Amandman je prihvaćen.

Amandman koji sam podneo je, u suštini, tehničke prirode i predlažem brisanje člana 34. Naime, u naslovu iznad člana 91. stoji od strane predlagača: "Prava i obaveze zaposlenih u institutu i centru izvrsnosti". Mi smo danas u više navrata isticali da je termin "centar izuzetnih vrednosti" prikladniji od termina "centar izvrsnosti" i smatramo da iz tih tehničkih razloga treba da dođe do ove promene.
Mada je ovde interesantno obrazloženje od strane Vlade, gde se tvrdi da, u konsultaciji sa stručnjacima za engleski i srpski jezik, originalnom nazivu „Center of Exellence“ više odgovara termin "centar izvrsnosti", ne vidim zašto bismo nešto prilagođavali duhu stranog jezika. Duhu srpskog jezika mnogo je prikladniji "centar izuzetnih vrednosti", pa iz tog razloga smatram da to treba da stoji u zakonu.

Hvala lepo. Pre svega, želeo bih da izrazim zadovoljstvo što je Vlada prihvatila ovaj amandman, a sam amandman se odnosi na finansiranje SANU.
S obzirom na druge zakone, moram da kažem da je ovde jedna interesantna situacija, predlagač je bio vrlo kratak. Po pitanju finansiranja dao je samo dva člana. Član 44. odnosi se na izvore finansiranja i jedan od izvora finansiranja je, naravno, budžet Republike Srbije, a drugi izvori su legati, pokloni itd., dok se član 45. odnosi na trošenje, odnosno raspodelu ovih sredstava.
Predlagač je u članu 45. dao jedan stav koji kaže: ''Sredstva Akademije utvrđuju se i raspoređuju finansijskim planom Akademije, u skladu sa zakonom''. Ovde sam predložio da se doda još jedan stav. To bi bio stav 2, koji bi glasio: ''Akademija, u skladu sa zakonom, samostalno raspolaže svojim sredstvima''.
Normalno je da jedna tako ugledna ustanova i institucija kakva je Akademija nauka treba da poseduje autonomiju po svim važnijim pitanjima svoga rada, pa i po pitanju trošenja finansijskih sredstava, a ako bismo želeli da na neki način vršimo kontrolu trošenja, onda bi trebalo ovde dodati neki od podzakonskih akata koji bi dalje propisao mehanizme kontrole i trošenja tih sredstava.
Znači, ovaj stav je prihvaćen i smatram da treba i ubuduće da bude praksa da se amandmani opozicije prihvataju, jer svi imamo iste interese kada je u pitanju SANU.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 5. Predloga zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju odnosi se na upotrebu jezika na kome se izvodi vaspitno-obrazovni rad u predškolskim ustanovama.
Zvanično, u upotrebi je srpski jezik, osim za pripadnike nacionalnih manjina, kojima ovaj član omogućuje upotrebu maternjeg jezika; ili, ako je dvojezična nastava, u slučaju da se 50% roditelja i više izjasni za to. Moguća je i ta varijanta da se deo programa predškolskog vaspitanja ili ceo program izvode na nekom stranom jeziku.
Vidimo da ovaj član 5. daje čak četiri različite mogućnosti za upotrebu jezika. Kada bi se pustilo da svaka vaspitno-obrazovna ustanova ponaosob odlučuje o tome na kom će se jeziku izvoditi program, to bi bilo krajnje neracionalno i nepraktično. Stoga sam predložio da se posle stava 4. doda novi stav 5. koji bi glasio: „Na deo statuta predškolske ustanove kojim se utvrđuje jezik na kome se ostvaruje vaspitno-obrazovni rad saglasnost daje Ministarstvo.“
Smatramo da ne treba pojedinačno svaka predškolska ustanova da odlučuje o tome na kom će se jeziku realizovati program, nego da saglasnost treba da da Ministarstvo, kao nadležna institucija.
Malopre je gospodin ministar, kada je dao obrazloženje zašto su neki amandmani odbijeni, između ostalog rekao da neki nisu u skladu sa Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, drugi nisu u skladu sa Ustavom. Dodao bih da je ovaj stav 5, koji predlažem da se umetne u zakon, potpuno u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Podsetiću vas, član 10. Ustava Republike Srbije izričito propisuje da je u službenoj upotrebi u Republici Srbiji srpski jezik i ćirilično pismo, dok se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje posebnim zakonom, koji mora biti u skladu sa Ustavom.
Želeo bih da kažem još par reči. U ovakvim situacijama, kada se umesto srpskog jezika koristi neki drugi, u praksi se mogu javiti neki dodatni problemi. Neki od njih bi bili programi predškolskog vaspitanja, koji moraju da budu u skladu kako sa preporukama Nacionalnog prosvetnog saveta, tako i sa zahtevima lokalnih zajednica koje su specifične u ovim lokalnim sredinama.
