Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prvo bih želeo da znam ko je davao odgovore na ove amandmane  narodnih poslanika, posebno, ko je pisao obrazloženje?
Neka obrazloženja stvarno nemaju veze sa amandmanima i onda bi bilo malo i diskutabilno razmatrati obrazloženja ili voditi diskusiju po tom pitanju.
Ali, elem, da ne bih trošio vreme, moj amandman se odnosi na posebna prava po osnovu služenja vojnog roka sa oružjem, u kome tražim da se vojniku koji vojni rok služi u skladu sa ovim zakonom – obezbedi dodatak za novčana primanja iz člana 91. Zakona o Vojsci Srbije.
U datom predlogu kaže se: ''Vojniku koji vojni rok služi u skladu sa ovim zakonom,'' (sa oružjem) ''obezbeđuje se dodatak na novčana primanja iz člana 91. Zakona o Vojsci Srbije.'' Treba uzeti u obzir i to da u ovom predlogu zakona nema posebnih prava za lica koja služe vojni rok bez oružja, kao što to ima, metaforično u članu 67. stav 2. koji, tačnije, deli ove dve vrste vojnih obveznika, pročitaću, na kraju, član 67. stav 2, koji kaže: ''Vojniku na služenju vojnog roka sa oružjem ili bez oružja pripadaju troškovi putovanja prilikom korišćenja redovnog i nagradnog odsustva'' i tako dalje. Ako postoji terminološka razlika da se ne zloupotrebi ovo da li je vojnik u vojnoj službi sa oružjem ili bez, svakako se slažemo sa tim da u vojnom roku imaju svi novčana primanja u skladu sa članom 91. Zakona o Vojsci.
Pošto je ovim zakonom predviđeno da vojni rok bez oružja mogu služiti samo žene koje su izrazile želju da odsluže vojni rok, zatim, verska lica priznatih verskih zajednica u Republici Srbiji, lica sa ograničenom sposobnošću, smatram, i u ime SRS, da ovoj kategoriji vojnika, takođe, treba obezbediti novčana primanja u skladu sa članom 91. Zakona o Vojsci, kako ne bi bilo nedoumica da ovi koji ne služe vojni rok sa oružjem imaju finansijskih problema u toku služenja vojnog roka.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što krenem sa kvalitetnim argumentima i kvalitetnom diskusijom u vezi s Predlogom zakona o odlikovanjima, moram da skrenem pažnju na par činjenica.
Ovo je još jedan zakon koji je predvideo promociju predsednika DS-a, kojim on treba da dobije ovlašćenja koja će se odnositi na odlikovanje pojedinaca u zemlji i inostranstvu.
Podsetiću vas da je osnovna primedba za do sada nedodeljivanje takvih odlikovanja neusvajanje ovog zakona, iako smo mi iz SRS podneli ovaj predlog zakona još 2007. godine, čini mi se u novembru. Ono što je takođe specifično jeste da je izgovor za donošenje ovakvog zakona ekonomsko stanje u zemlji.
Daje se obrazloženje da će predlog ovog zakona, u kome se umanjuje broj ordenja i medalja, koji je u prošlom predlogu zakona bio oko 30 ordena i medalja, dok bi u ovom ukupno trebalo da bude šest ordena i medalja, iz ekonomskih razloga to manje opterećivati budžet Republike Srbije.
Dakle, kada uzmemo ove izgovore i ovaj način rada po kome funkcioniše ova vlada, to je da opterećuje budžet nešto što ga ne opterećuje jer nije zakonski regulisano, jasno se stavlja pitanje zbog čega se ovaj zakon donosi sada, zbog čega nije donet ranije i u koju svrhu ovaj zakon ima sada obavezu promocije predsednika Srbije da dodeljuje ordenje i medalje kome stigne.
Podsetiću vas da je takvih primera u zemljama iz regiona bilo uveliko. Podsetiću vas i na neke ljude koji deluju i u našoj zemlji. Primera radi, podsetiću vas da je nedavno Ordenom Danice hrvatske sa likom Katarine Zrinske hrvatski predsednik Stipe Mesić odlikovao predsednicu Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić. Slovenački predsednik Danilo Tirk odlikovao je generalnog sekretara NATO-a za zasluge u jačanju međunarodnog mira i bezbednosti. Šta sada da očekujemo od predsednika Srbije? Koga će on da odlikuje ako prati ovu tekovinu evropskih vrednosti?
Ono što bih suštinski rekao o samom zakonu jeste da je obaveza predsednika po članu 112. stav 1. Ustava Republike Srbije da dodeljuje ordenje i nagrade.
Zbog toga je trebalo i sam predsednik da analizira ovaj predlog zakona, a ako ne on, onda ovaj tim ili kancelarija koja će se ovim dodelama baviti, da utvrdi šta je sve nedostatak u ovom zakonu i zašto ga je pustio uopšte u skupštinsku proceduru, prvo na ovoliko čekanje, a drugo bez osnovnih parametara koji su prevashodno bitni za onog ko dodeljuje a ne kome dodeljuje, jer posle kada dođe situacija oduzimanja medalja ili bilo koje druge vrste odlikovanja, ne možemo kriviti onog ko je odlikovanje dobio, nego onog ko je to odlikovanje dao.
Opšta ocena o Predlogu zakona se konstatuje na više načina. Konsultujući prethodne ordenske sisteme, pre svega iz našeg bogatog iskustva, stiče se sledeći utisak - da je Predlog zakona o odlikovanjima nedopustivo uprošćen i toliko osakaćen u nacionalnoafirmativnom spektru velikih i slavnih kulturno-istorijskih, oslobodilačkih, državotvornih i stvaralačkih vrednosti srpskog naroda, tako da je znatno lošiji u odnosu na naše prethodne relevantne ordenske sisteme, pa i ovaj poslednji iz SRJ iz 1998. godine.
Ono što je takođe bitno napomenuti jeste da postoji i velika razlika između ovog predloga zakona o odlikovanjima i ordenskih sistema iz Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i Republike Srpske, što je ipak nedopustivo. Dobija se, zbog svega toga, utisak da se tu uopšte i ne radi o jednom narodu istih sudbina, vere i tradicije, istorije i kulture velikana, već naprotiv, da se malograđanskom i dodvorničkom svešću sitnih očiju perfidno podriva srpstvo, podstiče diskontinuitet, obesvešćenost i traže razlike, čak i animoziteti prema dotičnim ordenskim sistemima, za koje se ipak mora konstatovati da su bili znatno utemeljeniji u sferi istorijskih slobodoljubivih, stvaralačkih i drugih nacionalnoafirmativnih vrednosti srpskog naroda.
Dakle, u ovom predlogu zakona su izbačena odlikovanja i medalje koja su jasno data kao vojna. Kroz takav stav se pokazuje da se uopšte ne računa na moguću ratnu opciju protiv Republike Srbije i srpskog naroda ni u sledećih 50, ni 100 godina, što je opasna zabluda sa tragičnim posledicama po naš narod i državu.
Takođe bih napomenuo da velikanima srpstva nije uopšte posvećena pažnja u ovom predlogu zakona, u smislu da se bar neko iz te plejade, čak i svetskih velikana, uzme kao primer i priznanje za ime ordena ili medalje. To je svojevrsna sramota ovog predloga zakona, moram to tako da kažem. Time se direktno obezvređuju ne samo ti velikani, već se preko njih omalovažava i potcenjuje ceo srpski narod.
Ovakvim predlogom zakona želi se jasno srozati i prekinuti veza i istorijski kontinuitet sa najznačajnijim i najzaslužnijim Srbima, ličnostima iz našeg naroda.
Svakako, oni su nepoželjni i okruženi nametnutim trendom evrounijatske evropeizacije Solaninog tipa, što se slugeranski želi provući kroz dati predlog zakona o odlikovanjima Republike Srbije.
Izostavljanje Obilića medalje je posebna priča. Ukoliko ovaj predlog zakona ostane bez Obilića medalje, onda je to očito nepoštovanje, pa čak i ismevanje nivoa vojničke časti slavne srpske vojske, svih nosilaca ove medalje, slavnih srpskih vojvoda (već je bilo diskusija na ovu temu), Njegoša i njegovog dela, srpstva u celini i kosovskog zaveta u njegovom viteškom smislu, kao i najuzvišenijem delu.
Spomenice nisu ni razrađene, što govori da je sve rađeno na brzinu, pa i nestručno.
Iz obilja događaja koji su vezani za nacionalnu kulturno-istorijsku, vojničku i državotvornu oblast, nije se učinilo ništa da se bar neki predlozi za spomenice sačine.
U razlozima za donošenje ovog zakona se, pored ostalog, kaže - da bi se ovim zakonom omogućio nastavak prakse dodele odlikovanja kao moralnih priznanja koji potvrđuju i veličaju korisno delo za državu itd. Odlikovanja ne smeju da veličaju korisno delo, niti ga javno verifikuju. Poštuju, priznaju kao takvo, afirmišu podsticaj drugih na veća pregalaštva i patriotska osećanja, pozitivnu selekciju najboljeg i najkorisnijeg za društvo, državu, a posebno za srpski narod.
Objašnjenja pojedinih rešenja su više prepričavanja Predloga zakona o odlikovanjima nego što su to istinski morala da budu. Jedno od tih objašnjenja kasnije ću vam pročitati.
Opet i to donosi zaključak da predlagač ovog zakona nije dovoljno upoznao ovu problematiku da bi se njom relevantno vladao, što je nedopustivo, pa i neozbiljno.
Sada ću vam skrenuti pažnju samo na par članova ovog predloga zakona, koji je morao da ima definiciju kako bi težina dodele bilo koje vrste ordena ili medalje bila što veća i jača.
