji da se sve ovo popravi.
Sada me zabrinjava ono što je maločas bilo u obrazloženju amandmana koleginice Jelene Budimirović, gde se govori o kapacitetima. Govoreći ovih dana u raspravi na set ovih zakona koji su u nadležnosti vašeg ministarstva i vezano za neke svoje amandmane i priču koja će ići u rešavanju problema putem podzakonskih akata, ako je odgovor na ovakvo pitanje, zaista nije politika kapaciteta, i onda s obzirom na sve podzakonske akte koji iz seta ovih zakona u nadležnosti vašeg ministarstva sleduju iza 8 dana nakon donošenja ovog zakona, to zabrinjava iz razloga što je i za ovu oblast potrebna armija stručnih ljudi i lica koji treba da vam pomognu na rešavanju podzakonskih akata.
To je ono što smo juče govorili vezano za ove zakone i celu tu priču da je zakon morao da reguliše malo više osnovne stvari, a da ih ne ostavlja u nadležnosti Ministarstvu, tj. vama i rešavanju podzakonskih akata.
U amandmanu na član 13. predlog je da se stav 2. i stav 3. brišu i da se u stavovima 1, 4, 5. i 6. zamene reči "neprofitna stambena organizacija" iz razloga i nastavka ove priče o stavu SNS da svaki zakonski akt donesen ovde u Skupštini podrazumeva veliki broj agencija i ljudi zaposlenih u njima, a ovaj predlog zakona takođe povlači celu priču na niže jedinice upravljanja, tj. na jedinice lokalne samouprave. Upravo se u članu 13. govori o potrebi formiranja neprofitnih stambenih organizacija čiji je osnivač obavezno lokalna samouprava.
Bez obzira na neke situacije u postojanju dobitne strane, odnosno razlike između profita i rashoda, jasno stoji da ljudi moraju rešavati ovakvu oblast načinom koji ste predložili, time što će biti uposleni u ovom sektoru.
Moram još jednom, kao što je prethodna koleginica govorila, da su sektor ovih problema i u nekim mnogo težim vremenima i ranije rešavali fondovi solidarnosti u jedinicama lokalne samouprave, koje su činili upravni odbori koji su rešavali ovu oblast na način čisto volonterski, bez ikakve nadoknade. Čak su se i te komisije, koje su bile formirane u sklopu ovih fondova solidarnosti, bavile i problemima bodovanja određenih stanova, skoro da nije dolazilo do problema u toj oblasti i taj deo je rešavan na način koji je zaista pokazao solidarne rezultate u ne tako davnoj prošlosti.
Zato smo protiv svega ovoga i generalni stav je da je za agenciju potrebno 12,5 miliona dinara, za njeno funkcionisanje, glasaćemo za ovaj zakon istog trenutka kada 12,5 miliona uložite u implementiranje ovog zakona, tj. u izgradnju stanova neophodnih za ovu oblast, a ne za agenciju.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo moram da izrazim žaljenje što je, gospođo predsedniče, nekoliko minuta pre pojedinačne rasprave o amandmanima u poslaničke klubove i kod nas stiglo mišljenje Vlade i samim tim i zbog te konstatacije ne verujem ni da ste vi stigli dovoljno da pogledate sve ono što je Vlada vezano za ovaj predlog zakona odgovorila, a ne mi koji smo iz zakona o obrazovanju i udžbenicima prešli tako brzo na ovaj zakon.
Tako se iz dana u dan, s obzirom na poteze koji se vuku i tip letećih izmena, narušava dostojanstvo ove skupštine kroz nemogućnost svih nas da ozbiljno učestvujemo u radu ove skupštine.
Gospodine ministre, hoću da ponovim razlike u stavovima o ovom predlogu zakona o uređenju prostora i izgradnji između vas, vladajuće koalicije, i SNS. Mi smo to i kroz podnete amandmane i kroz uvažavanje stručnog mišljenja pokušali da vam damo do znanja, ali ste vi, onoliko koliko sam za ovih nekoliko minuta od nastavka ove sednice uspeo da snimim, prihvatili deo tehničkih amandmana i vrlo mali broj suštinskih amandmana.
