Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine potpredsedniče Vlade i ministre unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, ali, pre svega, poštovani građani Srbije, s puno pažnje, ali, pre svega, sa puno uvažavanja i razumevanja mi danas moramo pristupiti ovoj raspravi. Kada kažem sa puno uvažavanja, mislim na, pre svega, uvažavanje potreba svih ljudi koji imaju status izbeglica u Srbiji, ali moramo uvažavati i realne mogućnosti države Srbije, šta je to što država Srbija može da priušti našim sugrađanima koji imaju status izbeglica.
Takođe, kada govorimo o ovom zakonu danas, mi moramo da se podsetimo da u Srbiji fali među građanima jedno toliko potrebno osećanje, koje se u godinama krize negde zagubilo. Mi nemamo saosećanje sa ljudima koji su žrtve rata, koji su postali izbeglice, koji su napustili svoj rodni kraj, svoj zavičaj, koji su samo za dva sata morali na traktorsku prikolicu da natovare čitav svoj život i dođu u nepoznat grad, među nepoznate ljude.
Kada sam danas dolazio na sednicu Skupštine Srbije, sreo sam ispred zgrade parlamenta jednog građanina i on me pita "o čemu danas raspravljate?" Kažem mu da danas raspravljamo o Zakonu o izbeglicama, a čovek mi kaže – "zašto o izbeglicama, oni su sve prodali, oni dobro žive, oni svega imaju, raspravljajte malo o nama." To je taj nedostatak tog osećanja plemenitosti i saosećanja sa žrtvama. Ima puno ljudi koje poznajem, koji su mi prijatelji, imam familiju, kumove, rođake, prijatelje koji su došli u Srbiju iz Knina, sa Banije, iz Glamoča, Livna, sa Kosova i jako dobro znam sa kojim problemima se u svakodnevnom životu ti ljudi susreću.
Svetski dan izbeglica se obeležava 20. juna. Nekako čitava država 20. juna poseti te ljude koji imaju status izbeglica, ode u te kolektivne centre ili mesta gde su smeštani i više puta sam i ja imao prilike da odem sa tim ljudima da razgovaram. Grad Kruševac je grad koji je posle NATO agresije, tokom 1999. godine, primio nekoliko desetina hiljada naših sugrađana, naše braće raseljene sa Kosova i Metohije, koji su pobegli pred terorom. Jako dobro znam šta mi ti ljudi kažu kada odem da ih posetim i jako dobro znam probleme sa kojima se ti ljudi suočavaju. Dok sam danas slušao raspravu nekih svojih kolega u ovoj sali, primetio sam jednu čudnu tendenciju, primetio sam tendenciju da se odgovornost za sve što se dešava u ovoj zemlji, sve što je problem, sve što je teškoća, da se to breme tereta natovari na pleća DS, koja je na vlasti i da kažu – "vi ste odgovorni za sve, vi ste socijalno odgovorna Vlada, što niste za dve godine doneli taj zakon?" Onda se oni pravdaju "mi smo još 2005. godine doneli taj zakon, ali zli Oliver Dulić nije hteo da ga stavi na dnevni red". Čekajte, ne patim od amnezije, skleroza je divna bolest, svakog dana čujete nešto novo, ali ništa ne boli, ali zaista nemam ni sklerozu ni amneziju i znam ko je 2005. godine bio na vlasti u ovoj zemlji i znam da ste vi možda imali želje i volje da doneste ovaj zakon, ali možda niste imali hrabrosti.
Možda je nekim ''kategorija izbeglica'' služila samo kao broj za potkusurivanje, možda je nekima kategorija izbeglica služila samo kao način da se gorko isplaču nad tužnom sudbinom Srbije i kažu "mi smo ovaj zakon kreirali 2005. godine".
Znate, Leonardo da Vinči je 1495. godine izumeo helikopter, ali dok nije došao Igor Sikorski 1939. godine da tu zamisao sprovede u delo, to bi samo bio tužni crtež na papiru i ništa drugo. Mi smo preuzeli odgovornost da uočimo probleme, da se sa njima suočimo, da ove zakone izglasamo, da ih donesemo. Kada slušam kako neki ovde gorke suze liju nad sudbinama izbeglica, pa onda još žele da budu, samo ne znam šta žele da budu, da li ironični, cinični, duhoviti, sarkastični, pa kažu da će se neko u ovoj zemlji izvinjavati za "Bljesak" i "Oluju", siguran sam da nisu ni sarkastični, ni duhoviti, ni interesantni, ni zabavni, ali sam siguran da su nesrećni, kako u ovom visokom domu, tako i u Negotinu, tako i u Aranđelovcu, tako i u drugim mestima gde ne prelaze cenzus i gde se za isti bore.
Kada govorimo o izbeglicama, da li će izbeglicama biti bolje ako ih sada podsetim na tužnu sudbinu i hronologiju i uopšte na tužne početke upoznavanja sa terminom ''izbeglica'' u Srbiji i ako ih podsetim na još tužniji period nečije vlasti? Neće njima biti bolje ako mi ovu raspravu svedemo na raspravu među nama i prepucavanja ko je kriv što ovaj zakon nije donet. Mi smo socijalno odgovorna Vlada i shvatamo probleme izbeglica i ovaj zakon donosimo, ne da bismo se nekom dopali, da bismo se nekom svideli, već da bi rešavali probleme ljudi koji u ovoj zemlji imaju status izbeglica.
