Kompletno osmo poglavlje Predloga zakona o udruženjima odnosi se na rad i delovanje stranih udruženja na teritoriji Republike Srbije. Ovu problematiku bliže uređuju članovi zakona od 59. do 68.
Moj amandman odnosi se na član 66. stav 2. čije sam brisanje predložio, a predlagač - Vlada nije prihvatila. Konkretno, radi se o sredstvima za rad predstavništava stranih udruženja, koja mogu iz inostranstva u Republiku Srbiju unositi finansijska sredstva potrebna za njihov rad, ali u skladu sa zakonom o deviznom poslovanju. Posle izmirenja poreskih i ostalih obaveza prema Republici Srbiji ista sredstva se mogu izneti iz zemlje, takođe u skladu sa zakonom o deviznom poslovanju.
Udruživanje stranaca u Republici Srbiji dugi niz godina je bilo uređeno Zakonom o kretanju i boravku stranaca, a kasnije, nakon raspada SFRJ, ovo je bilo uređeno samo na osnovu potvrde koju je stranim organizacijama i udruženjima izdavalo Ministarstvo spoljnih poslova; ta udruženja su, maltene, tretirana na analogan način kao i domaća udruženja. Međutim, rad stranih udruženja, po našem mišljenju, treba da se reguliše posebnim zakonom. Čuli ste da su se danas moje kolege ceo dan izjašnjavale u prilog tom stavu, konkretno, kolege Slađan Mijaljević, Petar Jojić i ostali poslanici koji su to detaljno obrazložili.
Samo želim da kažem da ovim zakonom treba da omogućimo da građani ...

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o kontroli državne pomoći, o kome danas raspravljamo, prividno je veoma jednostavan. Na samom početku zakona, u članu 2. definišu se svega tri termina koja se tiču ovog zakona. Termini bi bili: državna pomoć, davalac državne pomoći i primalac, odnosno korisnik državne pomoći.
Naša poslanička grupa podnela je veliki broj amandmana na sve tri spomenute karike u lancu. Svi oni se uglavnom odnose na istu stvar, ukazuju na besmislenost postojanja komisije za kontrolu državne pomoći kao još jedne nove u nizu agencija koje iz dana u dan prosto preplavljuju državu Srbiju. Skoro da i ne pamtimo da je u ovoj skupštini usvojen neki nov zakon, a da istovremeno nije nastala neka nova agencija koja će se finansirati iz budžeta Republike Srbije.
U tom svetlu je i amandman koji sam predložio. On se odnosi na brisanje postojećeg člana 11, koji se odnosi na kontrolu državne pomoći i propisuje obavezu davaoca pomoći da pre dodele konkretne pomoći prijavi komisiji za kontrolu državne pomoći o kakvoj se zapravo pomoći radi, da bi ova donela svojevrsnu ekspertizu da li nekome treba ili ne treba dati pomoć.
Sve ovo, po mišljenju predlagača, ne radi se radi zabrane dodeljivanja državne pomoći, nego radi uvođenja novih pravila koja se moraju poštovati u ovoj oblasti, a da ne bi došlo do nekakvih poremećaja u slobodnoj konkurenciji na tržištu. Po mišljenju predlagača, ako ne dođe do tih poremećaja, doći će do podsticanja privrednog razvoja i sve će to omogućiti da naši građani primaju…
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
… državnu pomoć. Samo ukratko, reći ću da pravim srpskim domaćinima nije potrebno davati pomoć, nego im treba omogućiti da rade u fabrikama i vratiti im radna mesta koja ste im uzeli. Hvala.

Naime, odeljak 3. Predloga zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju odnosi se na upravu za agrarna plaćanja, koja je shodno obrazloženju datom od strane Vlade Republike Srbije jedini akreditovani reprezent za realizaciju pete komponente IPA fondova EU, a koji su namenjeni razvoju poljoprivrede.
Ovi fondovi bi navodno trebalo da obezbede Srbiji nekih 50 do 60 miliona evra namenjenih za ruralni razvoj, ali mogli bi se koristiti isključivo pod imperativom da se u Srbiji obezbedi jedan decentralizovan sistem plaćanja koga jedino, po obrazloženju Vlade, može da realizuje spomenuta uprava za agrarna plaćanja koja bi delovala u okviru Ministarstva poljoprivrede.
U članu 7. stav 2. tačka 7) navodi se da bi jedna od nadležnosti ove uprave bila i uspostavljanje i vođenje računovodstva za evidentiranje ugovorenih obaveza i isplata. Moj je predlog da se ovaj član briše, a pokušaću da ukratko obrazložim i zašto.
Naime, do sada su se svi poslovi ove vrste vezani za ovakva plaćanja vršili preko Ministarstva finansija, tačnije Uprave za trezor, koja je bila materijalno, kadrovski i organizaciono osposobljena za obavljanje ovakve delatnosti.