U članu 2. moramo da napravimo jednu jezičku, gramatičku i kako god hoćete izmenu, po kojoj bi taj član glasio - da su odlikovanja najviši znaci zaslužnog i javnog priznanja i poštovanja koji se dodeljuju za izuzetne zasluge i dela od velikog značaja za Republiku Srbiju, srpski narod, odnosno sve njene građane.
Ne može postojati Republika Srbija bez srpskog naroda i njenih građana. Odlikovanje mora da bude zasluženo pre nego javno, da odaje ne samo priznanje, već i poštovanje kojim se izražava čast za zasluženo i javno priznanje. To je korekcija koja mora biti podsticajna na planu afirmacije vlastite nacije i jačanja matične države dotičnog naroda.
Moram da napomenem da to i ne umanjuje zaslužne vrednosti nacionalnih manjina i etničkih zajednica.
Imajući u vidu širok, otvoren i prikriven spektar napada na sve što je srpsko, ne samo u Republici Srbiji, već i u neposrednom okruženju, odnosno dijaspori, ukazuje se potreba da se to istakne dopunom - srpski narod, odnosno sve njene građane. Ako prihvatite ovaj amandman SRS, mislim da će ta definicija biti daleko bolja.
Osvrnuo bih se onda i na član 8, gde stoji da Sretenjski orden ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i humanitarnih delatnosti.
Da ne bismo pobrkali babe i žabe, kakve su sve delatnosti, smatramo da treba izostaviti ''sportskih delatnosti''. S obzirom na razliku kod navedenih delatnosti koje ni iz daleka ne dobijaju, niti imaju tako razvijen sistem rangiranja, takmičenja i priznanja kroz brojne medalje, novčane i druge nagrade itd., sportisti ipak imaju svoj obim i karakterističan sistem sticanja i dobijanja priznanja, što je potpuno adekvatno njihovom hobiju ili zanimanju ili vrsti sporta.
Međutim, ukoliko neko od njih zasluži svojim ukupnim životnim delom, tako da doprinese, na primer, u javnoj, kulturnoj ili humanitarnoj delatnosti, onda tek može da mu se dodeli Sretenjski orden. Oni za svoje nagrade imaju ogromnu finansijsku podršku, pehare i ono što je predviđeno sportskim savezima i društvima. To se svakako ne može porediti sa ordenjem koje dobijaju borci ili bilo koji drugi zaslužnici ordenja.
Član 8. se odnosi i na Orden belog orla sa mačevima, koji ima tri stepena i dodeljuje se za naročite zasluge u komandovanju i rukovođenju vojnim jedinicama, što nema u predlogu člana 8, a treba da stoji, odnosno, vojnim ustanovama i njihovom osposobljavanju za uspešnu odbranu Republike Srbije u miru i ratu i naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane.
Dakle, igra reči koju praktikujete ovde mora se odstraniti, jer sistem rukovođenja vojnim jedinicama ne sme da bude zloupotrebljen . To je uloga za koju treba imati veliku odgovornost i po uspešnom rukovođenju treba imati i veliku nagradu.
Sa druge strane, u članu 8. stav 6. Orden zasluga za nacionalnu bezbednost, ili kako ste vi ovde predložili Orden za odbranu i bezbednost, nema onaj nacionalni deo, i kada ovako navedeni orden ima tri stepena, kao u vašem predlogu, po hijerarhiji vrednosti - čast kao treći stepen, uzornost kao drugi stepen i natprosečnost kao prvi stepen, smatramo da u skladu sa rangom stepena mora biti tako postavljen i redosled željenih vrednosti za naš novi predlog. Zbog toga predlažemo da umesto „za uzorno“ stoji „za časno, izuzetno“ i „primerno“ umesto „natprosečno“. To su veliki terminološki razlozi koji mogu da doprinesu i tome da neko ko je zaslužio orden i ne dobije.
Orden Nemanjića, Orden časti, Orden rada i Orden Nikole Tesle su osnovani u jednom redu. Dodeljuju se ratnim jedinicama za istaknute junačke podvige u oružanoj borbi. Izuzetno se u miru može dodeliti visokoškolskoj vojnoj ustanovi za izvanredne rezultate u školovanju profesionalnih oficira.
Orden rada osnovan je u tri reda. Njime se odlikuju pojedinci, preduzeća, ustanove i druge organizacije za izvanredno izvršene radne obaveze i podvige u privredi i kulturi, uopšte napretku društva.
Zato, umesto tri medalje, kada pričamo i o medaljama i o ordenima koje sam pomenuo kao primer, treba dodati i sledećih pet medalja koje su veoma važne za naše društvo, jer se to ne može pravdati lošim ekonomskim stanjem u zemlji ili opterećenjem budžeta. To je svakako Medalja za hrabrost, Medalja rada umesto Medalje zasluge, Medalja zasluga za odbranu i bezbednost, Obilića medalja, koja ne sme biti ukinuta i Medalja za vojničke vrline.
Sve su to medalje koje moraju da stoje u ovom predlogu zakona, a nema ih. Medalja za hrabrost ima dva stepena – zlatna i srebrna medalja. Terminološka izmena, tako da navedeni stav može da bude i – Medalja za hrabrost ima dva stepena, zlatna i srebrna, i dodeljuje se za dva dela kojima je do snažnog izražaja došla lična hrabrost ili za dela u kojima se u izuzetno opasnim situacijama u spasavanju ljudskih života, materijalnih dobara, ispoljava izvanredna hrabrost i požrtvovanje. Toga u Predlogu zakona nema. Ako prihvatite i ovaj amandman SRS, imaćete daleko poboljšan zakon.
Takođe, treba zameniti i termin „Medalja zasluge“ u „Medalju rada“, da bi ova definicija bila preciznija.
Onda imamo još jednu izmenu, koju je važno napomenuti, a to je da Obilića medalja takođe ima dva stepena i da se dodeljuje vojnim licima samo u ratu, za izvanredno delo ili delo hrabrosti, požrtvovanja, upornosti u borbenim dejstvima kojim su se u kritičnim momentima ostvarili uspešni rezultati za dalji tok borbenih i drugih aktivnosti. Predlogom zakona vi to niste precizirali.
Moram da kažem da se izbacivanjem Obilića medalje iz vašeg predloga odlikovanja ide na ruku istim trendovima obezličavanja, obeščašćavanja i obesmišljavanja, čak i potcenjivanja istorijskih osnova jednog od najvećih junaka srpskog naroda, etalona časti, dostojanstva, ponosa, muškosti, lepote, slave i trajanja, što je svakako velika čast i merilo. Zato dajemo ovaj predlog i smatramo da je obavezno prihvatanje u delu koji se odnosi na načelnu raspravu.
Ukoliko se ne usvoji ova medalja, pljunuli ste i na Obilića i na sve nosioce Obilića medalje u našoj slavnoj istoriji, na Njegoša i njegov „Gorski vijenac“ koji je Miloša uzdigao na nivo božanstva, slavne srpske vojvode, na kosovski zavet, vojničku čast oružanih sastava srpstva.
Jedan od osnovnih parametara koje sam vam dao jeste i to da su važne napomene da ukoliko se stvarno želi afirmisati naš slobodarski, rodoljubivi, vojnički, viteški i plemeniti duh srpstva, onda se u sistemu odlikovanja mora pronositi takav njihov smisao, sadržaj, svetost, poruka i zavet.
U tom smislu je potrebno da se usvoje amandmani na ovaj krajnje skroman i ojađen Predlog zakona o odlikovanju, moralo bi se ozbiljno razmisliti o uvođenju još nekoliko odlikovanja, poput Ordena Karađorđeve zvezde u tri reda, Ordena belog orla u tri reda, Ordena belog anđela u tri reda, Ordena Njegoša u tri reda (kao u Republici Srpskoj), Ordena narodnog heroja, potom Andrićeve medalje, Medalje za nacionalnu bezbednost i Medalje čovekoljublja.
Kada sve to stavite u Predlog zakona, ovaj zakon će na nešto da liči. Ukoliko to ne prihvatite, ovaj zakon ostaje za marketing DS-a i faktički od njega ne dobijamo ništa.
Evo, zbog vremena poslaničke grupe, neću više o stavovima i tačkama ovog zakona. Uključiću se u raspravu u daljem toku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar je očigledno našao razumevanje prihvatajući ukupno 28 amandmana poslanika SRS. Nadam se da će takav tretman nastaviti po pitanju ovog člana 27. koji je podneo moj kolega Boris Aleksić, u kome je dao formulaciju predloženog člana 27. tako da se izbacuje termin "neformalnih naselja". Ako uzmemo u obzir da u članu 2, u kojem se objašnjavaju pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu, ne postoji termin  neformalno naselje ili formalno naselje, sem termina - naseljenog mesta, grad, selo, građevinsko područje i građevinska parcela, jasno je da ovaj termin "neformalno naselje" ne treba ni da postoji.
U obrazloženju Vlade zbog čega nije prihvaćen ovaj amandman stoji - da je predloženom formulacijom "neformalna naselja" otvorena zakonska mogućnost za uređivanje ovih naselja. Zakonska mogućnost je otvorena za gradsko građevinsko zemljište, za građevinsko zemljište i sa osnovnim urbanističkim parametrima, kao i planovima koji su predviđeni za izgradnju bilo kakvog naselja. Kaže se, u skladu sa Predlogom zakona i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, ovaj termin mora da postoji.
Sada ne bih želeo da ulazim u detaljnu analizu šta je neformalno naselje. Pretpostavljam da ste mislili na ove vrste naselja koja je popunila romska populacija ispod Mostarske petlje u Beogradu ili bilo gde. Ali, ako generalno uzmemo prioritet šta je formalno naselje, onda dolazimo u zabludu i u ovom samom zakonu. Zbog svega toga mislim da je predloženi amandman mog kolege Borisa Aleksića u skladu sa zakonom i da ga treba prihvatiti.