Ti ljudi nisu brojke. Ti ljudi imaju svoje tužne sudbine. Pročitaću vam šta su mi sve kazali ljudi kada sam se spremao za ovu raspravu, kada sam obilazio izbeglice: ''Izbeglica, znate kako to ružno zvuči. To je tragedija! Imam ovu knjižicu, parče papira, koje mi je i lična i zdravstvena knjižica. Ja devetnaest godina nisam glasao, a čovek bez glasa nije čovek.'' To kaže čovek stanar bivšeg kolektivnog centra u Srbiji iz Hrvatske.
Država Srbije je potpisala Savetsku deklaraciju 2005. godine. Očekujemo da se odredbe te deklaracije primenjuju na sve potpisnike te deklaracije. Svesni smo problema sa kojima se građani koji ovde žive kao izbeglice suočavaju prilikom povratka u zavičaj, u svoje rodno mesto, ali nije problem samo dati ljudima status, zdravstvenu knjižicu ili ličnu kartu i kazati – problem je rešen. Problem izbeglica je problem siromaštva, problem izbeglica je problem nezaposlenosti, problem izbeglica je problem ne samo Srbije, već i mnogih zemalja u našem okruženju, ali je činjenica da Srbija ima najveći broj izbeglih u Evropi, a da je po broju izbeglica trinaesta u svetu.
Ogromni birokratski aparat je jednog trenutka živeo na račun izbeglih ljudi. Bio sam prisutan na nekim seminarima kada se za kafu i sok potrošilo mnogo više nego što je moglo da se potroši za rešavanje makar sudbine jedne porodice za taj dan, bio sam prisutan na mnogim savetovanjima o izbeglicama gde nisam shvatao šta se sve govori, ne za vreme mandata ove vlade, nije bitno kada se to dešavalo. Bitno je da izbeglice ne trebate tretirati kao ljude koji su ovde sticajem nesrećnih okolnosti došli i pronašli utočište i sada predstavljaju broj, već ih zaista treba tretirati kao ljude, ljudska bića.
DS se nikada neće uplašiti od odgovornosti i broja izbeglica. Nikada nećemo vratiti mandat narodu, pa ćemo kazati – problemi su teški, teškoće su ogromne, izazovi su veliki, iskušenja neverovatna, naša nejaka pleća ne mogu to da izdrže, evo, plašimo se, pa vraćamo mandat narodu. Ne, ići ćemo u susret problemima, probleme rešavati.
Kada rešavamo te probleme, rešavaćemo ih tako da imamo na umu život tog običnog čoveka. Da li će on biti bolji posle ovog zakona? Svakako hoće. Da li je ovaj zakon najveći domet u rešavanju problema izbeglica? Nije. Da li će izbeglicama biti bolje ako ponovo ovu raspravu vratim na podsećanje šta neke prethodne Vlade nisu uradili? Neće im biti nimalo bolje i nimalo lakše.
Da li će im biti bolje posle donošenje jučerašnje veličanstvene Deklaracije, za koju neki kažu da je sramna? Hoće, jer tom veličanstvenom Deklaracijom se svrstavamo u red civilizovanih ljudi, kao što se i danas brigom o izbeglicama svrstavamo u red ljudi koji vode računa ne samo o mrtvima, nego i o živima.
Na kraju ove rasprave, primetio sam da nekim mojim opozicionim kolegama smeta prisustvo prvog potpredsednika Vlade i ministra, gospodina Ivice Dačića, kao predlagača ovog zakona.
Moram da vam kažem, gospodin Dačić ne hapsi, pogotovo ne poslanike i nema potrebe da ga se plašite. Ako brinete da li će policija raditi svoj posao dok je on ovde, hoće, to smo pokazali i akcijom "Morava" i drugim policijskim akcijama. Nema potrebe da strahujete da li danas policija radi svoj posao. Odlično ga radi, verujte. Ako ne verujete, posetite Centralni zatvor, imate pravo kao opozicioni poslanici, kao narodni poslanici.
Gospodine Dačiću, dok smo vi i ja bili poslanici u ovoj sali, pamtim jednom vreme kad nisam mogao da vidim predsednika Vlade ni potpredsednika Vlade u skupštinskoj sali nikada. Hteo sam da ga pitam svašta, ali nisam imao prilike.
Ovde imate prilike da vidite sve ministre, sve potpredsednike Vlade i nema potrebe da se plašite, podvlačim vam, gospodin Dačić ne hapsi narodne poslanike, niti ovde ima ko nameru da hapsi narodne poslanike, niti imate prava da se bunite što je on ovde niti da jadikujete što nema gospodina Krkobabića.
Država Srbija funkcioniše i kad su ministri na svojim funkcijama i kad su u kabinetima i kad su u sali.