Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i sa puno prava mogu da govorim o ovoj temi, i sa aspekta struke, ali i kao narodni poslanik da dam neka politička razjašnjenja i odgovore na neke dileme koje smo čuli u ovoj sali tokom diskusija.
Obraćam se direktno poljoprivrednim proizvođačima, hlebotvorcima zemlje Srbije koje neki ljudi uporno plaše i pokušavaju da kažu da DS i vladajuća većina donosi zakone da bi upropastila poljoprivredu i da bi ne znam šta uradila.
Danas donosimo set zakona iz oblasti poljoprivrede koji će već 2011. godine završiti zakonsku regulativu vezanu za oblast poljoprivredu.
Sada ću da napravim jednu paralelu sa nekim drugim zakonima koje smo donosili u Skupštini a za koje smo optuživani na najstrašnije i najmonstruoznije načine.
Kada smo kazali da će se ukinuti vize do 2010. godine, neki su nam kazali – da, ali ćete dati Kosovo zbog toga i šta će moći i kada će da nametnu vize i koje će to godine biti, ma neće to biti 2010. godine, šta imamo mi od toga.
Danas kada vam kažem kada donosimo ove zakone, te zakone pre svega donosimo da bi građani zemlje Srbije, a pre svega najvredniji njen deo, poljoprivredni proizvođači, mogli svoje poljoprivredne proizvode da izvoze u svet i Evropu, neki uporno nam spočitavaju da to ne radimo baš iz najčasnijih i najboljih namera.
Samo ću da podsetim da je država Srbija dobila dozvolu za izvoz goveđeg i svinjskog mesa posle 18 godina. Ako neko misli da smo mi preko noći oslobođeni viza i da to nije jedan mukotrpan put koji je trajao 10 godina, grdno se vara. Ako neko misli da je neko preko noći ukinuo zabranu za izvoz svinjskog mesa iz Srbije, takođe se grdno vara.
Mi smo u oblasti poljoprivrede napravili veliki iskorak, bez obzira na to što poljoprivredni proizvođači danas teško žive, ali Uprava za veterinu Republike Srbije nije taj posao odradila preko noći. Pre nego što je gospodin Zoran Mićović, koji ovde sedi i koji odlično rukovodi ovom upravom, a ne rukovodi tako što se njemu to javi u toku noći da treba da uradi, nego ima dosta privatne prakse jer je prvi privatni veterinar ne zemlje Srbije nego bivše SFRJ.
Pre nego što je on preuzeo da vodi tu upravu tom upravom je rukovodio Miša Marinković. Miša Marinković je naš kolega, doktor veterinarskih nauka, a bio je doktor veterinarskih nauka u Institutu za osemenjavanje i veštačku reprodukciju goveda u Velikoj Plani i od te institucije je napravio reprezentativnu svetsku ustanovu.
Oni su kreatori većine ovih dobrih zakona koji su Srbiji omogućili da posle 18 godina može da izveze i svinjsko meso, i goveđe, i pileće i ribu. Neko kaže – pa, da, seljaci tove bika do 1.000 kilograma jer nemaju kome da ga prodaju. Pa, uskoro će moći da ga izvezu na svetsko tržište i da naprave ugovore sa otkupljivačima i da sa srpskim proizvodima konkurišu na svetskom tržištu u jednom fer utakmici.
Podsetiću da smo u ne tako davnoj prošlosti imali ljude koji sada sede u ovoj sali kao poslanici, a bili su na rukovodećim mestima u ovoj državi u Vladi Republike Srbije i tada Srbija nije išla u susret događajima nego je gegucala i za Evropom i za tim događajima. Stalno smo se ponašali kao usnuli putnik na železničkoj stanici koji sa četiri kofera, onako srpski izlepljenih selotejpom, spava na železničkoj stanici, pa voz dođe i krene, a mi trčimo da stignemo voz koji ide 250 kilometara na sat. Tako se taj voz ne ulazi. U taj voz se ulazi tako što se donose zakoni koji se pre svega primenjuju u praksi.
Mi ćemo do 2011. godine završiti i podzakonsku regulativu, pa će ljudi koji žive od poljoprivrede i bave se poljoprivredom moći da se takmiče na svetskoj tržišnoj utakmici po tržišnim uslovima.
Šta je važno još kazati za ovaj zakon? Od ovih zakona koje danas donosimo, a tiču se šumarstva i vodoprivrede, zavisi da li smo savladali civilizacijski zadatak da na jedan civilizovan način upravljamo resursima koje imamo i koji su nam dati i da li smo spremni da te resurse ostavimo u službu naših pokolenja ili ćemo ih potrošiti za našeg života.