Moj kolega je, u skladu sa kolegom koji je govorio o amandmanu prethodnog stava u kome je traženo da se stav četiri briše, uklopio celu koncepciju ovog predloženog člana.
Dakle, ministre, ako pogledate samo taj član malo preciznije, videćete da se pribavljanje saglasnosti u roku od 30 dana, tačnije na plan pre objavljivanja, ministra nadležnog za poslove prostornog planiranja i urbanizma, odnosno organa autonomne pokrajine, u pogledu usklađenosti sa planskim dokumentima šireg područja, ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona, u roku koji ne može biti duži od 30 dana.
Sada pogledajte sledeći stav: Ako ministar ne odluči po zahtevu za davanje saglasnosti na plan regulacije u roku od 30 dana, smatraće se da je na taj plan saglasnost već data. Dakle, ne postoji suština da vi podnosite nešto za odobravanje, pa ako to ministar ne vidi u roku od 30 dana, smatrate da je to odobreno.
Narednim stavom kažete – u slučaju da ministar utvrdi nepravilnosti, on će naložiti da se u roku od 90 dana one otklone. Šta ako ministar ne vidi, kao što kaže ovim predloženim stavom za koji je kolega Martinović tražio da se briše? Ako ministar ne vidi, znači da će sve nepravilnosti ući u postojeći predlog. Ne može ministar šta je video, šta nije, ako je stigao, ako nije stigao.
Kao i kod prethodnog amandmana kolege koji je govorio o tome da ministar ne treba da se izjašnjava, tako govori i ovaj amandman zašto smo mi tražili da se briše. Dakle, ako ministar već nema obavezu i ako se nešto već podrazumeva, onda nema ni potrebe da se izjašnjava.
Znači, terminologija - ako ministar stigne za 30 dana stigao je, ako ne postojeći predlog se uvažava. Ta formulacija svakako u jednom ozbiljnom zakonu, kao što je ovaj, ne može da stoji. Zbog toga je kolega Martinović, u paketu zajedno sa kolegom Živkovom i sa kolegom Dejanom Mirovićem, podneo ovaj amandman koji treba da prihvatite.

Gospođo Čomić, moram da vam skrenem pažnju da ste povredili član 104, jer vi niste nadležni da određujete da li jedna poslanička grupa ima dovoljno vremena ili ne.
Ako uzmete u obzir da je četiri paketa zakona u jednom vremenu, da nisu srodni i da nemaju kopču, ne možete vi odrediti koliko će poslanici jedne poslaničke grupe da pričaju i u kom periodu će to vreme da troše.
Dakle, vi niste bili predsedavajući u trenutku kada je gospođa Đukić-Dejanović dala reč i vi ne možete donositi sud o tome na osnovu usmenog kazivanja predsedavajuće usput kada je vršila primopredaju te dužnosti.
Dakle, pratite sednicu i onda kada vam ne odgovara, a ne samo kada vam odgovara. Ne možete na ovakav način uzimati vreme poslaničkoj grupi i za dva minuta, ko da će propasti rad Skupštine, da oduzimate vreme na pravdi boga zato što ste uzeli funkciju predsedavajućeg u datom trenutku.
Ovo nije prvi put i skrećem vam pažnju da na ovaj način vređate dostojanstvo svakog narodnog poslanika koji želi da učestvuje i u raspravi i u diskusiji i da polemiše sa ministrom o određenoj tački dnevnog reda, tačnije člana predloženog zakona. Nemojte vršiti diskriminaciju na takav način rasprave koja ide u dobrom toku od celog današnjeg dana.
Vi znate da je ministar usvojio veliki broj amandmana zato što je rasprava u pravom toku, u pravom smeru i u dobrom izgledu da se tako i završi. Vi ste svojim predsedavanjem sada tu raspravu upravo okrenuli u drugi tok. Možda vam je to bila želja ili namera, ali nemojte to raditi, jer to radite često.
Nije vaše pravo da određujete da li jedna poslanička grupa ima dovoljno vremena ili ne. To ste uradili onim trenutkom kad ste spojili nespojivo, tačke o zaštiti životne sredine i tačku o planiranju i izgradnji, da ne nabrajam ostale tačke. Dakle, molim vas, uzdržite se od tih komentara, toliko budite kulturni.

Dame i gospodo, gospođo Đukić-Dejanović, nisam imao volju i želju da raspravljam dok je predsedavala gospođa Čomić, ali pošto ste se vratili, moram da se javim po ovom amandmanu.
Dakle, ministre podneo sam amandman na član 219. stav 1. U obrazloženju Vlade dobio sam odgovor za ceo član 219, koji je ponuđen kao odgovor svim narodnim poslanicima koji su učestvovali amandmanom na ovaj član i apsolutno ovaj odgovor Vlade se ne odnosi na pitanje koje sam postavio, pa prema tome moram da obrazložim to. Dakle, jedinice lokalne samouprave koje nisu donele prostorni plan opštine do dana stupanja na snagu ovog zakona, doneće odluku o izradi prostornog plana jedinice lokalne samouprave u roku od tri meseca.
Mislim da za jednu odluku koju treba da donese jedinica lokalne samouprave nema potrebe da bude više od 30 dana, s tim da su ovim članom 219. stavom 2. i 3. predviđeni rokovi, ako ima odstupanja ovih planova da se usklade ili ako imaju vremenski rok od tri meseca. Za usklađivanje prostornog plana sa odredbama zakona jedinica lokalne samouprave doneće odluku u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona. Dakle, postoje već neki rokovi koji su definisani, obrazloženje to ne govori. Nisam čak ni postavio amandman vezano za ovakav odgovor, nego sam tražio da se donosi odluka u roku od 30 dana; za donošenje odluke, ne sprovođenje odluke, to je već navedeno u ostalom delu.
Sećate se svi prezentacije zakona, sadašnjeg zakona, iz 2003. godine, koja je bila u Sava centru, kada je pompezno najavljeno gašenje i ukidanje postojećih urbanističkih planova i obaveza donošenja novih u roku od 18 meseci, uz pretnju da će se, ukoliko isti ne budu urađeni u roku, država umešati i o trošku opštine isti uraditi.
Odmah je i bilo sumnjivo to plašenje mečke rešetom. Na primedbu šta će biti ako opštine to ne urade, tadašnji tumači zakona su pomalo i cinično izjavljivali da će to političari osetiti na sledećim lokalnim izborima, ali od toga nije bilo ništa.
Zato prođe 18 meseci, velika većina opština ne donese odgovarajuće planove, nikome dlaka sa glave nije falila, jurile su se donacije, radili su se projekti za dobijanje para, ali oko urbanizma niko se nije lomio (Predsednik: Prošlo je dva minuta. Privedite kraju, završite misao.), onda je resorni ministar doneo ponovo zakon u kome se faktički govori o vremenskim rokovima puj pike ne važi, šalili smo se, idemo ispočetka. Zato je dobro da usvojite ovaj amandman (Predsednik: Tri minuta.), on samo donosi vremenski rok u kome se donosi odluka.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko se ozbiljno bavi analizom Skupštine grada Beograda, moram izneti u prilog i te dokumente i dokaze da je ovo čisto tajkunski zakon i da demantujem ministra koji je pokušao na sve načine da taj termin izbegne.
Dakle, podsetiću vas samo na sednicu Skupštine grada koja se održala pre mesec dana ili tridesetak dana, na kojoj se na dnevnom redu našla tačka dnevnog reda izmena Odluke o visini naknade za korišćenje zemljišta, u kojoj se menja jedna odredba koja kaže da svako lice koje izmiri sve obaveze u jednom cugu ili odjedanput ima pravo na popust od 30% i da postojeća izmena faktički daje prednost da svako lice koje izmiri ili plati kompletne obaveze koje ima na osnovu zakupa ima pravo povećanja sa 30% na 50%, sa obrazloženjem povećanja prihoda u budžetu Grada zbog ekonomske krize.
Moram da vas podsetim na to da je na jednoj od narednih sednica na rebalansu budžeta, koji se takođe našao na dnevnom redu zbog ekonomske krize, po ovoj stavki, to jest, po ovoj nameni, dat umanjen prikaz za 3,5 milijardi dinara prihoda u Skupštini grada Beograda po osnovu odluke koja je donesena nepunih mesec dana ranije.
Moram da podsetim i to da su odbornici Srpske radikalne stranke tražili da isti princip ili aršin davanja popusta na jednom cugu isplaćenih obaveza ili duga važi i za lica tj. građane koji su u procesu legalizacije. Skupština grada je ovaj predlog odbila i time se u samom startu postiže dokaz da je u pitanju tajkunski zakon koji brine samo o interesima velikih kapitalista, ne i običnih građana, jer jedna pravila važe za obične građane, a druga pravila za velike kapitaliste. No, kada je to tako u glavnom gradu ove zemlje, ni u samoj zemlji nije drugačije.
Podsetiću vas i na sastanak ili komisiju koja je određena za utvrđivanje činjenica vezanih za postupanje nadležnih organa i organizacija u vezi sa statusom Luke Beograd, koja je održana 15. 05. 2009. godine, u kojoj je predsednik beogradskih radikala pitao gradonačelnika da li mu je poznato da je ugovorom iz 1961. i ugovorom iz 1975. godine precizirano da se to zemljište daje na korišćenje pod uslovom da se obavi isključivo lučka delatnost. On kaže – jeste.
Na drugo pitanje – da li je stav grada Beograda da grad ne treba da oduzima zemljište u skladu sa zakonom, gradonačelnik kaže: Moj stav je da grad treba uzme svo zemljište koje ikako može na bilo koji način da se uzme.
