Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi i poštovani građani Srbije, kada smo danas slušali predstavnike određenih političkih stranaka u ovom visokom domu, čuli smo dva vida kritike o ovom zakonu. Prvi se tiče procedure. Drugi se tiče suštine ovog zakona.
Član sam Odbora za saobraćaj i veze i imam obavezu, istine radi, da odgovorim na neka pitanja i neke postavljene dileme koje smo čuli u današnjoj raspravi. Prvo, kada je reč o kvorumu na Odboru za saobraćaj i veze, kvorum nismo imali dva puta, ne zato što se vladajuća većina plaši da raspravlja o nečijoj inicijativi, već zbog toga što dva člana Odbora iz vladajuće većine tog trenutka nisu bila u Srbiji.
Obaveza da vladajuća većina obezbedi kvorum na odborima – to je stav opozicije, a ne vlasti. Ne želimo da izgledamo neozbiljno i zato nismo imali kvorum iz tih razloga. Čim je kvorum obezbeđen, o inicijativi, a ne o amandmanima Zaštitnika građana raspravljalo se na tom odboru.
Razumem nezavisne medije. Razumem nevladine organizacije. Razumem zainteresovanu stručnu javnost. Razumem i samoproklamovane stručnjake te stručne javnosti koji nisu u obavezi da poznaju proceduru, procedura je često samo birokratsko pitanje za obične građane. Važna je suština. Ali, državni činovnici, oni koji obavljaju posao u ime građana Srbije, oni koji primaju platu od Republike Srbije, moraju taj posao da rade u skladu sa zakonom. To važi i za poslanike. To važi i za Zaštitnike građana.
Istine radi, Zaštitnik građana nije podneo amandmane, nego inicijativu. To je tehničko pitanje. O toj inicijativi, u formi amandmana, raspravljao je Odbor za saobraćaj i veze. Jedan amandman je Odbor za saobraćaj i veze prihvatio. Drugu inicijativu, u formi amandmana, taj odbor nije prihvatio. To je puna istina o inicijativi Zaštitnika građana.
Želim da kažem još nešto o kritici ovog zakona, sa aspekta njegove suštine. Česta je praksa u Republici Srbiji da određene političke stranke sa pozicije straha, širenja straha i panike među građanima, kritikuju određenim zakonom. Tako je ovaj zakon nazvan zakonom o prisluškivanju.
Jako rano sam naučio da čitam. Jako dobro znam azbuku i svih 30 slova. Nigde se u ovom zakonu ne pominje reč prisluškivanje. Naravno, prisluškivanje se javlja onima koji znaju kako su koristili bezbednosne službe u vreme kada su bili na vlasti. Imam puno poverenje, pre svega, u svoje kolege iz Odbora za odbranu i bezbednost. Oni su, pre svega, nadležni da sprovedu parlamentarnu kontrolu u službi bezbednosti u ovoj zemlji. Verujem da su oni dorasli tom zadatku i da su dorasli tom poslu. Oni umeju da stave službe bezbednosti u odgovarajuću parlamentarnu kontrolu na odgovarajući demokratski način, kako to nalaže Ustav ali i Poslovnik Narodne skupštine.
Podvlačim, postoje političke stranke koje vole i žele da plaše građane. Samo ću vas, poštovani građani Srbije, podsetiti na nekoliko zakona koje smo doneli u ovoj Skupštini i na argumente kojima se služila ili bar deo opozicije služio. Kada smo dobili beli šengen kazali su – jeste, dobili smo beli šengen, daćemo komad teritorije Srbije! Kada smo raspravljali o zakonu o nadležnostima Vojvodine, rečeno je – za godinu dana će se Vojvodina otcepiti i to će biti nezavisna Republika.
Ko misli da lažem i objavljujem javnost mogu da mu pročitam stenografske beleške sa svih sednica, jer jako veliki deo vremena provodim u biblioteci Skupštine Srbije, a u njoj se čuvaju naše izjave, u vidu pisanog svedočanstva, kao hronike, onoga što smo govorili i radili.