Kada govorimo o organskoj hrani i GMO, gde čujem brojna spočitavanja, pa nisu ni Amerikanci, ni Nemci broj jedan u svetu ovog trenutka po genetski modifikovanoj hrani, nego Kinezi. Ima ih milijardu i po i ništa im ne hvali, iako jedu to malo genetski modifikovane hrane.
Ali, vrlo sam oprezan kada je reč o genetski modifikovanoj hrani i neću se pozivati na iskustva Kine, ni Indije, ni drugih zemalja koje su suočene sa potrebom da tehnološki unapređuju znanje u oblasti poljoprivrede na takav način da postižu što veći prinos.
Međutim, ako govorimo o društvu znanja, bez znanja u poljoprivredi nema napretka. To važi i za ovu oblast savetodavne aktivnosti u oblasti poljoprivrede. Nema napretka, nema trke sa Evropom i sa svetom bez države i društva znanja.
Moramo mnogo učiniti da naše poljoprivredne proizvođače svakoga dana edukujemo, ali ne samo njih, već i ljude koji se bave strukom. I njima moramo obezbediti uslove za tržišnu utakmicu. Samo stalnim usavršavanjem možemo da učestvujemo u toj utakmici. To je kao da trenirate. Mesi svakoga dana trenira pa je najbolji fudbaler sveta. Ako treniramo barem kao deo najboljih u svetu možemo da se takmičimo sa njima. Ako ne treniramo, tu nemamo šta da tražimo.
Izolovana zemlja, zemlja koja ima vize ne može da trenira. Naši poljoprivredni proizvođači mogu da idu na najveće svetske sajmove ne da bi videli svet i metropole, već da bi videli gde je nauka ovog trenutka, gde su dometi nauke u oblasti poljoprivredne proizvodnje.
Kada govorimo o zakonu o pivu, samo jedna anegdota iz srpske istorije. Kada su pitali Nikolu Pašića, a inače, zarad građana Srbije, zaječarska pivara je proizvodila i pivo Nikola Pašić, kada su pitali Pašića što ne donosi zakon o pivu, kazao je – pa, valjda zato što ga ne pijem.
Takođe ne pijem pivo, ali smatram da je dobro da se ta oblast uredi zakonom i da bude uređena na jedan temeljan i organizovan način u skladu sa evropskim iskustvima, jer pivo je naš veliki izvozni potencijal. Šta god ko govorio o privatizacija pivara, sve te pivare i dan-danas rade punim kapacitetom i te svoje proizvode odlično izvoze u države u regionu.
Imali smo i kritike opozicije gde smo se neki pozivali na argumente iz "Nedeljnog telegrafa", "Trećeg oka", tarot karata i ne znam čega još. Mnogo više čitam karte ovde na laptopu, pa me snima kamera, ali to je loše zbog parlamenta, loše zbog mene, ali mnogo više čitam zakon.
Zakon kaže sledeće. U Zakonu o genetski modifikovanoj hrani nigde se ne kaže da je Srbija svoje tržište ustupila proizvođačima genetski modifikovane hrane za eksperimente na stanovništvu. Nemojte plašiti građane da će se to desiti.
Srbija nije zamorče, niti je eksperimentalni kunić na kome će se neko učiti. Vlada Republike Srbije vrlo odgovorno sprovodi agrarnu politiku, vrlo odgovorno pristupa svim novinama iz oblasti genetski oplemenjene hrane i tu nema nikakve bojazni po stanovništvo da ćemo mi unakaziti i unazaditi naše autohtone sorte – proizvodiće Kopaonik i dalje jabuku "kožaru", proizvodiće se jabuka "kolačara"; proizvodiće se "mangulica", naša autohtona rasa svinja, ali prihvatićemo ipak sve ono što je u svetu dobro i što se u svetu pokazalo kao dobar primer i što se pokazalo korisnim za njihove građane.
Nismo mala zemlja sa marionetskim rukovodstvom, kako neko kaže. Mi smo mala zemlja, sa velikim naporima da sustignemo svet, jer smo zbog nekog drugog nesposobnog rukovodstva mnogo zaostali za tim svetom.
Za kraj, ako neko misli da su moje reči demagogija i da nema mnogo prakse, pa se pita šta sam ja uradio u poljoprivredi? Ja sam imao jednu od najvećih farmi za proizvodnju prasadi, sa svojim pokojnim ocem. Često mi moje kolege iz opozicije spočitavaju da ništa nisam radio u oblasti poljoprivrede.