Međutim, za uspešan rad uprave za agrarna plaćanja, shodno obrazloženju Vlade, bilo bi neophodno zaposlenje nekih novih 15-ak i više ljudi u okviru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, a sve se pravda time što bi se ova sredstva obezbedila iz nekakvih budžeta EU namenjenih za države članice i pridružene članice.
Ne smemo da zaboravimo na staru izreku da je „besplatan sir samo u mišolovci“, jer ako bismo prihvatili ovakvo rešenje, onda bi ustrojstvo ove službe moralo da se uradi po modelu rada agencije za agrarna plaćanja, koja već postoje u zemljama EU, dok je kod nas rad ovakvih institucija regulisan pravno Zakonom o javnim agencijama iz 2005. godine. Po tom zakonu ovakve agencije morale bi da deluju kao nezavisne institucije. Tu se upravo i krije glavna zamka u ovom članu.
Ovim bismo samo odškrinuli vrata za ulazak stranih proizvoda na srpsko poljoprivredno tržište, a ako tome dodamo i nedavno potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, time bismo samo dodatno stavili omču oko vrata srpskoj poljoprivredi i srpskim poljoprivrednim proizvođačima i došlo bi sigurno do gušenja domaće proizvodnje, što niko u tom slučaju ne bi mogao da zaustavi.
Dalje, tome moramo da dodamo činjenicu da bi za rad ovakve službe bila neophodna nabavka skupe opreme, pre svega hardverske i softverske opreme, koja bi morala da bude akreditovana od evropske akreditacione komisije.
Zatim, tu bi bila edukacija zaposlenih. Kad sve to uzmemo u obzir, to je samo jedan nepotreban namet na budžet građana Srbije, koji ionako proživljavaju tešku ekonomsku krizu, što znači da sve te priče i bajke, da bismo time lakše dobili status kandidata za članstvo u EU, više ne prolazi kod naroda, jer kako stvar stoji, ostaćemo samo večiti kandidati i ništav više od toga.

U redu je što kaže ministar da su sredstva obezbeđena za ovu godinu, ali ljudi koji budu primljeni u tu agenciju moraće da rade i narednih godina, opet će morati da se obezbedi to iz budžetskih sredstava, od naših građana, što znači da ovo obrazloženje Vlade ne možemo prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, iz dosadašnjeg izlaganja videli ste da je upravo najveći broj amandmana na Predlog zakona o bezbednosti hrane podnet baš od strane poslanika SRS, što govori kolki značaj naša poslanička grupa pridaje bezbednosti hrane i zdravlju naših građana.
Konkretno moj amandman se odnosi na član 18. kojim su obuhvaćeni ostali subjekti u ovlasti bezbednosti hrane, a u ovom slučaju radi se o nacionalnim referentnim laboratorijama, čije je osnivanje predviđeno u toku 2009. godine u cilju obavljanja poslova bezbednosti hrane.
Konkretno se radi o nacionalnim referentnim laboratorijama za bezbednost hrane, zatim za zdravstvenu zaštitu životinja, za rezidue i nacionalnu semensku laboratoriju, i sve laboratorije se osnivaju sa odgovarajućim aktom Vlade Republike Srbije.
Trenutno u Srbiji ne postoji jedinstven budžet namenjen kontroli bezbednosti hrane, već se sredstva za ove namene obezbeđuju iz budžetskih stavki dvaju ministarstava, i to Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstva zdravlja za poslove inspekcijskog karaktera. Ova sredstva su bila obuhvaćena planom budžeta za tekuću godinu u iznosu koji je smatran dovoljnim za ove namene.
Međutim, ako dođe do osnivanja ovih nacionalnih referentnih laboratorija, sigurno je da će doći u toku 2009. godine do novog rebalansa budžeta, jer će ovo biti značajna stavka, pošto je planirano zapošljavanje 15 novih radnika koji treba da obavljaju poslove ovih laboratorija. Ako svemu doda i činjenica da je u toku tzv. Tvining program jačanja institucionalnih kapaciteta administracije laboratorija za bezbednost hrane, to će dodatno povećati finansijska sredstva koja je u ovom trenutku teško predvideti.
Jedno je u ovom trenutku sasvim sigurno, po starom i dobro oprobanom običaju, odnosno receptu u Republici Srbiji – sve će to morati da plati neko drugi, a u ovom slučaju biće to svi subjekti koji deluju u sistemu poslovanja hranom, a to su kako mala, tako i velika preduzeća, koja će ovim zakonom imati jednu dopunsku obavezu samokontrole svojih proizvoda i kontrole tzv. kritičnih tačaka koje postoje u osetljivom lancu od njive do trpeze.
