Iz izlaganja resornog ministra, gospodina Ćirića, čuli smo da direkcija oko dva miliona predmeta godišnje obradi. Stoga je ovim predlogom zakona data mogućnost direkciji da obrazuje posebno ovlašćeno telo koje predstavlja posebno pravno lice ili privredni subjekt koji će obaviti deo poslova i aktivnosti u vezi kontrole i ispitivanja predmeta od dragocenih metala.
Sada, članom 28, koji je zadnji član u ovoj trećoj glavi, predviđena je obaveza ovlašćenog tela da vodi preciznu evidenciju o obavljenim ispitivanjima i merenjima. Između ostalog, sadržaj ove evidencije je veoma raznovrstan, pa tako u njoj treba da se nalaze podaci o svim adresama podnosioca zahteva, odnosno klijenata za koje su obavljena ispitivanja, pa podaci o sadržaju samog ispitivanja, izdatim rešenjima i potrebno je njihovo čuvanje u klasičnom i u elektronskom obliku određeni vremenski period, što je veoma obiman i kompleksan posao, u kome kad-tad mogu da nastanu neke nesuglasice i nesporazumi na relaciji ovlašćeno telo – klijent – direkcija.
Sada je u članu 28. stav 2. prvobitni predlog bio da se ovo rešenje čuva tri godine, a dao sam predlog da taj vremenski period bude pet godina, jer nikad se ne zna kad može da zaškripi nešto u ovom spomenutom lancu, a da bi bilo u duhu one narodne poslovice – bolje sprečiti nego lečiti. Iz tog razloga ovo je usvojeno od strane Vlade i sigurno je da je sve to u interesu potrošača kao krajnjih korisnika predmeta od dragocenih metala.

Hvala lepo, gospođo Đukić Dejanović. Mogu li samo znati vreme naše poslaničke grupe?

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, u okviru seta od tri predloga zakona o kojima danas raspravljamo nalaze se dva zakona koja tretiraju na izvestan način sličnu problematiku, to su Predlog zakona o privrednim društvima i Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, kao i jedan zakon koji je po mnogo čemu specifičan, a to je Predlog zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala.
Osim što su sva tri zakona pod jurisdikcijom Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, ovaj treći nema nekih dodirnih tačaka, pa ću se malo više u narednom izlaganju pozabaviti tim zakonom, Predlogom zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala, a ova prethodna dva su već svestrano obrazložile moje kolege iz Poslaničke grupe SRS.
Shodno odredbama ovog zakona, pod dragocenim metalima se podrazumevaju platina, zlato, paladijum i srebro, a pod njihovim legurama čvrste mešavine jednog ili više plemenitih i jednog i više neplemenitih metala.
Ova oblast je do sada bila pravno uređena starim zakonom koji je postojao kao savezni zakon, a donet je još 1994. godine; po prestanku postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora isti je primenjivan kao republički zakon i važio je do današnjeg dana.
Kako predlagači navode, glavni razlog za donošenje novog zakona jeste potreba da se izvrši usaglašavanje ovog zakona sa usvojenim Zakonom o ministarstvima, Zakonom o državnoj upravi i pravnim sistemom Republike Srbije, čime bi se na sistematski način uredila oblast prometa dragocenih metala.
Međutim, meni je mnogo interesantno obrazloženje koje je dao predlagač, koji kaže da je jedan od glavnih razloga stvaranje pravnih preduslova za potpisivanje Konvencije o kontroli i označavanju predmeta od dragocenih metala, čijim bi potpisivanjem došlo do pospešivanja zlatarstva kao potencijalno perspektivne privredne grane u Republici Srbiji. Pitam se otkud odjednom gospodi iz Ministarstva ideja da razvijaju zlatarstvo i neke suptilne i fine privredne grane, a potpuno su zapustili industriju, poljoprivredu i ono što je godinama bila tradicija u Republici Srbiji? Stoga, gospodo, ipak bi trebalo da najpre pokušate da obnovite ove fundamentalne grane koje su osnova privrede svake zemlje, pa da se bavite ovako finim stvarima kao što su zlatarstvo i promet dragocenih metala.
Što se tiče samog zakona, isti je podeljen u devet oblasti. U najkraćim crtama ću pokušati da građanima Srbije obrazložim glavne stavove naše poslaničke grupe. Akcenat ću staviti na ono što je na neki način novina u odnosu na postojeći zakon.
U uvodnom delu zakona su navedeni predmet zakona, subjekti na koje se zakon primenjuje, odnosno ne primenjuje, dato je objašnjenje osnovnih termina koji su korišćeni u zakonu i date su nadležnosti Direkcije za mere i dragocene metale kao organa uprave, osnovanog od strane Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.
Uopšte uzev, u ovoj uvodnoj glavi se može uočiti jedan fazni tok koji treba da postoji u prometu predmeta od dragocenih metala, koji započinje usaglašavanjem predmeta sa aktuelnim zakonskim odredbama, preko ocenjivanja usaglašenosti, označavanja i žigosanja, a završava se izdavanjem popisane tehničke dokumentacije koja prati ove predmete od dragocenih metala.
U drugoj glavi su dati tehnički zahtevi za predmete od dragocenih metala. Tu je zahtevana finoća, što istovremeno podrazumeva i finoću sredstava za lemljenje, prevlaku, ako iste postoje. Izuzetak od ovog pravila u pogledu finoće predstavljaju samo zlatnici, spomen-plakete, prigodni pokloni i ostali predmeti izrađeni povodom raznih jubileja i svečanih manifestacija, što je bio slučaj i u dosadašnjem zakonu.
Najobimniji deo zakona je treća glava, koja se odnosi na ocenjivanje usaglašenosti. Ona propisuje obaveze proizvođača, uvoznika i zastupnika u pogledu postizanja potrebne usaglašenosti, odnosno označavanja i žigosanja predmeta od dragocenih metala.
Koliko sam mogao da uočim, novinu u ovoj glavi predstavlja to što je data mogućnost da se umesto ispitivanja predmeta u laboratoriji usaglašenost priznaje i na osnovu prateće tehničke dokumentacije, ako ista postoji. Na taj način se može olakšati čitava procedura utvrđivanja usaglašenosti. Ova faza usaglašavanja predmeta se završava dodeljivanjem znaka proizvođača i donošenjem odgovarajućeg rešenja od strane Direkcije, za ustanove koje se bave ovakvom delatnošću.
Isto tako, novina je i to što otkup predmeta od dragocenih metala od sada može da vrši samo proizvođač ovih predmeta. Na taj način se potencijalno sprečava rad na divlje u ovoj oblasti, što bi opet trebalo da donese, u krajnjoj liniji, zaštitu interesa potrošača kao krajnjih korisnika predmeta od dragocenih metala.
Propisana je obaveza Ministarstva da vodi registar ovlašćenih tela za ispitivanje i žigosanje predmeta kako bi se stvorili jednaki uslovi za sve i sprečila nelojalna konkurencija na tržištu.
Naredne glave, to su glave četiri, pet i osam, mnogo su manje po obimu i sadrže samo po jedan član, a odnose se na priznavanje inostranih žigova, naknade za izvršena ispitivanja i žigosanja predmeta od dragocenih metala, kao i na kaznene odredbe za nepoštovanje odredaba ovog zakona.
Ukratko, da ne bih sve pričao, kazaću samo šta je suština. Resorni ministar ima pravo da vrši priznavanje inostranih žigova na teritoriji Republike Srbije, ako su ispunjeni oni uslovi koji se kod nas zahtevaju. Visinu naknade i način plaćanja za izvršena ispitivanja donosi Vlada, pri čemu je visina naknade ista i za domaća i za strana lica.
Što se tiče kaznenih odredaba, predviđene su za razne prekršaje i prestupe novčane kazne od 5.000 do 150.000 dinara za fizička i odgovorna lica, od 10.000 do 500.000 dinara za preduzetnike, od 100.000 do 2.000.000 dinara za pravna lica.
Ovim zakonom je uređen i prodajni prostor u kome se drže predmeti od dragocenih metala. Propisano je i označavanje i odvajanje ovih predmeta od predmeta od nedragocenih materijala, ako se isti nalaze u tom prostoru. Propisano je, isto tako, da u ovom prostoru postoje lupe za očitavanje žigova ako ih korisnici traže, a na vidnom mestu mora da postoji uvećana slika sa žigom, odnosno rešenjem o znaku proizvođača, uvoznika ili zastupnika, kako bi ceo promet poprimio legalni karakter.
Što se tiče nadzora nad primenom ovog zakona, nadzor vrše Ministarstvo ili tržišna inspekcija po pitanju prometa predmeta od dragocenih metala, osim u delu nadzora za koji je nadležna Direkcija za mere i dragocene metale.
Na kraju, u poslednjem poglavlju, kao što je slučaj sa svakim zakonom koji se donosi, date su prelazne i završne odredbe u okviru kojih se naročito ističe nekoliko stvari: rokovi za donošenje potrebnih podzakonskih akata za primenu zakona, konstatuje se da se predmeti koji su već označeni i žigosani do donošenja novog zakona ne moraju ponovo označavati i žigosati, a propisuju se i termini stupanja na snagu novog, odnosno prestanka važenja postojećeg Zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala.
U najkraćim crtama, to bi bile najvažnije opšte odredbe sadržane u ovom predlogu zakona o dragocenim metalima, a što se tiče detalja ovog zakona, poslanici SRS će o tome govoriti u danu kada bude bila rasprava o pojedinostima. Podneli smo ukupno osam amandmana na ovaj zakon. Što se tiče strukture samih amandmana, ona je takva da su tri amandmana tehničke prirode, tri se odnose na vremenske rokove i dva su suštinske prirode. Kad budemo obrazložili te amandmane građani Srbije će moći da steknu mnogo jasniju sliku o celini ovog zakona.