Postavio bih pitanje – na kom jeziku bi se izvodila predškolska nastava kod tzv. putujućih vrtića ili namenski opremljenih autobusa, ako, recimo, 50% roditelja želi da to bude srpski jezik, a 50% jezik manjine, čemu onda dati prednost? Ili, recimo, kako vršiti inspekcijski nadzor i pedagoško-stručni nadzor ovih ustanova?
Problematika je u ovim slučajevima, kada se osim srpskog koristi neki drugi jezik, specifična i stoga smatram da resorno ministarstvo treba da da konačnu reč o tome da li će neka predškolska ustanova raditi na srpskom ili nekom drugom jeziku. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažene kolege i koleginice, u okviru seta od šest zakona o kojima danas raspravljamo nalazi se i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o inovacionoj delatnosti, koji je prvi put kod nas definisan pre pet godina, krajem 2005. godine. Period od ovih pet godina koliko taj zakon egzistira u Srbiji nije ni previše dug, nije ni previše kratak, ali je ipak toliki da se može izvršiti neka rekapitulacija, odnosno analiza efekata koje je on imao po pitanju inovacionih aktivnosti u našoj republici.
Shodno odredbama ovog predloga zakona, pod inovacionom delatnošću smatraju se sve aktivnosti koje podrazumevaju kreiranje novih proizvoda, tehnologija, procesa i usluga i njihovu aplikaciju u praksi, odnosno radi unapređenja NIS-a tj. Nacionalnog inovacionog sistema. Ovaj sistem je sam po sebi složena i kompleksna struktura, koja je sastavljena od privrednih društava, raznih javnih preduzeća, univerziteta, istraživačkih centara i raznih agencija i asocijacija, i sve one treba da deluju koordinirano da bi se postigao željeni efekat, a to je što brža i lakša aplikacija naučnih i tehnoloških znanja u RS.
Poznato je da najrazvijenije zemlje u svetu ulažu znatna sredstva, čak nekih 10-ak i više milijardi evra godišnje, u nauku i tehnologiju, a to finansiranje kod njih ide ili kroz nacionalne budžete ili od strane velikih firmi i korporacija, dok je u Srbiji, nažalost, ta suma manja i od stotinak miliona dolara i po tome smo već u samom startu u neravnopravnom položaju s najrazvijenijim zemljama.
Statistika kaže da je tih 0,3% BDP-a koji se izdvaja za nauku i tehnologiju i do desetak puta manje nego što najrazvijeniji univerziteti i instituti u svetu izdvajaju za naučna istraživanja.
S druge strane, treba naglasiti da sve zemlje imaju tzv. listu nacionalnih prioriteta koja zavisi od ekonomske razvijenosti i tržišne orijentacije svake konkretne zemlje, pa je, verovatno po uzoru na njih, i naše ministarstvo za nauku i tehnologiju, pošto kao i cela Vlada želi da kopira iskustva iz sveta, donelo listu od nekih sedam prioriteta u domenu nauke i tehnologije. Ti prioriteti bi bili biomedicina, novi materijali, zaštita životne sredine, energetika, poljoprivreda i hrana, informacione i komunikacione tehnologije i unapređenje donošenja državnih odluka i afirmacija nacionalnog identiteta.
Glavni nosilac svih tih aktivnosti je Ministarstvo za nauku i tehnologiju. Spomenuto ministarstvo je krenulo u još jedan ambiciozni projekat, a to je stvaranje inovativnog društva u Srbiji. Šta to znači? Verovatno bi to bilo neko zamišljeno društvo koje bi trebalo da slede sve institucije u ovoj zemlji, a cilj je da se nove tehnologije i proizvodi što brže pojavljuju na tržištu, plasiraju na strana tržišta, na kojima, nažalost, vlada surova konkurencija, koju teško da pod ovakvim okolnostima možemo da pratimo.
U tom cilju je stvorena Nacionalna strategija naučnog i tehnološkog razvoja RS od 2010. do 2015. godine, čiji je krajnji cilj da 2015. godine Srbija izdvaja 1% BDP-a za nauku i tehnologiju.
Vidite, sve to lepo zvuči, ali postavlja se, kao i uvek, ono logično pitanje – odakle obezbediti novčana sredstva za ovako ambiciozne i glomazne projekte?
Verovatno da većina građana Srbije zna da se pare, kao i uvek, obezbeđuju po onoj uhodanoj šemi – putem kreditnog aranžmana, tj. zajmova od svetskih banaka, a svedoci smo da je juče bio jedan takav zakon – od Evropske investicione banke uzeto je nekih 200 miliona evra. Bilo bi sve u redu kada bi te pare bile trošene tamo gde su namenjene, ali iz iskustva znamo da najveći deo tih sredstava završava na nekakvim imaginarnim projektima u kojima, po pravilu, učestvuju oni koji su bliski aktuelnoj vlasti i režimu, a RS i njena nauka i tehnologija imaju vrlo malo vajde od svega toga.