U krajnjoj liniji, ceo ceh plaćaće naši potrošači, kao što je i uvek do sada bio slučaj, jer neko će morati da nadoknadi sve propuste u ovom zakonu, koji su evidentni, jer pozitivni efekti zakona koji se ovde iznose ne mogu se opravdati dodatnim troškovima za njegovu primenu.
Znači, mi smatramo da je ovde cilj da se što pre usvoji zakon, kako bi roba sa tržišta iz zemalja EU, sumnjivog kvaliteta, o kojoj su moje kolege već govorile, završila na srpskom tržištu.

Hvala lepo, gospođo Čomić.
Glava 4. u poglavlju XII Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja odnosi se na prava i obaveze kandidata za vozače, a spomenutom problematikom bave se članovi 218, 219. i 220. Amandman koji sam podneo odnosi se na član 218, konkretno na ukupnu cenu koštanja teorijske i praktične obuke za vozače, u koju je uključena i cena koštanja svih potvrda koje se izdaju za izvedenu obuku.
Poznato je da obuka za vozače, kao uostalom i svaka druga obuka, obuhvata kako teorijski, tako i praktični deo, koji zajedno sadrže niz različitih radnji i aktivnosti koje treba da predstavljaju jednu zaokruženu sadržajnu i logičku celinu, a koje moraju da se realizuju kroz različite oblike nastave. Sama nastava, kao planski, unapred organizovan proces, mora da ima svog rukovodioca, predavača teorijske nastave za teoretski deo obuke, odnosno instruktora vožnje za praktični deo, i normalno je da oni moraju da imaju adekvatnu kvalifikaciju za ovu vrstu delatnosti.
Pri tome se efikasnost obavljene nastave meri osposobljenošću kandidata za vozača za snalaženje i samostalno učestvovanje u realnim saobraćajnim situacijama, a kakva će i kolika ova efikasnost biti zavisi od niza faktora, pre svega psihološke ličnosti kandidata, zatim predavača i instruktora, a onda od obrazovnih sadržaja, tj. plana i programa izvođenja nastave, a takođe i od tehno-ekonomskih okolnosti, kao što su kvalitet voznog parka, opremljenost poligona za obuku i cena koštanja same nastave.
Kada je u pitanju cena, to je ono što se odnosi na moj amandman, poznata je stvar da kvalitetno obavljena nastava mora da ima i svoju cenu, i to je ono što se danas razlikuje od jedne do druge auto-škole. Međutim, nejasno je zašto je predlagač zakona u članu 218. stav 3. predložio da u cenu koštanja obuke ulazi i cena svih izdatih potvrda, jer na taj način dolazimo do situacije da u cilju izdavanja jedne potvrde kandidat može da se opredeli za onu auto-školu kod koje je to mnogo jeftinije, a logično bi bilo da cene ovih potvrda i svih uverenja budu, shodno Zakonu o administrativnim taksama, iste na nivou cele republike. Na taj način bi se izbeglo da na uštrb kvaliteta obuke kandidat bira onu školu koja je jeftinija, a nudi mnogo manje od neke normalno opremljene auto-škole.
Smatramo da bi u vreme ekonomske krize to imalo i veliki ekonomski efekat, jer smanjenje cena raznih uverenja i potvrda koje se izdaju kandidatima i te kako može da utiče na ionako otanjeni budžet naših građana. U vreme ekonomske krize sve treba da svedemo u realne i prihvatljive okvire, pa tako i cenu ovih potvrda, za koje predlažemo da budu jedinstvene na nivou cele republike, a ne da variraju od jedne do druge auto-škole.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 1. stav 2. Pročitaću prvo izvornu verziju člana: ''Ovim zakonom ustanovljava se Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, kao samostalan državni organ, nezavisan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom.''
Naša poslanička grupa smatra da reč – nezavisan mora da se briše iz ovog predloga i da član 1. u novoj verziji glasi : Ovim zakonom ustanovljava se Poverenik kao samostalan državni organ u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom. Ne može biti poverenik nezavisan iz prostog razloga što je njegov zadatak upravo da sprovodi članove zakona koji su ovde predloženi i zakon je sam po sebi pun mnogo nedoumica i logičkih nejasnoća, i u koliziji je sa više članova.
Recimo, član 33. stav 2. kaže – da poverenik jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini. Ako gospođa Dejanović ili vi gospodine ministre zatražite od poverenika da vam podnese izveštaj, on će se jednostavno pozvati na član 1. i reći da je nezavisan. Nevisnost ne može da se shvati u bukvalnom smislu reči, jer je sigurno da čim odgovara Narodnoj skupštini taj poverenik ne može da bude nezavisan.
Isto tako, u članu 33. tačka 9. data je mogućnost Povereniku da preporučuje organima javne vlasti i drugim licima mere za ostvarivanje ravnopravnosti. U tom članu 33... (Predsedavajući: Vreme.) iskoristiću samo tridesetak sekundi od poslaničke grupe... znači, ne postoji obrnuta mogućnost da neko utiče na rad poverenika, što znači da ova reč ''nezavisan'' u svakom slučaju mora da se briše iz ovog člana. To sada dalje otvara niz ostalih pitanja vezanih za ličnost poverenika.