Dame i gospodo iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, vama bih poželeo mnogo uspeha u otvaranju radnih mesta koja najavljujete primenom i implementacijom ovog zakona, ali bih vam dao još jedan dobronameran savet – ipak se potrudite da građanima Srbije sačuvate njihova postojeća radna mesta, jer ne treba zaboraviti da su u predizbornim godinama slična obećanja davali Boris Tadić, Zoran Živković, Mlađan Dinkić, a kako su se posle izbora građani proveli sa tim radnim mestima najbolje znaju oni sami.
Na samom kraju moram da izrazim žaljenje zbog toga što gospođa Kalanović, potpredsednica Vlade, nije prisutna u sali, jer da jeste, s obzirom na činjenicu da dolazimo iz istog mesta, Trstenika, rekao bih joj da kad ima vremena, subotom ili nedeljom, malo prošeta po trsteničkom buvljaku; sve kolege i koleginice s kojima smo nekad zajedno radili u „Petoletki“, umesto u konstrukcijskim biroima, nalaze se na buvljacima i idu od tezge do tezge ne bi li preživeli. Još jednom, probajte da sačuvate stara radna mesta, a za nova radna mesta ima vremena.

        Članovi od 25. do 51. Predloga zakona o javnom beležništvu bave se subjektima javnobeležničke delatnosti, pa je tako, između ostalog, navedeno da javnom beležniku u njegovom radu mogu pomagati javnobeležnički pripravnik, javnobeležnički pomoćnik i administrativni osoblje javnog beležnika. Kao što znamo, u određenim okolnostima i za određeni vremenski period mogu ga menjati javnobeležnički zamenik i vršilac dužnosti javnog beležnika.
Moj amandman se upravo i odnosi na ova dva spomenuta zadnja subjekta, na javnobeležničkog zamenika i vršioca dužnosti javnog beležnika koji, shodno odredbama ovog predloga zakona, imaju sva prava i obaveze javnog beležnika.
Konkretno, u pitanju je član 50, čije sam brisanje predložio, a za ovo brisanje postoje barem dva relevantna razloga koja ću pokušati ukratko da obrazložim, jer ovaj član je malo duži pa da ga ne bih čitao u celini, pokušaću da objasnim o čemu se radi.
Naime, prvi razlog zašto predlažem brisanje je taj što su gotovo svi stavovi iz ovog člana već sadržani u prethodnim članovima. Konkretno, u članu 46, 47. i 48. ako se radi o javnobeležničkom zameniku, odnosno u članu 49. ako se radi o vršiocu dužnosti javnog beležnika.
Takođe, odredbe koje se bave disciplinskom odgovornošću ovih subjekata pomenute su u kasnijim članovima od 149. do 164, pa je logičan zaključak da član 50. samo ponovo konstatuje nešto što negde drugde već postoji u drugim članovima. Time se samo otežava aplikacija ovog zakona u praksi, umesto da se njegova primena učini nedvosmislenom, jednostavnom i lako primenjivom. To je prvi tehnički razlog zbog koga sam predložio brisanje.
Drugi je mnogo značajniji i sadržan je u stavu 3. ovog člana 50, gde se kaže da javnobeležnički zamenik odnosno vršilac dužnosti ima ovlašćenje da vrši sastavljanje javnobeležničkih isprava i izdavanje otpravaka, prepisa i izvoda, pri čemu su dužni da navedu svoje tačno ime i prezime i u kom svojstvu postupaju.
Upravo ova činjenica, u kom svojstvu postupaju, krije najveću zamku koju svesno ili nesvesno može upasti javni beležnik. Naime, javni beležnik je u suštini stručnjak iz oblasti prava koji treba da obavlja posao u službi od javnog poverenja, u ovom slučaju u oformljenoj javnobeležničkoj kancelariji.
To podrazumeva da, pored stručnih, javni beležnik mora da poseduje određene etičke i aksiološke crte ličnosti i kada bi to javni beležnik posedovao, to ne bi bilo sporno, ali šta ako se desi da javni beležnik ne poseduje neku od ovih karakteristika? Onda njegov posao može da se izrodi u nešto drugo, pa umesto da bude dobar i uspešan beležnik, on može postati dobar i uspešan privatni preduzetnik.
To je nešto protiv čega je SRS uložila veći broj amandmana. Smatramo da izdavanje ovih otpravaka, prepisa i izvoda treba i dalje da se obavljaju tamo gde su se i do sada obavljali, a to znači u sudovima i u jedinicama lokalne samouprave, pogotovo što u ovim jedinicama lokalne samouprave posle 2000. godine znate i sami da je zaposleno mnoštvo kumova, prijatelja, rođaka i ostalih kadrova DOS-ovskog režima, pa vam ne može biti izgovor to da nemate dovoljno ljudi.
U prilog ovome ide i činjenica da u prvom početnom periodu rada ne bi postojala adekvatna kontrola javnog mnjenja, jer ovo beležništvo kod nas ne postoji već 60 godina, postojalo je samo za vreme Kraljevine Jugoslavije, od 1930. do 1941. godine, pa se narod na neki način odvikao od ove institucije javnog beležnika, što znači da bi bio potreban jedan određeni period da se ljudi ponovo priviknu.
Da ne otvaramo sada ponovo ono što je rekao gospodin Jojić, pitanje da li je to uopšte ustavna kategorija, čak i mi poslanici koji nismo pravnici, kada pročitamo Ustav Srbije videćemo da u njemu nigde nema kategorije javnog beležnika, što znači da je ovo jedna diskutabilna kategorija i da treba biti oprezan u primeni ove institucije. Zato smo i predložili brisanje člana 50. u celini.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije, danas u okviru ove 15. tačke dnevnog reda raspravljamo o zbirnoj listi kandidata za članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Sećanja radi, reći ću da je ovaj zakon o visokom obrazovanju usvojen u ovom domu u septembru 2005. godine i shodno odredbama tog zakona predviđeno je konstituisanje Nacionalnog prosvetnog saveta koji je brojao 16 članova i koji je trebalo da se bavi strategijom visokog obrazovanja u RS.
Aprila 3. 2006. godine izabrano je 15 od 16 članova, a šesnaesti član, dr Oskar Kovač izabran je 19. jula 2006. godine, tako da je ovim izborom konstituisan savet, shodno odredbama prvobitnog zakona. Izbor je trajao četiri godine i istekao je 3. aprila 2010. godine.
Međutim, predlagač zakona je zakasnio sa listama kandidata i mi smo na sednici Odbora za prosvetu odlučili da se produži mandat na još nekoliko meseci do izbora novih članova, a u međuvremenu, takođe je bitno da podsetimo građane Srbije da je 1. jula ove godine izmenjen Zakon o visokom obrazovanju, pa je umesto 16 predviđeno da Savet broji 21 člana i od toga struktura bi bila sledeća – 12 članova Saveta daje tzv. KONUS, Konferencija univerziteta Srbije, dva člana daje Konferencija akademija strukovnih studija, šest članova daje Vlada i jednog organi AP Vojvodine. Od ovih 21 do sada je predloženo 20 članova. Znači, jednog od članova još nije predložio KONUS.
Problem je u tome što ovaj organ treba da se bavi strategijom obrazovanja u RS, a ne nekom tekućom problematikom koja je u nadležnosti ministarstva. Ako se sećate, poslanička grupa SRS je u više navrata kritikovala Nacionalni savet Srbije što nije dalo godišnji izveštaj o svom radu, pa je to donekle ispravljeno i mi smo ove godine dobili izveštaj Nacionalnog saveta, ali on je više ličio na jednu hronologiju dešavanja i aktivnosti Saveta, a u njemu nije bilo glavne strategije obrazovanja u RS.
Ako bi se neko zapitao kakva je kratkoročna, srednjoročna i dugoročna strategija obrazovanja u RS, ne znam ko bi mogao da da odgovor na to pitanje, jer to je nešto što kod nas ne postoji i ono čime bi Nacionalni savet u novom sazivu morao vrlo ozbiljno da se pozabavi. Taj dokumenat, strategija obrazovanja i te kako fali.
Međutim, da ne bih sada pričao ono što su već rekli prethodni govornici, istaći ću još dva problema koja smatram vrlo važnim, a kojima se Nacionalni savet do sada nikada nije bavio, bar nije bilo izveštaja.
To su naučno-istraživački i umetnički radovi u Republici Srbiji i visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a koje deluju na teritoriji pokrajine KiM.
U vezi ovog naučno-istraživačkog i umetničkog rada u Srbiji rekao bih da u našoj Republici trenutno na visokoškolskim ustanovama je sve manje pravog naučno-istraživačkog rada, a sve je više njegove imitacije. Praktično, više nema saradnje ovih ustanova sa privredom. Nije ni čudo, jer u državi Srbiji skoro više da nema privrede. Vidite, naučno-istraživački rad polako odumire, normalno, time pada jedna od osnovnih delatnosti visokoškolskih ustanova. Što svakako nikome od nas ne ide u prilog.
Republika Srbija godišnje izdvaja za naučno-istraživački rad, možda, nekih 10 miliona evra, dok vodeće države u svetu izdvajaju po sto puta više i mahom velike korporacije učestvuju u finansiranju ovog naučno-istraživačkog rada. To je još jedna oblast gde tako rapidno zaostajemo za svetom. Nacionalni savet, praktično, nikada u svojim izveštajima nije pomenuo ovaj problem koji postaje gorući problem u oblasti visokog obrazovanja.