S obzirom na tu konstataciju, ti razlozi oko neslaganja su i dalje otvoreni i stoje, i mislim da u toku ove pojedinačne rasprave, a s obzirom da ste se uključili u raspravu bukvalno oko svakog amandmana, imamo mogućnost da eventualno neke nedoumice u smislu suštinske izmene ovog zakona i onoga što kaže struka prihvatite i na ovoj sednici. Te primedbe između SNS i predloga ovog zakona odnose se na sledeće.
(Predsednik: Izvinite, da li želite od vremena ovlašćenog predstavnika da nastavite?) Kako da ne.
Istakao sam i u načelnoj raspravi, odnose se na taj diskontinuitet od 2003. do 2009. godine oko toga da je Vlada bila u skoro identičnom sastavu u oba ova saziva i u tome da je period od šest godina zaista veliki, ali vrlo kratak u donošenju ozbiljnih zakona, pogotovo zakona iz ove oblasti, pa stoji činjenica da se pod maskom reformi u ovom periodu sprovode zaista sasvim neke druge stvari i to je prva primedba koju vam ponavljam.
Sledeća primedba vezano za stav SNS je da je ovo zaista set koji je trebalo podeliti na pet zakona: na oblast planiranja, zatim oblast gradnje, oblast građevinskog zemljišta, oblast restitucije i nacionalizovanog zemljišta i oblast legalizacije bespravno izgrađenih objekata.
Iz svih primedbi koje sam prošli put naveo i koje ćemo danas vezano za amandmane i pojedinačnu raspravu iznositi, stoji da dugoročna primena ovog zakona iz svega toga zaista nije krajnja svrha ovog zakona i da ćemo dolaziti u situaciju da i u nekom novom sazivu slušamo ovakve rasprave ko je šta od prethodnika uradio, ko šta sada radi.
Zadatak naš nije da parlament zbog nekog drugog saziva dovodimo u ovakve rasprave između bivših i sadašnjih ministara, nego da pravimo zakone kojima ćemo se ponositi kao parlament, kao saziv, a ne kao članovi neke političke partije.
Zatim, neusklađenost zakona, pogotovo u oblasti planiranja i strategije, kao što je i moj prethodnik, gospodin Ilić, govorio, zaista je problem u smislu obrade materije iz dela planiranja. To je sledeća primedba.
Zadnja primedba je legalizacija na način kako mi to vidimo i način kako je ovde izneseno, tj. da se u smislu legalizacije objekata oni mogu podeliti na legalizaciju objekata koji su izgrađeni bukvalno radi obezbeđivanja krova nad glavom i one druge veze krupnog kapitala, lokalne samouprave, Ministarstva i svega ostalog, a odnosi se na izgradnju radi komercijalizacije tržišta.
Meni će zaista biti drago, kada ste maločas govorili, da konačno ova oblast izgradnje jeftinih ili socijalnih stanova u Srbiji zaživi ne samo u Beogradu.
Moram da ovde, vezano za legalizaciju, istaknem deo primedbi u nekoj raspravi s vama, u nekim kontaktima i dogovorima oko stupanja ovog predloga zakona u proceduri, naglašeno je da je grad Beograd, njegov gradonačelnik, dao niz primedbi na tačke iz članova od 189. do 191.
Uspeo sam da snimim da su one delom ispravljene, ali tako što je poslanik iz Novog Sada dao primedbe na njih, moja uvažena koleginica Maja Laušević. Ništa tu loše nema zaista, ali je gospodin Đilas nagovestio da će, s obzirom na glavne probleme iz ove oblasti koje definišu ovi članovi, a koje treba doraditi, i oni su delom i dorađeni, izneti neko od poslanika iz Beograda. Zato stoje svi razlozi da nam se stavovi totalno ne podudaraju i razmimoilaze. Sve ovo što sam naveo zaista stoji kao argument.
