Član 35. takođe se odnosi na kaznene odredbe. Predlažemo da se izvrši jedna korekcija u ovom članu. Naime, u uvodnoj rečenici člana 35. stav 1. treba brisati reči „transporta cevovodima, odnosno“, što znači da ako dođe do curenja na instalaciji koja je već izvedena, za to treba da bude odgovoran onaj ko vrši distribuciju, a ne energetski subjekt.

Ovo je, na neki način, logički nastavak amandmana koje smo podneli na član 7. ovoga predloga zakona, koji je propisivao obavezu da se prirodni gas, tečni naftni gas i biogas za propisane vidove potrošnje moraju odorisati. Odorizacija je obaveza distributera.

Ako tome dodamo jednu prelaznu odredbu koja je ovde data, da u roku od pet godina ovi sistemi moraju da se opreme posebnim sistemom za daljinski nadzor i upravljanje, to očigledno nameće jednu dodatnu finansijsku obavezu energetskom subjektu koji se bavi ovom vrstom delatnosti.

Hvala lepo, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije, mi danas u okviru zajedničkog načelnog pretresa vodimo objedinjenu raspravu o četiri predloga zakona, a to su: Predlog zakona o žigovima, Predlog zakona o zaštiti topografija integrisanih kola, Predlog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima.
Očigledno je da sva četiri predloga zakona tretiraju na izvestan način sličnu problematiku, a to je pravna zaštita autorskih prava pojedinca kao fizičkog lica, odnosno zaštita pravnog lica, kao i okolnosti pod kojima može doći do ograničenja i sputavanja ove pravne zaštite.
Svedoci smo da je ovo u današnje vreme postala jedna osetljiva problematika, gde dolazi do neprestanog kršenja elementarnih prava i normi ponašanja u ovoj oblasti, a i sami vidimo da je situacija kod nas po tom pitanju veoma haotična i nedovoljno pravno uređena.
U tesnoj vezi sa ovom problematikom stoji još jedan predlog zakona, o kome je pre par dana Skupština raspravljala u okviru seta pravosudnih zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
Ovim predlogom zakona, kao što se sećamo, predloženo je formiranje višeg javnog tužilaštva sa sedištem u Beogradu, koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Republike Srbije kada je u pitanju visokotehnološki kriminal. Odnosno, predloženo je formiranje posebnog odeljenja koje bi se bavilo krivičnim delima protiv intelektualne svojine, privrede i pravnog saobraćaja u slučaju da je subjekat ili sredstvo u izvršenju nedozvoljene radnje bilo računar ili računarski sistem, mreža ili neki računarski podaci, a isto tako i njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, pod uslovom da je šteta koja bi se pričinila autoru veća od milion dinara.
Mi smo iz izlaganja našeg ovlašćenog predstavnika gospođe Gordane Pop-Lazić videli kakvi su stavovi naše poslaničke grupe po pitanju problematike koju tretiraju ovi zakoni. Ovom prilikom ću se malo više fokusirati na jedan od ova četiri predloga zakona, a to je Predlog zakona o zaštiti topografije integrisanih kola, dok će kolege iz moje poslaničke grupe tretirati preostala tri zakona.
Da bismo otpočeli bilo kakvu analizu u vezi s ovim zakonom o zaštiti topografija integrisanih kola, neophodno je da malo vidimo genezu problematike koja se ovime bavi.
Prvi Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola donet je kod nas pre nekih desetak godina, tačnije 1998. godine, i isti je objavljen u „Službenom glasniku SRJ“, br. 42/98, a neznatno je modifikovan šest godina kasnije i objavljen u „Službenom glasniku Srbije i Crne Gore“ 2004. godine.
S obzirom na to da je u pitanju zakon bivše državne zajednice, Vlada je našla za shodno da treba doneti nov zakon koji bi bio terminološki i sadržajno usklađen kako sa Ustavom Republike Srbije, tako i sa Zakonom o ministarstvima, kao i sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Treba naglasiti i činjenicu da je nekadašnja SFRJ 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu i time izrazila spremnost da na svojoj teritoriji vrši zaštitu autorskih prava.
Kao što znamo, pored materijalnih, i nematerijalna dobra su rezultat intelektualnog rada, pa moraju biti predmet odgovarajuće pravne zaštite. Tako su nastali oni poznati TRIPS sporazumi, izdati od strane Svetske trgovinske organizacije, kao i EEC sporazumi, odnosno uputstva od strane Saveta ministara EU, kojima je bila obuhvaćena i topografija integrisanih kola.
No, činjenica je da mi u ovom trenutku nismo članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni Evropske unije, mada predstavnici Vlade neprestano ističu da postoje jasna opredeljenja da budemo primljeni i u jednu i u drugu asocijaciju.
Verovatno je zbog toga ovolika žurba da se na dnevnom redu ove sednice nađe čak 58 tačaka dnevnog reda, od kojih vidimo da je većina predloga tih tzv. europejskih zakona. Samo, bojim se da se stvari ne odvijaju u duhu one narodne poslovice „Spremamo ražanj, a zec još uvek u šumi“, jer, nažalost, kako stvari stoje, sve nam je dalja i EU i Svetska trgovinska organizacija.
Vidite, u skladu sa tim, posebno me brine jedna druga stvar, to je zadnja rečenica koju je predlagač zakona (odnosno Vlada) dao u obrazloženju ovog zakona. Tu kaže, citiraću: „Domaća industrija koja bi mogla da primenjuje topografije integrisanih kola u large scale integration tehnologiji je ugašena sa nemogućnošću da tu tehnologiju primeni.“ Uz sve uvažavanje gospodina Čiplića i ovde prisutnih, meni je jako žao što ovde nije prisutan Božidar Đelić, jer gospodin Boža bi kao ministar za nauku i tehnologiju verovatno znao da da odgovor na ono najjednostavnije pitanje – kome mi to onda spremamo i za koga usvajamo ove zakone kada domaća industrija, nažalost, ne proizvodi ovu vrstu proizvoda?
Kako stvari stoje, plašim se da se u državi Srbiji ne desi nešto još gore, da uskoro ne ostanemo bez bilo kakve proizvodnje, jer nažalost, svedoci smo da se iz dana u dan povećava broj ugašenih i likvidiranih preduzeća, bez ikakve šanse da se to popravi nabolje.
