Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, pre nego što pređem na izlaganje po ovom zakonu o visokom obrazovanju, želeo bih da istaknem jednu anomaliju koja se dogodila. Naime, dobili smo za 17,00 časova poziv za sednicu Odbora za prosvetu, a vidite rasprava o Zakonu o visokom obrazovanju, o izmenama i dopunama, počela je u 16,30.
Sada bi trebalo u isto vreme da budem i tamo i ovde, a kao što znamo, nemoguće je da u isto vreme budem na dva različita mesta, pa sam odabrao da ovde budem s vama i nadam se da ovi iz Odbora neće zameriti, jer će moći da rade i bez predstavnika SRS. To je nešto što, po mom mišljenju, nije trebalo da se dogodi.
Zakon o visokom obrazovanju, kao što znate, usvojen je 2. septembra 2005. godine, pre tri godine, i to je ni preterano dug ni kratak period na osnovu koga bi se mogao doneti neki konačan sud o ovom zakonu.
Možemo doneti jednu kratku rekapitulaciju, odnosno da napravimo jednu šetnju kroz taj zakon i da vidimo kakve su praktične posledice tog zakona po kome se radi u Republici Srbiji.
Naime, ovim zakonom se uređuje sistem visokog obrazovanja u Republici Srbiji, uslovi i način obavljanja delatnosti visokog obrazovanja, finansiranje i ostala pitanja koja su od suštinskog značaja za funkcionisanje visokog obrazovanja i čini mi se da je taj zakon donet vrlo ubrzano i stihijski. Težilo se da se po svaku cenu ispoštuje nešto što je gospodin eks-ministar Gašo Knežević želeo, a to je primena Bolonjske deklaracije, koja je dala katastrofalne rezultate u praksi.
Opšte je mišljenje da smo mi totalno nespremni prihvatili tu Bolonjsku deklaraciju, i to nespremni kako materijalno, tako i organizaciono i kadrovski, jer ne možete vi generacije studenata koje su se kroz osnovnu i srednju školu školovale i vaspitavale u nekom tradicionalnom duhu sada odjednom transformisati i naterati ih da razmišljaju u evropejskom stilu, što je očito tendencija nekih krugova sa zapada, a cilj je vrlo jasan. Znači, žele u ovoj državi da stvore više generacija koje neće razmišljati svojom glavom i koje će biti u stanju samo da odrađuju ono što im mentori sa zapada nalažu.
Nažalost, svedoci smo da i ostale odredbe ovog zakona nisu ispoštovane i primenjivane u praksi. Na samom početku Zakona o visokom obrazovanju dosta se govori o obezbeđivanju kvaliteta visokog obrazovanja. U tom cilju osnovan je Nacionalni prosvetni savet, koji treba da bude jedna strategijska institucija koja će da daje smernice za rad visokoškolskih ustanova.
Vi, narodni poslanici, ste svedoci da li vam se u ove tri godine obratio neko iz Nacionalnog prosvetnog saveta? Koliko mi je poznato, nikada niko. Možda se varam, ali tri godine je ipak neki period u toku koga je neko ispred Nacionalnog saveta trebalo da obavesti Narodnu skupštinu o rezultatima rada tog saveta.
Nacionalni savet je osnovao komisije za akreditaciju i akreditacija visokoškolskih ustanova je u toku. Naime, završena je na bivšim višim školama. Većina viših škola je transformisana i sada su visoke škole, a na fakultetima to je u toku.
Komisije su radile po principu - tresla se gora, rodio se miš. Atmosfera pred akreditaciju je bila maltene usijana. Svi faktori, sve službe po školama su bile dignute na noge, a šta se desilo - sve državne više škole u Republici Srbiji su akreditovane. Praktično, sve je ostalo po starom, samo što se više ne zovu "više", nego "visoke" škole.
Došlo je do izmena u studijskim programima. Uveden je nov način ocenjivanja, tzv. ESPB, skraćenica od evropskog sistema prenosa bodova i kako to funkcioniše u praksi mogu vam navesti na svom ličnom primeru.
Profesor sam Visoke mašinske škole u Trsteniku, držim predmete - mašinski elementi i mašinske konstrukcije.
Ako bih bukvalno primenjivao ocenjivanje po Bolonji, evo šta bi se dogodilo.