Istakli ste da su nesigurna radna mesta strah od moguće kupovine nekretnina, ali u ovoj oblasti, s obzirom na podnet amandman na član 8, zbog toga ovo govorim, zar ne smatrate da je nesigurna kupovina nekretnina u Srbiji takođe problem? To se iz dana u dan dešava. Dokaz je da niste prihvatili jedan dobar suštinski amandman na član 8, koji detaljno razrađuje ono što vi u članu 205. zaista imate pravo da rešavate kao podzakonski akt.
Ali, s obzirom na konstataciju da niste prihvatili suštinske, bitne izmene ovog predlog zakona o uređenju prostora i izgradnje, stoji nedoumica da ćete vi, i s obzirom na tu konstataciju i na vaše ingerencije iz člana 205. koji daje naznake šta su vaše ingerencije i u vezi registra podataka, pitanje je da li će oni biti obuhvaćeni na pravi način i možda i neko vas zameni, pa tu oblast dobro ne odradi.
Zato je u amandmanu na član 8. koji je podnela SNS detaljno razrađen ovaj problem registra i sve ove situacije zbog kojih ne možemo doći u saznanje o kakvom investitoru se radi, a predloženim amandmanom zaista sveobuhvatno se daje analiza svega toga šta treba da sadrži registar podataka o glavnom investitoru, isključuju ovu glavnu konstataciju da problem nesigurne kupovine nekretnina neće postojati, a skoro sam vam naveo i problem nekretnine na Zvezdari, gde su kupci stanova, odnosno pojedinačnih stanova iz oblasti te pomenute nekretnine, uplaćujući čak sredstva i preko Volksbank-e, došli u situaciju da je i od strane te banke stavljena hipoteka na pomenuti objekat.
Zato ovaj amandman definitivno daje spoznaju građanima, mogućim kupcima, da u svakom trenutku iz ove baze podataka, koja je amandmanom zaista detaljno regulisana, dođe se do situacije, odnosno saznanja o kakvom investitoru se radi, šta je on do sada uradio, svi njegovi podaci, naziv, sedište, PIB, eventualne primedbe inspekcije, koja je takođe obavezana ovim amandmanom da u registar podataka unese sve svoje primedbe u vezi sa ranijim ponašanjem investitora na nekim objektima, odnosno izgradnji, i otklanja glavnu nedoumicu u vezi ovoga što sam rekao, a to je da nesigurna kupovina nekretnina više neće postojati. Toliko o ovome, nastaviću o kasnijim amandmanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo gospodine ministre, znam da bi danas verovatno ove subotnje popodnevne časove bilo bolje verovatno i vama da niste tu.
Koristim priliku da vam se u ime onih koji vam se nisu izvinili, a radite u ovo vreme, izvinim. Ponekad kada posle ponoći dođemo iz ove sale i pogledamo snimak skupštinskih zasedanja na Drugom kanalu, čini mi se kao nekad u dobra vremena kada je bilo puno sportskih događaja, pa repriziraju mnoge bitne sportske događaje ili druge bitne manifestacije, da to liči na stara vremena ponekad mi se čini – ali, znam da to nije to, s obzirom da dolazim u to vreme iz ovih klupa – pa bih se pitao da li je Skupština dobila na tolikom značaju pa se repriziraju u kasne noćne sate ovako bitna dešavanja?
Koristim priliku da ste tu, prošli put kada sam u načelu raspravljao o ovom poglavlju građevinskog zemljišta desilo se sasvim slučajno da niste bili u sali i hoću da istaknem još jednom značaj ovog poglavlja i suštinu komentara da je ovo poglavlje zasluživalo poseban zakon.
Moram još jednom da napomenem, i zbog građana i zbog vas, da je zakon ih šezdesetih godina, o kome je i prethodna koleginica pričala, koji je dugo bio na snazi, zabranjivao prebacivanje iz namene poljoprivrednog zemljišta, posebno prve kategorije, u kategoriju građevinskog zemljišta.