Time samo stvaramo sve veću i veću armiju nezaposlenih. Očigledno je da je u državi Srbiji mnogo modernije i unosnije baviti se poslovima konsaltinga i tome slično, nego proizvodnjom. Bolje bi bilo da smo ovde raspravljali o nekom zakonu o oživljavanju proizvodnje, a ne o zaštiti onoga što uopšte ne postoji i čime se država Srbija trenutno ne bavi.
Bez obzira na tu činjenicu, ovaj predlog zakona ima i dve dobre stvari. Prva je da za realizaciju zakona nisu predviđena nikakva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, koja bi se uzimala iz džepova poreskih obveznika, a druga stvar je, što je, mora se priznati, prava retkost – donošenje ovog zakona ne prati osnivanje neke nove agencije ili institucije.
Iskreno rečeno, skoro da se ne sećamo kada je u ovoj skupštini usvojen neki zakon a da za njegovu realizaciju nije bila predviđena odgovarajuća agencija, u kojoj se, kao što znamo, uglavnom udomljavaju partijski kadrovi koji se jednostavno negde moraju udomiti.
O detaljima ovog predloga zakona ne bih govorio sada, jer je ovo rasprava u načelu, a kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo o tome detaljnije govoriti. Moje uvažene kolege Nikola Savić i Milan Nikolić i ja podneli smo ukupno osam konkretnih amandmana na predlog ovog zakona i mi ćemo u okviru rasprave u pojedinostima pokušati da te amandmane branimo i opravdamo. Mi se nadamo da bi usvajanjem tih amandmana ovi zakoni postali jedna zaokružena sadržajna i logička celina, koja bi se mogla aplicirati u praksi. Stoga ću se ovde malo više pozabaviti analizom efekata koje bi usvajanje Predloga zakona moglo imati na njegove potencijalne korisnike.
Pre svega, integrisano kolo, oni koji se bave tom materijom znaju, predstavlja složeno električno kolo sastavljeno od mnoštva aktivnih i pasivnih komponenata smeštenih na jedinstvenoj podlozi koja se može primeniti ili samostalno ili u sklopu nekih složenijih elektronskih uređaja i naprava. Samo kolo se u opštem slučaju sastoji iz tri zasebne celine, to su: kućište, koje je najčešće od keramike ili specijalne plastične mase; zatim, izvodi, kojima se isto spaja za noseću strukturu, i čip koji se nalazi u središtu integrisanog kola i koji je tankim žicama spojen sa pomenutim izvodima.
Možemo reći da je, sa aspekta namene, uobičajena podela industrijskih kola na tri glavne grupe: analogna, koja su primenu najčešće našla kod operacionih pojačivača, digitalna kola, koja naravno najviše idu kod mikroprocesora i mešovita integralna kola koja obrađuju kako analogne tako i digitalne signale i koja se primenjuju kod AD i DA konvertora, što znači da su sve ovo proizvodi visoke tehnologije koji se mogu primeniti kod raznih mikroprocesora, memorija, pojačivača, pulsnih kodera i dekodera, modema i tome slično.
Što se tiče komercijalne upotrebe, ona je vrlo razvijena i široko rasprostranjena. Standardna integralna kola primenjuju se za temperaturni opseg od nula do 70 stepeni celzijusa; industrijska za opseg temperatura od minus 40 do 85, a ona specijalna, kao što su za vojne potrebe, imaju najširi opseg primene, od minus 55 do 125 stepeni celzijusa, što znači da ona imaju i najveće radne sposobnosti.
Inače, kao godina rođenja integralnog kola smatra se 1964. godina, jer je tada prvi put u računare treće generacije ugrađena silicijumska pločica dimenzija 6h6 mm. Ona je omogućila jednu veliku integraciju i stvaranje sažetih i kompaktnih konstrukcija, pre svega računara, koji su tako postajali pouzdaniji, brži i sve jeftiniji na svetskom tržištu.
Tokom sedamdesetih godina došlo je do povećanja integracije integralnih kola, pa se tako pojavila large scale integration tehnologija, gde je čak do 5.000 komponenata bilo spakovano u jednom integralnom kolu, a samo malo kasnije još naprednija very large scale integration tehnologija, koja je još više povećala integraciju i snizila cenu i težinu integrisanih kola.
Kao primer koliko je to imalo praktičnog efekta navešću samo cenu računara. Recimo, kada su se pojavili prvi računari 1950. godine, posle Drugog svetskog rata, imali su fantastičnu cenu od nekih milion dolara, a svakih desetak godina cena je i po deset puta padala, pa je tako 1960. godine ondašnji najbolji računar bio oko 100.000 dolara, pa je sedamdesetih to palo na desetak hiljada dolara, osamdesetih na 1.000 dolara, da bi devedesetih i kasnije palo i na nekih 100 dolara. Iz ovoga vidimo da je sav ovaj napredak omogućila upravo topografija integrisanih kola, koja se neprestano razvijala i usavršavala.
Što se tiče trendova u bliskoj budućnosti, smatra se da će se ove topografije još više razvijati i da će doći do pojave tzv. superračunara koji će obuhvatiti sva znanja iz određenih oblasti.
Ovaj istorijski prikaz nisam dao sa ciljem da bi se sagledala samo hronologija razvoja u ovoj oblasti, nego da bi se videlo do čega sve zloupotreba i nepostojanje adekvatnog zakona može da dovede. Navešću samo neke primere, godine kada su u svetu prvi put usvojeni zakoni protiv zloupotrebe ove problematike. Prvi zakon je donet je u SAD 1984. godine, pa onda u Japanu 1985, Holandiji 1987. itd., a od zemalja u našem najbližem okruženju to je učinila Rumunija 1995.
Sigurno je da i mi, na bazi uporednog prava, možemo iskoristiti sva pozitivna rešenja pomenutih zemalja i to ugraditi u predloge ovih zakona o kojima raspravljamo. No, razlika je, ponoviću u zaključku još jednom, što sve ove zemlje imaju proizvodnju iz oblasti visokih tehnologija, imaju šta da štite zakonom, a mi, nažalost, nemamo.