Ilustracije radi, reći ću vam da po zvaničnim podacima u Srbiji se izdvaja 0,3% bruto domaćeg proizvoda, a Vlada je donela strategiju da do 2015. godine ovo izdvajanje bude 1% bruto društvenog proizvoda. To znači da su nam potrebne krupnije investicije u ovoj oblasti, a takođe i obrazovanje kadrova na ovim principima.
Reći ću vam jedan podatak, u ovom izveštaju koji je podnela Vlada, dokument se zove Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2010. do 2015. godine, na strani 6 doslovno piše – srpska nauka je dostigla i prestigla susede po broju publikacija.
Sada bih se ovom prilikom zapitao, da li je broj publikovanih radova merilo naučne razvijenosti neke zemlje? Na ovaj način samo zavaravamo sami sebe da se bavimo naučnim radom. Vidite, sve se svelo na to da urednici i razni menadžeri raznih časopisa prosto jure pacijente koji će objavljivati radove u njihovim časopisima i plaćati skupe kotizacije i provizije za objavljivanje, bez obzira da li je rad zaista vredan i ima neku naučnu težinu.
Izgleda da se kod nas sve svodi na ono prosto – više platite kotizaciju, veći ste naučni radnik. Zbog toga SRS ima jedan konkretan predlog da Nacionalni prosvetni savet u saradnji sa Ministarstvom prosvete obavi jedno uređenje ove oblasti i da da spisak časopisa u kojima bi se objavljivali radovi koji bi imali određenu težinu.
Ovo je vrlo lako izvodljivo jer član 27. aktuelnog Zakona o visokom obrazovanju propisuje obrazovno-naučna i obrazovno-umetnička polja u okviru kojih se realizuju studijski programi. Podsetiću vas, ta polja bi bila prirodno-matematičke nauke, društveno-humanističke, medicinske nauke, tehničko-tehnološke nauke i umetnost.
Znači, trebalo bi popisati određene časopise u okviru svakog polja, koji bi imali određenu težinu. Onda bi ljudi koji se bave naučnim radom mogli da objavljuju u ovim časopisima, a ne da, kao što sam rekao, plaćaju preskupe kotizacije da bi sami sebe zavaravali da se bave naučnim radom.
Drugi problem na koji bi želeo da ukažem su visokoškolske ustanove čiji je osnivač Republika, a koje deluju na teritoriji KiM. Podsećanja radi, reći ću vam da je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN br. 1244, Vlada Republike Srbije zadržala sva prava i obaveze nad radom ovih ustanova. Ove ustanove danas deluju ili kao fakulteti u sastavu Univerziteta u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, ili kao visoke škole strukovnih studija na KiM.
Zašto sam se odlučio da ovo danas iznesem? Jednostavno, kao član skupštinskog odbora za KiM imam obavezu da prenesem građanima Srbije stavove koje je nedavno grupa građana sa KiM iznela u ovom odboru. Dobar deo toga se ticao i obrazovanja. Smatram da će i Nacionalni savet za visoko obrazovanje moći, odnosno morati da se pozabavi ovim problemima.
Svi znamo da je situacija Srba na Kosovu izuzetno teška, ali nije ista za one koji žive severno i one koji žive južno od reke Ibar. Oni koji su južno od reke Ibar žive u enklavama. To su ljudi koji se suočavaju sa svakojakim problemima. Pre svega sa izdavanjem ličnih karata od strane kosovskih Vlasti, sa nepriznavanjem školskih diploma. Normalno je da država Srbija ne može priznavati srednjoškolske diplome sa pečatom samoproklamovane paradržave Kosovo. Na taj način ovi ljudi postaju marginalizovani i diskriminisani u svim oblastima, pa i u oblasti obrazovanja. Na neki način postaju apatridi, tj. osobe bez državljanstva u sopstvenoj državi.
Oni su nas na neki način zamolili da na prvoj narednoj sednici, a mislim da je danas tematika ta da ove probleme iznesem. Sigurno da Vlada Republike Srbije mora njih tretirati kao jednu vrlo osetljivu društvenu grupu i ublažiti im uslove školovanja i sve ostale uslove na one koji vladaju u Republici Srbiji.
Imao bih jedan konkretan predlog, da u nekoj narednoj prilici, kada se bude opet vršila izmena ili dopuna Zakona o visokom obrazovanju, ovoj problematici posvetimo znatno više pažnje. Član 109. aktuelnog zakona koji propisuje visokoškolske ustanove sa teritorije KiM je vrlo nejasan i koncizan, pa treba da bude dopunjen nekim konkretnim i preciznim odredbama.
Po mišljenju nas iz SRS, to bi trebalo obavezno da bude jedan od budućih zadataka Nacionalnog prosvetnog saveta kada bude konstituisan i izabran od strane ove skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja izrazio bih jedno žaljenje što gospodin ministar Obradović nije prisutan u sali, jer sam imao nameru da mu postavim jedno pitanje, a to je – kako on misli da je do sada funkcionisalo osnovno i srednje obrazovanje u RS, ako tek za 15 meseci, na kraju isteka mandata ove Vlade, treba da se donese strategija obrazovanja? Da li to znači da je ono funkcionisalo stihijski, bez ikakvog plana i redosleda ili na neki nama drugim nepoznatim principima?
Ova dva člana Nacionalnog prosvetnog saveta koji se menjaju Jadranka Dimov i Slobodan Pavlović, sve o njima su rekli moji uvaženi sagovornici Nataša Jovanović, Zoran Krasić i Gordana Pop Lazić.
Ovom prilikom bih želeo da ukažem na nešto drugo, ako budu izabrani neki novi, a biće izabrani sigurno voljom skupštinske većine, da bi trebalo malo više da uvažavaju ti članovi Saveta ovaj dom, ovaj parlament i da nam podnose redovno izveštaj o svom radu, jednom godišnje kako je to propisano, a pogotovo, da daju odgovore na neka pitanja koja su po mišljenju većine prosvetnih radnika u RS u nadležnosti Nacionalnog saveta.
Pokušaću ukratko da kažem o čemu se radi. Znate da je na ovim našim prostorima osnovno i srednje obrazovanje funkcionisalo na osnovu odredbi koje je postavila Rezolucija Narodne skupštine iz 1970. godine. To je bilo sve do početka ratnih zbivanja devedesetih godina, onda su nastupile ratne godine koje su ostavile traga na generacije i generacije učenika koje su radile i delovale u tim okolnostima.
Ono što je posebno opasno u ovoj oblasti, jeste da se efekti obrazovanja i vaspitanja vide znatno kasnije nego u drugim oblastima. Nažalost, kada se vide, onda se dođe do zaključka da je uništena čitava generacija, ili možda čak generacije učenika, što je nažalost bio slučaj i kod nas.
Kao što vidimo, pokušavali smo sa raznim reformama da ispoštujemo, pre svega, neke diktate i norme sa zapada, u ime EU. Pokazalo se da to ovde baš i ne funkcioniše onako kao se želelo.
Nakon završetka ratnih dejstava, oni koji se bave ovom problematikom znaju da je 2003. godine donet Zakon o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, koji je neznatno modifikovan 2004. godine, da bi prošle 2009. godine, bio donet u konačnoj verziji koja je danas na snazi.
Prilikom donošenja zakona prošle godine, gospodin ministar je tom prilikom rekao: ''Ovaj zakon koji danas donosimo sadrži 50% novih odredbi, a zadržava 50% postojećih odredbi.'' Mene sada interesuje, da li Ministarstvo prosvete ima povratnu informaciju o tome kakav je efekat po pitanju ovih 50% novina koje su prošle godine uvedene? Ako nema, sigurno da bi do kraja mandata ove vlade trebalo da se izvrši nekakva rekapitulacija i elaboracija rezultata i da se to saopšti našoj javnosti.
Takođe, to je ono što bi trebalo da bude u nadležnosti članova Nacionalnog saveta, a koje će biti izabrane u ovoj skupštini. Znači, za tih 15 meseci, imaćemo prilike i to da čujemo, mada je to suviše optimistično. Gospodin ministar je po prirodi optimista i nada se da će ova vlada preživati do kraja svog redovnog mandata, što bi s neke strane bio i njihov istorijski uspeh.
Podsetiću vas, zadnja Vlada koja je izgurala ceo mandat bila je ona od 1993. do 1997. godine. Imaćemo priliku da od ove vlade čujemo mišljenje o tome kakav je efekat tih 50% novina.
Konkretno, ono što je vezano za današnju tačku – Nacionalni prosvetni savet, to je tretirano u Glavi 2. Odredbi zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. To je Glava koja se bavi razvojem, obezbeđivanjem i unapređivanjem kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Rečno je da se ovom problematikom u RS bave saveti, i to Nacionalni prosveti savet, o kojem danas raspravljamo i Savet za stručno obrazovanje odraslih. Zatim zavodi, i to: Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavodi za vrednovanje kvaliteta, kao i pojedini segmenti resornog ministarstva.
Ono što je trebalo da nam obrazloži gospodin ministar danas jeste - kakav je efekat tih najvećih novina koje su prošlogodišnjim zakonom predložene, a jedna od tih novina je bila i tzv. umrežavanje školskih ustanova u Srbiji?
Podsetiću vas, jedinice lokalne samouprave su nadležne za predškolske i osnovnoškolske ustanove, a Vlada Republike Srbije za srednjoškolske ustanove. To je sigurno nešto što interesuje većinu prosvetnih radnika u Srbiji, znači, kakav je, po mišljenju Ministarstva, efekat tog umrežavanja, jer je to bilo nešto možda najkrupnije što je u ovoj godini odrađeno na teritoriji Republike.
Dalje, šta bi još trebalo članovi Nacionalnog prosvetnog saveta koji budu izabrani da nam daju kao informaciju u narednom periodu? To je – kakvi su efekti ovih novina koje su uvedene po pitanju programa obrazovanja i vaspitanja, a te novine su bili završni ispiti, opšti, stručni ispiti umetničke mature i specijalistički majstorski ispiti.
