Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, želim da se na početku svog izlaganja zahvalim ljudima iz Ministarstva pravde i gospođi Snežani Malović.
Vi zaista na jedan dobar način radite vaš posao. Građani Srbije to moraju znati. Ako je neko u ovom parlamentu doneo kvalitetne zakone, ako se negde oseća promena u radu, ako se negde vidi volja, trud i nesebični napori da se neki sektor društva transformiše, to je vidljivo u sektoru pravde. Vi zaista kroz Ministarstvo pravde, zajedno sa svojim stručnim timom, ovde donosite vrlo kvalitetne zakone, koji i te kako transformišu ovo društvo u jedno bolje, pravednije društvo.
Građani Srbije nekako podnose nemaštinu, bilo je nemaštine i u ranijim periodima našeg života, teško se živelo i nekada u Srbiji i ne treba to sada apsolvirati, ali građani Srbije nikako ne podnose nepravdu. Svi napori koji se usmeravaju na ispravljanje nepravde, a pogotovo napori koji se usmeravaju u borbi protiv kriminala, moraju biti primećeni, pohvaljeni, zapaženi, pogotovo što borba protiv kriminala u Srbiji sa sobom nosi i brojne rizike. Zaista sam, kao i svi poslanici kluba ZES, nedavno bio veoma uznemiren činjenicom da se ovde ljudima koji su okosnica borbe protiv kriminala preti, da im se ugrožava egzistencija, život, da se preti porodicama.
Država Srbija je sposobna da se odupre i pobedi svaki vid kriminala i država Srbija će pobediti kriminal. Bez obzira na to ko čini političku elitu u ovoj zemlji, ko čini vlast, država Srbija mora biti jedinstvena kada je reč o obračunu sa kriminalom. Tu ne tražim, nego zahtevam podršku svih političkih stranaka i svih struktura ovog društva.
Da se okrenemo malo zakonu i da vidimo o čemu ovde raspravljamo, čuli smo neka interesantna razmišljanja. Država Srbija je država sa jakom komunističkom tradicijom. U državi koja ima jaku komunističku tradiciju kult tajne se dugo godina uspešno negovao. Međutim, to društvo sa jakim komunističkim nasleđem i dan-danas ima relikte tog nasleđa, koje je implementirano u zakone, u način razmišljanja, u sistem vrednosti.
Ovi zakoni doprinose daljoj demokratizaciji našeg društva i svakako pospešuju razvoj našeg društva. Vas koji govorite „tema“ moram da podsetim, pošto ste malopre govorili o BIA, da je ovde baš Dušan Petrović, koga ste takođe malopre pomenuli, javno pitao tadašnjeg direktora BIA Radeta Bulatovića – izvinite, kolika vam je plata? Znate, ovde je stigla kutija, zaključana sa dva lanca, ni Hudini to ne bi otvorio, gde je bila napisana ta plata. Nismo mogli da otvorimo kutiju.
Da ne govorim o pitanju koje je postavljeno javno – izvinite, koliko se ljudi u ovoj zemlji prisluškuje? Ma, Rodoljub Šabić je muke video da objasni ljudima koji su vodili BIA da dostave te podatke ovde i da vidimo kolika je njihova plata.
Saša Vukadinović, direktor BIA, oba podatka učinio je dostupnim javnosti – znamo i kolika je njegova plata i koliko se ljudi ovde prisluškuje. Više nema tih tabu tema.
Da ne govorim, kada pitate koje su kvalifikacije da neko rukovodi BIA, o tome da je ovde dr Dabić sedeo u „Ludoj kući“ i svirao gusle, dok Saša Vukadinović nije izabran za direktora BIA. Razumem njegove neutešne pacijente, pacijente dr Dabića, koji sada jadikuju što je dr Dabić, odnosno Radovan Karadžić, tamo gde treba da bude. Ne razumem zašto toliko besa i ogorčenja prema službi koja više ne čuva kokain u sefu „Komercijalne banke“, kao što se to radilo u vreme kada je stranka koja sada kritikuje rad BIA bila na vlasti, već se presreću međunarodni putevi kokaina i rekordna isporuka te droge pleni u međunarodnim vodama pod rukovodećom ulogom srpske BIA.
Znate, ako želimo da budemo deo bezbednosnog sistema sveta, morate da pohvalite takve akcije. Nije valjda da imate apstinencijalnu krizu?
Nemojte da dobacujete. Biće još takvih akcija, obračunaćemo se sa kriminalom. Neće biti droge ni u sefu „Komercijalne banke“, neće biti droge ni na ulicama, radićemo posao za koji smo dobili mandat od građana.
Meni je jedino žao što BIA još uvek nije u poziciji da otvori dosijea Službe državne bezbednosti. Onda ne bih morao da idem u Sarajevo i da kupujem knjigu Ivana Bešlića „Čuvari Jugoslavije“, da vidim ko je bio saradnik Službe državne bezbednosti sa šifrom „Magistar“. Zahvaljujući knjizi Gorana Petrovića, imao sam priliku da vidim ko je imao šifru „Magistar“ i ko je u Sarajevu bio doktor nauka, a onda poslat u Beograd da razbije ovu zemlju i da razbije opoziciju.