Sledeće pitanje je bilo – da li vam je poznato, gospodine Đilas, da se, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, zemljište koje nije privedeno nameni do kraja maja 2006. godine oduzima, odnosno prestaje pravo korišćenja zakupcu. Gradonačelnik Dragan Đilas objašnjava to ovako: Jeste, s tim što taj zakon treba da prati zakon o denacionalizaciji i restituciji, koji nažalost nije usvojen. Pazite sada ironiju: Očekujemo da će se novim zakonom, koji će se uskoro pojaviti u Skupštini Srbije, biti napokon regulisano šta se dešava sa takvim zemljištem.
Evo, taj zakon je došao u Republičku skupštinu. Jasno se vidi da gradonačelnik nije hteo da oduzme zemljište od Luke Beograd, jer je na to bio u obavezi po zakonu iz 2003. godine, pa se i poziva na zakon koji tek treba da se usvoji, a taj isti zakon poklanja nešto što nije državno trećem licu ili nešto što je državno za obično bescenje.
Podsetiću vas da je i sam gradonačelnik, bez uporišta u Zakonu o lokalnoj samoupravi i Statutu grada Beograda, potpisao Memorandum o razumevanju sa Lukom Beograd.
Podsećam vas, gospodine Duliću, i na vaše neke izjave, jer je jasno da tu razumevanja i Luke i Grada ne može da bude, jer ste vi sami rekli da promene plana neće biti, jer je ovo jedna od četiri strateške luke u Srbiji.
Pitam vas da li ste i hoćete li kazniti gradonačelnika merama koje ste predvideli ovim zakonom zato što je 12. marta boravio na sajmu nekretnina u Kanu, na kojem je predstavio projekat „Beograd, grad na vodi“? Ukoliko po prostornom planu Beograda, prostornom planu Srbije i po generalnom planu Beograda do 2021. godine jeste predviđeno da na tom mestu bude privredna delatnost i da bude luka, a ne stambena zona. Ovo se samo postavlja kao pitanje zbog toga što se može doneti zaključak da je gradonačelnik odavno počeo da sprovodi ovaj tajkunski zakon, iako još nije usvojen, jer je plan Luke Beograda, tj. njenih kupaca, Beka i Miškovića, bio odavno, što je i osnovni razlog kupovine Luke, da se tu napravi stambena zona.
Moram da pomenem neke osnovne nedoumice vezane za ovaj zakon. Znate da smo mi iz SRS uvek insistirali, posebno u zadnjih godinu dana, na izradi i planskoj dokumentaciji, zato što je to jednostavno motorni razvoj privrede, ako je to uopšte moguće posle ovakvog predloga zakona izvesti.
Želeo bih da pomenem i one nedoumice koje se odnose na delove ovoga zakona. Zakon govori uostalom i o nekim novim terminima koji nisu poznati urbanizmu i to je očigledno lik i delo Aleksandre-Saške Damjanović, koja je avanzovala iz opštine Savski venac kao kadar DS u ovom ministarstvu.
Podsetiću vas da lokacijska dozvola ili termin lokacijske dozvole ne postoji i da je lokacijska dozvola nešto što sadrži sve uslove i podatke potrebne za izradu tehničke dokumentacije, u skladu sa važećim planskim dokumentima.
Postavljam pitanje – zar to nisu urbanistički parametri i ostali urbanistički podaci, elementi koje je propisao planski urbanistički dokument? Lokacija u svom semantičkom značenju već je definisana i nema potrebe koristiti je za dozvolu i uopšte termin – likacijska dozvola. Moram da vam skrenem pažnju i na bruto razvijenu građevinsku površinu, na šta se odnosi, ali da ne bih gubio vreme, to ću kroz amandmane.
Indeks zauzetosti parcele ili tačka 2) člana 2. indeks 13, u kojoj se kaže da je horizontala projekcija izgrađenog odnosno planiranog objekta, šta to u stvari znači? Površina pod objektom je uvek bila bruto izgrađena površina. Objekti na tlu ne povećavaju se nikakvom geometrijom niti aritmetikom, odnosno projekcija gornjih etaža ne menja stanje na terenu. To ću vam kroz amandmane koje smo pisali, čak i na ovaj član, detaljno pojasniti da ne bih gubio vreme.
Razlika između odgovornog planera i odgovornog urbaniste ne postoji i ne znamo koja je suština razdvajanja u ovom zakonu. U ovom predlogu zakona, kao i u prošlom, došlo je do razdvajanja planera od urbaniste, tako da se pod planerom mogu smatrati samo svršeni prostorni planeri, što je u ovom prevodu slučajna veza između naziva struke i vrste posla. Pitam vas šta je sa inženjerima arhitekture, građevine itd?
Zloupotrebe u zakonu, obaveza raspisivanja urbanističko-arhitektonskog konkursa za rešenje lokacije koje su od značaja za jedinicu lokalne samouprave. I opet vas pitam šta je osnov i na osnovu kojih kriterijuma lokalna samouprava može da određuje šta je od njenog značaja, a da time ne ugrozi interes ostalih na svojoj teritoriji.
Navešću vam primere, gospodine Duliću, u kojim možete jasno da dokažete vašu tvrdnju, da stojite čvrsto iza ovog zakona, blokove jedan i 20 na opštini Savski venac. To je slučaj koji gospođa koja sedi pored vas vrlo dobro poznaje, jer potiče joj radno iskustvo sa opštine Savski venac, u kome jedan blok predstavlja ostrvo u centru Beograda zato što to želi lokalna vlast da sprovede pod interesom lokalne samouprave.
Kako se ostvaruje taj interes? Anketiranjem građana iz Stratedžik marketinga ili nekog drugog kol-centra koji ima zadatak da pita građane šta bi želeli da bude na toj lokaciji. To je zloupotreba ove tačke i ovu tačku morate izmeniti ili prihvatiti hitno amandman SRS.
Ono što je vredno napomenuti jeste da je opštepoznato da u javnosti postoje samo dve javne rasprave, jedna 27. februara u sali Građevinskog fakulteta i druga je bila 10. februara u Subotici, da ni na jednoj od tih prezentacija, tj. javnoj raspravi nije prikazan koliki je raspon između tržišne vrednosti zemljišta i one koja je otkupna cena.
Moram radi građana, zbog javnosti koja nije upoznata i zbog činjenice koju uporno ignorišete, da pročitam jedan deo člana 108, koji omogućava tajkunima, tačnije Klubu privrednika iz Šekspirove, koji stoji iza ovog zakona i koji traži povraćaj svojih sredstava koji je uložio prilikom formiranja Vlade, da se na ovaj način sredstva vrate.
Kaže se ovako: ''Lica koja su u skladu sa ranije važećim zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja ostvarila pravo zakupa na rok preko 50 godina, na ostalom neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, mogu ostvariti pravo na konverziju prava zakupa u pravo svojine na tom zemljištu, isplatom preostalog iznosa ugovorene zakupnine u celosti, uvećane za 1% od utvrđene tržišne vrednosti tog zemljišta u momentu konverzije prava.''
Građani Srbije, pitajte sami sebe ili bilo koga u svom okruženju - koji proizvod možete kupiti sa 99% popusta, 1% tržišne vrednosti cene ministar odobrava otkup licima koji su napravili zakup preko 50 godina. Svi su uzimali zakup najmanje na 99 godina. I šta ovim radite, ministre? Poklanjate zemljište koje nije čak ni državno.
Gde je zakon o restituciji? Gde su zakoni o privatnoj svojini, gde o nacionalizaciji itd? Nema, zato što niste mogli da ih sprovedete, jer ste uradili od 2000. godine ogromnu privatizaciju. Vama je ta privatizacija išla u korist, jer ste za tu privatizaciju u vladajućoj većini, ne kažem lično za vas ministre, uzimali ogroman profit, i sada kada treba da vratite taj novac nemate i kažete da će to doći u nekom narednom periodu. U kom periodu će to doći?
Pričate da je taj period od 2000. godine, a sada je 2009. godina. Kada će doći zakon o restituciji? Ne znate ni sami, zato što ste sve od državne imovine pretvorili u privatnu, zato što ste uzimali proviziju. Jedan posto od utvrđene tržišne cene koju propisuje poreska uprava, čak ni ne javnom licitacijom ili nadmetanjem, jeste jasan signal za zloupotrebu, posebno lokalnih samouprava, koje su se i ovako ogrešile o ovaj zakon iz 2003. godine.
Podsetiću vas da smo tražili kao SRS da se ovaj zakon iz 2003. godine stavi van snage, zato što nije omogućio legalizaciju svih objekata ravnomerno i zato što je tražio novčanu nadoknadu za legalizaciju ljudima koji su to već platili kroz infrastrukturu, uvođenje infrastrukture tamo gde su gradili objekte.
Ako uzmemo i to da poreska uprava procenjuje vrednost tržišne vrednosti i ako uzmemo i to da se plaća razlika između tržišne vrednosti, a ne 1% kako piše u zakonu, to je čist dokaz da je u pitanju poklanjanje državne imovine licima koja su već privatizovala firme.
Firme se privatizuju zbog zemljišta, zbog lokacije. Uzmite primer BIGZ-a, "Luke Beograd", uzmite prime "Ušća", uzmite koji god hoćete primer. Uzmite sve ono što su strani ulagači kao uložili i zašto su uložili? Zato što ste im obećali ovo što je danas na dnevnom redu.
Sada da vas pitam nešto vezano za očuvanje nacionalnih državnih interesa, pošto ste vi socijalno odgovorna Vlada. Šta ćemo sa srpskom imovinom na KiM? Šta ćemo sa imovinom koju su pokupovali šiptarski tajkuni? Šta ćemo sa pumpama koje su u Srbiji a u vlasništvu su Šiptara?
Šta ćemo sa trgovinskim lancima koji nisu u vlasništvu čak ni Srba? Da ostavimo Beka, Deltu i sve ove na stranu, šta ćemo sa tom imovinom? Kako su dolazili do te imovine? Kako ćemo da obeštetimo ljude čija je to imovina?