Bez obzira na to, predlažem grupaciji iz vladajuće skupštinske većine da kada budu izloženi naši amandmani to pažljivo saslušaju i sve one za koje smatraju da su korisni usvoje, čime bi ovaj set zakona postao sveobuhvatniji i aplikativniji.

Uvažene kolege narodni poslanici, Poslanička grupa SRS podnela je veći broj amandmana na Predlog zakona o civilnoj službi i svi podneti amandmani tretiraju uglavnom istu problematiku, pokušavaju da široj javnosti ukažu na svu besmislenost donošenja jednog ovakvog zakona, koji, u ime nekakvog prigovora savesti, na direktan način omalovažava svu tradiciju slavne srpske Vojske, podriva odbrambenu moć Republike Srbije, a u isto vreme i srpsku omladinu omalovažava na taj način što, umesto da je motiviše za jedan poziv kakav je častan vojnički poziv, na indirektan način ga od toga odvraća i umesto toga šalje u razne domove i ustanove da čuvaju nečije bake ili deke. To sigurno nije u duhu slavne srpske tradicije, a sve ovo obrazlaže se, od strane predlagača, nekakvom potrebom da ove ustanove uposle određeni broj civilnih lica.
Postavio bih jedno logično pitanje: ako te ustanove imaju potrebu da uposle određena lica, zašto ih ne uzmu sa biroa za nezaposlene jer, nažalost, na biroima se danas nalazi više srpske omladine nego ikada. U nedostatku prave strategije zapošljavanja, teško da ta omladina ima čemu dobrom i da se nada.
Konkretno, moj amandman se odnosi na član 27. koji se odnosi na odlaganje i na prekid vršenja civilne službe u određenim okolnostima, kao što su privremena nesposobnost za rad, smrt ili teška bolest člana porodice, elementarna nepogoda ili odluka samog civilnog lica da nastavi služenje vojnog roka sa ili bez oružja.
Tu se i krije sva nelogičnost ovog amandmana. Član 21. Ustava Republike Srbije kaže da su svi ravnopravni i jednaki pred zakonom. Pitao bih: šta ako se desi inverzan proces, ako nekom ko služi vojni rok sa oružjem odjednom proradi savest pa hoće da pređe na civilno služenje, a još gore, hipotetički, da se to, ne daj bože, desi u vreme neposredne ratne opasnosti? Šta bi bilo da većina vojnika odluči da pređe u civilno služenje? Možete i sami zaključiti kako bi to na direktan način ugrozilo bezbednost zemlje i Vojske u celini.
Na kraju, rekao bih da u prilog ovoj mojoj konstataciji ide i činjenica da je ceo ovaj predlog zakona dat na 22 strane, a obrazloženje predlagača na čak 13 strana. Čini mi se da je više predlagaču stalo da uveri javnost da treba doneti zakon, nego što mu je stalo do sadržaja i suštine samog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poznato je da je udžbenik dugi niz godina bio dominantno sredstvo u nastavi, praktično od pronalaska štamparije i Gutenbergove epohe pa do danas ostao je nezamenljiv, a da bi udžbenik bio dobar i imao veliku upotrebnu vrednost, potrebno je da zadovolji kako kognitivne odnosno saznajne mogućnosti učenika, tako da ima i određene praktične, tj. aksiološke vrednosti.
Stoga se član 4. u ovom predlogu zakona odnosi na princip jednakih mogućnosti i zabrane diskriminacije, pa sam u tom smislu predložio jednu promenu.
Naime, član 4. kaže – udžbenici i druga nastavna sredstva svojim sadržajem i oblikom treba da omoguće sprovođenje principa jednakih mogućnosti devojčica i dečaka.
Predlažem da se reči „devojčica i dečaka“ zamene rečju „učenika“, jer u nastavi se radi o učenicima koji su subjekti vaspitanja i obrazovanja, a ne devojčice i dečaci, koji mogu biti predškolskog uzrasta i da nisu obuhvaćeni školskom nastavom.
Drugi razlog zbog čega sam ovo predložio jeste da bi se ovaj zakon usaglasio sa zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, jer u tom zakonu se kaže da su svi termini u ovom zakonu izraženi u gramatičkom muškom rodu i da podrazumevaju prirodni muški i ženski rod na koji se odnose. Da bi ova dva zakona bila kompatibilna, predlažem da se usvoji ovaj moj amandman.

Normalno je da svi koji se bave bilo pisanjem, bilo štampanjem, bilo distribucijom, odnosno prodajom udžbenika imaju prirodnu težnju da taj udžbenik bude izdat u što većem tiražu. Međutim, postoje specijalne okolnosti kao što su udžbenici na jezicima nacionalnih manjina, onda ogledni udžbenici ili udžbenici za specijalne predmete ili specijalne svrhe, koji iz razumljivih razloga ne mogu biti štampani u velikim tiražima, pa u tim situacijama potrebno je da se isti štampaju u mnogo manjem tiražu, što je nekada ekonomski neisplativo za izdavače i to su ti tzv. niskotiražni udžbenici.
Pošto većina izdavača izbegava da ih štampa, propisano je da u određenim okolnostima kada se raspiše konkurs izdavač mora da bude odabran i kada se prođe sva ta propisana procedura, o kojoj je govorio moj kolega Slađan Mijaljević u okviru prethodnog amandmana, onda član 33. Predloga zakona o udžbenicima kaže da izabrani izdavači niskotiražnih udžbenika imaju obavezu da ih objave najkasnije na dan početka školske godine.
Pošto je nastava jedan organizovan proces, kako u prostoru, tako i u vremenu, predlažemo da se ova reč - objave, zamenjuje rečju - da ih učine dostupnim prodajnoj mreži, jer nije dovoljno da udžbenik bude samo objavljen, nego na dan početka školske godine mora da bude spreman za prodaju, kako bi bio dostupan korisnicima kojima je namenjen.
Stoga se nadam da će gospodin ministar ponovo da razmotri ovaj amandman jer je sasvim logičan i u interesu je učenika koji će taj udžbenik da koriste.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, mi danas u okviru ove rasprave u pojedinostima imamo cilj da preko niza predloga i sugestija popravimo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pa je u tom cilju i poslanička grupa SRS podnela veoma veliki broj amandmana.
