Hvala, gospođo predsedniče, uvažena gospođo ministarko, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici. U martu smo razmatrali Zakon o sportu, istog ovog ministarstva – Ministarstva za omladinu i sport. Bio je to zakon koji nije doneo najbolje rešenje za razvoj sporta u Srbiji, ali je ipak predstavljao i predstavlja jedan ozbiljan zakonski akt, koji je, očigledno, dugo i temeljno rađen.
Danas razgovaramo o drugom zakonu iz nadležnosti ovog ministarstva, o zakonu o mladima. Mislim da je sam naziv ovog zakona diskutabilan. Predložili smo da se promeni naziv ovog zakona i da se zove – zakon o omladini. Zašto? Zato što je omladina pojam, izraz koji se odomaćio u srpskom jeziku, kada se govori o ovoj populaciji, i zato što se ta reč i taj izraz može jako lepo upotrebiti i u jednini i u množini i u muškom i u ženskom rodu. Uostalom i sam predlog ovog zakona u svojim odredbama pominje i koristi izraz – omladina. Recimo, u članu 3, od ukupno pet tačaka ovog člana 3, čak u četiri se pominje omladina, omladinski sektor, omladinska politika, omladinska aktivnost i omladinski rad. Osim toga, i ime vašeg ministarstva nije ministarstvo za mlade i sport nego Ministarstvo omladine i sporta. Zato smatramo da je ovaj izraz primereniji.
Nije toliko bitno ime ovog zakona, važno je da suštinski formalno ovaj zakon nije dobar. U suštini, ovaj zakon nije obuhvatio sve one društvene oblasti u kojima mladi žive. Formalno, nema formu zakonskog akta, nije zakon već je jedna nepotpuna deklaracija koja čak nije ni nabrojala u svojim načelima sve ono što nabraja nacionalna strategija koju je Vlada usvojila 2008. godine.
Rekao sam da zakon nije potpun, čak ni po deklaraciji. On ne pominje neke bitne oblasti društvenog života u kojima se mladi danas nalaze u Srbiji. Ne pominje se ni jednom rečju obrazovanje, osim u jednom delu – neformalno obrazovanje, Ne pominje se problem zapošljavanja koji je krucijalni problem mladih u Srbiji, niti mere za ublažavanje tog problema, kao ni mere za sprečavanje odlaska mladih stručnjaka i uopšte mladih ljudi iz zemlje. Nema reči ni o problemima zavisnosti koji danas opterećuju, u velikoj meri, našu omladinu i celu zemlju. Nema ničega i ništa nije napisano o sve većoj zavisnosti mladih od droge, alkohola, kriminala među mladima i apsolutno ostalih zavisnosti koji se ne pominju u ovom nacrtu zakonau, odnosno Predlogu zakona.
Zakon ima samo 29 članova. Imali smo Zakon o sportu koji je u martu usvojen i koji ima 194. člana. Tada sam rekao da je to zakon koji je zaista preobiman, najobimniji Zakon o sportu, ne samo u regionu nego i u Evropi. Ovaj zakon je suviše skroman, sažet za ovakav problem i za ovu vrstu naše populacije, od koje, kako su mnoge moje kolege i koleginice rekle, zavisi budućnost naše zemlje.
Više bih voleo da zakon o mladima ima 194. člana, a Zakon o sportu 29. članova. Ako još u ovom zakonu odbijemo one uvodne članove, prelazne i završne odredbe, onda ćemo svesti zakon na nekih 20 članova, što je sasvim nedovoljno za ovakvu kompleksnu problematiku.
Nacionalnu strategiju za mlade je Vlada usvojila 2008. godine i to je dobar potez Vlade. Očigledno je da je na osnovu te strategije pokušano da se napiše zakona o mladima. Međutim, nacionalna strategija za mlade, koja je kasnije razrađena u akcionom planu za upoređivanje i primenu ove strategije 2009. godine, zasnovana je, pre svega, na iskustvima zapadnih zemalja. To je u jednoj ruci dobro, ali sa druge strane, to nije dobro jer nisu uvažene specifičnosti položaja mladih u Srbiji. Nije svejedno biti mladi čovek u Srbiji i nije isto biti mladi čovek koji živi na zapadu. Ona bukvalno prepisuje preporuke Saveta Evrope, odnosno nacionalna strategija se fokusira na 11 indikatora koji su preporučeni u strategiji za mlade EU – mladi, ulaganje i osnaživanje, zatim program "mladi u pokretu" koji se nalazi u strategiji EU – Evropa 2020. godine itd.