Pitanje je – ko će te pare jednog dana da vrati, jer ste na svakoj od sednica otvarali po neku tačku dnevnog reda koja je vezana za odobrenje kreditnih aranžmana? Ako pogledate dnevni red i ove aktuelne sednice, vidite da su, čak, četiri tačke vezane za odobrenje međunarodnih kredita. To su tačke 4, 5, 29. i 30. i onda se postavlja pitanje – da li našim budućim generacijama činimo nešto dobro ili loše, jer, gospodine Božo, stara izreka kaže da je dug loš drug. Znači, trebalo bi da budemo vrlo obazrivi kada uzimamo ovakve kreditne aranžmane, jer će to neko jednog dana morati da vrati.
Upravo iz straha da vam ne bude odobren ovaj zajam, predložili ste da se ovaj zakon usvoji po hitnom postupku, ali stara izreka kaže – sve što je brzo, kuso je, pa veću štetu može doneti brzopleto usvajanje ovakvog zakona nego što bi bilo njegovo neusvajanje. Vrlo je neuverljivo obrazloženje koje ste dali da neusvajanje ovog zakona ima dvostruku štetu, kako po ministarstvo nadležno za inovacije, tako i po ustanove koje se bave naučnoistraživačkim radom u RS, jer, kao što znamo, ako ovi vaši zakoni budu i usvojeni, vrlo je mala verovatnoća da će zaživeti u praksi.
Kada će vaši zakoni zaživeti u praksi? Odgovor je jednostavan, onda kada uspete da oživite srpsku privredu. Ali, kako stvari stoje, nažalost, ovim i ovakvim načinom rada vaše vlade, to će teško da se desi i nadamo se da će se ostvariti onog dana kada Srbiju povedu čestiti ljudi, spremni da se upuste u koštac s aktuelnim problemima, koji će domaćinski raspolagati svim parama uzetim iz budžeta, iz narodnog džepa.
Moram da izrazim jedno žaljenje povodom ovog zakona. Pre dva dana, kada je bilo usvajanje zakona o učeničkom i studentskom standardu, pohvalio sam Ministarstvo prosvete jer mi se činilo da odavno nije usvojen nijedan zakon bez tutorstva neke od evropskih institucija. Ministarstvo prosvete je onda mislilo svojom glavom, ali to, nažalost, ne može da se kaže i za ovaj današnji zakon, jer ste i sami u obrazloženju rekli da je rađen na osnovu famoznog SSP-a i Nacionalnog programa integracije Srbije u EU, što znači da se ponovo nastavlja s onom starom praksom da se zakoni u ovoj skupštini donose po volji i meri stranih naručilaca.
Na kraju, samo da dodam da će ostale kolege iz Poslaničke grupe SRS-a obrazložiti i ostale zakone iz ovog seta, kako bi građani Srbije mogli da steknu zaokruženu, jasnu sliku po pitanju problematike koju tretiraju ovi zakoni, a konkretizacija tih zakona biće izvršena u danu kada budemo raspravljali u pojedinostima, odnosno kada budemo branili amandmane naše poslaničke grupe.

Lepo, gospodine Novakoviću.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas u okviru ove sednice raspravljamo o dva predloga zakona vezana za obrazovanje i vaspitanje, a to su Predlog zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju i Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu.
Oba ova predloga zakona su vrlo delikatna i specifična, iz prostog razloga što obuhvataju dve veoma osetljive kategorije. Prva kategorija su deca predškolskog uzrasta. To su deca, kao što je poznato, koja su najmlađi subjekti našeg obrazovno-vaspitnog sistema i samim tim su ciljevi obrazovanja i vaspitanja mnogo drugačiji u odnosu na populaciju starijeg uzrasta. Znamo, isto tako, ta je praksa pokazala, da što se pre ta deca uključe u predškolsko vaspitanje, lakše se socijalizuju i kasnije snalaze u društvu i životu uopšte.
Druga kategorija su učenici i studenti, koji, po pravilu, uvek traže znatno više od onoga što im se zvanično nudi, bilo da su u pitanju smeštaj, prava ili određena materijalna ili druga davanja, pa samim tim svaka vlada i svaka vlast znaju da s ovom kategorijom treba biti maksimalno obazriv.
SRS, kao i uvek, ovoj problematici daje veliki značaj. U prilog tome ide činjenica da smo mi na ova dva predloga zakona podneli, ako sam dobro izbrojao, nekih 63 amandmana, 13 na ovaj predlog o predškolskom obrazovanju i 50 amandmana na Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu. Te amandmane ćemo braniti i obrazlagati kada bude bila rasprava u pojedinostima.
Pošto je ovo rasprava u načelu, iznećemo neka naša generalna zapažanja i sugestije. S obzirom na to da su moje uvažene koleginice Nataša Jovanović i Radica Jocić vrlo detaljno i podrobno obrazložile zakon o predškolskom obrazovanju i vaspitanju, ovom prilikom ću se nadovezati na to njihovo izlaganje i fokusiraću se malo više na ovaj drugi zakon – o učeničkom i studentskom standardu, kako bi građani Srbije stekli zaokruženu celinu o stavovima naše poslaničke grupe.
