Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas menjamo jedan zakon, i to je već treća promena zakona gde želimo da Povereniku, koga smo svi zajedno izabrali, damo mnogo veća ovlašćenja, da mu damo ovlašćenja da može da kažnjava one koji neće, ne žele, ne umeju, ne mogu ili jednostavno ne znaju da sprovedu zakon i da obavljaju posao za koji su izabrani.
Po ovom zakonu, Poverenik će moći da kažnjava i tu se sad već otvara rasprava koliko je ta kazna adekvatna i da li je ta kazna primerena, da li je primereno da se sve završi na novčanoj kazni ili možda treba pribeći i drugim kaznama, kao što određene poslaničke grupe predlažu udaljenje sa funkcije, a ne bi me začudilo da neko do kraja ove rasprave predloži i zabranu obavljanja javnog posla za funkcionera koji krši zakon.
Hajde da pogledamo šta zaista kaže zakon i šta zaista želi zakon da uradi kada je reč o ovoj oblasti. Snaga zakona, pre svega, leži u stvarnosti iz koje je taj zakon proizašao. U stabilnim društvenim okolnostima zakon obnavlja i popravlja društveni život postepeno i stalno, ali neizvršavanje je najveća opasnost za svaki zakon. Nekada u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda. Međutim, kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, mnogo je češće potrebna volja države jer volja naroda ovde postoji.
Odlike demokratske države, demokratskog društva, po kojima se jedno društvo tretira kao demokratsko, po kojima se jedna država tretira kao demokratska, leže između ostalog i u mogućnosti naroda, građana da koriguju državu, da utiču na državu da se ona popravi, da promeni svoj način ponašanja. Na kraju, odlika je demokratskih država da kada država dobije zahtev od građana tom zahtevu izađe u susret.
Mi ćemo ovakvim promenama zakona svakako to omogućiti. Ovde nije reč samo o novčanoj kazni. Novčana kazna ne treba da bude apriori predmet ove rasprave, i visina te novčane kazne, mnogo je važnija osuda koju će svako dobiti, ne i pred sudom za prekršaje. Sa određenim stepenom osvojenih građanskih sloboda mnogo će veća osuda biti od strane kompletnog javnog mnjenja (koje smo konačno u ovoj zemlji izgradili), mnogo će veća osuda biti, ne samo u ovom parlamentu i ovom zdanju, za onog čoveka koji ne želi da postupi po nalogu Poverenika.
Biće potrebno mnogo političke volje da sve segmente društva privedemo da funkcionišu na takav način da kada dobiju pitanje od Poverenika tom pitanju izađu u susret. Ali, ovde postoji jedna apsurdnost kritike ne samo od strane onih koji su bili u poziciji da donesu ovaj zakon kad su bili na vlasti, već i od onih koji sada kritikuju ovaj amandman u trenutku kada vladajuća većina pokazuje neospornu volju i želju da ništa ne sakrije od javnosti i da zakon primeni.
Želim da kažem još samo par reči i o Zakonu o odlikovanjima. Zakon o odlikovanjima je donet pre šest meseci i nekoliko nas narodnih poslanika već tada je kritikovalo određene odredbe ovog zakona, pogotovo nazive ordenja. Vidim da postoji određena nedoumica kada je reč o medalji za revnosnu službu kod određenih poslaničkih grupa i poslanika jer se mnogi pozivaju na srpsku tradiciju, a onda postavljaju javno pitanje – šta je to medalja za revnosnu službu i čemu ona služi?
Medalju za revnosnu službu nije ustanovila Demokratska stranka ili DOS, kao što je neko probao da imputira. Medalja za revnosnu službu je ustanovljena 19. aprila 1913. godine u ovoj zemlji. Dodeljivala se u dva stepena, zlatna i srebrna, oficirima, podoficirima i vojnicima, ali i građanskim licima za odbranu i revnosnu službu. Takođe, medalja se dodeljivala za pomoć srpskoj vojsci tokom rata. Godine 1922. proširen je spektar zasluga, pa se od tada medalja mogla steći i za izvanredno i odano službovanje u mirnodopsko doba. Ta medalja se nosila na plavoj traci. Mislim da ta medalja ima svoje mesto danas, kada je reč o srpskom društvu i kada je reč o građanima koji svoj posao obavljaju revnosno, ali nisu samo u vojnoj ili policijskoj službi.
Ovde se vrlo često od strane određenih poslanika pravi jedno čudno poređenje i izjednačavanje reči junak i heroj. Dužan sam da ukažem mojim kolegama koji ne razumeju razliku između reči junak i heroj da herojstvo i junaštvo potiču iz antičkog sveta, ali u antičkom svetu se jasno razgraničavalo šta je herojstvo, šta je junaštvo. Neki čak i danas izjednačavaju reč junak sa rečju heroj.
Po antičkom predanju, heroj je čovek koji je svestan svog herojskog podviga kad ga čini, svestan je svog žrtvovanja i svesno je spreman da svoj život položi na oltar otadžbine da bi napravio herojsko delo kojim će zadiviti ne samo sadašnjost, već i pokolenja. Junak je čovek koji nije svestan svog junaštva. Desi se ponekad u bici u antičkom svetu da čovek uzme koplje, jako zamahne tim kopljem, nesvestan koga gađa, i pogodi baš protivničkog vojskovođu i onda bude slavljen kao junak.
Molio bih da kada govorimo o junacima i herojima makar pravimo tu razliku, jer ne treba izjednačavati heroje i junake. Heroji su ipak na višem stupnju, jer su svesni svog herojskog čina, za razliku od junaka.
Za kraj moram da kažem da je možda došlo vreme da Republika Srbija konačno posle donošenja Zakona o odlikovanjima taj zakon i primeni, jer imamo dovoljno ljudi koji su se u proteklih pola godine, godinu dana i više godina unazad i te kako dokazali u borbi protiv organizovanog kriminala, u suzbijanju tog organizovanog kriminala. Imali smo rekordnu zaplenu kokaina, imali smo rekordne zaplene narkotika, imamo ljude koji zaista rade ozbiljno svoj posao samo za platu, samo za lični dohodak. Možda je došlo vreme da Republika Srbija tim ljudima makar na grudi stavi odličja i da kaže – evo, to su pojedinci koji su svoj posao obavljali savesno, požrtvovano, odgovorno, stručno. To su pojedinci koji su sebe isturili na oštricu organizovanih kriminalnih grupa, jer se nepokolebljivo bore protiv kriminala, jer je to jedna od odrednica koje su okupile ovu koaliciju kada se formirala Vlada Republike Srbije. Zahvaljujem.