U nekim sredinama, a pogotovo sredine iz koje dolazim, bilo je nemoguće čak i zbog turističke namene, objekte koji su u šestoj, sedmoj ili osmoj kategoriji, znači u zadnjoj kategoriji poljoprivrednog zemljišta, raspodeliti zbog izgradnje tako bitnih objekata u objekte kategorije građevinskog zemljišta.
Jedini izuzetak tada je i bilo utvrđivanje javne namene za objekte infrastrukture. Kod nas je u zadnjih dvadesetak godina, a posebno u zadnjih osam godina, a sve pod maskom reformi, veliki broj hektara poljoprivrednog zemljišta, i to poljoprivrednog zemljišta iz kategorije prve klase, prevedeno u kategoriju građevinskog zemljišta.
Kao što je i prethodni kolega napomenu, te bitne deonice od Bežanijske Kose u zoni aerodroma, obilaznice oko Beograda, gde je zemlja kupovana iz privatnog poseda za veoma malu vrednost, maksimalno dve i po hiljade maraka, sada zbog značaja tih prostora i sprege između vlasnika krupnog kapitala i lokalne samouprave ili ministarstava, i značaja tih parcela, dobila na vrednosti bukvalno da se kreće od 500.000 do dva miliona evra.
Nismo protivnici izgradnje lokalnih puteva, ali jesmo protivnici ovakve sprege lokalne samouprave i ministarstava po pitanju ovih objekata.
Trudićemo se da i u opštini Zemun u narednom periodu zaista za sve ljude, koji su izgradili objekte da bi preživeli, da bi obezbedili krov nad glavom, legalizujemo, da izgradimo infrastrukturu i nadam se tu pomoći države i vašeg ministarstva, ali zaista ne možemo imati razumevanja za ljude iz lokalne samouprave koji su na određenim prostorima, na određenom građevinskom zemljištu...
Mislim da bi trebalo gospodina da upozorite, gospođo Čomić. Pričam i čujem ono što dobacuje, nemoguće je da vi ne čujete šta on dobacuje.
Ne možemo dozvoliti da ta zloupotreba odnosno sprega lokalne samouprave i politike bude predmet legalizacije, odnosno izdavanja pod zakup građevinskog zemljišta na 99 godina pod izuzetno povoljnim okolnostima za određene parking prostore, autobuske ili tome slično. O tome ćemo posebno povesti računa.
Sami ovi stavovi zakona govore da i po pitanju poglavlja građevinskog zemljišta ovaj zakon zaista ima kratkoročne namere, odnosno da s obzirom na ovu spregu između vlasnika krupnog kapitala i situacije da su oni građevinsko zemljište koristili skoro preko 50 godina po veoma malim vrednostima odnosno cenama zakupa i da će ovom situacijom koju predviđa zakon moći da se legalizuje i poljoprivredno građevinsko zemljište i građevinsko zemljište pod zakupom, i da se ovim činom onemogućuje praktično restitucija zemljišta, sve su to namere koje govore da ovaj zakon ima jednokratnu upotrebu.
Moram da vas podsetim i tog primera koji sam naveo, a odnosi se na to ako neko recimo hoće da proda stan, a izdaje ga za određenu sumu koja će mu izdavanjem omogućiti da za određen niz godina, pet do sedam godina, dobije ta novčana sredstva koja bi inače dobio prodajom. Šta bi se on odlučio? Normalno, odlučio bi se da i dalje izdaje taj stan.
Zato vam govorim ovo, gospodine ministre, da se iz oblasti zakupa građevinskog zemljišta po normalnim cenama i okolnostima mogu prikupiti i ozbiljna sredstva i za restituciju, i za zdravstvo, obrazovanje, socijalne, penzijske doprinose, a i za deo vraćanja javnog duga Republike Srbije.