Kada govorimo o zakonu o učeničkom i studentskom standardu, treba da znamo da je taj zakon u tesnoj vezi sa druga dva zakona koja smo u ovoj skupštini već usvojili, a to su Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je usvojen prošle, 2009. godine, i Zakon o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine. Međutim, oba ova zakona su bila opšteg karaktera, jer su tretirali svaki svoju problematiku, dok je zakon o studentskom i učeničkom standardu specifičan, jer je specifična i problematika koju on tretira.
Inače, prvi zakon kod nas o učeničkom i studentskom standardu donet je 1992. godine, pa je nešto neznatno modifikovan 1993, 1994. i 2005. godine, ali pošto je to bio zakon ondašnje države SRJ, predlagač je našao za shodno da predloži nov zakon, kako bi on bio usklađen sa pravnim sistemom i novim ustavom Republike Srbije.
Postoje dve stvari koje mi se čine vrlo pozitivnim kod ovog zakona. To je što se ovog puta nigde u obrazloženju ne pominju niti EU, niti neke druge međunarodne organizacije. Čini mi se da je Vlada po prvi put pomalo mislila i svojom glavom, što bi trebalo da bude praksa i u budućim prilikama, jer se zakoni ne donose za strane naručioce, nego za građane Srbije i za njihove interese. Druga dobra stvar je što nema dodatnih novčanih sredstava za realizaciju ovog zakona, ni neke nove agencije za njegovo sprovođenje, što je, kao što znamo, bila gotovo svakodnevna praksa kod prethodnih zakona.
Sada ću dati jednu kratku analizu, odnosno glavne sugestije naše poslaničke grupe na ovaj predlog zakona, ali ne na pojedinosti, nego na generalne stvari, pošto je ovo načelna rasprava.
U prvoj glavi, gde su date osnovne odredbe, navedeni su predmet, cilj zakona, subjekti na koje se odnosi itd. U jednom delu ove glave kaže se da, pored državljana Republike Srbije, pravo na usluge učeničkog i studentskog standarda imaju i oni učenici i studenti koji imaju državljanstvo neke od država u regionu, takođe, i državljani neke strane države.
Nisam mogao tačno da shvatim na koje se to države u regionu misli. Nelogično bi bilo da ti učenici i studenti imaju ista prava kao naši državljani. Zbog toga predlažem da se tu nekim podzakonskim aktom, koji će kasnije biti donet, ovo malo bliže obrazloži, jer je sigurno da to nisu iste kategorije – student naš državljanin i student strani državljanin.
Drugo, ponoviću nešto što sam juče istakao na sednici Odbora za prosvetu, gospodin ministar i njegovi saradnici su bili prisutni, znaju o čemu se radi, ali zbog ostalih narodnih poslanika. Kada su u pitanju osetljive kategorije, u zakonu je navedeno da su to deca palih boraca, pa onda raseljena lica, romska populacija itd. Pitao bih – šta je sa decom učesnika ratova od 1990. do 1999. godine? Jer, ti ljudi, vidite, svakog dana protestuju, traže da se ispune njihova prava, zaslužena prava, ali Vlada nikako da im izađe u susret, pa eto prilike da se u ovom predlogu zakona, nekim podzakonskim aktom, daju neke beneficije za ovu decu, koja bi imala prednost pri dobijanju doma, odnosno ostalih usluga vezanih za studentski i učenički standard.
Dalje, u glavi 3. je izvršena kategorizacija ustanova učeničkog standarda na četiri grupe, i to na dom učenika, učenički centar, učeničko odmaralište i učenički kulturni centar, dok su ustanove studentskog standarda kategorizovane u tri grupe: studentski centar, studentsko odmaralište i studentski kulturni centar. To je samo po sebi u redu da član 32. ne predviđa mogućnost da usluge u studentskom i učeničkom standardu može pružati i druga organizacija, odnosno drugo pravno ili fizičko lice, na osnovu ugovora zaključenog s Ministarstvom i u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Zar vam se ne čini da ovaj član daje mogućnost za velike manipulacije, jer ako tome dodamo i član 23, koji predviđa i neku drugu delatnost u ovim ustanovama, odnosno usluge koje se mogu pružati trećim licima, ko garantuje da se jednog dana te ustanove neće pretvoriti u neke ustanove hotelskog tipa ili tome slično? Nažalost, mi u ovoj zemlji imamo mnogo takvih primera gde su fabrike koje su privatizovane izgubile svoju namenu, čak su i vojni objekti, pojedine kasarne, rasprodati, pa su postali magacini i slično. Znači, ovo je latentna opasnost da ustanove učeničkog i studentskog standarda vremenom odu dalje od svoje prvobitne namene.
Dalje, u glavi 4. govori se o ustanovama studentskog i učeničkog standarda. Da ne bih sad sve ponavljao, reći ću šta je naša glavna primedba. To je broj članova upravnog odbora u pojedinim ustanovama. Konkretno, smatramo da je premalo ljudi u upravnom odboru iz reda zaposlenih.