Znači, rečeno je tamo da, pored toga što mora da bude pravnik, treba da ima deset godina radnog iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava, pa vi na taj način diskriminišete ostale pravnike koji nisu bili u ovom domenu da ne mogu da konkurišu za mesto poverenika, to je jedan tipičan vid diskriminacije prilikom zapošljavanja.
Postavio bih onda jedno logično pitanje – šta će onda raditi gospođa Nataša Kandić, gospođa Biserko i ostali dušebrižnici srpskog naroda, jer oni su sada nevladine organizacije? Ako Vlada uspostavi instituciju poverenika, onda je logično da se postavi pitanje da li uopšte treba da postoje ove nevladine organizacije i čime se one bave, jer ako postoji institucija, onda će one biti potpuno suvišne.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, građani Srbije, pokušaću u okviru ova dva minuta, koliko nam je po novom Poslovniku vladajuća većina dodelila za obrazlaganje amandmana, ukratko obrazložim moj amandman na član 7. stav 7. Predloga zakona o eksproprijaciji, koji se konkretno odnosi na vremenski rok za sprovođenje postupka eksproprijacije.
Naime, ovim članom Vlada je predvidela nekih 90 dana za izvršenje ovog postupka i ovako veliki vremenski period oni pravdaju time što je u pitanju celokupni postupak utvrđivanja javnog interesa, koji se faktički sastoji iz neke dve faze. Prva faza je vreme obrade podnetog predloga, radi utvrđivanja javnog interesa, a druga faza je potrebno Vladi za donošenje odluke.
Bez obzira na ovako dato obrazloženje, smatramo da je 90 dana prevelik rok i predlažemo da to bude vreme od 30 dana, kako bi se postupak sprovodio efikasnije i brže, tim pre što je moguće da se na to nadoveže i nekih 30 dana za pokretanje upravnog spora nakon objavljivanja odluke Vlade u Službenom glasniku, što bi značilo da bi sve trajalo čitavih 120 dana.
To je samo po sebi dug vremenski period, pogotovo što utvrđivanje javnog interesa može biti vrlo širok pojam, jer kao što znate u pitanju može da bude Republika, AP i jedinice lokalne samouprave, dakle, gradovi, opštine, pa čak i privredna društva i ostali privredni subjekti.

Iskoristiću vreme poslaničke grupe.

Kada se sve to uzme u obzir potreban je dug vremenski period da Vlada utvrdi ima li ili nema javnog interesa, a sve to kao što vidimo Vlada pokušava da obrazloži da radi u ime građana Srbije i njihove nekakve evropske perspektive, a svedoci smo i sami da u tu evropsku perspektivu naši građani će ući i bez svojih radnih mesta, dostojanstva, bez časti, što je uvek bilo svojstveno građanima Srbije.
Normalno, mi smo protiv jednog ovakvog Predloga zakona u celini.
Takođe, želeo bih da ukažem na još jednu eksproprijaciju koja je na delu, to je eksproprijacija izborne volje građana Srbije, jer smo svedoci da se u mnogim opštinama u Srbiji, gde su naročito radikali na vlasti, kao što su Zemun, Kraljevo, Leskovac, opštine na Kosovu, praktično vrši prekrajanje izborne volje i sve se to radi u ime nekog javnog interesa, u ime građana Srbije, a ovom prilikom želimo da ukažemo da iza svakog javnog interesa vrlo često može da stoji i neki tajni interes nekog pojedinca ili grupe pojedinaca, što znači da insistiramo na tome da se uvek dobro otvore oči pre nego što se nešto proglasi za nečiji javni interes.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas se smenjujemo za ovom govornicom, u nadi da ćemo da ubedimo poslanike vladajuće većine da u amandmanima koje je predložio SRS ima dobrih i pametnih amandmana, ali, nažalost, radili smo skoro do malopre pred praznom salom, sem gospodina Milivojevića i par poslanika; praktično, niko od vladajuće većine nije bio prisutan. Bez obzira na to, mi nastavljamo obrazlaganje naših amandmana.
Podneo sam amandman koji se odnosi na zahtev nekoj stranoj državi da izvrši sankcije po osnovu presude domaćeg suda, konkretno, na posledice preuzimanja i izvršenja domaće presude. Radi se o članu 76. Predloga zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, koji glasi: ''Ako zamoljena država preuzme izvršenje domaće krivične presude, postupak izvršenja krivične sankcije u Republici Srbiji se obustavlja.