Moram da istaknem da sam prijatno iznenađen činjenicom da je posle dužeg vremena došlo i do prihvatanja jednog broja naših amandmana. Smatram da to treba da bude češća praksa u ovom parlamentu.
Prvi u nizu amandmana koje sam podneo je amandman na član 5. Samo taj član 5. bavi se opštim ishodima i standardima obrazovanja i vaspitanja.
Odmah moram da istaknem činjenicu i mišljenje većeg broja kolega da je to jedan od najapstraktnijih članova, jer sama činjenica da je na član 5. podneto 6 amandmana od strane poslanika svih poslaničkih grupa govori da se on može shvatiti i ovako i onako, pa zbog toga želim da istaknem neke činjenice.
Naime, ovim članom uvodi se pojam "standardi postignuća", što se definiše kao skup ishoda obrazovanja i vaspitanja koji se odnose na svaki nivo, ciklus, vrstu obrazovanja, obrazovni profil, razred, odnosno predmet.
Sama činjenica da se standardi definišu kao skup ishoda je nelogična i protivrečna. Naime, ishod je, po logici stvari, rezultat dešavanja nakon neke pojave ili procesa, pa nije mi jasno kako standardi mogu da budu skup ishoda, jer po ovome ispada da je cilj i svrha obrazovanja i vaspitanja zadovoljenje odgovarajućeg standarda, a u stvari je u pitanju zamena teza, pošto standardi ne treba da budu sami sebi cilj, nego sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva.
U prilog tome navešću neke primere. Recimo znamo da standardi postoje u svim delatnostima ljudskog rada, na primer u tehnici pod standardima podrazumevamo skup propisa, principa i preporuka za bilo koju karakterističnu fazu u životnom veku nekog proizvoda, recimo imamo standarde u konstruisanju, proizvodnji, kontroli, eksploataciji, reciklaži itd. Svaka od tih faza znači ima svoje standarde u cilju da se procesi odvijaju lakše u prostoru i vremenu.
Isto tako mi bismo u obrazovanju mogli da govorimo o standardima u obrazovanju, ali kao sredstvu, a ne kao krajnjem cilju obrazovanja.
Konkretno, ovi standardi postignuća dele se - na opšte i posebne. Koliko vidim opšte standarde je predlagač definisao kao standarde koji se utvrđuju na osnovu opštih ishoda obrazovanja i vaspitanja, a ovi posebni standardi su standardi koji se utvrđuju za specijalne svrhe, prema uzrastu dece, razredima, predmetima itd.
I ovde je nelogično u predškolskom vaspitanju i obrazovanju da govorimo o nekim standardima. U pitanju su deca najmlađeg uzrasta kojima ne možemo postavljati nikakve visoke ciljeve i standarde, nego jednostavno tamo je svrha obrazovanja i vaspitanja sasvim drugačija.
U prilog tome ide i ovo što smo doneli na Odboru za prosvetu, znači amandman 2. na ovaj član 5 - da se ove reči "prema dečijem uzrastu" brišu. Znači, moj amandman je bio u tom smislu da se ceo ovaj stav 7. u članu 5. briše, jer nije jasno ko, na koji način i kojim merilima utvrđuje te opšte standarde postignuća u obrazovanju.

U cilju razvoja, obezbeđivanja i unapređivanja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji novi zakon, odnosno Predlog zakona predlaže dve vrste saveta, odnosno institucija koje bi ovo pratile, i to Nacionalni prosvetni savet, kao institucija strateškog karaktera, čiji je zadatak da donosi dugoročnu strategiju obrazovanja i vaspitanja, i Savet za stručno obrazovanje i vaspitanje i obrazovanje odraslih, koji se formira za srednje stručno obrazovanje, za obrazovanje odraslih i obrazovanje uz rad.
Ova dva saveta normalno je da treba zajedno da deluju i da usklađuju svoj rad. Članovi 14. i 15. predviđaju proceduru za izbor i sastav Saveta za stručno obrazovanje i vaspitanje. Član 15. konkretno propisuje da u ovaj savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih treba da uđe 21 član i navodi se da se predsednik i članovi Saveta imenuju. Ne biraju se, nego se imenuju od strane Vlade iz reda istaknutih predstavnika privrede, zanatlija, udruženja poslodavaca, kao i stručnjaka iz oblasti stručnog obrazovanja.
Moj amandman se odnosi na ovu činjenicu. Predložio sam brisanje ovih reči, ''stručnjaka iz oblasti srednjeg obrazovanja'', jer je valjda logično da u srednjim stručnim školama rade nastavnici koji su po automatizmu i stručnjaci za tu oblast u kojoj rade, pa je suvišno da ove reči stoje u ovom članu. Jer ovako ispada da oni koji rade mogu biti stručnjaci ili da nisu stručnjaci, što znači čisto iz formalno-pravnih razloga sam predložio brisanje ovih reči – stručnjaka iz oblasti stručnog obrazovanja (član 15. stav 2).

Dame i gospodo, moj amandman na neki način se nadovezuje na amandmane mojih uvaženih kolega Slađana Mijaljevića, Milovana Radovanovića i Lidije Dimitrijević i odnosi se na rad Centra za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Konkretno, u okviru člana 20. predviđene su nadležnosti ovog centra, pa tačka 5) između ostalog kaže da ovaj centar treba da obavlja poslove koji se odnose na pripremu dela nastavnog plana i programa obrazovanja za rad i završnog ispita, programe stručnog osposobljavanja i programe ispita, programe obuke i programe ispita i modele priznavanja prethodno stečenih znanja i veština.
Naime, predlažemo da se uz sve ovo doda još jedna rečenica – uz prethodno pribavljeno mišljenje predstavnika zajednica srednjih stručnih škola.
Razlog je jednostavan. Svim karikama u lancu obrazovanja i vaspitanja je u interesu da se ovo kontinuirano unapređuje i odvija na najbolji mogući način, a sigurno je da su ljudi koji neposredno rade u nastavi u školskoj praksi najpozvaniji da u obrazovanje unose sve one napretke iz oblasti nauke, tehnike i svakodnevnog života, jer je ova oblast stručnog obrazovanja i obrazovanja odraslih vrlo specifična.