Evo nekoliko primera. Predviđeno je da ustanove učeničkog standarda imaju sedam članova upravnog odbora – tri iz reda osnivača, dva iz reda roditelja i samo dva iz reda zaposlenih. Isto i ustanove studentskog standarda, ako je do 1500 mesta smeštajni kapacitet – devet članova upravnog odbora, a samo dva iz reda zaposlenih, odnosno za ustanove preko 1500 mesta – 13 članova odbora, od toga samo tri iz reda zaposlenih i, na kraju, u studentskom kulturnom centru – devet članova odbora, opet samo dva iz reda zaposlenih.
Smatramo da je to premalo i da se ovim vrlo lako može izvršiti dalja politizacija ovih ustanova, što ne bi trebalo da bude cilj nikome od nas.
Preskočiću 5. glavu. U 6. glavi se govori o Republičkom fondu za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Dati su uslovi za dobijanje stipendija za posebno nadarene i talentovane učenike i studente. Izvori finansiranja u ove svrhe jesu budžet Republike Srbije, pa onda donacije i pokloni, kao i drugi izvori. Iz iskustva znamo da su ove donacije i drugi izvori vrlo nesigurni i nestabilni izvori prihoda, pa ostaje kao primarni budžet Republike Srbije.
Postavio bih pitanje – da li je ovih 8,4 milijardi dinara, koliko je predviđeno budžetom za 2010. godinu za učenički i studentski standard, dovoljno za finansiranje ovog fonda? Jer, citiraću nešto što je gospodin ministar rekao na sednici Odbora za prosvetu 11. decembra 2009. godine. On je tada izjavio da 97% sredstava iz budžeta prosvete odlazi na zarade za zaposlene. Da li se onda od onih 3% preostalih za celokupnu prosvetu može finansirati jedna ovakva institucija kakav je ovaj fond za talentovane učenike?
Naredne tri glave – 7, 8. i 9, bave se finansiranjem subjekata učeničkog i studentskog standarda. Smatramo da je ovo mnogo manje osetljiva problematika nego finansiranje ustanova predškolskog obrazovanja i vaspitanja, jer, kao što znamo, tamo postoji velika varijacija od jedne do druge lokalne samouprave. Predlažemo da se to na neki način ujednači, da bi ljudi u predškolskom ustanovama koje obavljaju isti posao bilo gde, na severu ili na jugu Srbije, imali istu nadoknadu za svoj rad.
Na kraju, želeo bih još jednom da istaknem da će naša poslanička grupa, u okviru rasprave u pojedinostima, kada ova 63 amandmana dođu na red, detaljno građanima Srbije obrazložiti naše stavove o ovim pitanjima koja su vrlo važna i zadiru u samu suštinu zakona o obrazovanju i vaspitanju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podneo na Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu odnosi na član 7. razdeo 60, u kome su dati rashodi i izdaci direktnih i indirektnih budžetskih korisnika na koje ingerencije ima Ministarstvo prosvete.
U pomenutom razdelu navedena je glava 60.7. koja se odnosi na Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, koji je utemeljen na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koga smo pre par meseci usvojili ovde, u ovoj istoj Skupštini i koji po odredbama ovog zakona treba da se bavi vrednovanjem i sprovođenjem opštih principa i ciljeva obrazovanja po određenim nivoima obrazovanja. Moj amandman konkretno odnosi se na funkciju 980, glavni program 2001-04 - uređenje i rok obrazovnog sistema. EK 423 su usluge po ugovoru.
Naime, u koloni 9 predlagač je za ove usluge predvideo sredstva iz budžeta od 10 miliona 147 hiljada dinara, a u koloni 11 ukupna suma je 14 miliona 404 hiljade dinara, a što smatram da je previsoko. Predlažem smanjenja ovih sredstava za nekih osam miliona dinara, tako da u novoj verziji ova suma iznosi 20 miliona 147 hiljada dinara, odnosno u koloni 11 ukupna suma 6 miliona 404 hiljade dinara. Kao i uvek u ovakvim prilikama postavlja se i pitanje gde je najpametnije preusmeriti i mi predlažemo da to bude u Fondu za namirenje (Predsednik: Vreme.) rezervista, koga nažalost Vlada nije ...

        Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, pre nekih desetak dana smo u okviru načelnog pretresa vodili raspravu o četiri objedinjena predloga zakona koji su tretirali na izvesni način sličnu problematiku, a to je bila zaštita autorskih i srodnih prava, kako pojedinca tako i pravnog lica. Kao što se sećate, tada smo izneli osnovne stavove poslaničke grupe SRS i tom prilikom istakli da je ovo u današnje vreme jedna veoma osetljiva problematika koja je, nažalost, još uvek haotična kod nas i nedovoljno pravno uređena.
Da ne bismo ponavljali sve on što smo već rekli u okviru načelnog pretresa, mi ćemo danas pokušati da u okviru ovih osam amandmana, koje smo podneli uvažene kolege Nikola Savić, Milan Nikolić i ja, obrazložimo ove amandmane i da pokušamo da popravimo Predlog zakona.