Ja sam mnogo više radio ne za slavu, nagrade, priznanja, nego za novac, kao što svi poljoprivredni proizvođači u Srbiji rade. Nisam nešto trčao na sajmove, a kada sam išao pobeđivao sam, zajedno sa izloženim grlima. Tako se to kaže stručnim jezikom – pobedio odgajivač taj i taj, sa svojim izloženim grlom, koje je bilo u odličnoj izložbenoj kondiciji.
Moram da vam kažem još nešto. Ako neko smatra da je ovo demagogija, ja ga pozivam da dođe u dolinu Ribarske reke u Kruševcu, gde se nalazi 14.000 goveda na 20 kvadratnih kilometara – to je najviše u Evropi. Hajde malo da vratimo taj entuzijazam i da kažemo da nije sve propalo i da nije sve najgore – da kažemo da nešto negde jeste i najbolje.
Evo u dolini Ribarske reke je najbolje, ali nije najbolje zato što se to preko noći desilo, nego tamo postoje ljudi koji su se udružili u Udruženje odgajivača simentalske rase goveda, postoji proizvođač mleka koji se zove Perica Janković, vlasnik firme "Ekomlek", koji plaća mleko ovog trenutka 25 dinara, a najbolje proizvođače plaća 29 dinara. Tamo ljudi svakog dana imaju mogućnost da prodaju svoje mleko po najvišim cenama u Srbiji i da imaju 14.000 goveda, koja pobeđuju takođe na sajmu u Novom Sadu, i da žive od mlekarstva i mlečne proizvodnje. Šta hoću još da kažem?
Kada govorimo o govedarskoj proizvodnji u Srbiji i proizvodnji mleka, ovde često izađu ljudi koji se ponašaju kao da smo mi ovde oboleli od kokošijeg slepila i da imamo pamćenje kao ta živina, koja pamti samo prethodni dan. Pamtim i ljude koji su bili u Vladi u nekom drugom vremenu. Pamtim da je tada litar mleka bio jeftiniji od litra kisele vode, a pamtim da je takođe gorivo bilo tada skupo. Ne samo što je bilo skup, nego nije moglo da se kupi redovno.
Ne pamtim da je neko davao subvencije od ne znam koliko hiljada dinara, sada 14.000 po hektaru poljoprivredne obradive površine, niti pamtim da je ikada seljak, a moji su seljaci po majčinoj liniji svi i svi žive na selu, i po dedinoj su svi sa planine ovčari i bave se poljoprivredom, i prvi put su za tri hektara dobili 42.000 dinara na ruke i mogli su da ih investiraju u poljoprivrednu proizvodnju. Prvi put su dobili subvencije u svom životu za utovljenog bika i prvi put su te subvencije naplatili. To nije mrtvo slovo na papiru i nije demagogija. To je realan život koji postoji u Srbiji.
Realan život je i da je poljoprivreda u krizi i da je zastarela mehanizacija.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Hrane bikove do 1.000 kila, a nema kome da prodaju.)
Tačno je gospodine Nikoliću da hrane bikove do 1.000 kila i nema kome da prodaju, ali ćemo stvoriti uslove da ti bikovi mogu da izađu na tržišnu utakmicu onoga trenutka kada ukinemo zabranu izvoza goveđeg mesa, a nju smo ukinuli.
Za kraj, ja sam juče više puta upozoravao, kao i danas gospodin Dragin, da svaka reč u ovom parlamentu mora da bude odmerena, jer neodmerene reči, teške reči, pogotovo kada je reč o poljoprivredi i proizvodnji hrane, proizvode negativne konsekvence po život ljudi u Srbiji.
Bili smo svedoci jedne teške i neprijatne situacije, da je na stranci mog prijatelja Petra Kuntića, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, osvanuo grafit – marš iz Srbije. Moram da vas obavestim, posle one žučne rasprave biranim rečima, koje su neki ovde primenjivali, da je policija te napadače uhvatila i uhapsila, i to je dobra vest i za Srbiju, i za Petra Kuntića, ali i za buduća pokolenja.
Ovaj zakon je takođe dobar zakon za Srbiju i za buduća pokolenja, i ja ću za njega glasati. Zato hajde da vratimo optimizam u Srbiju, da ne kažemo da je sve crno, propalo, da ne kažemo – hajde da ne sejemo, da ne kopamo, ne oremo, da ne žanjemo, ništa da ne radimo, samo da kukamo.
I da uzmemo Cecinu pesmu "Kukavica" kao himnu, pa da stavimo kukavicu kao stranački simbol i ništa da ne radimo. Ko hoće da kuka, kući neka kuka. Ko hoće da radi, na njivu neka ore i žanje. Ko zna da radi, mandat od građana Srbije, neka vodi ovu zemlju napred.