Postavlja se jedno prosečno pitanje - zašto ste poklonili državnu imovinu tajkunima koji imaju para da otkupe 1% tržišne vrednosti koju procenjuje poreska uprava? Kada dobijemo taj odgovor, shvatiću da ste vi u pravu.
Ovo što nema zakona o privatnoj svojini, a stavljate sve u privatne ruke doživotno, ne na 99 godina, ostavlja državu bez prihoda. Država bez prihoda je država bez budžeta, naveo sam kako to funkcioniše u Skupštini Grada, država koja nema socijalno odgovornu vladu, i vi to ovim zakonom dokazujete.
Sve ostale detalje ćemo u raspravi o pojedinostima. Ne bih da uzimam vreme svojim kolegama. Ministre, dobro razmislite šta ste uradili ovim zakonom i dobro razmislite da nećete stradati od Kluba privrednika u Šekspirovoj, u kojoj vedre i oblače Delta i Beko, zato što ovaj član 108. neće proći.

Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu imamo još jedan potez socijalno neodgovorne Vlade, koja ima zadatak da obmane građane i ispuni obećanje predsednika naše zemlje, koji je obećao pet hiljada radnih mesta. Rešavajući po hitnom postupku obećanje predsednika Borisa Tadića Vlada je dala sebi za pravo da gomilanjem administracije, kako u ministarstvima, tako i u drugim vidovima izvršne vlasti, popunjava broj radnih mesta i otvara ih na način koji nije predviđen finansijskim mogućnostima i koji bi odgovarao samo Vladi.
Danas imamo Predlog zakona o komunalnoj policiji, ne o komunalnoj politici. Imamo Predlog zakona koji treba da formira policijsku državu, policijske gradove u kojima će lokalni šerif da ima veće nadležnosti nego obična policija, u kojima će gradonačelnik moći da radi sa policijom šta god bude hteo, da propisuje akte, da ih zapošljava, da kontroliše, da razmišlja kako će da izgledaju, šta će da doručkuju, šta će da večeraju, koliko će kazni da naplate, da li će da ispune bonuse, da li rade na procenat ili ne, ostaje da vidimo u toku naredne rasprave.
Ono što je uopšte problematično za ovu državu i za stanje u kojem se država nalazi jeste rešenje socijalno neodgovorne Vlade u kome privreda ne postoji, poljoprivreda ne postoji, trgovina ne postoji, troškovi budžeta postoje, gomilanje administracije postoji, punjenje budžeta pojedinih političkih partija koje daju kvorum postoji, ali ono što tišti građane nije na dnevnom redu ove sednice.
Kao rešenje problema Vlada je u skupštinsku proceduru uputila zakon o komunalnoj policiji, pokušavajući na taj način da uzme i ono malo izvora prihoda ljudima koji se snalaze na drugi način, jer im legalan i normalan način preživljavanja ova socijalno neodgovorna vlada nije dozvolila.
Podsetiću vas da se moj amandman odnosi na nadležnosti i prava kako gradova, tako i opština. Moram da kažem i to da kao SRS nismo za formiranje komunalne policije koja će da ima pendrek da pendreči, lisice da vezuje, ali se apsolutno zalažemo za komunalni red. To je ono na čemu ćemo insistirati kroz amandmane – da komunalna preduzeća, kojih ima mnogo i u opštinama i u gradovima, rade svoj posao u skladu sa zakonom. Zakon je donesen 1998. godine. Zove se Zakon o komunalnim delatnostima i tačno propisuje šta obuhvataju komunalne delatnosti u okviru jednog grada.
Dakle, ako bismo uzeli u obzir i to da su komunalni inspektori radili korektno svoj posao, u skladu sa zakonom, nama formiranje komunalne policije uopšte ne bi bilo potrebno.
Imamo niz nelogičnosti koje bi trebalo da rešimo putem amandmana, ali, nažalost, Vlada nije imala sluha da ove amandmane prihvati, da li iz razloga što ih podnese poslanici opozicije, ili iz razloga što im to ne ide naruku, ili iz razloga što žele da komunalnu policiju kontrolišu isključivo pojedinci, u ovom slučaju gradonačelnici opština, videćemo u toku dalje rasprave.
Ono što je takođe bitno jeste da niko ne želi da postavi pitanje uzroka komunalnih problema na teritoriji gradova i opština.
Moj amandman se odnosi na nadležnost kako gradova tako i opština. Opštinama su, rekao je i kolega Marić, u daleko većoj meri potrebne komunalne inspekcijske službe, koje će raditi u skladu sa zakonom. Danas imate situaciju da komunalni inspektor ne sme da radi svoj posao, da veliki predmeti završavaju u fioci, a da su obični, mali počinioci prekršaja kažnjeni, oni ljudi koji su nekom svojom mukom druge vrste zloupotrebili komunalni red. Posebno mislim na ulične preprodavce, na ljude koji hrane porodicu preprodajom robe na ulici, na uslove koje im niko nije obezbedio, na njihov razlog što su uopšte na ulici, pored socijalno odgovorne Vlade.
Neke nadležnosti se kose, recimo, sa Zakonom o planiranju i izgradnji. Zakon o planiranju i izgradnji tačno nalaže šta treba da radi jedan građevinski i komunalni inspektor. Ako uzmemo sada obavezu koju će da ima komunalna policija, ne znamo šta ćemo raditi sa komunalnim inspektorima u lokalnim sredinama.
Ono što je podela građana na prvi i drugi red jesu prava – ako živite u gradu možete imati sve, ali onda imate i uplatnicu koja ima dodatne stavke za komunalnu policiju, a ono što je za građane koji žive u opštinama zabranjeno jeste život dostojan čoveka, pa čak i da se zakon koji je donet još 1998. godine poštuje, a kamoli uvođenje komunalne policije koja treba „uvede“ komunalni red.
Ako uzmemo u obzir i to da se komunalni red uvodi u ugostiteljskim objektima, na gradilištu, na javnim površinama, parkinzima, u saobraćaju, onda dolazimo do prostog zaključka da će komunalni inspektor imati zadatak samo da puni budžet, da primenjuje sredstva prinude kada je to neophodno (a kada je to neophodno ovde nije precizirano), da zloupotrebljava lične podatke svakog građanina koga ima pravo da legitimiše, da pretresa vozila, da oduzima predmete, kosilice za travu možda ili makaze, ili sprejeve, ako bi neko crtao po nekoj ogradi nešto itd.
Suštinski, pravljenje policijske države je predlog ovog zakona.
Ovaj predlog zakona nije uslovljen nikakvim fondovima Evropske unije, nikakvim zajmovima, nikakvim finansijskim uslovima.
Treba da se, faktički, obezbede uslovi od lokalnih samouprava. Lokalne samouprave nemaju sredstva za ovakvu vrstu administracije, za ovakvu vrstu organizacije. To kažu čak i izjave nekih funkcionera Demokratske stranke koji napominju da decentralizacija funkcioniše tako da kada nekome ustupite nadležnost onda treba da mu date i novac da je sprovede.
Ako ovde imamo jasan podatak da novca nema – gradovi nisu dobili čak ni onaj novac koji je trebalo da dobiju iz budžeta – onda je jasno da novonastale skupštine gradova, koje su do prošle godine bile skupštine opština, nisu u mogućnosti da uvedu ovakav vid administracije po pitanju komunalne policije.
Komunalna policija treba da preuzme nadležnosti svih komunalnih ustanova do sada, na neki način da ih kontroliše. U to spadaju objekti, mašine, vozila, motorna vozila i sve ono čime raspolažu opštine i gradovi po pitanju komunalne delatnosti.
Ovde imamo podatak da je jedan komunalni policajac dovoljan za pet hiljada građana. Moram da vas demantujem u samom startu, to nije tačno.
Prvo, ne može pet hiljada muškaraca da bude na jednom mestu ako imate zakonsku normu da muškarac pretresa muškaraca, da žena pretresa ženu. Pet hiljada građana istog pola na jednom biračkom mestu ili u jednom delu grada nećete naći, što znači da u samom startu mora da ima dva komunalna policajca na pet hiljada birača ili građana. Ako uzmemo u obzir i to da je pripravnik u radnom odnosu šest meseci ili godinu dana, dok ne položi ispit, i da ide u saradnji sa komunalnim policajcem koji je već položio ispit, to je već troje ljudi na pet hiljada građana.
Ako uzmemo u obzir i veličinu nekih gradova i opština, videćete da je ovaj broj policajaca daleko veći. To je policijska država. To je kompletna vojska, sa pendrekom i lisicama, sa značkom. Skupština grada će da odlučuje kako će da izgledaju, a gradonačelnik i gradsko veće kakve će da im budu obaveze i kakva će vrsta saradnje da bude sa gradskim upravama. Imamo iks primera koji govore o zloupotrebi, ali to ću u toku ove rasprave da vam iznesem.
Ovaj amandman je dobar amandman. Vezan je za nadležnosti kako gradova, tako i opština. Ne treba deliti građane na građane prvog i drugog reda, u zavisnosti od toga da li su u opštini ili u gradu. Svi treba da imaju ista prava. I, ako bi ista prava ostvarivali samo kroz zakonske norme koje su do sada bile na snazi, bez komunalne policije, ne bi bilo komunalnog nereda.
Uzrok komunalnog nereda jeste samo korupcija, kriminal komunalne policije, pojedinih inspektora, pojedinih pripadnika unutrašnjih poslova i sa tim se treba izboriti. Ako se nismo izborili sa pripadnicima unutrašnjih poslova koji naplaćuju kaznu na licu mesta kada je u pitanju saobraćajni prekršaj, kako ćemo se izboriti sa komunalnim policajcem koji treba da naplaćuje kaznu na licu mesta? To ćemo razmatrati u daljoj diskusiji. Za sada toliko. Hvala.