Prvi amandman koji sam podneo odnosi se na član 2. stav 2. i u tom stavu predlagač je definisao integrisano kolo kao gotov proizvod ili međuproizvodu kojim se ostvaruje neka funkcija. Predložio sam brisanje ovog termina „međuproizvod“, jer to je jedan tehnički nepoznat termin. Uobičajeno je da se umesto međuproizvoda kaže poluproizvod, pa bi tako ovaj stav 2. u novoj verziji glasio: integrisano kolo u smislu ovog zakona jeste gotov proizvod ili poluporoizvod u kome se ostvaruje određena radna funkcija.
Znači, time bismo istakli da integralno kolo može trpeti i neke nadogradnje i zato je to poluproizvod, a isto tako u ovom stavu smo predložili da se dodaju reči - da su u njemu ugrađeni i aktivni i pasivni elementi, iz prostog razloga, što imamo aktivne elemente, poput tranzistora, dioda i ostalih koji su od poluprovodnika, i to je u današnje vreme dominantan materijal integrisanog kola, a ne znači da u nekoj bliskoj budućnosti poluprovodnici neće biti zamenjeni nekim novim materijalima, pa da bismo ovo posebno istakli, mi smo ovu reč - poluprovodnika predložili da uđe u ovaj stav.

Član 5. stav 2. odnosi se na vremenski period na koji se odnosi zaštita topografije integrisanih kola i predlagač zakona je stavio rok od 15 godina.
Međutim, mi smatramo da je 15 godina isuviše dug period, posebno što je u pitanju jedna specifična oblast, gde brzo aktuelna konstrukciona rešenja zastarevaju i dolazi do novih rešenja i novih topografija.
U prilog tome ide i činjenica se recimo integralno kolo pojavilo 1964. godine, a već 1971. godine imali smo pojavu mikroprocesora, a u tom periodu bilo je možda dve ili tri tehnološke revolucije u smislu integracija i povećanja broja komponenti, pa je sasvim razumljivo da umesto 15 godina, taj rok bude 10 godina.

Ovde sam podneo amandman na ovaj član i na naslov, jer u naslovu stoji rok trajanja prava. Kao što je poznato, rok trajanja može se definisati za materijalne stvari, materijalne komponente, a ne za zakone, jer valjda zakoni počinju da važe i prestaju da važe u određenom periodu, a ne počinju da traju i prestaju da traju, pa je potpuno razumljivo da u naslovu umesto "rok trajanja" stoji "rok važenja" zakona.
Takođe, u članu 20. predložio sam jednu izmenu, pa bi taj član u novoj verziji glasio - rok važenja prava na topografiju počinje da teče od dana podnošenja prijave koja ispunjava iz člana 13. stav 3. ovog zakona ili od dana prve komercijalne upotrebe topografije, zavisno od toga koji je od spomenutih uslova prvi ispunjen.
Zašto smo podneli ovaj amandmana? Jednostavno, moguće je da neka topografija najpre počne da se primenjuje, pa tek da se zaštiti zakonom, a moguće je i obrnuto, da autor prvo podnese zahtev za zaštitu patenta, pa da počne komercijalna primena. Zbog toga sam predložio da se u ovaj član ubaci ova rečenica na kraju - zavisno od toga koji je od spomenutih uslova prvi ispunjen.

Član 29. Predloga zakona o zaštititi topografija integrisanih kola odnosi se na tužbu za osporavanje prava na zaštitu. Znači, ako autor smatra da je došlo do povred njegovih prava, može podneti tužbu.
Ja sam ovde podneo amandman za menjanje stava 2. i stava 3. u članu 29, pa bi tako stav 2. glasio - tužba iz stava 1. ovog člana može se podneti u roku važenja zaštite topografije koji je definisan u članu 20. ovog zakona. Pošto sam član 20. već objasnio, znači, da ne može da stoji rok trajanja zakona, nego rok važenja zakona, obrazloženje je potpuno isto kao za prethodni član, dok bi u istom članu stav 3. u novoj verziji glasio - ako se sudskom odlukom usvoji tužbeni zahtev iz stava 1. ovog člana, nadležni organ će po prijemu presude ili na zahtev tužioca upisati tužioca u odgovarajući registar kao podnosioca prijave, odnosno nosioca prava na osporavanu topografiju.
U verziji koju je dao predlagač stoji - na topografiju. Predlažem da se ubaci ova reč "osporavanu" jer ovaj član se normalno odnosi na osporavanu topografiju, pa da bi se to posebno istaklo, potrebno je da stoji ova reč "osporavanu".

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, članovi od 19. do 34. Predloga zakona o stečaju odnose se na pravni položaj i status, ovlašćenja i delokrug rada stečajnog upravnika, koji je jedan od četiri relevantna organa u sprovođenju stečajnog postupka, a kako je praksa pokazala, često puta možda i najznačajnija karika u osetljivom lancu koga čine stečajni sudija, stečajni upravnik, skupština poverilaca i odbor poverilaca.