Poslanička grupa SRS je prošle godine predlagala da se sa ovim bude vrlo oprezan i da se najpre na jednom ograničenom broju škola ispitaju efekti, u praksi, koje bi dala primena ovih završnih ispita, ali toga očito nije bilo, pa se krenulo u jednu avanturu kod koje je krajnji ishod neizvestan.
Dalje, od ostalih bitnih novina, izneo bih ovo tzv. licenciranje, uvođenje licenci za zaposlene u ustanovama. Znamo da je to novi zakon izričito zahtevao, pa biće interesantno da članovi Nacionalnog prosvetnog saveta daju informaciju da li je kvalitet nastave i obrazovanja u osnovnim i srednjim školama poboljšan nakon uvođenja licenci ili nije.
Na kraju, želeo bih da dobijemo odgovor od Nacionalnog saveta, mada je to dobrim delom i u nadležnosti ministarstva, kakvi su efekti novog načina finansiranja, koji su predloženi ovim zakonom, jer, podsetiću vas, finansiranje osnovnog i srednjeg obrazovanja je predloženo da se obavlja po tzv. kapitacionoj formuli, na osnovu broja učenika i korektivnog koeficijenta koji je zavisan od geografskog područja.
Po mišljenju SRS, to je jedan pogrešan pristup, jer ta geografska područja mogu imati značaja za zemlje članice EU, gde je moguće, na osnovu geografskog područja, da ima razlike između pojedinih zemalja, ali kako sada vi u Republici Srbiji finansirate osnovne i srednje škole po formuli i modelu EU, kad jednostavno jedno sa drugim ne idu?
Znači, odgovor na taj i slična važna pitanja očekujemo da će nam dati novoizabrani članovi Nacionalnog saveta i da će to biti tema na nekoj narednoj raspravi u ovom parlamentu.

U okviru drugog dela ovog predloga zakona o plovidbi i lukama, o kome danas raspravljamo, nalaze se i tri člana koja uređuju strategiju i planove razvoja vodnog saobraćaja. To su članovi 8, 9. i 10.
Član 8. se odnosi na dugoročnu strategiju od 10 godina koju donosi Vlada. Član 9. kaže da se na osnovu te strategije dalje razvijaju kratkoročni, srednjoročni i dugoročno planovi, ali ono što je, po meni, najveća nelogičnost, to je član 10. stav 1. koji glasi: "Poslove koji se odnose na razvoj međunarodnih i međudržavnih vodnih puteva donosi Direkcija za vodne puteve, uz ovlašćenje Ministarstva". Još je veća nelogičnost što u članu 2. kaže da planove koji se odnose na razvoj državnih plovnih puteva donosi Ministarstvo.
Pitao bih sada koja je logika da Direkcija donosi međunarodne planove, a Ministarstvo ove unutardržavne? Znači, gospodin Mrkonjić, kao poznati neimar i graditelj mostova, valjda zna kada je trebalo da se popravlja neki od bombardovanih mostova, logično je da je to donela Vlada, a Direkcija i ostale službe su sprovodile.
Stoga predlažem izmenu ovog člana stava 1. On bi trebalo da glasi – planove koji se odnose na razvoj međunarodnih i međudržavnih vodnih puteva donosi Ministarstvo, na osnovu kojih njihovo tehničko održavanje, unapređenje, transportno-tehnološku modernizaciju vrši Direkcija za vodne puteve. Ovo bi bilo mnogo logičnije jer, kao što znamo, u svakoj oblasti postoji neka hijerarhija, pa bi izmenom ovog amandmana to bilo mnogo logičnije nego onako kako je predlagač istakao.

Hvala lepo, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, u okviru današnjeg zajedničkog načelnog pretresa mi treba da vodimo raspravu o dva predloga zakona, a to su Predlog zakona o akreditaciji i Predlog zakona o zaštiti potrošača.
Iz samog naziva, većina vas bi pomislila da je ovaj drugi zakon mnogo značajniji i bitniji nego prvi jer na neki način svi mi u državi Srbiji smo potrošači, pa se taj zakon tiče svih nas, ali ću ovom prilikom više govoriti o prvom zakonu, zakonu o akreditaciji, dok će moje uvažene kolege više pažnje fokusirati na ovaj drugi zakon o zaštiti potrošača.
Naime, Predlog zakona o akreditaciji je, kao što reče moj uvaženi kolega magistar Srboljub Živanović, jedan tipičan europejski zakon, jer on je dobro servirao jednu činjenicu da lideri EU dele žitelje starog kontinenta na Evropljane i Europejce, pa čini mi se da je ovo ponajmanje proevropski, jedan tipičan europejski zakon, a pokušaću da obrazložim i zašto.
Predlog zakona o akreditaciji je ništa drugo nego logičan nastavak dva zakona koja smo već usvojili u ovoj skupštini, ako se ne varam, bilo je to u julu prošle godine, a to su bili Zakon o standardizaciji i Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti zbog kontinuiteta, odnosno radi boljeg razumevanja današnjeg predloga zakona, a ja ću ukratko podsetiti građane Srbije na problematiku koja je bila tretirana u ova dva prethodno spomenuta, a već usvojena zakona.
Svi znamo da je na ovim našim prostorima u proteklih pedesetak godina postojalo nekoliko država i državnih zajednica, živeli smo najpre u SFRJ koja je i završila onako kako je završila, a zatim SRJ, pa zatim došla je i Državna zajednica SCG, da bismo najzad došli do današnje Republike Srbije, koja je, nažalost, jedina od bivših republika sa nedefinisanim granicama zbog privremene okupacije 15% njene teritorije.
Sada svaka od navedenih država je na svoj specifičan način tretirala problematiku o kojoj danas raspravljamo, ali suština je uvek bila da su se u okviru ove problematike mogle identifikovati dve grupe aktivnosti.
Prvu grupu činile su aktivnosti vezane za proceduru oko donošenja odgovarajućih standarda, a druga grupa su bile aktivnosti vezane za razne tehničke propise, akreditacije, sertifikate i ispitivanja, označavanje i pakovanje proizvoda.
Za prvu grupu aktivnosti, podsetiću vas, nadležan je bio Savezni zavod za standardizaciju sa sedištem u Beogradu koji je donosio poznate JUS standarde, a za drugu grupu aktivnosti nadležno je bilo tzv. Jugoslovensko akreditaciono telo za poslove u vezi akreditacije, odnosno ondašnja resorna ministarstva u Saveznoj Vladi za pojedine propise u odgovarajućim oblastima.
Priča o standardizaciji manje-više poznata je svima. Završila se tako što više nema JUS standarda na koje smo se bili navikli, a njihovo mesto zauzeli su srpski standardi na koje tek treba da se navikavamo.
Ali, da bismo razumeli suštinu problema u ovoj oblasti, navešću još par detalja. Naime, u "Službenom listu Srbije i Crne Gore", br. 22/06, objavljena je bila uredba o osnivanju Instituta za standardizaciju SCG.
To je bila jedna institucija koja nikada nije zaživela u praksi iz prostog razloga što nikada nije bila ni upisana u sudski registar jer je upravo tih dana nestala zajednička država i to bi verovatno bio trivijalan i jedini slučaj u svetu da neka država ima neku instituciju, a da nema same države.
Da bi prevazišla novonastali problem, Vlada je jednostavno preimenovala Institut za standardizaciju SCG u Institut za standardizaciju Srbije, ali to sada više nije bila ustanova koja je delovala kao organ državne uprave, nego kao samostalna institucija. Vidite, tu i jeste suštinska razlika između bivših JUS standarda i novonastalih srpskih standarda.
Naime, kada bi se jednom usvojio neki od JUS standarda, njegova primena je bila obavezna za teritoriju čitave zemlje, a za razliku od nje, novonastali srpski standardi zasnivaju se na principu dobrovoljnosti, što znači da korisnik standarda može da odabere srpski standard ili standard neke druge države.
Ovu genezu dešavanja u oblasti standardizacije nisam izneo tek slučajno, nego da bih ukazao na jednu koincidenciju koja ima veze i sa današnjim Predlogom zakona, a to je da je na principu dobrovoljnosti insistirala Svetska trgovinska organizacija sa kojom, kao što znamo, vodimo već duži niz godina pregovore oko prijema u članstvo, a vidite, ista ta Svetska trgovinska organizacija sada insistira da se hitno donese i ovaj zakon o akreditaciji. Šta to dalje znači, možete i sami zaključiti.
Svetska trgovinska organizacija bi na taj način dobila odrešene ruke da na tržište Srbije plasira svoje proizvode koji jednostavno ne mogu da budu plasirani na teritoriji Evrope, nego bi to postali, kao što reče kolega Živanović, europejski proizvodi koji bi završili na našem tržištu i koji sigurno nemaju potrebna svojstva u pogledu kako kvaliteta, tako i ostalih karakteristika i tu i leži opasnost koja se krije u donošenju jednog ovakvog zakona.
Srbija bi, polako ali sigurno, mogla da postane evropska deponija za sve loše proizvode i čak za škart proizvode jer poznato je da u razvijenim zemljama koje imaju oštre standarde tako nešto ne bi moglo da se desi.
Drugim rečima, Predlog zakona o akreditaciji bi time postao materijalna i pravna podloga za obavljanje poslova akreditacije na teritoriji Srbije, što je uostalom i traženo od srpske Vlade, Uredbom Evropskog parlamenta i Saveta EU, br. 765/08, a zauzvrat, šta je nama ponuđeno? Ponuđeno je da naše akreditaciono telo, u ovom slučaju akreditaciono telo Srbije, dobije punopravno članstvo u Međunarodnoj organizaciji za akreditaciju, tzv. Evropskoj kooperativi za akreditaciju i Međunarodnoj kooperaciji za akreditaciju laboratorija.