Ispred DS nemam razlog ni zbog čega da savijam glavu i da gledam u pod kada se budu citirani dokumenti i govori narodnih poslanika iz redova DS. Mi nikada nismo plašili građane, ali se nismo libili da kažemo istinu. Nikada nismo sejali lažnu paniku i strah da će se zbog sporazuma koji potpisujemo sa EU Srbija morati odreći dela svoje teritorije, kao što su neki kazali. Danas ti isti kažu ovo je zakon o prisluškivanju i zbog ovog zakona BIA će moći neovlašćeno bilo koga da prisluškuje.
Istine radi, ja ću citirati član ovog zakona koji govori šta su dužnosti operatera i šta su dužnosti operatora.
Čisto, jedno pojašnjenje – operator je svako ko se bavi poslovima između ostalog i mobilne telefonije, a operater je lice koje radi za određenom spravom, kompjuterom, računarom ili nečim drugim, koje učestvuje u emitovanju tog signala i koje učestvuje u telekomunikacionom saobraćaju.
Istine radi citiraću i Ustav Republike Srbije, član 41. koji kaže: ''Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva.'' To kaže Ustav Republike Srbije kao najviši pravni akt ove zemlje.
Sada ću da uporedim elektronski vid komunikacije i korišćenje mobilnog telefona sa slanjem telegrama.
Kada meni i bilo kom od vas narodnih poslanika gospođa Slavica Đukić-Dejanović pošalje telegramom obaveštenje da je zakazana sednica Skupštine, kod mene u Kruševac dođe poštar i kaže – ej, pisala ti predsednica Skupštine, i kaže imaš sednicu Skupštine! On već unapred zna šta piše u telegramu, on ne samo da zna ko mi ja pisao i kada mi je pisao, i kada mi je poslao telegram, i odakle je mi je poslao telegram i da ću primiti telegram, on čak zna i sadržinu tog telegrama. Da li je to po Ustavu, koji kaže da je ''tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva''? Naravno da nije.
A, pitam sad vas, narodne poslanike opozicije, pre svega, da li znate koliko se u Srbiji čuva uvid u slanje i prijem telegrama koje vi možda pošaljete? Možda nekom čestita slavu, možda nekom izjavite saučešće. U tom telegramu su navedeni: ime i prezime primaoca, adresa, adresa pošiljaoca, datum vremena kada je poslat taj telegram, datum kada je telegram uručen. Da li iko zna koliko se u arhivi pošte taj telegram čuva? Niko. Ali, nekima smeta, jer će se takvi podaci čuvati o ostvarenom saobraćaju putem mobilne telefonije i putem interneta.
Da ne govorim o pismu. Kada pošaljete preporučeno pismo, takođe, ostaje prijem tog pisma zaveden, kada je pismo poslato, kome je poslato, ko ga šalje, gde ga šalje i to nikome ne smeta. Naravno, danas je, u eri globalnih komunikacija, mnogo češći vid komuniciranja među ljudima mobilnim telefonom, pa internetom, nego pismima i telegramima. Zar Ustav treba da štiti samo elektronsku komunikaciju. Lično mislim da je ovaj član zakona napisan u skladu sa Ustavom.
Poznato vam je ja sam jedan od članova i osnivača narodnog pokreta "Otpor". "Otpor" je formiran kao organizacija koja je ustala u odbranu univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Deset godina posle 5. oktobra ništa se u mojoj svesti nije promenilo, ništa se u mom političkom delovanju nije promenilo da bih ja sada donosio neki zakon zbog kog ću morati da se stidim što se taj zakon donosi i da kažem – izneverio sam svoje zalaganje za univerzalne ljudske vrednosti, za univerzalne ljudske slobode i prava. Naprotiv, pravo na bezbednost je, takođe, jedno od neprikosnovenih prava koja su garantovana i Ustavom i drugim aktima, pa i međunarodnom Poveljom OUN.