Kao što znamo, potrebno je da se ovde izvrši jedna široka individualizacija obrazovanja, kako bi se ono prilagodilo tempu i karakteru ličnosti svakog polaznika, a potrebna je i jedna racionalizacija školskog rada, kako u prostoru, tako i u vremenu, pa smatramo da u cilju ostvarenja ovih zahteva moraju da budu u rad Centra uključeni i ljudi iz neposredne prakse, odnosno iz školske prakse.

Amandman koji sam podneo na član 24. reguliše odnos Nacionalnog prosvetnog saveta, ministra i zavoda.
Naime, ovaj član kaže – da su zavodi iz člana 17. ovog zakona, koji su nadležni za pripremu ili učešće u pripremi podzakonskih akata koje donosi Nacionalni prosvetni savet ili ministar, dužni da ove poslove obave i pripremljeni materijal dostave Ministarstvu u roku koji im odredi ministar.
Mi predlažemo da se briše ova zadnja rečenica: "Postupak pokreće ministar dostavljanjem zahteva odgovarajućem zavodu".
Naime, mi ništa nemamo lično protiv gospodina Obradovića, nego jednostavno ova rečenica je u potpunoj koliziji sa članovima 12, 13, 14, 15. i 16. Predloga zakona. Konkretno u članu 12. kaže - da sednicama Nacionalnog prosvetnog saveta prisustvuje predstavnik Ministarstva, ali bez prava odlučivanja.
Znači, ako on nema pravo odlučivanja, onda je suvišno da stoji ova rečenica da ministar pokreće postupak dostavljanjem zahteva odgovarajućem zavodu, jer kao što smo videli Nacionalni savet je samostalan u svom radu i zbog toga smo predložili brisanje ove rečenice iz člana 24.

Član 35. odnosi se na zabranu rada školskih ustanova i kao što je normalno rad školskih ustanova kontrolišu određene inspekcije, koje podnose izveštaj Ministarstvu. U stavu 2. ovog člana je predviđeno da ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, AP ili jedinice lokalne samouprave može dobiti zabranu rada u slučaju da ne ispunjava neki od kriterijuma potrebnih za normalan rad ustanove.
Mi predlažemo da se ne ide na ovako drakonske i krajnje mere, jer zabrana je krajnja mera i treba učiniti sve da do nje ne dođe. U tom kontekstu predlažemo da se ugradi jedna rečenica - da Ministarstvo najpre utvrđuje razloge neispunjavanja naloga organa iz stava 1. ovog člana, a potom donosi neku od predviđenih kaznenih odredbi.
Uzmimo prost primer, možda neka školska ustanova nema neku laboratoriju, da bi popravila taj nedostatak potrebno je da ima određena materijalna, tj. novčana sredstva za otvaranje laboratorije, pa bilo bi nepravedno zatvoriti tu školsku ustanovu ukoliko je to jedini razlog.
Ili, recimo, može inspekcijski organ da da nerealno kratko vreme za otklanjanje nekog nedostatka, pa ako škola ne stigne to da otkloni opet može da dođe u opasnost da bude zatvorena. Ili može da se desi i krajnja situacija da inspekcijski organ donese pogrešnu odluku i da na osnovu pogrešnih informacija naloži zatvaranje ustanove.
Mi smatramo da bezuslovno treba ugraditi ovu rečenicu - da pre donošenja odluke o prestanku rada ustanove Ministarstvo utvrdi razlog neispunjavanja određenog naloga inspekcijskog organa.

Obrazloženje koje ću dati povodom ovog amandmana je vrlo kratko i logično. Naime, član 65. predviđa mogućnost da školska ustanova, u skladu sa finansijskim planom rada, može da imenuje pomoćnika direktora odnosno da ga imenuje direktor škole svojim rešenjem. Kao što je poznato, pomoćnik direktora obavlja uglavnom poslove vezane za organizaciju nastave, donošenje rasporeda časova i ostalih zadataka u skladu sa potrebom škole. Stav 4. kaže da pomoćnik direktora obavlja i poslove nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika, u skladu sa rešenjem direktora.
Mi predlažemo da se posle stava 4. doda jedna nova rečenica, koja bi bila stav 5, a koja bi glasila - ako pomoćnik direktora obavlja i poslove nastavnika, onda obim tih poslova može iznositi najviše 20% od propisane norme za nastavnika.
Razlog je jasan. Znači, ako želimo da pomoćnik direktora kvalitetno obavlja posao pomoćnika, onda sigurno je da će na neki način da trpi nastava i učenici, a s druge strane, ako želi da kvalitetno obavlja posao nastavnika, opet će da trpi škola zbog nedostatka vremena za poslove pomoćnika i zbog toga smo predložili taj novi stav 5. Znači, predlažemo da obim nastavničkog posla bude najviše 20%.

Član 102. odnosi se na udžbenike, ali pošto mi sutra imamo raspravu o ovoj temi o udžbenicima i nastavnim sredstvima, mi ćemo sigurno više detalja u sutrašnjoj raspravi, a ovom prilikom samo želim da istaknem stav 2. spomenutog člana koji glasi - ministar može da odobri više udžbenika za isti predmet u istom razradu, kao i strani udžbenik. Odavde sleduje da je bitna samo kvantitativna strana, da imamo što veći broj udžbenika, a ne i kvalitativna.
Zbog toga mi predlažemo da ovaj stav 102. bude promenjen i da u novoj verziji glasi - ministar može da odobri više udžbenika za isti predmet u istom razredu, pri čemu mora da se uveri da će različiti udžbenici doprineti podizanju nivoa znanja učenika.
Znači, ovim želimo da istaknemo i kvalitativnu stranu, jer sigurno je da nije bitno samo da imamo više udžbenika za isti predmet, nego treba da postoji i opravdan razlog kada se to predlaže.

Moj amandman je u stvari logičan nastavak izlaganja koje je prethodno dao kolega Nikola Savić i on je objasnio da svojstvo odnosno zvanje pripravnika ima lice koje prvi put zasniva radni odnos u školskoj ustanovi, bilo na određeno, bilo na neodređeno vreme.