Sada bih, gospodo ministri, vama postavio pitanje – da li je to što oni nude nama dovoljno u poređenju sa onim što mi nudimo njima, jer mi njima nudimo srpsko tržište sa sedam-osam miliona stanovnika, a oni nama nude nekakvo članstvo od koga građani Srbije ne vidim da mogu imati neke velike koristi.
Jer kada usvojite ovaj zakon, a usvojićete ga sigurno jer imate većinu, zajedno sa ovim već famoznim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, doći će do dodatnog urušavanja ionako urušene srpske privrede i do daljeg ojačavanja uvozničkog lobija koji je već u ovoj državi stvorio jedan ogroman budžetski deficit od nekoliko milijardi evra, što znači da građani od toga ne mogu imati nikakve vajde, a vajdu će imati samo tajkuni koji će dodatno napuniti ionako pune džepove.
Dalje, ovakvi brzopleto doneti zakoni dokrajčiće i srpsku poljoprivredu jer će sigurno Ministarstvo poljoprivrede pri uvozu favorizovati svoje omiljene uvoznike, a stvoriće se još više nezaposlenih jer ovim ćemo samo u srpska preduzeća dovesti nove evropske gazde i poslodavce koji će biti još suroviji nego ovi dosadašnji.
Ako svemu ovome dodamo i činjenicu da je u oblasti standardizacije moguće donošenje i internih standarda u određenim oblastima, a to sve jasno upućuje na činjenicu da će uloga države Srbije u svim tim dešavanjima biti minimizirana do krajnjih granica i da će se sve više direktno pregovarati, odnosno ugovarati poslovi na relaciji proizvodnja-kupac, što jeste glavna filozofija ovih koji su sada na vlasti u Republici Srbiji, jer kod njih odavno važi princip dogovora.
Znači, time će se samo pojačati nelojalna konkurencija koja odavno postoji u Srbiji i koja će uvek favorizovati strana preduzeća u odnosu na domaća, a to je ono što je najmanje potrebno svima nama i građanima Srbije.
Što se tiče samog predloga o akreditaciji, može se reći da on akreditira dve vrste problema. Prva je, postupak akreditacije, a druga, nadležnost i delovanje akreditacionog dela Srbije koje je osnovano 2006. godine odlukom Vlade Srbije. Takođe je tada bio isti razvojni put kao što je imao Biro za standardizaciju Srbije, o čemu sam prethodno govorio.
Znači, bilo je institucija zajedničke države SCG, a potom je ostala institucija države Srbije, znači, neprofitna i samostalna, a ovim predlogom zakona, o čemu danas raspravljamo, dolazi do još jedne transformacije i onda će to da postane javna služba, što znači da upravo ide u prilog onome što sam rekao da se sve više i više minimizira uloga države u ovoj oblasti.
Inače, sama akreditacija je ništa drugo nego postupak koje sprovodi akreditaciono telo Srbije u cilju utvrđivanja činjenice da li telo za ocenjivanje usaglašenosti ispunjava ili ne ispunjava određene zahteve, a pri tom se pod tim telom podrazumeva pravno lice ili deo pravnog lica koje traži akreditaciju, odnosno da se odrade određeni postupci, a koji su vezani za ispitivanje, etaloniranje, sertifikovanje i kontrolisanje.
Organi akreditacionog tela Srbije, već smo čuli više puta, jesu upravni odbor, direktor, nadzorni odbor čiji se rad precizira osnivačkim aktom, a bliži rad ove institucije uređuje se statutom. Sredstva za rad akreditacionog tela Srbije obezbeđuju je se na tri načina.
Prvi i primarni način je naplata usluga od onih koji traže akreditaciju, drugi je iz budžeta Republike Srbije, mada predlagač kaže da ta sredstva treba da idu za članarine akreditacionog tela Republike Srbije u raznim međunarodnim organizacijama, dok je treći način finansiranja iz drugih izvora u skladu sa zakonom.
Kada je u pitanju sam postupak akreditacije, i tu vidimo da se sva međusobna prava i obaveze regulišu direktnim sklapanjem ugovora između akreditacionih tela Srbije i onoga ko traži akreditaciju. Nakon toga sledi donošenje odluke o akreditaciji koja može biti pozitivna ili negativna, a ako je pozitivna, akreditaciono telo Srbije izdaje sertifikat o akreditaciji i na kraju se dodeljuje simbol akreditacije kojim telo za ocenjivanje usaglašenosti dokazuje da je zapravo akreditovano.
U okviru akreditacionog tela predviđena je i određena komisija za žalbe. U svim ovim slučajevima, nadzor nad radom ovih tela vrši ministarstvo nadležno za poslove akreditacije. To bi bilo kratko o delokrugu rada ove institucije.
Na kraju bih rekao da je SRS od samog početka upozoravala građane Srbije na pogubno dejstvo donošenja ovakvih zakona od kojih građani imaju više štete nego koristi, jer korist mogu imati samo pojedinci. Građani Srbije će i dalje živeti teško, a gospoda iz vladajuće većine kao i pojedini političari, ako šta zaškripi, uradili bi isto što je uradio i Milo Đukanović.
Neko će otići u NATO, neko u MMF, neko u Svetsku banku. Građani Srbije su ti koji ostaju da žive ovde i mi moramo uvek voditi računa da njihovi interesi budu na prvom mestu, a ne da u ime nekakvih evropskih zakona i ciljeva donosimo ovakve zakone koji imaju više štete nego koristi po građane Srbije.

        Dame i gospodo, gospodine ministre, danas vodimo raspravu u pojedinostima u kojoj pokušavamo da obrazložimo amandmane koje smo podneli na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Koliko sam mogao da vidim, podnet je ukupno 81 amandman, od čega je Vlada prihvatila 16 amandmana.
Moj kolega Nikola Savić je već istakao da je većina prihvaćenih amandmana, ako sam dobro izbrojao 13, predložena od strane vladajuće koalicije, a samo su tri predložena iz reda opozicije, što nije bio slučaj kada smo donosili Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, dok je Vlada dobila ukupno 63 amandmana, koji su uglavnom podneti od strane predstavnika opozicije. Malo statistike za početak da se vidi da je ipak Vlada trebalo malo ozbiljnije da razmotri ove naše predloge.
Međutim, pre nego što pređem na obrazlaganje amandmana, želim ovom prilikom da iznesem jedan žestok protest poslaničke grupe SRS zbog jednog nemilog događaja ili bolje reći incidenta koji se juče dogodio na Beogradskom univerzitetu, a to je da je izvesni gospodin, po imenu Majkl Volcer, juče promovisan za počasnog doktora Beogradskog univerziteta.
Sada to samo po sebi ne bi bilo ništa neobično, jer se to dešava svuda i na drugim univerzitetima, ali opasno je to što ako malo pogledate biografiju tog čoveka videćete da je to čovek koji se žestoko zalagao ne samo za bombardovanje Srbije, nego čak i za kopnenu ofanzivu i koji i dan-danas žali što to nije realizovano. Lično ga je rektor univerziteta gospodin Branko Kovačević promovisao u počasnog doktora.
Pre par meseci u Prištini je bio Klinton promovisan za počasnog doktora, ali oni su barem tamo konkretno rekli – zbog izuzetnih zasluga koje je imao za tu paradržavu Kosovo. Sada bih postavio pitanje – kakve to zasluge ima ovaj gospodin pa da dobije jedno takvo priznanje? Najoštrije osuđujemo potez Beogradskog univerziteta i inicijatora, dekana Fakulteta političkih nauka u Beogradu, gospodina Iliju Vujačića, koji je sam u više navrata izjavio da je on predlagač ove inicijative.
Kako svuda ima svetlih primera, želeo bih da istaknem časne profesore, gospodu Milana Brdara i Aleksandra Jokića, koji su se žestoko suprotstavili ovoj inicijativi i to u svakom slučaju podržavamo. Pitam vas ovom prilikom da se slična promocija u počasne doktore ne sprema možda i za Havijera Solanu, Vilijama Vokera i ostale, Veslija Klarka, koji su nas bombardovali, jer očito ovde važe neki čudni aršini i čudna merila za dodeljivanje počasnih doktorata.
Što se tiče amandmana koji sam podneo, isti se odnosi na član 8, odnosno to je član 25. aktuelnog Zakona o visokom obrazovanju i ovaj član kaže da se sve studije u RS izvode ili po akademskim studijskim programima ili po strukovnim studijskim programima.
Poslanička grupa SRS zalaže se za kompatibilnost i jednih i drugih studija da bi studenti i jednih i drugih studija bili ravnopravni. U tom smislu predložio sam izmenu u stavu 5. konkretno tačka 2), gde se kaže – studije drugog stepena su diplomske akademske studije-master, specijalističke strukovne studije i specijalističke akademske.
Predložio sam da se reči "specijalističke strukovne studije" zamene rečima "strukovne studije-master", jer ako se zalažemo za ravnopravnost i jednih i drugih studija, logično je da studenti koji završe studije po programu strukovnih studija treba da budu ravnopravni sa ovim na akademskim studijama, pa iz tog razloga sam podneo spomenuti amandman.

U proteklih pet godina, koliko u Srbiji egzistira Zakon o visokom obrazovanju, svaka stavka iz ovog zakona dobila je svoju praktičnu verifikaciju bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu i verovatno da je Ministarstvo raspolagalo dovoljnim brojem povratnih informacija, pa je na osnovu toga i predložilo ova 33 člana, koji se menjaju ovim predlogom zakona.