S druge strane, jedna politička stranka deli svoje partijsko glasilo na početku zime, razumem, dobro je za potpalu, ali u tom partijskom glasilu, suprotno Zakonu o javnom informisanju, vređaju se mnogi ljudi koji sede u ovoj sali. Vređa se Nenad Konstantinović na vrlo vulgaran način; vređaju se ljudi koji su pripadali pokretu „Otpor“ i vrlo često se ovde ljudima lepe etikete stranih špijuna.
Kada bismo zaista primenili taj zakon o dostupnosti informacija, kada bismo zaista imali mogućnost da otvorimo dosijea Službe državne bezbednosti, znali bismo ko je i za čiji račun bio špijun, za koju organizaciju, ko je imao šifru „Magistar“, zašto je tu šifru dobio, koji mu je zadatak bio i onda ne bismo imali ovde ovakve diskusije.
S druge strane, imamo jednu naknadnu opozicionu pamet. Pročitaću izvode iz diskusija nekih i sada opozicionih poslanika iz 2004. godine kada smo donosili Zakon o tajnosti podataka i 2007. kada smo ga menjali: „To se radi na preporuku NATO pakta, da bi NATO pakt imao pristup informacijama.“ Isti ti koji su tako kritikovali zakon, posle četiri godine su promislili i videli da je DS u pravu i da je zakon dobar, sada brane Poverenika, koji više nije NATO plaćenik. To više nije čovek koji će svoje tajne, tajne ove države, davati NATO paktu i Haškom tribunalu, već se, naprotiv, pozivaju na njega.
Vidite kako je dobro kada je neko u opoziciji. Najteže je u opoziciji prvih 20 godina, posle će vam biti lakše. Do tada ćete shvatiti da su i ovi zakoni koje donosimo dobri. Očekujem da ih i vi popravite amandmanima, ali ajde dalje da vidimo šta još treba raditi sa ovim zakonom.
Kada govorimo o zakonu o dostupnosti informacija, pozivamo se na Ustav kao najviši pravni akt ove države. U članu 51, Pravo na obaveštenost građana, stoji da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja. Mislim da bi bilo dobro da u nekim novim ustavima Republike Srbije pravo na pristup informacijama bude jedna ustavna kategorija, kao što je pravo na obaveštenost. Mislim da bi bilo dobro da institucija Poverenika za informacije od javnog značaja bude ustavna kategorija.
Dobro je da danas kada razgovaramo o ovim zakonima, o pristupu informacijama od javnog značaja i o državnim tajnama, znamo da će biti predviđene određene kaznene norme, kao što će biti predviđene i određene bezbednosne forme da bi neko bio u mogućnosti da raspolaže državnim tajnama.
Kada je reč o jednom bezbednosnom upitniku za fizička lica, u članu 59, mislim da je dobro sastavljen, dobro predviđen, dobro urađen, kao i čitav zakon, ali mislim da je dobro da se ovde pozabavimo i nekim važnim stvarima koje su u ovom zakonu. Kaže: Osnovni bezbednosni upitnik za fizička lica – U osnovni bezbednosni upitnik unose se sledeći podaci o podnosiocu zahteva, pored imena, prezimena, matičnog broja, ovde se kaže da se traže i podaci o članstvu ili učešću u aktivnostima organizacija čije su aktivnosti ili ciljevi zabranjeni; zatim se traže kontakti sa stranim službama bezbednosti i obaveštajnim službama.
Možda ne bi bilo loše da imamo otvorene dosijee, da imamo mogućnost da znamo ko je od njih radio za neke službe bezbednosti koje su sada službe bezbednosti inostranih republika, odnosno naših bivših republika.
Siguran sam da će nas biti, ali sam siguran i da će onda „Magistar“ sedeti ovde i da se neće mnogo javljati.
S druge strane, ovde smo imali prilike da čujemo i kritike na račun gospodina Čotrića, da je on promenio svoje političke stavove. Znam ga 30 godina, nikad nisam čuo da grana otpadne od drveta; čuo sam, evo, sada će i novembar mesec, da uvek list otpadne od drveta, ali da drvo otpadne od grane, to nisam čuo, zaista. Mislim da se gospodin Čotrić nije menjao. Za kraj mogu da kažem samo jednu stvar. Ovi zakoni su najbolji evropski putokaz za Srbiju, a primena ovih zakona je svakako stepenište ka Evropi i mislim da na tom stepeništu moramo preskakati po dva stepenika, jer nemamo vremena za čekanje.
Dakle, pripremite amandmane, bićemo voljni da sve stručno osmišljene amandmane prihvatimo, ali moram da vam kažem da je zakon dobro urađen. Još jedanput, gospođo Malović, čestitam vam na svemu što ste uradili na reformi pravosuđa u Srbiji. Hvala.