Sada kada sam kod amandmana na član 92, dodavanjem stava 4. namera je da se poboljša odnos jedinica lokalne samouprave u oblasti uređenja zemljišta do trenutka završetka objekta.
Jer svedoci smo nemalog broja situacija da su određene firme ili privatna lica otkupili po zaista normalnim okolnostima to zemljište i da imaju situaciju da se pored njih nalazi deponija, pa im je onemogućeno bavljenje njihovim poslovima pored deponija smeća i da ono što sve podrazumeva infrastruktura jedinice lokalne samouprave nisu ispoštovale.
Iz tog razloga se ovim podnetim stavom na član 92, odnosno dopunom u obliku stava 4. koji je predložen, namera je krajnje jasna, da se uozbilje jedinice lokalne samouprave po pitanju građevinskog zemljišta u pogledu uređenja, ali zaista uređenja istog, a ne samo prodaje po svaku cenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da nastavim u duhu prethodnika, kolege Petronijevića, i da apelujem na predstavnike Ministarstva da još jednom obrate pažnju na navode amandmana na prethodni član koji je kolega Jorgovanka Tabaković iznela. Zaista se radi o vrlo bitnim stvarima.
Da ne bih trošio vreme poslaničke grupe, s obzirom da nas sutra čekaju još tri bitna zakona, hoću da iznesem malo nešto vezano za amandman SNS na član 139.
U moje ime i u ime kolege Igora Bečića hoću da kažem da je u članu 139, koji je inače vrlo bitan, a bavi se zahtevom za izdavanjem građevinskih dozvola, novina u tački 2), da se uz zahtev prilaže glavni projekat u tri primerka sa izveštajem o izvršenoj tehničkoj kontroli, u odnosu na ranije predlog idejnog projekta zaista dobra novina i sprečava zloupotrebe u celom postupku za izdavanje građevinske dozvole i kasnije ponašanje investitora s obzirom na ovu situaciju.
S obzirom na ovu situaciju, ali i ono što sam naveo, da se posle stava 5. dodaje novi stav i glasi: "Organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole obavezan je da u roku od 30 dana od dana prijema zahteva odgovori na postavljeni zahtev investitora za izdavanje građevinske dozvole", zaista je u duhu najbolje namere i radi sprečavanja dosadašnje loše prakse.
Vi me svojim odgovorom, da su propisima koji predviđaju opšti upravni postupak predviđeni rokovi od 30 do 60 dana za okončanje upravnog postupka, dovodite u situaciju da vas ponovo pitam - kako je moguće da se, na osnovu neprihvatanja ovoga i bez obzira na zakonsku proceduru u upravnom postupku, desi situacija kao, recimo, u opštini Zemun: na 21.600 podnetih zahteva odobreno je 6.300, odbijeno 1.100, a samo izdato 1.000 dozvola.
Ovim amandmanom, odnosno ispravkom skreće se pažnja da se ove stvari koje su se dešavale u ovom periodu ne dešavaju.
Apelujem da zaista, bez obzira na navod u komentaru, treba ovo dodati radi ozbiljnosti službenika, iako ste kasnijim članovima ovog zakona predvideli i kazne za službenike, koje su od 25.000 do 50.000. Zaista moramo u zakonu staviti decidno neke stvari da bi one bile ispoštovane.
Čim postoji mogućnost dešavaće se ovakve i mnogobrojne slične situacije u jedinicama lokalne samouprave.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u ime poslaničke grupe SNS podneo sam amandman na član 8. stav 1. postojećeg Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, odnosno na član 46. stav 1. postojećeg Krivičnog zakonika koji se bavi materijom uslovnog otpusta.
Članom 8. Predloga zakona neopravdano se predviđaju stroži uslovi za uslovni otpust. U postojećem Krivičnom zakoniku osuđenog koji je izdržao polovinu kazne zatvora sud može uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne ako se u toku izdržavanja kazne tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo.