Isto tako i mi zaposleni na visokoškolskim ustanovama, na osnovu onoga što smo stekli u ovih pet godina, i pozitivnih i negativnih iskustava, predložili smo svoje amandmane, pa je tako i amandman koji sam ja podneo na član 14. u stvari posledica onoga što se dešavalo na visokoškolskim ustanovama u negativnom smislu, a tiče se izbora za studentski parlament.
Studentski parlament je organ visokoškolske ustanove i on ima svoje organe, svog predsednika, koga bira na osnovu statuta visokoškolske ustanove, e upravo na to se i odnosi moj amandman.
Predložio sam da se umesto statutom svake ustanove ponaosob ovo reguliše zakonom, tako što bi organ upravljanja škole, a to je savet škole, imao jednu nadležnost više i u članu 53. bi između ostalih nadležnosti trebalo dodati još jednu tačku – imenuje komisiju za sprovođenje izbora za studentski parlament.
Vrlo je interesantno obrazloženje koje je Vlada dala. Pročitaću ga – amandman ne treba prihvatiti iz razloga što je predloženi amandman u suprotnosti sa članom 56. stav 2. Zakona kojim je propisano da se način izbora i broj članova studentskog parlamenta utvrđuju opštim aktom visokoškolske ustanove.
Vlada nam praktično ovde govori nešto što svi znamo, da je ovo pitanje regulisano statutom, a tu su u stvari zamenjeni uzrok i posledica, jer mi smo upravo i zahtevali da se ubuduće to ne radi aktom visokoškolske ustanove, nego da bude propisano zakonom i da to bude jedinstveno uređeno za sve visokoškolske ustanove u Republici Srbiji.
Jer, smo svi svedoci da je prilikom tih izbora za studentski parlament bilo velikih manipulacija i nesuglasica, pa pošto ministar reče da svi amandmani koji sada nisu usvojeni mogu da budu polazna osnova za neku novu narednu priliku, onda bih ovo istakao kao jedan od suštinskih članova koji treba promeniti, jer sigurno je da statut nije sveto pismo, i da ga treba promeniti, ako je to u interesu kako studenata, tako i same visokoškolske ustanove.

Član 21. odnosi se na stručne akademske i naučne nazive koji dobijaju lica koja završe studije do određenog nivoa i taj amandman je logični nastavak amandmana kao član 8a koji sam prethodno obrazložio.
Naime, tamo je bilo predloženo da se na strukovnim studijama uvede zvanje master, pa u varijanti da je taj amandman bio prihvaćen, onda bi bila potrebna promena u članu 21. stav 5, pa bi on glasio – lice koje završi strukovne master studije stiče stručni naziv master, sa naznakom zvanja drugog stepena strukovnih studija iz odgovarajuće oblasti.
No, bez obzira što amandman nije prihvaćen, rekao bih samo da je ovo područje, tj. oblast Zakona o visokom obrazovanju gde se najviše lutalo i gde je bilo najviše konfuzija u praksi, jer jednostavno desi se da student upiše određenu školu ili fakultet i praktično do zadnjeg dana školovanja ne zna koji će mu biti stručni naziv.
Siguran sam da će ovaj član i u bliskoj budućnosti biti predmet nekih novih izmena i dopuna, jer setite se samo ovo zvanje master koliko je nedoumice unosilo. Svako ga je tumačio na svoj način, da bi u ovoj varijanti bilo predloženo da lice koje stekne zvanje master, znači u diplomi će pisati ime i prezime npr. Janko Janković, master.
To je jedna kozmetička izmena, gde će reč "master" umesto ispred stajati iza imena i prezimena, a suštinski se ništa ne menja. Mada bi trebalo još neke stvari uskladiti sa ovim nazivima, pogotovo kod osoba koje su nekada završile više školu po starom sistemu, pa žele da nastave strukovne studije. Oni obično pitaju koji stepen se dobija, mada ovo zakon ne poznaje, stepen.
Trebalo bi da ovo bude na neki način objavljeno na početku svake školske godine, da ustanova prilikom upisa studenata da i tačan naziv u konkursu zvanja koje će student steći, da bi se izbegle sve moguće nedoumice oko ovih naziva.

Hvala lepo. S obzirom na to da sam juče bio jedini od ovlašćenih predstavnika koji nije stigao da diskutuje o ovoj temi – danas ću da otpočnem, a poslanici SRS će se dalje nadovezati na moje izlaganje.
Danas raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju i pre nego što bilo šta o tome kažemo, reći ću da su izmene i dopune nekog zakona uvek mač sa dve oštrice. Naime, vreme kasnije pokaže da ono što se u Zakonu menja i dopunjuje u novoj varijanti može biti bolje, ali često i gore od postojećeg rešenja. Isti je slučaj i sa ovim zakonom koji je donet pre pet godina.
Akteri ovog zakona, to će reći studenti, profesori, već su se uhodali i navikli na nešto što je, da kažem, postalo standardno, a već smo na putu da izvršimo jednu značajniju korekciju ovog zakona koji, kažem, egzistira pet godina i pokazao je više loših nego dobrih rezultata.
Ne mogu a da ne ponovim ono što su juče rekli skoro svi govornici, a to je da je ovaj predlog zakona došao u Skupštinu u petak popodne, pa su poslanici iz Beograda imali kakve-takve šanse da do njega dođu a, nažalost, mi, poslanici iz unutrašnjosti, tek smo u ponedeljak ujutru mogli da dobijemo taj predlog zakona i navrat-nanos, na brzaka smo morali da napišemo amandmane. To je razlog što je Poslanička grupa SRS podnela svega 11 amandmana, a mislim da je sličan slučaj i sa ostalim poslaničkim grupama.
No, bilo kako bilo, generalno mišljenje, koje ću vam reći u startu, jeste da su izmene koje su predložene više kozmetičke prirode i da se, u stvari, suštinski ništa ne menja. Jer, ovo je samo potvrdilo ono što je Poslanička grupa SRS pričala i pre pet godina, kada smo usvajali Zakon, da smo mi, ipak, materijalno, kadrovski i organizaciono bili potpuno nespremni za uvođenje jednog ovakvog zakona koji je, čini mi se, onda usvojen više iz nekog imaginarnog straha da ne usvojimo nešto što su usvojili drugi u našem okruženju, a ne što je stvarno postojala potreba da usvojimo jedan takav zakon.
No, donekle možemo prihvatiti mišljenje gospodina Obradovića, koji je na sednici Odbora za prosvetu rekao da mi u ovom trenutku samo želimo da znamo pravila igre kada je u pitanju upis naredne generacije studenata, a da će neke prave i suštinske promene ovog zakona možda doći na red na jesen ili kasnije, jer sigurno je da puno stvari treba da se koriguje u pomenutom zakonu.
Inače, aktuelni Zakon o visokom obrazovanju ima nekih 19 celina, 19 poglavlja, pri čemu je ovom prilikom predlagač zakona predvideo izmene u 13 poglavlja, dok u šest poglavlja nema nikakvih izmena, već se u njima zadržava postojeće stanje. Gledano sa kvantitativne strane, najviše izmene je u glavi II, koja se bavi ''obezbeđivanjem kvaliteta visokog obrazovanja'', gde je predloženo ukupno sedam članova za izmenu, pa, onda, u glavi IV koja se odnosi na ''ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja'', gde se menjaju četiri člana i u glavi XI koja se odnosi na ''studente'', gde se menjaju tri člana. Mi na osnovu toga, na neki način, možemo i videti šta je to najviše škripalo u prethodnih pet godina u Zakonu o visokom obrazovanju.
Ovom prilikom ću krenuti redom po stavkama da iznesem osnovne stavove i sugestije naše poslaničke grupe po pitanju ovih izmena. I, krenimo redom: u glavi I koja se odnosi na osnovne odredbe predlagač je prevideo promenu samo jednog člana, to je član 1 tačka 5). Ranije je u ovoj tački stajalo da je jedan od principa visokog obrazovanja ''uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije''. Vidite, sada je izbačena ta reč ''evropske tradicije'', pa je stavljeno – uvažavanje kulturnog nasleđa.
Sada bih postavio pitanje prisutnoj gospodi iz Ministarstva – da li to znači da ste konačno uvideli da nam od Evrope nema 'vajde ili da evropski principi nisu ti koji su prikladni našem obrazovnom sistemu, pa ste ovo izbacili ili ste možda bili, da kažem, inteligentniji i dalekovidiji od ljudi iz ostalih ministarstava, pa ste imali smelosti da ovo javno obznanite? U svakom slučaju, ovo treba pozdraviti, jer, sigurno da je "kulturno nasleđe" prikladniji termin od onog "evropski principi".
Dalje, u II glavi – obezbeđenje kvaliteta visokog obrazovanja, rekli smo da se menja sedam članova. Prvi deo izmena odnosi se na brojčani sastav i nadležnosti Nacionalnog saveta.
Predloženo je da se Nacionalni savet proširi, da umesto 16 članova broji 21 člana. Šta je tu naša primedba? Vi ste predvideli da se iz reda predstavnika univerziteta, takozvanog Konusa, poveća broj članova sa 10 na 12, a znamo da naš visokoškolski prostor čine i akademske i strukovne studije, pa ostaje nejasno zašto niste predvideli da se i sa strukovnih studija poveća, ako ne za dva, barem za jednog člana broj članova Nacionalnog saveta?
Ovde ima nekoliko članova koji se bave nadležnošću Komisije za akreditaciju. Predvideli ste ovde jedan termin "početna akreditacija". Lično mislim da je prikladniji termin "tehnička akreditacija", jer u tom prvom, da kažemo, talasu vrši se provera materijalnih i kadrovskih mogućnosti visokoškolske ustanove, a to su tehnički detalji, pa smatram da je prikladnije da je umesto reči "početna akreditacija" ovde stajalo "tehnička akreditacija".