Drugi plan nacionalne strategije je baziranje na statističkim podacima iz popisa iz 2002. godine. Vidim da ste i vi u svom ekspozeu to naveli, ali mislim da to nije relevantan podatak jer se to dešavalo pre devet godina. Ne možemo se bazirati na tim podacima i ne možemo tvrditi da u Srbiji ima milion i 500 hiljada mladih i da oni danas čine jednu četvrtinu, odnosno 20% ukupne populacije u Srbiji. To ćemo tek videti nakon popisa u Srbiji. Ne zaboravite da je mnogo mladih otišlo iz zemlje, da se mnogi od njih nisu vratili i da je neizvesno da li će se jedan broj njih vratiti ili ne.
Osim toga, 2002. godine nije postojala ekonomska kriza, niti svetska niti domaća, tako da su okolnosti sasvim drugačije danas. Trebalo bi doneti novu nacionalnu strategiju za mlade, jer ova strategija koja je ozbiljno napisana, zaista ozbiljno, može da posluži kao dobra osnova za izradu jedne nove strategije, sveobuhvatne, koja će jasno definisati probleme mladih ljudi u Srbiji i jasno odrediti neophodne mere za njihovo rešavanje.
Problem mladih u Srbiji se bitno razlikuje od problema mladih u inostranstvu. Mladi u Evropi nisu imali ratove devedesetih godina, nisu imali sankcije ekonomske koje su bitno doprinele urušavanju naše ekonomske strukture.
Naši mladi Evrope nisu imali bombardovanje. U njihovim zemljama nema izbeglica niti raseljenih njihovih godišta i njihove nacionalnosti. Naši mladi žive mnogo teži život. Prošli su sve to. Drugo, u zemljama EU, u mnogim zemljama gotovo da i nema izraženog siromaštva, a to je kod nas sve veći i teži problem. Ovo su samo neke prednosti evropske omladine u odnosu na našu i zato i treba evropske smernice, kada se na njih pozivamo, prilagoditi uslovima u kojima živi naša omladina.
Sada u ovoj situaciji koja je vrlo nezavidna za mlade, ali i za sve ostale stanovnike Srbije, mi od mladih očekujemo da uče normalno, da se zapošljavaju i da sutra vode našu zemlju. Iako većina evropskih zemalja nema zakon o mladima, mnoge od njih imaju nacionalne programe i planove za zaštitu dece i omladine.
U obrazloženju je, siguran sam, pogrešno navedeno da mnoge zemlje imaju. Nemaju. Slovenija nema, ona ima samo nacionalni program za decu i adolescente, tako da to nije zakon. Dalje, pravi zakon u okruženju jedino ima BiH, donet je zakon 2010. godine, prošle godine, i jedini zakon koji je zaista relevantan u Evropi ima Nemačka.
Spremajući se za raspravu o ovom zakonu, proučio sam zakon za mlade u Nemačkoj i mogu da vam kažem da on u potpunosti opravdava moju tvrdnju da se ovde ne radi o predlogu zakona, već o predlogu deklaracije o mladima. Prosto, zakon nije konkretan. U Nemačkoj su u tom zakonu nabrojane zabrane za decu i omladinu, odnosno adolescente. Ne može nijedno dete ili adolescent da gleda film ukoliko na njemu nema oznake "informativni sadržaj" ili "obrazovni sadržaj". Isto je i sa video kasetama. Strogo je zabranjeno i kažnjava se odlazak dece i adolescenata u restorane bez pratnje, u kockarnice i to je sankcionisano sa vrlo oštrim kaznama, čak do jedne godine zakona ili do 50.000 evra.
Dakle, to je zakon koji jasno propisuje šta se sme, šta se ne sme, koji jasno uređuje konkretno tu oblast. To je ono što nedostaje u ovom zakonu. Zato je on u tom delu zaista prazan, nekompletan i konkretan. I pored toga, ipak smatram da je Ministarstvo omladine i sporta imalo dobru nameru i stojim na stanovištu da je ovaj zakon za mlade potreban Srbiji, ali ne ovakav zakon, nego novi, drugačiji, sveobuhvatniji zakon koji će jasno prepoznati osnovne probleme mladih ljudi u Srbiji i odrediti konkretne mere koje će učiniti sve da se ti konkretni problemi mladih u Srbiji reše na najbolji mogući način, u zavisnosti od ekonomske, socijalne i političke situacije u zemlji.