Razlog za ovu moju prethodnu tvrdnju je taj što je u okviru delokruga poslova, tj. ovlašćenja stečajnog upravnika navedeno čak nekih 20 različitih stavke koje su u njegovoj nadležnosti i on većinu od tih poslova obavlja potpuno samostalno, ima ovlašćenja da podiže kredite, da uzima zajam, odnosno da vrši nadzor nad domaćim i stranim fizičkim i pravnim licima koja su uključena u poslove stečaja. Da je mnogo, mnogo je.
Sama ta činjenica govori da nije svejedno ko će i pod kojim okolnostima biti postavljen na jednu ovako odgovornu i važnu funkciju, od koje često zavisi sudbina čitavog preduzeća, a samim tim i sudbina stotine i stotine radnika i njihovih članova porodica.
Stoga se moj amandman odnosi na član 21. spomenutog predloga zakona koji propisuje ograničenja u imenovanju stečajnog upravnika, pa je, između ostalog, ovim članom navedeno nekih devet slučajeva, odnosno devet razloga zbog kojih se određeno lice ne može imenovati za stečajnog upravnika.
Najvažniji od tih razloga bi bili: ako se trenutno lice nalazi u pritvoru ili se protiv njega vodi krivični postupak, ako je bračni drug, krvni ili tazbinski srodnik stečajnog sudije ili direktora stečajnog dužnika, ako je solidarni dužnik sa stečajnim dužnikom, pa ako je u poslednje dve godine pre otvaranja stečajnog postupka to lice bilo direktor član organa upravljanja ili nadzornog odbora preduzeća, ako je poverilac ili dužnik stečajnog dužnika i na kraju, ako je to lice preduzetnik koji se bavi nekom delatnošću koja je konkurentna sa delatnošću stečajnog dužnika.
Zato predlažem da se u članu 21. ispred postojeće tačke 1. doda nova tačka 1. koja bi glasila: „Ako je zaposleni u stečajnom dužniku“. Na taj način bi postojeće tačke od 1. do 9. postale tačke od 2. do 10.
Naime, šta je bio razlog za podnošenje amandmana u nabrajanju okolnosti pod kojima određeno lice ne može biti postavljeno za stečajnog upravnika, očito da je predlagač zaboravio da to ne može biti lice koje je već zaposleno u stečajnom dužniku, što bi samo po sebi bilo nedopustivo. Ako se ovaj amandman ne bi usvojio, onda ne bi bilo nikakvih smetnji sa pravne strane, da na mesto stečajnog upravnika bude imenovano lice koje je u njemu zaposleno.
Stoga, bilo bi mnogo bolje i pametnije da danas ovde raspravljamo o nekom zakonu koji bi se bavio oživljavanjem proizvodnje, nažalost, propalim srpskim preduzećima, ne da donosimo zakone koji će brže i efikasnije stavljati katanac na veliki broj državnih i društvenih firmi, koje očito pod jednom ovakvom neodgovornom vlašću, sve teže i teže mogu da opstanu na tržištu.
Na kraju bih želeo da izrazim žaljenje što ovde nije gospodin Mlađan Dinkić, koji je bio najavljen za današnju sednicu, jer bilo bi logično da mu postavimo svi pitanje – da li je i od koga on određen za stečajnog upravnika celokupne srpske privrede?

Hvala lepo, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas u okviru rasprave u pojedinostima diskutujemo o četiri objedinjena predloga zakona, na koje je Poslanička grupa SRS podnela relativno veliki broj amandmana čiji je cilj da dograde ove prilično krute i uopštene odredbe koje su sadržane u ovim predlozima, a o kojima je svoje generalno mišljenje dao naš ovlašćeni predstavnik narodni poslanik Sreto Perić u okviru rasprave u načelu, koja je vođena pre nekih desetak dana u ovoj skupštini.
Uz već uobičajenu konstataciju da je i ovoga puta Vlada Republike Srbije prihvatila mali broj amandmana podnetih od strane opozicionih poslanika, naša poslanička grupa pokušaće danas da još jednom odbrani ove predložene amandmane i da ubedi ovu tananu skupštinsku većinu da o njima ponovo razmisli i da u danu za glasanje usvoji što veći broj amandmana koji su, po nama, vrlo kvalitetni i logički i sadržajno smisleni.
Sva četiri predloga ovih tzv. energetskih zakona tretiraju jednu veoma osetljivu problematiku, jer se, u krajnjoj liniji, radi o ličnoj i kolektivnoj bezbednosti ljudi i svih onih koji direktno ili indirektno dolaze u kontakt sa transportom ovih ugljovodonika, gasovitih i tečnih. Stoga se moj prvi amandman odnosi na uslove za bezbedan i nesmetan cevovodni transport tečnih ugljovodonika, još preciznije, na projektovanje i izgradnju cevovoda, što konkretno tretiraju članovi od 3. do 7. Predloga zakona.