Naredna tri člana iz ovog poglavlja kažu da će se finansiranje Konferencije univerziteta, Konferencija akademija strukovnih studija i studentskih konferencija vršiti iz budžeta, što je na neki način i logično, jer je za visoko školstvo budžet Republike Srbije uvek bio glavni izvor finansiranja.
Dalje, u III poglavlju – studije i studijski programi, izvršena je korekcija jednog člana koji se odnosi na proceduru oko pripreme i odbrane doktorata. Visokoškolske ustanove su sada dobile jednu veću, širu, mogućnost da same statutom uređuju ovo pravilo, ali uz pribavljeno mišljenje Ministarstva za nauku i tehnologiju. Ne znam zašto je moralo da se ovde ubaci Ministarstvo za nauku i tehnologiju, verovatno zbog onih 200 miliona evra koje je gospodin Boža Đelić izboksovao kredita, pa to treba podeliti. Znajte da to neko nekada mora da vrati. Kredit je lako uzeti, ali ga treba nekad vratiti.
Međutim, ovde se krije prva opasna stvar i zamerka koju imam na ovaj predlog zakona. Po važećem zakonu i državni i privatni fakulteti mogu da školuju doktorante. Tu se javlja jedna opasna disproporcija. Sami znamo kakav je kriterijum na državnim, kakav na privatnim univerzitetima. Onda imamo situaciju da doktori niču kao pečurke posle kiše, pogotovo na privatnim univerzitetima, i kada se negde pojavi neki konkurs u visokoškolskoj ustanovi konkurišu i jedni i drugi, jednaki su pred zakonom, a normalno da nije bio jednak put kojim su došli do tog akademskog zvanja.
Predlažem da se u nekoj narednoj budućoj izmeni Zakona o visokom obrazovanju ovo malo bliže uredi zakonom, a ne statutom, jer najopasnije je kada date mogućnost nekome da nešto uredi statutom, onda to uvek može biti mogućnost za manipulacije i velike nesuglasice.
U IV glavi – ustanove koje obavljaju delatnost visokog obrazovanja, ovim predlogom izmena ste dali mogućnost da dođe do spajanja civilnog i vojnog obrazovanja. Sada i vojne ustanove, odnosno Vlada u njihovo ime, mogu sklopiti ugovor sa visokoškolskim ustanovama da bi školovali vojna lica.
Postavljam pitanje, pošto je gospodin ministar vojni, Šutanovac, već praktično ukinuo Vojsku, jer on što kaže da je profesionalizovao, to je samo drugi naziv za ukidanje Vojske – da li to znači da se polako i sigurno ukidaju i vojne akademije, da se ti ljudi prebacuju na jedan indirektan način da se školuju u civilnim visokoškolskim ustanovama, odnosno da li ovo znači, ova odredba ovog zakona, prvi korak ka ukidanju onih vojnih ustanova koje su kod nas bile tradicionalne?
Što se tiče izdavanja dozvola za rad, to ste ovim članom 11. propisali proceduru koja se sastoji iz neka četiri karakteristična koraka. Prvi korak bi bio da Ministarstvo prosvete mora da izvrši prethodnu proveru usklađenosti zahteva neke ustanove za akreditaciju. U drugom koraku vrši se to što ste nazvali početna akreditacija, proverava se da li škole ispunjavaju određene standarde. U trećem koraku sledi izdavanje dozvole za rad.
Vidite, kada škola, odnosno ustanova dobije dozvolu za rad, to ne znači da je akreditovana, nego samo da može da otpočne sa radom, a tek posle toga u roku od godinu dana škola podnosi zahtev za akreditaciju i onda se po tom zahtevu rešava. Posebno se akredituje visokoškolska ustanova, a posebno studijski programi. To je jedna vrlo komplikovana procedura.
Prema tome, visoke škole strukovnih studija i fakulteti gde se obavljaju akademske studije moraju da izvedu jednu ogromnu proceduru da bi mogle da budu akreditovane, a često se to odvija po principu – tresla se gora, rodio se miš.
Podsetiću vas na podatak kada su pre nekoliko godina akreditovane visoke škole strukovnih studija. Od 25 državnih škola, koliko ih ima, svih 25 su dobile akreditaciju u prvom talasu, što znači da je dignuta prašina oko nečega za šta i nije bilo realnog razloga.
U V poglavlju koje se bavi naučnoistraživačkim i umetničkim radom nije predviđena nikakva izmena i dopuna, ali smatram da nije ni potrebna, jer smo nedavno u ovoj skupštini usvojili jedan drugi zakon, Zakon o inovacionoj delatnosti, koji je bliže uredio ovu materiju. Nema potrebe da se u Zakonu o visokom obrazovanju ništa posebno dodaje.
Organi visokoškolske ustanove – ovde ste predvideli članom 14. izmenu da se menja sastav saveta visokoškolske ustanove. S tim u vezi prvo bih postavio pitanje – zašto je ostalo u zakonu da je potrebno da najmanje 17 članova bude u savetu visokoškolske ustanove? Imate i manjih škola koje možda broje dvadesetak zaposleni, pa, ako zakon propisuje najmanje 17 članova, onda postoji realna opasnost da se savet pretvori u zbor radnika, što sigurno ne doprinosi kvalitetu i načinu poboljšanju rada visokoškolske ustanove.
Još bih ukazao posebno na jedan član, a to je član 56. ovog zakona, koji se odnosi na studentski parlament. To je jedini član koji propisuje organ upravljanja studenta. To je taj studentski parlament. Takođe, stavljeno je da se statutom ustanove bliže određuje procedura izbora. Tu bih vam ukazao na drugu opasnu stvar koja se dešava u praksi. Statuti su različiti od jedne do druge ustanove i možete imati potpuno jedan princip izbora u jednoj školi, drugi princip u drugoj. To bi bilo kao kada bi se lokalni izbori u Srbiji održavali u svakom gradu shodno statutu opštine, a ne Zakonu o lokalnim izborima. Stoga, smatram da neminovno ovaj član 56. treba korigovati i proceduru izbora za studentski parlament bliže propisati zakonom, a ne statutom, jer je to bio izvor mnogih manipulacija i nesuglasica u praksi.
Podneli smo jedan amandman na ovaj član, pa da ne bih sada obrazlagao, to ću učiniti onda kada bude bila rasprava u pojedinostima.
U VII poglavlju – Finansiranje visokoškolske ustanove, predviđena je članom 15. jedna izmena, da škole i fakulteti ne mogu samostalno da određuju visinu školarine, nego to mogu da urade po pribavljenom mišljenju Ministarstva prosvete. Mislimo da je to odavno trebalo da bude slučaj. Sigurno je da u ovoj eri nestašice i teške ekonomske krize studenti ne mogu uvek da priušte da plate školarine na svim fakultetima i treba ići na neku minimalnu vrednost koja bi bila svima prihvatljiva.
U VIII poglavlju – Osoblje visokoškolske ustanove, vi ste predvideli uslove za profesora emeritusa na univerzitetu. Pošto se Poslanička grupa SRS zalaže za kompatibilnost strukovnih i akademskih studija, ovde bih postavio pitanje – zašto i na strukovnim studijama ne postoji mogućnost da se neko proglasi za profesora emeritusa? Sigurno ima ljudi koji su i u zvanju doktora proveli ceo radni vek na ovim strukovnim studijama, verovatno su ostavili traga u toj sredini u kojoj su delovali, pa bi trebalo razmisliti da i to bude jedna stavka koju treba promeniti nekom eventualnom narednom izmenom ovog zakona.
U X poglavlju koji se odnosi na režim studija, nije ništa specijalno izmenjeno. Trajanje školske godine, režim studija i obaveze visokoškolske ustanove prema studentima su ostali isti. Imamo samo jednu izmenu člana koji predviđa šest ispitnih rokova, umesto pet koliko ih je bilo u dosadašnjem zakonu. I ovde bih apelovao na ono što sam već više puta rekao, da pitanje broja rokova reši na jedinstven način zakonom o visokom obrazovanju, a ne da se daje statutom pojedinih visokoškolskih ustanova.
Svi se sećamo situacije od pre mesec-dva dana, kada je velika grupa studenata Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ovde, nama ispred Skupštine predala jednu peticiju zato što su im ukinuti apsolventski rokovi. To je, zaista, nepravda prema tim studentima, jer imate fakultete gde maltene imate deset i više rokova za godinu dana, a vidite, njima ukidaju i ove, da kažemo, redovne koji su uvek postojali. Sigurno je da tu treba sprečiti visokoškolske ustanove da to same regulišu statutom, već treba jedinstveno regulisati zakonom.
Imamo i član 21. koji se odnosi na stručne, akademske i naučne nazive. To je član koji je već pet godina izvor najvećih nesuglasica, pogotovo kada je u pitanju ovo zvanje ''mastera''. Taj član sigurno treba bliže regulisati, da se tačno zna koje zvanje student dobija i kada, a koliko tu ima lutanja, pokazaću vam na jednom prostom primeru. Za ovih pet godina otkako je uveden Zakon o visokom obrazovanju, indeks je promenjen čak pet puta. Pogledajte, evo ga indeks koji je bio 2005. godine, kada je uveden Zakon, evo ga i ovaj plavi, koji je promenjen posle godinu-dve, a, evo i od prošle godine indeks, koji više liči na pasoš, na putnu ispravu, nego na indeks i za koji je trebalo nama profesorima bar tri-četiri dana da proradimo sve rubrike.