Sve je ovde jasno, novim predlogom, odnosno predlogom izmenama i dopuna Krivičnog zakonika predviđeno je da umesto polovine budu dve trećine. Na ovaj način Krivični zakonik gubi svoju fleksibilnost i s obzirom da su njime predviđene sankcije koje oduzimaju jedno od osnovnih ljudskih prava, odnosno slobodu, i s obzirom na konstataciju da su popunjeni kapaciteti u zatvorima u Srbiji, treba razmisliti da prvobitni deo Krivičnog zakonika ostane u stavu 1. člana 46. odnosno člana 48. novog predloga u tom obimu.
S obzirom da krivična dela mogu biti učinjena iz nehata, daljom razradom stava 1, 2. i 3. takođe se navode i ti argumenti.
Moram podsetiti da je i pre donošenja Krivičnog zakonika postojala mogućnost... (Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SNS podneo sam amandman na član 13. koji govori o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta. Gospodine ministre, ne vidim nijednog razloga da mandat članovima saveta treba da traje u periodu od šest godina. To bi bilo slično kao da mi vama ovde u Narodnoj skupštini, mimo svih ministara, izglasamo zbog kontinuiteta, kako ste vi meni u obrazloženju dali mišljenje, da vama mandat traje umesto četiri šest godina.
Nešto slično se odnosi na članove ovog saveta, a iz razloga što oni mogu od njih 43, njih bukvalno 41, izuzev članova iz reda SPC i članova iz reda tradicionalnih crkava i verskih zajednica, mogu biti svi politički angažovani, a i sami znate da se najveći broj prosvetnih radnika bavi politikom. Takođe u jednom od ovih stavova povodom ovog člana objašnjavate da to samo ne mogu biti lica koja su u organima političkih stranaka.
Moram da iskoristim vaše prisustvo, s obzirom da ono nije tako često u Skupštini, vezano za teritoriju opštine iz koje dolazim, postavim vam neka pitanja i molim vas da ako danas niste u mogućnosti da mi na njih odgovorite, da to uradite u narednom periodu.
Član 57. govori o organima upravljanja u školskim ustanovama, gde jedinice lokalne samouprave imaju pravo na svoje predstavnike u ovim telima. Hoću da vas za opštinu Nova Varoš, a znate, siguran sam, o kojoj opštini govorim, podsetim na konstataciju i da vas pitam koliko je za vreme vašeg mandata od 380 dana u Srbiji razrešeno direktora, što osnovnih što srednjih škola?
Govorim ovo iz razloga da je na području te opštine već dva direktora razrešeno, od kojih jedan u školi „Gojko Drulović“ u selu Radoinja, gospodin Mladenović, nije pripadnik nijedne stranke. I pored toga što se protivio školski odbor, jedinica lokalne samouprave je smenila vašeg člana, ispred vaše stranke, tog školskog odbora, da bi obezbedila većinu u glasanju za njegovu smenu. Na to mesto ste doveli direktora iz redova DS.
Želim da vas podsetim na situaciju sa gimnazijom, koja je vrlo tradicionalna i stara u tom kraju, gde nameravate da razrešite direktora, odnosno vodi se svih ovih dana kampanja, gospodina Tomaševića, iz razloga što investitor na gradskoj sportskoj dvorani nije priveo radove kraju, a trebalo je da radovi, po ugovoru, budu privedeni još pre četiri godine kraju, a vi ste nameravali još 1. maja, pa kasnije na Petrovdan, da otvorite, nažalost ne zbog vas, nego zbog investitora, ova gradska sportska dvorana, u ingerenciji te gimnazije, nije otvorena u navedenim rokovima ni u ovom zadnjem terminu.
Smenjen je još jedan direktor osnovne škole i verovatno će i ostali direktori u tom kraju biti smenjeni.
Čak ovde navodim da se u gimnaziji „Pivo Karamatijević“, Nova Varoš, vrši pritisak i na člana G17 koji ne želi da glasa za smenu direktora te škole.