Ako zamoljena država ne preuzme izvršenje domaće krivične presude ili ako osuđeni izbegne izvršenje krivične sankcije u zamoljenoj državi, nadležni sud u Republici Srbiji nastaviće postupak izvršenja presude. Ministarstvo nadležno za pravosuđe obaveštava inostrani organ o svakoj odluci suda ili drugog državnog organa koja ima uticaj na izvršenje domaće krivične presude.''
Naš predlog, kao i za sve ostale amandmane, jeste da se član 76. briše, jer je na ovaj način Vlada pokazala da ovako važnim problemima pristupa na epizodičan način, što razbija jedinstvo pravnog sistema Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, gospođo ministarko, u ime poslaničke grupe SRS  podneo sam amandman na član 67. Predloga zakona o javnim nabavkama, sa predlogom da se pomenuti član u potpunosti briše.
U pomenutom zakonu članovi od 59. do 68. odnose se na rokove u postupku javnih nabavki.
Pošto su javne nabavke jedan od mogućih izvora korupcije, štaviše gotovo da neprestano vidimo po štampi i na svim mestima da se dešavaju razne afere, treba se setiti samo onih u vojsci, afere Davinić, pa u policiji itd. i drugim institucijama, smatram da je striktno poštovanje propisanih rokova jedan od vrlo bitnih i jakih argumenata za smanjenje spomenute korupcije, pa tako svi faktori, odnosno karike u lancu javnih nabavki trebalo bi da se pridržavaju ovih rokova, i to kako naručilac, tako i ponuđači, zatim sva pravna i fizička lica koja u ovom procesu učestvuju.
S te strane, naručilac je dužan da u javnom pozivu i konkursnoj dokumentaciji tačno definiše određeni rok u kome bi trebalo da se podnesu ponude, s tim što ovaj rok mora biti identičan, kako u javnom pozivu, tako i u konkursnoj dokumentaciji.
Ponuđač, sa svoje strane, dužan je da u propisanom roku podnese ponudu, a u slučaju da bude izabran na tenderu, dužan je da ispoštuje ono što je dao u ponudi i da na vreme potpiše ugovor, a ukoliko ipak to ne učini i ugovor ne potpiše, onda naručilac ima pravo da unovči garanciju datu uz ponudu od strane ponuđača.
Rokovi za podnošenje ponuda počinju da teku od momenta kada se ponuda objavi u Službenom glasniku Republike Srbije. Gledajući taj momenat, ponuda može od tog momenta pa nadalje da bude blagovremena i neblagovremena.
Pod blagovremenom ponudom smatra se ona ponuda koja je podneta pre isteka propisanog roka.
I kad se utvrdi da je podneta blagovremena ponuda, za tu ponudu mora se dati tačan datum i sat njenog prispeća, odnosno ponuđaču naručilac mora da izda odgovarajući pisani dokument, a to je potvrda o prijemu.
S druge strane, ako ponuda stigne nakon isteka roka koji je predviđen, ponuda se kategoriše kao neblagovremena i onda ta neblagovremena ponuda mora da se neotvorena vrati ponuđaču, kako bi bila eliminisana iz dalje procedure.
Zakonom je takođe utvrđen rok važenja ponude i isti ne može biti kraći od 60 dana, računajući od dana otvaranja ponude, a takođe je propisan način podnošenja ponude, koji prema ovom predlogu zakona može biti trojak, i to: 1. neposredno podnošenje ponude, 2. podnošenje ponude putem pošte i 3. podnošenje ponude elektronskim putem, s tim što će ovaj treći, elektronski način, bliže definisati nadležno ministarstvo finansija svojim podzakonskim aktima.
Zakonom je takođe propisano da se kompletna procedura javnih nabavki izvodi tako da se maksimalno ispoštuju odgovarajuća načela prilikom javnih nabavki, a ta načela mogu se opet, sa svoje strane, ispoštovati samo ako se i rokovi ispoštuju, onako kako je to propisano. Na taj način načelo ekonomičnosti i efikasnosti upotrebe javnih sredstava može se ispoljiti samo ako se striktno ispoštuju svi vremenski rokovi vezani za ponudu.
Isto tako i načelo obezbeđivanja konkurencije među raznim ponuđačima je takođe moguće da se realizuje samo ako sve karike u lancu vezano za javnu nabavku ispoštuju vremenske rokove koji su propisani. Dalje, načelo transparentnosti takođe se može realizovati samo ako se blagovremeno objavi javni poziv u "Službenom glasniku" ili na vebsajtu Uprave javnih nabavki.
To sada konkretno zavisi od vrednosti ponude, jer poznato je da se ponude manje vrednosti daju u "Službenom glasniku", a one najveće 50 i više miliona dinara na vebsajtu Uprave za javne nabavke.
Najzad, načelo jednakosti ponuđača, koje treba da obezbedi i ravnopravan tretman svim ponuđačima, takođe se može realizovati samo ako se svim ponuđačima pruži isti rok da izvrše uvid u podatke o javnoj nabavci, a u ovom slučaju taj rok je propisan na dva dana od dana podnošenja zahteva za uvid.