Danas sam prvi put video da je za novu generaciju izašao i ovaj novi indeks, koji sadrži sasvim različite rubrike od ovih prethodnih.
Ovo je jedan dokaz da ipak u oblasti visokog obrazovanja lutamo i da treba u nekoj narednoj izmeni da donesemo, zaista, suštinske izmene, koje će biti prave prirode, a ne ove kozmetičke koje su više bile u cilju udovoljavanja ovoj generaciji studenata, nego što su od neke trajne vrednosti. (Aplauz)

Dame i gospodo, mi danas u okviru zajedničkog načelnog pretresa vodimo raspravu o četiri objedinjena predloga zakona, od kojih prva tri predloga imaju veze jedan sa drugim, ali ovaj četvrti zakon – Predlog zakona o metrologiji, zaista nema nikakvih dodirnih tačaka sa prva tri pa bih odmah postavio pitanje gospodinu ministru kojim se to motivima rukovodio kada je ovaj zakon stavio u isti koš sa prethodnim zakonima?
Bez obzira na tu činjenicu, mi smo na ovaj predlog zakona podneli ukupno 20 amandmana, koje ćemo pokušati da odbranimo u danu kada bude bila rasprava u pojedinostima, a sada ću, pošto je ostalo relativno kratko vreme koje treba da podelim sa uvaženim kolegom Krasićem, pokušati da u kratkim crtama obrazložim suštinu ovog predloga zakona o metrologiji.
Oblast metrologije je kod nas prvi put uređena Zakonom o mernim jedinicama i merilima, koji je donet još 1994. godine a modifikovan u dva-tri navrata i bio je na snazi sve do 2005. godine, kada je donet Zakon o metrologiji koji je onda donet kao zakon zajedničke države Srbije i Crne Gore, a koji posle raspada zajedničke države je ostao da važi u formi republičkog zakona i koji očigledno u današnje vreme ne oslikava pravo stanje dešavanja u ovoj veoma važnoj oblasti.
Inače, reč metrologija je složenica koja vodi poreklo od dveju grčkih reči – metros, što znači merenje i logos, nauka, pa bi u opštem slučaju to bila sveopšta nauka o merenju i metodama merenja. Od tada je ova reč postala odomaćena u gotovo svim zemljama sveta i postala je sinonim za jednu mulitidisciplinarnu oblast koja je našla primenu u gotovo svim oblastima savremenog života.
Suštinu metrologije najbolje je obrazložio slavni Galilej još pre četiri veka koji je dao onu čuvenu izreku – Meriti ono što je merljivo i učiniti merljivim ono što još nije merljivo. Jer, merenja su potrebna svuda, znamo u tehnici, medicini, trgovini i u svim drugim delatnostima, i to je u stvari glavni cilj ovog predloga zakona, da uveri građane Srbije da sva merenja koja se vrše na teritoriji naše države su u stvari od opšteg javnog interesa za sve građane Srbije.
Pored toga, cilj ovog zakona treba da bude taj da u Srbiji obezbedi upotrebu merila zadovoljavajuće tačnosti za određenu oblast primene, u zakonski propisanim jedinicama koje su u skladu sa međunarodnim SI sistemom i sa greškama merenja koje su u okviru nekih unapred zadatih granica. Jer, kao što je poznato, nema merenja bez greške. Pri tome je, normalno, potrebno obezbediti jednoznačnost merenja, da bi se rezultati merenja, izvedeni na raznim mestima i u razno vreme mogli međusobno komparirati.
Znači, sve je to cilj ovog predloga zakona o kome raspravljamo ovako kratko i zaista je bilo neophodno da se o tome vodi rasprava u okviru ili posebne tačke ili bar da se ovaj zakon nađe u nekom setu sa nekoliko srodnih zakona.
Bez obzira na tu činjenicu, potrebno je naglasiti da je prvi put kod nas Skupština ondašnje SFRJ donela Zakon 2. aprila 1976. godine, kojim je ozvaničen međunarodni SI sistem jedinica i mera, a primena ovog zakona postala je obavezna od 1. januara 1981. godine i taj zakon je i dan-danas na snazi i mi ga koristimo u ovom nepromenjenom obliku.
Inače, zadaci merenja su višestruki. Možemo ih izdvojiti u nekoliko karakterističnih grupa. Prva grupa bi bila merenja koja se izvode u komercijalne svrhe, znači, merenje utrošene električne energije, vode, gasa i ostalih energenata. Druga grupa bi bila merenja koja služe za povećanje bezbednosti ljudi i životinja u medicini i srodnim naukama.
Onda imamo merenja u cilju zaštite životne sredine i zaštite na radu, recimo, merenje zračenja, nivoa buke, vibracija i slično, pa onda eksperimentalna merenja u raznim institutima i laboratorijama u cilju verifikacije nekih pretpostavki i na kraju merenja koja se izvode u realnom vremenu, a koja služe kao dalja informacija za upravljanje nekim daljim pojavama ili procesima u savremenoj tehnici.
Saglasno navedenim zadacima merenja i predlagač zakona je pokušao da ubedi najpre nas narodne poslanike, a potom i građane Srbije da je to od opšteg javnog interesa za sve građane Srbije, samo što moram da naglasim da se meni ovoga puta čini da su predlagaču zakona od građana mnogo bili važniji zahtevi koje su im postavili mentori iz Svetske trgovinske organizacije i Evropske unije, kao i zahtevi koji su bili sadržani u nekolicini dokumenata koji su prevođeni pri pisanju ovog zakona.
Upravo zbog tog bukvalnog prevoda na naš jezik nekih specifičnih reči i termina iz spomenutih dokumenata u ovom predlogu zakona ima toliko mnogo nelogičnosti i nerazumnih odredbi koje ćemo mi pokušati da otklonimo putem ovih 20 amandmana koje smo podneli i o kojima će poslanička grupa SRS izneti svoje stavove u danu kada bude bila rasprava u pojedinostima.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, pre par dana smo u načelnoj jedinstvenoj raspravi govorili o setu zakona vezanih za naučnoistraživačku delatnost, inovacionu delatnost i SANU. Poslanička grupa SRS iznela je svoje načelne stavove, koje ćemo danas pokušati da konkretizujemo amandmanima. Kao što ćete videti, podneli smo relativno veliki broj amandmana, ali je Vlada, po staroj dobroj praksi, te amandmane odbila, a mi ćemo pokušati da objasnimo zašto smatramo da ih je trebalo prihvatiti.
Prvi amandman koji sam podneo je na član 3, na stavove 5. i 6. On se odnosi na Nacionalni savet za naučni i tehnološki razvoj. Naime, ovaj savet je po staroj verziji zakona utvrđivao šta je program od posebnog interesa za Republiku Srbiju, a ministar je posle to verifikovao. U novoj verziji se predlaže da ministar praktično samostalno odlučuje šta su ti programi, uz prethodno pribavljeno mišljenje ovog saveta.
Amandmani se podnose da bi se nešto popravilo, ali ovde je očito da je nova verzija zakona mnogo lošija nego stara. Smatramo da mišljenje ništa ne obavezuje ministra, nego da je mnogo bolje da ostane onako kako je bilo u prvobitnoj verziji.
Ovim se samo ministru daju odrešene ruke za trošenje para namenjenih za naučnoistraživačku delatnost. To je verovatno vezano za onih 200 miliona evra koji su stigli u Srbiju, onog kredita koji sada negde treba utrošiti. Sigurno je da ministar i Ministarstvo žele da to rade sami, a ne uz mišljenje Nacionalnog saveta, koji sigurno treba da ostane onako kako je definisan u prethodnoj verziji zakona.

Pre nego što pređem na obrazlaganje amandmana, moram da istaknem jednu ispravku. Naime, u prethodnom izlaganju sam sa žaljenjem konstatovao da je svih šest mojih amandmana odbijeno, ali sam sada od gospodina ministra čuo da su dva prihvaćena, na član 16. i 26, pa onda moram da izrazim zadovoljstvo, mada mi taj pisani dokument nismo dobili, pa smo ostali neobavešteni.
S druge strane, izražavam žaljenje što je odbijen amandman koji sam podneo na član 8. On se odnosi na matične naučne odbore, kao specifična stručna tela za određene naučne oblasti, grane i discipline. U postojećem zakonu član 25. definiše nadležnosti matičnih naučnih odbora, pa je, između ostalog, navedeno nekih 10 tačaka, tj. 10 nadležnosti kojima se ovaj odbor bavi.
Interesantne su tačke 5) i 6), na koje se odnosi moj amandman. Naime, u tački 5) kaže se da matični odbor donosi akt o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa, a u tački 6) donosi akt o kategorizaciji i rangiranju naučnih skupova. Vlada je predložila da se ove dve tačke promene, pa tačka 5) kaže – matični odbor daje prethodno mišljenje na akt o kategorizaciji naučnih časopisa, a tačka 6) – daje prethodno mišljenje na akt o kategorizaciji i rangiranju naučnih skupova.
Gospodine ministre, vi ste poznati kao čovek evropskih i svetskih manira, pa bi trebalo, kao takav, da ostanete promoter srpske nauke u svetu i da prezentirate njena dostignuća, a ne da se bavite ovakvim tekućim pitanjima kao što je organizacija časopisa i stručnih skupova.
Naravno, ne želim time da kažem da skupovi i časopisi nisu bitna stvar za razvoj naučne misli u našoj zemlji, to je sigurno bitno i svi mi znamo koliko na tim skupovima razmenimo mišljenja i iskustava sa svojim kolegama, ali, ipak, to su neke tekuće aktivnosti koje treba da rade direktori instituta i ostalih organizacija. Znači, vi ipak treba da radite strateški i da promovišete našu zemlju u svetu, a ne da radite ovu tekuću problematiku.