Ovaj zakon je svakako u skladu sa evropskim preporukama i iskustvima. Vas ću pitati, narodni poslanici i drage moje kolege, nije li na teritoriji južne srpske pokrajine, na našem Kosovu i Metohiji, jednom ništavnom deklaracijom proglašena nezavisnost? Nije li Savet za nacionalnu bezbednost kazao da je ta ništavna proglašena nezavisnost pretnja po bezbednost, pretnja po ustavni poredak Republike Srbije? Jeste! I tu ćete se svi složiti, da je to pretnja po bezbednost i ustavni poredak Republike Srbije.
Ima li ko u ovoj sali da misli drugačije? Naravno da nema. Ima li pravo država Srbija da svoj bezbednosni aparat stavi u službu svih građana? Naravno da ima. Imaju li to pravo sve druge evropske države? Imaju.
Bilo je na Odboru za bezbednost, ali bilo je i na Odboru za saobraćaj i veze, reči o iskustvima Velike Britanije.
Građani Srbije, vas ću podsetiti, a to moje kolege poslanici verovatno znaju, u Britaniji je bio jedan čuveni slučaj Meloun, gde je jedna profesorka tužila Ustavnom sudu Velike Britanije svoju bezbednosnu službu, zato što su objavili njene mejlove, adrese kome ih je slala, vreme, podatke, ko je te mejlove dobijao, primao i čitao. Naravno, dobila ih je na Ustavnom sudu. U istoj toj Britaniji četvorica terorista su probala da podmetnu rance sa eksplozivom u podzemnu železnicu. Sva četvorica su, zajedno sa svojim saradnicima, pohapšeni zahvaljujući tome što je operator sačuvao sve podatke o ostvarenoj elektronskoj komunikaciji. To predviđa i naš zakon.
Naš zakon, još jedanput, podvlačim i ponavljam, nije zakon o prisluškivanju kao što to neki žele da vulgarizuju. Ovo je zakon koji kaže da je operator dužan u pogledu zaštite zadržanih podataka da ih naročito obezbedi, da su zadržani podaci istog kvaliteta i podvrgnuti istim merama bezbednosti zaštite kao i podaci u elektronskoj komunikaciji, da su zadržani podaci zaštićeni na poseban način od slučajnog ili nedopuštenog uništenja, slučajnog gubitka ili izmene neovlašćenog ili nezakonitog čuvanja, obrade, pristupa ili otkrivanja. Ovde nema ni govora o prisluškivanju telefona. Ovde se samo podaci o ostvarenoj telefonskoj komunikaciji čuvaju godinu dana. Ako neko želi da pristupi tim podacima mora u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku da traži od nadležnog suda. To mora da uradi i u skladu sa Ustavom Republike Srbije, kao najvišim pravnim aktom ove zemlje.
Nemojte plašiti građane da će neko neovlašćeno ulaziti u sadržaj ostvarene komunikacije. To nije tačno. To može da se radi samo ako to naredi sud.
Sada se postavlja pitanje, koliko mi poverenja možemo imati u BIA da neće napraviti zloupotrebe. To je pitanje koje se otvara u našu ličnu dilemu, da li mi verujemo našim kolegama u Odboru za bezbednost da mogu da stave pod parlamentarnu kontrolu službe bezbednosti.
BIA nije isto što i državna bezbednost Republike Srbije od pre deset godina. To je bio aparat gde vas je na šalteru za naručena politička ubistva političkih protivnika čekao čovek u policijskoj uniformi, a vi ste mogli da mu naručite ubistvo bilo kog političkog protivnika ili oponenta, njegovu likvidaciju, kompromitaciju i eliminaciju, zahvaljujući poziciji moći. To nije više ta služba bezbednosti. BIA je danas bezbednosni aparat koji uživa najveće poverenje u svetu.
Podsetiću vas, najveća zaplena kokaina u svetu, prošle godine, urađena je naporima BIA. Dobili smo dobre vesti, pre neki da, iz Brisela i Evrope zahvaljujući angažovanju BIA u hapšenju ratnih zločinaca.
Nedavno su uhapšene ubice Zorana Đinđića u Zagrebu, između ostalog, zahvaljujući angažovanju BIA.
Nisam advokat BIA, niti je to bilo ko od nas u ovoj sali, jer BIA nema potrebe da ima svoje advokate u parlamentu, niti da ima svoje privatne poslanike.