Koji su problemi mladih u Srbiji? Ima ih zaista mnogo, ali pokušaću da navedem nekoliko problema. To su: neorganizacija mladih, neodlučivanje mladih, nemogućnost da odlučuju o pitanjima koja su u njihovom interesu, ali i mnogo toga što se razlikuje od njihovih vršnjaka u Evropi. Mladi nisu i ne mogu, nažalost, biti učesnici odlučivanja o bitnim pitanjima za njihov položaj. Zakonima o osnovnom obrazovanju i o visokom obrazovanju je određeno i omogućeno da oni imaju pravo udruživanja, ali i da imaju pravo na svoje učeničke i studentske parlamente. Oni u većini škola i fakulteta i postoje, ali je pitanje kako oni funkcionišu. Nažalost, ne dobro, nažalost, neorganizovano jer postoji jednostavno skepsa kod mladih ljudi da jednostavno se njihov glas ne čuje, da njihov glas nije bitan, da profesori, roditelji i politički činioci apsolutno nemaju sluha za njihove probleme. Zato je negde, po istraživanju Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta, samo 88% mladih učenika angažovano u tim parlamentima, a slično je i u studentskim parlamentima.
Odluke i stavove ovih parlamenata se ne uvažavaju i mladi su potpuno demotivisani jer shvataju da su samo puki posmatrači, bez ikakvih šansi da donose odluke bitne za njihov život i položaj u društvu. Zato mladi nemaju poverenja u sistem i ne žele da se u dovoljnoj meri uključe u javni život, mada, po istraživanju, čak 64% mladih ispitanika smatra da bi svojim radom, svojim savetima i svojim angažovanjem u organizacijama raznog tipa zaista mogli da utiču na donošenje bitnih odluka po njihov položaj.
Aktivno učešće mladih u društvu je zanemarljivo. Od mladih se očekuje mnogo, čak i da sutra Srbiju povedu napred, što je sasvim normalno, prirodno i logično, ali odluke o njima donose drugi. Skoro 90% mladih ne želi da se uključi ni u kakav vid organizovanja, niti čak u udruženja građana, ni u kulturno-umetnička društva, niti u sportska društva. Samo mali deo njih je uključeno u ove organizacije.
Loša ekonomska situacija je doprinela da veliki broj mladih odlazi sa sela i iz manjih gradova u veće gradove, to je migracija koje smo zaista svesni. Oko čak 80% mladih izražava želju u anketama da iz manjih sredina pređu u veće sredine da bi tako sebi obezbedili bolju egzistenciju. Prema istraživanjima koja su urađena još 2003. godine, svaki drugi mladi čovek je želeo da napusti zemlju. Danas nema relevantnih istraživanja o tome koliko je mladih danas u takvom položaju.
Govori se o nepostojanju jednakih šansi. To se i pominje u ovom predlogu zakona. To je stvarnost u Srbiji. Mladi koji žive u siromaštvu su jedna posebna kategorija. Ne smemo smesti s uma da 26% mladih nema kompletna tri obroka dnevno. Mladi sa invaliditetom su posebna kategorija kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje. Od nekih 800.000 ljudi sa invaliditetom u Srbiji, 24% su mladi ispod 25 godina.
Mladi koji žive u izbeglištvu, mladi koji su raseljeni sa KiM takođe žive u veoma lošem položaju i oni u znatno manjem broju završavaju škole od njihovih vršnjaka, u još manjem broju završavaju fakultete od svojih vršnjaka u Srbiji, a mladi na KiM žive u stalnom strahu šta će im se desiti, kakva je njihova sudbina, kakva je sudbina KiM uopšte, šta će njihovi roditelji ukoliko izbiju novi sukobi, gde će i kuda će. O tim mladima se nimalo ne vodi računa.
Takođe, postoji kategorija mladih sa nerešenim stambenim statusom, a to su i zaposleni i nezaposleni. Čak i 70% mladih koji su nezaposleni žive kod svojih roditelja, a čak 50% onih koji su zaposleni i dalje žive kod svojih roditelja zbog nemogućnosti rešavanja stambenog problema.
Ovo su samo neki problemi, a ja ću u drugom delu svog izlaganja na kraju rasprave govoriti o daljim problemima i o rešenjima za rešavanje položaja mladih i o nedostacima ovog predloga zakona. Hvala na pažnji.