To su pitanja koja su vezana za taj kraj. Verovatno ima problema i u drugim krajevima. Molim vas da kasnije odgovorite na pitanja ili mi dostavite objašnjenje vezano za to.
Hoću da vas podsetim, vezano za neke komentare na Predlog ovog zakona, da je osim toga što se prezivate Obradović, zaista potrebno još reformi, pored ovih koje ste preduzeli u kontekstu zakona o školstvu i obrazovanju, da bi se veza između Dositeja i vas našla.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, zaista sam mišljenja da predstavnici Ministarstva pravde, kao nadležni i dovoljno stručni, pogotovo u pogledu primedbi na član 6. ovog zakona, za koje vidite da su u ovolikom obimu i od strane Srpske napredne stranke, treba još jednom detaljno da razmotre i uvide mogućnost dalje promene i dorade člana 6. koji se bavi službenim opštenjem sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Iz obaveza koje smo mi, kao suverena država, potpisali vezano za Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda, proizišla je i obaveza implementacije navedenog međunarodnog ugovora u naš pravni sistem i oko toga nema nikakvog posebnog dvoumljenja.

Čak vi u objašnjenju pojedinih rešenja, prvenstveno od člana 1. do člana 10, nijednog trenutka ne navodite ono što navodite u stavu 3. i 4. člana 6, i to je sporno.

Sporno je da državni organi mogu da službeno opšte sa Međunarodnim krivičnim sudom iz svih ovih razloga kao što ste naveli, ali nema nikakve hitnosti, niti razloga da se to radi posredstvom Međunarodne organizacije krivične policije, tj. Interpola, i pogotovo u članu 4, što će obrazložiti moj kolega Babić, znači, da Ministarstvo može da odvija svoja službena opštenja diplomatskim putem.

Tu je i situacija da se stav 3. i stav 4. ovog člana 6. delimično nalaze u kontradiktornosti jedan s drugim i s obzirom na primedbe koje su na Predlog ovog zakona u najvećoj meri iznete na član 6, još jednom apelujem na vašu stručnost da uzmete ove argumente i da još jednom pokušate da, s obzirom na predložene amandmane svih poslanika vezano za član 6, prihvatite određene primedbe.

Javljam se povodom amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, rizikujući, gospođo Čomić, da li sam dobro opazio, kao što vi kažete, povredu Poslovnika, moram da vas pitam u okviru ovog amandmana da li vi kršite Poslovnik time što koristite termine koji u Poslovniku ne postoje, koji ne postoje ni u jednom zakonu, osim u nekakvim preporukama, vašim ličnim stavovima, o tome da nam se obraćate sa narodni poslanik, narodna poslanice i te termine koje upotrebljavate, automatski kršite povredu Poslovnika.
Hoću da kažem da kršite Poslovnik time što ste dali obaveštenje nama i predstavnicima biranim od strane naroda da će ovlašćeno lice od strane Vlade biti i gospođa ministar Snežana Samardžić-Marković, a trebalo je verovatno da kažete da će, pored gospodina Bradića, ovoj sednici biti prisutan i pomenuti ministar. To su dve povrede Poslovnika.
Sledeća stvar o kojoj hoću da kažem u vremenu predviđenom za amandman je to da je verovatno, možda to učinio gospodin Bradić, obećavajući nam na prethodnoj sednici da će sve naše primedbe uvažiti i onda na osnovu čega da pričam o podnetom amandmanu i o svemu ostalom, kada je gospodin ministar dao takvo obećanje, u kome stoji decidno da će sve naše primedbe ugraditi u predložene izmene i dopune Zakona o javnom informisanju.
Čak sam i očekivao da gospodin Bradić neće kvariti svoju reputaciju iz dosadašnjih prethodnih godina baveći se sada kulturom, čak možda da će se i povući u neke oblasti svojih dečačkih snova, u rok muziku, jer ima i vođu grupe. Hvala lepo.