Član 62. Predloga zakona o javnim nabavkama određuje rok za podnošenje ponuda i kategoriše ga kao neki primeren rok koji je potreban vremenu da se napravi dobra i kvalitetna ponuda. Vidite sada ovaj termin "primeren" može se tumačiti i ovako i onako.
Znači, ako je primeren, to bi trebalo da znači dovoljan rok, ali u ostalim članovima zakona kaže se da rokovi za podnošenje ponuda mogu biti dvojaki, i to opšti i skraćeni rokovi, pa ovi opšti rokovi po pravilu se primenjuju u svim situacijama, dok skraćene rokove naručilac propisuje samo u izuzetnim slučajevima i oni sada zavise od vrste postupka koji je predviđen za javnu nabavku, pa su tako u ovom zakonu predviđene tri vrste postupka za izbor najpovoljnije ponude.
Prvi je otvoreni postupak, gde svi zainteresovani kandidati mogu, odnosno lica mogu da podnesu ponude u skladu sa zakonom i sa objavljenom konkursnom dokumentacijom.
Drugi postupak je tzv. restriktivni postupak, koji se sastoji iz dve faze, i u prvoj fazi restriktivnog postupka vrši se zapravo kvalifikacija, tako što se ocenjuje da li određeni ponuđači ispunjavaju ili ne ispunjavaju propisane uslove da budu učesnici u tenderu, odnosno ovim se na neki način vrši materijalno-organizaciono kadrovska kvalifikacija podnosioca ponude da bi bio konkurentan za ovu drugu fazu.
U drugoj fazi naručilac poziva samo one ponuđače kojima je priznao kvalifikaciju da podnesu ponudu, dok oni kojima kvalifikacija nije priznata nemaju pravo da podnesu ponudu. To su te dve faze restriktivnog postupka na koje se moj amandman i odnosi.
Samo da kažem usput da postoji i treća mogućnost, odnosno treći način za izbor najpovoljnije ponude, a to je taj tzv. pregovarački postupak, koji se primenjuje samo onda kada iz ma kojeg razloga ne uspe otvoreni ili restriktivni postupak.
Tu se zapravo vrši direktna pogodba naručioca i ponuđača, zavisno da li je ovaj pregovarački postupak sa objavljivanjem javnog poziva ili bez objavljivanja javnog poziva. To konkretno bliže određuje član 23. i član 24. spomenutog zakona.
Kao što sam istakao, moj amandman se odnosi na ovaj skraćeni rok za podnošenje ponuda u restriktivnom postupku i u mnogo čemu taj amandman je sličan amandmanu koji je prethodno izneo uvaženi kolega Tomislav Ljubenović, samo što je njegov amandman bio u vezi otvorenog postupka, a ovaj koji sam ja podneo je u vezi restriktivnog postupka.
Pročitaću amandman koji je Vlada odbila uz obrazloženje da je ista napomena kao i za obrazloženje amandmana Tomislava Ljubenovića, pa da ne bih ponavljao sve što je prethodni govornik rekao, samo ću vam ova dva člana pročitati, koji se odnose na restriktivni postupak.
Član 66. - određivanje opšteg roka za podnošenje prijave u restriktivnom postupku. Kaže - rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku ne može biti kraći od 30 dana od kada je naručilac poslao pismeni zahtev.
Znači, član 66. kaže da ne može biti kraći. Vidite sad, a član 67. je skraćeni rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku i ovaj član kaže da rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku može biti kraći od roka iz člana 66. Ovde se sada javlja jedna kolizija. Član 66. kaže da ne može biti kraći od 30 dana, a član 67. da može. Stoga sam predložio da se pomenuti član 67. briše i da na snazi ostane samo član 66. koji daje rok od ovih 30 dana, jer logično posmatrano ne vidimo u čemu je značaj i suština skraćenja od osam dana, pošto, kao što je poznato, za pripremu kvalitetne ponude potrebno je i određeno vreme. Iskoristiću ovo vreme, da ne bih izlazio po Poslovniku, ponoviću ono što je juče po podne kolega Zaran Krasić izneo za ovom govornicom.
U "Večernjim novostima" od subote 6. decembra izašla je nekakva tabela u vezi minutaže koliko je koji narodni poslanik ovde proveo od 11. juna pa do danas, od konstituisanja Skupštine, pa kaže - najmanje proveli časova u sali Elena Božić 1,18, Zoran Krasić 1,22, Goran Mihajlović 1,53. Nije mi jasno po kojem je to kriterijumu vršeno ovo vrednovanje, jer i sami ste svedoci da je barem gospodin Zoran Krasić više nego duplo od ovog vremena proveo samo za govornicom, a kamoli u sali, što znači da je to još jedan dokaz da ne treba samo čitati novine, nego malo gledati i Drugi kanal RTS, jer ovde možete da nađete pravu i potpunu istinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, Vlada Republike Srbije je podnela, 26. septembra tekuće godine, Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o državnim službenicima, i to s predlogom da se donese po hitnom postupku.