Član 3. posle reči „zakonom“ kaže – uključujući i ovlašćenja za upotrebu određenih sredstava prinude; ako uzmemo i član 16. koji kaže šta sve može da uradi komunalni policajac – može izreći mandatnu kaznu, podneti prijavu nadležnom organu za učinjeno krivično delo, podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka i obavestiti drugi nadležni organ da preduzme mere iz svoje nadležnosti, ovo je jedan od članova koji se kose sa nadležnostima redovne policije.
Šta znači „određena sredstva prinude“? Određena sredstva prinude u ovom članu mogu da budu vezana za fizičku snagu, palicu ili lisice, tačnije, plastične zatege koje služe za vezivanje lica; odnosno, član 24. govori o posebnoj opremi za obavljanje policijskih poslova.
Koje to sve vrste opreme koristi policija za obavljanje svojih poslova? Ova nedorečenost u ovom zakonu daje mogućnost da komunalni inspektor koristi suzavac, štit, kacigu, sve ono što koristi redovna policija.
Ne možete ovim neubacivanjem i nečistim predlozima zakona i članova davati mogućnost komunalnoj policiji da u praksi izgleda faktički jedno, a da na samom terenu bude apsolutno drugo. Kako će komunalni policajac ako oseti potrebu da fizički reaguje, a nema je, da dokaže da nije imao tu potrebu? Kako će on da garantuje da je imao potrebu, kako će da opravda da njega neko nije napao, a napao ga je, ili obrnuto? Time što će da uzme zategu i da veže nekoga? Koga?
Ovaj zakon ne predviđa ono što bi trebalo da predviđaju zakoni o komunalnoj policiji u zemljama regiona, u Evropi i svetu. Apsolutno se kose nadležnosti. To će biti kao u filmu, kada dođe onaj agent CIA i kaže nekom lokalnom šerifu – gotovo je sad, slučaj preuzimamo mi. Nad kim preuzimaju slučaj i zbog čega, ovde se još ne zna.
Sredstava prinude su termin za zloupotrebu. Sredstvo zloupotrebe može da bude i gumeni metak, i svetleća raketa i bilo šta drugo. Sredstva prinude sa kojima raspolaže redovna policija ne može da koristi komunalna policija.
Zato je član 3. ostao nedorečen i ne treba ga praktikovati. To je u prilog činjenici, onome što smo mi govorili – ako date veća ovlašćenja komunalnim inspektorima da zavedu komunalni red, 50% ovlašćenja koja bi imao komunalni policajac, za manje od mesec dana imali bismo komunalni red u zemlji, računajući da nema kriminala i korupcije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 7. stav 3. kaže: „Oblike i način ostvarivanja saradnje komunalne policije i gradskih inspekcijskih službi bliže propisuje skupština grada.“
Svi smo svedoci, recimo, kako funkcioniše Skupština grada u gradu Beogradu, kakav je niz zloupotreba, mahinacija i kršenja zakona upravo sproveden u Skupštini grada Beograda, kako funkcioniše Skupština grada, kako se otimaju opštine, kako se obezbeđuju sredstva iz budžeta i kako se raspoređuju.
Daću vam samo jedan parametar kako se vrši zloupotreba od strane većine u Skupštini grada Beograda, i to sledeći primer: za opštinu Savki venac za kapitalna ulaganja odvojeno je 89.000.000 dinara u budžetu, za opštinu Zemun za kapitalna ulaganja odvojeno je 52.000.000 dinara; opština Zemun ima manje od 138.000 birača, a opština Savski venac 47.000 i nešto birača. Sledeće poređenje: za namensku potrošnju opština Savski venac dobila je 175.000.000 dinara, opština Zemun je za namensku potrošnju dobila 166.000.000 dinara.
Evo jednog parametra za poređenje, na primer, tamo gde je centralna vlast i moć Demokratske stranke, na opštini Stari grad – ukupan obim sredstava koja ima opština Stari grad jeste 1.431.000.000 dinara, toliko je raspoređeno iz budžeta grada za opštinu Stari grad, a ukupan obim sredstava koja ima opština Zemun, sa 138.000 birača, u odnosu na Stari grad koji ima manje od 60.000, jeste 686.000.000 dinara.
Eto kako funkcioniše Skupština grada Beograda, a u ovom članu 7. piše da način i oblike ostvarivanja saradnje komunalne policije i gradskih inspekcijskih službi bliže propisuje skupština grada.
Podsetiću vas samo na jedan primer, kako je odlično radila komunalna policija kada je u Beogradu bio Bajden. Tada je komunalna policija očistila celu Ulicu kneza Miloša za manje od 24 časa – nijedno vozilo, nijedan kontejner, nijedna kesa, niti smeće, nijedan prozor nije mogao da bude otvoren. Tada je komunalna policija uz asistenciju redovne policije i svih komunalnih preduzeća mogla da obavi posao kako treba, a sada je komunalna policija nesposobna da uradi taj posao zato što treba da se uvede neki novi segment zapošljavanja partijskih drugova iz Demokratske stranke.
Daću vam još jedan primer koji se odnosi na gradonačelnika. Gradonačelnik je u protekloj nedelji bio glavni šerif za rešavanje problema parkiranja na savskom priobalju. Uz pratnju interventnih brigada, „Parking servisa“ i zaposlenih u tom preduzeću rešavao je problem parkiranja na zelenim površinama i na savskom priobalju. Kada je nastao, na neki način, konflikt između lica koja su parkirala vozila...
Odmah da se razumemo, mi iz SRS nismo za komunalni nered i za to da se parkira gde ko stigne, ali kada uzmemo u obzir da je upravo grad kriv zato što nije obezbedio parking mesta, zato što nije obezbedio garaže, zato što je uveo visoke cene u „Parking servisu“, onda nije ni čudo gde se i na koji način građani parkiraju.
Gradonačelnik je reagovao ovako – pročitaću vam ukratko, da bih što više vremena iskoristio za ostale članove zakona, kaže – policija je osujetila razjarenog mladića i stavila mu lisice na ruke, ali se ubrzo ispostavilo da je dotični mladoženja na svadbi koja se u to vreme obavljala, odnosno odvijala na određenom splavu, pa je na Đilasov zahtev (evo kako sarađuje redovna policija sa gradonačelnikom) mladić pušten. Tu, međutim, nije bilo kraja gradonačelnikovim mukama, svatovi su nastavili da negoduju, a iz gomile se čulo – gradonačelniče, brate, za tebe smo glasili a ti sada ovako, na šta im je Đilas odgovorio da je zakon isti za sve.
Kako je zakon isti za sve ako su ga pustili? Evo kako gradonačelnik sprovodi pravdu sa interventnom policijskom brigadom i sve „Parking servisom“. Zamislite kakvu će on pravdu da sprovodi sa komunalnom policijom kada vadi ljude koji se venčavaju, sa svadbe, da pomere svoja vozila. Pazite šta on kaže – svatovi su nastavili da negoduju, jer su, kako oni tvrde, obmanuti od strane vlasnika splava koji im je rekao da mogu slobodno da parkiraju vozila na keju. Gradonačelnik im je sugerisao da kazne daju pomenutom gazdi, jer ih je obmanuo.
Pogledajte rešenje, komunalna policija ima zadatak, prvo, da napravi policijske gradove, da Demokratska stranka bude bezbedna u onim poslovima koji nisu dostupni javnosti, a drugo, da puni budžet „lupajući“ kazne tamo gde treba i gde ne treba, zloupotrebljavajući ovakav vid saradnje komunalne policije sa redovnom, koju propisuje Skupština grada u kojoj većinu ima DS, posebno akte koje bliže uređuje gradonačelnik sa ministrom unutrašnjih poslova; to vam dovoljno govori kakva je zloupotreba na pomolu.
Dakle, još jednom da ponovim, ono u šta ne treba verovati jeste upravo saradnja Skupštine grada i bilo koje druge institucije u ovoj državi. Ako je Skupština grada uspela nelegalno da otme jednu opštinu, Zemun, da uvede tamo prinudnu upravu, da raspiše izbore za jednu lokalnu samoupravu, za gradsku opštinu u Beogradu, onda vam je jasno šta je Skupština grada i u čemu se njen rad ogleda.
Ovaj amandman mog kolege Buhe, treba prihvatiti. On se odnosi na opštine i skupštine gradova, da ne bi bilo podele građana, jer svi građani imaju jednaka prava, pa i na zaštitu od komunalnog nereda. Hvala.

Nije po ovom amandmanu. Gospođo predsedavajuća, da i vas upozorim da je ova skupština ovakvim načinom rasprave svedena na najniže grane i da nije čudo što novinari rade to što rade.
Podsetiću vas na Zakon o obaveznom osiguranju – predstavnik Vlade bila je ministarka Dragutinović, koja nema ni vozačku dozvolu, ne učestvuje u saobraćaju, osim što ima vozača Vlade itd. Sada imamo sličnu situaciju – zakon o komunalnoj policiji ispred Vlade predstavlja ministar pravde. Nemamo kompetentnu ličnost za raspravu o ovim predlozima zakona, za raspravu o amandmanima i nemamo učešće od strane Vlade. Poslanici ovde iznose sugestije i kritike, a ne dobijaju nikakav odgovor. Postoje dva razloga za to što nema odgovora – ili nadležni ministar koji je tu ne zna odgovor ili odgovor ne možemo da dobijemo jer smo u pravu.
Gospođo Čomić, molim vas da se uzdržite. Budite pristojni barem dok ne predsedavate.