Stoga sam dao predlog da se u članu 4. posle reči „ministra nadležnog za unutrašnje poslove“ stavi zapeta i član dopuni rečima „i pribavljeno mišljenje stručnih službi iz oblasti transporta i distribucije“, tako da bi u novoj verziji član glasio: „Ministar nadležan za poslove energetike, po pribavljenom mišljenju ministra nadležnog za unutrašnje poslove, kao i mišljenju stručnih službi iz oblasti transporta i distribucije gasovitih i tečnih ugljovodonika...“, jer bez obzira na to koliko je ministar stručan i kompetentan, ovo je vrlo kompleksna problematika i sigurno je da treba uzeti u obzir mišljenja tehničkih lica i ostalih stručnjaka koji se bave ovom problematikom.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Znamo da stara poslovica kaže: „Bolje je sprečiti, nego lečiti“; znači, predlažem da se još jednom ovo razmotri i da skupštinska većina u danu za glasanje prihvati navedeni amandman.

Članovi 10 - 14. Predloga zakona o cevovodnom transportu gasovitih i tečnih ugljovodonika bave se održavanjem i korišćenjem transportnog sistema. U tom kontekstu sam podneo amandman na član 14, kojim predlažem brisanje i stava 1. i stava 2. u navedenom članu. Objasniću ponaosob.
Najpre, stav 1. kaže: „Energetski subjekt koji obavlja delatnost transporta, odnosno distribucije cevovodima dužan je da vodi evidenciju o transportovanim i distribuiranim količinama gasovitih i tečnih ugljovodonika i da podatke iz te evidencije u propisanom roku dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove energetike.“
Razlog zašto sam predložio brisanje ovog člana je jednostavan – Zakon o energetici već predviđa obavezu da posebna Agencija za energetiku vodi evidenciju o podacima dobijenim od strane energetskih subjekta, pa bi ovo bilo nepotrebno dupliranje poslova, odnosno osnivanje agencije u agenciji. To bi bilo krajnje nelogično, jer ako već imamo jednu agenciju koja po prethodnom zakonu radi ovaj posao, zašto bi to predviđao i nov zakon?
Još je čudnije obrazloženje Vlade povodom odbijanja ovog amandmana, koja praktično demantuje samu sebe, jer se u obrazloženju kaže da je Zakonom o energetici propisano samo donošenje energetskog bilansa Republike Srbije, a ne i evidencija. U daljem tekstu se kaže da podatke za izradu energetskog bilansa Ministarstvu dostavlja Agencija za energetiku. Ako ti podaci treba da se dostave Ministarstvu, zašto ne idu direktno od energetskog subjekta, nego mora preko spomenute agencije? Ovo je jedno nepotrebno, administrativno, komplikovano rešenje koje očito ima za cilj da se udome različiti partijski kadrovi koji verovatno imaju neke velike zasluge.
U drugom stavu člana 14. kaže se da Ministarstvo bliže propisuje način vođenja evidencije o transportovanim i distribuiranim količinama gasovitih i tečnih ugljovodonika iz stava 1. ovog člana.
Takođe je nepotrebno da ministar propisuje način evidencije, jer je to već propisano u Zakonu o energetici, što znači da predlažem kompletno brisanje ovog člana, iz navedenih razloga. Hvala.

Amandman koji sam podneo je u stvari logični nastavak amandmana koje su obrazložile moje uvažene kolege Mirko Munjić, Momir Marković i Milan Nikolić, a u isto vreme je i logičan nastavak amandmana koji je naša poslanička grupa podnela na član 9. predloga zakona o kome danas diskutujemo, jer ovaj član kaže da se puštanje u rad i ispitivanje cevovoda vrši u skladu sa zakonom, tehničkim i drugim propisima.

Ovaj član je potpuno nedefinisan. Koji su to tehnički i drugi propisi, možemo samo da nagađamo, a vidite, član 34. tačka 5) kaže – novčanom kaznom od 100.000 do tri miliona dinara kazniće se investitor za privredni prestup ako puštanje u rad cevovoda ne izvrši u skladu sa zakonom, tehničkim i drugim propisima.

Još veću, dodatnu konfuziju unosi obrazloženje Vlade zašto se ovaj amandman ne usvaja. U njemu se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što Zakonom o energetici i podzakonskim aktima donetim na osnovu ovog zakona nisu uređena ova pitanja, ali je potrebno doneti kaznenu odredbu u cilju nekakve prevencije.

Pa, i laiku je jasno i onome ko nije pravnik da sudija mora da sudi po zakonu. Postavio bih gospodinu ministru logično pitanje – kako može sudija da donese odgovarajuću presudu, odnosno u ovom slučaju novčanu kaznu za nešto što uopšte nije kažnjivo ni po jednom članu važećeg zakona? Jedino logično objašnjenje ovog amandmana bi bilo da se isti mora brisati, jer je sam po sebi protivurečan.