Postala je, izgleda, praksa u ovoj skupštini da se svi važni zakoni donose po ubrzanom postupku, a iz obrazloženja koje je ovde dala Vlada stoji da bi nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo da izazove štetne posledice po rad organa i organizacija.
Ne znam kakve bi to štetne posledice moglo da izazove, jer mi već imamo zakon, a dok se ne usvoji novi, normalno je da važe odredbe starog zakona, pa mi nekako neuverljivo deluje ovo obrazloženje Vlade da bi to dovelo do štetnih posledica po rad organa i organizacija, ali o razlozima hitnosti ću malo kasnije govoriti, jer mislim da je u pitanju nešto drugo.
U odnosu na postojeći zakon o državnim službenicima iz 2005. godine, koliko sam uspeo da izbrojim, predloženo je nekih 14 izmena članova.
Neću sada govoriti o svim tim članovima, to je tema rasprave u pojedinostima, kada se bude radilo o amandmanima, ali, ipak, ne mogu da ne pomenem par članova koji se odnose na izbore u zvanja. Reći ću kasnije i zašto, jer je tu prisutno niz nelogičnosti koje, jednostavno, ne mogu da budu u vezi jedna s drugom.
Naime, izmene koje predložila Vlada više su kozmetičke nego suštinske prirode i, praktično, ništa se tu bitno ne dešava, osim što član 180, koji se odnosi na sprovođenje javnih konkursa za položaje, daje rok do 31. decembra 2009. godine da se izvrše imenovanja na položaje, a pod položajima se u ovom slučaju podrazumevaju radna mesta na kojima državni službenici imaju ovlašćenja da deluju, da koordiniraju po određenim poslovima. Kao što reče gospodin ministar, do 1. septembra 2008. Vlada je postavila na položaj 50 lica. Nije mi jasno šta je razlog ovako maloj efikasnosti Vlade, jer, ako sam dobro upamtio, rekli ste da je 87 dana potrebno da bi se razrešio jedan konkurs, što znači da složenost konkursnog postupka ne može biti neko objašnjenje za tu neefikasnost, jer se ne biraju kosmonauti, nego se biraju članovi Vlade.
Ako 350 ljudi treba da birate po 87 dana, onda izračunajte koliko vam je vremena potrebno samo za imenovanja. Mislim da vam to nije dobra reklama za petak, jer je u petak predloženo pitanje poverenja Vladi, pa ovom vašom izjavom niste baš doprineli da Vlada dobije na popularnosti, ali, o tom potom, videćemo.
Kao razloge za donošenje ovog zakona o državnim službenicima, Vlada iznosi tri glavne stavke. Prva je – da bi se izbegla kolizija sa Zakonom o Zaštitniku građana, jer član 20. stav 1. dotičnog zakona predviđa mogućnost da Zaštitnik građana može da da predlog da državni službenik bude razrešen s određene funkcije, što je novina u odnosu na postojeći zakon, koji je, takođe, predviđao mogućnosti da se državni službenik može razrešiti, ali zbog nekih težih povreda, disciplinskih prekršaja itd. Novina je što Zaštitnik građana može da da jedan takav predlog.
Drugi razlog za donošenje zakona je preporuka grupe država Saveta Evrope za borbu protiv korupcije, tzv. GREKO organizacija, koja je u junu 2008. godine u Strazburu dala nekakve preporuke kako treba da se sprovede procedura za borbu protiv korupcije. Meni se čini da je to glavni razlog za hitno donošenje zakona, jer su, verovatno, gazde iz Brisela i Strazbura naložile da to mora što pre da se okonča i to je razlog što je naloženo službi za upravljanje kadrovima da, koliko sam pročitao iz onog dopisa Vlade, organizuje nekakve tečajeve u kojima bi svi državni službenici bili obučavani da suzbijaju korupciju.
Pitam Vladu – da li se protiv korupcije bori lepim rečima i tečajevima, ili primenom zakona o korupciji, snošenjem konsekvenci onih koji krše zakon? Ovo stvara mogućnost da se samo deklarativno i na rečima Vlada bori protiv korupcije, odnosno od prvog dana njenog mandata neprestano se vodi borba protiv kriminala, ali nikako da otpočne borba protiv kriminalaca. Svi kriminalci su i dalje na slobodi i, što je najgore, u vlasti. Prave borbe još uvek nema i sve je ostalo samo na rečima.