Gospođo Malović, sa aspekta pravne struke, pošto niste dali odgovor na pitanje kolege Vukovića postoji li neka sudska praksa da viši pravni akt čeka odluku nižeg da bi doneo neko rešenje ili, u ovom slučaju, da Okružni sud čeka odluku Četvrtog opštinskog suda... To još nigde nije postojalo, ni u jednoj pravnoj državi, ako je ovo uopšte pravna država – da postoji rešenje suda i kad stigne od nižeg pravnog akta da viši pravni akt ne donosi odluku, čak ni po tom, i time kupuje vreme i političke poene i donosi neke odluke nezakonito. Ima li barem pravne države, ako nema komunalne, kako vi navodite u predlogu ovog zakona?
Kad sam već kod samog zakona, da podsetim na par stvari. Niko od vas nije hteo da razmatra probleme građana i opština i gradova u isto vreme, kada su u pitanju komunalne oblasti, u odnosu na uzrok. Od tih uzroka, pominjao sam više stvari. Ovde je pojam za obavljanje poslova, odnosi se na javnu čistoću, na lokalne puteve i ulice... Rekli smo da su lokalni putevi i ulice, posebno u prigradskim naseljima, prioriteti u predizbornim kampanjama; ili, da su prioriteti u samom centru grada, gde je koncentrisan veliki broj birača. Na tome se stiču politički poeni, pa tako imate neku ulicu koja se presvlači dva puta, popločava šest puta, dok neke ulice ne vide ni šljunak, a kamoli asfalt.
Imamo obavezu kod parkiranja. Komunalna policija će da uvede red, vezano za parkiranje. Po kom osnovu će komunalna policija da uvede red, vezano za parkiranje? Da uđe u garažu i iscrta nova parking mesta? Da napravi novu garažu? Da izmisli novi cenovnik za parkiranje? Da izmisli koliko košta doplatna karta kada vam istekne vreme? Šta će da uradi komunalna policija kada je u pitanju parkiranje? Da obezbedi parking mesta ili da imenuje tablice sa parnim brojevima, da se voze parnim danima, a sa neparnim brojevima da se voze neparnim danima, da bi svi mogli da se parkiraju svuda?
Ovde se pominje postavljanje privremenih poslovnih objekata. Moram da kažem i to da su iz samog centra grada (opštine Vračar, Savski venac i Stari grad) svi privremeni montažni objekti sklonjeni i postavljeni su novi, čiji su vlasnici direktno opštine. Pravo na konkurisanje imaju isključivo lica ili firme koje su tu već imale objekat, a to su u ovom slučaju „Futura plus“ i „Štampa“, i niko više. Ako na teritoriji ove tri opštine nađete tri druge trafike, koje imaju veze mimo ovih firmi, ja ću da vam čestitam.
Četvrta stvar se odnosi na auto-taksi. U Beogradu imamo iks taksi udruženja, ne znamo više ni koji nas taksi vozi, da li je legalan, da li je nelegalan, da li je registrovan, neregistrovan, raznorazne nazive imamo.
Svaki taksi ima svoj cenovnik, nijedan taksi ne daje fiskalni račun, nijedan taksi ne zna koliko je kilometara prešao i svaki taksi ima povoljnosti za koje vi ne znate.
Zaštita od buke u životnoj sredini. Pomenuli smo u raspravi u načelu kako funkcioniše zaštita od buke blizu bolnice i porodilišta, pa smo dali primer bolnice „Sveti Sava” na Železničkoj stanici – od moždanog udara se ljudi leče, a iz palate u Nemanjinoj bije li bije, trista na sat. Klubovi i kafići u toj palati imaju toliko jako ozvučenje da se to može čuti čak i do Mostarske petlje, a kamoli bolesnici u bolnici.
Šetnja je u Beogradu postala apsolutno rizična. Pre nekoliko dana pala su dva stakla težine sto kila sa „Beograđanke“. Kada smo pitali ko je odgovoran za to, kažu – zašto građani prolaze tuda?
Kako u predizbornoj kampanji komunalne i inspekcijske službe mogu da rade posao kako treba? Na Voždovcu su sada u predizbornoj kampanji apsolutno sve norme inspekcijskih službi poštovane – nema đubreta, rasveta svuda, zelene površine uređene, ulice asfaltirane, trotoari napravljeni, posle 30 godina Avalski put je napravljen ponovo. Kako sad to odjednom može?
Zbog čega tvrdite da su inspekcijske službe nesposobne? Grad je posebnim uredbama uzeo ovlašćenja opštinskim inspekcijskim službama, tako da ne mogu da uzimaju robu, ne mogu da plene robu, mogu samo da naprave zapisnik, i to u slučaju ako dođu pre gradske inspekcije, i da proslede drugostepenom organu. Zato postoji nemoć opština i to nije rađeno slučajno. Kada na granici između dve opštine imate uličnog preprodavca imate sledeći slučaj: kad dođe inspektor sa jedne opštine on pređe ulicu, a kad dođe inspektor sa druge opštine on se vrati na staro mesto, da mu ni jedan ni drugi inspektor ne bi uzeli robu, jer tako prehranjuje porodicu i sebe.
Da ne pričamo o klima-uređajima, o domaćinstvima koja tresu mrve sa terase, bacaju đubre, špriceve i sve ono što je opštepoznato, posebno u delovima Beograda gde su pretežno zgrade, kao što je Novi Beograd.
Kada smo spominjali gradsko veće, koje ima obavezu da na predlog načelnika komunalne policije donosi strateški plan komunalne policije, nismo mogli da ne donesemo zaključak da će tu biti zloupotrebe. Izneo sam primer i u današnjem danu kakvih zloupotreba ima od strane gradonačelnika, od strane Skupštine grada.
Dali ste ovlašćenja skupštini grada da bira boju uniforme, kao da je to veoma važno. Ako inspektor ima nadležnost da oduzima robu, kakav je veći respekt da li će uzimati robu onaj uniformisani ili ne? Čemu širenje administracije i gomilanje partijskih drugova u ovom sistemu komunalne policije?
Kažete, mora da završi srednju školu i da položi ispit. Dok ne položi ispit, šest meseci, maltene, mora da volontira. Šta ako ne položi ispit? O tome smo pričali, nismo nikada dobili odgovor.
Kaže se u članu 17. da se upozorenje daje usmeno, pisano ili putem sredstava javnog informisanja. U kom sredstvu javnog informisanja će komunalni inspektor nekome da da upozorenje, firmi? U „Blicu“, u „Glasu“, u „Službenom glasniku“, „Ježu“, u kom sredstvu? Šta ima od toga ta firma? Ko će da plati to informisanje? Kome će da plati? O tome niko nije vodio računa. Ono što moram da podvučem jeste i ova teza da jedan komunalni policajac „ide“ na 5.000 građana. To je fizički neizvodljivo. Ako imamo odredbu zakona da jedan policajac istog pola može da pretresa građanina istog pola, onda je to neizvodljivo. Znači, muški policajac pretresa muškarca, ženski ženu. Ako uzmemo u obzir da je to u startu dvoje na 5.000 i da imaju dve smene i da ima volontera, da ima ko će da kontroliše, to je najmanje šestoro ljudi na 5.000 građana bilo gde, u bilo kom gradu.
Stavljali smo paralelu između opštine i grada ne računajući da su neke opštine dobile status grada pre pola godine, godinu. Samim tim su dobile prihode u budžetu koji ranije nisu mogli da im budu dostupni. Totalna neistina. Apsolutno iste prihode imaju ovi sa statusom grada, kao što su imali sa statusom opštine u prethodnom periodu, osim privilegovanih, tamo gde je vladajuća većina na vlasti, koji mogu da koriste NIP itd.
Oblik i način ostvarivanja saradnje komunalne policije i gradskih inspekcijskih službi bliže propisuje skupština grada. Dolazimo do suštine zloupotrebe. Recimo, gradska uprava ili grad donesu pogrešno rešenje bilo koje vrste, da li zbog predizborne kampanje, da li zbog korupcije, da li zbog prijateljskih partijskih veza itd. o rušenju, raseljenju itd. Šta sad da uradi gradska uprava? Povede sa sobom komunalnog ili građevinskog inspektora, povede komunalnog policajca, dobije asistenciju policije, što omogućuje član 18, i šta to konkretno znači? Da grad ili gradska uprava ne mogu da pogreše, nemaju prava da naprave grešku, iza sebe ima armiju ljudi. Dok sudski postupak posle dođe, dok se okonča, još će i sudski troškovi, naplata korišćenja asistencije policije ili komunalnog policajca da stignu građaninu na adresu.
Komunalni nered koji se odnosi na građevinu isključivo zavisi od onog ko građevinu radi. Ko danas ima monopol nad građevinom u centralnim gradovima? Koji su to tajkuni koji za 200 - 250 evra sazidaju metar kvadratni, a prodaju za 2.500 - 3.000 evra? Ko im to omogućuje i ko im daje dozvole? Ko im omogućava da dođu do lokacija na takav način? To je ono što treba lečiti i ispravljati da bi komunalna policija bila nepotrebna. Vi to niste ispravili, zato i formirate komunalnu policiju.
Grad Beograd ima sedam javnih komunalnih preduzeća: javno preduzeće za vodovod i kanalizaciju, za pogrebne usluge, za beogradske elektrane, za gradske pijace, za gradsku čistoću, za zelenilo Beograd, JKP „Infostan“ itd. Šta ćemo sa ovim preduzećima, kakve su njihove nadležnosti kada se pojavi komunalna policija? Šta će da rade komunalna preduzeća i zaposleni u komunalnim preduzećima kad je njihov obim rada i kvalitet rada ionako loš, na osnovu finansiranja, na osnovu plate zaposlenog, na osnovu tehničkih mogućnosti? Tehničke mogućnosti su nikakve za ova preduzeća u glavnom gradu. Kakve li su tehničke mogućnosti u manjim gradovima ili u gradovima koji su tek sada postali gradovi? Da ne čitam ostala javna preduzeća koja imaju neke gradske službe.