Teorija zavere, gde se mnogima javljaju Čvorovići, jeste oduvek bila prisutna u Srbiji. Ali, kada stanete pred ogledalo, kada čovek ujutru stane mirne savesti pred ogledalo i kada se pogleda u to ogledalo i kada pogleda šta je sve radio, tada može jasno sebi da postavi pitanje – ima li u mom delovanju ičega čega bih mogao da se stidim?
Ja kada stanem pred ogledalo ne vidim bilo šta u svojoj prošlosti čega bih mogao i morao i trebalo da se stidim. Ovaj zakon će to biti najmanje.
Osvrnuću se delom i na pitanja procedure donošenja ovog zakona. Tačno je da se ovaj zakon donosi po hitnoj proceduri, možda je i bolje da je bilo više vremena za donošenje ovog zakona, možda bi bilo bolje da imamo više vremena, možda, kad govorimo uopšte o proceduri ko treba da ima uvid u podatke, treba da imamo i podsećanje kako je izgledalo kada je BIA pratila vođu jedne organizovane kriminalne grupe, koji je pravosnažno osuđen i nalazi se na izdržavanju kazne zatvora od 12 godina, kako je izgledalo kad je to povereno sudu da nalog da za njegovo slušanje. Sudija Vrhovnog suda koji je, takođe, pravosnažno osuđen na veliku kaznu zatvora, lično je pozvao prvooptuženog u zatvor i kazao, sve nas slušaju, svi smo na merama, imaju transkripte naših razgovora. Zašto neko ne kaže, treba li, možda, i takvom sudu da verujemo?
Naravno, mi imamo reformisano pravosuđe i nemamo više, nadam se, takvih sudija koji će ukaljati sudijsku profesiju i sudijsku čast. Ali, kako izgleda procedura kada BIA traži podatke – danas se, recimo, evidentira da je neka bezbednosno interesantna ili bezbednosno opasna ličnost po bezbednost Srbije ušla na teritoriju Srbije, i on će, zahvaljujući angažovanju nekih političkih stranaka, koje dobacuju sada, Srbiju moći da pređe za šest sati, za četiri sata, ne zato što ste pravili autoputeve, nego zato što ste jedan drugi posao radili.
Sada će taj čovek ući na teritoriju Republike Srbije i onda ćemo mi tražiti od suda da se dozvoli njegovo praćenje, onda će to morati da se zavede, da se sprovede, da se odradi, on će za četiri sata, možda, već, napustiti Srbiju, obaviti posao za koji je ovde došao, najčešće nečastan, a mi ćemo ostati uskraćeni za podatke s kim je komunicirao, kako i zašto.
To su razlozi za brzinu delovanja nekada kada je reč o bezbednosti zemlje. Podvlačim, Savet za nacionalnu bezbednost je samoproglašenu nezavisnost Kosova proglasio jednim od najvećih bezbednosnih rizika po Srbiju. Mi, kao narodni poslanici, moramo voditi računa o pravima i slobodama građana, ali moramo voditi računa i o bezbednosti tih građana. Jer, to su dva neodvojiva prava.
Ne sme ovo da bude izgovor za bilo koju ili bilo kakvu nezakonitost i ne sme da bude izgovor za bilo kakvu aktivnost van zakona. Ali, podvlačim i ponovo ponavljam, ovim zakonom se ne dozvoljava prisluškivanje. Građani Srbije, ovim zakonom se bezbednost zemlje uređuje na način na koji treba da se uređuje. Ovo nije zakon koji se tiče bezbednosti zemlje. Ovo je zakon o elektronskim komunikacijama.
I samo se u jednoj odrednici ovog zakona, u članu 130, definiše kada, ko, kako i na koji način može da pristupi sadržaju ostvarenih elektronskih poruka ili saobraćaja, ali isključivo u skladu sa Ustavom i na osnovu odluke suda. Ko drugačije tvrdi, obmanjuje javnosti i plaši građane i radi jedan za građane nečastan posao, a sebe udaljava na sledećim izborima od ove sale. Zahvaljujem. (Aplauz)