Ovaj član predviđa do maksimalno dve godine da može lice imati zvanje pripravnika, a da nakon godinu dana može steći pravo za polaganje licence na osnovu koje bi moglo da pređe iz statusa pripravnika u određeno zvanje, bilo nastavnika, vaspitača ili stručnog saradnika.
Problem je u tome što da bi se polagala licenca potrebno je da se najpre izvrši određena prijava kod odgovarajućih birokratskih agencija koje su za to ovlašćene, a s obzirom da je poznato kako te agencije rade u praksi može se desiti, recimo, da lice podnese prijavu za polaganje licence i da agencija u narednih godinu dana ne pozove osobu za polaganje licence i da mimo svoje volje neko izgubi pravo za polaganje licence i da ostane bez radnog odnosa.
Stoga mi predlažemo da se ovaj stav 9. u članu 123. briše, jer je to nešto što apsolutno ne zavisi od osobe koja polaže za licencu, nego od tih agencija koje su u tu svrhu osnovane.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, danas u okviru seta predloženih zakona kroz objedinjenu raspravu diskutujemo o dva veoma važna i delikatna zakona, a to su Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima.
Koliki značaj poslanička grupa SRS pridaje ovim zakonima može se videti iz činjenice da smo na oba zakona predložili nekih 84 amandmana, 67 je bilo na prvi, a 17 na drugi zakon. Cilj ovih amandmana je da izmene pojedine odredbe ovih predloga, međutim kako je danas predviđena rasprava u načelu, a ne u pojedinostima, pokušaću da se na izvestan način nadovežem na izlaganje koje je prethodno već dao moj uvaženi kolega i ovlašćeni predstavnik SRS, Nikola Savić, i da građanima prezentujem osnovne stavove naše poslaničke grupe po pitanju ova dva zakona.
Naime, u oblasti školstva, kao i u svakoj drugoj ljudskoj delatnosti, postoje određene zakonitosti tj. progresivno kretanje koje se generacijski vrši i prenosi s jedne generacije na drugu, pa da bismo stekli sliku o tome gde se danas nalazimo u ovoj fundamentalnoj oblasti ljudske delatnosti, potrebno je da se malo vratimo unazad i da sagledamo sve okolnosti koje su uticale na naš obrazovno-vaspitni sistem.
Stoga ću ukratko dati jednu hronologiju dešavanja na ovim našim prostorima po pitanju obrazovanja i vaspitanja, a zatim u drugom delu daću osnovne primedbe koje se odnose na ovaj predlog zakona.
Naime, kada je u pitanju organizovano školstvo u Srbiji može se reći da njegovi začeci datiraju iz prve polovine 19. veka i prvi pisani tragovi ukazuju da je na početku 19. veka u Srbiji bilo 40 škola sa ukupno 1.500 učenika i sve do sedme decenije 19. veka na ovim našim prostorima školovala su se samo muška deca, a prva osnovna škola za žensku decu je osnovana tek 1864. godine.
U to vreme težište nastave isključivo je bilo na savladavanju veštine čitanja, a sve se baziralo u radu na zapamćivanju, na taj način što je učitelj glasno pričao, a učenici su za njim ponavljali i na taj način se vršilo učenje i zapamćivanje. Vidite, to je na neki način prvi javno proklamovani cilj obrazovanja i vaspitanja na ovim našim prostorima, savladavanje veštine čitanja, a kasnije i pisanja.
Taj cilj je bio zastupljen negde do Berlinskog kongresa 1878. godine, nakon koga Srbija postaje nezavisna država i stiče pravo da sama upravlja svojim delatnostima, na taj način i obrazovanjem i vaspitanjem na svojoj teritoriji.
U to vreme niče prvo ministarstvo. Kao što znamo, Dositej Obradović je postao prvi ministar prosvete i stalno je javno pozivao srpsku mladež da se upisuje i završava škole jer će od toga kasnije imati velike koristi.
Kao što znamo, 1903. je došlo do Majskog prevrata, kada je dinastiju Obrenović zamenila dinastija Karađorđević. U to vreme su bile prisutne tendencije da se u Srbiju prenesu pozitivna školska iskustva iz nekih zemalja, pre svega Francuske i carske Rusije, koje su u to vreme bile nama prijateljske zemlje i pošto je uspostavljena parlamentarna monarhija stvoreni su i materijalni preduslovi za podizanje novih školskih objekata i otvaranje novih škola i ostalih pratećih institucija.
Dalje, period između dva svetska rata obeležilo je stvaranje Kraljevine SHS, docnije Kraljevine Jugoslavije, i u tom periodu za obrazovanje su veoma bitne dve godine: to su 1929. i 1931. godina. Godine 1929. je donet tzv. zakon o narodnim školama i prvi put je njime na našim prostorima propisano obavezno osmogodišnje školovanje u tzv. narodnoj školi.
Godine 1931. je došlo do ukidanja dotadašnjih okruga i uvođenja novih administrativno-upravnih celina tzv. banovina. U tom periodu je karakteristično da je svaka banovina imala na neki način odrešene ruke i tretirala je školstvo na svoj način, pa je u jednoj banovini otvarana zanatska škola, u drugoj trgovačka itd. Mada je u načelu u tom periodu prisutna tendencija da se izvrši unifikacija školskog sistema na celoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije.
Međutim, kao što znamo, nije se u tome uspelo iz mnogo razloga. Pre svega, iz unutrašnjih problema koji su potresali ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, tako da je ovaj zakon iz 1929. godine više bio formalnog karaktera i ostao je mrtvo slovo na papiru, jer pored obaveze o upisu sve dece postoji podatak da je npr. 1939. godine ukupno 550.000 dece stasale za 1. razred ostalo neupisano.
Meni je sad odmah pala u oči jedna paralela koju je gospodin ministar Žarko Obradović na Odboru za prosvetu izneo pre par dana. Naime, istakao je ono što je Vlada dala u obrazloženju zakona, da prema popisu iz 2002. godine u Srbiji postoji 21,9% stanovništva starijeg od 15 godina koji nisu završili osnovnu školu i plus 23,9% stanovništva starijih od 15 godina koji poseduju samo osnovnu školu.