Ako mi studenti dolaze redovno na nastavu, moram da ih evidentiram i da im na kraju godine dam 20 poena po osnovu dolaženja. Pošto iz tog predmeta postoje grafički radovi, a ti grafički radovi ne mogu da se rade u školi, jer su svi predmeti jednosemestralni, studenti to moraju da rade kod kuće.
Pošto oni rade kod kuće, niko mi ne garantuje da su to uradili samostalno. Može da im uradi neko drugi i ja moram da im dam još 10 bodova na grafičke radove, to je 30.
Predviđene su laboratorijske vežbe. Ako dolaze na vežbe, dam im još 10 bodova i to je 40. Još neku aktivnost urade, seminarski rad ili nešto slično, eto 50 bodova. Znači, sa 50 bodova po Bolonji morate da ih propustite.
A gde je sad ono drugo, znači da li su oni stvarno osposobljeni da iz tog predmeta nešto urade u praksi, to je sada ona druga strana medalje koja po Bolonji nije definisana. Vi ste dužni da one koji dolaze i koji su fizički na broju na neki način propustite, bez obzira na njihove rezultate i zalaganje na ispitu.
Dalje, naučnoistraživački i umetnički rad po ovoj Bolonjskoj deklaraciji takođe je na jednom nižem nivou nego što je bio iz prostog razloga što nema saradnje sa privredom. Studenti po nastavnom planu treba da odrade određenu stručnu praksu, ali oni odu u određenu fabriku, najbolji inženjeri, konstruktori i stručnjaci iz fabrika mahom su napustili fabrike, ostali su samo oni koji, nažalost, nisu imali kuda da odu i ti studenti tamo provedu po 15-20 , mesec dana, maltene smetaju onim ljudima koji tamo rade i dođu bez ikakve praktične potkovanosti.
Znači, stara latinska izreka kaže - "Teorija bez prakse bi bila mrtva, a praksa bez teorije bi bila slepa". Nažalost, kod nas nema tog jedinstva i povezanosti teorije i prakse i to je još jedna mana ovog Bolonjskog sistema.
Dalje, na naučnoistraživačkim ustanovama sve je manje operativnih, fundamentalnih i razvojnih istraživanja. Nekada je, kao što znate, bio slučaj da fakulteti rade projekte pa ih ponude velikim firmama. Konkretno, znam puno slučajeva da je "Prva petoletka" u Trsteniku to realizovala.
Nažalost sada nema ni velikih industrijskih sistema, sve je to uništeno, a transformacije iz društvenog u privatno je učinila svoje i eto, znači, izgubio se taj vid saradnje između visokoškolskih ustanova i privrednih institucija.
Dalje, ako napravimo jednu šetnju kroz ovaj zakon o visokom obrazovanju, on se dalje bavi organima visokoškolskih ustanova i mogu vam reći da je i tu prisutna jedna konfuzija u radu. Znači, organ upravljanja po novom Zakonu o visokom obrazovanju je Savet škole, a po starom Zakonu o višim školama, odnosno univerzitetima, to je bio Upravni odbor.
Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju, novi saveti uopšte nisu ni imenovani, a stari se i ne sastaju.
Evo, reći ću vam primer iz moje škole - predsednik Upravnog odbora Visoke mašinske škole je gospođa Verica Kalanović, ministar u aktuelnoj Vladi. Mislim da u zadnje četiri godine nije održala nijednu sednicu Upravnog odbora. Svojevremeno sam i sam bio član tog odbora. Sednicu vode zamenik odbora ili lica koja ona ovlasti.
Dakle, mi funkcionišemo po starom zakonu, gde su postojali upravni odbori, a saveti škole još nisu osnovani, a eto vidite usvojen je zakon.
Znači, jedan pravni vakuum, gde se ne zna da li se radi po starom ili po novom zakonu, a čini mi se da i Ministarstvo prosvete ne preduzima mnogo da tu nešto popravi stanje.
Dalje, što se tiče finansiranja visokoškolskih ustanova, novi Zakon o visokom obrazovanju kaže da se visokoškolske ustanove finansiraju od sredstava koje obezbeđuje osnivač, konkretno kod državnih škola to je budžet Republike Srbije, a kao dopunska sredstva izvori finansiranja su školarine, donacije, pokloni, namenska sredstva, projekti i ugovori, komercijalne i druge usluge i ostali izvori.