Ako već hoće državni organi da imaju neki kriterijum kako će da biraju državne službenike, imaju mnogo načina, neka uzmu primer kako se, recimo, radi u Švajcarskoj kada se biraju bankarski službenici. Istina, nisu to sve državne organizacije, banke su i privatne i državne, ali, vidite, da bi se neko zaposlio u banci, ulaznica je da su vam dve, tri, pet generacija unazad bili bankari i da nikad niko od njih nije ništa proneverio. Zašto to ne bi bilo merilo i za ulazak u državne institucije? Imamo mnogo boljih načina, nego da organizujemo tečajeve i da se na kursevima deklarativno borimo protiv korupcije.
Treći razlog zbog kog Vlada uvodi ovaj zakon o državnim službenicima jeste da bi se uskladio aktuelni zakon o visokom obrazovanju sa starim zakonom, odnosno tu imamo preplitanje starih i novih zvanja, a član 127. Zakona o visokom obrazovanju bliže određuje koja su to zvanja.
Vidite, ovde, recimo, članovi od 36. do 41. posebno bodu oči, iz sledećeg razloga. Vlada predviđa sledeća zvanja za državne činovnike na položajima: viši savetnik, samostalni savetnik, savetnik, mlađi savetnik, saradnik i mlađi saradnik. Za prva četiri zvanja predviđeno je visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, a za poslednja dva – visoko obrazovanje na studijama prvog stepena. Dalje se kaže – za višeg savetnika, samostalnog savetnika, savetnika i mlađeg savetnika predviđeno je stečeno visoko obrazovanje na studijama drugog stepena, a to znači diplomske akademske, tzv. masters studije, specijalističke akademske, specijalističke strukovne i radno iskustvo od sedam godina.
Nije mi jasno kako može onaj ko je završio po novom zakonu o visokom obrazovanju, odnosno koji će tek da završi, da ima sedam godina radnog iskustva.
Očito nešto s ovim članom nije u redu. Isto tako, za samostalnog savetnika se traži pet godina radnog iskustva, za savetnika tri itd., za mlađeg savetnika pripravnički staž. Potpuno je nemoguće, ako je Zakon o visokom obrazovanju donet 2005. i ako je neko završio po tom novom zakonu, da ima sedam godina radnog iskustva. To je nešto što odudara od zdrave logike.
Drugo, posebno su diskutabilni kriterijumi za izbor zvanja. Recimo, za izbor zvanja višeg savetnika traže se od lica stvaralačke sposobnosti, preduzimljivost i visok stepen stručnosti. Pitao bih dve stvari, šta se podrazumeva pod tim stvaralačkim sposobnostima i preduzimljivosti, i, drugo, ko je, u stvari, ovlašćen da izvrši, na neki način, merenje tih karakteristika kandidata, jer, hipotetički, ako se tri, četiri, pet kandidata jave na javni konkurs, oni mogu da ispunjavaju ove uslove, formalno-pravne, ali ko će da proceni ove sposobnosti, stvaralačke, preduzimljivost?
Ipak se stvaraju svi uslovi da se i u ovom slučaju vrši zapošljavanje kadrova po partijskoj pripadnosti, što je, nažalost, bio slučaj sa prethodnim zakonom. Čini mi se da ovde nema, maltene, nikakvog pomaka. Isto je i za druga zvanja. Kod samostalnog savetnika se traže analitičke sposobnosti u složenim slučajevima. Šta su sada analitičke sposobnosti? Ko to može da odredi ko je od savetnika sposoban da primeni utvrđene metode rada i postupka u svakodnevnim situacijama itd., da ne nabrajam.
U ovom slučaju je potrebna mnogo preciznija sistematizacija radnih mesta, a ne ovako uopštena i, da kažem, štura, neaplikativna kvalifikacija, koja se može tumačiti na razne načine.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, javljam se po čl. 225. i 226, koji kažu da narodni poslanik treba da bude informisan da bi obavljao svoju funkciju, a pošto smo mi izabrani od strane naroda, smatram da i naši birači treba da imaju povratnu informaciju        koja je za njih bitna.
Naime, pre jedno tri-četiri dana, na državnoj televiziji, na RTS-u, objavljena je vest da je, navodno, pet odbornika SRS-a u Trsteniku prešlo u novoosnovanu stranku, odnosno Odbornički klub ''Napred Srbijo''. Kada sam čuo tu vest, sazvao sam Odbornički klub i isto veče na sednicu je došlo šest, od devet odbornika. Znači, na ovom mestu želim da demantujem informaciju, nije tačno da je pet odbornika prešlo, nego tri. Mi smo onda, na sednici Skupštine opštine, koja je održana 14. oktobra u Trsteniku, podneli zahtev da se na dnevni red stavi ta tačka – zamena odbornika, međutim, vladajuća većina u Trsteniku nije želela da to učini. Nije se uopšte glasalo o našem predlogu i mi smo uputili zahtev sudu...

Molim vas, bitno je da saopštim odluku suda.