Prostim računom zbirom dolazimo da u Srbiji nekih 45,8% populacije nema više od osnovnog obrazovanja. To je po nama jedna vrlo alarmantna i zabrinjavajuća pojava, pa smatramo da se ovom problemu mora mnogo ozbiljnije pristupiti. Mada mi lično nije bilo jasno da li je u taj podatak uključena i populacija sa Kosova ili ne. Na to će verovatno ministar da nam da odgovor.
Dalje, period od 1941. do 1945. godine je bio ratni period i škole u Srbiji su radile po tom tzv. ratnom nastavnom planu i programu, koga je donela vlada generala Nedića, i on je redukovao ondašnje gradivo sa 14 predratnih predmeta na 7 ratnih, koji su bili prioritetni i normalno za sve te predmete bili su napisani i novi udžbenici. U celini gledano, za vreme Drugog svetskog rata onesposobljeno je za rad oko 50% školskog prostora, od toga 14% je trajno uništeno, a 36% lakše ili teže oštećeno.
Ako posmatramo hronologiju dešavanja nakon Drugog svetskog rata, novonastala vlast je preuzela brigu o sređivanju prilika u zemlji, pa je tako došlo i do stvaranja novog školskog sistema, u kome su bile očigledne korenite promene, kako u nastavnim planovima i programima, tako i u udžbenicima i drugim pratećim delatnostima.
Decembra '45. godine je donet zakon o uvođenju obaveznog sedmogodišnjeg školovanja tzv. sedmoletke, a maja 1952. godine taj zakon je modifikovan i onda je doneto tzv. opšte uputstvo o školovanju u tzv. osmoletkama. Taj zakon je manje-više bio prisutan, mislim da osmogodišnje školovanje, do ovih naših današnjih dana.
U tom periodu bitno je napomenuti prvu veliku reformu školstva na našim prostorima, koja je bila u periodu od 1954. do 1958. godine, i primarni zadatak te reforme je bio da školstvo što više prilagodi savremenim društveno-ekonomskim tokovima.
Tako je 1954. godine Savezna Narodna Skupština imenovala posebnu komisiju za reformu školstva, koja je 1958. godine donela onaj poznati predlog sistema obrazovanja i vaspitanja u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji koji je, za razliku od današnjeg zakona o kome danas raspravljamo, bio predmet široke javne diskusije. Postoje zabeleženi tragovi da se o njemu možda i više od godinu dana raspravljalo, što očito sada nije slučaj sa ovim zakonom o kome diskutujemo.
Dalje, 1960. godine je doneta rezolucija Savezne Narodne Skupštine, koja još viša afirmiše učenje uz rad, otvaranje fabričkih i školskih centara pri velikim preduzećima, reformiše se obrazovanje nastavnog kadra i proširuju se ustanove višeg i visokog obrazovanja.
Sledeća značajna rezolucija je bila 1970. godine. To je rezolucija Narodne skupštine o razvoju vaspitanja i obrazovanja na samoupravnoj osnovi i ona je dalje afirmisala nove društveno-ekonomske odnose između radnika u obrazovanju i radnika u proizvodnim delatnostima. Zatim, uvela je princip solidarnosti da razvijene opštine pomažu nerazvijenim.
Dalje, tu je bilo masovno kreditiranje učenika i studenata, a novina je i ono poznato usmereno obrazovanje, gde se svaki nivo obrazovanja posle osnovnog školskog završava na određenoj fazi, to su ta tzv. prva i druga faza srednjeg usmerenog obrazovanja.
Na osnovu ove rezolucije iz 1970. godine naš školski sistem je funkcionisao praktično sve do kraja postojanja SFRJ.
Zadnju deceniju 20. veka, kao što znamo, obeležila su ratna dejstva na ovim prostorima i to je neminovno moralo da ostavi traga na našem školskom sistemu, jer u to vreme školovale su se generacije i generacije učenika i sada imamo primer da vidimo te ratne generacije, koje su onda možda polazile u školu 1990. godina, sada su stasale u studente i svršene studente, i na neki način tek sada možemo da procenjujemo efekte tih ratnih dejstava, jer kao što znamo, efekti u obrazovanju se vide znatno kasnije nego u ostalim delatnostima ljudskog rada.
Nakon završetka ratnih dejstava 2003. godine donet je jedan sveobuhvatan zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je zatim neznatno modifikovan 2004. godine, da bismo 2005. godine imali onaj poznati Zakon i visokom obrazovanju, usvojen u septembru i na taj način, hronološki posmatrano, došli smo i do ovog našeg današnjeg zakona o kome vodimo raspravu. Kao što reče na Odboru gospodin ministar, oko 50% ovog zakona su nove odredbe zakonske, a zadržano je oko 50% postojećih odredbi.
Pošto je naš cilj da danas ocenjujemo ovaj predlog zakona, odmah bi izneo i ovo prvo neslaganje koje sam već istakao, da po pitanju ovog zakona nije bilo javne diskusije, iako ste vi, gospodine ministre, malopre izneli podatak da su nekakve radne grupe radile u nekim internim krugovima, mi ipak smatramo da radna grupa nije reprezentativna kategorija, nego da je taj zakon morao da bude dat mnogo ranije, znači, da siđe u bazu da ga ocene prosvetni radnici, od predškolskih pa do visokoškolskih ustanova, jer to je zakon koji je u interesu više od 100.000 ljudi koji su obrazovanju zaposleni, kojima je to fundamentalno pitanje.
Dokaz za ovo što sam rekao može da bude i ovaj dopis koji su sva tri sindikata obrazovanja uputila Odboru za prosvetu i gde se kaže – ukoliko se ne prihvate neki zahtevi sindikata jer nije bilo javne rasprave smatramo da proceduru donošenja predloga zakona treba prekinuti i treba ga ponovo vratiti na razmatranje.
Ovim ne želim sada da afirmišem stavove sindikata. Sindikat nije stručna kategorija, ali čisto sam hteo da iznesem i njihovo zapažanje, znači da i oni smatraju da nije bilo javne rasprave, što je ipak jedan veliki nedostatak.