Sada vidite, dešava se jedan interesantan slučaj. Nekada je skoro isključivo visoko školstvo finansirano od sredstava koje obezbeđuje osnivač, tj. Republika, a sada je došla neka nova moda - što manje daje država odnosno što je škola sama u stanju da više obezbedi, pa verovatno se smatra da je direktor moderniji i uspešniji, pa sam čak i na jednom seminaru čuo o visokom obrazovanju da se predlaže da se u školama uvedu školski menadžeri.
Sad šta oni podrazumevaju da taj menadžer treba da radi, verovatno da se bavi nekom trgovinom po uzoru na privredne institucije ili već nešto drugo, ne znam, ali nažalost sve manje učestvuje Republika, a sve više neki drugi izvori su prisutni u finansiranju visokoškolskih ustanova i to je ono što može da ima vrlo loše posledice, i sami znate zbog čega.
Kada su u pitanju režimi studija, teži se sve više tom evropejskom stilu, a sve više se zapostavljaju tradicionalne metode nastave, a podsetiću vas da su diplome naših stručnjaka bile vrlo cenjene i vrednovane, maltene, od Australije do Kanade.
Svuda su naši ljudi nalazili posao po svetu, a da li će tako biti i sa ovim novim Bolonjskim nisam siguran, jer nažalost sve više smo svedoci da generacije i generacije studenata završavaju škole po ovom novom sistemu, a od zaposlenja ni traga, što znači eto školujemo kadar samo da bismo ga imali na papiru.
Dalje, još jedna interesantna stavka iz Zakona o visokom obrazovanju jeste - priznavanje stranih visokoškolskih isprava i vrednovanje stranih studijskih programa. Imamo primer da na teritoriji Kosova i Metohije, je 'l tako, važe zakoni UMNIK-a, dešava se da sve više ljudi ode u Prištinu, da li završi ili kako to ne znamo, donese diplomu i traži da je nostrifikujemo.
Ne znam da li je gospodin Halimi ovde, verovatno je na odboru za prosvetu, ali on je već tri puta na Odboru za prosvetu tražio da država Srbija nostrifikuje diplome onih koji završili u Prištini, a to su uglavnom ljudi iz Preševa, Bujanovca i Medveđe. Na pitanje članova odbora zašto ti ne idu u Kragujevac, Niš, Beograd, pa kaže imaju rođake u Prištini, bliže im je tamo, imaju gde da prespavaju, da prenoće. Ispada da ćemo vrlo brzo imati i poplavu tih prištinskih diploma i doći ćemo u situaciju da ni sami nećemo znati šta ćemo sa njima.
Što se tiče, upravnog i inspekcijskog nadzora u školama, čini se da je i on na jednom nižem nivou nego što je ranije bio, a kao što vidite i kaznene odredbe nisu prisutne. Setite se samo afere "indeks". Znači, afera koja je na Pravnom fakultetu u Kragujevcu potresla čitavu Srbiju i nedavno, pre nekoliko dana, verovatno ste videli u novinama, svi
profesori Pravnog fakulteta ponovo su vraćeni u nastavu. Ovde ne želim da ulazim u diskusiju da li su krivi ili ne, to nije naš posao, ali eto kolko je meni poznato, niko od prosvetnog kadra od 2000. godine praktično nije zaglavio, što bi rekao naš narod, a nisam baš siguran da je sve čisto i kako treba na visokoškolskim ustanovama.
Prelazne i završne odredbe izmena Zakona o visokom obrazovanju takođe su u puno čemu nedorečene i poslanička grupa SRS podnela je par amandmana, ali pošto je ovo rasprava u načelu, nećemo sada iznositi te amandmane, nego kada dođe prilika za to.
Još bih samo želeo da sa ove govornice izrazim nadu da reforma školstva u državi Srbiji neće završiti onako kako je završila reforma vojske, jer kako su vojsku reformisali Solana i NATO savetnici, tako imamo i savetnike iz Evrope za reformu školstva, ali moramo da uložimo sve napore i da se iskreno nadamo da i visoko školstvo u Srbiji neće doživeti sudbinu vojske. Hvala.