Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ovde smo čuli nekoliko vrlo interesantnih izlaganja kada je reč o novom poslovniku o radu Narodne skupštine. Imali smo i određena istorijska podsećanja, ali i određene rasprave, čitave političke eseje šta danas predstavlja Narodna skupština i šta je Narodna skupština predstavljala kroz istoriju Srbije.
Ako posmatramo Narodnu skupštinu kao oltar demokratije, a nas ovde kao ogledalo izborne volje građana ove zemlje i kao rezultat te iskazane slobodne volje na slobodnim i demokratskim izborima i ako se setimo da je prvi Zakon o Narodnoj skupštini tadašnje Kneževine donet 28. oktobra 1958. godine, pogledaćemo šta je sve prošlo kroz istoriju.
Jedan moj kolega je, govoreći o ovom zakonu, citirao Slobodana Jovanovića i njegove misli i njegova razmišljanja o poziciji parlamenta, o poziciji vladajuće većine, o poziciji opozicije u parlamentu.
Ukazaću na sledeću stvar. Dobro smo proučili dela Slobodana Jovanovića i ostalih znamenitih ljudi u ovoj zemlji, ali kada citiramo tako daleku istorijsku prošlost, hajde da citiramo ono što je bilo pre tri godine.
Drugi put sam poslanik u Skupštini RS i evo treću godinu sam ovde. Pamtim one prethodne poslanike i pamtim i prve rasprave u Narodnoj skupštini kada sam ušao u Skupštinu. Da bih nekim svojim kolegama osvežio pamćenje, pogotovo onima koji tvrde da ograničavamo pravo na diskusiju, pravo na reč, da ograničavamo pravo na kritiku, pročitaću samo par izjava koje smo imali prilike da čujemo u Narodnoj skupštini RS pre samo tri godine i pre samo dve godine, kada je drugi poslovnik bio na dnevnom redu.
Jedan moj kolega, neću mu citirati ime i prezime, izveštavajući o posledicama nevremena u njegovom kraju, na dan kada smo raspravljali o setu ekonomskih zakona, tvrdio da mu je oluja odnela krov, da mu kiša šteti usevima, da mu oluci ne propuštaju dovoljno vodu, da mu i auto nije dobro palio te zime.
Druga poslanica nam je prilikom rasprave zakona iz oblasti ekonomskih zakona pričala o tome kako treba ljudi da se obuju kada hodaju po ledu i kako treba da gaze po ledu i to smo slušali 17 minuta, u vremenu kada diskusija bila neograničena i kada je svako mogao da govori o temi koja je na dnevnom redu na način na koji je želeo.
Mislim da nema potrebe da citiram da sve ono, nema potrebe, gospodine Markoviću, to građani Srbije jako dobro pamte i jako dobro su vrednovali na tim izborima, kao što će i nas vrednovati na sledećim izborima.
Šta je važno da napomenem? Ovde smo imali prilike da čujemo kritike na rad predsednice Skupštine i na ljude koji predsedavaju skupštinom ili vode sednice skupštine. Interesantno je mišljenje ljudi o mandatima narodnih poslanika, kako oni razmišljaju kad sede u republičkom parlamentu, a kako oni drugačije razmišljaju kada sede u lokalnim skupštinama. Ovde brane pravo poslanika da raspolaže svojim mandatom, a kada su u lokalnoj skupštini i kada je ugrožen njihov interes to pravo osporavaju.
Ovde napadaju kada skupštinom predsedava vrlo dobro bilo ko iz vlasti i kritikuju tu stranku čiji je predsednik ili predsedavajući na čelu tog dana u Skupštini Srbije, ali im ne smeta da s tim istim idejama formiraju lokalnu vlast u drugim gradovima, da ne navodim Čačak ili Kraljevo, koje je toliko danas citirano. Imamo situaciju da se ovde danas spočitava da je ovaj poslovnik o radu skupštine ishitren, nestručno urađen, brzopleto, sa željom da nekoga ograničimo.
Kada DS učestvuje u izradi nekih programskih dokumenata, akata, kada to rade ljudi koji su s nama u koaliciji, mi te zakone i akte donosimo tako duboko svesni činjenice da će se oni na nas odnositi i kada smo u vlasti i kada smo u opoziciji. I pođemo od situacije da smo se 2000. godine izborili da je vlast promenljiva kategorija i da će se ta promenljiva kategorija zvana vlast menjati na slobodno iskazanim demokratskim izborima i da ćemo mi , bez straha, možda nekada biti u opoziciji, pa kada budemo u opoziciji nemamo nikakav problem da se odredbe ovog poslovnika odnose i na nas kao opozicionu političku stranku
Mi želimo da od ove institucije koja se zove Parlament i Narodna skupština RS izgradimo onu instituciju koja uživa poverenje građana.
Tačno je, činjenica je da parlament uživa najmanju podršku, najmanje poverenje kada je reč o javnom mnjenju i merenju javnog mnjenja i kada je reč o podršci koju građani iskazuju institucijama, ali na nama je da ojačamo ovu instituciju, da povratimo poverenje građana u instituciju koja se zove Narodna skupština. Ovo ovde što sedi, moje kolege, vi, mi smo ogledalo... (Milica Vojić Marković, sa mesta: Ko? Nikog ne vidim.) Možda loše vidite, gospođo.
Ovi ljudi koji sede ovde, oni su ogledalo izborne volje građana Srbije. Svaki put kada se neko javi za reč, bilo da je vlast, bilo da je opozicija, treba da zna da on tog trenutka ne samo da pridobija svoje birače i utvrđuje svoje biračko telo, već da reprezentuje instituciju koju svi zajedno činimo i koja se zove Narodna skupština. I da tu instituciju ne predstavlja samo domaćoj javnosti, biračima i građanima, gledaju i neki ljudi koji su ovde diplomatski predstavnici sednice Narodne skupštine i donose svoj sud o Srbiji na osnovu našeg ponašanja ovde.
Molim vas da imate na umu svaki put kada se obratite kolegama, kada dobacujete ili ne dobacujete, da imate na umu činjenicu da time ne pridobijete samo svoje birače, svoje simpatizere, svoje članove, da ne utvrđujete samo svoje biračko telo, da se obraćate i onim građanima koji nisu glasali za vas, ali da se obraćate i onima koji sticajem okolnosti gledaju prenose sednice Narodne skupštine, a uopšte ne učestvuju na izborima u ovoj zemlji, ali i te kako na osnovu rada parlamenta donose sud o ovoj zemlji.
Takođe, želim da napomenem da kada se pozivate na istorijske činjenice da te istorijske činjenice tačno i egzaktno predstavljate građanima Srbije, jer pozivanje na istorijske činjenice, onako proizvoljno, kako nekome tog trenutka odgovara pre svega stvara ružnu sliku o parlamentarnoj prošlosti Srbije. S druge strane, na pogrešnim činjenicama se vaspitavaju buduća pokolenja.
Ono što je najvažnije, izvrtanje istorijskih činjenica je jedan opasan presedan, jer ono što je ostalo iza nas treba tumačiti na način na koji se to zaista dešavalo.
Za kraj želim da napomenem možda će neko za 50 godina takođe uzeti stenograme sa ove sednice Skupštine i sa nekih prethodnih sednica skupština i na osnovu toga analizirati određen istorijski period u Republici Srbiji.