Sada bih ukratko, u drugom delu svog izlaganja, izneo samo glavne primedbe poslaničke grupe SRS na Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Radi lakšeg praćenja, iću ću po glavama.
U glavi jedan, gde su date osnovne odredbe zakona, uglavnom su navedeni ciljevi obrazovanja, ali nigde se ne mogu videti ciljevi vaspitanja. Kao što znamo, u pedagoškoj teoriji vaspitanje se manifestuje kroz neke četiri komponente: fizičko, intelektualno, etičko, estetsko. Odavde nigde nisam mogao da vidim koji je cilj nijedne od ovih komponenata i to bi bila glavna zamerka za tu prvu glavu, što ne sadrži ciljeve vaspitanja.
Druga glava – razvoj, obezbeđivanje i unapređivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ona definiše institucije koje prate kvalitet obrazovanja i vaspitanja i to su saveti, najpre Nacionalni prosvetni savet i Savet za stručno obrazovanje i vaspitanje odraslih, zatim zavodi i date su nadležnosti Ministarstva.
Naša glavna primedba bi bila ta što Nacionalni prosvetni savet, bar kada je u pitanju dosadašnja praksa, nije ispunjavao ono što je definisano u zakonu kao njegova obaveza, a to je da najmanje jednom godišnje podnosi Skupštini izveštaj o svom radu. To bismo stavili kao glavnu primedbu u okviru glave 2.
U trećoj glavi definišu se ustanove i druge organizacije koje se bave obrazovno-vaspitnom delatnošću. Tu bih isaekao samo ovo što se odnosi na tzv. umrežavanje škola. Naime, ako Republika, pokrajina ili jedinica lokalne samouprave osniva neku školsku ustanovu, onda je to potrebno da se čini u skladu sa aktom o mreži ustanova, a dalje se u Predlogu zakona navodi da ovaj akt sačinjavaju jedinice lokalne samouprave, a li na osnovu kriterijuma koje utvrđuje Vlada.
Mi smatramo da je to pogrešan pristup, jer logično je bilo da se prvo uzme mišljenje tih ljudi iz baze koji se bave neposrednim obrazovno-vaspitnim radom, pa da se sačine kriterijumi po kojima treba delovati. Jer ako Vlada, npr, donese neki kriterijum koji iz nekog razloga nije validan, onda će nesvesno jedinice lokalne samouprave morati po njemu da rade i deluju, a to je u startu pogrešan pristup, pa smatramo da to treba ispraviti.
U glavi četiri, to su organi i ustanove. Govori se o sastavu i nadležnostima organa upravljanja, saveta roditelja, stručnih organa ustanova i sekretara ustanova i, koliko sam uspeo da vidim, tu je najveća novina uvođenje sekretara pripravnika, kome direktor mora dodeliti nekog mentora da bi ga uveo u posao. To je malo diskutabilno da li je potrebno ili ne.
U glavi pet – programi obrazovanja i vaspitanja i ispiti, navode se i ispiti koje treba polagati na kraju određenog nivoa obrazovanja da bi se steklo neko zvanje, to su završni ispiti, opšta, stručna, umetnička matura. Naš predlog je da se prvo najpre na nekoliko generacija proveri efekat ovakvih ispita, a tek onda da se propišu kao obavezni.
U ostalim glavama, da ne bih išao redom, samo bih rekao da sve ono što su novine treba da se proveri na dve, tri ili četiri generacije, pa da se nekom eventualnom dopunom zakona uvede kao zakonska obaveza.
Na kraju ću samo još jednu rečenicu i završiću. Želeo bih još jednom da skrenem pažnju svima onima koji utiču na donošenje ovog zakona da budu vrlo oprezni, da se ne bi desila situacija kao sa Zakonom o visokom školstvu, gde je na prečac usvojen zakon u ime nekakvih, u prvi mah uzvišenih, bolonjskih principa, a vreme je pokazalo da to i nije baš tako.
Jer ako danas, četiri godine posle usvajanja tog zakona, postavite pitanje i profesorima i studentima, šta je osnovna suština, odnosno koji je osnovni cilj Bolonjske deklaracije, ubeđen sam da više od polovine ispitanika ne bi znalo da da odgovor na ovo pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi od 27. do 30. Predloga zakona o komunalnoj policiji odnose se na kontrolu komunalne policije, tačnije na kontrolu upotrebe sredstava prinude, na obavezu načelnika komunalne policije da u određenim situacijama nadležnoj policijskoj upravi podnese pisani izveštaj, kao i na kontrolu rešavanja pritužbi od strane specijalne komisije za rešavanje pritužbi, koja se ovde pojavljuje kao svojevrstan spoljni organ koji treba da sprovede nezavisnu dodatnu istragu.
Moj amandman se odnosi konkretno na član 29. stav 1, koji glasi: „Komunalnoj policiji svako može podneti pritužbu ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom primenom ovlašćenja komunalnog policajca iz čl. 17. do 24. ovog zakona povređena prava.“ Podsećanja radi, članovi 17 - 24. definišu ovlašćenja koja poseduju komunalni policajci u obavljanju svojih poslova.
Na neki način, moj amandman je logični nastavak amandmana koji je podneo uvaženi kolega Dušan Marić na član 6, koji je Vlada prihvatila. U stavu 2. ovog člana predviđeno je da građani mogu komunalnoj policiji da podnose prijave pismenim putem, elektronskom poštom, a u hitnim slučajevima i usmenim obraćanjem. To znači da je Vlada u ovom slučaju prihvatila mogućnost usmenog obraćanja građana. Zato sam i predložio da se u članu 29. posle stava 1. doda novi stav 2, koji bi glasio: „Ako je pritužba podneta usmeno, komunalna policija je dužna da odmah o istoj sačini pismenu službenu zabelešku.“
Za razliku od amandmana kolege Marića, moj amandman je odbijen, iako je suštinski ništa drugo nego drugačije iskazana varijanta njegovog amandmana. Zato bih ovom prilikom još jednom apelovao na predlagača zakona da spomenuti amandman ponovo razmotri i da ga prihvati, jer, kao što znamo, usmeno je jedna priča, a pismeno je nešto sasvim drugo. U tom slučaju, nadam se da će on biti razmotren ponovo i prihvaćen.