Građani, da bi se zaštitili od svega, besomučno formiraju udruženja. Sada imate Udruženje za zaštitu od naseljavanja Roma ispod Mostarske petlje, imate Udruženje za zaštitu Petog parkića, imate Udruženje Savamalaca za zaštitu od asfaltne baze, imate raznorazna udruženja. Šta će da radi komunalna policija sa ovim udruženjima? Da ih hapsi? Da ih privodi? Da ih legitimiše, da ih pretresa?
Šta će da radi komunalna policija? Valjda treba da im pomogne. Valjda je interes da asfaltna baza ne bude u centru grada. Valjda je interes da se Romi nasele tamo gde im je mesto, u normalnim uslovima, a ne u kontejnerima, pored grada, pored neke deponije, zato što je neka Univerzijada, Beovizija ili ne znam ni ja šta na dnevnom redu u glavnom gradu. U Obrenovcu su ljudi tri dana na ulici zato što ne žele u svom komšiluku takve neprijatnosti. Komunalna policija i komunalna služba za to nema ingerencije, zato što ih im je oduzela Komunalna inspekcija grada Beograda. Tu se najviše stvaraju problemi.
Kada uzmemo u obzir broj ljudi koji će da rade i način funkcionisanja gradnje, legalizacije, kompromitovan proces kao što je nepoštovanje i nepostojanje urbanističkih i planskih dokumenata, nepoštovanje komunalnih propisa i sve ono što doprinosi lošem uređenju komunalne infrastrukture, nije ni čudo kako u nekim vremenskim periodima, kao što je predizborna kampanja, možemo imati dobre komunalne inspektore, a u nekima ne.
Član 19. kaže: „Komunalni policajac izvršiće proveru identiteta lica čije ponašanje i delovanje predstavlja kršenje propisa iz delokruga komunalne policije.“ Lice sa osnovnom i srednjom školom ne može da izvrši da li je propis iz delokruga komunalne policije i upotrebi silu... Sada postavljam pitanje – da li je komunalni prekršaj krivični prekršaj? Kako će komunalni policajac da određuje šta je krivični, a šta prekršajni postupak na terenu? Da li je on sudija ili komunalni policajac? Po kom osnovu će on da legitimiše, pretresa i hapsi?
Postoji niz nepravilnosti. Ako uzmemo besmislenosti same Skupštine, u kojoj predstavnik Vlade nema veze sa temom koja je na dnevnom redu, dobijam odgovor koji je opštepoznat.
Kaže, gužva je u Beogradu, uvešćemo red u saobraćaju. Kako? Postavljam pitanje – kako? Da li je to zbog lakog šinskog metroa, koji zidate od 2000. godine? Da li je to zbog novih mostova?

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam predložio logično rešenje kada je u pitanju član 8. stav 2, koji se odnosi na potvrdu o prijemu elektronskog dokumenta – tražim da potvrdu o elektronskom prijemu elektronskog dokumenta izdaje obavezno primalac ili informacioni posrednik. Reč „obavezno“ se dodaje u odnosu na Predlog zakona, koji to nema, kako bi se primalac ili informacioni posrednik obavezao da da odgovor da li je informaciju primio.
U članu 8. stav 4. kaže se: „Obaveza izdavanja potvrde o prijemu elektronskog dokumenta i elementi sadržaja potvrde uređuju se posebnim propisima ili voljom stranaka, ako zakonom nije drugačije određeno.“ Ovim amandmanom predložio sam da to bude zakonom određeno, jer volja stranaka može da bude zloupotrebljena. Primera radi, mogu da tražim od opštine da mi izda uverenje o državljanstvu. Nisam siguran da li je opština primila moj zahtev ako ne dobijem odgovor zato što sa druge strane neko možda nije imao volju da mi to prosledi.
Ako razmatramo i činjenicu da mi je neki dokument hitno potreban, verovatno ga zbog toga i tražim elektronskim putem a ne odlazim lično po dokument, trebalo bi da imam neki odgovor od lica kome sam poslao zahtev, po bilo kom pitanju, da li je moj zahtev prihvaćen ili ne, da li ću dobiti bilo kakav odgovor i da li ću ostvariti pravo na dokument.

Dame i gospodo narodni poslanici, aktivno smo razmatrali ovaj predlog zakona, aktivno ćemo učestvovati i u raspravi o pojedinostima.
Ako uzmete u obzir ogroman broj amandmana koje je uložila Poslanička grupa SRS, pokušaćemo da ovaj zakon popravimo na što bolji način i da ukažemo na propuste i nedorečenosti u samom predlogu.
Naime, na član 1. sam podneo amandman u kome tražim da se reči „osniva se Garantni fond, uređuje se njegova nadležnost i način finansiranja“ brišu.
Moram napomenuti i to da smo, kao i u vezi sa dosadašnjim predlozima zakona, striktno bili protiv širenja i gomilanja administracije i bilo kog državnog organa, pogotovo ako uzmemo u obzir ekonomske aspekte i krizu. Apsolutno možemo doneti zaključak da je formiranje ili osnivanje još jednog državnog organa, kao što je garantni fond, necelishodan, trošadžijski potez Vlade Srbije. Ono što Garantni fond garantuje i uređuje jesu nadležnosti podzakonskih akata, koje nama ovde nisu precizirane.
Ono što treba da predstavlja pomoć građanima Srbije jeste da neosigurano društvo ili vozilo ili lice koje je pričinilo štetu može da pobegne sa mesta udesa, a da ovaj garantni fond na neki način nadoknadi tu štetu. Činjenica je da garantni fond, ako imamo u vidu da njim raspolaže Vlada, ne može imati uvid u sve štete na putevima Srbije, ne može imati uvid bez saradnje sa saobraćajnom policijom, sa kriminalističkom policijom, jer ako neko napravi saobraćajni prekršaj i pobegne sa lica mesta, taj proces prvo mora da prođe sa tog drugog aspekta, policijskog, kriminalnog, pa da onda garantni fond reaguje kako bi obeštetio prvo lice koje je učestvovalo u nezgodi.
Zbog toga sam mislio da ovaj garantni fond ne treba da postoji, da se to uređuje kako je uređivano i do sada – uz obavezno osiguravajuće društvo, ako ga ima, a ako ne, da se sudskim putem nadoknade štete, kao što je to bilo do sada. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam da se u alineju 2), koja se odnosi na osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, uvrste i vozila auto-škola kojima se vrši obuka vozača.
Naime, o čemu se radi? Ako uzmemo u obzir da je termin javni prevoz nešto što treba da klasifikuje one slojeve prevoza i društva koji treba da imaju obavezno osiguranje, zašto to ne bi bile i auto-škole? Ako uzmemo u obzir činjenicu da je uglavnom vlasnička struktura auto-škola takva da su i sami vlasnici auto-škola instruktori i da oni sa vozilima auto-škole mogu raditi i privatne poslove, mogu vršiti i neku vrstu zloupotrebe, kao što je kršenje pravila službe auto-škole, kao što je izvođenje lica koje je na obuci na autoput, uvođenje u kružni tok, kao što je dolazak na kućnu adresu lica koja se edukuju ili povratak sa časa vožnje na kućnu adresu, u celom tom kontekstu relacije gde može doći do zloupotrebe vozila auto-škole tražio sam da i oni budu obavezni, ti koji će praviti ugovore o osiguranju putnika, pogotovo zato što lice koje vrši edukaciju nije sposobno i nema konačni zaključak da može upravljati motornim vozilom, tačnije, vozačku dozvolu.
Suština jeste da u slučaju povrede bilo kog drugog učesnika u saobraćaju, pa i samog lica koje vrši edukaciju, treba obeštetiti ako dođe do saobraćajne nezgode. Hvala.

I ovaj amandman se odnosi na način finansiranja garantnog fonda. Ono što je predloženo u amandmanu jeste da se briše tačka 4) koja kaže – drugi izvori u skladu sa zakonom, što podrazumeva način punjenja budžeta ovog fonda.
Želim da prokomentarišem i obrazloženje Vlade koje kaže da je osnivanje garantnog fonda u skladu sa članom 1. Drugog uputstva Evropske unije. Pošto ste vi evropejci toliko uvrstili neke odredbe, padeže i glagole i sve što je gramatički pogrešno, vezujući se za dva slova – EU, postavljam vam pitanje zašto sada nema pristupnih fondova IPA, zašto nema bespovratne pomoći međunarodne zajednice i ostalih programa evropske zajednice? Zašto sada nema kredita međunarodnih finansijskih institucija i poslovnih banaka?
Šta znači ta tačka 4) – drugi izvori u skladu sa zakonom? Da li će to „drugi izvori“ da se odnosi na donacije, priloge i poklone pravnih i fizičkih lica? Šta znači tačka 3) – prihodi od ulaganja? Hoće li ovaj garantni fond imati sopstveni biznis, kako bi uvećao svoju finansijsku moć; ili, kako će ulagati garantni fond, i u šta, da bi ta sredstva dobio nazad?
Činjenica je da IPA fond ima pet komponenata, od kojih se jedna odnosi na ljudske resurse i izgradnju institucija koje obuhvataju saobraćaj. Ovde ne vidimo tu mogućnost, ovde vidimo tu mogućnost kada je u pitanju podela zemlje i rasparčavanje, tačnije, vaša statistička regionalizacija, a kada treba da se obeštete građani, te pomoći nema.
Još jedno pitanje bih postavio – otkud ovaj fond zna koliko će biti saobraćajnih nezgoda u jednoj godini i otkud ima ideju koliko će obeštećenja uraditi u toku jedne godine? Kako se pravi program potrošnje novca ovog garantnog fonda? Hvala.